Spomenik Vojislavu

Kako ene vole ovog pesnika, a to je dokaz da ne spada meu inferirorne pisce.
ene nisu volele Igoa, a Lamartin kazuje kako e njegove pesme iveti dok god je
ena. ene imaju ulo vie za lepotu (JOVAN DUI JE SEKSISTA). ene koje vole
lepotu nale su Ilia intuicijom. Ili nije narodni pesnik, on peva lepote koje video
nije, a sve radi sa panjom, to je savesno potenje umetnika. Poredi ga sa
Jakiem, kod koga jedna rava strofa, stih poniti druge, jer kod Vojislava toga
nema. Vojislav nije na najvei pesnik, ali je na najlepi pesnik. Njegove pesme
moemo predstavljati strancima, one su inteligentne, otmene. Vojislav je zapadni
pesnik, on je Zapad otkrio srcem i oseajem, jer ga video nije. Tu je razliit od svoga
oca i slinih njemu, jer Vojislav nema onog osmanlijskog sevdaha. Vojislavljev Istok
je vie budistiki i bramanski, nego muhamedanski. Nije imao oseaja, imaginacije,
ideja, no to nije imao ni Teofil Gotje, pa mu ne smeta da bude velik pesnik.
Vojislavljevu lepu misao i imaginaciju treba traiti u Formi: sve to je dao novo u
formi to je njegovo, nije imao to gde da naui, pa je sam izmislio. esto u pesmi nije
kazao nita, ali jedno nita kada se lepo kae, onda je to jedno Lepo. Forma moe da
zameni sve drugo u poeziji, a isto tako sadrina moe da bude sve samo ne poezija.
Sve je do toga kako se neto ree. Re je ono biblijsko, slovo koje nareuje da bude
svet iz nita. Pre simbolista, koji su dali i nove oseaje, Forma je imala potonju re, a
to je parnasizam. Sa dekadentima dobija poezija lepotu muzike i slobodu oseaja, a
sa simbolistima filozofiju simbola. Da poezija parnasovaca nije prefinila nerve i
obrazovala naa ula, ne bismo imali oseaja za simbolistiku poeziju. Bez
savrenosti u formi, do koje se dolo, ne bi nilo za simboliste potpunog izraza.
Poezija Forme morala je prethoditi poezji Ideje. Vojislav je bio pesnik forme, gledao
je fizikim okom i nije imao unutranjeg ivota. Vojislav ovo ini u doba kada vlada
opti ukus za deklamacijom, a niko njome nije manje zaraen no Vojislav. Nai prozni
pisci, prirodno, nisu pretrpeli uticaj od Vojislava. Sigurno je podneo uticaj svojih
uzora Rusa, jer samo ravi pisci ne trpe nikakav uticaj. No ruski pesnici su dobri
pesnici, a nedovoljni uitelji, naroito u poreenju sa Francuzima. Vojislav lii
francuskim parnasovcima, za koje nije ni znao. Ko bi rekao da nije uio iz Gotjeove i
de Lilove kole. Bio je veliki improvizator, pisao je Poslanicu prijatelju na kafanskom
stolu.

Nada se da e biti izdata i celokupna dela Vojislavljeva.

Delo, 1902.