DON FANTE

Upitaj prah
Za Joyce, s ljubavlju
 1.

Jedne noi sedeo sam na krevetu hotelske sobe na Bunker Hilu, dole usred Los
Anelesa. To je bila vana no u mom ivotu, jer sam morao da donesem
odluku u vezi sa hotelom. Plati ili se seli: tako je pisalo na cedulji koju mi je
gazdarica gurnula ispod vrata. Veliki problem, zasluio je izuzetnu panju.
Reio sam ga tako to sam ugasio svetlo i legao u krevet.
Ujutru sam se probudio, smislio da mi je potrebno vie gimnastike, i
odmah sam poeo. Savio sam se nekoliko puta. Onda sam oprao zube, osetio
ukus krvi, video ruiasto na etkici, setio se reklama i reio da izaem na kafu.
Otiao sam u restoran u koji sam uvek odlazio, seo na barsku stolicu za
dugakim ankom i naruio kafu. Imala je ukus kafe, ali ni pet para nije
vredela. Popuio sam dve-tri cigarete, proitao rezultate bezbol-meeva
Amerike lige, skrupulozno preskoio rezultate druge lige, i sa zadovoljstvom
uoio da je Do DiMao i dalje ponos italijanskog naroda, jer je vodio na listi
najboljih igraa.
Veliki igra, taj DiMao. Izaao sam iz restorana, stao ispred zamiljenog
hvataa lopte i zveknuo lopticu daleko iznad ograde terena. Onda sam krenuo
ulicom prema Aneoskom letu, pitajui se ta bih tog dana radio. Ali nije bilo
nikakvog posla, pa sam reio da proetam po gradu.
Proao sam ulicom Oliv, pored prljavoutog pansiona, vlanog kao upija
od none magle, pomislio na moje prijatelje Eti i Karla, koji su doli iz Detroita
i nekad iveli tu, i setio se noi kada je Karl lupio Eti jer je ekala bebu, a on
nije hteo bebu. Ali dobili su bebu i to je cela pria. Setio sam se tog stana, kako
je vonjao na mieve i prainu, i stare ene koja je u vrela popodneva sedela u
holu, i one stare ene s lepim nogama. Bio je tu i liftboj, propalitet iz Milvokija,
koji se podrugljivo kezio kad god mu kae svoj sprat, kao da si teka budala
to si izabrao ba taj sprat, liftboj koji je u liftu uvek drao tacnu sa sendviima
i neku utu tampu.
Onda sam se spustio nizbrdo, pored jezivih baraka koje su bazdile na
zloin, sve do Filharmonije, setio se kako sam tamo bio sa Helen i sluao hor
Donskih kozaka, i kako mi je bilo dosadno pa smo se zbog toga posvaali, i
setio se ta je Helen imala na sebi onu belu haljinu, i kako sam se uzbudio
kad sam je dodirnuo. Ah, ta Helen ali neemo sad o tome.
I tako sam se naao na uglu Pete i Oliv, usred zaglune buke velikih
tramvaja, gde su visoke palme delovale tuno zbog smrada benzina, a crni
asfalt jo bio mokar od none magle.
Doao sam do hotela Biltmor, pored kolone utih taksija u kojima su svi
vozai spavali, svi osim onog pred samim ulazom u hotel, razmiljao o tim
likovima i njihovoj obavetenosti, i setio se kako smo Ros i ja dobili adresu od
jednog taksiste, kako se pohotno cerio i vozio nas do ulice Templ, gde smo
nali samo dve vrlo neprivlane devojke, i Ros je terao do kraja, a ja samo
sedeo u salonu i putao gramofon, sam i uplaen.
Proao sam pored hotelskog vratara i odmah ga zamrzeo, njegove ute
gajtane, impozantnu visinu i svo to dostojanstvo, a onda je uz ivinjak stala
crna limuzina iz koje je izaao ovek. Izgledao je bogat; za njim je izala ena, i
bila je prelepa u bundi od srebrne lisice, prola je kao pesma preko trotoara i
ula u hotel, i pomislio sam: ovee, da mi je malo toga, samo dan i no toga, i
bila je san dok sam hodao dalje, njen parfem ostao je za njom u vlanom
jutarnjem vazduhu.
Zastao sam ispred radnje sa lulama i itav je svet izbledeo osim tog izloga;
samo sam stajao i sve ih puio, i video sebe kao velikog pisca s mondenskom
italijanskom lulom i tapom, kako izlazim iz velike crne limuzine, a ona je tu,
tako ponosna na mene, dama u bundi od srebrne lisice. Uzimamo apartman,
onda pijemo koktele, zatim malo pleemo, ponovo pijemo koktele i ja govorim
neke stihove na sanskritu, a svet je tako divan, jer svaki as neka lepotica
zadivljeno gleda u mene, velikog pisca, i nita ne pomae, moram da se
potpiem na njenu vinsku kartu, a srebrna lisica postaje jako ljubomorna.
Los Anelese, daj mi se! Los Anelese, prii mi kao to sam ja tebi priao,
moja stopala preko tvojih ulica, ti lepi grade, zavoleo sam te, ti tuni cvete u
pesku, ti prelepi grade.
Taj dan i prethodni dan i dan ranije, i biblioteka s velikim ljudima na
policama, stari Drajzer, stari Menken, svi oni tamo, odlazio sam da ih vidim:
zdravo Drajzere, zdravo Menkene, zdravo, zdravo i za mene ima mesta, i
poinje sa B, na polici pod B, Arturo Bandini, napravite mesta za Artura
Bandinija, mesta za njegovu knjigu, i sedeo sam za stolom i samo gledao u
mesto gde e biti moja knjiga, ba tamo pored Arnolda Beneta; nije neki pisac,
taj Amold Benet, ali ja u da uzdignem one pod B, stari Arturo Bandini, jedan
od velikih, sve dok nije naila neka devojka, miris njenog parfema u odeljenju
beletristike, odjek visokih tikli da razbije monotoniju moje slave. Kakav dan,
kakav san!
Ali gazdarica, sedokosa gazdarica, samo je pisala poruke: bila je iz
Bridporta u Konektikatu, mu joj je umro i bila je sasvim sama na svetu i
nikome nije verovala, nije mogla da priuti sebi takav luksuz, tako mi je rekla, i
rekla mi je da u morati da platim. Naraslo je kao nacionalni dug, morao sam
da platim ili se iselim, sve do poslednjeg centa pet nedelja duga, dvadeset
dolara i zadrae moje kovege ako ne platim; ali ja nisam imao nikakve
kovege, imao sam samo kartonski kofer bez remena, jer je remen bio oko mog
pojasa i drao moje bedne pantalone.
Ba sam dobio pismo od agenta, rekao sam joj. Mog agenta u
Njujorku. Kae da sam prodao jo jednu priu; ne kae gde, ali kae da se
prodala. Zato ne brinite, gospoo Hargrejvs, ne uzrujavajte se, bie para za
dan-dva.
Ali ona nije mogla da veruje takvom laovu. To i nije bila neka la; bila je
pre elja nego la, a moda nije bila ak ni elja, moda je to bila injenica, to
sam mogao da saznam samo ako motrim na potara, ako paljivo motrim, ako
proveravam svu potu kad je ostavi u holu, ako ga otvoreno pitam ima li neeg
za Bandinija. Ali nisam morao da pitam posle est meseci u tom hotelu. im bi
me ugledao, klimnuo bi da ili odmahnuo ne pre nego to bih upitao: ne, tri
miliona puta; da, samo jednom.
Jednog dana stiglo je prekrasno pismo. O, mnogo sam pisama dobio, ali
to je bilo jedino prekrasno pismo, stiglo je ujutru, i u njemu je pisalo da je
proitao Kuence se smejalo i da mu se dopalo; g. Bandini, govorio je, ako sam
ikad video genija, to ste vi. Zvao se Leonardo, veliki italijanski kritiar, mada
nije bio poznat kao kritiar, bio je samo ovek iz Zapadne Virdinije, ali bio je
veliki i bio je kritiar, i umro je. Bio je mrtav kad je moje avionsko pismo stiglo
u Zapadnu Virdiniju, i njegova sestra mi je vratila pismo. I ona je napisala
prekrasno pismo, i ona je bila prilino dobar kritiar, rekla mi je da je
Leonardo umro od tuberkuloze, ali da je do samog kraja bio srean, i da je
jedna od poslednjih stvari koju je uradio bila da sedne u krevetu i pie mi o
Kuencetu: snovienje, ali veoma znaajno; Leonardo, sada mrtav, svetac na
nebu, jednak svakom od dvanaest apostola.
Svako u hotelu proitao je Kuence se smejalo, svako: priu da umre
itajui je, a nije ak ni bila o psu ingeniozna pria, poetski krik. A veliki
izdava, niko drugi ve Dej-Si Hekmut s kineskim potpisom, rekao je u svom
pismu: velika pria i ast mi je da je objavim. Ga Hargrejvs je proitala i
odmah sam postao drugi ovek u njenim oima. Ostao sam u tom hotelu,
nisam izbaen napolje na zimu, mada je najee bilo toplo, sve na raun
Kuenceta. Tu je bila i ga Grejnder iz sobe 345, sajentolog (prelepi bokovi,
ali ve u godinama) iz Betl Krika u Miigenu, koja je sedela u holu i ekala da
umre kad je Kuence vratilo u ivot, a izraz u njenim oima pokazao mi je da
to vredi i da ja vredim, ali ponadao sam se da e me pitati kako stojim, kako
izlazim na kraj, i onda sam pomislio: zato je ne pita da ti pozajmi pedeset, ali
nisam; samo sam se udaljio puckajui prstima, zgaen na samog sebe.
Hotel se zvao Alta Loma. Bio je podignut na brdu, na samom vrhu
Bunker Hila, ali naopako niz padinu, tako da je prizemlje bilo u nivou gornje
ulice, a deseti sprat skroz pri dnu brda. Ako si imao sobu 862, ulazio si u lift i
sputao se osam spratova nie, a kad si hteo u kafeteriju, nisi iao dole ve gore,
na sprat ispod recepcije.

O, ta Meksikanka! Stalno sam mislio na nju, na moju malu Meksikanku.

Nisam je imao, ali ulice su ih bile pune, Plaza i Kineska etvrt buktale su od
njih, i za mene su sve bile moje, ova ovde i ona tamo, i kad jednog dana stigne
novi ek to e se i ostvariti. Do tada je sve bilo besplatno i one su bile acteke
princeze i majanske princeze, paorke sa Glavne pijace, u crkvi Nae Gospe, ak
sam i na misu iao da ih gledam. Bogohulni motiv, ali bolje od neodlaska na
misu, tako da sam, kad bih pisao majci u Kolorado, mogao da joj piem istinu.
Draga Majko, bio sam prole nedelje na misi. Dole na Glavnoj pijaci namerno
sam, pukim sluajem, natrao na moje princeze. Tako sam dobio priliku da im
se obratim, pa sam se nasmeio i rekao: oprostite mi. Te prelepe devojke, tako
srene kad se ponaa kao dentlmen i sve ostalo, samo da ih dodirnem i
ponesem seanje na to natrag u moju sobu, gde se praina skuplja na pisaoj
maini, a mi Pedro ui u svojoj rupi, njegove crne oi posmatrale su me
tokom tog vremena sna i matanja.
Mi Pedro, dobar mi ali nikad pripitomljen, koji ne eli da ga maze niti
da ivi u bedi. Video sam ga kad sam prvi put kroio u sobu, i to ba na moj
dan, kad se Kuence pojavilo u avgustovskom broju. Bilo je to pre pet meseci,
onog dana kad sam stigao autobusom iz Kolorada, sa sto pedeset dolara u
depu i velikim planovima u glavi. Imao sam tada svoju filozofiju. Jednako sam
voleo i ljude i zveri, a Pedro nije bio izuzetak; ali sir je postao skup, Pedro je
zvao sve svoje drugare, soba je vrvela od njih, pa sam bio primoran da ih
hranim hlebom. Nije im se dopao hleb. Razmazio sam ih, i ubrzo su otili na
neko drugo mesto, svim osim askete Pedra, koji se zadovoljavao listovima stare
hotelske Biblije.
Ah, taj prvi dan! Ga Hargrejvs otvorila je vrata moje sobe i eto je
crveni tepih, slike engleskih pejsaa, pa ak i tu. Soba je bila dole na estom
spratu, soba 678, prozor u nivou zelene padine, tako da klju nije bio potreban,
jer je prozor uvek bio otvoren. Kroz taj prozor video sam svoju prvu palmu, ni
dva metra od mene, i odmah sam, naravno, pomislio na Egipat i Kleopatru, ali
je njeno lie bilo prilino crno od ugljenmonoksida koji je dopirao iz tunela
na Treoj ulici, njeno krastavo stablo guilo se u praini i pesku koji je vetar
nanosio iz pustinje Mohave i Santa Ane. Draga Majko, pisao sam kui u
Kolorado, Draga Majko, definitivno mi je krenulo. Veliki izdava doao je u
grad i ruao sam s njim i potpisali smo ugovor za dosta kratkih pria, ali neu
da te zamaram detaljima, draga majko, jer znam da te pisanje ne zanima, a
znam da ne zanima ni Tatu, ali sve se svodi na odlian ugovor, osim to stupa
na snagu tek za nekoliko meseci. Zato mi poalji deset dolara, majko, poalji mi
pet, majice draga, jer je izdava (rekao bih ti njegovo ime, ali znam da te takve
stvari ne zanimaju) spreman da me ukljui u svoj najvei projekat. Draga
Majka i Dragi Hekmut, veliki izdava oni su dobijali veinu mojih pisama, u
sutini sva moja pisma. Stari mrgud Hekmut, s razdeljkom nasred glave, veliki
Hekmut sa penkalom nalik na ma, njegova slika visila je na mom zidu, s
njegovim potpisom nalik na kinesko pismo. Zdravo, Hekmute, govorio sam;
Isuse, kako ti dobro pie! Onda su usledili jalovi dani, i Hekmut je dobijao
duga pisma od mene. Neto nije u redu sa mnom, g. Hekmute, stari zanos je
nestao i vie ne mogu da piem. Mislite li, g. Hekmute, da je ovdanja klima
povezana s tim? Dajte mi neki savet, molim Vas. Mislite li, g. Hekmute, da
piem tako dobro kao Vilijam Fokner? Dajte mi neki savet. Mislite li, g.
Hekmute, da je seks povezan s tim, zato to, g. Hekmute, zato to, i sve sam
rekao Hekmutu. Rekao sam mu za plavuu koju sam sreo u parku. Rekao sam
mu kako sam odradio stvar, kako se plavua predala. Sve sam mu ispriao,
samo to nita nije bilo istina, sve je bilo suluda la ali je i to bilo neto. To je
bilo pisanje, odravanje kontakta s velikim ovekom, i on mi je uvek
odgovarao. Kakav lik! Odmah mi je odgovarao, veliki ovek koji reaguje na
probleme oveka od talenta. Niko nije dobio toliko pisama od Hekmuta, niko
kao ja, i esto sam ih nosio naokolo i ponovo ih itao, ljubio ih. Stao bih pred
Hekmutovu sliku i plakao iz oba oka, govorio mu da je dobro izabrao ovog
puta, da je izabrao velikog pisca, Bandinija, Artura Bandinija, mene.
Jalovi dani odlunosti. To je bila re za to, odlunost: Arturo Bandini
puna dva dana pred pisaom mainom, odluan da uspe; ali nije vredelo,
najdua navala vrste i brze odlunosti u njegovom ivotu, a ni jedan jedini
red, samo jedna re koja se ponavlja du itave stranice, sve ista re: palma,
palma, palma, borba na ivot i smrt palme i mene, i palma je pobedila: eno je
napolju, njie se u plavetnilu, neno uti u plavetnilu. Palma je pobedila nakon
dva dana borbe, a ja izaao kroz prozor i seo pod njeno stablo. Vreme je
prolazilo, trenutak-dva, i zaspao sam, mali smei mravi lumpovali su meu
dlakama mojih nogu.
 2.

Tada mi je bilo dvadeset. ta te briga, govorio sam, nemoj da uri, Bandini.

Ima deset godina da napie knjigu, opusti se, izai i naui neto o ivotu,
proi ulicama. U tome je tvoj problem: nita ne zna o ivotu. ovee, shvata
li da nikad nisi bio s nekom enom? O jesam, bio sam, mnogo sam ih imao. O
ne, nisi. Tebi treba ena, treba ti kupanje i solidan seks, treba ti novac. Kau da
to kota dolar, dva dolara na dobrom mestu, ali dole na Plazi je dolar; ba lepo,
ali ti nema dolar, osim toga, kukavice, ak i da ga ima ne bi otiao tamo, jer ti
se jo u Denveru pruila prilika, pa nisi otiao. Ne, kukavice, uplaio si se, i sad
se plai, i drago ti je to nema dolar.
Boji se ene! Ha, i to mi je veliki pisac! Kako moe da pie o enama kad
nikada nije imao enu? Ah, ti bedni isfolirani laove, nije udo to ne moe da
pie. Nije udo to nema ene u Kuencetu. Nije udo to to nije ljubavna
pria, budalo, ti si samo bludni mali kolarac, eto ta si.
Napisati ljubavnu priu, nauiti neto o ivotu.
Novac je stigao potom. To nije bio ek od velikog Hekmuta, niti
prihvatanje prie za Atlantik Mantli ili Setrdej Ivning Post. Samo deset dolara,
puka srea. Majka ih je poslala: od nekih bednih polisa, Arturo, unovila sam
ih i ovo je tvoj deo. Ali bilo je to deset dolara; ovaj ili onaj rukopis, bar se neto
prodalo.
Stavi ih u dep, Arturo. Umij se, oeljaj, stavi neto na sebe da dobro
mirie dok pilji u ogledalo traei sede u kosi; jer ti si zabrinut, Arturo,
zabrinut si, a to donosi sede. Ali nigde nijedne, ni traga od njih. Dobro, a ta je
s tim levim okom? Izgleda bezbojno. Oprez, Arturo Bandini ne naprei vid,
seti se Tarkingtona, seti se Dojsa.
Nije loe, stojim nasred sobe i razgovaram sa Hekmutovom slikom: nije
loe, Hekmute, dobie priu od ovoga. Kako ti izgledam, Hekmute? Pita li se
ti ponekad, her Hekmute, kako ja izgledam? Kae li ponekad sebi: pitam se da
li je lep, taj Bandini, autor tog briljantnog Kuenceta.
Jednom se u Denveru desila ovakva no, osim to nisam bio pisac u
Denveru, ali stajao sam u slinoj sobi i kovao planove, i to je bila katastrofa, jer
sam sve vreme mislio na Blaenu Devicu i ne sagrei bludno, a ta vredna
devojka samo je tuno odmahnula glavom i odustala, ali to je bilo davno, i ove
noi sve e se promeniti.
Izaao sam kroz prozor i popeo se padinom do vrha Bunker Hila. No za
moj nos, gozba za moj nos, mirisao je zvezde, mirisao cvee, mirisao je
pustinju i usnuli pesak s druge strane Bunker Hila. Grad se pruao kao boina
jelka, crven i zelen i plav. Zdravo, stare kue, divni hamburgeri pevaju u
jeftinim kafeima, peva i Bing Krozbi. Ona e biti nena sa mnom. Ne kao
devojke mog detinjstva, devojke mog deatva, devojke s mojih studija. One su
me plaile, bile su tako edne, odbijale su me; ali ne i moja princeza, jer ona e
razumeti. I ona je bila ismejana.
Bandini hoda pravo napred, nevisok ali vrst, ponosan na svoje miie,
stee pesnicu da bi uivao u snazi svojih bicepsa, apsurdno hrabri Bandini, ne
boji se niega osim nepoznatog u svetu tajanstvenih uda. Oivljuju li mrtvi?
Knjige kau ne, no vie da. Dvadeset mi je, stigao sam u razborite godine,
lutau ulicama ispod sebe, traei enu. Da li mi je dua ve ukaljana, da li da
se okrenem i vratim, bdi li neki aneo nada mnom, ublauju li majine molitve
moje strahove, nerviraju li me njene molitve?
Deset dolara: dovoljno za dve i po nedelje kirije, da kupim tri para cipela,
dvoje pantalona, ili hiljadu potanskih maraka za slanje materijala izdavaima,
nego ta! Ali ti nema nikakav materijal, tvoj talenat je sumnjiv, tvoj talenat je
mizeran, ti uopte nema talenta, i prestani da iz dana u dan lae sebe, jer
dobro zna da Kuence se smejalo ne valja i nikad nee valjati.
Koraa tako Bunker Hilom, preti pesnicom ka nebu, i ja znam ta ti
misli, Bandini. Pred tobom su misli tvoga oca, bi po tvojim leima, vatra u
tvojoj lobanji, da nizata nisi kriv: tako ti misli, jer si roen u bedi, sin bednih
paora, zbog bede si pobegao iz svog Kolorada, zbog bede baza kloakama Los
Anelesa, sve u nadi da napie knjigu i obogati se, jer te oni koji su te mrzeli
tamo u Koloradu nee mrzeti ako napie knjigu. Ti si kukavica, Bandini,
izdajica svoje due, slabaan laov pred tvojim uplakanim Hristom. Eto zato
pie, eto zato bi bolje bilo da si mrtav.
Da, istina je: ali video sam kue u Bel-Eru, irokih travnjaka i zelenih
bazena. Poeleo sam ene ije su cipele vredele vie od svega to sam ikad
posedovao u ivotu. Video sam tapove za golf u Spoldingovom izlogu na
estoj ulici, koji su me mamili samo da ih drim. udeo sam za nekom
kravatom, kao vernik za oprotajem greha. Balio sam pred eirima kod
Robinsona kao umetnici pred Mikelanelom.
Spustio sam se stepenicama niz Aneoski let: sto etrdeset stepenika,
stisnutih pesnica, ne plaei se ljudi, ve tunela Tree ulice, plaei se da
proem kroz njega klaustrofobija. Plaio sam se i visine, i krvi, i zemljotresa;
inae sam bio prilino neustraiv, ako izuzmemo smrt, osim straha da u
vrisnuti u gomili, osim straha od slepog creva, osim straha od sranih smetnji,
ak i to, dok sedim u sobi, drim sat i steem ilu kucavicu, brojei otkucaje
srca, oslukujui udne zvuke u stomaku. Ali inae prilino neustraiv.
Evo jedne ideje u kojoj se krije novac: ove stepenice, grad ispod njih,
zvezde na dohvat ruke, mladi sree devojku, dobar sie, ideja za velike pare.
Devojka ivi u toj sivoj stambenoj zgradi, mladi je lutalica. Mladi to sam ja.
Devojka je gladna. Bogata devojka iz Pasadene koja mrzi novac. Svojevoljno
ostavlja milione u Pasadeni iz puke dosade, iz zasienosti novcem. Prelepa
devojka, udo. Izuzetna pria, patoloki sukob. Devojka koja ima fobiju od
novca: frojdovski sie. Drugi lik je voli, bogata. Ja sam siromah. Suoavam se
sa rivalom. Unitim ga otrovnim opaskama i malo ga iamaram. Devojka je
impresionirana, zaljubi se u mene. Nudi mi milione. enim je pod uslovom da
ostane siromana. Ona pristaje. Ali sve se sreno zavri: devojka me izigra tako
to primi ogromnu sumu novca na sam dan naeg venanja. Ogoren sam, ali
pratam joj zato to je volim.
Najdraa Majko, hvala ti za novanicu od deset dolara. Moj agent
najavljuje prodaju jo jedne prie, ovog puta poznatom asopisu u Londonu,
ali izgleda da oni plaaju tek po objavljivanju, tako da e mi ova tvoja sumica
pomoi da se malo potkrpim.
Otiao sam u neki varijete. Uzeo sam najbolje mogue mesto, dolar i
deset, ba ispod etrdeset izakanih zadnjica: jednog dana e sve one biti moje;
imau jahtu i krstariemo po Junom moru. U toplim popodnevima one e
igrati za mene na palubi. Ali moje e biti prelepe, drutveni krem, borie se za
radosti moje brodske kabine. Na kraju krajeva, ovo je dobro za mene, ovo je
iskustvo, ovde sam s razlogom, ovi trenuci bie ovekoveeni, tamna strana
ivota.
 Onda se pojavila Lola Linton, uvijajui se kao satenska zmija, praena
zvidanjem i lupanjem nogu, lascivna Lola Linton, uvija se i pleni moje telo;
kad je zavrila, boleli su me zubi od stegnutih vilica, i mrzeo sam pogane
prostake svinje oko sebe, drekom su delile svoj deo bolesne radosti koja je
pripadala meni.
Ako je Mama prodala te polise, mora da je Starom bilo teko, i nije trebalo
da budem tu. Jo kao mali nailazio sam na slike Lole Linton i postajao uasno
nestrpljiv zbog sporog proticanja vremena i deatva, eznui ba za ovim
trenutkom, i evo me, i nisam se promenio, niti se Lola Linton promenila, ali
zamiljao sam sebe bogatim, a siromah sam.
Glavna ulica posle predstave, u pono: neonska svetla i izmaglica, lake
ene i bioskopi otvoreni itavu no. Prodavnice polovne robe i filipinske sale za
igru, 15 centi koktel, neprekidna zabava, ali sve sam ih video, bezbroj puta, i
potroio toliko novca od kue. Ostao sam usamljen kao edan ovek sa aom
u ruci, i krenuo ka Meksikoj etvrti s oseanjem munine bez bola. Tu je bila
crkva Nae Gospe, vrlo stara, od nepeene cigle pocrnele od starosti. Ui u
unutra samo iz sentimentalnih razloga. Nisam itao Lenjina, ali uo sam kako
ga citiraju, religija je opijum za mase. Govorio sam sebi na stepenicama crkve:
da, religija je opijum za mase. Ja sam ateista: proitao sam Antihrista i smatram
ga kapitalnim delom. Verujem u prevrednovanje svih vrednosti. Crkva mora
da nestane, to je raj za zatucane, za budale i prostake, za sve arlatane i
prodavce magle.
Otvorio sam ogromna vrata koja kao da su zajecala. Iznad oltara je
pljutala krvavocrvena svetlost venosti, osvetljavajui grimizne obrise tiine
stare gotovo dve hiljade godina. Bilo je kao smrt, ali dobro sam pamtio vrisak
dece pri krtenju. Kleknuo sam. To je bila navika, kleanje. Seo sam. Bolje je
kleati, jer otar bol u kolenima ini da zaboravi na odvratnu tiinu. Molitva.
Naravno, jedna molitva: iz sentimentalnih razloga. Svevinji Boe, ao mi je to
sam sada ateista, ali da li si Ti itao Niea? Ah, kakva knjiga! Svevinji Boe,
igrau potenu igru. Predlaem ti neto. Uini velikog pisca od mene i vratiu
se Crkvi. I molim te, dragi Boe, za jo jednu uslugu: usrei moju majku. Nije
mi vano za Starog, on ima svoje vino i dobro zdravlje, ali majka toliko brine.
Amin.
Zatvorio sam kripava vrata i zastao na stepenitu, svuda magla kao
ogromna bela ivotinja, Plaza nalik na nau zgradu suda, utonula u snenobelu
tiinu. Ali svi su zvuci putovali brzo i sigurno kroz obamrlost, i ono to sam
uo bio je zvuk visokih tikli. Pojavila se devojka. Na sebi je imala neki stari
zeleni kaput, lice joj je bilo umotano u zeleni al, vezan ispod brade. Na
stepenitu je stajao Bandini.
Zdravo, ljubavi, rekla je, smekajui se kao da je Bandini njen mu ili
ljubavnik. Onda je stupila na prvu stepenicu i pogledala navie u njega.
Hoemo li, ljubavi? Hoe li u provod sa mnom?
Ne, odgovorio je. Hvala. Ne noas.
urno se udaljio, ostavio je da gleda za njim, govorei mu rei koje nisu
doprle do njega. Hodao je dalje. Bio je zadovoljan. Ako nita drugo, bar ga je
pozvala. Bar je prepoznala mukarca u njemu. Zazvidao je neku melodiju iz
pukog zadovoljstva. ovek iz grada ima univerzalno iskustvo. Priznati pisac
pria o noi sa ulinom enom. Arturo Bandini, uveni pisac, otkriva iskustvo
sa losaneleskom prostitutkom. Po miljenju kritike, knjiga je izvanredno
napisana.
Bandini (intervjuisan pre odlaska u vedsku): Moj savet svim mladim
piscima sasvim je jednostavan. Upozoravam ih da nikada ne bee od novog
iskustva. Pozivam ih da ive ivot u sirovom stanju, da se odvano uhvate u
kotac s njim, da ga napadnu golim rukama.
Reporter: Gospodine Bandini, kako je dolo do toga da napiete ovu
knjigu za koju ste dobili Nobelovu nagradu?
Bandini: Knjiga je zasnovana na dogaaju koji sam lino doiveo jedne
noi u Los Anelesu. Svaka re u toj knjizi je istinita. Proiveo sam tu knjigu,
ona je deo mog iskustva.
Dovoljno. Video sam sve to. Okrenuo sam se i uputio se natrag prema
crkvi. Magla je bila neprobojna. Devojka je nestala. Hodao sam dalje: moda je
i stignem. Na uglu sam je ponovo ugledao. Stajala je i razgovarala s visokim
Meksikancem. Otili su zajedno, preli ulicu i uli u Plazu. Pratio sam ih. Isuse,
Meksikanac! Takva ena treba da povue crtu kad je re o boji koe. Mrzeo
sam ga, tog zalizanka1. Hodali su ispod stabala banana na Plazi, koraci su im
odjekivali u magli. uo sam Meksikanca kako se smeje. Onda se i devojka

1
Greaser pogrdan ameriki izraz za Meksikance; grease: briljantin. Prev.
smejala. Preli su ulicu i krenuli alejom koja je vodila u Kinesku etvrt.
Orijentalne neonske reklame bojile su maglu u ruiasto. Uli su u pansion
pored kineskog restorana i popeli se uz stepenice. Preko puta ulice, na spratu,
igralo se. Sa obe strane kolovoza bili su parkirani uti taksiji. Oslonio sam se na
blatobran taksija pred pansionom i ekao. Pripalio sam cigaretu i ekao. I
ekau dok se ne zaledim. ekau dok me ne ubije Bog.
Prolo je pola sata. uo sam zvuke na stepenitu. Vrata su se otvorila.
Meksikanac se pojavio. Stajao je u magli, pripalio cigaretu i zevnuo. Onda se
odsutno nasmeio, slegnuo ramenima i udaljio se, magla ga je progutala. Samo
se ti smekaj. Ti glupi zalizanko zato se uopte smeka? Potie od
maltretirane i degradirane rase, i samo zato to si otiao u sobu s jednom od
naih belih devojaka, ti se smeka. Misli li da bi imao neku ansu da sam
prihvatio njen poziv na stepenitu crkve?
Trenutak kasnije, na stepenicama je odjeknuo zvuk njenih tikli, i devojka
izala u maglu. Ista devojka, isti zeleni kaput, isti al. Ugledala me i nasmeila
se. Zdravo, ljubavi. Hoemo li u provod?
Polako sad, Bandini.
O, rekao sam. Moda. A moda i neemo. ta nudi?
Doi gore i videe, ljubavi.
Prestani da se tako ciniki ceri, Arturo. Budi slatkoreiv. Moda doem
gore, rekao sam. A moda i ne doem.
Ma doi, ljubavi. Sitne kosti njenog lica, kiseli vonj vina iz njenih usta,
odvratna dvolinost njenog umiljavanja, glad za novcem u njenim oima.
Bandini govori: Kolika je cena ovih dana?
Uhvatila me za ruku i povukla prema vratima, ali neno. Doi, ljubavi.
Gore emo o tome.
Nisam ba zagoreo, kae Bandini. Ja ja ba idem s ludog provoda.
Zdravo Marijo puna milosti, dok se penjemo uz stepenice, ne mogu da se
izborim s tim. Moram da se izvuem iz toga. Hodnici bazde na bubavabe, uto
svetlo iznad glave, previe si esteta za sve ovo, devojka te dri za ruku, neto
nije u redu s tobom, Arturo Bandini, ti si mizantrop, itav tvoj ivot osuen je
na celibat, trebalo je da ode u svetenike, otac OLiri govorio nam je tog
popodneva, govorio nam je o radostima odricanja, a i novac moje majke, O
Marijo bezgreno zaeta, moli za nas koji ti se obraamo za pomo dok
nismo stigli na vrh stepenita i proli pranjavim mranim hodnikom do sobe
na samom kraju, gde je upalila svetlo i bili smo unutra.
Soba manja od moje, bez tepiha, bez slika, samo krevet, sto, lavabo.
Skinula je kaput. Ispod njega je imala haljinu s plavim dezenom. Bila je golih
nogu. Skinula je al. Nije bila prirodna plavua. Pri korenu je rasla crna kosa.
Nos joj je bio malo povijen. Bandini na krevetu, leemo se smestio tamo, kao
ovek koji zna kako se sedi na krevetu.
Bandini: Lepo ti je ovde.
Boe, moram da se izvuem odavde, ovo je uas.
Devojka je sela pored mene, zagrlila me, isturila grudi prema meni,
poljubila me, kliznula svojim hladnim jezikom preko mojih zuba. Naglo sam
ustao. O, misli brzo, moja glavo, draga moja glavo, molim te izvuci me iz ovoga
i to se nikad vie nee ponoviti. Vraam se zauvek mojoj Crkvi. Od ovog dana
moj e ivot tei kao slatka voda.
Devojka je legla, njene ake na potiljku, noge opruene na krevetu.
Mirisau jorgovane u Konektikatu, sasvim sigurno, pre nego to umrem, i
videu iste male bele utljive crkvice moje mladosti, ograde oko panjaka koje
sam lomio u bekstvu.
Sluaj, rekao sam. Hou da popriam s tobom.
Prekrstila je noge.
Ja sam pisac. Prikupljam materijal za knjigu.
Znala sam da si pisac, rekla je. ili biznismen, ili neto u tom stilu.
Intelektualno izgleda, ljubavi.
Eto, ja sam pisac. Ti mi se svia i sve. Sasvim si u redu, svia mi se. Ali
voleo bih da prvo popriam s tobom.
Sela je.
ta je nema para, ljubavi?
Pare ha. Izvadio sam ga, tanki tos dolarskih novanica. Naravno da
imam para, gomilu para, ovo je samo kap u moru, novac nije problem, meni
novac nita ne znai.
Koliko naplauje? pita Bandini.
 Dva dolara, ljubavi.
Daj joj tri, samo ih mimo odvoj, kao da to nije nita, nasmei se i daj joj,
jer novac nije problem, ima ga jo tamo odakle je doao, u ovom trenutku
Mama sedi kraj prozora i dri svoju brojanicu rozarijum, ekajui da Stari
doe kui, ali para ima, para uvek ima.
Uzela je novac i zavukla ga ispod jastuka. Bila je zahvalna, i njen je osmeh
sada bio drukiji. Pisac je eleo da popria. ta se zbiva ovih dana? Kako joj se
svia takav nain ivota? Ma daj, ljubavi, pusti priu, preimo na posao. Ne,
hou da popriam s tobom, to je vano, nova knjiga, materijal. esto ovo
radim. Kako si uopte ula u ovu igru?
O ljubavi, pobogu, zar te i to zanima? Ali novac nije problem, kaem ti.
Moje vreme kota, ljubavi. Evo ti onda jo nekoliko dolara. To je ukupno pet,
moj Boe, pet dolara i jo se nisam izvukao odavde, o kako te mrzim, glupao.
Ali ti si istija od mene, jer ne nudi pamet na prodaju, samo to bedno meso.
Bila je pobeena, spremna na bilo ta. Mogao sam da je imam kako god
sam hteo, i pokuala je da me privue sebi, ali ne, priekajmo malo. Kaem ti
da hou da popriam s tobom, novac nije problem, evo jo tri, ukupno osam
dolara, ali to nije bitno. Samo ti zadri tih osam dolara i kupi sebi neto lepo.
Onda sam pucnuo prstima kao ovek koji se neeg setio, neeg vanog, nekog
dogovora.
Gle! rekao sam. To me podsetilo. Koliko je sati?
Brada joj je bila na mom vratu, milujui ga.
Zaboravi na vreme, ljubavi. Moe da ostane itavu no.
Vaan ovek, da, sad sam se setio, moj izdava, stie noas avionom. U
Barbenk, ak tamo u Barbenk. Moram da naem taksi do tamo, moram da
pourim. Zbogom, zbogom, samo ti zadri tih osam dolara, kupi sebi neto
lepo, zbogom, zbogom, trim niz stepenice, beim, dobrodolica magle dole na
ulazu, zadri tih osam dolara, o slatka maglo, vidim te i stiem, ti svei
vazduhu, ti divni svete, stiem; zbogom, viem navie ka stepenitu, videemo
se, samo ti zadri tih osam dolara i kupi sebi neto lepo. Osam dolara curi mi iz
oiju, O Isuse, ubij me ve jednom i poalji moje telo kui, ubij me i uini da
umrem kao paganska budala, bez svetenika da me oslobodi greha, osam
dolara, osam dolara...
 3.

Jalovi dani, plava nebesa bez ijednog oblaka, more plavetnila, dan za danom,
dok sunce plovi po njemu. Dani izobilja prepuni briga, prepuni narandi.
Jede ih u krevetu, jede ih za ruak, guta ih za veeru. Narande, pet centi
kesa. Sunev sjaj na nebu, sunev sok u mom stomaku. Dole na japanskoj
pijaci video bi me kako dolazim, nasmejani Japanac okruglog lica, i odmah
vadio papirnu kesu. Dareljiv ovek, davao mi je petnaest, ponekad i dvadeset
narandi za pet centi.
Voli banana? Naravno, i on bi dodao nekoliko banana. Prijatna
novotarija, oran-us i banane. Voli jabuka? Naravno, i on bi dodao
nekoliko jabuka. Opet neto novo: narande i jabuke. Voli breskva? Kako da
ne, i nosio sam kesu u sobu. Zanimljiva promena: breskve i narande. Moji
zubi su ih kidali do sri, sokovi su se bukali i grgljali na dnu stomaka. Tako je
bilo tuno dole u stomaku. Bilo je prepuno jecaja, a tmurni mali oblaci gasova
tipali su me za srce.
Moje bedno stanje odvuklo me pisaoj maini. Sedeo sam pred njom,
dotuen bolom zbog Artura Bandinija. Kat-kad bi neka ideja bezazleno
proletela kroz sobu, kao mala bela ptica. Ona nije znaila nita loe. Samo bi
htela da mi pomogne, draga mala ptica. Ali ja bih zamahnuo na nju, prikovao
bih je za tipke, i ona bi umrla na mojim rukama.
ta se to sa mnom dogaa? Kad sam bio deak molio sam se svetoj Terezi
za novo penkalo. Moja molba je usliena. I tako, dobio sam novo penkalo. Sada
sam se opet molio svetoj Terezi. Molim te, slatka draga svetice, daj mi neku
ideju. Ali ona me napustila, svi su me bogovi napustili, i stojim sam kao
Uismans, stisnutih pesnica, sa suzama u oima. Kad bi me samo neko voleo,
makar neka buba, makar mi, ali i to je pripadalo prolosti, ak me i Pedro
napustio, sada kad sam mogao da mu ponudim samo kore narandi.
Mislio sam na dom, na pagete koji plivaju u bogatom paradajz-sosu,
utapaju se u struganom parmezanu, na majine pite od limuna, na jagnjee
peenje i vru hleb, i bio sam toliko jadan da sam namerno zabadao nokte u
meso moje ruke dok se krv ne pojavi. To mi je pruilo veliko zadovoljstvo. Bio
sam najbednije Boje stvorenje, naterano ak da mui samo sebe. Na ovoj
planeti ni u kom sluaju nije bilo veeg jada nego to je moj.
Hekmut mora da uje ovo, moni Hekmut koji neguje genije na
stranicama svog asopisa. Dragi g. Hekmute, pisao sam, opisujui slavnu
prolost, stranicu za stranicom, dragi Hekmute, dok se sunce, vatrena lopta na
zapadu, polako topilo u magli koja se dizala sa obale.
Neko je kucao na moja vrata, ali ostao sam nem, jer je to moda bila ona
ena za svoju glupu kiriju. Vrata su se ipak otvorila i pojavilo se elavo,
koato, bradato lice. Bio je to g. Helfrik, koji je stanovao u susednoj sobi. G.
Helfirik je bio ateista, penzionisano vojno lice, iveo je od mizerne penzije koja
jedva da je pokrivala raune za pie, iako je kupovao najjeftiniji din na tritu.
Veito je bio u sivom bade-mantilu bez pojasa i dugmadi, i mada se stalno
vadio na skromnost, u sutini je bio totalno indolentan, tako da mu je bade-
mantil uvek bio otvoren, i videla se masa dlaka i kostiju. G. Helfriku su oi bile
krvave zato to je svakog popodneva, kad bi sunce prilo zapadnu stranu
hotela, spavao proturivi glavu kroz prozor, dok su mu telo i noge ostajali u
sobi. Dugovao mi je petnaest centi jo od prvog dana u hotelu, ali sam, nakon
mnogih uzaludnih pokuaja, odustao od svake nade da u ikad povratiti taj
novac. To je izazvalo raskid meu nama, tako da sam se iznenadio kad se
njegova glava pojavila iza mojih vrata. Tajanstveno je virnuo i stavio prst na
usta, uz jedno - da budem tih, mada ni re nisam rekao. Hteo sam
da uoi moje neprijateljstvo, kako bih ga podsetio da ne potujem oveka koji
ne ispunjava svoje obaveze. Neujno je zatvorio vrata i na vrhovima svojih
koatih prstiju preao preko sobe, u irom otvorenom ogrtau.
Voli li mleko? proaputao je.
Naravno da sam voleo mleko, i to sam mu rekao. Onda je otkrio svoj
plan. ovek koji razvozi Alden- mleko po Bunker Hilu je njegov prijatelj.
Svakog jutra u etiri taj ovek parkira svoj kamionet s mlekom iza hotela, i
penje se sporednim stepenitem u Helfrikovu sobu na au dina. To je to,
rekao je. Ako voli mleko, treba samo da se poslui.
Odmahnuo sam glavom.
To je prilino kvarno, rekao sam, pitajui se kakvo je to prijateljstvo
Helfrika i mlekadije. Ako vam je prijatelj, zato biste mu krali mleko? On pije
va din. Zato mu ne traite mleko?
,Ali ja ne pijem mleko, rekao je Helfrik. Ovo inim samo zbog tebe.
To je izgledalo kao pokuaj da prebije dug koji mi nije vratio. Odmahnuo
sam glavom. Ne, hvala, Helfrie. Volim da smatram sebe potenim ovekom.
Slegnuo je ramenima i obavio ogrta oko sebe.
Dobro, sinko. Samo sam pokuao da ti uinim uslugu.
Nastavio sam pismo Hekmutu, ali sam gotovo istog trenutka osetio ukus
mleka. Posle nekog vremena nisam vie mogao da izdrim. Legao sam na
krevet u polumraku, prepustivi se iskuenju. Ubrzo je sav otpor iezao, i
kucnuo sam na Helfirikova vrata. Njegova soba je bila sumanuta, vestern roto-
romani po podu, pocrneli aravi na krevetu, odea razbacana na sve strane, a
kuke za odeu na zidu upadljivo gole, kao polomljeni zubi u lobanji. Posue na
stolicama, opuci ugaeni ispod prozora. Soba je bila ista kao moja, osim to je
imao malu plinsku pe u jednom uglu i police za sudove. Dobio je poseban
popust kod gazdarice da bi sam istio sobu i raspremao krevet, ali nita od toga
nije radio. Helfrik je sedeo na stolici za ljuljanje u svom bade-mantilu, oko
njegovih stopala leale su flae dina. Pio je iz flae koju je drao u ruci. Uvek je
pio, i danju i nou, ali nikad nije bio pijan.
Predomislio sam se, rekao sam.
Napunio je usta dinom, promuljao pie od obraza do obraza i ushieno
ga progutao. To je lak plen, rekao je. Onda je ustao i preao na drugu stranu
sobe, do pantalona koje su leale na podu. Na trenutak sam pomislio da hoe
da mi vrati novac koji mi duguje, ali samo je tajanstveno prekopao depove i
onda se praznih ruku vratio na stolicu. I dalje sam stajao.
To me podsetilo, rekao sam. Pitam se moete li da mi vratite novac
koji sam vam pozajmio?
Nemam ga, rekao je.
Moete li da mi vratite deo deset centi, recimo?
Odmahnuo je glavom.
Pet centi?
Dekintiran sam, sinko.
Otpio je jo jedan gutljaj. Bila je to nova flaa, gotovo puna.
 Ne mogu da ti dam nikakve pare, sinko. Ali potrudiu se da dobije
koliko god ti treba mleka. Onda je objasnio. Mlekadija stie oko etiri. Ja
treba da ostanem budan i ekam da on zakuca na vrata. Helfrik e ga zadrati
bar dvadeset minuta. To je bilo mito, nain da izbegne plaanje duga, ali bio
sam gladan.
Ali vi morate da platite svoje dugove, Helfrie. Ne bi vam bilo lako kad
bih vam obraunavao kamatu.
Platiu ti, sinko, rekao je. Platiu ti svaku paricu, im budem mogao.
Vratio sam se u svoju sobu, besno tresnuvi Helfrikovim vratima. Nisam
eleo da ispadnem okrutan, ali stvar je predaleko otila. Znao sam da din koji
pije kota bar trideset centi flaa. Morao bi da kontrolie svoju poudu za
alkoholom dok ne plati dugove.
No je jedva pala. Seo sam kraj prozora i smotao nekoliko cigareta od
grubo seenog duvana i listia toalet-papira. Taj duvan je bio moj hir iz boljih
vremena. Kupio sam punu limenku, dok je lula za njega bila besplatna,
privrena gumicom za limenku. Ali izgubio sam lulu. Duvan je bio toliko
sirov da je jedva goreo u normalnim papiriima za motanje, ali dvaput
zamotan u toalet-papir postajao je snaan i kompaktan, pa bi tu i tamo buknuo
u plamen.
No je sporo dolazila, prvo njen miris sveine, zatim mrak. Iza prozora se
irio ogromni grad, uline svetiljke i crvene, plave i zelene neonke gorele su
kao blistavo nono cvee. Nisam bio gladan, bilo je mnogo narandi pod
krevetom, a zagonetno klokotanje u trbunoj duplji bili su samo veliki oblaci
duvanskog dima, zarobljeni unutra, mahnito pokuavajui da nau izlaz.
Na kraju se i to dogodilo: jo malo pa postajem lopov, sitni kradljivac
mleka. Eto ga va genije, bura u ai vode, pisac jedne jedine prie: lopov.
Zagnjurio sam glavu u ake i ljuljao se napred-nazad. Majko Boja. Naslovi u
novinama: Pisac koji obeava uhvaen u krai mleka, poznati tienik Dej-Si
Hekmuta izveden pred sud zbog optube za sitnu krau, reporteri se tiskaju
oko mene, blicevi sevaju, dajte nam izjavu, Bandini, kako se to dogodilo? Eto,
prijatelji, ovako je bilo: vidite, zaista sam imao gomilu para, impozantnu
prodaju rukopisa i svega, ali radio sam na prii o liku koji krade bocu mleka, i
hteo sam da piem po sopstvenom iskustvu, i tako se to i desilo, prijatelji.
Saekajte priu u Postu, nazvao sam je
Mlekokradica. Ostavite mi svoje adrese i svima u vam poslati besplatne
primerke.
Ali nee se tako dogoditi, jer niko ne zna za Artura Bandinija, i dobie
est meseci, odvee te u zatvor i bie kriminalac, i ta e rei tvoja majka? I
ta e rei tvoj otac? I zar ne uje sve one tipove oko benzinske stanice u
Bulderu, Kolorado, zar ih ne uje kako se kikou na raun velikog pisca koji je
uhvaen u krai mleka? Ne ini to, Arturo! Ako ima i gram pristojnosti u sebi,
ne ini to.
Ustao sam sa stolice i hodao gore-dole. Svevinji Boe, daj mi snage!
Potisni tu zloinaku pobudu! Onda mi se, najednom, itav plan uinio kao
totalno jeftin i glup, jer sam u tom trenutku smislio da napiem neto drugo u
pismu velikom Hekmutu, i puna dva sata sam pisao, dok me lea nisu zabolela.
Kad sam pogledao kroz prozor u veliki sat na hotelu Svetog Pola, bilo je gotovo
jedanaest. Pismo Hekmutu ispalo je veoma dugo ve dvadeset stranica.
Proitao sam pismo. Zvualo je glupo. Osetio sam kako mi krv navire u lice od
stida. Hekmut e me smatrati idiotom to mu piem takve detinjaste
besmislice. Zguvao sam papire i bacio ih u korpu za otpatke. Sutra je novi
dan, i sutra u moda doi na ideju za kratku priu. U meuvremenu u pojesti
nekoliko narandi i odspavati.
Bednih li narandi. Sedeo sam na krevetu i zabadao nokte u njihovu
tanku koru. Usta su mi se skupljala i punila pljuvakom, i murio sam pri
pomisli na njih. Kad bih zagrizao u narandasto meso, to je bio ok, kao hladan
tu. O Bandini, razgovaram sa odrazom u ogledalu na komodi, kakve ti rtve
ini za svoju umetnost! Mogao si da postane industrijski magnat, trgovaki
princ, veliki igra bezbola, glavni udara Amerike lige, s prosekom od 415; ali
ne! Evo te, puzi kroz dane, izgladneli genije, odan svom svetom pozivu. Kako
si hrabar!
Legao sam na krevet, besano u tami. Veliki Hekmut, ta bi on rekao na sve
ovo? Aplaudirao bi, njegovo mono pero velialo bi me uzvienim reenicama.
Na kraju krajeva, to pismo Hekmutu i nije bilo tako loe pismo. Ustao sam,
izvadio ga iz korpe za otpatke i ponovo ga proitao. Izuzetno pismo, suptilan
humor. Hekmutu e biti veoma zabavno. Impresionirae ga injenica da sam
isti onaj autor koji je napisao Kuence se smejalo. Eto ti prie! I otvorio sam
fioku ispunjenu primercima asopisa u kome je objavljena pria. Leei na
krevetu, proitao sam je ponovo, smejui se i smejui njenoj duhovitosti,
mrmljajui u udu da sam je ja napisao. Onda sam poeo da je itam naglas,
gestikulirajui ispred ogledala. Kad sam zavrio, u mojim su oima bile suze
ushienja, i stao sam ispred Hekmutove slike, zahvaljujui mu to je prepoznao
genija u meni.
Seo sam za pisau mainu i nastavio pismo. No se duboko protegla,
stranice su se gomilale. Ah, kad bi svako pisanje bilo lako kao pismo Hekmutu!
Stranice su se mnoile, dvadeset pet, trideset, dok nisam pogledao u svoj
pupak, gde sam otkrio mesnati sloj. Kakva ironija! Ugojio sam se: sve od
narandi! Naglo sam skoio i uradio nekoliko adekvatnih vebi. Sklekovi,
kolutovi. Znoj je pocureo i sve sam tee disao. edan i izmoren bacio sam se na
krevet. Ba bi mi prijala aa hladnog mleka.
U tom trenutku zauo sam kucanje na Helfrikovim vratima. Zatim
Helfrikovo roktanje dok je neko ulazio. To je mogao da bude samo mlekar.
Pogledao sam u sat: bilo je skoro etiri. Hitro sam se obukao: pantalone, cipele
bez arapa i demper. Hodnik je bio pust, sablastan zbog crvene svetlosti stare
sijalice. Hodao sam polako, bez oklevanja, kao ovek koji ide u kupatilo na
drugom kraju hodnika. Dva sprata kripavih, nesnosnih stepenica, i bio sam u
prizemlju. Crveno-beli kamionet Alden mleka bio je parkiran uz hotelski zid u
meseinom natopljenoj uliici. Zavukao sam ruku u kamionet i uzeo dve pune
boce, vrsto ih stegnuvi za vrat. Bile su hladne i divne u mojim rukama.
Trenutak docnije bio sam u sobi, a boce s mlekom na stoiu. Kao da su
ispunile itavu sobu. Bile su kao ljudska bia. Bile su tako lepe, tako debele i
napredne.
Ti Arturo! rekao sam. Ti sreni ovee! Moda je to zbog molitvi tvoje
majke, a moda te Bog jo voli, uprkos tvom petljanju s ateistima. Ali ta god
bilo, ima sree.
Za stara vremena, pomislio sam, i za dobra stara vremena kleknuo sam i
izgovorio molitvu, onako kako smo to radili u koli, onako kako nas je majka
uila u kui: Blagoslovi nas, o Gospode, i ove Tvoje darove koje emo primiti iz
Tvojih dareljivih ruku, kroz istog Hrista, Gospoda naeg, amin. I dodao sam
jo jednu molitvu zbog uroka. Kleao sam jo dugo nakon to je mlekadija
otiao iz Helfrikove sobe, punih pola sata molitvi, sve dok nisam izludeo za
ukusom mleka, dok me kolena nisu zabolela, i tupi bol u ramenima preao u
lopatice.
Kad sam ustao, zateturao sam se od ukoenih miia, ali vredelo je.
Uklonio sam etkicu za zube iz ae, otvorio jednu bocu, i do vrha napunio
au. Okrenuo sam se ka slici Dej-Si Hekmuta na zidu.
U tvoju ast, Hekmute! iveli!
I ispio sam, pohlepno, a grlo mi se iznenada steglo i zgrilo od odvratnog
ukusa. Surutka. Ispljunuo sam je, isprao usta vodom, i odmah proverio drugu
bocu. I to je bila surutka.
 4.

Dole na ulici Spring, u baru preko puta prodavnice polovne robe. S poslednjih
pet centi otiao sam tamo na kafu. Starinsko mesto, piljevina na podu, neveto
nacrtane gole ene razmazane po zidovima. To je bio lokal u kome su se
okupljali starci, gde je pivo bilo jeftino i kiselog vonja, gde je prolost ostajala
nepromenjena.
Seo sam za jedan od stolova do zida. Seam se da sam sedeo s glavom u
akama. uo sam njen glas, a nisam je ni pogledao. Seam se da me upitala:
Mogu li da vas posluim neim? a ja promrmljao neto o kafi sa lagom.
Sedeo sam tako dok se oljica nije stvorila preda mnom, dugo sam tako sedeo,
razmiljajui o beznadenosti svoje sudbine.
Kafa je bila veoma loa. Kad se lag pomeao s kafom, shvatio sam da to
uopte nije lag, jer je dobio neku sivkastu boju, sa ukusom kuvanih krpa. To
mi je bilo poslednjih pet centi, to me naljutilo. Pogledao sam naokolo i video
da je devojka koja me posluila udaljena pet-est stolova od mene, servirajui
krigle piva sa velike tacne. Bila mi je okrenuta leima, i video sam njena vrsta
i glatka ramena ispod bele bluze, blagi obris miica na njenim rukama, i crnu
kosu, tako gustu i sjajnu.
Najzad se okrenula, pa sam joj mahnuo. Gotovo da nije obratila panju,
irom otvorivi oi u znak dosade i suzdranosti. Osim konture lica i blistavih
zuba, nije bila lepa. Ba se u tom trenutku okrenula da se nasmei nekom od
svojih starih gostiju, a ja ugledao beli obris zuba ispod njenih usana. Imala je
majanski nos, pljosnat, irokih nozdrva. Usne su joj bile jarko nakarminisane,
debele kao u crnkinje. Bila je izraziti predstavnik svoje rase, i lepa kao takva, ali
suvie udna za moj ukus. Oi su joj bile prilino iskoene, koa tamna, ali ne i
crna i, dok se kretala, njene su grudi pokazivale svoju vrstinu.
Ignorisala me posle tog prvog pogleda. Otila je do anka, gde je naruila
jo piva i ekala dok ga je mravi barmen toio. Neto je zvidukala ekajui,
neodreeno bi pogledala u mene i samo zvidala dalje. Prestao sam da joj
maem, ali bilo je sasvim oigledno kako elim da prie za moj sto. Najednom
je otvorila usta ka plafonu i nasmejala se, na najzagonetniji nain, tako da se
ak i barmen zaudio njenom smehu. Onda je otplesala dalje, graciozno njiui
tacnom, krivudajui izmeu stolova do grupe u samom dnu lokala. Barmen ju
je pratio pogledom, jo uvek zbunjen njenim smehom. Ali ja sam shvatio taj
smeh.
Bio je upuen meni. Meni se smejala. Bilo je neeg u mojoj pojavi, u mom
licu, mom dranju, neto u vezi sa mnom to je nju zabavljalo i, dok sam
razmiljao o tome, stegao sam pesnice i prouio sebe, gnevan i ponien.
Dodirnuo sam kosu: bila je oeljana. Proverio sam okovratnik i kravatu: bili
su isti i na svom mestu. Ispravio sam se do visine barskog ogledala gde sam
ugledao prilino zabrinuto i bledunjavo lice, ali ne i smeno, i ba sam bio ljut.
Poeo sam se podrugljivo da se smekam, upadljivo sam je posmatrao i
smekao se. Nije prilazila mom stolu. Dola je blizu, ak do susednog stola, ali
se nije usudila da prie blie. Kad god bih pogledao njeno tamno lice, krupne
crne oi koje se cakle od smeha, iskrivio bih usne u podrugljiv kez. To se
pretvorilo u igru. Kafa se ohladila, mlena pena uhvatila se na povrini, ali
nisam je ni pipnuo. Devojka se kretala kao da plee, njene snane svilaste noge
sakupljale su estice piljevine dok je njena iznoena obua klizila po
mermernom podu.
Ta obua, bile su to huarae, meksike sandale, kono remenje bilo je
nekoliko puta obavijeno oko njenih glenjeva. Bile su u oajnom stanju;
isprepletano remenje totalno se razmrsilo. im sam ih uoio, odmah mi je bilo
lake, jer je to bila mana koja zasluuje kritiku. Ona je bila visoka i uspravnog
dranja, devojka od moda dvadeset godina, besprekorna na svoj nain, osim
tih raspadnutih huaraa. I tako sam usmerio pogled u njih, napadno sam ih
posmatrao, ak sam se okretao na stolici i krivio vrat da ih razgledam,
podrugljivo se cerekajui. Oigledno sam uivao u tome, isto koliko i ona u
mom licu, ili bilo emu to ju je zabavljalo. To se snano odrazilo na nju. Njene
piruete i njen ples postepeno su jenjavali, i samo je urila tamo-amo, da bi na
kraju hodala gotovo se krijui. Bila je zbunjena, i u jednom trenutku video sam
kako letimino gleda nanie i prouava svoja stopala, tako da se ubrzo nije vie
smejala; na njenom se licu pojavila odbojnost, da bi na kraju s ogorenom
mrnjom gledala u mene.
Sada sam ja likovao, bio sam udnovato srean. Bio sam oputen. Svet je
bio pun bunih i zabavnih ljudi. Mravi barmen je pogledao u mom pravcu, a
ja mu prijateljski namignuo. Klimnuo je glavom u znak razumevanja.
Uzdahnuo sam i zavalio se na stolici, ivot je bio lep.
Jo nije pokupila pet centi za kafu. Morae to da uini, osim ako ih
ostavim na stolu i odem. Ali nisam hteo da odem. ekao sam. Pola sata je
prolo. Kad bi urno prilazila anku po novu turu piva, nije vie ekala na
vidnom mestu. Odlazila je iza anka. Nije vie gledala u mene, ali znao sam da
zna kako je posmatram.
Na kraju se uputila pravo ka mom stolu. Ponosno je hodala, uzdignute
brade, ruke su joj visile. Hteo sam da gledam pravo u nju, ali nije ilo. Pogledao
sam u stranu, i dalje se smekajui.
elite li jo neto? upitala je. Njena bela bluza oseala se na tirak.
Ti ovo zove kafom? rekao sam.
Iznenada se ponovo nasmejala. To je bio vrisak, ludaki smeh nalik na
zveket sudova, i zavrio se brzo kako je i poeo. Ponovo sam pogledao u njena
stopala. Mogao sam da osetim kako neto u njoj uzmie. eleo sam da je
povredim.
Moda ovo uopte nije kafa, rekao sam. Moda je to samo voda u kojoj
su prokuvali tvoje prljave sandale. Pogledao sam navie ka njenim crnim
usplamtelim oima. Moda i ne zna za bolje. Moda si prirodno tako
nemarna. Ali da sam ja devojka, ne bih etao naokolo u tim sandalama.
Ostao sam bez daha na kraju tirade. Njene nabubrele usne su podrhtavale,
a pesnice u depovima grile se ispod utirkane beline.
Mrzim te, rekla je.
Osetio sam njenu mrnju, miris njene mrnje, ak sam uo kako izbija iz
nje, ali samo sam se podrugljivo nasmeio. Nadam se, rekao sam. Jer mora
da ima neto izuzetno suptilno u onom ko je vredan tvoje mrnje.
Onda je rekla neto udno; odlino sam to upamtio.
Nadam se da e umreti od infarkta, rekla je. Ba na toj stolici.
To joj je pruilo snanu satisfakciju, iako sam se nasmejao. Otila je
smekajui se. Ponovo je stala ispred anka, ekajui pivo, i oi su joj gledale u
mene, sjajne od njene udne elje, i nije mi bilo prijatno, ali sam se i dalje
smekao. Sada je ponovo plesala, klizila od stola do stola sa svojom tacnom i,
kad god je pogledam, osmehom je slala svoju elju, to se zagonetao odrazilo
na mene, tako da sam postao svestan svoje unutranjosti, lupanja mog srca i
podrhtavanja u stomaku. Oseao sam da se nee ponovo vratiti za moj sto i
pamtim da mi je bilo drago zbog toga, i da me zahvatio neki udan nemir, tako
da sam jedva ekao da odem odatle, to dalje od dometa njenog upornog
osmeha. Pre nego to sam otiao, uradio sam neto to mi je izuzetno popravilo
raspoloenje. Uzeo sam pet centi iz depa i stavio ih na sto. Onda sam prolio
pola kafe po tom noviu. Morae da brie tu svinjariju svojom krpom.
Odvratna tamna lokva irila se po itavom stolu i, kad sam ustao da odem,
kapala je na pod. Kod vrata sam zastao da je jo jednom pogledam. Smeila se
istim osmehom. Pokazao sam glavom ka prolivenoj kafi. Onda sam prezrivo
odmahnuo zbogom i izaao na ulicu. Ponovo sam doiveo neto dobro.
Ponovo je bilo kao nekad, svet je bio pun zabavnih dogaaja.
Ne seam se ta sam radio posle odlaska od nje. Moda sam otiao u sobu
Benija Koena iznad Glavne pijace. Imao je drvenu nogu s malim vratancima na
njoj. Unutra je drao cigarete marihuane. Prodavao ih je po petnaest centi.
Prodavao je i novine, Igzeminer i Tajms. U sobi su mu bili naslagani primerci
Novih misa. Moda me, kao i uvek, rastuio svojim mranim i jezivim vizijama
sveta sutranjice. Moda mi je poturio svoje umrljane prste pod nos i
proklinjao me to sam izneverio proletarijat iz koga potiem. Moda me je, kao
i uvek, svog uzdrhtalog poslao iz svoje sobe, niz pranjave stepenice na ulicu u
magli, dok su me prsti svrbeli da doepaju vrat nekog imperijaliste. Moda, a
moda i nije; ne seam se.
Ali seam se te noi u mojoj sobi, svetla hotela Sveti Pol bacala su crvene i
zelene mrlje po mom krevetu dok sam leao i drhtao i sanjao o gnevu te
devojke, o nainu na koji je plesala od stola do stola, i o crnom sjaju njenih
oiju. Toga se seam, ak zaboravivi da sam siromaan i bez ideje za novu
priu.

Potraio sam je rano sledeeg jutra. Osam sati, i ve sam bio na ulici Spring. U
depu mi je bio primerak Kuenceta. Drukije bi ona gledala na mene da je
proitala tu priu. Potpisao sam je, bila je u mom zadnjem depu, spremna da
je izvadim na najmanji mig. Ali lokal je jo bio zatvoren. Zvao se Kolumbija
bife. Priljubio sam nos na staklo i zagledao se unutra. Stolice su bile izvrnute na
stolovima, a neki starac u gumenim izmama prao je pod. Otiao sam niz
ulicu, vlani vazduh je ve bio plaviast od izduvnih gasova. Onda mi je sinula
odlina ideja. Izvadio sam asopis i izbrisao autogram. Umesto njega sam
napisao: Majanskoj Princezi, od bezvrednog Gringa. To mi je izgledalo ba
kako treba. Vratio sam se do Kolumbija bifea i kucao na staklo. Starac je
mokrim rukama otvorio vrata, znoj mu je curio iz kose.
Kako se zove ona devojka to radi ovde? rekao sam.
Misli Kemil?
Ona to je sino radila ovde.
To je ona, rekao je. Kemil Lopez.
Da li biste joj dali ovo? rekao sam. Samo joj dajte. Kaite joj da je
svratio neko i zamolio da joj date ovo. Obrisao je ruke s kojih se cedila voda o
pregau i uzeo asopis.
Pripazite na to, rekao sam. Vredno je.
Stari je zatvorio vrata. Kroz staklo sam video kako se vue do svoje metle i
kofe. Stavio je asopis na ank i nastavio s radom. Povetarac je pokrenuo
listove asopisa. Odlazei, plaio sam se da e sve da zaboravi. Kad sam stigao
do Centra kulture, shvatio sam da sam napravio uasnu greku: posveta na
prii nikada nee ostaviti utisak na takvu vrstu devojke. Hitro sam se vratio do
Kolumbija bifea i kucao prstima po staklu. Zauo sam starca kako stenje i psuje
dok je petljao oko brave. Obrisao je znoj sa starih oiju i ponovo me ugledao.
Mogu li da dobijem asopis? rekao sam. Hou neto da napiem
unutra.
Stari nita nije shvatao. Zavrteo je glavom, uzdahnuo i rekao mi da uem.
Idi i uzmi ga sam, rekao je.
Imam posla.
Otvorio sam asopis na anku i izbrisao posvetu Majanskoj Princezi.
Umesto toga sam napisao:

Drage Pokidane Sandale,

Moda to i ne zna, ali sino si uvredila autora ove prie. Zna li
da ita? Ako zna, odvoj petnaest minuta svog vremena i prepusti se
 remek-delu. Budi paljivija sledei put. Nije ba svako ko ulazi u ovu
rupu propalica.
Arturo Bandini

Pruio sam asopis starom, ali je on samo gledao u svoj posao. Dajte ovo
gospoici Lopez, rekao sam.
I pobrinite se da to lino dobije.
Stari je ispustio metlu, obrisao znoj sa izboranog lica i pokazao prema
vratima. Gubi se odavde! Ponovo sam spustio asopis na ank i leemo se
udaljio. Na izlazu sam se okrenuo i mahnuo.
 5.

Nisam skapavao od gladi. Jo sam imao nekoliko starih narandi pod

krevetom. Te veeri sam pojeo tri- etiri, i s mrakom se spustio niz Bunker Hil
dole u grad. Stajao sam u senci nekog ulaza preko puta Kolumbija bifea i
posmatrao Kemil Lopez. Bila je ista, u istoj beloj kecelji. Uzdrhtao sam kad sam
je video, i udno uzavrelo oseanje zastalo mi je u grlu. Ali posle nekoliko
minuta magija je iezla, i stajao sam u tami dok me noge nisu zabolele.
Kad sam ugledao policajca kako ide prema meni, udaljio sam se. Bila je
vrela no. Pesak iz pustinje Mohave leteo je po itavom gradu. Siuna smea
zrnca peska lepila su se za prste kad bih neto dodirnuo i, kad sam se vratio u
sobu, mehanizam moje nove pisae maine bio je prekriven peskom. Bio mi je
u uima i kosi. Dok sam skidao odeu, padao je kao puder na pod. Uvukao se
ak i meu arave na krevetu. Leao sam u mraku, crveno svetlo iz hotela
Sveti Pol, koje se palilo i gasilo osvetljavajui moj krevet, bilo je sad plaviasto,
sablasna boja uskakala je i iskakala iz sobe.
Sledeeg jutra nisam vie mogao da jedem narande. Pozlilo mi je pri
pomisli na njih. U podne, nakon besciljne etnje gradom, razboleo sam se od
samosaaljenja, nesposoban da kontroliem svoju tugu. Vratio sam se u sobu,
bacio se na krevet i zaplakao iz dubine grudi. Pustio sam da navire iz svakog
delia mene i, kad nisam vie mogao da plaem, ponovo sam se oseao bolje.
Oseao sam se iskreno i isto. Seo sam i napisao poteno pismo majci. Rekao
sam joj da je nedeljama laem; i molim te poalji malo para, jer hou da se
vratim kui.
Dok sam pisao, uao je Helfrik. Na sebi je imao pantalone, bio je bez
bade-mantila, pa ga u prvi mah nisam prepoznao. Bez rei je stavio petnaest
centi na sto. Ja sam poten ovek, deko, rekao je. Poten sam koliko je i
dan dug. Onda je izaao.
Pokupio sam novie, iskoio kroz prozor i otrao niz ulicu do duana.
Mali Japanac je ve pripremio papirnu kesu za narande. Zapanjio se kad je
video da prolazim pored njega i ulazim u duan. Kupio sam kesu kolaa.
Vratio sam se, seo na krevet i gutao ih ogromnom brzinom, spirajui ih
gutljajima vode. Opet mi je bilo dobro. Stomak mi je bio pun i ak mi je ostalo
pet centi. Pocepao sam pismo majci i legao da saekam no. Taj novi je
znaio da mogu da se vratim u Kolumbija bife. ekao sam, oteao od hrane,
oteao od elje.

Ugledala me im sam uao. Obradovala se to me vidi; znao sam da jeste, po

nainu na koji su joj se rairile oi. Lice joj se ozarilo, a mene opet neto steglo
u grlu. Odjednom sam bio tako srean, siguran u sebe, ist i svestan svoje
mladosti. Seo sam za isti sto. Te noi je bila iva svirka, klavir i violina; dve
debele ene grubih mukih lica i kratkih frizura. Svirale su pesmu Na valovima.
Ta-de-da-da, a ja posmatrao Kemil kako plee sa svojom pivskom tacnom.
Kosa joj je bila tako crna, tako bujna i talasasta, kao neki grozdovi koji joj kriju
vrat. To je bilo sveto mesto, taj lokal. Sve je unutra bilo sveto, stolice, stolovi,
krpa u njenoj ruci, piljevina pod njenim nogama. Ona je bila Majanska
princeza, a ovo njen dvorac. Gledao sam kako pohabane huarae klize po podu
i poeleo sam te huarae. Poeleo sam da ih drim na grudima kad zaspim.
Poeleo sam da ih drim i udiem njihov miris.
Nije se usuivala da prie mom stolu, ali bilo mi je drago. Ne prilazi
odmah, Kemil; pusti da sedim ovde i priviknem se na to retko uzbuenje, pusti
me malo samog dok moje misli putuju beskrajnim draima tvoje lepote; samo
me prepusti sebi, da eznem i sanjam otvorenih oiju.
Najzad je prila, sa oljicom kafe na tacni. Ista ona kafa, ista bljutava
tamna splaina. Prila je, crnjih i krupnijih oiju nego ikad, meko hodajui ka
meni, s tajanstvenim osmehom, pomislio sam da u se onesvestiti od lupanja
srca. Dok je stajala pored mene, osetio sam blagi miris njenog znoja koji se
meao sa utirkanom istoom njene kecelje. To me smlatilo, zaglupelo, i disao
sam kroz usne da to izbegnem. Nasmeila mi se, kako bih znao da se ne buni
na prolivenu kafu one veeri; vie od toga, uinilo mi se da joj se sve to dopalo,
da joj je bilo drago, da je zahvalna zbog toga. Nisam znala da ima pege, rekla
je.
One nisu bitne, rekao sam.
ao mi je zbog kafe, rekla je. Ovde svi naruuju pivo. Malo ko trai
kafu.
 Ba je zato i ne trae, mnogo je loa. I ja bih pio pivo da mogu sebi da ga
priutim. Uperila je olovku prema mojoj ruci. Grize nokte, rekla je. Ne bi
trebalo. Gurnuo sam ruke u depove. Ko si ti da mi govori ta treba da
radim? rekao sam.
Hoe pivo? rekla je. Doneu ti. Ne mora da plati.
Ne treba nita da mi donosi. Popiu ovu splainu od kafe i onda idem
odavde.
Otila je do anka i naruila pivo. Gledao sam kako ga plaa iz pregrti
novia koje je izvukla iz kecelje.
Donela je pivo i stavila mi ga ispred nosa. To me povredilo.
Nosi ga, rekao sam. Nosi ga odavde. Hou kafu, a ne pivo.
Neko je pozvao po imenu i ona je urno otila. Ugledao sam deo njenih
nogu iza kolena kad se nagnula nad sto da pokupi prazne pivske krigle.
Pomerio sam se na stolici, nogama zakaivi neto ispod stola. Bila je to
pljuvaonica. Ponovo je bila za ankom, klimajui mi glavom, osmehujui se,
pokazujui mi kako treba da popijem pivo. U meni se javila neka avolska
zloba. Privukao sam njenu panju i prolio pivo u pljuvaonicu. Njeni beli zubi
ugrizli su donju usnu, a lice joj je izgubilo boju. Oi su joj gorele. Preplavilo me
zadovoljstvo. Zavalio sam se na stolici i nasmeio se plafonu.
Nestala je iza tanke pregrade gde se nalazila kuhinja. Zatim se ponovo
pojavila, osmehujui se. Ruke su joj bile iza lea, krijui neto. Onda se starac
koga sam video tog jutra pojavio iza pregrade. Kezio se i ekao neto. Kemil mi
je mahnula. Spremalo se ono najgore: predoseao sam to. Iza lea je izvadila
mali asopis u kome je objavljeno Kuence Zamahnula je njim, ali bila je izvan
vidokruga ostalih, tako da je njena predstava bila samo za starog i mene. On je
gledao razrogaenih oiju. Usta su mi se osuila dok sam posmatrao njene
mokre prste kojima je listala stranice do mesta gde je pria bila odtampana.
Usne su joj se iskrivile kad je stisnula asopis izmeu kolena i istrgnula
stranice. Drala ih je iznad glave, maui njima i osmehujui se. Stari je klimao
glavom, odobravajui. Osmeh na njenom licu pretvorio se u reenost dok je
kidala stranice na parie, a ove na jo manje parie. Na kraju je pustila da
papirii propadnu kroz njene prste u pljuvaonicu kraj njenih nogu. Pokuao
sam da se nasmejem. Pljesnula je rukama s izrazom dosade, kao da time skida
prainu sa dlanova. Onda se podboila jednom rukom, isprsila se i kooperno
se udaljila. Stari je jo neko vreme stajao tamo. Samo je i on sve video. Sada,
kad je predstava zavrena, nestao je iza pregrade.
Sedeo sam i paeniki se smekao, srce mi je plakalo za Kuencetom, za
svakom dobrom reenicom, za mrvicama poezije u njoj, prva moja pria, ono
najbolje ime mogu da se podiim u ivotu. Bio je to zapis o svemu to je
dobro u meni, koji je pohvalio i odtampao veliki Dej-Si Hekmut, a ona je to
iskidala i bacila u pljuvaonicu.
Posle izvesnog vremena odgurnuo sam stolicu i ustao. Ona je stajala za
ankom i posmatrala kako odlazim. Na licu joj se ogledalo saaljenje, osmejak
kajanja zbog onog to je uradila, ali sam ja gledao u stranu i izaao na ulicu gde
mi je ba godila uasna buka tramvaja i neobini zvukovi grada koji su mi
tutnjali u uima i sahranjivali me u lavini kripanja i lupe. Gurnuo sam ruke u
depove i potiteno se udaljio.
Pedeset koraka od pivnice uo sam kako me netko doziva. Okrenuo sam
se. Bila je to ona, trala je mekim koracima, novii su zveckali u njenim
depovima. Mladi prijatelju! dozivala je. Ej, deko!
Zastao sam, i ona je dotrala bez daha, brzo i neno govorei. ao mi je,
rekla je. Nisam mislila nita runo asna re.
Nije vano, rekao sam. Nisam zamerio.
Osvrnula se ka pivnici. Moram da se vratim, rekla je. Potrebna sam im.
Vrati se sutra uvee, hoe? Molim te! Umem i da budem dobra. Uasno mi je
ao zbog ovog veeras. Molim te, doi! Molim te! Stisnula mi je ruku. Hoe
li?
Moda.
Osmehnula se. Oprata mi?
Naravno.
Stajao sam na ulici i posmatrao je kako uri natrag. Okrenula se posle
nekoliko koraka, poslala mi poljubac i doviknula: Sutra uvee. Ne zaboravi!
Kemil! rekao sam. Stani askom!
Potrali smo jedno prema drugom, susrevi se na pola puta.
Brzo! rekla je. Otpustie me.
 Pogledao sam u njena stopala. Naslutila je ta sledi i osetio sam kako je
ustuknula od mene. Sada je pravo oseanje izbilo iz mene, neto svee, kao
nova koa. Polako sam govorio.
Te huarae mora li da ih nosi, Kemil? Mora li da istie injenicu da
si uvek bila i da e zauvek ostati prljava mala paorka?
Uasnuto me pogledala, rastvorenih usana. Prekrivi usta rukama, otrala
je. uo sam je kako jeca: O, o, o!
Slegnuo sam ramenima i razmetljivo se udaljio, zviduui od
zadovoljstva. U slivniku sam ugledao dugaki opuak. Podigao sam ga bez
stida, pripalio ga stojei jednom nogom u slivniku, povukao dim i dunuo ga ka
zvezdama. Bio sam Amerikanac i uasno sam bio ponosan na to. Ovaj veliki
grad, ove mone ulice i ponosne zgrade, oni su bili glas moje Amerike. Iz peska
i kaktusa isklesali smo imperiju. Kemilin narod imao je svoju ansu. Nisu
uspeli. Mi smo u Americi obrnuli emu. Hvala ti Boe na mojoj zemlji. Hvala ti
Boe to sam roen kao Amerikanac!
 6.

Popeo sam se u sobu, uz pranjave stepenice Bunker Hila, pored aavih

baraka, uz tu mranu ulicu, pesak, nafta i kolomaz guili su jalova stabla palmi
koje su stajale kao umirui zatoenici, okovane za male delove tla, sa crnim
ploama koje prekrivaju njihova podnoja. Praina i stare zgrade i stari ljudi
koji sede kraj prozora, stari ljudi koji teturavo izlaze napolje, stari ljudi koji se
bolno kreu mranim ulicama. Stari ljudi iz Indijane, Ajove, Ilinoja, iz
Bostona, Kanzas Sitija, DeMoana, prodali su svoje domove i radnje i stigli
ovamo vozovima i automobilima u zemlju sunca, da bi umrli na suncu, s tek
toliko novca da preive dok ih sunce ne ubije, upali su rodno korenje u
poslednjim danima ivota, ostavili su udobno blagostanje Kanzas Sitija, ikaga
i Peorije da bi pronali svoje mesto pod suncem. I, kad stignu ovde, otkrili bi
da su drugi i vei lopovi uzeli sve to su mogli, i da ak i sunce pripada
drugima; Smit i Dons i Parker, apotekar, bankar, pekar, na cipelama im
praina ikaga, Sinsinatija i Klivlenda, osueni da umru na suncu, s nekoliko
dolara u banci, dovoljno da se pretplate na Losaneleski Tajms, dovoljno da
odravaju iluziju kako je ovo raj, da su njihovi mali domovi od kartona pravi
dvorci. Iskorenjeni, isprazni alosni likovi, stari i mladi, likovi iz neke druge
postojbine. To su bili moji zemljaci, novi ljudi Kalifornije. Sa svojim svetlim
kouljama kratkih rukava i naoarima za sunce, bili su u raju, pripadali su mu.
Ali dole na Glavnoj ulici, dole na Tauni i San Pedru, kilometar dalje niz
Petu ulicu bile su desetine hiljada ostalih; oni nisu mogli da priute sebi
naoare za sunce ni koulje kratkih rukava, i krili su se danju po budacima, a
nou unjali oko jeftinih umeza. Policajac te nee pokupiti zbog skitnje u Los
Anelesu ako nosi modernu koulju i naoare za sunce. Ali ako uoi prainu
na tvojim cipelama, i da je demper na tebi debeo kao oni to se nose u
snenim krajevima, pokupie te. Zato nabacite koulje s kratkim rukavima
momci, i naoare, i bele cipele ako ste u stanju. Pridruite se. To vas ionako
eka. Posle nekog vremena, posle velikih doza Tajmsa i Igzeminera, i vi ete
vapiti za sunanim jugom. Godinama ete jesti hamburgere i iveti u
pranjavim stanovima i hotelima koji vrve od gamadi, ali ete zato svakog jutra
ugledati mono sunce, veno plavo nebo, i ulice e biti prepune lepih
uglaenih ena koje nikada neete imati, a vrele suptropske noi mirisae na
ljubavnu romansu koju nikada neete doiveti, ali i dalje ete biti u raju, ljudi,
u zemlji sunca.
to se tie onih koji su ostali kod kue, moete da ih laete, jer oni ionako
mrze istinu, oni je nee prihvatiti, jer pre ili kasnije i oni poele da dou u ovaj
raj. Ne moete ih prevariti, ljudi. Znaju oni ta je juna Kalifornija. Na kraju
krajeva, oni itaju novine, listaju asopise o filmu kojima su zatrpani kiosci na
svakom uglu Amerike. Videli su fotografije kua u kojima ive filmske zvezde.
Nemate vi ta da im priate o Kaliforniji.
Razmiljao sam o njima leei u krevetu, posmatrao sam kako mrlje
crvene svetlosti sa hotela Sveti Pol uskau i iskau iz moje sobe, i bio sam
nesrean, jer sam se te noi poneo kao oni. Smit i Parker i Dons, nikad nisam
bio jedan od njih. Ah, Kemil! Kad sam bio deak kod kue u Koloradu, tamo
su me Smit i Parker i Dons vreali pogrdnim imenima, nazivajui me
abarom, i njihova su me deca vreala ba kao to sam ja tebe povredio noas.
Toliko su me vreali da nikada nisam mogao da postanem jedan od njih, oni
su me oterali u knjige, oni su me oterali u samog sebe, oni su me oterali iz tog
grada u Koloradu, i ponekad, Kemil, kada ugledam njihova lica, to me ponovo
boli, stara rana boli, i ponekad mi je drago da su ovde, da umiru na suncu,
iskorenjeni, zavela ih je sopstvena okrutnost, ista lica, isti dekor, osorna usta,
lica iz mog rodnog grada, to ispunjavaju prazninu svojih ivota pod plamenim
suncem.
Viam ih u predvorjima hotela, viam ih kako se sunaju po parkovima i
izlaze iz runih malih crkava, lica opustoenih od blizine njihovih udnih
bogova, dok izlaze iz Hrama Svrhe, iz crkve Svemonog. Gledao sam ih kako se
izvlae iz svojih bioskopa i mirkaju praznim oima, ponovo suoenim sa
stvarnou, i klipu kui da proitaju novine, da otkriju ta se deava u svetu.
Povraao sam na njihove novine, itao sam njihovu literaturu, prouio njihove
navike, jeo njihovu hranu, eleo njihove ene, zevao pred njihovom
umetnou. Ali ja sam siromaan i moje se ime zavrava samoglasnikom, i oni
mrze mene i moga. oca, i oca moga oca, i prieljkuju moju krv i moj pad, ali
sada su stari, umiru na suncu u vreloj praini ulice, a ja sam mlad i pun nade i
ljubavi za moju zemlju i moje vreme, i kada ti kaem da si paorka, to ne govori
moje srce, to govore drhtaji jedne stare rane, i stidim se uasne stvari koju sam
uradio.
 7.

Razmiljam o hotelu Alta Loma i priseam se ljudi koji su tu iveli. Seam se

kako sam stupio u mrani hol nosei dva kofera, jedan od njih pun primeraka
Kuenceta. Davno je to bilo, ali svega se dobro seam. Stigao sam autobusom,
pranjav do koe, s prainom Vajominga, Jute i Nevade u kosi i uima.
Hou jeftinu sobu, rekao sam.
Gazdarica je imala belu kosu. Oko njenog vrata bio je visoki ipkani
okovratnik, pripijen kao steznik. Imala je preko sedamdeset godina, visoka
ena koja je poveavala svoju visinu propinjui se na prste i piljei u mene
preko svojih naoara.
Jesi li zaposleni? rekla je.
Ja sam pisac, rekao sam. Evo, pokazau vam.
Otvorio sam kofer i izvadio primerak. Ja sam to napisao, rekao sam joj.
Bio sam estok tada, veoma ponosan. Pokloniu vam primerak, rekao sam.
Napisau vam posvetu.
Uzeo sam penkalo sa stola, bilo je suvo, pa sam morao da ga protresem, i
obliznuo sam usne, razmiljajui ta bih lepo mogao da kaem. Kako se
zovete? upitao sam je. Nevoljno mi je odgovorila.
Gospoa Hargrejvs, rekla je. Zato? Ali ukazivao sam joj ast, pa
nisam imao vremena da odgovaram na pitanja, i samo sam napisao iznad prie
Za enu neodoljivog arma, prekrasnih plavih oiju i plemenitog osmeha, od
autora. Arturo Bandini.
Nasmeila se osmehom koji je nagrdio njeno lice, produbljujui stare bore
koje su parale njeno suvo meso oko usta i obraza. Mrzim prie o psima, rekla
je i uklonila asopis iz vidnog polja. Onda me pogledala s jo vee visine preko
svojih naoara. Mladiu, rekla je. Jesi li ti Meksikanac?
Pokazao sam prstom na sebe i nasmejao se.
Ja Meksikanac? odmahnuo sam glavom. Ja sam Amerikanac, gospoo
Hargrejvs. A to nije pria o psu, naprotiv. O oveku je, prilino je dobra. Nema
nikakvog psa u itavoj prii.
 Ne primamo Meksikance u ovaj hotel, objasnila mi je.
Ja nisam Meksikanac. Taj naslov mi je pao na pamet pred kraj prie.
Znate ono: I kuence se smejalo videvi takvog dasu.
Ni Jevreje, rekla je.
Upisao sam se u knjigu gostiju. Imao sam divan potpis u to vreme,
zapetljan, orijentalan, neitak, podvuen snanim potezima, kompleksniji od
potpisa velikog Hekmuta. Ispod potpisa sam napisao
Bulder, Kolorado. Prouavala je tekst, re po re.
Onda je hladno rekla: Kako se zove, mladiu?
I ja sam bio razoaran, jer je ve zaboravila autora Kuenceta i njegovo
ime odtampano krupnim slovima na asopisu. Rekao sam joj svoje ime.
Paljivo ga je ispisala iznad mog potpisa. Onda je prela na ostalo to sam
napisao.
Gospodine Bandini, rekla je, ledeno me posmatrajui. Bulder nije u
Koloradu.
Ima ga i tamo! rekao sam. Ba dolazim odatle. Pre dva dana je bio
tamo.
Bila je nepokolebljiva, tako odluna. Bulder je u Nebraski. Moj mu i ja
smo proli kroz Bulder u Nebraski, pre trideset godina, putujui ovamo. Budite
ljubazni da to promenite.
Ali on jeste u Koloradu! Moja majka ivi tamo, moj otac. Tamo sam iao
u kolu!
Onda je izvukla asopis ispod pulta i pruila mi ga.
Ovaj hotel nije mesto za vas, mladiu. Mi ovde drimo fine ljude,
potene ljude. Nisam uzeo asopis. Bio sam tako umoran, razbijen od duge
vonje autobusom.
Dobro, rekao sam. U Nebraski je. to sam i napisao, precrtao sam
Kolorado i iznad toga napisao Nebraska. Bila je zadovoljna, obradovao sam je,
nasmeila se i prelistala asopis.
Vi ste, znai, pisac! rekla je. Ba lepo! Onda je ponovo uklonila
asopis iz vidnog polja. Dobrodoli u Kaliforniju! rekla je. Dopae vam se
ovde!
 Ta ga Hargrejvs! Bila je usamljena i tako izgubljena, a ipak ponosna.
Jednog popodneva me odvela u svoj stan na poslednjem spratu. Kao da sam
uao u lepo oienu grobnicu. Mu joj je bio mrtav, ali je pre trideset godina
imao prodavnicu alata u Bridportu, Konektikat. Na zidu je bila njegova slika.
Izuzetan ovek, nikad nije pio ni puio, umro je od infarkta; mravo strogo lice
uokvireno tekim ramom, i dalje prezrivo u odnosu na pie i puenje. Tu je bio
krevet u kome je umro, veliki i teak, od mahagonija; tu je bila njegova odea u
plakaru i njegove cipele na podu, vrhovi iskrivljeni uvis od starosti. Tu je na
polici bila njegova inija za brijanje, uvek se sam brijao, i zvao se Bert. Taj Bert!
Bert, govorila je, zato ne ide kod berberina? i Bert bi se nasmejao, jer je znao
da je bolji od svakog berberina. Bert je uvek ustajao u pet ujutru. Poreklom je
bio iz porodice sa petnaestoro dece. Umeo je s alatom. Godinama je sve sam
popravljao u hotelu. Trebalo mu je tri nedelje da oboji fasadu hotela. esto je
govorio da je bolji moler od svakog molera. Dva sata mi je priala o Bertu, i
Gospode! kako je volela tog oveka, ak i mrtvog, ali on uopte nije umro; bio
je u tom stanu, bdeo je nad njom, titio je, izazivajui me da je povredim.
Plaio me, hteo sam da pobegnem odatle. Popili smo aj. aj je bio star. eer
je bio star i zgrudvan. olje za aj bile su pranjave, aj je imao ukus starosti, a
mali suvi kolaii imali su ukus smrti. Kad sam ustao da odem, Bert me je
pratio kroz vrata i niz hodnik, izazivajui me da cinino razmiljam o njemu.
Dve noi me proganjao, pretio mi, ak mi se ulizivao povodom cigareta.

Seam se tog klinca iz Memfisa. Nikad ga nisam pitao kako se zove, a ni on

mene. Govorili smo zdravo jedan drugom. Nije se dugo zadrao tu, nekoliko
nedelja. Svoje bubuljiavo lice uvek je pokrivao duguljastim dlanovima kad bi
sedeo na tremu ispred hotela: bio je tamo kasno u no; u pono, u jedan i dva
nou. Kad sam se vraao, zatekao bih ga kako se ljulja na stolici od prua,
kopajui nervoznim prstima po licu, mrsei svoju neoianu crnu kosu.
Zdravo, rekao bih mu. Zdravo, odgovarao mi je. Nemirna praina Los
Anelesa izazivala je groznicu u njemu. Bio je vea lutalica od mene, i po ceo
dan je tragao za nastranom ljubavlju po parkovima. Ali bio je toliko ruan
da nikad nije naao ono to je eleo, a tople noi s niskim zvezdama i utim
mesecom muile su ga i izvlaile iz sobe sve do svitanja. Ali jedne je noi
razgovarao sa mnom, i ostavio me ojaenog i nesrenog dok je uivao u
uspomenama iz Memfisa u Tenesiju, odakle su pravi ljudi, gde je imao
prijatelja i prijatelja. Jednog dana napustie ovaj mrski grad, jednog dana
vratie se tamo gde prijateljstvo neto znai, neto to je i uinio, otiao je i
dobio sam razglednicu potpisanu sa Memfis Kid iz Fort Vorta u Teksasu.
Tu je bio i Hajlmen, koji je pripadao Klubu ljubitelja knjige. Ogroman
ovek s rukama kao balvani, i nogama od kojih su pucali avovi na
pantalonama. Bio je blagajnik u banci. Imao je enu u Molinu, Ilinoj, i sina na
ikakom univerzitetu. Mrzeo je Kaliforniju, mrnja mu je bujala iz velikog
lica, ali mu je zdravlje bilo loe, i bio je osuen da tu ostane ili umre. Rugao se
svemu zapadnjakom. Razboleo bi se posle svake meuligake utakmice u
kojoj je Istok bio poraen. Pljuvao bi kad biste pomenuli Trojance. Mrzeo je
sunce, proklinjao maglu, alio se na kiu, stalno sanjao snegove Srednjeg
zapada. Svakog meseca stizao je veliki paket za njega. Viao sam ga u holu,
veito je itao. Nije hteo da mi pozajmi svoje knjige. To je stvar principa,
rekao je.
Ali dao mi je Bilten Kluba ljubitelja knjige, mali asopis o novim
knjigama. Svakog meseca ostavio bi ga u mom potanskom sanduetu.
A riokosa devojka iz Sen Luisa koja se stalno raspitivala za Filipince?
Gde oni ive? Koliko ih ima? Znam li nekog od njih? Suvonjava riokosa
devojka, imala je smee pegice do ispod okovratnika haljine, dola je iz Sen
Louisa. Stalno se oblaila u zeleno, bakarne glave suvie okantne da bi bila
lepa, oiju suvie sivih za njeno lice. Dobila je posao u perionici, ali je plata bila
jako mala, pa je dala otkaz. I ona je lutala toplim ulicama. Jednom mi je
pozajmila etvrt dolara, drugi put potanske marke. Neprestano je govorila o
Filipincima, alila ih, mislila je da su tako hrabri u suoenju s predrasudom.
Jednog dana je nestala, ali sam je sledeeg dana ponovo ugledao kako hoda
ulicom, njena bakama kosa upijala je zrake sunca, onii Filipinac drao ju je za
ruku. Bio je vrlo ponosan zbog nje. Vatirana ramena i njegovo tesno odelo bili
su poslednji krik mode, ali ak je i s visokim potpeticama bio za glavu nii od
nje.
Od sviju njih, samo je jedna osoba proitala Kuence se smejalo. U prvih
nekoliko dana potpisao sam veliki broj primeraka i odneo ih gore u salon. Pet
ili est sam napadno razbacao na sve strane: na sto, na kau, ak i po dubokim
konim foteljama, tako da si prvo morao da ih uzme ako ti se sedi. Niko ih
nije proitao, niko iv, osim jedne osobe. Nedelju dana bili su tako razbacani,
ali teko da ih je iko dodirnuo. ak i kad je mali Japanac istio prainu po sobi,
jedva da bi ih pomerio s mesta. Uvee su ljudi tamo igrali brid, a grupa starih
gostiju okupljala se radi malo prie i oputanja. Uunjao sam se, naao stolicu i
posmatrao. Bilo je obeshrabrujue. Krupna ena je ak sela na primerak u
jednoj od dubokih fotelja, ne muei se da ga skloni. Doao je dan kada je mali
Japanac pokupio sve primerke i sloio ih na sto. Tamo su skupljali prainu. S
vremena na vreme, svakih nekoliko dana, brisao sam ih maramicom i
razbacivao ih naokolo. Stalno su se vraali u lepo sloenu hrpu na stolu,
netaknuti. Moda su znali da sam ja pisac i namerno ih izbegavali. Moda ih
jednostavno nije zanimalo. ak ni Hajlmena, uz svo njegovo itanje. ak ni
gazdaricu. Vrteo sam glavom: kakve budaletine, svi redom. Bila je to pria ba
o njihovom Srednjem zapadu, o Koloradu i snenim olujama, a eto njih,
iskorenjenih dua, preplanulih lica, umirali su u bletavoj pustinji, dok im je
svea domovina iz koje su doli bila takorei na dohvat ruke, na stranicama
malog asopisa. Nije vano, mislio sam, uvek je tako Po, Vitmen, Hajne,
Drajzer, i sada Bandini; to me inilo manje povreenim, manje usamljenim.
Ime osobe koja je proitala moju priu bilo je Dudi, a prezime Palmer.
Kucala je na moja vrata jednog popodneva i, kad sam otvorio, ugledao sam je.
Drala je primerak asopisa u ruci. Imala je samo etrnaest godina, s
upercima smee kose i crvenom traicom vezanom u luk iznad ela.
Jeste li vi gospodin Bandini?. rekla je.
Pogodio sam iz njenih oiju da je proitala Kuence. Odmah mi je bilo
jasno. itala si moju priu? rekao sam. Da li ti se dopala?
Priljubila ju je na grudi i nasmeila se. Mislim da je divna, rekla je. O,
tako je divna. Gospoa
Hargrejvs mi je rekla da ste je vi napisali. Rekla je da ete mi moda dati
primerak.
Srce mi je zastalo u grlu.
Ui! rekao sam Dobrodola! Uzmi stolicu! Kako se zove? Naravno da
u ti dati primerak. Naravno! Ali molim te ui!
Jurnuo sam preko sobe i prineo joj najbolju stolicu. Sela je tako neno,
deja haljina koju je nosila nije skrivala ak ni njena kolena. Hoe au
vode? rekao sam. Vrue je danas. Moda si edna.
Ali nije bila edna. Samo nervozna. Videlo se da sam je uplaio. Trudio
sam se da budem to ljubazniji, jer nisam hteo da odmah ode. Bilo je to onih
prvih dana dok sam jo imao neto para. Voli li sladoled? rekao sam. Hoe
da ti donesem kornet ili neto?
Ne mogu da ostanem, rekla je. Majka e se ljutiti.
Ovde ivi? rekao sam. Da li je i tvoja majka itala priu? Kako se
zove? Ponosno sam se nasmeio.
Ti naravno ve zna moje ime, rekao sam. Ja sam Arturo Bandini.
O, da! prigueno je rekla, i oi su joj se rairile od takvog oboavanja da
sam se poeleo da se bacim pred njene noge i zaplaem. Osetio sam to u grlu,
golicalo me da zajecam.
Jesi li sigurna da nee sladoled?
Imala je predivne manire, sedela je oborene ruiaste bradice, njene
tanune ruke vrsto su drale asopis.
Ne, hvala vam, gospodine Bandini.
A koka-kolu? rekao sam.
Ne, hvala vam, nasmeila se.
Moda limunadu?
Ne, svejedno vam hvala.
Kako se zove? rekao sam. Ja sam. . ali sam na vreme zastao.
Dudi, rekla je.
Dudi! rekao sam. Dudi, Dudi! Predivno! Kao ime filmske zvezde.
To je najlepe ime koje sam ikad uo.
Hvala vam! rekla je.
Otvorio sam fioku u kojoj su bili primerci moje prie.
Ostalo ih je poprilino, nekih petnaestak komada. Dau ti novi
primerak, rekao sam. I napisau ti posvetu. Neto lepo, neto izuzetno!
Lice joj je porumenelo od radosti. Ova devojica nije glumila, bila je
istinski dirnuta, i njena radost bila je kao svea voda na mom licu.
Dau ti dva primerka, rekao sam joj. I posvetiu ti oba!
 Vi ste tako dobar ovek, rekla je. Posmatrala me dok sam otvarao
boicu sa mastilom. To se i vidi iz vae prie.
Ja nisam ovek, rekao sam. Nisam ba mnogo stariji od tebe, Dudi.
Nisam hteo da budem star u odnosu na nju.
Hteo sam da to smanjim koliko god je mogue. Tek mi je osamnaest,
slagao sam.
Samo? zapanjeno je rekla.
Napuniu devetnaest za nekoliko meseci.
Napisao sam neto posebno u oba primerka asopisa. Ne seam se vie
rei, ali bilo je dobro, to to sam napisao, dolo mi je iz srca, jer sam bio toliko
zahvalan. Ali eleo sam vie, eleo sam da ujem njen glas koji je bio tako tanak
i priguen, da je zadrim to due u mojoj sobi.
Uinila bi mi veliku ast, rekao sam. Uinila bi me uasno srenim,
Dudi, ako bi mi proitala moju priu naglas. To se nikad nije dogodilo, a
voleo bih da je ujem. Rado u je proitati! rekla je i uspravila se na stolici,
ukoivi se od nestrpljenja. Bacio sam se na krevet, zario lice u jastuk, i
devojica je itala moju priu, nenim slatkim glasiem koji me rasplakao na
prvih sto rei. Bilo je kao da sanjam, glas jednog anela ispunjavao je sobu, i
ubrzo je i ona jecala, tu i tamo prekidajui itanje uzdasima i grcajima, bunei
se. Ne mogu da itam dalje, govorila je. Ne mogu. A ja sam se okretao i
preklinjao je: Nemoj da sad prekine, Dudi. O, nemoj, molim te!
Kad smo dosegli vrhunac nae emocije, najednom je, bez kucanja, u sobu
ula visoka ena ogorenih usta. Znao sam da je to majka. Njene svirepe oi
prouavale su prvo mene, zatim Dudi. Bez ijedne rei uhvatila je Dudi za
ruku i odvela je. Devojica je stisnula asopis na svoje nene grudi, i preko
ramena suzno zatreptala zbogom. Kako se iznenada pojavila, tako je i nestala, i
nikada je vie nisam video. I za gazdaricu je to ostala tajna, jer su dole i otile
istog dana, nisu ni prenoile.
 8.

U mojoj pregradi za potu pojavilo se pismo od Hekmuta. Znao sam da je od

Hekmuta. Prepoznao bih Hekmutovo pismo s kilometar. Predosetio sam
Hekmutovo pismo, i kao da su mi ledenice kliznule niz kimu. Gospoa
Hargrejvs mi je pruila pismo. Skoro sam joj ga istrgnuo iz ruke.
Dobre vesti? upitala me, jer sam joj dugovao silnu kiriju.
Nikad se ne zna, rekao sam. Ali je od velikog oveka. ak i da su samo
prazne stranice, bile bi to dobre vesti za mene.
Ali znao sam da to nije ona vrsta dobrih vesti kakve je ga Hargrejvs
zamiljala, jer monom Hekmutu nisam poslao novu priu. Bio je to samo
odgovor na moje dugako pismo od pre nekoliko dana. Bio je vrlo hitar, taj
Hekmut. Opinjavao te svojom brzinom. Dovoljno je bilo da ubaci pismo u
potansko sandue iza ugla i vrati se u hotel gde te ve eka odgovor. Avaj,
njegova su pisma bila tako kratka. Na pismo od etrdeset stranica odgovorio je
jednim malim pasusom. Ali i to je na svoj nain bilo zgodno, jer je bilo lake
upamtiti i nauiti napamet njegove odgovore. Ba je umeo, taj Hekmut, imao
je stila; toliko je toga davao, ak su i njegovi zarezi i taka-zarezi na poseban
nain igrali gore-dole. Voleo sam da skidam marke s njegovih koverata, da ih
neno odlepim, samo da bih video ta je ispod njih.
Seo sam na krevet i otvorio pismo. Jo jedna kratka poruka, najvie
pedeset rei. Pisalo je:

Dragi g. Bandini,
uz vae odobrenje ukloniu pozdrave i kraj vaeg dugog pisma i
objaviti ga kao kratku priu u naem asopisu. ini mi se da ste
uradili pravu stvar. Mislim da e Davno izgubljena brda odlino
posluiti kao naslov. Prilaem ek.
S potovanjem va
D. S. Hekmut
Pismo mi je ispalo iz ruke i odlebdelo na pod. Ustao sam i pogledao se u
ogledalu. Usta su mi bila irom otvorena. Preao sam do Hekmutove slike na
suprotnom zidu i dodirnuo odluno lice koje me gledalo. Onda sam podigao
pismo i ponovo ga proitao. Otvorio sam prozor, iskoio napolje i legao na
svetlu travu brda. Prstima sam doepao travu. Obrnuo sam se na stomak, zario
usta u zemlju i upao travu zubima. Onda sam zaplakao. O, Hekmute! Kako je
mogue da si tako divan ovek? Kako je to mogue? Popeo sam se natrag u
sobu i naao ek u koverti. Bio je na 175 dolara. Ponovo sam bio bogat. 175
dolara! Arturo Bandini, autor Kuenceta i Davno izgubljenih brda.
Stao sam jo jednom pred ogledalo i izazovno zatresao pesnicom. Evo me,
ljudi. Pogledajte velikog pisca! Zapazite moje oi. Oi velikog pisca. Zapazite
moju vilicu. Vilica velikog pisca. Ljudi, pogledajte ove ruke. Ruke koje su
stvorile Kuence se smejalo i Davno izgubljena brda. Gnevno sam uperio
kaiprst. A to se tebe tie, Kemil Lopez, hou da te vidim noas. Hou da
popriam s tobom, Kemil Lopez. I opominjem te, Kemil Lopez, upamti da ne
stoji pred bilo kim, ve pred Arturom Bandinijem, piscem. Upamti to, ako ti
nije teko.
Ga Hargrejvs je unovila ek. Platio sam zaostalu kiriju i dva meseca
unapred. Ispisala je priznanicu na ceo iznos. Nisam hteo da je uzmem. Molim
vas, rekao sam, ne brinite, gospoo Hargrejvs. Imate moje apsolutno
poverenje. Insistirala je. Gurnuo sam priznanicu u dep. Onda sam stavio
dodatnih pet dolara na pult. Za vas, gospoo Hargrejvs. Zato to ste bili tako
dobri. Odbila je. Odgurnula je novanicu ka meni. Smeno! rekla je. Ali ja
nisam hteo da je uzmem. Izaao sam, a ona krenula na ulicu za mnom.
Gospodine Bandini, insistiram da uzmete ovaj novac.
Pih, triavih pet dolara, sitnica. Odmahnuo sam glavom. Apsolutno
odbijam da ih uzmem, gospoo Hargrejvs. Pogaali smo se, stojei pod vrelim
suncem, nasred ulice. Bila je nepopustljiva. Preklinjala me da ih uzmem natrag.
Spokojno sam se smekao. Ne, ao mi je, gospoo Hargrejvs. Nikada se nisam
predomislio.
Otila je, pobledela od besa, prstima drei novanicu od pet dolara, kao
da nosi mrtvog mia. Odmahnuo sam glavom. Pet dolara! Sitna je to para za
Artura Bandinija, autora mnogobrojnih pria za Dej-Si Hekmuta.
 Otiao sam u centar, probijajui se kroz vrele zakrene ulice do suterena
kompanije Mej. To je bilo najbolje odelo koje sam ikad kupio, smei sako sa
svetlim prugama i dva para pantalona. Sada sam mogao da budem dobro
odeven u svim prilikama. Kupio sam cipele u dve boje, braon-belo, nekoliko
koulja, nekoliko pari arapa i eir. Moj prvi eir, bio je tamnosme, pravi filc
i bela svilena postava. Pantalone su morali da skrate. Kazao sam im da poure.
Brzo su to obavili. Presvukao sam se iza zavese, obukao sam sve novo i stavio
novi eir na glavu. Prodavac je spakovao moju staru odeu u kutiju. Nisam je
hteo. Rekao sam mu da pozove Vojsku Spasa, neka im je pokloni, i da isporui
ostale kupljene stvari u moj hotel. Usput sam kupio i naoare za sunce. Ostatak
popodneva proveo sam kupujui stvari, ubijajui vreme. Kupio sam cigarete,
slatkie i kandirano voe. Kupio sam dva paketa skupog papira, gumice,
spajalice, notese, mali registar za spise i spravicu za buenje rupa u papiru.
Kupio sam i jeftin sat, stonu lampicu, ealj, etkice za zube, pastu za zube,
losion za kosu, krem za brijanje, losion za kou, i komplet za prvu pomo.
Svratio sam u prodavnicu kravata i kupio kravate, novi kai, lanac za sat,
maramice, bade- mantil i papue. Palo je vee, i nisam vie mogao da nosim.
Pozvao sam taksi i odvezao se u hotel.
Bio sam jako umoran. Znoj je probijao kroz moje novo odelo i curio mi
niz noge. Ali bilo je zabavno. Okupao sam se, utrljao losion u kou i oprao
zube novom etkicom i novom pastom. Onda sam se obrijao novim kremom
za brijanje i natrljao kosu losionom. Sedeo sam neko vreme u papuama i
bade-mantilu, sloio moj novi papir i ostalu galanteriju, puio dobre nove
cigarete i jeo slatkie.
Dostavlja iz kompanije Mej doneo je ostatak kupljenih stvari u velikoj
kutiji. Otvorio sam je i naao ne samo nove stvari, ve i staru odeu. Nju sam
nabio u korpu za otpatke. Bilo je vreme da se ponovo obuem. Navukao sam
nove gae, potpuno novu koulju, arape i drugi par pantalona. Onda sam
stavio kravatu i obuo nove cipele. Stao sam ispred ogledala, nakrivio eir
preko jednog oka i prouavao sebe. Jedva sam prepoznao lik u ogledalu. Nije
mi se dopala nova kravata, pa sam skinuo sako i probao drugu. Ni ta mi se nije
dopalo. Najednom je sve poelo da mi smeta. Kruta kragna koulje me guila.
Cipele su me uljale. Pantalone su vonjale na podrumske prostorije prodavnice
i bile suvie tesne oko prepona. Znoj mi je izbio na slepoonicama gde je eir
stezao glavu. Odjednom sam poeo da se eem, i na svaki moj pokret sve je
utalo kao papirna kesa. Snani vonj losiona dopro je do mojih nozdrva, i lice
mi se iskrivilo. Majko Nebeska, ta se to dogodilo sa starim Bandinijem,
autorom Kuenceta? Zar je ova kreatura, taj utogljeni lakrdija tvorac Davno
izgubljenih brda? Sve sam skinuo sa sebe, isprao mirise iz kose i uskoio u staru
odeu. Bila je radosna to me opet ima; s uivanjem je prianjala uz mene, i
moje izmuene noge kliznule su u stare cipele kao u blaenu mekotu prolene
trave.
 9

Otiao sam taksijem do Kolumbija bifea. Voza je stao uz ivinjak, ba ispred

otvorenih vrata. Izaao sam i dao mu novanicu od dvadeset dolara. Nije imao
sitnine. Bilo mi je drago, jer kad sam najzad naao manju novanicu i platio
mu, na vratima se pojavila Kemil. Retko je bilo da taksi stane ispred Kolumbija
Bifea. Nehajno sam joj klimnuo glavom, uao i seo za onaj prvi sto. itao sam
Hekmutovo pismo kad je progovorila.
Jesi li ljut na mene? rekla je.
Ne znam zbog ega bih bio, rekao sam.
Stavila je ruke iza lea i pogledala nanie u svoja stopala. Zar ne izgledam
drukije? Imala je nove bele salonke s visokim tiklama.
Ba su lepe, rekao sam, vrativi se Hekmutovom pismu. Nadureno me
gledala. Pogledao sam navie i namignuo joj. Izvini, rekao sam. Posao.
Hoe li da narui neto?
Cigaru, rekao sam. Neto skupo iz Havane.
Donela je kutiju. Uzeo sam jednu.
Skupe su, rekla je. etvrt dolara komad. Nasmeio sam se i dao joj
dolar.
Zadri kusur.
Odbila je napojnicu.
Ne od tebe, rekla je. Ti si bez para.
Bio sam, rekao sam i pripalio cigaru, zavalio se na stolici, zagledao se u
plafon, i pustio da mi klobuci dima izlaze iz usta. Nije loa cigara za te pare,
rekao sam.
Muziarke su u pozadini drndale Na valovima. S gadljivom grimasom
odgurnuo sam kusur od cigare prema Kemil. Kai im da sviraju trausa,
rekao sam. Neto beko. Uzela je samo etvrt dolara, ali naterao sam je da
uzme sve. Muziarke su bile zaprepaene. Kemil je pokazala na mene.
Mahnule su mi, ozarene. Dostojanstveno sam klimnuo glavom. Uronile su u
Prie iz beke ume. Nove cipele uljale su Kemilina stopala. Nije imala svoj
stari sjaj. trecala se u hodu, steui vilice.
Hoe li pivo? upitala me.
Hou viski sa ledom i sodom. Sen-Dejms. Razgovarala je s barmenom,
zatim se vratila. Nemamo Sen-Dejms. Ali imamo Balantajns. Skup je.
etrdeset centi.
Naruio sam jedan za sebe i jo dva za oba barmena. Ne bi trebalo da
tako rasipa novac, rekla je. Zahvalio sam barmenima na zdravici i otpio pie.
Lice mi se zgrilo. Pomija, rekao sam.
Stajala je s rukama u depovima.
Mislila sam da e ti se svideti moje nove cipele. Nastavio sam da itam
Hekmutovo pismo.
Sasvim su pristojne, rekao sam.
opajui je otila do stola koji se ispraznio i poela da skuplja prazne
krigle. Bila je povreena, lice joj je bilo tuno, kao da se izduilo. Otpio sam
viski i nastavio da itam Hekmutovo pismo. Ubrzo se vratila za moj sto.
Promenio si se, rekla je. Nisi vie isti. Vie si mi se sviao onako.
Nasmeio sam se i pomazio je po ruci. Bila je topla, glatka, tamna, dugih
prstiju. Mala meksika princezo, rekao sam joj. Tako si draga, tako nevina.
Naglo je povukla ruku, a lice joj je izgubilo boju.
Ja nisam Meksikanka, rekla je. Ja sam Amerikanka. Odmahnuo sam
glavom.
Ne, rekao sam. Za mene e uvek biti slatka mala seljanica. Cvet iz
starog Meksika.
Skote abarski! rekla je.
Smrklo mi se pred oima, ali samo sam se i dalje smekao. Udaljila se
hramajui, cipele su je uljale, obuzdavajui njene gnevne noge. Muka mi je
pripala, a osmeh kao da mi je bio pribijen iodama za obraze. Bila je za stolom
pored muziarki, brisala ga je, ruke su joj mahnito radile, u licu je bila tamni
plamen. Kad me pogledala, mrnja iz njenih oiju ibnula je preko itave
prostorije. Hekmutovo pismo prestalo je da me zanima. Gurnuo sam ga u dep
i sedeo oborene glave. To je bilo neko staro oseanje, vratio sam se unazad i
setio se da je to isto oseanje koje mi se javilo kada sam prvi put bio tu. Iezla
je iza pregrade. Kad se vratila, graciozno se kretala, sigurnih i brzih nogu. Bila
je skinula bele salonke i opet obula stare sandale.
Oprosti, rekla je.
Ne, rekao sam. Ja sam kriv, Kemil.
Nisam mislila to to sam rekla.
To nije bitno. Ja sam kriv.
Pogledao sam u njena stopala.
One bele cipele bile su zaista divne. Ima prelepe noge i savreno ti
stoje.
Prola mi je prstima kroz kosu, i toplina njenog zadovoljstva istekla je
kroz njih i kroz mene, osetio sam vrelinu u grlu, i zahvatila me neizmerna
srea. Otila je iza pregrade i pojavila se u belim salonkama. Mali miii na
njenim vilicama stezali su se pri hodu, ali samo se hrabro smeila. Posmatrao
sam je dok radi, i sam pogled na nju me dizao, lebdeo sam kao ulje na vodi.
Posle nekog vremena me upitala imam li auto. Rekao sam joj da nemam. Ali
ona ga ima, rekla je, parkiran je na susednom parkingu, opisala mi je svoj auto
i dogovorili smo se da se naemo tamo i odvezemo se na plau. Kad sam ustao
da odem, visoki barmen bledog lica uputio mi je pogled u kome kao da se
nazirao traak poruge. Izaao sam ignoriui ga. Imala je Ford-dvosed iz 1929,
konjske strune trale su iz sedita, branici su bili prilino izubijani, i nije bilo
krova. Seo sam unutra i poigravao se malo s aparaturom. Pogledao sam u
saobraajni list. Glasio je na Kemil Lombard, ne na Kemil Lopez.
Bila je s nekim kad je dola na parking, ali nisam mogao da vidim ko je to,
jer je bilo tako mrano, bez meseine, s tankom pauinom magle. Onda su
prili blie, bio je to visoki barmen. Predstavila ga je, zvao se Semi, bio je utljiv
i nezainteresovan. Odvezli smo ga kui, niz ulicu Spring do Prve ulice i preko
eleznikih ina u crnaku etvrt koja je upijala tandrkanje forda i odbijala eho
podrujem prljavih drvenih kua i oronulih ograda. Izaao je tamo gde je
umirae stablo bibera prosulo tamno lie po tlu i, kad je krenuo ka tremu, uo
se um njegovih koraka po utavom uvelom liu.
Ko je on? upitao sam.
On je samo prijatelj, rekla je, i nije htela da pria dalje, ali bila je
zabrinuta za njega, na licu joj se pojavio onaj brini izraz kao kad neko misli o
bolesnom prijatelju. To me uzrujalo i odjednom sam postao ljubomoran, pa
sam nastavio da je zapitkujem, a njeni neodreeni odgovori samo su pogorali
stvar. Vratili smo se preko ina i kroz centar grada. Prolazila je pravo kroz
crveno svetlo ako u blizini nije bilo vozila, a kad joj se neko nae na putu, samo
bi dlanom legla na sirenu. Zvuk se irio kao poziv za pomo kroz kanjone
zgrada. Stalno je to radila, bez obzira da li je bilo potrebe za tim. Upozorio sam
je, ali nije me posluala.
Ja vozim ovaj auto, rekla je.
Stigli smo do Vilajra, gde je propisana brzina bila minimum pedeset na
sat. Ford nije mogao ni toliko, ali prela je u srednju traku i veliki brzi
automobili jurili su pored nas. Razbesneli su je, pa je mahala pesnicom i
psovala ih. Ubrzo se poalila na noge i zamolila me da pridrim volan. Kad
sam to uradio, sagla se i skinula cipele. Onda je preuzela volan i izbacila nogu
kroz prozor. Haljina joj se odmah ispunila vazduhom i lupala je po licu.
Zguvala je ispod sebe, ali ak su i tada njena tamna bedra bila otkrivena sve do
ruiastih gaica. To je zaista privuklo panju. Vozai bi projurili, a zatim
usporavali, i glave su izvirivale kroz prozore da osmotre njenu tamnu golu
nogu. To ju je naljutilo. Poela je da vie na njih, govorila im je da gledaju
svoja posla. Sedeo sam mlitavo zavaljen pored nje, pokuavajui da uivam u
cigareti koja je prebrzo gorela pod naletima vetra.
Bar je uvuci na semaforu, rekao sam.
Ma uuti vie!
Izvadio sam Hekmutovo pismo, da u njemu naem utoite. Bulevar je
bio jarko osvetljen, i mogao sam da proitam rei, ali se Ford ritao kao mazga,
tandrkao, tresao se i zanosio pod vetrom. Bila je ponosna na taj automobil.
Ima odlian motor, rekla je.
Dobro zvui, rekao sam, drei se.
Trebalo bi da ima svoj auto, rekla je.
Pitao sam je ta znai Kemil Lombard na saobraajnom listu. Upitao sam
je da li je udata.
Ne, rekla je.
emu onda Lombard?
 To je samo tos, rekla je. Ponekad ga koristim zvanino.
Nisam shvatio.
Voli li svoje ime? upitala je. Zar ne bi eleo da se preziva onson ili
Vilijams ili ne znam ta?
Rekao sam ne, da sam zadovoljan svojim prezimenom.
Ne, nisi, rekla je. Ja to znam.
Ali jesam! rekao sam.
Ne, nisi.
Posle Beverli Hilsa nije vie bilo magle. Palme su se uzdizale pored puta,
zelene u plaviastoj tami, a bela linija na kolovozu poskakivala je ispred nas
kao upaljeni fitilj. Nekoliko oblaka valjalo se u visini, i nije bilo zvezda. Proli
smo kroz niska brda. S obe strane puta dizale su se visoke ograde i bujne
puzavice, a na sve strane rasle su divlje palme i empresi.
utei smo stigli do Palisada, vozei du visokih litica iznad mora.
Hladan vetar duvao je s boka. Olupina je kloparala. Odozdo je dopirala huka
mora. Magla je navirala s puine, armija duhova puzila je ka nama. Ispod nas,
talasi su tukli kopno belim pesnicama. Povlaili su se i vraali da ga ponovo
tuku. Kad se talas povlaio, obala se cerila u sve iri osmeh. Polako smo se
spustili spiralnim putem do vode, vlani crni kolovoz lizali su jezici magle.
Vazduh je bio tako ist. Zahvalno smo ga udisali. Ovde nije bilo praine. Vozila
je na beskrajnu plau od belog peska. Tu smo seli i gledali more. Toplo je bilo
ispod litica. Dodirnula je moju ruku. Mogao bi da me naui da plivam, rekla
je.
Ne ovde, rekao sam.
Talasi su bili veliki. Plima je sve vie rasla i bili su brzi. Stvarali su se na
oko sto metara od obale i prelazili itav put.
Gledali smo kako udaraju u obalu, kako ogromne ipke pene eksplodiraju
kao grmljavina.
Plivanje se ui u mirnoj vodi, rekao sam.
Nasmejala se i poela da se svlai. Koa joj je bila tamna, ali prirodno je
bila takva, ne od sunanja. Ja sam bio beo, bio sam kao duh. Imao sam sloj sala
na trbuhu. Uvukao sam ga da to sakrijem. Gledala je u moju belinu, u moje
slabine i noge, i nasmeila se. Laknulo mi je kad se uputila ka vodi.
Pesak je bio mek i topao. Seli smo okrenuti moru i razgovarali o plivanju.
Pokazao sam joj osnovne pokrete. Legla je na stomak, veslala rukama i mlatila
nogama. Pesak joj je padao po licu i oponaala me bez velikog oduevljenja.
Onda je sela.
Ne ui mi se plivanje, rekla je.
Zagazili smo u vodu drei se za ruke, tela su nam bila sva od peska. Bilo
je hladno, zatim prijatno. To mi je bilo prvo kupanje u okeanu. Doekivao sam
talase grudima sve dok mi ramena nisu potonula, zatim pokuao da zaplivam.
Talasi su me podigli. Zaronio sam u one to nailaze. Bezopasno su me
preplavili. Uio sam. Kad su se pojavili veliki talasi, bacao sam se na njih i oni
su me nosili ka plai.
Pazio sam na Kemil. Ula je do kolena u vodu, ugledala velike talase i
potrala prema obali. Onda se vratila. Vikala je od ushienja. Jedan talas ju je
udario i ona ciknu i nestade. Pojavila se u sledeem trenutku, smejui se i
vritei. Doviknuo sam joj da se ne igra, ali se ona ve zaletela da se suoi sa
belom krestom talasa koja se uzdigla nad njom i odnela je iz vidokruga. Gledao
sam je kako se prevre kao grozd banana. Zatim je gacala ka obali, telo joj je
blistalo, ruke joj bile u kosi. Plivao sam dok se nisam umorio, zatim izaao iz
vode. Oi su me pekle od slane vode. Legao sam na lea da odahnem. Posle
nekoliko minuta snaga mi se vratila, pa sam seo i pripalio cigaretu. Nigde
nisam video Kemil. Onda sam otiao do kola, mislei da je tamo. Ali nije je
bilo.
Potrao sam do vode i gledao naokolo. Uzviknuo sam njeno ime.
Onda sam uo njen vrisak. Dopirao je iz daljine, iza visokih talasa, iz
maglene zavese nad uzburkanom vodom. inilo se bar sto metara daleko.
Ponovo je kriknula Upomo! Uao sam u vodu, doekao prve talase
ramenima i zaplivao. Onda se njen glas izgubio u huci. Stiem! vikao sam i
vikao, sve dok nisam izgubio glas. Veliki talasi su bili laki, ronio sam ispod
njih, ali mali su me zbunjivali, amarali su me i guili. Na kraju sam stigao do
nemirne vode. Mali talasi uskakali su mi u usta. Njeni krici su prestali.
Razdvajao sam vodu rukama, iekujui novi krik. Ali nije se uo. Viknuo sam.
Glas mi je bio slab, kao da viem pod vodom.
 Odjednom sam izgubio snagu. Mali talasi su me preplavili. Gutao sam
vodu, tonuo sam. Molio sam se, stenjao i borio se s vodom, a znao sam da ne
smem da se borim. More je tu bilo mirno. Daleko prema kopnu ula se
grmljavina talasa. Vikao sam, ekao, ponovo vikao. Nita se nije ulo osim
zamaha mojih ruku i uma malih nemirnih talasa. Onda mi se neto dogodilo s
desnom nogom, s prstima desne noge.
Kao da su se zgrili. Kad sam trznuo nogom, bol je sevnuo do bedra.
eleo sam da ivim. Boe, nemoj me sada uzeti! Slepo sam zaplivao ka obali.
Onda sam se ponovo naao u velikim talasima, uo sam ih kako sve
bunije grme. inilo se da je prekasno. Nisam mogao da plivam, ruke su mi
bile tako umorne, desna noga me uasno bolela. Samo je disanje bilo vano.
Morska struja je besnela pod vodom, vukla me i nosila. To je znai bio kraj za
Kemil i kraj za Artura Bandinija ali ak sam i tada zapisivao sve to, video sam
to na hartiji u pisaoj maini, pisao sam to i klizio po otrom pesku, tako
siguran da se nikad neu izvui iv. Onda sam bio u vodi do pojasa, nemoan
da bilo ta preduzmem, plutao sam potpuno bistrog uma, sastavljajui itavu
stvar, brinui se zbog vika prideva. Sledei talas me tresnuo i bacio u pliak,
ispuzio sam na rukama i kolenima iz vode, pitajui se da li bih od toga mogao
da stvorim pesmu. Pomislio sam na Kemil tamo u moru i zajecao, onda
primetio da su mi suze slanije od morske vode. Ali nisam mogao da leim tu,
morao sam da negde potraim pomo, pa sam stao na noge i zateturao se
prema kolima. Bilo mi je uasno hladno i zubi su mi cvokotali.
Okrenuo sam se i pogledao ka moru. Na pedeset koraka od mene Kemil je
hodala ka obali, u vodi do struka. Smejala se, grcala je od smeha, od te
vrhunske ale koju mi je priredila, i kad sam video kako roni ispred nailazeeg
talasa, graciozno kao foka, to mi uopte nije bilo smeno. Krenuo sam prema
njoj, oseao sam kako mi se snaga vraa pri svakom koraku i, kad sam stigao
do nje, podigao sam je i prebacio preko svojih ramena, ne obazirui se na
njeno vritanje, na njene prste kojima me grebala po glavi i upala mi kosu.
Podigao sam je iznad glave i bacio je u pliak. Od tog pada ostala je potpuno
bez daha. Priao sam joj, uhvatio je rukama za kosu i utrljao joj lice i usta u
blatnjavi pesak. Ostavio sam je tamo da puzi na rukama i kolenima, da kuka i
plae, i vratio se do kola. Pomenula je ranije neku ebad u prtljaniku. Izvadio
sam ih, umotao se i legao na topli pesak.
 Ona se ubrzo pojavila i zatekla me pod ebadima. Mokra i ista stala je
ispred mene, pokazujui se, ponosna na svoju golotinju, okreui se oko sebe.
Jo ti se sviam?
Kriom sam je gledao. Zanemeo sam, samo sam klimao glavom i kezio se.
Stala je na ebad i zamolila me da se pomerim. Napravio sam joj mesta, pa se
uvukla ispod njih, telo joj je bilo glatko i hladno. Rekla mi je da je zagrlim, i ja
sam je zagrlio, a ona me poljubila, usne su joj bile mokre i hladne. Dugo smo
leali, bio sam uzrujan, uplaen i bez strasti. Kao da je neki sivi cvet rastao
izmeu nas, misao koja je dobila oblik i progovorila o jazu koji nas je
razdvajao. Nisam znao ta je to. Osetio sam kako eka. Gladio sam njen stomak
i noge, oseao svoju elju, budalasto traio svoju strast, muio se dok je ona
ekala, uvijala se, vukla me za kosu i molila me, ali strasti nije bilo, ni najmanje,
samo uzmicanje ka Hekmutovom pismu i misli koje ekaju da budu napisane,
ali nigde udnje, samo strah od nje, stid i ponienje. Onda sam poeo da
okrivljujem i psujem sebe, i hteo sam da ustanem i odem u more. Osetila je
moje uzmicanje. Usta su joj se iskrivila u podrugljiv osmeh, sela je i poela da
sui kosu ebetom.
Mislila sam da ti se sviam, rekla je.
Nisam mogao da odgovorim. Samo sam slegnuo ramenima i ustao.
Obukli smo se i vratili se u Los Aneles. utali smo. Pripalila je cigaretu i
udno me gledala, napuenih usana. Onda mi je dunula dim u lice. Izvadio
sam joj cigaretu iz usta i bacio je na ulicu. Pripalila je drugu i lenjo povukla
dim, samozadovoljno i prezrivo. Tada sam je mrzeo.
Zora se popela na istone planine, zlatne trake svetlosti sekle su nebo kao
reflektori. Izvadio sam Hekmutovo pismo i ponovo ga proitao. Tamo na
Istonoj obali, u Njujorku, Hekmut ba sada ulazi u svoju kancelariju. Negde u
toj kancelariji je i moj rukopis Davno izgubljenih brda. Ljubav nije sve. ene
nisu sve. Pisac mora da sauva svoje snage.
Stigli smo u grad. Rekao sam joj gde ivim.
Bunker Hil? nasmejala se. Dobro mesto za tebe.
Savreno, rekao sam. U moj hotel ne putaju Meksikance.
Od toga se smuilo i meni i njoj. Vozila me do hotela i ugasila motor.
Sedeo sam, pitajui se ima li jo neto da se kae, ali nije bilo niega. Izaao
sam, klimnuo joj i uputio se prema hotelu. Oseao sam kako mi se njen pogled
zabija kao no meu lopatice. Kad sam stigao do ulaza, pozvala me. Vratio sam
se do kola.
Zar nee da me poljubi za laku no?
Poljubio sam je.
Ne tako.
Ruke su joj kliznule oko moga vrata. Privukla je moje lice nanie i zarila
mi zube u donju usnu. Zabolelo je i borio sam se s njom dok se nisam
oslobodio. Sedela je s jednom rukom preko sedita i smekala se, gledajui
kako ulazim u hotel. Izvadio sam maramicu i dodirnuo usne. Na maramici je
ostala krvava mrlja. Proao sam sivim hodnikom do sobe. Kad sam zatvorio
vrata, zahvatila me sva elja koja se prethodno nije javila. Bubnjala mi je u glavi
i bridela u prstima. Bacio sam se na krevet i kidao jastuk.
 10

itavog dana motala mi se po glavi. Njeno tamno golo telo i njen poljubac,
ukus njenih usta hladnih od mora, i onda sam video sebe, belog i nevinog,
kako uvlaim salo na stomaku, dok stojim na pesku i rukama krijem prepone.
Hodao sam gore-dole po sobi. Kasno popodne stigao me umor, a pogled na
sebe u ogledalu postao je nepodnoljiv. Seo sam za mainu i pisao o tome,
izbacio sam to onako kako je trebalo da se dogodi, kucao sam takvom silinom
da je maina beala od mene preko stola. Na papiru sam joj se priunjao kao
tigar, oborio je na zemlju i savladao je mojom nepobedivom snagom. Na kraju
je puzila za mnom po pesku, suze su joj tekle iz oiju, preklinjala me da joj se
smilujem. Ba lepo. Izvanredno. Ali kad sam ponovo proitao, bilo je tupo i
glupo. Pocepao sam papire i bacio ih.
Helfrik je kucao na vrata. Bio je bled i drhtao je, koa mu je bila kao
mokar papir. Skinuo se s pia, nikad vie nee popiti ni kapi. Seo je na ivicu
mog kreveta, krei koate prste. S nostalgijom je priao o mesu, o dobrim
starim niclama u Kanzas Sitiju, o divnim kotletima i sonim jagnjeim
rebarcima. Ali nita od toga u ovoj zemlji venog sunca, gde stoka pase samo
uvelu travu i sunevu svetlost, gde je meso puno crva i moraju da ga farbaju da
bi izgledalo krvavo i crveno. I da li bih mu pozajmio pedeset centi? Dao sam
mu novac, pa je siao do mesare na ulici Oliv. Ubrzo se vratio u svoju sobu, i
niim spratom hotela poeo je da se iri otar miris digerice i belog luka. Uao
sam kod njega. Sedeo je pred tanjirom, punih usta, njegove mrave vilice
naporno su radile. Zamahnuo je viljukom ka meni. Zahvalan sam ti, deko.
Hiljadostruko u ti vratiti.
Naglo sam ogladneo. Otiao sam do restorana blizu Aneoskog leta i
naruio istu stvar. Ba sam razvukao tu veeru. Ali bez obzira koliko dangubio
nad kafom, znao sam da u na kraju otii do Kolumbija bifea. Dovoljno je bilo
da dodirnem otok na usni da bih se naljutio, a zatim osetio strast.
Kad sam stigao do pivnice, bojao sam se da uem. Preao sam na drugu
stranu ulice i posmatrao je kroz staklo. Nije nosila bele cipele i izgledala je isto,
srena i zauzeta svojom pivskom tacnom.
 Doao sam na ideju. Hitro sam preao dve ulice do pote. Seo sam ispred
formulara za telegram, srce mi je tuklo. Rei su vijugale preko hartije. Volim te
Kemil hou da se oenim tobom Arturo Bandini. Kad sam plaao, slubenik je
pogledao adresu i rekao da e biti uruen za deset minuta. Pourio sam natrag
do ulice Spring i stao u senku kapije, ekajui da se pojavi raznosa telegrama.
U trenutku kad sam ga ugledao kako stie iza ugla, znao sam da je
telegram kardinalna greka. Pretrao sam ulicu i zaustavio ga. Rekao sam mu
da sam ja napisao telegram i da ne elim da bude uruen.
Greka, rekao sam. Nije hteo ni da uje. Bio je visok, bubuljiavog lica.
Ponudio sam mu deset dolara. Odmahnuo je glavom i znaajno se nasmeio.
Dvadeset dolara, trideset.
Ni za deset miliona, rekao je.
Vratio sam se u mrak i posmatrao kako joj uruuje telegram. Bila je
veoma iznenaena. Video sam kako pokazuje prstom na sebe, sumnjiavog
lica. ak i kad je potpisala prijem, ostala je drei telegram u ruci i
posmatrajui momka kako odlazi. Dok je cepala omot, zatvorio sam oi. Kad
sam ih otvorio, itala je telegram i smejala se. Otila je do anka i dala ga
barmenu bolesnoutog lica, onome koga smo vozili prethodne noi. Proitao
ga je bez ikakve reakcije. Onda ga je dodao drugom barmenu. Ni on nije bio
impresioniran. Osetio sam duboku zahvalnost prema njima. Kad ga je Kemil
ponovo proitala, bio sam i na tome zahvalan, ali kada ga je odnela do stola gde
je grupa mukaraca sedela i pila, usta su mi se polako otvorila i smuilo mi se.
Muki smeh odjekivao je ulicom. Uzdrhtao sam i hitro se udaljio.
Kod este sam skrenuo iza ugla i spustio se na Glavnu ulicu. Besciljno
sam lutao kroz gomile mamurnih, gladnih beskunika. Kod Druge ulice sam
zastao ispred fllipinske dvorane za igru. Plakati na zidovima reito su govorili o
etrdeset prelepih devojaka i sanjarskoj muzici Lonija Kilule i njegovih
Melodinih Havajaca. Popeo sam se kripavim stepenicama do blagajne na
spratu i kupio kartu. Unutra je bilo etrdeset ena postrojenih uza zid, glatkih
u tesno pripijenim veernjim haljinama, uglavnom su bile plavue. Niko nije
igrao, niko iv. Petolani orkestar na bini mahnito je svirao neku melodiju.
Nekoliko posetilaca nalik na mene stajalo je iza niske ograde, naspram
devojaka. Namigivale su nam. Razgledao sam grupu, otkrio plavuu ija mi se
haljina dopala, i kupio nekoliko kupona za igru. Onda sam mahnuo plavui.
Pala mi je u naruje kao stara ljubav, pa smo odcupkali dve igre.
Uteno je govorila i nazivala me sreo, ali sam ja mislio samo na devojku
dve ulice odatle, kako leim na pesku pored nje i pravim budalu od sebe. Bilo je
besmisleno. Dao sam ueerenoj plavui pregrt kupona za igru, i kroz hodnik
izaao ponovo na ulicu. Oseao sam kako iekujem i, dok sam gledao u uline
satove, znao sam ta nije u redu sa mnom. ekao sam jedanaest sati, kad se
zatvarao Kolumbija bife.
Nacrtao sam se tamo u petnaest do jedanaest. Otiao sam na parking i
uputio se ka njenim kolima. Seo sam na razvaljeno sedite i ekao. U jednom
uglu parkinga bila je kabina gde je uvar drao svoje stvari. Iznad kabine je bio
crveno osvetljen neonski sat. Uporno sam gledao u sat i posmatrao kako
kazaljka za minute srlja ka broju jedanaest. Onda sam se uplaio ponovnog
susreta s njom i, dok sam se vrteo i premetao na seditu, ruka mi je dodirnula
neto meko. Bila je to njena kapa, kotska kapa, crna sa majunom paperjastom
ubom na vrhu. Opipao sam je i onjuio. Mirisala je na nju, bilo je kao da
dodirujem nju. To je bilo ono to sam i eleo. Gurnuo sam je u dep i otiao s
parkinga. Onda sam se popeo stepenicama Aneoskog leta do hotela. Kad sam
uao u sobu, izvadio sam kapu i bacio je na krevet. Skinuo sam se, ugasio svetlo
i zagrlio njenu kapu.

Dragi dan, poezija! Napii joj pesmu, izlij svoje srce u slatkim kadencama; ali ja
nisam znao kako se pie poezija. Kod mene je to bilo volim i molim, loe rime,
trapava oseajnost. O Isuse nebeski, ja nisam pisac: ne umem da smislim ni
najmanju strofu, nikakve koristi od mene na ovom svetu. Stajao sam kraj
prozora i mahao rukama ka nebu; nisam nizata, samo jeftina prevara; ni pisac
ni ljubavnik, ni ovo ni ono. U emu je onda problem?
Dorukovao sam i otiao u malu katoliku crkvu na ivici Bunker Hila.
Kancelarija je bila u zadnjem delu crkve. Zazvonio sam, i otvorila je ena u
bolnikoj kecelji. Ruke su joj bile umrljane branom i testom.
Hou da vidim svetenika, rekao sam.
ena je imala kockastu vilicu i sive podozrive oi. Otac Abot je zauzet,
rekla je. ta elite?
 Moram da ga vidim.
Kaem vam da je zauzet.
Svetenik je doao do vrata. Bio je zdepast, snaan i puio je cigaru, ovek
pedesetih godina.
O emu se radi? upitao je.
Rekao sam mu da elim nasamo da popriam sa njim. Da me mue neke
nevolje. ena je prezrivo frknula i nestala kroz hodnik. Svetenik je otvorio
vrata i poveo me u svoju radnu sobu. To je bila mala odaja zatrpana knjigama i
asopisima. Zapanjio sam se. U jednom oku ugledao sam gomilu
Hekmutovih asopisa.
Odmah sam priao i izvukao broj u kome je objavljeno Kuence. Svetenik
je seo. Ovo je veliki asopis, rekao sam. Najvei od svih.
Svetenik je prekrstio noge, premestio cigaru.
Kvaran je, rekao je. Kvaran do sri.
Ne slaem se, rekao sam. Sluajno sam jedan od njegovih vodeih
saradnika.
Ti? rekao je svetenik. I ta je tu tvoje?
Rairio sam Kuence ispred njega. Pogledao je i odgurnuo asopis. itao
sam tu priu, rekao je. To je splaina. A tvoj odnos prema Svetom pismu je
niska i prezira vredna la. Trebalo bi da se stidi. Zavalivi se u fotelji, jasno
mi je pokazao da mu se ne sviam, njegove gnevne oi usmerene na moje elo,
dok je valjao cigaru s jednog na drugi kraj usta.
Dobro, rekao je. ta ti je potrebno od mene?
Nisam seo. Na svoj nain mi je stavio do znanja da ne bi trebalo da se
posluim nijednim delom nametaja u sobi. Ima jedna devojka, rekao sam.
ta si joj uradio? rekao je.
Nita, rekao sam. Ali nisam vie mogao da priam. Srce mi je iupao.
Splaina! Sve te nijanse, taj velianstveni dijalog, ta briljantna poetika i on to
zove splaina. Bolje da zapuim ui i odem na neko daleko mesto gde govor ne
postoji. Splaina!
Predomislio sam se, rekao sam. Ne pria mi se sad o tome.
Ustao sam i krenuo ka vratima.
 U redu, rekao je. Zbogom.
Izaao sam, zaslepilo me vrelo sunce. Najbolja kratka pria u amerikoj
knjievnosti, i taj tip, taj pop, nazvao je splainom. Moda itava ta stvar sa
Svetim pismom i nije bila sasvim istinita; moda se uopte nije ni desila. Ali
moj Boe, kakve psiholoke bravure! Kakva proza! Kakva ista lepota!
im sam stigao u sobu, seo sam za mainu, planirajui osvetu. lanak,
nemilosrdan napad na glupost Crkve. Smislio sam naslov: Katolika crkva
osuena je na propast. estoko sam kucao, jednu stranicu za drugom, sve dok
ih nije bilo est. Onda sam zastao da ih proitam. Tekst je bio odvratan,
nemogu. Pocepao sam sve to i bacio se na krevet. Jo uvek nisam napisao
pesmu za Kemil. Dok sam tako leao, javila se inspiracija. Zapisao sam je po
seanju:

Toliko sam toga zaboravio, Kemil!

Nestalo je s vetrom, odbaene rue, razuzdane rue u meteu, i ples,
da uklonim tvoje blede latice iz misli; ali izgubljen sam bio i bolan od
stare strasti, da, neprestano, jer ples je bio dug; i veran sam ti bio,
Kemil, na svoj nain.
Arturo Bandini

Poslao sam je telegramom, ponosan, posmatrajui potanskog slubenika kako

je ita, tu divnu pesmu, moju pesmu za Kemil, malo besmrtnosti od Artura za
Kemil, i platio sam mu, a onda otiao do mog mesta u mranoj kapiji i tamo
sam ekao. Isti momak pojavio se na biciklu. Gledao sam kako uruuje
telegram, gledao kako ga Kemil ita nasred pivnice, gledao kako slee
ramenima i kida ga na parie, gledao ih kako padaju u piljevinu na podu.
Odmahnuo sam glavom i udaljio se. ak ni poezija Ernesta Dosona nije
delovala na nju, ak ni Doson.
Ma doavola s tobom, Kemil. Mogu da te zaboravim. Imam para. Na
ulicama je toliko toga to ti ne moe da mi prui. Zato pravac na Glavnu i
Petu ulicu, do dugih mranih barova, do podruma Kralja Edvarda, i devojke s
plavom kosom i bolesnim osmehom. Zvala se Din, bila je mrava i
tuberkulozna, ali i estoka, tako eljna da mi uzme novac, njena beivotna usta
na mojim usnama, njeni dugi prsti na mojim pantalonama, njene boleljive
lepe oi to gledaju na svaku novanicu.
Znai zove se Din, rekao sam. Lepo, lepo, ba lepo ime. Igraemo,
Din. Ljuljaemo se naokolo, a ti i ne zna, ti lepotice u plavoj haljini, da igra
sa bolidom, otpadnikom iz sveta mukaraca, ni piscem ni ljubavnikom. I tako
smo pili i igrali, i opet pili. Ba dobar dasa, taj Bandini, pa je Din pozvala
gazdu.
Ovo je gospodin Bandini. Ovo je gospodin varc. Ba lepo, rukujmo se.
Zgodan vam je ovaj lokal, varc, zgodne devojke.
Jedno pie, dva pia, tri pia. ta to pije, Din? Probao sam tu ukastu
tenost, izgledala je kao viski, to mora da je bio viski, takvu je grimasu pravila,
tako joj se lice grilo. Ali nije bio viski, bio je to aj, najobiniji aj, etrdeset
centi gutljaj. Din, laljivica mala, ona bi da prevari velikog pisca. Nemoj mene
da vara, Din. Ne Bandinija, koji jednako voli i ljude i zveri. Zato uzmi ovo,
uzmi ovih pet dolara, skloni ih, ne pij, Din, samo sedi ovde, samo sedi i pusti
da moje oi putuju tvojim licem, jer tvoja je kosa svetla, a ne tamna, ti nisi kao
ona, ti si bolesna i dolazi iz Teksasa, i ima majku bogalja koju izdrava, i ne
zarauje puno para, samo dvadeset centi po piu, uzela si samo deset dolara
od Artura Bandinija noas, ti sirota devojice, ti sirota izgladnela devojice sa
slatkim oima bebe i lopovskom duom. Vrati se svojim mornarima, draga.
Oni nemaju deset dolara, ali zato imaju ono to ja nemam, ja, Bandini, ni pisac
ni ljubavnik, laku no, Din, laku no.
I evo jo jednog lokala i jo jedne devojke. O, kako je ona bila usamljena,
tako daleko od Minesote. I ona iz dobre porodice. Naravno, draga. Priaj
mojim umornim uima o svojoj dobroj porodici. Imali su veliko bogatstvo, a
onda je nastupila ekonomska kriza. Ah, kako je to tuno, kako je to tragino. I
sad radi u ovoj jazbini na Petoj ulici, i zove se Ivlin, sirota Ivlin, a tu su i
roditelji, i ti ima najslau sestricu, ne kao ove drolje to etaju naokolo, to je
potena devojka, i pita me elim li da upoznam tvoju sestricu. Zato da ne?
Dovela je svoju sestricu. Nevina mala Ivlin prela je na drugu stranu lokala i
odvukla sirotu malu sestru Vivien od tih odvratnih mornara i dovela je za na
sto. Zdravo, Vivien, ovo je Arturo. Zdravo, Arturo, ovo je Vivien. Ali ta se to
desilo sa tvojim ustima, Vivien, ko ih je iskasapio noem? I ta se desilo sa
tvojim zakrvavljenim oima i tvojim slatkim dahom koji bazdi kao
kanalizacija, sirota deca, tako daleko od uvene Minesote. O ne, nisu one
veanke, odakle mi samo ta ideja. Njihovo prezime je Mortensen, ali nije
vedsko, njihova porodica je ve generacijama amerika. Tek da se zna. Samo
dve domae devojke.
Zna ta? govori mi Ivlin. Sirota mala Vivien radi ve skoro est meseci
ovde, i jo joj niko od ovih gadova nije naruio bocu ampanjca, a ja, Bandini,
ja izgledam kao mnogo dobar lik, i nije li Vivien tako slatka, i nije li to sramota,
tako je nevina, i zato joj ne bih uzeo bocu ampanjca? Draga mala Vivien, tako
daleko od istih polja Minesote, a nije ak ni veanka, i gotovo je devica,
samo nekoliko mukaraca manje i bila bi devica. Ko bi odoleo takvoj poasti?
Zato donesite ampanjac, jeftin ampanjac, flaicu od pola litre, svi emo ga
piti, samo osam dolara, i ovee, nije li vino tako jeftino ovde? Jer je tamo u
Djulutu ampanjac bio dvanaest dolara boca.
Ah, Ivlin i Vivien, volim vas i jednu i drugu, volim vas zbog vaih tunih
ivota, zbog isprazne nesree povratka kui u zoru. I vi ste usamljene, ali niste
kao Arturo Bandini, koji nije ni pisac ni ljubavnik, ni ovo ni ono. Zato pijte
svoj ampanjac, jer vas obe volim, i tebe Vivien, iako su tvoja usta kao da ih je
neko rastrgao svirepim noktima, a tvoje stare detinje oi plivaju u krvi kojom
se piu bezumni soneti.
 11.

Ali to je bilo skupo. Stani malo, Arturo; zar si zaboravio one narande?
Prebrojao sam ta mi je ostalo. Dvadeset dolara i nekoliko centi. Prestravio sam
se. Lupao sam glavu brojkama, sabirajui sve to sam potroio. Samo dvadeset
dolara nemogue! Opljakan sam, zaturio sam negde novac, negde se krila
greka. Pretraio sam itavu sobu, prekopao depove i fioke, ali to je bilo sve, i
bio sam isprepadan i zabrinut i reen da se bacim na posao, da na brzinu
napiem priu, neto pisano takvom brzinom da mora biti dobro. Seo sam za
mainu i spustila se velika odvratna praznina, i tukao sam glavu pesnicama,
stavio jastuk pod moju bolnu zadnjicu i tiho jecao u agoniji. Bilo je beskorisno.
Morao sam da je vidim, i nije mi bilo vano kako da to izvedem.
Saekao sam je na parkingu. U jedanaest se pojavila iza oka, a barmen
Semi bio je sa njom. Oboje su me ugledali izdaleka i ona je poela tie da
govori, a kad je stigla do kola, Semi je rekao: Zdravo, ali ona mi je rekla: ta
hoe?
Hou da te vidim, rekao sam.
Ne mogu da se vidim s tobom noas.
Moe i kasnije.
Ne mogu. Zauzeta sam.
Nisi ba toliko zauzeta. Ima vremena za mene.
Otvorila je vrata na kolima da izaem, ali nisam se pokrenuo i ona je
rekla: Molim te, izai.
Nema anse, rekao sam.
Semi se nasmeio. Lice joj je buknulo.
Izlazi kad govorim!
Neu.
Ostavi se, Kemil, rekao je Semi.
Pokuala je da me izvue iz kola, doepala me za demper, cimala i teglila.
Zato se ovako ponaa? rekla je. Zar ne vidi da nita neu da imam s
tobom?
 Neu da izaem!, rekao sam.
Budalo! rekla je.
Semi je ve otiao ka ulici. Sustigla ga je, pa su se udaljili, a ja ostao sam,
uasnut, slabano se smekajui nad onim to sam uradio. im su se izgubili iz
vida, izaao sam iz kola i popeo se stepenicama Aneoskog leta do moje sobe.
Nisam mogao da shvatim zato sam to uradio. Seo sam na krevet, pokuavajui
da izbijem tu epizodu iz glave.
Onda sam uo kucanje na mojim vratima. Nisam stigao ni da kaem
uite, jer su se vrata otvorila, i kad sam se okrenuo tamo je stajala ena,
gledajui me s nekim udnim osmehom. Nije bila krupna i nije bila lepa, ali je
delovala zrelo i privlano, i imala je nervozne crne oi. Caklile su se, kao oi
ene koja je popila previe burbona, veoma sjajne i staklaste i krajnje bezone.
Samo je stajala, ni re nije rekla. Bila je inteligentno obuena: crni blejzer sa
krznenom kragnicom, crne cipele, crna suknja, bela bluza i torbica.
Zdravo, rekao sam.
ta radi? rekla je.
Nita. Sedim.
Uplaio sam se. Pojava te ene i njena blizina kao da su me paralizovali;
moda je to bio ok to sam je tako iznenada ugledao, moda moje nesreno
stanje u tom trenutku, ali od njene blizine i tog suludog staklastog svetlucanja
njenih oiju dolo mi je da skoim i premlatim je, pa sam morao da se
obuzdam. To oseanje trajalo je samo trenutak, i odmah je nestalo. Proetala je
po sobi, drsko me posmatrajui tim tamnim oima, a ja okrenuo glavu ka
prozoru, ne toliko zabrinut njenom drskou, ve tim oseanjem koje me
probilo kao metak. Sada sam oseao miris parfema u sobi, parfema koji lebdi
za enama u luksuznim hotelskim predvorjima, i sve me to uinilo nervoznim i
nesigurnim.
Nisam ustao kad mi se pribliila, samo sam i dalje sedeo, duboko sam
udahnuo i najzad je ponovo pogledao. Nos joj je bio malo prast, ali ne i ruan,
i imala je prilino pune usne bez karmina, tako da su bile ruiaste; ali ono to
me oborilo bile su njene oi: njihovo blistanje, neto animalno i bezobzirno u
njima.
Prela je do mog stola i izvukla papir iz pisae maine. Nisam znao ta se
dogaa. Jo uvek nita nisam govorio, ali osetio sam pie u njenom dahu, a
onda vrlo udan, ali izrazit vonj raspadanja, sladunjav i teak vonj starosti,
vonj te ene koja je starila.
Jedva da je pogledala rukopis; smarao je, pa ga je bacila preko ramena, i
on je odleprao na pod.
Ne valja, rekla je. Ne zna da pie. Nita ti ne zna.
Ba vam hvala.
Pokuao sam da saznam ta hoe, ali kao da nije bila od onih to
odgovaraju na pitanja. Skoio sam sa kreveta i ponudio joj jedinu stolicu u
sobi. Ali samo je gledala u stolicu, zatim u mene, zamiljeno, smekajui se,
nezainteresovana ak i da sedne. Onda se proetala po sobi, itajui neke stvari
koje sam zalepio po zidovima. To su bili neki citati koje sam prekucao iz
Menkena i Emersona i Vitmena. Nita joj se nije dopalo. Fuj, fuj, fuj!
odbacivala ih je prstima, podrugljivo krivei usne. Sela je na krevet, smakla svoj
blejzer do lakata, podboila se, i s nepodnoljivim prezirom pogledala u mene.
Sporo i dramatino poela je da recituje:

ta bih drugo bila osim prorok i laljivica,

ija je majka vila, iji je otac monah?
Prve zube dobila sam na raspeu, ljuljana u kolevci pod vodom.
ta bih drugo bila osim zloduhovo kume?

Bila je to Milej2 odmah sam je prepoznao, a ona je terala dalje i dalje; vie je
znala Milej od same Milej, i kad je najzad zavrila, uzdigla je glavu, pogledala
me i rekla: To je knjievnost! Nita ti ne zna o knjievnosti. Ba si budala!
Stihovi su me potpuno zaneli, i kad ih je iznenada prekinula svojom optubom,
ponovo sam se zbunio.
Pokuao sam da odgovorim neto, ali samo je nastavila u Barimurovom
stilu, govorei duboko i tragino; mrmljala je kako je sve velika teta, o
sveoptoj gluposti, o apsurdu beznadeno loeg pisca kao to sam ja,
zakopanog u jeftinom hotelu Los Anelesa u Kaliforniji, kod toliko drugih

2
Edna Milej (1892-1950) ameriki pesnik. Prev.
mesta, piui banalne stvari koje svet nikad nee itati, i nikad nee dobiti
ansu da ih zaboravi.
Legla je, ukrstila prste ispod glave, i sanjivo se obratila plafonu: Volee
me noas, ti budalo od pisca; da, noas e me voleti.
Sluaj, o emu se uopte radi? rekao sam. Nasmeila se.
Zar je to vano? Ti si niko, a ja sam mogla da budem neko, a put za
svakog od nas je ljubav.
Njen vonj je bio sve jai, proimajui itavu sobu, pa se inilo da je ustvari
njena, a ne moja, postao sam stranac u toj sobi, i pomislio sam kako bi bilo
bolje da izaemo napolje, da ona udahne malo nonog vazduha. Upitao sam je
da li bi htela da proeta po kraju.
Hitro je sela. Vidi! Imam novac, novac! Idemo negde na pie!
Naravno! rekao sam. Odlina ideja.
Navukao sam demper. Kad sam se okrenuo, stajala je pored mene,
dodirnuvi vrhovima prstiju moja usta. Taj zagonetni vonj saharina na njenim
prstima bio je toliko jak da sam priao vratima, otvorio ih i ekao dok nije
izala.
Popeli smo se stepenicama i proli kroz predvorje. Kad smo stigli do
recepcije, bilo mi je drago to je gazdarica otila u krevet; nije bilo razloga za to,
ali nisam eleo da me ga Hargrejvs vidi sa tom enom. Rekao sam joj da
proe kroz predvorje na prstima, to je i uinila; stravino je uivala u tome,
kao u nekoj maloj avanturi; to je uzbudilo, i prstima mi je stegla miicu.
Na Bunker Hilu je bilo magle, ali ne i u centru. Ulice su bile puste, a zvuk
njenih potpetica na ploniku odzvanjao je meu starim zgradama. Povukla me
za ruku, pa sam se nagnuo da ujem ta hoe da mi apne.
Bie tako udesan! rekla je. Tako divan!
Zaboravimo to sada. Proetajmo malo.
elela je pie. Insistirala je na tome. Otvorila je torbicu i mahnula
novanicom od deset dolara.
Vidi! Novac! Puna sam para!
Otili smo do Solomonovog bara na uglu, gde sam obino igrao fliper.
Unutra je bio samo Solomon, koji je stajao s bradom u rukama, zabrinut za
posao. Proli smo do separea koji je gledao na ulicu, i ekao sam da ona sedne,
ali insistirala je da ja prvi sednem. Solomon je priao.
Viski! rekla je. Puno viskija. Solomon se namrtio.
Meni malo pivo, rekao sam.
Solomon ju je strogo prouavao, ela mu se naborala od mrtenja.
Nasluivao sam krvno srodstvo, a onda shvatio da je i ona Jevrejka. Solomon je
otiao po pie, a ona sedela usplamtelih oiju, ruke su joj bile na stolu, zapliui
i otpliui prste. Sedeo sam, pokuavajui da smislim neki nain da joj
umaknem.
Prijae ti pie, rekao sam.
U trenutku me uhvatila za grlo, ali ne grubo, njeni dugi nokti i kratki prsti
na mom mesu, dok je govorila o mojim ustima, mojim divnim ustima; o boe,
kakva usta imam.
Poljubi me! rekla je.
Naravno, rekao sam. Da popijemo prvo.
Stegla je zube.
I ti znai zna za mene! rekla je. I ti si kao i svi ostali. Zna za moje
rane, i zato nee da me ljubi. Gadi me se!
Stvarno je luda, pomislio sam. Moram da odem odavde. Poljubila me, iz
usta joj se osealo na patetu. Zavalila se natrag, uzdahnuvi sa olakanjem.
Izvadio sam maramicu i obrisao znoj sa ela. Solomon se vratio s piem. Kad
sam zavukao ruku u dep da platim, ona me preduhitrila. Solomon je otiao po
kusur, ali pozvao sam ga da se vrati i pruio mu novanicu. Buno je
protestovala, lupajui tiklama o pod i pesnicama u sto. Solomon je
bespomono uzdigao ruke i uzeo njen novac. im je okrenuo lea, rekao sam
joj: Damo, ovo je tvoja zabava. Odoh ja. Povukla me da sednem i zagrlila, i
borili smo se dok nisam pomislio da je apsurdno. Ponovo sam seo,
pokuavajui da smislim neki drugi izlaz.
Solomon je doneo kusur. Uzeo sam pet centi i rekao joj da bih voleo da
odigram fliper. Bez rei me pustila da proem, pa sam ustao i otiao do maine.
Posmatrala me kao ratni plen, a Solomon je posmatrao nju kao kriminalca.
Onda sam pobedio mainu i pozvao Solomona da doe i proveri rezultat.
 Ko je ta ena, Solomone? doapnuo sam.
Nije znao. Dolazila je ve ranije te veeri, i poprilino popila. Rekao sam
mu da elim da odem na sporedni izlaz. To su ona vrata desno, rekao je.
Ispila je svoj viski i lupila praznom aom o sto. Priao sam, otpio gutljaj
piva i rekao joj da me izvine na minut. Pokazao sam palcem ka mukom
toaletu. Pogladila me po ruci. Solomon me posmatrao dok sam otvarao vrata
naspram mukog toaleta. Vodila su u ostavu, a izlazna vrata bila su nekoliko
koraka dalje. im je magla dodirnula moje lice, bilo mi je bolje. eleo sam da
odem to dalje odatle. Nisam bio gladan, ali otpeaio sam kilometar do kioska
sa virlama na Osmoj ulici, i naruio olju kafe da proe vreme. Znao sam da
e se vratiti u moju sobu kad shvati da me nema. Neto mi je govorilo da je
luda, moda je previe popila, ali nije bilo vano, nisam hteo da je vidim.

Vratio sam se u sobu u dva nou. Sve se i dalje osealo na nju i taj zagonetni
vonj starosti, i to nije vie bila moja soba. Prvi put je bila naruena njena
predivna samoa. Kao da je svaka tajna te sobe bila otkrivena. Digao sam oba
prozora i posmatrao maglu kako lebdi u tunim uskomeanim oblicima. Kad je
zahladnelo, zatvorio sam prozore, ali mada se u sobu uvukla vlaga koju su upili
i moji papiri i knjige, njen parfem je i dalje bio tu. Imao sam Kemilinu kotsku
kapu pod jastukom. inilo se da je i ona natopljena tim mirisom, i, kad sam je
priljubio na usta, bilo je kao da su mi na crnoj kosi te ene. Seo sam za mainu,
zaludno lupajui po tipkama.
im sam poeo da kucam, zauo sam korake u hodniku i znao sam da se
vratila. Brzo sam pogasio svetla i sedeo u mraku, ali bilo je prekasno, jer je
sigurno videla svetlost ispod vrata. Kucala je, ali nisam se pomerio. Ponovo je
kucala, ali samo sam nemo sedeo i puio. Onda je poela pesnicama da lupa po
vratima i vikala je da e poeti da ih utira, i da e ih utirati itavu no dok ih
ne otvorim. Onda je poela da ih utira, i to je dizalo uasnu buku u tom kru
od hotela, pa sam skoio i otvorio vrata.
Dragi! rekla je i rairila ruke.
Isuse, rekao sam. Zar ne misli da si preterala? Zar ne vidi da mi je
svega dosta?
Zato si me ostavio? rekla je. Zato si to uradio?
 Imao sam druge obaveze.
Dragi, rekla je. Zato me tako lae?
Ovo je suludo.
Prela je preko sobe i opet izvadila papir iz pisae maine. Bio je prepun
svakojakih besmislica, nekoliko udnih reenica, moje ime otkucano mnogo
puta, neto poezije. Ali ovog puta lice joj se razvuklo u osmeh.
Prekrasno! rekla je. Ti si genije! Moj dragi je tako talentovan.
Strano sam zauzet, rekao sam. Hoe li molim te da ode?
Kao da me uopte nije ula. Sela je na krevet, otkopala svoj blejzer i
klatila nogama. Volim te, rekla je. Ti si moj dragi i vodie ljubav sa
mnom.
Drugi put, rekao sam. Ne noas. Umoran sam. Ponovo se probio vonj
saharina.
Ne alim se, rekao sam. Najbolje da ode. Ne elim da te izbacujem.
Tako sam usamljena, rekla je.
Bila je ozbiljna. Neto nije bilo u redu s njom, neto pomereno naviralo je
kroz te rei iz nje, i osetio sam stid to sam tako grub.
Dobro, rekao sam. Samo emo da sedimo ovde i popriamo malo.
Privukao sam stolicu i opkoraio je, oslonivi bradu o naslon, gledajui
kako se bakari na krevetu. Nije bila toliko pijana kao to sam mislio. Neto
nije bilo u redu s njom, a to nije bio alkohol, i poeleo sam da otkrijem ta je to.
Njena pria je bila udna. Rekla mi je svoje ime, zvala se Vera. Bila je
kuna pomonica u bogatoj jevrejskoj porodici na Long Biu. Ali umorila se od
kunih poslova. Dola je iz Pensilvanije, pobegla je ak ovamo jer joj je mu bio
neveran. Toga dana dola je u Los Aneles iz Long Bia. Ugledala me u
restoranu na uglu Oliv i Druge ulice. Pratila me sve do hotela, jer su moje oi
probole njenu duu. Ali ja se uopte nisam seao da sam je video tamo.
Siguran sam bio da je nikad ranije nisam video. Kad je otkrila gde ivim, otila
je do Solomona i napila se. Ceo dan je pila, ali samo zato da bi postala dovoljno
drska i dola u moju sobu.
Znam koliko te nerviram, rekla je. I da zna za moje rane i uas koji
krije moja odea. Ali pokuaj da zaboravi moje runo telo, jer sam zaista
dobra u dui, tako sam dobra i zasluujem vie od tvog gaenja.
Zanemeo sam.
Oprosti mom telu! rekla je. Ispruila je ruke ka meni, suze su joj tekle
niz obraze. Misli na moju duu! rekla je. Moja dua je tako divna, moe ti
pruiti toliko toga! Nije runa kao moje telo! Histerino je plakala, leala je s
licem na krevetu, ruke je provlaila kroz svoju tamnu kosu, a ja sam bio
bespomoan, nisam znao o emu govori; o draga damo, nemoj tako da plae,
ne sme tako da plae, i uzeo sam njenu vrelu ruku i pokuao da joj kaem
kako se ona samo vrti u krugu; sve je tako suludo, njen govor, to je
samoproganjanje, masa suludih stvari, govorio sam tako, gestikulirajui,
ubeujui je svojim glasom.
Jer ti si tako lepa ena, i tvoje telo je prekrasno, a itav ovaj razgovor
samo je opsesija, deja fobija, mamurluk neraspoloenja. Zato ne sme da
brine i ne sme da plae, ti e prebroditi sve to. Znam da hoe.
Ali bio sam trapav i uinio da jo vie pati, jer je bila dole u nekom paklu
koji je sama stvorila, tako daleko od mene da je zvuk moga glasa stvarao jo
gori jaz. Onda sam pokuao da joj govorim o drugim stvarima, i pokuao sam
da je zasmejem svojim opsesijama. Gledaj, damo: Arturo Bandini, i njega
hvata! Ispod jastuka sam izvadio Kemilinu kotsku kapu sa ubicom.
Gledaj, damo! I mene hvata! Zna li ta ja radim, damo? Nosim ovu malu
crnu kapicu u krevet i grlim je, i govorim: O volim te, volim te, predivna
princezo! I onda sam joj priao druge stvari; o, ja uopte nisam aneo; moja
dua ima svoje padove i posrtanja; zato nemoj da se osea tako usamljeno,
damo, jer sad ima drutvo; ima Artura Bandinija, a on ima mnogo toga da ti
kae. I sluaj sad ovo: zna li ta sam uinio jedne noi? Arturo, koji sve
priznaje: zna li kakvu sam grozotu uinio? Jedne noi je ena prelepa za ovaj
svet dola na krilima mirisa, a ja to nisam mogao da podnesem, i nikad nisam
saznao ko je ona, ena sa crvenom lisicom i elegantnim eiriem, i Bandini
koji je prati zato to je bila bolja od snova, gleda je kako ulazi u Berntajnovu
Riblju peinu, u transu je gleda kroz staklo kako pliva zajedno sa abama i
lososima, gleda je kako sama jede; a kad je zavrila, zna li ta sam uinio,
damo? Zato ne plai, jer nita jo nisi ula, zato to sam odvratan, damo, i srce
mi je puno crnog mastila; ja, Arturo Bandini, uao sam pravo kod Berntajna i
seo na istu stolicu na kojoj je ona sedela, i drhtao sam od radosti, i pipkao sam
salvetu koju je koristila, a tu je bio i opuak umrljan karminom, i zna li ta
sam uinio, damo, ti sa tvojim smenim malim nevoljama? Pojeo sam taj
opuak, savakao ga, duvan i papir i sve, progutao sam ga, i mislio kako je ba
ukusan zato to je ona bila tako lepa, a tu je bila kaika pored tanjira, i stavio
sam je u dep, i svaki as vadio kaiku iz depa i oblizivao je, zato to je bila
tako lepa. Ljubav na kredit, besplatna ljubav, sve zbog crnog srca Artura
Bandinija, da se sea kako pliva kroz staklo, s lososom i abljim batacima. Ne
plai, damo; sauvaj svoje suze za Artura Bandinija, jer on ima svoje nevolje, i
to velike nevolje, a nisam jo ni poeo da priam, ali mogu da ti kaem neto o
noi na plai sa tamnoputom princezom, o njenom mesu bez smisla, njenim
poljupcima kao mrtvom cveu, bez mirisa u vrtu moje strasti.
Ali uopte me nije sluala, svalila se s kreveta, pala na kolena preda mnom
i molila me da joj kaem da nije odvratna.
Reci mi! jecala je. Reci mi da sam lepa kao druge ene.
Naravno da jesi! Zaista si prelepa.
Pokuao sam da je podignem, ali pomamno se priljubila uz mene, i
mogao sam samo da je teim, ali bio sam tako trapav, tako nedorastao tome, a
ona tako duboko u ponorima van mog domaaja, pa ipak sam se i dalje trudio.
Onda se ponovo vratila na svoje rane, te sablasne rane, one su upropastile
njen ivot, unitile su ljubav pre nego to se i pojavila, odvele mua od nje u
naruje druge ene, i sve mi je to zvualo izmiljeno i neshvatljivo, zato to je
zaista bila lepa na svoj nain, nije bila sakata ni unakaena, i bilo je mnogo
mukaraca koji bi joj pruili ljubav.
Ustala je posrui, kosa joj je pala preko lica, pramenovi kose bili su joj
slepljeni na obrazima, vlanim od suza; minka joj se umrljala oko oiju i
izgledala je kao manijak, kiptei od ogorenosti.
Pokazau ti! ciknula je. Sam e se uveriti, laove! Laove!
Sa obe ruke otkaila je svoju tamnu suknju koja je pala oko njenih
glenjeva. Iskoraila je iz nje i bila je zaista prelepa u belom kombinezonu, to
sam joj i rekao: Ali ba si zgodna! Rekao sam ti da si zgodna! I dalje je jecala
otkopavajui bluzu, a ja joj rekao da ne mora dalje da se svlai; potpuno me
ubedila i bilo je nepotrebno da i dalje povreuje sebe.
 Ne, rekla je. Sam e se uveriti. Nije mogla da otkopa bluzu na
leima, pa je prila unazad i zamolila me da je otkopam. Odmahnuo sam
rukom: Ma zaboravi, rekao sam. Ubedila si me. Ne mora da izvodi
striptiz. Oajniki ridajui, zahvatila je tanku bluzu sa obe ruke i strgla je
jednim potezom sa sebe.
Kad je podigla kombinezon, okrenuo sam joj lea i otiao do prozora, jer
sam tada shvatio da e mi pokazati neto neprijatno, a ona je poela da mi se
smeje i vriti i plazi jezik ka mom zabrinutom licu.
Eto, eto! Vidi! Ti ve zna! Zna sve o njima!
Morao sam da okonam itavu stvar, pa sam se okrenuo, a ona je bila gola
osim arapa i cipela, i onda sam ugledao rane. Bile su na preponama; kao beleg
ili neto, opekotina, spreno mesto, jadno i suvo, prazno mesto gde nije bilo
mesa, gde su bedra najednom postajala mala i smeurana, a meso izgledalo
mrtvo. Stisnuo sam zube i onda rekao: ta? To? Zar je to sve, samo to? Pa to je
nita. Ali ostajao sam bez rei, morao sam brzo da ih kaem, ili se ne bi ni
stvorile. To je smeno, rekao sam. Jedva sam to i primetio. Ba si zgodna;
predivna si!
Radoznalo je prouavala sebe, ne verujui mi, a onda me ponovo
pogledala, ali ja sam gledao samo u njeno lice, oseajui kako mi raste munina
u stomaku, udiui teki sladunjavi vonj njenog prisustva, i ponovo sam joj
rekao da je predivna, i svet je iskliznuo kao jecaj, toliko je bila lepa, devojica,
nevino dete, tako lepa i retka pojava, i bez rei, porumenevi, uzela je svoj
kombinezon i navukla ga preko glave, sa priguenim i zagonetnim
zadovoljstvom u grlu.
Najednom je postala tako stidljiva, tako ushiena, i nasmejao sam se da
lake doem do rei, i govorio joj i govorio o njenoj privlanosti, o tome koliko
je bila smena. Ali kai to brzo, Arturo, hitro joj to reci, jer neto se dizalo u
meni i morao sam napolje, pa sam joj rekao kako moram da izaem na minut,
i da se obue dok se ne vratim. Pokrila se, a oi su joj plivale u radosti dok me
gledala kako odlazim. Otiao sam na kraj hodnika, do poarnih stepenica, i tu
sam se prepustio, plakao sam nesposoban da se zaustavim, jer je Bog bio takav
prevarant, takva nedostojna hulja, sve zbog onog to je uradio toj eni. Sii
dole s neba, ti Boe, sii dole i prikovau tvoje lice irom Los Anelesa, ti bedni
neoprostivi arlatane. Da nije tebe, ova ena ne bi bila tako osakaena, a ne bi
ni svet, i da nije tebe mogao sam da imam Kemil Lopez tamo na plai, ali ne! Ti
mora da izvodi svoje smicalice: vidi ta si uinio ovoj eni, i ljubavi Artura
Bandinija prema Kemil Lopez. Tada mi se moja tragedija uinila veom od
tragedije ove ene, i zaboravio sam na nju.
Kad sam se vratio, bila je obuena i eljala se ispred malog ogledala.
Pocepanu bluzu zguvala je u dep svog blejzera. Izgledala je tako iznureno, a
ipak tako spokojno i sreno, i rekao sam joj da u da je otpratim do eleznike
stanice, gde moe da uhvati voz do Long Bia. Ne, rekla mi je, ne moram da je
pratim. Napisala mi je svoju adresu na paretu papira.
Doi e jednoga dana u Long Bi, rekla je. Dugo u te ekati, ali doi
e.
Pozdravili smo se ispred vrata. Pruila mi je ruku, bila je tako iva i topla.
Zbogom, rekla je. uvaj se.
Zbogom, Vera, rekao sam.
Nisam osetio samou kada je otila, nije se moglo pobei od tog udnog
mirisa. Legao sam, i ak mi se i Kemil, ija mi je kapica bila jastuk za pod glavu,
inila tako dalekom, i nisam mogao da je prizovem. Osetio sam kako me
postepeno obuzima elja i tuga, mogao si da je ima, budalo, mogao si da radi
ta god ti je drago, ba kao i sa Kemil; a nita nisi uradio. Tokom itave noi
mrcvarila me u snu. Budio sam se da udahnem slatku teinu koju je ostavila za
sobom, i dodirnem nametaj koji je ona dodirivala, i mislim na poeziju koju je
recitovala. Kad sam najzad zaspao, niega se nisam seao, jer je bilo deset
ujutro kad sam se probudio, i jo sam bio umoran, njukao sam vazduh i s
nemirom se priseao onog to se dogodilo. Toliko sam toga mogao da joj
kaem, a ona je mogla da bude tako dobra. Mogao sam da kaem: sluaj Vera,
situacija je takva i takva, desilo se to i to, i kad bi mogla da uini to i to, moda
se to ne bi ponovilo, zato to takva i takva osoba misli to i to o meni, i to mora
da prestane; umreu pokuavajui, ali to mora da prestane.
I tako sedim ceo dan i mislim o tome; i razmiljam o nekoliko drugih
Italijana: Kazanovi i eliniju, a onda razmiljam o Arturu Bandiniju, i moram
da se udarim u glavu. Poeo sam da razmiljam o Long Biu, i govorim sebi da
bi moda trebalo bar da obiem to mesto, moda i Veru, da popriam s njom o
velikom problemu. Mislim na to mrtvako mesto, ranu na njenom telu, i
pokuavam da naem rei za to, da ih smestim na stranicu rukopisa. Onda
kaem sebi da Vera, uprkos svim svojim manama, moe da izvede udo, i kad
se udo dogodi, novi Arturo Bandini e izai pred svet i Kemil Lopez, Bandini
s dinamitom u telu i vulkanskom vatrom u oima, koji odlazi toj Kemil Lopez i
govori: vidi, mlada eno, bio sam jako strpljiv s tobom, ali sad mi je dosta tvog
bezobrazluka; ljubazno e me posluati tako to e skinuti svoju odeu.
Prijale su mi te budalatine dok sam leao i posmatrao ih kako se odvijaju na
plafonu.
Jednog popodneva kaem gi Hargrejvs da u biti odsutan dan-dva, Long
Bi, neki posao, i izlazim. Imam Verinu adresu u depu i kaem sebi: Bandini,
pripremi se za veliku avanturu; neka te obuzme osvajaki duh. Na uglu sreem
Helfrika, voda mu ide na usta za jo mesa. Dajem mu neto para i on juri u
mesaru. Onda odlazim na stanicu i hvatam Crveni voz za Long Bi.
 12.

Na potanskom sanduetu je pisalo Vera Rivken, i to je bilo njeno puno ime i

prezime. Zgrada je bila prekoputa luna-parka. U prizemlju sala za bilijar, na
spratu nekoliko samakih stanova. Nije bilo greke, stepenite se osealo na
nju. Ograda je bila iskrivljena, siva boja na zidu se ljutila, na nekim mestima je
bila potklobuena i raspadala se pod palcem.
Kad sam pokucao, ona je otvorila vrata.
Tako brzo? rekla je.
Zagrli je, Bandini. Ne pravi grimase kad te ljubi, neno se odvoji od nje, sa
osmehom, reci joj neto.
Divno izgleda, rekao sam. Nije bilo anse da progovorim, ponovo je
bila na meni, pripijajui se kao mokra pijavica, njen jezik kao isprepadana
zmijska glava koja trai moja usta. O veliki Italijanski ljubavnie Bandini,
uzvrati! O jevrejska devojko, budi ljubazna da malo usporenije pristupa tim
stvarima! Onda sam ponovo bio slobodan, odlutao sam do prozora, govorio
neto o moru i pogledu. Lep pogled, rekao sam. Ali ona mi je skidala sako
i vodila me ka stolici u oku, skidajui mi cipele.
Raskomoti se. Onda je nestala, a ja sedeo kripei zubima i razgledao
sobu nalik na deset miliona kalifornijskih soba, malo drveta ovde, malo tepiha
tamo, nametaj, pauina na plafonu i praina po okovima, njena soba i bilo
ija soba, Los Aneles, Long Bi, San Diego, nekoliko ploa od buke i gipsa da
zatite od sunca.
Bila je u maloj beloj rupi zvanoj kuhinja, lupala erpama i zveckala
aama, a ja sedeo i pitao se zato je ona jedna pria kada sam sam u sobi, a
neto drugo u trenutku kad sam s njom. Pogledom sam traio miriljave
tapie, taj sladunjavi miris sigurno je dopirao odnekud, ali nigde nije bilo
miriljavih tapia u sobi, niega nije bilo u sobi osim prljavog plavog
nametaja, stola s nekoliko razbacanih knjiga, i ogledala iznad pregrade kreveta
na rasklapanje. Onda je dola iz kuhinje s aom mleka. Evo, ponudila je.
Hladno pie.
Ali uopte nije bilo hladno, bilo je gotovo vrelo, na vrhu se nahvatala
ukasta skrama i, kad sam otpio, osetio sam njene usne i jaku hranu koju je
jela, ukus raanog hleba i kamambera. Ba je dobro, rekao sam. Izvrsno.
Sela je kraj mojih nogu, njene ake na mojim kolenima, piljila je u mene
izgladnelim oima, ogromnim oima, toliko velikim da sam mogao da se
izgubim u njima. Bila je odevena u istu odeu kao i kad sam je prvi put video, a
stan je bio toliko ogoljen da sam znao da nema drugu, ali doao sam pre nego
to je dobila ansu da se napuderie ili nakarminie, i sada sam video rezbariju
godina ispod njenih oiju i po njenim obrazima. Pitao sam se kako su mi
promakle te stvari one noi, a onda se setio da mi uopte nisu promakle, video
sam ih ak i kroz minku i puder, ali u dva dana sanjarenja i matanja o njoj,
one su se pritajile, i sad sam tu, a znao sam da nije trebalo da doem.
Razgovarali smo, ona i ja. Pitala me kako mi ide posao, i to je bilo obino
pretvaranje, uopte je nije zanimalo ta radim. A kad sam odgovorio, i to je
bilo pretvaranje. Ni mene nije zanimalo ta radim. Postojala je samo jedna
stvar koja nas je zanimala, i ona je to znala, jer sam to jasno pokazao svojim
dolaskom.
Ali gde su sve one rei, i gde su sve one bludne elje koje sam poneo? I
gde su sve one matarije, i gde je moja elja, i ta se desilo s mojom hrabrou, i
zato samo sedim i smejem se tako glasno stvarima koje me ne zabavljaju? Ne
daj se, Bandini pronai elju svoga srca, pokai svoju strast onako kako se
govori u knjigama. Dve osobe u sobi: jedna od njih je ena; druga je Arturo
Bandini, ni pisac ni ljubavnik, ni ovo ni ono.
Jo jedno dugo utanje, enska glava u mom krilu, moji prsti prebiru po
tamnom gnezdu, izdvajajui sede vlasi. Probudi se, Arturo! Sada bi trebalo da
te vidi Kemil Lopez, ona s velikim crnim oima, tvoja istinska ljubav, tvoja
majanska princeza. O Isuse, Arturo, ti si udo! Moda si napisao Kuence se
smejalo, ali nikada nee napisati Kazanovine memoare. ta to radi, samo
sedi tu? Sanjari o nekom velikom remek-delu? O ti budalo, Bandini!
Pogledala je navie u mene, videla moje zatvorene oi i nije znala moje
misli. A moda i jeste. Moda je zato rekla: Umoran si. Trebalo bi da odspava
malo. Moda je zato izvukla krevet i insistirala da prilegnem, i ona pored
mene, njena glava u mom naruju. Moda me, prouavajui moje lice, zato i
upitala: Voli li neku drugu?
 Da, rekao sam. Zaljubljen sam u devojku iz Los Anelesa. Dodirnula
mi je lice.
Znam, rekla je. Shvatam.
Ne, ne shvata.
Onda sam hteo da joj objasnim zato sam doao, bilo mi je na vrh jezika,
vuklo me da kaem, ali znao sam da nema anse da progovorim o tome. Leala
je pored mene i posmatrali smo prazninu plafona, i poigravao sam se idejom
da joj kaem. Ima neto to hou da ti kaem. Moda bi mogla da mi
pomogne. Ali nisam otiao dalje od toga. Ne, nisam to mogao da joj kaem,
ali ostao sam da leim, nadajui se da e to sama nekako da otkrije, i kad je
nastavila da me pita ta me mui, znao sam da razmilja u pogrenom smeru,
pa sam vrteo glavom i pravio nestrpljive grimase. Neemo o tome, rekao
sam. To je neto to ne mogu da ti kaem.
Priaj mi o njoj, rekla je.
Nisam to mogao, da budem s jednom enom a govorim o udesima
druge. Moda me zato i upitala: Da li je lepa? Odgovorio sam da jeste. Moda
me zato i upitala: Da li te voli? Rekao sam da me ne voli. Onda mi je srce
zastalo u grlu, jer se sve vie i vie pribliavala onom to sam hteo da je pitam, i
ekao sam dok me mazila po elu.
A zato te ne voli?
To je to. Mogao sam da odgovorim i sve bi se razjasnilo, ali samo sam
rekao: Jednostavno me ne voli, to je sve.
Zato to voli nekog drugog?
Ne znam. Moda.
Moda ovo, moda ono, pitanja, pitanja, mudra, ranjena ena tapka u
mraku, trai strast Artura Bandinija, igra vrue-hladno, s Bandinijem koji
jedva eka da odustane. Kako se zove?
Kemil.
Sela je, dodirnula moja usta. Tako sam usamljena, rekla je. Pretvaraj se
da sam ona.
Da, rekao sam. Tako je. To je tvoje ime. Ti si Kemil. Rairio sam ruke
i ona se pripila na moje grudi.
 Zovem se Kemil.
Divna si, rekao sam. Ti si majanska princeza.
Ja sam princeza Kemil.
Sva ova zemlja i ovo more pripadaju tebi. itava Kalifornija. Nema
Kalifornije, ni Los Anelesa, ni pranjavih ulica, ni jeftinih hotela, ni smrdljivih
novina, ni slomljenih iskorenjenih ljudi sa Istoka, ni minkerskih bulevara.
Ovo je tvoja prelepa zemlja sa pustinjom i planinama i morem. Ti si princeza, i
ti vlada njima.
Ja sam princeza Kemil, zajecala je. Nema Amerikanaca, nema
Kalifornije. Samo pustinje i planine i more, i ja vladam njima.
Onda se ja pojavljujem.
Onda se ti pojavljuje.
Ja sam ja. Ja sam Arturo Bandini. Ja sam najvei pisac koga je svet ikada
imao.
O da, grcala je. Naravno! Arturo Bandini, genije Zemlje. Zabila je lice
u moje rame i njene tople suze kanule su mi na vrat. Privio sam je blie.
Poljubi me, Arturo.
Ali nisam je poljubio. Nisam jo zavrio. Moralo je da bude po mom ili
nita. Ja sam osvaja, rekao sam. Ja sam Kortez, osim to sam Italijan.
Sada sam to osetio. Bilo je stvarno i umirujue, radost je provalila iz
mene, plavo nebo u prozom bilo je plafon, a itav ivi svet postao je mala stvar
na dlanu moje ruke. Drhtao sam od ushienja.
Kemil, toliko te volim!
Nije vie bilo oiljaka ni uvelih mesta. Ona je bila Kemil, cela i draesna.
Pripadala mi je, kao i svet. Radovao sam se njenim suzama, uzbudile su me i
podstakle, i imao sam je. Onda sam spavao, spokojno umoran, nejasno se
priseajui kroz izmaglicu dremea da je jecala, ali nisam mario. Ona nije vie
bila Kemil. Bila je Vera Rivken, i ja sam bio u njenom stanu, i ustau da odem
im malo odspavam.

Kad sam se probudio, nije bila tu. Soba je reito govorila o njenom odlasku.
Otvoren prozor, zavese koje se neno njiu. Vrata plakara odkrinuta, vealica
na kvaki. Poluprazna aa mleka gde sam je i ostavio, na doruju fotelje. Male
stvari koje optuuju Artura Bandinija, ali oi su mi bile hladne posle sna, i
jedva sam ekao da odem i nikad se ne vratim. Dole na ulici ula se muzika sa
ringipila. Stao sam kraj prozora. Prole su dve ene i gledao sam nanie u
njihove glave.
Pre nego to sam izaao, zastao sam na vratima i poslednji put pogledao
sobu. Dobro je upamti, jer se tu sve odigralo. I ovde se stvarala istorija.
Nasmejao sam se. Arturo Bandini, privlaan lik, kultivisan; trebalo bi da ga
ujete kad je re o enama. Ali soba je izgledala tako bedno, eznula je za
toplinom i radou. Soba Vere Rivken. Dobra je bila prema Arturu Bandiniju, i
bila je siromana. Izvadio sam tanki tos novanica iz depa, odvojio dve po
dolar i stavio ih na sto. Onda sam se spustio stepenicama, moja plua prepuna
vazduha, u zanosu, miii snaniji nego ikad.
Ali negde u dnu due krio se traak mraka. Krenuo sam niz ulicu, pored
luna-parka i reklamnih panoa, i to kao da se pojaavalo; neki poremeaj mira,
neto neodreeno i bezimeno uvlailo mi se u duu. Zastao sam kod kioska s
hamburgerima i uzeo kafu. Gamizalo je po meni nemir, usamljenost. ta se
deavalo? Opipao sam puls. Solidan. Dunuo sam u kafu i otpio je: dobra kafa.
Tragao sam, osetio kako se prsti moje due pruaju, ali ne uspevaju da dodirnu
neto u pozadini to me muilo. Onda se sruilo na mene kao sudar i
grmljavina, kao smrt i unitenje. Ustao sam od anka i preplaeno se udaljio,
brzo sam hodao ulicom, mirno prolaznika koji su izgledali udno i sablasno:
svet je bio kao mit, providna ravan, i sve je bilo samo privremeno tu; svi mi,
Bandini i Hekmut i Kemil i Vera, svi smo ovde samo privremeno, i onda smo
negde drugde; uopte nismo bili ivi; pribliavali smo se ivotu, ali ga nikad
nismo ostvarivali.
Umreemo. Svi emo umreti. ak i ti, Arturo, ak i ti mora umreti.
Znao sam ta me to zahvatilo. Bio je to veliki beli krst uperen u moj
mozak, koji mi je govorio da sam glup ovek, jer u umreti, i nita ne mogu da
uinim u vezi s tim. Mea culpa, mea culpa, mea maxima culpa. Smrtni greh,
Arturo. Ne ini preljubu. Bio je tu, neumoljiv, uveravajui me da nema spasa
od onog to sam uinio. Bio sam katolik. To je bio smrtni greh u odnosu na
Veru Rivken.
 Na kraju niza reklamnih panoa pruala se peana plaa. Iza nje su bile
dine. Zagazio sam kroz pesak do mesta gde su dine skrivale etalite. Bilo mi je
potrebno da ozbiljno razmislim. Nisam kleknuo, seo sam i gledao kako talasi
ujedaju obalu. Loe ti se pie, Arturo. itao si Niea, itao si Voltera, trebalo bi
drukije da misli. Ali umovanje nije pomoglo. Mogao sam da se umovanjem
izvuem iz toga, ali to nije bilo u mojoj krvi. Krv je ta koja me odravala u
ivotu, moja krv je kolala kroz mene, govorei mi da sam zgreio. Sedeo sam i
prepustio se svojoj krvi, otplivao sam na njoj do dubokog mora svojih
poetaka. Vera Rivken, Arturo Bandini. Nije moralo tako: uopte nije moralo
tako. Zgreio sam. Poinio sam smrtni greh. Mogao sam da predstavim to sebi
matematiki, filozofski, psiholoki: mogao sam da to dokaem na razne naine,
ali zgreio sam, jer se nije mogao porei topli ujednaeni ritam moje krivice.
S muninom u dui, pokuao sam da se suoim s tekim iskuenjem
traenja oprotaja. Od koga? Kojeg Boga, kojeg Isusa? To su bili mitovi u koje
sam nekad verovao, a sada su bila verovanja koja sam oseao kao mitove. Ovo
je more, i ovo je Arturo, i more je stvarno, i Arturo veruje da je stvarno. Onda
se okreem od mora, i kud god pogledam je zemlja; hodam sve dalje i dalje, i
zemlja se prua sve do horizonta. Godina, pet godina, deset godina, i ne vidim
more. ta se desilo sa morem, govorim sebi? I odgovaram: more je tamo, tamo
u rezervoaru pamenja. More je mit. Nikad nije ni bilo mora. Ali tamo je bilo
more! Kaem vam da sam roen na obali mora! Kupao sam se u vodama mora!
Hranilo me i dalo mi je mir, a njegove fascinantne daljine hranile su moje
snove! Ne, Arturo, nikad nije bilo mora! Ti sanja i ti ezne, ali ide dalje kroz
pustinju. Nikada vie nee videti more. To je bio mit u koji si nekad verovao.
Ali moram da se osmehnem, jer je so mora u mojoj krvi, i moe postojati deset
hiljada puteva na zemlji, ali me oni nikad nee zbuniti, jer e se krv moga srca
uvek vraati svom maginom izvoru.
ta da onda uinim? Da li da uzdignem usta ka nebu, posrui i zapliui
uplaenim jezikom? Da li da otkrijem grudi i lupam po njima kao po bubnju,
traei panju mog Hrista? Zar nije bolje i razumnije da se pokrijem i odem
dalje? Bie zbrke, bie gladi; bie usamljenosti, i samo e se moje suze kao
mokre male ptice utehe kotrljati da pokvase moje suve usne. Ali bie utehe,
bie lepote, poput ljubavi neke mrtve devojke. Bie i smeha, suzdranog smeha,
tihog ekanja u noi, nenog straha od noi kao raskonog, podrugljivog
poljupca smrti. Onda e zavladati no, i mirisna ulja sa obala mojeg mora izlie
na mene kapetani koje sam napustio u snenoj ishitrenosti svoje mladosti. Ali to
e mi biti oproteno, kao i za druge stvari, za Veru Rivken, i za neprestano
mahanje Volterovim krilima, za zastoje u sluanju i gledanju te fascinantne
ptice, za sve stvari bie mi oproteno kada se vratim u rodni kraj pored mora.

Ustao sam i pregazio kroz duboki pesak prema etalitu. Vee je bilo u punoj
zrelosti, sa prkosnom crvenom kuglom sunca koje je tonulo u okean. Bilo je
neeg potmulog na nebu, neka udna napetost. Daleko ka jugu galebovi su u
crnoj masi krstarili obalom. Zastao sam da istresem pesak iz cipela,
balansirajui na jednoj nozi, oslonjen na kamenu klupu.
Najednom sam osetio potres, zatim tutnjavu.
Kamena klupa sruila se od mene i trupnula u pesak. Pogledao sam u
reklamne panoe: tresli su se i pucali. Pogledao sam ka nebu iznad Long Bia;
visoke zgrade su se ljuljale. Pesak je izmicao poda mnom; zateturao sam se,
naao vri oslonac. Onda se ponovilo.
Bio je to zemljotres.
Zauli su se krici. Digla se praina. Zatim lom i grmljavina. Okretao sam
se u krug. Ja sam to uinio. Stajao sam otvorenih usta, paralizovan, gledajui
oko sebe. Potrao sam nekoliko koraka prema moru. Onda sam potrao
natrag.
Ti si to uinio, Arturo. Ovo je gnev Boji. Ti si to uinio.
I dalje se treslo. Kao tepih preko ulja, more i kopno su se nadimali. Svuda
praina. Odnekud sam uo tresak uruenih zidova. uo sam krike, zatim
sirenu. Ljudi su istravali iz kua. Ogromni oblaci praine.
Ti si to uinio, Arturo. Uinio si to gore u toj sobi na onom krevetu.
Sada su se ruile bandere. Zgrade su pucale kao zdrobljeni keks. Krici,
ljudi viu, ene vrite. Na stotine ljudi bealo je iz zgrada. ena je leala na
ploniku, udarajui ga. Neki deki je plakao. Staklo se odvajalo i krilo.
Vatrogasna zvona. Sirene. Trube. Ludilo.
Veliki udar je proao. Sve je i dalje podrhtavalo. Duboko u zemlji,
tutnjava se nastavila. Dimnjaci su se ruili, cigle su padale i sve je utonulo u
sivkastu prainu. Novi potresi. Mukarci i ene trali su ka praznom prostoru,
dalje od zgrada.
Potrao sam tamo. Jedna starica je plakala meu pobelelim licima. Dva
mukarca nosila su telo. Jedan stari pas puzio je potrbuke, vukui stranje
noge. Iza barake na toj ledini bilo je nekoliko tela prekrivenih aravima
natopljenim krvlju. Ambulantna kola. Dve srednjokolke, zagrljene, smejale su
se. Pogledao sam niz ulicu. Proelja zgrada bila su sruena. Kreveti su visili sa
zidova. Kupatila su bila ogoljena. Ulica je bila prekrivena ruevinama, metar u
visinu. Ljudi su izvikivali naredbe. Svaki novi potres izazivao je nova ruenja.
Ljudi su se uklanjali, ekali, onda se vraali.
Morao sam da idem. Otiao sam do barake, zemlja je podrhtavala pod
mojim nogama. Otvorio sam vrata barake i samo to se nisam onesvestio.
Unutra su bila poreana tela, aravi preko njih, krv je probijala. Krv i smrt.
Udaljio sam se i seo. Novi potresi, jedan za drugim.
Gde je Vera Rivken? Ustao sam i krenuo ka ulici. Bila je ograena
konopcem. Marinci s bajonetima patrolirali su ograenim prostorom. Daleko
niz ulicu video sam zgradu u kojoj je Vera ivela. Sa zida, kao raspeti ovek,
visio je krevet. itav se sprat sruio, ostao je samo jedan zid. Vratio sam se
natrag. Neko je zapalio vatru nasred ledine. Lica su se crvenela kraj plamena.
Razgledao sam ih, ali nije bilo nikog poznatog. Nisam pronaao Veru Rivken.
Grupa starijih ljudi je razgovarala. Jedan visoki ovek sa bradom rekao je da je
to kraj sveta; predvideo ga je nedelju dana ranije. ena s kosom punom praine
probila se u grupu. arli je mrtav, rekla je. Onda je zakukala. Siroti arli je
mrtav. Nije trebalo da doemo! Rekla sam mu da ne dolazimo! Neki starac ju
je povukao za ramena i okrenuo: ta kog avola pria? rekao je. Onesvestila
mu se u rukama.
Udaljio sam se i seo na ivinjak. Pokaj se, pokaj se pre nego to bude
prekasno. Izgovorio sam molitvu, ali u ustima je bio samo prah. Nita od
molitve. Ali bie nekih promena u mom ivotu. Od sada samo asno i
plemenito. Ovo je prekretnica. To je meni bilo upueno, opomena Arturu
Bandiniju.
Ljudi su pevali himne oko vatre. Stajali su u krugu, neka visoka krupna
ena ih je predvodila. Uzdignite svoje oi ka Isusu, jer Isus uskoro dolazi. Svi su
pevali. Deak sa monogramom na demperu dodao mi je knjiicu himni.
Priao sam. ena u krugu usrdno je mahala sa obe ruke i pesma se vinula s
dimom prema nebu. Potresi su se nastavljali. Okrenuo sam se. Isuse, ti
protestanti! U mojoj crkvi nismo pevali jeftine himne. Kod nas su bili Hendl i
Palestrina.
Pao je mrak. Pojavilo se nekoliko zvezda. Potresi nisu prestajali, ponavljali
su se svakih nekoliko sekundi. Dunuo je hladan vetar sa mora. Ljudi su se
skupljali u grupe. Sa svih strana ule su se sirene. U visini su brujali avioni, a
odredi marinaca navirali su ulicama. Spasioci s nosilima upadali su u
polusruene zgrade. Dva vozila hitne pomoi stigla su do barake. Ustao sam i
udaljio se. Stigao je Crveni krst. Na jednom kraju ledine bio je krizni tab.
Delili su velike lonie kafe. Stao sam u red. ovek ispred mene je govorio.
Jo je gore u Los Anelesu, rekao je. Na hiljade mrtvih.
Na hiljade. To je znailo Kemil. Kolumbija bife se sigurno prvi sruio. Bio
je tako star, tako slabih i napuklih zidova. Naravno, bila je mrtva. Radila je od
etiri popodne do jedanaest. Nala se tamo usred zemljotresa. Ona je mrtva, a
ja sam iv. Dobro. Zamislio sam je mrtvu: kako lei nepokretna; oi su joj
ovako zatvorene, ruke ovako sklopljene. Ona je mrtva, a ja sam iv. Nismo
shvatali jedno drugo, ali bila je dobra prema meni, na svoj nain. Dugo u je
pamtiti. Bio sam verovatno jedini ovek na zemlji koji e je pamtiti. Mogao
sam da mislim o toliko draesnih stvari u vezi s njom; njene huarae, njen stid
zbog svog naroda, njen apsurdni mali ford.
Sve mogue glasine kruile su naokolo. Nailazi ogromni plimni talas.
Ogromni talas ne nailazi. itava je Kalifornija pretrpela udar. Samo je Long Bi
pretrpeo udar. Los Aneles je gomila ruevina. U Los Anelesu nije ni bilo
potresa. Neko je rekao da ima pedeset hiljada mrtvih. Najgori potres posle San
Franciska. Ovo je mnogo gore nego zemljotres u San Francisku. Uprkos
svemu, svi su bili pribrani. Svi su bili uplaeni, ali nije bilo panike. Tu i tamo
ljudi su se osmehivali, bili su to hrabri ljudi. Bili su daleko od kue, ali nosili su
hrabrost u sebi. To su bili vrsti ljudi. Niega se nisu bojali.
Marinci su postavili radio-stanicu nasred ledine, s velikim razglasom za
gomilu. Izvetaji su neprekidno stizali, istiui katastrofu. Duboki glas delio je
uputstva. To je bio zakon i svi su ga rado prihvatali. Niko nije smeo da ue u
Long Bi ili ga napusti do daljeg obavetenja. Grad je pod prekim sudom. Nee
doi do plimnog talasa. Opasnost je definitivno prola. Ljudi ne treba da brinu
zbog potresa koji se i dalje oekuju, jer se zemlja smiruje.
Crveni krst je delio ebad, hranu i puno kafe. itavu no smo sedeli oko
razglasa, sluajui razvoj dogaaja. Onda je stigao izvetaj da je Los Aneles
pretrpeo neznatna oteenja. Objavili su i poduu listu mrtvih. Ali Kemil
Lopez nije bila na toj listi. itave noi pio sam kafu i puio, sluajui imena
mrtvih. Nije bilo nijedne Kemil; ak ni Lopez.
 13.

Vratio sam se u Los Aneles sledeeg dana. Grad je bio isti, ali sam ja bio
uplaen. Opasnost je vrebala na ulicama. Visoke zgradurine koje su stvarale
crne kanjone postajale su smrtonosne zamke kad se zemlja zatrese. Plonici su
mogli da se rastvore. Tramvaji su mogli da se prevrnu. Neto se dogodilo
Arturu Bandiniju. Iao je ulicama u kojima su bile jednospratnice. Drao se
ivinjaka, dalje od okaenih neonskih reklama. To je bilo u meni, duboko u
meni. Nisam mogao da se otresem toga. Video sam ljude kako hodaju
dubokim, mranim uliicama. Divio sam se njihovom ludilu. Preao sam ulicu
Hil i odahnuo kad sam izbio na Pering Skver. Tu nije bilo visokih zgrada.
Zemlja moe da se zatrese, ali nema ruevina koje e te zdrobiti.
Sedeo sam na skveru, puio i oseao kako mi znoj izbija iz dlanova.
Kolumbija bife bio je pet ulica odatle. Znao sam da neu otii tamo. Negde u
meni desila se promena. Bio sam kukavica. Glasno sam rekao sebi: ti si
kukavica. Nije me bilo briga. Bolje iva kukavica nego mrtav ludak. Ti ljudi to
ulaze i izlaze iz ogromnih betonskih zgrada trebalo bi da ih neko upozori. Sve
je moglo da se ponovi; moralo je da se ponovi, jo jedan zemljotres koji e
sravniti grad i unititi ga zauvek. To je svakog trenutka moglo da se dogodi.
Pobie mnogo ljudi, ali ne i mene. Jer ja u se kloniti tih ulica, to dalje od
ruevina u padu. Popeo sam se uz Bunker Hil do mog hotela. Prouio sam
svaku zgradu. Drvene zgrade mogle su izdrati zemljotres. Samo su se tresle i
ljuljale, ali nisu se sruile. A pogledajte zgrade od cigala. Tu i tamo videli su se
znaci potresa; srueni zid od cigala, otpali dimnjak. Los Aneles je bio osuen.
To je bio grad na koji je baena kletva. Ovaj delimini potres nije ga unitio, ali
drugi e ga kad-tad sravniti sa zemljom. Nikada me nee kupiti, nee me
zarobiti u zgradu od cigala. Bio sam kukavica, ali to je bio moj problem.
Naravno da sam kukavica, govorio sam sebi, naravno da sam kukavica, samo vi
budite hrabri, vi ludaci, samo napred, budite hrabri i etkajte se ispod tih
velikih zgrada. Ubie vas. Danas, sutra, idue nedelje, idue godine, ali ubie
vas, a ne i mene.
A sad ujte oveka koji je doiveo zemljotres. Seo sam na trem hotela Alta
Loma i priao im o tome. Video sam kako se to dogodilo. Video sam kako
iznose mrtvace. Video sam krv i ranjene. Bio sam u estospratnici, u dubokom
snu kad se to dogodilo. Trao sam hodnikom do lifta. Bio je prepun. Neka ena
je izjurila iz jedne kancelarije, i na glavu joj se sruila elina greda. Probio sam
se natrag kroz ruevine i stigao do nje. Prebacio sam je preko lea, bilo je est
spratova do zemlje, ali uspeo sam. itavu no sam proveo sa spasiocima, do
kolena u krvi i oaju. Izvukao sam jednu stara enu ija je ruka virila kroz
ruevine kao deo statue. Bacio sam se kroz vrata u plamenu da spasem devojku
koja se onesvestila u kadi. Previjao sam ranjene, predvodio bataljone spasilaca
kroz ruevine, krio i probijao put do mrtvih i umiruih. Naravno da sam se
plaio, ali se to moralo obaviti. Bio je to sudbonosni trenutak, koji je traio
akciju a ne rei. Video sam kako se zemlja otvara kao velika usta, a onda se
ponovo zatvara nad poploanom ulicom. Nekom starcu zaglavila se noga u
procepu. Otrao sam do njega i ohrabrivao ga dok sam udarao vatrogasnom
sekirom po ploniku. Ali bilo je prekasno. Procep se suzio, sasekavi mu nogu
u kolenu. Odneo sam ga. Koleno mu je jo tamo, krvavi suvenir koji tri iz
zemlje. Video sam sve to i bilo je uasno. Moda su mi verovali, moda i nisu.
Bilo mi je svejedno.
Spustio sam se do moje sobe i traio pukotine na zidu. Proverio sam i
Helfrikovu sobu. Bio je pognut nad poretom, prio je hamburger. Video sam
kako se to desilo, Helfrie. Bio sam na samom vrhu pokretnog tobogana kada
je poeo zemljotres. Tobogan se iskrivio u inama. Morali smo da se spustimo.
Devojka i ja. etrdeset metara do zemlje, sa devojkom na leima i
konstrukcijom koja se tresla kao epileptiar. Ipak sam uspeo. Video sam
devojicu zatrpanu ruevinama. Video sam staricu prikovanu ispod kola,
mrtvu i zgnjeenu, ali i dalje ispruene ruke, dajui znak za skretanje u desno.
Video sam troje mrtvih ljudi za pokerakim stolom. Helfrik je zviznuo: Ma
nemoj? Ma nemoj?
Loe, ba loe. I mogu li da mu pozajmim pedeset centi? Dao sam mu, i
pregledao zidove njegove sobe, traei pukotine. Spustio sam se hodnicima do
garae i perionice. Bilo je tragova potresa, ne ba ozbiljnih, ali ukazivali su na
veliku nesreu koja e neizbeno unititi Los Aneles. Te noi nisam spavao u
sobi. Ne dok se zemlja jo trese. Ni u ludilu, Helfrie. A Helfrik se zagledao
kroz prozor ka padini brda gde sam leao, umotan u ebad. Lud si, rekao je
Helfrik. Ali Helfrik je pamtio da sam mu pozajmljivao pare, zato moda i
nisam lud. Moda si u pravu, rekao je Helfrik. Ugasio je svetlo i uo sam kako
njegovo mravo telo lee u krevet.

Svet je prah, i u prah e se pretvoriti. Poeo sam da idem na jutarnju misu.

Otiao sam na Ispovest. Primio sam Sveto priee. Izabrao sam malu drvenu
crkvu, zdepastu i vrstu, dole kod Meksikog kvarta. Tu sam se molio. Novi
Bandini. Ah ivote! Ti slatka gorka tragedijo, ti zaslepljujua kurvo koja si me
povela ka unitenju! Prestao sam puim nekoliko dana. Kupio sam novu
brojanicu. Ubacivao sam novie u kutiju za sirotinju. alio sam svet.
Draga Majko, kod kue u Koloradu. Ah voljeno bie, tako slino Devici
Mariji. Ostalo mi je samo deset dolara, ali poslao sam joj pet, prvi novac koji
sam ikad poslao kui. Moli se za mene, Majice draga. Tvoje bdenje nad
brojanicom je ono to me odrava u ivotu. Ovo su mrani dani, Majko. Svet je
tako pun rugobe. Ali ja sam se promenio, i novi ivot je poeo za mene. Proveo
sam sate i sate slavei te pred Bogom. Ah Majko, budi uz mene u ovim
nevoljama! Ali moram hitno da zavrim ovu poslanicu, o voljena Majko draga,
jer dajem zavet ovih dana, i svakog popodneva u pet sati leim pred kipom
naeg Blagoslovenog Spasitelja, dok nudim molitve Njegovoj slatkoj Milosti.
Zbogom, o Majko! Odazovi mi se u tvojoj molitvi. Spomeni me Njemu koji
nam je sve podario i blista na nebesima.
Izlazim da poaljem majci pismo, da ga ubacim u sandue i spustim se niz
ulicu Oliv, gde nema zgrada od cigala, a onda preko jednog praznog placa i niz
drugu ulicu u kojoj gotovo da nema zgrada, do ulice gde je samo niska ograda,
i preda mnom je kvart gde se visoke zgrade uzdiu do neba; ali se to ne moe
izbei, mogu samo da preem na drugu stranu ulice, dalje od visokih zgrada,
da ubrzam korake, ak i da potrim. A na kraju ulice je mala crkva, i tu sam se
molio, tu sam davao zavet.
Posle sat vremena izlazim, osveen, uteen, nadahnut. Vraam se istim
putem kui, hitam pored visokih zgrada, etkam du ograde, cunjam preko
praznog placa, zapaajui trag Bojeg dela u nizu palmi pored ulice. Zatim uz
ulicu Oliv, pored jednolinih drvenih kua. ta vredi oveku ako sav svet
dobije, a duu svoju izgubi? A onda ta pesmica: Uzmi sva mogua zadovoljstva
i umnoi ih beskrajnim godinama: samo trenutak Neba vredi kao sve to. Kakva
istina! Kakva istina! Zahvaljujem ti, o Nebeska svetlosti, to mi pokazuje put.

Kucanje na prozor. Neko je kucao na prozor te kue obrasle brljanom.

Okrenuo sam se i priao prozoru, ugledao glavu; blesak zuba, crna kosa, mrki
pogled, dugi prsti koji neto govore. Kakav je to potres u mom stomaku? I
kako da spreim tu paralizu misli, tu navalu krvi koja mi pomuuje ula? Ali ja
to elim! Umreu bez toga! Zato dolazim, ti eno iza stakla; ti me fascinira,
ubija me ushienjem, jezom i radou, i evo me, penjem se uz te trone
stepenice.

emu onda pokajanje, i ta ti mari za dobrotu, i ta ako i treba da umre u

zemljotresu, koga je uopte briga? I tako sam otiao u centar, tu su te visoke
zgrade, i nek doe zemljotres, nek sahrani mene i moje grehe, koga je uopte
briga? Svejedno je i Bogu i oveku, umro ovako ili onako, u zemljotresu ili
obeen, nije bilo vano zato ni kada ni kako.
A onda, kao san je dolo. Iz mog oajanja je dolo ideja, prva moja
zdrava ideja, prva u itavom ivotu, celovita i ista i snana, red za redom,
stranica za stranicom. Pria o Veri Rivken.
Pokuao sam i glatko je poteklo. Ali to nije bilo razmiljanje, umovanje.
Jednostavno je ilo sopstvenim tokom, briznulo je kao krv. To je bilo to.
Najzad sam ga imao. Krenulo je, tek tako, o kako to volim, o Boe kako te
volim, i tebe Kemil i tebe i tebe. Evo me, krenulo je, i tako je dobro, slatko i
toplo i neno, zanosno. Uz reku i preko mora, ovo si ti, i ovo sam ja, velike
debele rei, male debele rei, velike tanke rei, aj aj aj.
Bez daha, mahnito, beskrajno, izlazilo je neto veliko, sve dalje i dalje,
kucao sam satima, dok postepeno nije preplavilo moje telo, sasvim me obuzelo,
stiglo mi do kostiju, iscedilo se iz mene, oduzelo mi svu snagu, zaslepilo me.
Kemil! Moram imati tu Kemil! Ustao sam i izaao ih hotela niz Bunker Hil do
Kolumbija bifea.

Vratio si se?
 Kao veo preko oiju, kao pauina nada mnom.
Zato da ne?
Arturo Bandini, autor Kuenceta i odreenog plagijata Ernesta Dosona, i
odreenog telegrama kojim nudi brak. Da li je to moda podsmeh u njenim
oima? Ali zaboravi to, seti se tamnog tela pod njenom keceljom. Pio sam pivo
i posmatrao je kako radi. Podrugljivo sam se cerio dok se smejala sa tim
mukarcima pored klavira. Zakikotao sam se kada je jedan od njih stavio ruku
na njen bok. Ta Meksikanka! Obina drolja, lepo vam kaem. Dao sam joj
znak. Dola je kad joj se prohtelo, nakon petnaest minuta. Budi dobar prema
njoj, Arturo. Pretvaraj se.
Hoe li jo neto?
Kako si, Kemil?
Dobro, valjda.
Voleo bih da te vidim posle posla.
Ve sam se dogovorila.
Neno: Moe li da to odloi, Kemil? Jako je vano da te vidim.
ao mi je.
Molim te, Kemil. Samo veeras. Veoma je vano.
Ne mogu, Arturo. Zaista ne mogu.
Videe me, rekao sam.
Udaljila se. Odgurnuo sam stolicu. Uperio sam prst ka njoj i viknuo:
Videe me! Ti bezobrazna pivska namiguo! Videe me!
Prokleto ste u pravu da e me videti. Zato to u je ekati. Zato to sam
izaao na parking i seo na blatobran njenog automobila i ekao. Zato to nije
bila tako dobra da bi mogla da izbegne sastanak sa Arturom Bandinijem. Zato
to sam je, kunem se, mrzeo do bola.
Onda se pojavila na parkingu, i s njom je bio barmen Semi. Zastala je kad
sam se uspravio. Stavila je ruku na Semijevu miku, zadravi ga. aputali su.
Tui emo se, znai. Odlino. Samo prii, ti glupo strailo od ankera, samo
kreni na mene i prepoloviu te. I stajao sam tamo stisnutih pesnica i ekao.
Pribliili su se. Semi je utao. Zaobiao me i uao u kola. Stajao sam pored
vrata za vozaa. Kemil je gledala pravo ispred sebe i otvorila vrata. Zavrteo sam
glavom. Ide sa mnom, Meksikanko.
Uhvatio sam je za ruku.
Pusti! rekla je. Skloni te odvratne ruke s mene! Ide sa mnom!
Semi se nagnuo ka nama.
Moda joj nije do toga, deko.
Drao sam je desnom rukom. Podigao sam levu pesnicu i zamahnuo
njom u pravcu Semijevog lica.
Sluaj, rekao sam. Ne svia mi se. Zato ne otvaraj usta.
Urazumi se, rekao je. emu sve to zbog jedne devojke?
Ona ide sa mnom.
Ja ne idem s tobom!
Pokuala je da proe. Zgrabio sam je za ruke i odbacio je od sebe kao
balerinu. Zavrtela se po parkingu, ali nije pala. Vritala je, optuujui me.
Uhvatio sam je i oborio joj ruke u laktovima. Otimala se i pokuala da me
ogrebe po nogama. Semi je sve posmatrao s gaenjem. Ja i jesam bio odvratan,
ali to je bio moj problem. Drala se i borila, ali bila je bespomona, noge su joj
se klatile, vrsto sam joj stezao ruke. Onda je malo popustila, pa sam je pustio.
Popravila je haljinu, zubi su joj cvokotali od mrnje.
Ide sa mnom, rekao sam. Semi je izaao iz kola.
Ovo je grozno, rekao je. Uzeo je Kemil za ruku i poveo je ka ulici.
Idemo odavde.
Gledao sam ih kako odlaze. Bio je u pravu. Bandini, idiot, pas, tvor,
budala, Ali to je bilo jae od mene. Pogledao sam u njenu auto-dozvolu i
proitao njenu adresu. To je bilo izmeu 24. ulice i Alameda. Bilo je jae od
mene. Otiao sam do ulice Hil i uao u trolejbus za ulicu Alameda. Ovo me
zainteresovalo. Nova strana mog karaktera, zverska, mrak, neizmerna dubina
novog Bandinija. Ali posle nekoliko ulica raspoloenje je isparilo. Izaao sam iz
trolejbusa kod skladita. Bunker Hil je bio dve milje odatle, ali otpeaio sam
natrag. Kad sam stigao kui, zarekao sam se da je zauvek gotovo s Kemilom
Lopez. I zaalie zbog toga, ti mala glupao, zato to u postati slavan. Seo sam
za pisau mainu i radio skoro celu no.
Ozbiljno sam radio. Bila je izgleda jesen, ali nisam primetio razliku. Sunce
svakog dana, modro nebo svake noi. Ponekad je bilo magle. Ponovo sam jeo
voe. Japanac mi je davao na veresiju, pa sam se bacio na njihove gajbice.
Banane, narande, kruke, ljive. Ponekad sam jeo celer. Imao sam punu
limenu kutiju duvana i novu lulu. Nije vie bilo kafe, ali bilo mi je svejedno.
Onda se moja nova pria pojavila na kioscima. Davno izgubljena brda! Nije
bilo tako uzbudljivo kao kad se pojavilo Kuence. Jedva sam i pogledao
besplatan primerak koji mi je Hekmut poslao. Ali ipak mi je bilo drago. Jednog
dana imau toliko pria da se neu ni seati gde su sve objavljene. Zdravo,
Bandini! Dobra pria u Atlantik Mantliju ovog meseca. Bandini je zbunjen.
Zar me ima u Atlantiku! Vidi ti to.
Helfrik mesoder, ovek koji nikada ne vraa dugove. Toliko sam mu
para pozajmio u toku tog perioda obilja, ali sada, kad sam ponovo bio
siromaan, pokuavao je da se nagodi sa mnom. Stari kini mantil, papue,
kutija ik-sapuna sve mi je to nudio umesto isplate. Odbio sam. Bog te,
Helfrie, treba mi novac, ta e mi polovna roba. Manija za mesom totalno ga
sludela. uo sam ga po ceo dan kako pee jeftine nicle, vonj je dopirao ispod
vrata. To mi je izazvalo ludaku elju za mesom. Odlazio sam do Helfrika.
Helfrie, govorio sam mu. Kako bi bilo da podeli tu niclu sa mnom?
nicla bi bila tako velika da je prekrivala ceo tiganj. Ali bi Helfrik bezono
slagao. Ve dva dana nita nisam stavio u usta. Gadno bih ga ispsovao i
ubrzo gubio svako potovanje prema njemu. Odmahivao je svojim crvenim
podbulim licem, kukavno buljei velikim oima. Ali nikad mi nije ponudio vie
od mrvica sa tanjira. Radio sam dan za danom, grei se od tantalskog vonja
prenih krmenadli, peenih nicli, pohovanih nicli, digerice s lukom, i sveg
mogueg mesa.
Jednog dana je njegova manija za mesom nestala, a vratila se manija za
dinom. Bio je dve noi neprekidno pijan. Lepo sam uo kako se tetura, spotie
se o boce i razgovara sam sa sobom. Onda je nestao. Nije ga bilo ni druge noi.
Kad se vratio, njegov ek od penzije bio je potroen, i on je nekako, negde, nije
se toga seao, kupio auto. Otili smo iza hotela i pogledali auto. To je bio
ogroman pakard, star preko dvadeset godina. Stajao je tu kao mrtvaka kola,
izlizanih guma, jeftina crna boja bubrila je na suncu. Prodao mu ga je neko na
Glavnoj ulici. I sada je opet bio vorc, s velikim pakardom u rukama.
 Hoe da ga kupi? rekao je.
Ni u ludilu.
Bio je potiten, glava mu je pucala od mamurluka.
Te noi je uao u moju sobu. Seo je na krevet, njegove duge ruke visile su
do poda. eznuo je za svojim Srednjim zapadom. Priao je o lovu na zeeve, o
pecanju, o dobrim starim danima kad je bio dete. Onda je preao na temu
mesa. Kako bi ti prijao veliki debeli biftek? rekao je, oputenih usana. Rairio
je dva prsta. Ovako debeo. Na aru. S dosta putera odozgo. Zapeen tek da
dobije mek. Kako bi ti prijao?
Prijao bi.
Ustao je.
Hajde onda, idemo po njega.
Ima para?
Ne trebaju nam nikakve pare. Gladan sam.
Pokupio sam demper i poao za njim niz hodnik do sporedne ulice. Uao
je u kola. Oklevao sam. Kud si krenuo, Helfrie?
Ulazi vie, rekao je. Prepusti sve meni.
Seo sam pored njega.
Neemo probleme, rekao sam.
Probleme! podsmeljivo je rekao. Kaem ti da znam gde da nam
naem biftek.
Vozili smo se po meseini, preko Vilajra do Hajlenda, pa preko Hajlenda
do Kajunga klanca. S druge strane leala je velika ravnica doline San Fernando.
Skrenuli smo sa glavnog puta na usamljeni drum, i produili kroz visoko
drvee eukaliptusa do ratrkanih farmi i panjaka. Posle jedne milje drumu je
bio kraj. U svetlosti farova ukazala se bodljikava ica i stubovi neke ograde.
Helfrik je s mukom okrenuo kola i usmerio ih ka glavnom putu. Izaao je,
otvorio prtljanik, i petljao po alatu ispod zadnjeg sedita.
Nagnuo sam se unazad i posmatrao ga. ta se radi, Helfrie?
Uspravio se, s dizalicom u ruci.
ekaj me ovde.
 Provukao se ispod jednog otvora u bodljikavoj ici, i preao preko
panjaka. Stotinak metara odatle, videla se neka tala na meseini. Tada sam
shvatio ta je naumio. Iskoio sam iz kola i pozvao ga. Besno je proitao da
uutim. Posmatrao sam ga kako se na prstima unja prema vratima tale.
Psovao sam ga i napeto iekivao. Ubrzo sam zauo mukanje krave. Bio je to
tuan krik. Onda sam uo mukli udarac i struganje papaka. Iz tale je izaao
Helfrik. Preko ramena mu je leala tamna masa, potiskujui ga nanie. Iza
njega, uz neprestano mukanje, pratila ga je krava. Helfrik je pokuao da potri,
ali ga je tamna masa usporavala. Krava ga je i dalje pratila, gurajui ga njukom
u lea. Okrenuo se i nekontrolisano je utnuo. Krava je zastala, pogledala
prema tali i ponovo zamukala.
Budalo, rekao sam. Ti prokleta budalo!
Pomozi mi, rekao je.
Odigao sam razlabavljenu bodljikavu icu do irine kroz koju su on i
njegov teret mogli da se provuku. To je bilo tele, krv mu je ikljala iz duboke
rane meu uima. Oi teleta bile su irom otvorene. Lepo sam video mesec
kako se ogleda u njima. Hladnokrvno ubistvo. Smuilo mi se i uasnulo me.
Stomak mi se prevrnuo kada je Helfrik svalio tele na zadnje sedite. uo sam
kako je telo trupnulo, zatim i glava. Bilo mi je muka, odvratno muka. To je bilo
otvoreno ubistvo.
itavim putem do kue Helfrik je bio razdragan, ali je volan bio lepljiv od
krvi, i jednom ili dvaput uinilo mi se da sam uo kako tele trza nogama na
zadnjem seditu. Prekrio sam lice rukama i pokuavao da zaboravim alostivi
zov teletove majke, to deije lice mrtvog teleta. Helfrik je vozio veoma brzo. Na
Beverliju smo projurili pored crnih kola koja su se polako kretala. Policijska
patrola. Zakripao sam zubima i ekao ono najgore. Ali policija nije pola za
nama. Bilo mi je suvie muka da bih odahnuo. Jedno je bilo sigurno: Helfrik je
bio ubica, zauvek sam zavrio s njim. Na Bunker Hilu smo skrenuli u nau
uliicu i parkirali se pored hotelskog zida. Helfrik je izaao.
Sada e dobiti lekciju o traniranju mesa.
Ni mrtav, rekao sam.
Ponaao sam se kao njegov osmatra dok je umotavao glavu teleta u
novine, prebacio ga preko lea, i zbrzao niz mrani hodnik do svoje sobe.
Rairio sam novine po prljavom podu, i on je spustio tele na njih. Iskezio se na
svoje krvave pantalone, krvavu koulju, krvave ruke.
Pogledao sam u jadno tele. Koa mu je bila proarana crno-belo i imalo je
najnenije glenjeve. Iz malo otvorene njuke virio je ruiasti jezik. Zamurio
sam, istrao iz Helfirikove sobe, i u mojoj sobi se bacio na pod. Leao sam
tamo i drhtao, mislei na staru kravu, samu na polju pod meseinom, stara
kravu koja mue za svojim teletom. Ubistvo! Helfrik i ja smo zauvek zavrili.
Ne treba da mi vraa dug. To je bio krvavi novac nisam ga hteo.
Posle te noi bio sam veoma hladan prema Helfriku. Nikad vie nisam
uao u njegovu sobu. Nekoliko puta prepoznao sam njegovo kucanje, ali
drao sam vrata zakljuana, tako da nije mogao da bane. Pri susretima u
hodniku, jedva bismo promumlali neto. Dugovao mi je skoro tri dolara, ali
nikad ih nisam pokupio.
 14.

Dobre vesti od Hekmuta. Jo jedan asopis je hteo Davno izgubljena brda u

skraenoj verziji. Sto dolara. Ponovo sam bio bogat. Vreme za nadoknadu, za
ispravljanje prolosti. Poslao sam majci pet dolara. Zaplakao sam kad mi je
poslala pismo zahvalnosti. Suze su mi tekle niz lice dok sam joj urno
odgovarao. I poslao sam jo pet dolara. Bio sam zadovoljan sobom. Imao sam i
poneku dobru osobinu. Lepo sam ih video, moje biografe, kako razgovaraju s
mojom majkom, vrlo starom damom u kolicima: bio je dobar sin, moj Arturo,
uvek me pomagao.
Arturo Bandini, romanopisac. Ima svoj prihod od pisanja kratkih pria.
Sada pie knjigu. Fenomenalnu knjigu. Izvanredne najave. Izuzetna proza.
Nita slino jo od Dojsa. Stojim pred Hekmutovom slikom i itam ono to
svakog dana napiem. Satima sam pisao posvetu: D. S. Hekmutu, koji me je
otkrio. D. S. Hekmutu, s divljenjem. D. S. Hekmutu, genijalnom oveku.
Mogao sam da ih vidim, te njujorke kritiare, kako se gomilaju oko Hekmuta
u njegovom klubu. Zaista ste otkrili velikog pisca u tom klincu Bandiniju sa
Zapadne obale. Hekmut se smei, trepe oima.
est nedelja, nekoliko slatkih sati svakog dana, tri, etiri, ponekad i pet
ushienih sati, dok se stranice gomilaju i sve druge elje spavaju. Oseao sam se
kao duh koji hoda zemljom, koji jednako voli i ljude i zveri, i predivni talasi
nenosti obuzimali su me kada bih razgovarao s ljudima i druio se s njima na
ulici. Svemogui Boe, predragi Boe, tako dobar prema meni, daj mi slatke
rei, i ovi tuni i usamljeni ljudi e me uti i bie sreni. Tako su prolazili dani.
Sanjarski, lucidni dani, katkad bi me zahvatila tako velika nema radost da bih
pogasio svetla i zaplakao, i javljala mi se udna elja da umrem.
Tako Bandini pie roman.
Jedne noi neko je zakucao na moja vrata, i eto nje.
Kemil!
Ula je i sela na krevet, nosila je neto ispod ruke, hrpu papira. Razgledala
je moju sobu: tu ja znai ivim. Pitala se kakvo je mesto u kome ivim? Ustala
je i proetala naokolo, virnula kroz prozor, hodala po sobi, prelepa devojka,
visoka Kemil, tople tamne kose, a ja stajao i posmatrao je. Ali zato je dola?
Osetila je moje pitanje, sela na krevet i nasmeila mi se.
Arturo, rekla je. Zato se mi stalno svaamo?
Nisam znao. Rekao sam neto o temperamentima, ali je odmahnula
glavom i prekrstila noge, i nagovetaj njenih lepih bedara koja se diu ostavio
je jak utisak na mene, jedva sam disao od tople omamljujue elje da ih uzmem
u ruke. Svaki pokret koji je inila, neno okretanje njenog vrata, krupne grudi
koje bubre ispod kecelje, njene lepe ake na krevetu, raireni prsti, sve me
uzbuivalo, slatka bolna tromost potpuno me paralisala. Onda zvuk njenog
glasa, priguen, s dozom podrugljivosti, glas koji govori mojoj krvi i mojim
kostima. Pamtio sam mir proteklih nedelja, inio se tako nestvaran, to je bio
hipnotizam koji sam sam stvorio, jer je ovo bio ivot, gledanje u njene crne oi,
pristajanje na njen prezir, s nadom i drskom nasladom.
Dola je zbog neeg drugog osim puke posete. Onda sam otkrio o emu se
radi.
Sea se Semija?
Naravno.
Nisi ga voleo.
Pristojan momak.
On je dobar, Arturo. Dopao bi ti se da ga bolje poznaje.
Mogue.
Sviao si mu se.
Nisam bio ubeen u to, posle onog kokanja na parkingu. Prisetio sam se
odreenih stvari u njenom odnosu sa Semijem, njenih osmeha upuenih
njemu za vreme posla, njene brige one noi kad smo ga odvezli kui. Ti voli
tog tipa?
Nije ba tako.
Pogled joj je skrenuo sa mog lica i odlutao po sobi. Voli ga.
Odjednom mi se zgadila, zato to me povredila. Ta devojka! Ona je
pocepala moj sonet od Dosona, ona je pokazala moj telegram svima u
Kolumbija bifeu. Napravila je budalu od mene na plai. Posumnjala je u moju
muevnost, i njena sumnja bila je isto to i prezir u njenim oima. Posmatrao
sam njeno lice i usne, i pomislio kakvo bi uivanje bilo udariti je, da je svom
snagom mlatnem pesnicom preko nosa i usana.
Ponovo je govorila o Semiju. Semi nikad nije imao sree u ivotu. Mogao
je da postane neko, ali je oduvek bio slabog zdravlja.
ta mu je?
Tuberkuloza.
Nezgodno.
Nee jo dugo iveti. Uopte se nisam uzbudio.
Svi emo jednom umreti, rekao sam.
Pomislio sam da je izbacim, govorei joj: Ako si dola da pria o tom
tipu, onda odlazi, jer me to ne zanima. Pomislio sam kako bi to bilo dobro:
naredim joj da ode, ona tako nevieno lepa na svoj nain, a primorana da ode,
jer sam joj naredio.
Semi nije vie ovde. Otiao je.
Ako je mislila da me zanima gde se on sad nalazi, grdno se varala. Digao
sam noge na sto i zapalio cigaretu.
Kako su ti ostali momci? rekao sam. To je samo izletelo iz mene.
Najednom mi je bilo ao. Ublaio sam to osmehom. Uglovi njenih usana su
odgovorili, ali s naporom. Nemam ja nikakve momke, rekla je.
Naravno, rekao sam, s primesom sarkazma. Naravno, shvatam.
Oprosti na neumesnoj primedbi. utala je neko vreme. Pretvarao sam se da
zviduem. Onda je progovorila: Zato si tako zao?
Zao? rekao sam. Draga moja devojko, ja jednako volim i ljude i zveri.
Nema ni kapi neprijateljstva u meni. Na kraju krajeva, ne moe biti zao a da i
dalje bude veliki pisac. Njene oi su mi se rugale. Jesi li ti veliki pisac?
To je neto to ti nikada nee saznati.
Ugrizla se za donju usnu, utinula je sa dva bela otra zuba, gledajui ka
prozoru i vratima kao ivotinja u klopci, onda se ponovo nasmeila. Zato sam
i dola kod tebe. Petljala je po velikim kovertima u svom krilu, i to me
uzbudilo; sopstvenim prstima dodiruje svoje krilo, tamo su i prelaze po
njenom telu. Bila su dva koverta. Otvorila je jedan. To je bio neki rukopis.
Uzeo sam ga iz njenih ruku. Bila je to kratka pria od Semjuela Viginsa, Post
restant, San Huan, Kalifornija. Pria se zvala Koldvoter3 Getling i ovako je
poinjala: Koldvoter Getling nije traio nevolju, ali nikad se ne zna sa tim
skitaima iz Arizone. Spakuj pucu visoko i duboko se sagni kad ugleda takvog
tipa. Nevolja u nevolji bila je nevolja koju je traio Koldvoter Getling. Ne vole
teksake rendere tamo u Arizoni, pa je shodno tome Koldvoter Getling prvo
pucao a tek onda gledao koga je ubio. Tako se to radi u dravi Usamljene
zvezde gde je muko pravo muko, a enama ne smeta da kuvaju za
nemilosrdne desperadose kao to je Koldvoter Getling, najtvri momak to ga
tamo imaju.
To je bio prvi pasus.
Splaina, rekao sam.
Molim te pomozi mu.
Umree za godinu dana, rekla je. Napustio je Los Aneles i otiao na ivicu
pustinje Santa Ana. Tamo ivi u kolibi i grozniavo pie. itavog ivota je eleo
da pie. Sada, kad mu je ostalo tako malo vremena, ansa mu se ukazala.
ta se to mene tie?
Ali on umire.
A ko ne umire?
Otvorio sam drugi rukopis. Ista nebuloza. Zavrteo sam glavom. Nita to
ne valja.
Znam, rekla je. Ali moe li da uini neto? Dae ti pola prihoda.
Ne trebaju mi pare. Imam svoj prihod.
Ustala je i stala ispred mene, njene ruke na mojim ramenima. Pribliila je
lice, oseao sam njen topli dah, a njene su oi bile tako krupne da se moja glava
odraavala u njima i potpuno sam se izgubio, bolestan od udnje. Da li bi to
uinio za mene?
Za tebe? rekao sam. Pa... za tebe da.
Poljubila me. Bandini, marioneta. Topli, soni poljubac, za usluge koje
treba pruiti. Paljivo sam je odgurnuo. Ne mora da me ljubi. Uiniu ta
mogu. Ali javila mi se poneka ideja u vezi s tim i, dok je stajala pred
ogledalom i karminisala usne, pogledao sam adresu na rukopisima. San Huan,

3
Osujeeni. Prev.
Kalifornija.
Napisau mu pismo o svemu tome, rekao sam. Posmatrala me u
ogledalu, zastala s karminom u ruci. Njen osmeh mi se rugao. Ne mora
toliko, rekla je. Mogu opet da svratim i sama poaljem sve to.

To je ono to je rekla, ali ne moe me prevariti, Kemil, jer lepo vidim

uspomenu one noi na plai ispisanu na tvom prezrivom licu, i da li te mrzim,
o kako te mrzim!
Vai, rekao sam. Moda je tako najbolje. Doi opet sutra uvee.
Podrugljivo me gledala. Ne njeno lice, ne usne, ve negde iznutra. Kada
da doem?
Kad zavrava s poslom?
Okrenula se, kljocnuvi zatvorila svoju torbicu i pogledala me. Zna ti
dobro kad zavravam s poslom. Pokazau ja tebi, Kemil, pokazau ti.
Doi onda, rekao sam.
Prela je do vrata, uhvatila kvaku.
Laku no, Arturo.
Otpratiu te do izlaza.
Ne budi smean, rekla je.
Vrata su se zatvorila. Stajao sam nasred sobe i oslukivao njene korake na
stepenicama. Mogao sam da osetim bledilo svog lica, to odvratno ponienje,
pobesneo sam i zavukao prste u kosu, i pustio krik iz grla dok sam upao kosu,
mrzei je, udarajui pesnicu o pesnicu, teturajui se po sobi, stegnutih ruku
oko tela, borei se sa odvratnim seanjem na nju, bljujui je iz svoje svesti,
guei se od mrnje.
Ali postojala su sredstva i naini, a zapamtie me i taj bolesni ovek tamo
u pustinji. Pokazau ja tebi, Semi, iseckau te na parie, uiniu da poeli da
si mrtav i davno sahranjen. Pero je monije od maa, moj Semi, ali pero Artura
Bandinija jo je monije. Jer dolo je moje vreme. A sad e me zapamtiti.
Seo sam i proitao njegove prie. Ispisao sam primedbe uz svaki red i
reenicu i pasus. Njegovo pisanije je bilo prilino grozno, prvi pokuaji,
trapavo, neodreeno, u gru, apsurdno. Sat za satom sedeo sam troei cigarete
i ludaki se smejao Semijevim naporima, zlurado uivajui i radosno trljajui
ruke. ovee, kako u da te sahranim! Skoio sam i epurio se po sobi,
boksujui sa senkom: primi ovo Semi, i ovo, i kako ti se svia ovaj levi aperkat,
a ovaj desni kroe, tras, tras, tras!
Okrenuo sam se i ugledao nabor na krevetu gde je sedela Kemil,
primamljivi obris gde su njena bedra i bokovi utonuli u meki barun plavog
prekrivaa. Onda sam zaboravio Semija i, podivljao od enje, bacio se na
kolena pred tim mestom i ljubio ga sa strahopotovanjem.
Volim te, Kemil!
I, kad sam istroio to oseanje do praznog nitavila, ustao sam, gadei se
samog sebe, crni odvratni Arturo Bandini, crni podli pas.
Seo sam i nemilosrdno poeo da piem kritiko pismo Semiju.

Dragi Semi,
ta mala drolja bila je sino ovde; zna ve, Semi, ta mala
zalizana, privlane figure i debilnog mozga. Uz odreeni izgovor
pokazala mi je rukopise koje si ti navodno napisao. Osim toga,
izjavila je da ovek sa kosom uskoro dolazi po tebe. U normalnim
okolnostima nazvao bih ovo traginom situacijom. Ali proitavi
gnev koji izbija iz tvojih spisa, dozvolie mi da u ime celog sveta
odmah kaem kako je tvoj odlazak prava srea za sve. Ti ne zna da
pie, Semi. Predlaem ti da svoje poslednje dane posveti dovoenju
u red svoje idiotske due, pre nego to napusti ovaj svet koji e sa
olakanjem odahnuti povodom tvog odlaska. Voleo bih da mogu
iskreno da kaem kako mi je ao to odlazi. Voleo bih da si, kao ja,
sposoban da daruje potomstvu neku vrstu spomenika na svoje dana
provedene na zemlji. Ali kako je to oigledno nemogue, dozvoli mi
da te postaknem da bude bez gorine u svojim poslednjim danima.
Sudbina je bila zaista neljubazna prema tebi. Kao i ostatak sveta,
pretpostavljam da je i tebi drago to e uskoro sve biti gotovo, i to te
mrlje od mastila koje naziva pisanjem nikad nee dospeti do ire
javnosti. Govorim u ime svih razumnih, civilizovanih ljudi kad te
podstiem da spali ovu hrpu knjievnog smea i ubudue se kloni
 mastila i pera. Ako ima pisau mainu, to nita nee promeniti, jer
je ak i prekucavanje ovog rukopisa sramota. Ukoliko i pored svega
bude uporan u svojoj mizernoj elji da pie, svakako mi poalji tu
tvoju papazjaniju. Zabavan si, ako nita drugo. Ali nehotice,
naravno.

I eto ga, zavreno, ubistveno. Savio sam rukopise, ubacio pismo zajedno s
njima u veliki koverat, zatvorio ga i adresirao na Semjuela Viginsa, Post
restant, San Huan, Kalifornija, zalepio marku, i gurnuo ga u zadnji dep. Onda
sam se popeo gore i proao kroz predvorje hotela do potanskog sandueta na
uglu. Bilo je neto posle tri sata jednog neuporedivog jutra. Plavo i belo zvezda
i neba bilo je nalik na boje pustinje, nenost toliko uzbudljiva da sam morao da
zastanem i udim se tolikoj lepoti. Ni vrak prljavih palmi nije se pomerao. Ni
glas se nije uo.
Sve to je bilo dobro u meni uzdrhtalo je tog trenutka u mom srcu, sve
emu sam se nadao u dubokom, nedostupnom smislu mog postojanja. Tu je
bilo beskrajno nemo spokojstvo prirode, ravnodune prema ogromnom gradu;
pustinja se pruala iza tih ulica, oko tih ulica, ekajui da grad umre, da ga jo
jednom prekrije bezvremenim peskom. Zahvatilo me uasavajue oseanje
uvida u smisao i patetiku ljudske sudbine. Pustinja je oduvek bila tu, strpljiva
bela zver, ekala je da ljudi umru, da civilizacije zasvetlucaju i ieznu u tami.
Ljudi su mi sada izgledali hrabri, i bio sam ponosan to se ubrajam u njih. Sve
zlo ovog sveta uopte mi nije izgledalo kao zlo, ve neto neminovno i dobro,
kao deo te beskrajne borbe da se obuzda pustinja.
Pogledao sam ka jugu, u pravcu velikih zvezda, i znao sam da se tamo
prua pustinja Santa Ana, da ispod velikih zvezda u jednoj kolibi lei ovek
nalik na mene, koga e pustinja verovatno progutati pre mene, i u ruci sam
drao njegov napor, izraz njegove borbe protiv neumoljive tiine prema kojoj
je baen. Ubica ili barmen ili pisac, bilo je nevano: njegova sudbina bila je
opta sudbina sviju nas, njegov kraj bio je moj kraj; i ovde noas, u ovom gradu
zatamnjenih prozora, bili su milioni poput njega i mene: neupadljivi kao
umirue vlati trave. ivot je bio dovoljno teak. Umiranje je bilo taj krajnji
napor. A Semi e uskoro umreti.
 Stajao sam kraj potanskog sandueta, oslonivi glavu o njega, i alio nad
Semijem, i nad sobom, i nad svim ivima i mrtvima. Oprosti mi, Semi! Oprosti
budali! Vratio sam se u sobu i proveo tri sata piui najbolju kritiku o
njegovom delu koju sam uopte mogao da napiem. Nisam govorio da ovo ne
valja ili ono ne valja. Samo sam ponavljao da bi po mom miljenju ovo bilo
bolje kad bi, i tako dalje. Legao sam da spavam oko est, ali bio je to zahvalan,
srean san. Kako sam ustvari bio divan! Veliki, reiti, neni ovek, koji voli sve
na svetu, podjednako i ljude i zveri.
 15.

Nisam je video nedelju dana. U meuvremenu sam dobio pismo od Semija,

zahvaljivao mi je na ispravkama. Semi, njena istinska ljubav. Poslao mi je i
neke savete: kako se slaem s malom namiguom? Nije ona loa damica, uopte
nije loa kad se pogase svetla, ali problem s tobom, gosn-Bandini, je to ne
ume sa njom. Suvie si dobar prema toj devojci. Ti ne shvata Meksikanke.
One ne vole da ih tretira kao ljudska bia. Zgazie te ako si dobar prema
njima.
Radio sam na knjizi, pauzirajui s vremena na vreme da ponovo proitam
njegovo pismo. itao sam ga te noi kad je ponovo dola. Bilo je oko ponoi, i
ula je bez kucanja.
Zdravo, rekla je.
Rekao sam: Zdravo, glupao.
Radi? rekla je.
A kako ti to izgleda? rekao sam.
Ljut?
Ne, rekao sam. Samo zgaen.
Zbog mene?
Naravno, rekao sam. Pogledaj se.
Ispod mantila je bila prljava bela kecelja, sva u flekama. Jedna arapa joj se
olabavila, zarozana. oko glenjeva. Lice joj je bilo umorno, karmin joj se
mestimino izbrisao na usnama. Njen mantil je bio pranjav i iznoen. Stajala
je na jeftinim cipelama s visokom tiklom.
Toliko se trudi da bude Amerikanka, rekao sam. Zato to radi?
Pogledaj se.
Prela je do ogledala i ozbiljno prouavala sebe. Umorna sam, rekla je.
Veeras je bilo mnogo posla.
To je zbog cipela, rekao sam. Trebalo bi da nosi ono zata su tvoje
noge stvorene huarae. I sva ta farba na tvom licu. Odvratno izgleda
jeftina imitacija Amerikanke. Aljkavo izgleda. Da sam Meksikanac, otkinuo
bih ti glavu. Ti si sramota za svoj narod.
Ko si ti da tako govori? rekla je. Ja sam Amerikanka isto koliko i ti. ta
hoe, ti uopte nisi
Amerikanac. Pogledaj svoju kou. Tamna je kao kod Talijana. I tvoje oi,
crne su.
Smee, rekao sam.
Ni sluajno. Crne su. Pogledaj svoju kosu. Crna.
Smea, rekao sam.
Skinula je mantil, bacila se na krevet i nabila cigaretu u usta. Poela je da
pipa naokolo traei ibice.
Kutija je bila pored mene na stolu. ekala je da joj dodam.
Nisi bogalj, rekao sam. Uzmi ih sama.
Zapalila je cigaretu i utke puila, buljei u plafon, dim se nemo kolutao iz
njenih nozdrva. Napolju je bila magla. Izdaleka se uo zvuk policijske sirene.
Misli na Semija? rekao sam.
Moda.
Ne mora ba ovde da misli o njemu. Uvek moe da ode, zna ve.
Naglo je izvadila. cigaretu iz usta i zgnjeila je, a njene rei su imale isti
efekat. Isuse, kako si neprijatan, rekla je. Mora da si uasno nesrean.
Ti si luda.
Leala je prekrtenih nogu. Tamo gde se bela kecelja zavravala videli su
se krajevi njenih zarozanih arapa i deo tamnog bedra. Kosa joj se rasula po
jastuku kao boica razlivenog mastila. Leala je na boku, posmatrajui me iz
udubljenja jastuka. Nasmeila se. Podigla je ruku i pozvala me prstom.
Doi ovamo, Arturo, rekla je toplim glasom.
Odmahnuo sam rukom.
Neka, hvala. Dobro mi je ovde.
Punih pet minuta posmatrala me kako gledam kroz prozor. Mogao sam
da je dodirnem, zagrlim je; da, Arturo, trebalo je samo ustati sa stolice i lei
pored nje, ali postojala je no na plai i sonet na podu i ljubavni telegram, i
seao sam ih se kao nonih mora koje ispunjavaju sobu.
 Boji se? rekla je.
Tebe? nasmejao sam se.
Da, boji se, rekla je.
Ne, ne bojim se.
Rairila je ruke i kao da mi se sva otvorila, ali to me samo dublje zatvorilo
u sebe, probudivi u meni njen lik iz tog vremena, kada je bila tako strasna i
nena.
Sluaj, rekao sam. Imam posla. Vidi. Potapao sam hrpu rukopisa
pored pisae maine.
A i boji se.
ega?
Mene.
Bah.
utanje.
Neto nije u redu s tobom, rekla je.
ta to?
Ti si peder.
Ustao sam i nadneo se nad nju.
To nije istina, tekao sam.
Leali smo tu. Ubrzala je itavu stvar svojim ruganjem, njen poljubac,
teak prezir njenih usana, podsmeh u njenim oima, sve dok nisam postao kao
ovek od drveta, i u meni iezlo svako oseanje osim uasa i straha od nje,
njena lepota bila je previe za mene, inilo se da je daleko lepa od mene, da je
mnogo dublje ukorenjena u ovo tle od mene. Uinila je da vidim sebe kao
stranca, ona je bila sve te tihe noi i visoka stabla eukaliptusa, pustinjske
zvezde, zemlja i nebo, ta magla napolju, a ja sam tu doao samo sa ciljem da
budem pisac, zaradim novac, postanem slavan i ostale triarije. Bila je toliko
plemenitija od mene, toliko potenija da mi je pripala muka od samog sebe, i
nisam mogao da gledam u njene tople oi, potiskivao sam drhtavicu koju su
izazvale njene tamne ruke oko moga vrata i dugi prsti u mojoj kosi. Nisam je
ljubio. Ona je ljubila mene, autora Kuenceta. Onda me sa obe ruke uhvatila za
zglob. Priljubila je usne na dlan moje ruke. Stavila je moju ruku na svoje grudi,
izmeu dojki. Okrenula je usne ka mom licu i ekala. Ali Arturo Bandini, veliki
pisac, duboko uronjen u svoju bujnu matu, romantini Arturo Bandini,
prepun bistrih reenica, rekao je samo jedno slabano, detinjasto Zdravo.
Zdravo? ponovila je, pravei pitanje od toga. Zdravo? I nasmejala se.
Kako si, inae?
O, taj Arturo! Taj tvorac pria.
Nikad bolje, rekao je.
I ta sad? Gde je elja, gde je strast? Ona e uskoro da ode, i onda e se
one javiti. Ali Arturo. Ne sme to uiniti! Seti se svojih udesnih prethodnika!
Preduzmi neto. Osetio sam njene ruke kako tragaju, pa sam i ja tragao,
pokuavajui da ih obeshrabrim, da ih zadrim u strasnom gru. Jo jednom
me poljubila. Kao da je ponudila usne hladnoj kuvanoj unki. Ba sam bio
jadan.
Odgurnula me.
Skloni se, rekla je. Pusti me.
Zgaenost, uas i ponienje buknuli su u meni, i nisam hteo da je pustim.
Prilepio sam se za nju, priljubio moja hladna usta na njenu toplinu, i ona se
borila sa mnom da se odvoji, a ja samo leao drei je, s licem u njenom
pazuhu, stidei se da ga pokaem. Onda sam osetio kako njen prezir prerasta u
mrnju dok se otimala, i tek tada sam je poeleo, drei je i borei se s njom, i
sa svakim trzajem njenog slepog besa moja elja je rasla, i bio sam srean,
govorei ura Arturo, radost i snaga, snaga kroz radost, slatko oseanje toga,
ushieno samozadovoljstvo, oduevljenje spoznajom da sad mogu da je imam
ako to poelim. Ali nisam je eleo, jer sam ve imao svoju ljubav. Bio sam
opinjen moi i radou Artura Bandinija. Pustio sam je, povukao ruku s
njenih usta i skoio s kreveta.
Sedela je, u uglovima njenih usta skupila se bela pljuvaka, kripala je
zubima, njene ruke vukle su dugu crnu kosu, lice joj je potiskivalo krik, ali to
nije bilo vano, mogla je da vriti ako je htela, jer Arturo Bandini nije peder,
apsolutno nita ne fali Arturu Bandiniju; on zaista ima strasti za estoro ljudi,
taj deko, osetio je kako to izbija na povrinu: kakav lik, moan pisac, moni
ljubavnik; u skladu sa svetom, u skladu sa svojom prozom.
Posmatrao sam je kako popravlja haljinu, posmatrao je kako ustaje, teko
diui, uplaena, odlazi do ogledala i gleda se, kao da pokuava da se uveri kako
je to zaista ona.
Nisi dobar, rekla je.
Sedeo sam i grickao nokat.
Mislila sam da si drukiji, rekla je. Mrzim grubosti.
Grubosti, bah. Zar je vano ta ona misli? Dokazana je velika stvar: mogao
sam da je imam, i ta god ona mislila nema nikakvog znaaja. Bio sam jo neto
osim veliki pisac: nisam se vie bojao nje mogao sam da joj pogledam u oi
kao to mukarac i treba da pogleda eni u oi. Otila je, ne izgovorivi vie
nijednu re. Sedeo sam u omamljujuem ushienju, u orgiji lagodnog
samopouzdanja: svet je tako veliki, prepun je stvari kojima mogu da ovladam.
Ah, Los Anelese! Praina i magla tvojih usamljenih ulica, ja nisam vie
usamljen. ekajte samo, svi duhovi ove sobe, ekajte samo, jer to e se ipak
dogoditi, i ta Kemil, ona moe da ima svog Semija u pustinji, s njegovim
jeftinim priama i mizernom prozom, ali ekajte dok okusi mene, jer to e se i
dogoditi, sigurno koliko i da je Bog na nebu.

Ne seam se vie. Moda je prolo nedelju dana, moda dve. Znao sam da e se
vratiti. Nisam ekao. iveo sam svoj ivot. Napisao sam nekoliko stranica.
Proitao nekoliko knjiga. Bio sam bezbrian: vratie se ona. To e se dogoditi
nou. Nikada nisam razmiljao o njoj kao neemu to treba razmatrati danju.
Koliko sam je puta video, nijednom nije bilo danju. Oekivao sam je kao to
oekujem Mesec.
Dola je. Ovog puta uo sam kamenie kako se odbijaju od okna mog
prozora. irom sam otvorio prozor, i eto nje na padini brda, u demperu preko
bele kecelje. Usta su joj bila neznatno otvorena dok je gledala navie u mene.
ta radi? rekla je.
Sedim.
Ljut si na mene?
Ne. A ti na mene? Nasmejala se. Malo.
Zato?
Zao si.
 Otili smo da se provozamo. Pitala me znam li neto o pitoljima. Nisam
znao. Vozili smo se do streljane na Glavnoj ulici. Bila je izvanredan strelac.
Znala je vlasnika, momka u konoj jakni. Nita nisam mogao da pogodim, ak
ni veliku metu u sredini. Ona je plaala, i potpuno se razoarala u mene. Mogla
je da dri revolver ispod pazuha i pogodi u centar velike mete. Ja sam ispalio
oko pedeset hitaca, i svaki put promaio. Onda je pokuala da mi pokae kako
se dri pitolj. Istrgnuo sam ga i nepromiljeno ga uperio u svim pravcima.
Momak u konoj jakni sagnuo se ispod pulta. Pripazi! viknuo je. Gledaj
malo! Njeno razoaranje pretvorilo se u ponienje. Iskopala je novi od pola
dolara iz punog depa napojnica.
Probaj jo jednom, rekla mi je. Ali sad nemoj da promai, neu vie da
plaam. Bio sam zaboravio novac u hotelu. Spustio sam pitolj na pult i odbio
da ponovo gaam. Doavola s tim, rekao sam.
On je onja, Time, rekla je. Taj samo pie poeziju.
Tim je oigledno voleo ljude koji znaju kako se puca. Odbojno me
pogledao, bez rei. Uzeo sam vinesterku, naciljao, i poeo da sejem olovo. Na
velikoj meti, udaljenoj dvadesetak metara, na metar iznad tla, nije bilo ni znaka
od pogotka. Zvono je trebalo da zazvoni kad se pogodi u centar. Ni zvuka.
Ispraznio sam puku, udahnuo jetki vonj baruta, i napravio grimasu. Tim i
Kemil su se nasmejali onji. Sad se ve skupila itava gomila na ulici. Svi su
delili Kemilin prezir, jer je to zarazna stvar, i ba sam ga osetio. Okrenula se,
ugledala gomilu i pocrvenela. Stidela me se, ozlojeena i zgaena. Jedva
otvorivi usta apnula mi je da bi trebalo da odemo. Probila se kroz gomilu,
brzim hodom, bar dva metra ispred mene. Leemo sam iao za njom. Ho-ho,
ta me briga ako ne znam da pucam, i ta me briga to se ti klipani smeju, i to
se i ona smejala, jer ko bi od njih, tupih i glupih svinja, bednih cerekavih
morona sa Glavne ulice, ko bi od njih ikad napisao priu kao to su Davno
izgubljena brda? Niko od njih! I zato doavola s njihovim prezirom.
Auto je bio parkiran ispred kafea. Kad sam stigao, ona je ve pokrenula
motor. Uao sam, ali nije ekala da sednem.
I dalje se podrugljivo smekajui, hitro me pogledala i pustila kvailo.
Bacilo me na sedite, zatim ka vetrobranu. Bili smo sabijeni izmeu druga dva
automobila. Tresnula je u jedan, zatim i u dragi, tako mi je saoptavala kakva
sam budala ispao. Kad smo se najzad odvojili od ivinjaka i izbili na ulicu,
uzdahnuo sam i zavalio se.
Hvala ti, Boe, rekao sam.
Dosta! rekla je.
Sluaj, rekao sam. Ako mora da tako osea, zato me jednostavno ne
pusti da izaem. Mogu i peke.
Odmah je stisnula nogom papuicu. Jurili smo ulicama u centra. Sedeo
sam drei se i razmiljao da iskoim. Onda smo dospeli u ulice gde nije bilo
mnogo prometa. Bili smo na dve-tri milje od Bunker Hila, u istonom delu
grada, u kvartu fabrika i pivara. Smanjila je brzinu i zaustavila se uz ivinjak.
Stajali smo pored niske crne ograde. Iza nje su bile gomile elinih cevi.
Zato ovde? rekao sam.
Hteo si peke, rekla je. Izai i etaj.
Opet mi se vozi.
Izlazi, rekla je. Ozbiljno govorim. Svakom ko ne ume da gaa bolje!
Hajde, izlazi! Izvadio sam cigarete, ponudio joj. Daj da raspravimo tu stvar,
rekao sam.
Bacila je paklo iz moje ruke na pod i izazovno me pogledala. Mrzim te,
rekla je. O, kako te mrzim! Dok sam dizao cigarete, no i pust fabriki kvart
uzdrhtali su od njenog gaenja. Shvatio sam to. Nije ona stvarno mrzela Artura
Bandinija. Ona je mrzela injenicu to on ne odgovara njenim merilima. Htela
je da ga voli, ali nije mogla. Htela ga je kao Semija mirnog, utljivog,
odbojnog, koji dobro gaa iz puke, dobrog barmena koji ju je prihvatio kao
konobaricu i nita vie. Izaao sam iz kola cerei se, jer sam znao da e je to
povrediti.
Laku no, rekao sam. Ba lepa no. Prijae mi etnja.
Nadam se da nikad nee stii, rekla je. Nadam se da e te ujutru nai
mrtvog u slivniku.
Videu ta mogu da preduzmem.
Dok je odlazila, iz grla joj je izbio jecaj, bolni krik. Jedno je bilo sigurno:
Arturo Bandini nije bio dobar za Kemil Lopez.
 16.

Dobri dani, obilni dani, stranica za stranicom rukopisa; uspeni dani, imalo je
ta da se kae, pria o Veri Rivken, stranice su se gomilale i bio sam srean.
udesni dani, kirija plaena, jo uvek pedeset dolara u novaniku, nita nisam
radio po itav dan i no osim to sam pisao i mislio o pisanju: ah, kakvi lepi
dani, gledati kako sve to raste, brinuti se za to, za sebe, svoju knjigu, svoje rei,
moda vane, moda bezvredne, ali uvek moje, neukrotivi Arturo Bandini, ve
duboko u svom prvom romanu.
I tako doe jedno vee, i ta da se radi s njim, moja dua tako svea,
okupana reima, moje noge tako vrsto stoje na zemlji, a ta drugi rade, ostali
ljudi na ovom svetu? Idem da sednem i gledam je, Kemil Lopez.
To sam i uradio. Bilo je kao u stara vremena, oi su nam lovile jedno
drugo. Ali promenila se, smrala, i bilo je neto nezdravo u njenom licu, u
borama sa obe strane usta. Utivi osmesi. Dao sam joj napojnicu i zahvalila mi
je. Hranio sam muziki automat noviima, putajui njene omiljene pesme.
Nije igrala dok radi, i nije tako esto gledala u mene kao nekad. Moda je to
zbog Semija, moda joj nedostaje.
Upitao sam je: Kako je on?
Slegnula je ramenima: Dobro je, valjda.
Zar ga ne via?
O, naravno.
Ne izgleda dobro.
Dobro mi je.
Ustao sam. Moram da idem. Samo sam svratio da vidim kako si.
Lepo od tebe.
Nita posebno. Zato ne svrati do mene? Nasmeila se. Mogla bih,
jedne noi.

Draga Kemil, najzad si dola. Bacila si kamenie u prozor i uvukao sam te u

sobu, osetio viski u tvom dahu, i nisam znao ta u dok si pijana sedela za
mojom pisaom mainom, kikoui se i igrajui se tipkama. Onda si se
okrenula da me pogleda, i jasno sam ugledao tvoje lice pod svetlou, oteenu
donju usnu, ljubiasto-crnu masnicu oko levog oka.
Ko te udario? rekao sam. A ti si odgovorila: Saobraajna nezgoda. Je
l Semi vozio drugi auto? rekao sam. A ti si zaplakala, pijana i slomljenog srca.
Mogao sam da te dodirujem i ne uzbuujem se zbog udnje. Mogao sam da
legnem na krevet pored tebe i drim te u naruju, i sluam kako govori da te
Semi mrzi, da si vozila u pustinju posle rada, i da te on dvaput udario to si ga
probudila u tri ujutru.
Ali zato ga onda via? rekao sam.
Zato to sam zaljubljena u njega.
Izvadila si bocu iz svoje torbe i ispili smo je; prvo si pila ti, onda ja. Kad se
boca ispraznila, siao sam do duana i kupio drugu, veliku bocu. itavu no
smo plakali i pili, i pijan sam mogao da kaem sve to mi lei na srcu, sve te
blistave rei, sva lucidna poreenja, zato to si plakala za drugim i nisi ula ni
re onog to sam rekao, ali uo sam ih ja, i Arturo Bandini je bio prilino dobar
te noi, jer je govorio svojoj pravoj ljubavi, a to nisi bila ti, nije bila ni Vera
Rivken, to je bila samo njegova prava ljubav. Ali rekao sam neke lepe stvari te
noi, Kemil. Kleei pored tebe na krevetu, drao sam te za ruku i rekao: Ah
Kemil, ti izgubljena devojko! Rastvori svoje duge prste i vrati mi moju umornu
duu! Poljubi me svojim usnama, jer udim za hlebom meksikih brda. Udahni
grozniavim nozdrvama miris izgubljenih gradova, i pusti da umrem ovde, s
rukom na nenom obrisu tvoga grla, tako slinom belini neke
poluzaboravljene june obale. Uzmi enju tih nemirnih oiju i nahrani njom
usamljene laste to krue jesenjim poljima, jer volim te, Kemil, i tvoje ime je
sveto kao ime neke hrabre princeze to je umrla s osmehom zbog ljubavi koja
nikad nije uzvraena.
Bio sam pijan te noi, Kemil, pijan od jeftinog viskija, a ti si bila pijana od
viskija i tuge. Seam se toga kad sam pogasio svetla, go osim jedne cipele koja
me zbunjivala, drao sam te u naruju i spavao, smiren usred tvojih jecaja, a
ipak ozlojeen kad su vrele suze iz tvojih oiju kanule na moje usne, i kad sam
osetio njihov slani ukus i pomislio na tog Semija i njegov idiotski rukopis. Zar
on da te udari! Ta budala. ak mu je i interpunkcija bila loa.
 Kad smo se probudili bilo je jutro i bilo nam je muka, i tvoja oteena usna
bila je grotesknija nego ikad, a tvoje crno oko bilo je sad zeleno. Ustala si,
oteturala se do lavaboa i umila se. uo sam kako stenje. Posmatrao sam te
kako se oblai. Osetio sam tvoj poljubac na mom elu dok si me pozdravljala, i
od toga mi je isto pripala muka. Onda si izala kroz prozor i uo sam kako se
lomata uzbrdo, trava je utala i granice pucketale pod tvojim nesigurnim
stopalima.

Pokuavam da se prisetim hronoloki. Zima, prolee ili leto, bili su to dani bez
promene. Dobro to je bilo noi, hvala mraku, inae ne bismo znali da se jedan
dan okonao a drugi zapoeo. Uradio sam 240 stranica, i kraj je bio na vidiku.
Ostatak je bio krstarenje po mirnoj vodi. Onda sve ide Hekmutu, tralala, i
agonija opet poinje.
Negde u to vreme otili smo na ostrvo Terminal, Kemil i ja. Vetako
ostrvo, taj prostor, dugaki prst zemlje uperen prema Katalini. Zemlja i fabrike
ribljih konzervi i vonj ribe, mrke kue pune japanske dece, pruge belog peska
sa irokim crnim plonicima gore-dole, i japanska deca koja igraju ragbi po
ulicama. Bila je razdraljiva, previe je pila, a oi su joj imale onaj ukoen
staraki pogled. Parkirali smo auto na irokoj ulici, i hodali stotinak metara do
plae. Na obali su bile stene, hridine po kojima su vrvele krabe. Nije im bilo
lako, jer su galebovi kidisali na njih, i galebovi su pitali i grabili ih, i borili se
meu sobom. Seli smo na pesak i posmatrali ih, i Kemil je rekla da su prelepi, ti
galebovi.
Mrzim ih, rekao sam.
Ti! rekla je. Ti sve mrzi!
Pogledaj ih, rekao sam. Zato se bacaju na te sirote krabe? Krabe im
nita ne rade. Zato ih onda tako napadaju?
Krabe, rekla je. Fuj.
Mrzim galebove, rekao sam. Sve bi pojeli, to mrtvije to bolje.
Ma uuti malo za promenu. Ti sve uvek pokvari. ta me briga ta oni
jedu?
Na ulici su mala japanska deca igrala veliki ragbi-me. Svi su bili ispod
dvanaest godina. Jedan od njih je prilino dobro dodavao. Okrenuo sam lea
moru i posmatrao igru. Opet je ibnuo loptu u naruje jednog od svojih igraa.
Zainteresovao sam se i ustao.
Pogledaj more, rekla je Kemil. Trebalo bi da se divi lepim stvarima
kad si ve pisac.
Ovaj mnogo lepo dodaje, rekao sam.
Otok je nestao s njene usne, ali joj je oko i dalje bilo tamno. esto sam
dolazila ovamo, rekla je. Skoro svake noi.
Sa onim drugim piscem, rekao sam. S tim zaista velikim piscem,
Semijem genijem.
Voleo je da dolazi ovamo.
On je veliki pisac, slaem se. Ta pria koju je napisao preko tvog levog
oka je remek-delo.
On se ne razbacuje reima kao ti. On zna kad treba da uti.
Budala.
Svaa se kuvala izmeu nas. Reio sam da je izbegnem. Ustao sam i
uputio se ka deci na ulici. Upitala me kuda idem. Idem da se ubacim u igru,
rekao sam. Uvredila se. S njima, rekla je. Sa tim Japancima? Probijao sam
se kroz pesak.
Sea se ta se desilo pre neku no? rekla je. Okrenuo sam se. ta?
Sea se kako si peaio do kue?
Sasvim mi odgovara, rekao sam. Autobus je sigurniji.
Deca me nisu pustila u igru, jer su se ve podelila u ekipe, ali dozvolila su
da im sudim. Onda je tim dobrog pasera toliko odmakao da je izmena bila
nuna, pa sam uao u slabiji tim. Svi su u naem timu hteli da budu krila, i
nastala je velika zbrka. Naterali su me da igram centra, a mrzeo sam to, jer sam
bio nepodesan za hvatanje pasova. Na kraju me kapiten naeg tima upitao
znam li da dodajem, i dao mi ansu na poziciji ofanzivnog beka. Delio sam
lopte. Postalo je zabavno. Kemil je otila im sam uao u igru. Igrali smo dok
nije pao mrak, i pobedili su nas, ali jedva. Vratio sam se autobusom u Los
Aneles.

Besmisleno je bilo donositi odluke da je vie ne viam. Nisam razlikovao jedan

dan od prethodnog. Tu je i ta no, dva dana poto me je ostavila na ostrvu
Terminal. Otiao sam u bioskop. Ve je prola pono kada sam se spustio
starim stepenitem do moje sobe. Vrata su bila zakljuana, i to iznutra. Dok
sam okretao kvaku, uo sam njen glas: Samo minut, Arturo. Ja sam.
Bio je to dug minut, pet puta dui od obinog. uo sam kako uurbano
hoda po sobi. uo sam kako je tresnula vratima plakara, kako otvara prozor.
Ponovo sam se maio za kvaku. Otvorila je vrata i stajala bez daha, grudi su joj
se dizale i sputale. Oi su joj bile iljci crnog plamena, krv joj je navrla u
obraze, inilo se da sva treperi od silne radosti. Zastao sam u nekom strahu od
te promene, pred iznenadnim irenjem i sklapanjem njenih trepavica, naglim
vlanim osmehom, tako ivim i blistavim zubima.
O emu se radi? rekao sam.
Zagrlila me. Poljubila me sa strau za koju sam znao da nije iskrena. S
naglaenom afektacijom prepreila mi je put. Krila je neto od mene,
zadravajui me to due da ne uem u sobu. Pogledao sam preko njenog
ramena. Video sam krevet i obris glave na jastuku. Njen mantil je bio baen
preko stolice, a komoda prekrivena malim eljevima i iodama. To je bilo u
redu. Sve je izgledalo normalno osim dve male crvene prostirke ispred kreveta.
Bile su uklonjene, to je bilo sasvim oigledno, jer sam voleo da budu ba tu, gde
moje noge mogu da ih dodirnu kad ujutru ustanem iz kreveta.
Odvojio sam njene ruke s mene i pogledao ka vratima plakara. Najednom
je poela uzbueno da die, uzmiui ka tim vratima, leima se oslonivi na
njih, ispruenih ruku da ih zatiti. Ne otvaraj ga, Arturo, rekla je. Molim te!
ta je kog avola sve ovo? rekao sam.
Uzdrhtala je. Vlaila je usne i kao da je gutala knedlu, oi su joj se
napunile suzama, istovremeno se osmehivala i plakala. Objasniu ti jednom,
rekla je. Ali molim te ne otvaraj ga sad, Arturo. Ne sme. O, ne sme, Molim
te!
Ko je unutra?
Niko, gotovo je viknula. Nema nikoga. Nije to, Arturo. Niko nije bio
ovde. Ali molim te! Molim te ne otvaraj ga sad. Tako te molim!
Prilazila mi je kao da se prikrada, ispruenih ruku u zagrljaj koji je ustvari
bio zatita od mog otvaranja plakara. Rastvorila je usne i poljubila me
neobinim arom, strasnom hladnoom, pohotnom ravnodunou. Nije mi se
dopalo. Jedan deo nje izneveravao je neki drugi deo, ali nita mi nije bilo jasno.
Seo sam na krevet i posmatrao je kako stoji izmeu mene i plakara. Uporno se
trudila da prikrije neki bezoni zanos. Ponaala se kao neko ko je primoran da
skriva svoje pijanstvo, ali zanos je bio tu, bilo ga je nemogue sakriti.
Ti si pijana, Kemil. Ne bi trebalo toliko da pije.
Revnost kojom mi je potvrivala da je zaista pijana odmah je izazvala
podozrenje. Stajala je klimajui glavom kao razmaeno dete, priznajui
prividno stidljivim osmehom, napuenih usana, gledajui me nekako odozdo.
Ustao sam i poljubio je. Bila je pijana, ali nije bila pijana od viskija ili alkohola,
jer joj je dah bio presladak za tako neto. Povukao sam je na krevet pored sebe.
Zanos je rastao u njenim oima, talas za talasom, strasna malaksalost njenih
prstiju i ruku traila je moje grlo. Pevuila je u moju kosu, s usnama na mojoj
glavi.
Kad bi samo bio on, proaputala je. Najednom je vrisnula, prodorni
krik uzdrmao je zidove sobe.
Zato nisi kao on! O Isuse, zato nisi kao on? Poela je da me udara
pesnicama, tukla me u glavu i levom i desnom, vritei i grebui me u izlivu
ludila uperenog protiv sudbine koja me nije napravila kao njenog Semija.
Uhvatio sam je za zglobove i viknuo joj da uuti. Stegao sam joj ruke i
akom prekrio njena uzvritala usta. Gledala je u mene podnadulim,
razrogaenim oima, borei se za dah. Ne dok mi ne obea da e utati,
rekao sam. Klimnula je, pa sam je pustio. Otiao sam do vrata i oslukivao
korake. Legla je na krevet, s licem u jastuku, plaui. Na prstima sam priao
vratima plakara. Mora da ju je opomenuo neki instinkt. Okrenula se na
krevetu, lica vlanog od suza, oiju kao zgnjeena zrna groa.
Otvori ta vrata i vritau, rekla je. Vritau i vritau. Nisam to eleo.
Slegnuo sam ramenima. Ponovo je nabila lice u jastuk i zaplakala. Uskoro e se
isplakati, pa u moi da je poaljem kui. Ali nije se tako dogodilo. Prolo je
pola sata, a ona je i dalje plakala. Nagnuo sam se i dodirnuo njenu kosu. ta
ustvari hoe, Kemil?
Njega, jecala je. Hou da odem i vidim ga. Noas? rekao sam. Moj
Boe, to je sto pedeset milja. Nije joj bilo vano i da je hiljadu milja, milion,
htela je da ga vidi iste noi. Rekao sam joj da ide; to je njena ljubav; imala je
auto, mogla je da stigne tamo za pet sati vonje.
Hou da i ti poe sa mnom, zajecala je. On me ne voli. Ali tebe voli.
Ne, rekao sam. Ja idem u krevet.
Preklinjala me. Pala je na kolena preda mnom, vrsto me uhvatila za noge
i gledala navie u mene. Toliko ga je volela, veliki pisac kao to sam ja sigurno
shvata ta znai takva ljubav, naravno da znam zato ne moe sama da ode
tamo, i dodirnula je ozleeno oko. Semi je nee oterati ako poem s njom. Bie
joj zahvalan to me je dovela, i onda Semi i ja moemo da popriamo, jer toliko
toga mogu da mu pokaem oko pisanja, i bie mi jako zahvalan, a bie i njoj.
Gledao sam nanie u nju, kripao zubima i pokuavao da se oduprem njenim
argumentima; ali prelomilo me kad je tako postavila stvari i, kad sam pristao
da poem, plakao sam i ja zajedno s njom. Pomogao sam joj da se uspravi,
obrisao joj oi, uklonio joj kosu s lica i osetio se odgovornim za nju. Iunjali
smo se uz stepenice i kroz hol na ulicu, gde je bio parkiran njen auto. Vozili
smo na jug i pomalo na istok, smenjujui se za volanom. Do zore smo bili u
zemlji sive pustoi, kaktusa, alfije i krljavog drvea, u pustinji gde je pesak
bio redak, a itava ogromna ravnica bila naikana stenama i izbrazdana
zdepastim breuljcima. Onda smo skrenuli sa glavnog puta na zaputeni drum,
koji se peo i sputao u ritmu ravnodunih brda. Razdanilo se kada smo stigli u
predeo kanjona i strmih klisura, dvadeset milja unutar pustinje Mohava. Tamo
ispod nas iveo je Semi, i Kemil je pokazala onisku kolibu od nepeene cigle,
smetenu u podnoju tri otra brda. Bila je na samoj ivici peane pustinje koja
se pruala u nedogled ka istoku.
Oboje smo bili umorni, do iznemoglosti izubijani od tandrkanja u fordu.
Bilo je veoma hladno. Morali smo da se parkiramo na oko dvesta metara od
kolibe i priemo kamenom stazom do vrata. Ja sam iao napred. Pred vratima
sam zastao. Iznutra se ulo kako ovek teko hre. Kemil je stajala iza mene,
skupivi ruke da se zatiti od mraza. Kucao sam i zauo stenjanje umesto
odgovora. Ponovo sam kucao i onda uo Semijev glas.
Ako si to ti, mala droljo, izbiu ti zube.
Odkrinuo je vrata i ugledao sam lice zahvaeno vrstim prstima sna, oi
sive i omamljene, kosu slepljenu na elu. Zdravo, Semi.
 O, rekao je. Mislio sam da je ona.
Ovde je, rekao sam.
Kai joj da odjebe. Ne elim je ovde.
Bila se povukla uza zid kolibe, i ja sam pogledao u nju i video kako
osmehom pokuava da prikrije zbunjenost. Svima nam je bilo veoma hladno,
zubi su nam cvokotali. Semi je otvorio vrata. Ti moe da ue, rekao je. Ali
ne i ona. Uao sam. Unutra je bilo mrano, vonjalo je na neoprani ve i san
bolesnog tela. Slabana svetlost probijala se kroz pukotinu na prozoru koji je
bio prekriven paretom vree. Pre nego to sam stigao da ga spreim, spustio je
rezu na vrata.
Stajao je u dugim gaama. Pod je bio od zemlje, suv, peskovit i hladan.
Strgnuo je vreu sa prozora, i u kolibu se probila rana jutarnja svetlost. Para
nam je izlazila iz usta na hladnoi. Pusti je unutra, Semi, rekao sam. ta te
briga.
Ne tu kuku, rekao je.
Stajao je u dugim gaama, kolena i laktova crnih od prljavtine. Bio je
visok, mrav, le od oveka, skoro sasvim crn od sunca. Odvukao se do pei i
poeo da loi vatru. Glas mu se promenio i postao meki kad je progovorio.
Napisao sam jo jednu priu prole nedelje. Mislim da sam ovog puta uspeo.
Voleo bih da je pogleda.
Naravno, rekao sam. Ali pusti je, Semi. Ona mi je prijatelj.
Ma ona je olo, rekao je. Luda je ko struja. Samo donosi nevolju.
Svejedno je pusti. Hladno je napolju.
Otvorio je vrata i isturio glavu.
Ej, ti!
uo sam je kako jeca, uo sam kako pokuava da se pribere. Da, Semi.
Ne stoj tamo kao budala, rekao je. Ulazi li ili ne? Ula je kao
preplaena srna dok se on vraao ka pei. Mislim da sam ti rekao da neu vie
da te vidim ovde. Dovela sam njega, rekla je. Artura. Hteo je da popria s
tobom o pisanju. Zar ne, Arturo?
Tako je.
Bila mi je kao neki stranac. Sva njena borbenost i ponos bili su isceeni
kao krv iz vena. Sasvim se povukla u sebe, stvorenje bez duha i volje,
pogrbljena, glava joj je klonula kao da je previe teka za njen vrat.
Ti, rekao joj je Semi. Idi i donesi drva.
Ja u, rekao sam.
Pusti nju, rekao je. Ona zna gde su.
Gledao sam je kako pokunjeno izlazi. Vratila se posle nekog vremena, s
naramkom drva. Bacila je cepanice u kutiju pored pei i bez rei naloila vatru,
ubacujui jednu po jednu. Semi je seo na kutiju s druge strane kolibe, navlaei
arape. Neprekidno je govorio o svojim priama, nije zatvarao usta. Kemil je
potiteno stajala kraj pei.
Ti, rekao je. Skuvaj kafu.
Posluala je, i dala nam kafu u limenim loniima. Semi, naspavan, bio je
pun entuzijazma i radoznalosti. Seli smo oko vatre, ja sam bio umoran i
pospan, i vrelina vatre poigravala se s mojim otealim kapcima. Iza nas i oko
nas, Kemil je radila. Poistila je pod, namestila krevet, oprala sudove, okaila
razbacanu odeu i stalno neto radila. to je Semi vie govorio, postajao je sve
srdaniji i liniji. Vie ga je zanimao finansijski aspekt pisanja nego samo
pisanje. Koliko plaa ovaj asopis, a koliko onaj, i bio je ubeen da se prie
mogu prodati samo favoriziranjem nekog pisca. Treba imati roaka ili brata ili
tako nekog u urednitvu da bi ti uopte prihvatili priu. Besmisleno je bilo
pokuavati da ga razuverim, a nisam se ni trudio, jer sam znao da mu je takvo
rezonovanje neophodno, s obzirom na njegovu totalnu nesposobnost da dobro
pie.
Kemil nam je posluila doruak, i jeli smo drei tanjire u krilu. Peeni
kukuruz i jaja sa unkom. Semi je jeo sa specifinom halapljivou bolesnih
ljudi. Posle jela, Kemil je pokupila limene tanjire i oprala ih. Onda je i sama
dorukovala, sedei u udaljenom uglu kolibe, uo se samo zvuk viljuke o
limeni tanjir. itavo dugo jutro Semi je govorio. Nije mu zaista bio potreban
nikakav savet to se tie pisanja. Nejasno, kroz izmaglicu polusna, uo sam ga
dok mi je govorio kako treba, a kako ne treba pisati. Ali bio sam tako umoran.
Zamolio sam da me izvine. Poveo me napolje, do hladovine palminih grana.
Sada je vazduh bio topao, a sunce visoko na nebu. Legao sam u viseu lealjku i
zaspao, a poslednje ega se seam je prizor Kemil, povijene iznad korita
ispunjenog tamnom vodom i prljavim veom.
est sati kasnije probudila me da mi kae da je dva sata i da moramo
natrag. U sedam sati trebalo je da se pojavi u Kolumbija bifeu. Upitao sam je da
li je spavala. Odreno je odmahnula glavom. Na licu joj se ocrtavala patnja i
iznurenost. Spustio sam se sa lealjke i stajao na vrelom pustinjskom vazduhu.
Odea mi je bila vlana od znoja, ali bio sam sve i odmoran.
Gde je genije? rekao sam.
Pokazala je glavom prema kolibi. Uputio sam se ka vratima, sagnuvi se
ispod dugog otealog konopca na kome su visili isti, ve suvi delovi odee. Ti
si sve to oprala? upitao sam. Nije to nita, nasmeila se.
Duboko hrkanje dopiralo je iz kolibe. Zavirio sam unutra. Semi je leao
na krevetu, polugo, irom otvorenih usta, raskreenih nogu i ruku. Neujno
sam se udaljio. Sad je prilika, rekao sam. Idemo. Ula je u kolibu i tiho
prila leaju. S vrata sam je posmatrao kako se naginje nad njim, prouava
njegovo lice i telo. Onda se jo dublje sagnula, pribliivi lice njegovom, kao da
e ga poljubiti. U tom trenutku se probudio i oi su im se susrele. Gubi se
odavde, rekao je.
Okrenula se i izala. Vozili smo se natrag u Los Aneles u potpunoj tiini.
ak i kad se zaustavila da izaem kod hotela Alta Loma, ak ni tada nismo
progovorili, ali nasmeila mi je svoje hvala, i ja sam njoj nasmeio svoju
simpatiju, a onda se odvezla. Ve je bio mrak, ruiasta mrlja sumraka bledela
je na zapadu. Siao sam u svoju sobu, zevnuo i bacio se na krevet. Leei,
najednom sam se setio plakara. Ustao sam i otvorio ga. Sve je izgledalo kako
treba, moja odea je visila sa vealica, moji koferi na gornjoj polici. Ali u
plakara nije bilo svetla. Upalio sam ibicu i pogledao na dno. U uglu je leala
dogorela ibica i ostatak neke smee materije, nalik na krupno mlevenu kafu.
Uzeo sam je na prst i okusio je vrhom jezika. Znao sam ta je to: bila je to
marihuana. Bio sam siguran, jer mi je Beni Koen jednom pokazao, kako bi me
opomenuo da je se klonim. Zato je znai dola ovde. Potrebna je hermetiki
zatvorena prostorija za puenje marihuane. To je objanjavalo zato su dve
prostirke bile uklonjene: upotrebila ih je da prekrije pukotinu ispod vrata.
Kemil se drogira. Onjuio sam vazduh u plakaru, zabio nos u odeu koja
je tu visila. Oseao se vonj na spaljenu kukuruznu svilu. Kemil, drogira se.
 To nije bila moja stvar, ali ona je bila Kemil; prevarila me i prezrela, i
volela je nekog drugog, ali bila je tako divna i toliko mi je bila potrebna, pa sam
reio da je to ipak moja stvar. Saekao sam je u njenim kolima u jedanaest te
noi. Ti se znai drogira, rekao sam.
Samo ponekad, rekla je. Kad sam umorna.
Prekini s tim.
To nije navika, rekla je.
Svejedno prekini s tim.
Slegla je ramenima. Ne smeta mi.
Obeaj mi da e prekinuti s tim.
Prekrstila se preko srca. Kunem ti se svim srcem i da-bogda umrla ako
slaem, ali sada je razgovarala s Arturom, ne sa Semijem. Znao sam da nee
ispuniti obeanje. Pokrenula je automobil i vozili smo se niz Brodvej do Osme,
zatim juno prema Centralnoj aveniji. Kuda idemo? rekao sam.
ekaj i videe.
Vozili smo se kroz Crni kvart Los Anelesa, niz Centralnu aveniju, pored
nonih klubova, naputenih hotela, sruenih poslovnih zgrada, beznadenih
ulica bede za crnca u ostacima epurenja belaca. Zaustavili smo se ispod
nadstrenice none rupe koja se zvala Kuba klub. Kemil je znala vratara, dina
u plavoj uniformi sa zlatnim dugmadima.
Posao, rekla je. Iskezio se, dao nekom znak da zauzme njegovo mesto, i
skoio na proirenje na boku automobila. Rutinski postupak, kao da su to i
ranije radili.
Vozila je iza ugla i nastavila niz dve ulice, dok nismo stigli do neke
sporedne uliice. Skrenula je u nju, iskljuila svetla i paljivo vozila dalje u crni
mrak. Stigli smo do neke istine i ona je ugasila motor. Veliki crnac je skoio s
automobila i upalio depnu lampu, pokazujui nam da poemo za njim. ta
se kog avola deava? rekao sam.
Uli smo u kapiju. Crnac je predvodio. On je drao Kemil za ruku, a ona
moju. Proli smo kroz dugaak hodnik. Bio je od dasaka, bez prostirki. U
daljini, kao preplaene ptice, odjek naih koraka prenosio se ka gornjim
spratovima. Popeli smo se tri sprata stepenicama i produili jo jednim
hodnikom. Na kraju su bila vrata. Crnac ih je otvorio. Unutra je bio totalni
mrak. Uli smo. Soba je vonjala na dim koji se nije mogao videti, a ipak je ljuto
pekao oi. Guio me, uvlaio mi se u nozdrve. U tami sam se borio za dah.
Onda je crnac uperio svoju lampu.
Zrak se kretao po sobi, maloj sobi. Svuda su bila tela, tela crnaca,
mukaraca i ena, moda itava gomila, leali su na podu i na krevetu koji je
bio madrac na oprugama. Mogao sam da im vidim oi, iroke i sive, nalik na
ostrige kad ih zrak lampe osvetli, i postepeno sam se privikao na gorui dim, i
na sve strane video male crvene takice svetlosti, jer svi su puili marihuanu,
nemo u tami, i otrina dima probadala mi je plua. Veliki crnac je raistio
krevet od ljudi, pobacao ih kao vree ita na pod, i zrak lampe je otkrio kako
neto vadi iz proreza na madracu. Bila je to limena kutija duvana Princ Albert.
Otvorio je vrata, pa smo ga pratili niz stepenice i kroz isti mrak do kola. Dao je
kutiju Kemil, a ona mu je dala dva dolara. Vozili smo ga natrag na posao
vratara, a onda nastavili niz Centralnu aveniju ka sreditu Los Anelesa.
Ni re nisam progovorio. Odvezli smo se u njen stan na ulici Templ. To je
bila bolesna drvena zgrada koja je umirala pod suncem. U sobi je bio krevet na
rasklapanje, radio i musavi plavi tapacirani nametaj. Tepih je bio pun mrva i
prljavtine, a u uglu je leao odbaen filmski asopis. Naokolo su bile poreane
jeftine lutke, suveniri kierskih noi provedenih po lokalima na plai. U
drugom uglu bio je bicikl, izduvane gume svedoile su o dugoj neupotrebi. U
jednom uglu je bio tap za pecanje sa zamrenim najlonom i udicama, a u
drugom pranjava samarica. Ispod kaua je leala bezbol palica, a meu
jastucima na jednoj fotelji videla se Biblija. Krevet je bio u neredu, a aravi
nisu bili isti. Na jednom zidu bila je reprodukcija Plavog deaka, a na
drugom plakat Indijanskog Junaka koji pozdravlja nebo.
Uao sam u kuhinju, osetio smrad smea u sudoperi, video masne
neoprane tiganje na pei. Otvorio sam friider i bio je prazan, osim limenke
kondenzovanog mleka i kocke putera. Vratanca pregrade za led nisu mogla da
se zatvore, i to se inilo sasvim na svom mestu. Pogledao sam u orman iza
kreveta, i tu je bilo mnogo odee i mnogo vealica, ali je sva odea leala na
podu, osim slamnog eira koji je komino visio sam.
Tu je znai ona ivela! Osetio sam ga svojim nozdrvama, dodirnuo svojim
prstima, hodao svojim nogama. Bilo je kao to sam i zamiljao. To je bio njen
dom. Zavezanih oiju mogao sam da prepoznam mesto, jer je upilo njen miris,
njen grozniav, izgubljeni ivot proglaavao ga je delom beznadene eme. Stan
na ulici Templ, stan u Los Anelesu. Ona je pripadala valovitim brdima,
prostranstvu pustinja, visokim planinama, i upropastila bi svaki stan,
opustoila bi svaki mali zatvor nalik na ovaj. Bilo je tako, kad god sam matao
o njoj, kad god sam kovao planove i razmiljao o njoj. Ovo je bio njen dom,
njena ruevina, njen raspreni san.
Skinula je mantil i bacila se na kau. Posmatrao sam je kako turobno pilji
u runi tepih. Sedei u glomaznoj fotelji odbijao sam dim iz cigarete i pustio da
mi oi lutaju oblinama njenih bokova. Tamni hodnik hotela na Centralnoj
aveniji, mrani crnac, crna soba i narkomani, i sad devojka koja voli oveka
koji je mrzi.
Sve je to bila ista pria, perverzna, drogirana u fascinantnoj runoi.
Pono na ulici Templ, limenka marihuane u njenoj torbici izmeu nas. Leala
je, njeni dugi prsti visili su do tepiha, iekivala je, ravnoduna, umorna.
Jesi li ikad probao? upitala me.
Nema anse, rekao sam.
Jednom ti nee koditi.
Nema anse.
Sela je i gurnula ruku u torbicu, traei limenu kutiju. Izvadila je i cigaret-
papir. Smotala je, obliznula, stisnula krajeve i pruila mi je. Uzeo sam, a ipak
rekao: Nema anse.
Smotala je jednu za sebe. Onda je ustala i zatvorila prozore. Smakla je
prekriva s kreveta i zapuila njime pukotinu ispod vrata. Paljivo je razgledala
naokolo. Onda je pogledala u mene. Osmehnula se.
Svako se drukije ponaa, rekla je. Moda oseti tugu i zaplae.
Nema anse, rekao sam.
Zapalila je svoju, drala upaljenu ibicu za moju.
Ne bi trebalo da ovo radim, rekao sam.
Udahni, rekla je. I zadri dah. Zadri ga to due. Dok ne zaboli. Tek
onda izdahni.
Ovo je loa akcija, rekao sam.
 Udahnuo sam. Zadrao sam dah. Dugo sam ga zadrao, sve dok nije
zabolelo. Onda sam izdahnuo. Zavalila se na kauu i uradila isto. Ponekad
trebaju dve, rekla je.
Nita mi nee biti.
Puili smo ih dok nam nisu dogorele do noktiju. Onda sam smotao jo
dve. Usred druge je poelo: lebdenje, podizanje od zemlje, radost i trijumf
oveka nad prostorom, izuzetno oseanje moi. Nasmejao sam se i ponovo
udahnuo. Ona je leala, hladna klonulost od prethodne noi na njenom licu,
cinina strast. Ali ja sam bio van sobe, van granica svoga tela, lebdeo sam u
zemlji blistavih meseca i svetlucavih zvezda. Bio sam nepobediv. To nisam bio
ja, nikada nisam bio taj lik s njegovom mranom radou, njegovom udnom
hrabrou. Lampa na stolu pored mene, uzeo sam je i pogledao, onda je
ispustio na pod. Razbila se u paramparad. Nasmejao sam se. ula je tresak,
videla taj lom, pa se i ona nasmejala.
ta je smeno? upitao sam.
Ponovo se nasmejala. Ustao sam, preao preko sobe i zagrlio je. Oseao
sam strahovitu snagu u rukama, i ona je dahtala pod njihovim stiskom i
eljom.
Posmatrao sam je kako ustaje i skida odeu sa sebe, i negde iz zemaljske
prolosti prisetio sam se da sam i ranije video takvo njeno lice, tu pokornost i
strah, i setio sam se kolibe i Semija, i kako joj nareuje da izae i donese drva.
Bilo je kao da sam znao da je to sueno da se desi, pre ili posle. Prila je i
prepustila se mom zagrljaju, a ja se nasmejao njenim suzama.
Kad je sve iezlo, san o lebdenju ka vatrometu zvezda, i meso se vratilo
da dri moju krv u svojim prozainim kanalima, kada se soba vratila, ta bedna
prljava soba, iroki besmisleni plafon, umorni opustoeni svet, javio mi se
samo stari oseaj krivice, oseaj zloina i nasilja, greh razaranja.
Seo sam pored nje a ona ostala da lei. Buljio sam u tepih. Ugledao sam
parie stakla od razbijene lampe. I, kad sam ustao da preem preko sobe,
osetio sam bol, otru agoniju mesa na stopalima, povreenih mojom teinom.
Bolelo je zasluenim bolom. Stopala su mi bila iseena kada sam navukao
cipele i izaao iz tog stana na blistavu zapanjenost noi. Hramao sam dugim
putem do moje sobe. Mislio sam da nikada vie neu videti Kemil.
 17.

Ali usledili su veliki dogaaji, a ja nisam imao nikoga kome bih priao o njima.
Tu je bio dan kada sam zavrio priu o Veri Rivken, pa bezbrini dani
doraivanja, samo klizanje, jo nekoliko dana i videe neto veliko, Hekmute.
Onda je revizija bila gotova i poslao sam je, a zatim ekanje, nadanje. Jo
jednom sam se molio. Otiao sam na misu i priest. Ponovo sam dao zavet.
Upalio sam svee na oltaru Blaene Device. Molio sam se za udo.
udo se dogodilo. Ovako se dogodilo: stajao sam kraj prozora moje sobe i
posmatrao bubu kako puzi po simsu. Bilo je tri i petnaest u etvrtak popodne.
Neko je kucao na moja vrata. Otvorio sam ih i tu je on stajao, dostavlja
telegrama. Potpisao sam prijem, seo na krevet i pitao se da li je vino najzad
uzelo Starom srce. U telegramu je pisalo: Vaa knjiga prihvaena danas aljem
ugovor. Hekmut. To je bilo sve. Pustio sam da papir odlebdi na tepih. Samo
sam sedeo. Onda sam se spustio na pod i poeo da ljubim telegram. Zavukao
sam se pod krevet i ostao da leim tu. Nije mi vie trebala suneva svetlost. Ni
zemlja, ni nebo. Samo sam leao tamo, srean da umrem. Nita vie nije moglo
da mi se dogodi. ivot je za mene bio gotov.
Da li ugovor stie avionskom potom? Hodao sam gore-dole po sobi
sledeih nekoliko dana. itao sam novine. Avionska pota je bila nepraktina,
suvie rizina. Dole avionska pota! Svakog dana padali su avioni, prekrivajui
zemlju ostacima, ubijajui pilote: to je bilo uasno nesigurno, pionirska
avantura, i gde je kog avola moj ugovor? Nazvao sam potu. Kakvi su uslovi
letenja iznad Sijera? Dobri. Svi avioni na broju? Dobro. Nema nesrea? Pa gde
je onda moj ugovor? Proveo sam mnogo vremena vebajui potpis. Reio sam
da upotrebim i srednje ime, itavo Arturo Dominik Bandini, A. D. Bandini,
Arturo D. Bandini, A. Dominik Bandini. Ugovor je stigao u ponedeljak ujutro,
najskupljom potom. Bio je priloen i ek na pet stotina dolara! Moj Boe, pet
stotina dolara! Bio sam jedan od Morgana4. Mogao sam da se povuem do
kraja ivota.
Rat u Evropi, Hitlerov govor, nemiri u Poljskoj, to su bile vesti dana.

4
Ameriki milijarderi. Prev.
Kojetarije! Vi ratni hukai, vi starci u predvorju hotela Alta Loma, evo pravih
novosti, evo ih: ovaj mali papir sa svim zakonskim pisanijem, za moju knjigu!
Doavola sa tim Hitlerom, ovo je vanije od Hitlera, ovde je re o mojoj knjizi.
Nee uzdrmati svet, nee ubiti ni ivu duu, nee opaliti iz puke, ali ah,
pamtiete je dok ste ivi, leaete na umoru i smeiete se kad se prisetite
knjige. Pria o Veri Rivken, krika ivota.
Ne, nisu bili zainteresovani. Vie su voleli rat u Evropi, filmske komedije i
Luelu Parsons, tragini ljudi, jadni ljudi. Samo sam sedeo u tom hotelskom
predvorju i tuno vrteo glavom.
Ali neko je morao saznati, i to je bila Kemil. Tri nedelje je nisam video, jo
od marihuane u ulici Templ. Ali nije bila u svom lokalu. Druga devojka je
radila umesto nje. Upitao sam za Kemil. Devojka nije htela da govori.
Najednom je Kolumbija bife bio kao grobnica. Pitao sam debelog
barmena. Kemil se ve dve nedelje nije pojavila. Da li je dobila otkaz? Nije
znao. Da li je bolesna? Ni to nije znao. Ni on nije hteo da govori.
Mogao sam da platim taksi. Mogao sam da platim dvadeset taksija i vozim
se danju i nou. Uzeo sam taksi i vozio se do njene zgrade na ulici Templ.
Kucao sam na vrata njenog stana, ali nije bilo odgovora. Okrenuo sam kvaku.
Vrata su se otvorila, unutra je bio mrak, pa sam upalio svetlo. Leala je na
krevetu. Lice joj je bilo kao stara uvela rua, presovana i sasuena meu
stranicama knjige, ukaste boje, samo su oi dokazivale da tu ima ivota. Soba
je smrdela. Roletne su bile sputene, vrata su se teko otvarala dok nisam
odgurnuo krpu naguranu u pukotinu ispod njih. Zapanjila se kad me ugledala.
Bila je srena to me vidi.
Arturo, rekla je. O, Arturo!
Nisam govorio o knjizi ili ugovoru. Koga je briga za roman, jo jedan
prokleti roman? To iganje u mojim oima bilo je zbog nje, to su se moje oi
seale vitke divlje devojke koja je na meseini trala po plai, prelepe devojke
koja je igrala s pivskom tacnom na svojim zavodljivim rukama. Leala je sada
tu, slomljena, sa tanjiriem prepunim tamnih opuaka pored sebe. Odustala je.
Htela je da umre. To su bile njene rei. Ba me briga, rekla je.
Mora da jede, rekao sam, jer joj se lice pretvorilo u lobanju preko koje
je bila tesno prevuena ukasta koa. Seo sam na krevet i drao njene prste,
svestan kostiju, iznenaen to su tako sitne, ona koja je bila tako uspravna,
zaobljena i visoka. Gladna si, rekao sam. Ali ona nije elela hranu. Svejedno
treba da jede.
Izaao sam da kupujem. Odmah niz ulicu bio je mali duan. Uzimao sam
sve to vidim. Dajte mi sve to, i sve od onog tamo, dajte ovo i dajte ono. Mleko,
hleb, sokovi, voe, puter, povre, meso, krompir. Triput sam morao da idem
kako bih sve to preneo kod nje. Kad sam natrpao sve u kuhinju, pogledao sam
u tu gomilu i poeao se po glavi, pitajui se ime da je nahranim.
Neu nita , rekla je.
Mleko. Oprao sam au i napunio je. Pridigla se, njena ruiasta spavaica
pocepana na ramenu kidala se sve vie dok se trudila da ustane. Zapuila je nos
i ispila ga, u tri gutljaja, zagrcnula se i legla natrag, uasnuta, zgaena.
Sok, rekao sam. Sok od groa. Slai je, lepeg je ukusa. Otvorio sam
bocu, napunio au i pruio joj. Progutala je sok, ponovo legla i teko disala.
Onda je nagnula glavu preko ivice kreveta i povratila. Poistio sam to. Poistio
sam ceo stan. Oprao sam sudove i oribao sudoperu. Oprao sam joj lice. Sjurio
sam se niz stepenice, uhvatio prvi taksi i jurio po itavom gradu da joj kupim
istu spavaicu. Kupio sam i neke slatkie, i hrpu asopisa: Luk, Pik, Si, Sik,
Sek, Vek, i sve ostale neto da je zabavi, da je malo opusti.
Kad sam se vratio, vrata su bila zakljuana. Znao sam ta to znai. Lupao
sam pesnicama i utirao ih cipelama. Larma je ispunila itavu zgradu. U
hodniku su se otvarala vrata drugih stanova, i glave provirivale iz njih. Odozdo
se popela neka ena u starom bade-mantilu. To je bila gazdarica; trenutno sam
mogao da osetim gazdaricu. Zastala je na vrhu stepenita, bojei se da prie.
ta elite? rekla je.
Zakljuano je, rekao sam. Moram da uem.
Ostavi tu devojku na miru, rekla je. Znam ja takve kao to si ti. Ostavi
tu jadnu devojku na miru ili u zvati policiju.
Ja sam joj prijatelj.
Iznutra se zauo Kemilin oholi histerini smeh, lakoumni krik negiranja.
On mi nije prijatelj. Ne elim ga ovde! Onda ponovo njen smeh, visok i
preplaen, kao u neke ptice, zarobljen u sobi. Sada je hodnik ve bio pun
poluodevenih ljudi. Atmosfera je postala neprijatna, zloslutna. Na drugom
kraju hodnika pojavila su se dva oveka u kouljama. Onaj krupniji sa cigarom
potegao je pantalone navie i rekao: Aj da izbacimo tipa napolje odavde.
Pokrenuo sam se, udaljivi se brzim koracima od njih, pored odvratnog cerenja
gazdarice, i niz stepenice na nii sprat. Kad sam izaao na ulicu, potrao sam.
Na uglu Brodveja i ulice Templ ugledao sam taksi. Uao sam i rekao vozau da
krene bilo kud.
Ne, ona ipak nije bila moj problem. Ali svejedno sam pamtio crne
grozdove njene kose, divlju dubinu njenih oiju, treperenje u stomaku prvih
dana kad sam je upoznao. Dva dana se nisam pribliavao njenoj zgradi, a onda
nisam vie mogao da izdrim: hteo sam da joj pomognem. Hteo sam da je
izvuem iz te zavesama zamraene klopke, poaljem je negde na. jug, pored
mora. Mogao sam to. Imao sam gomilu para. Pomislio sam na Semija, ali on ju
je suvie prezirao. Samo kad bi se izvukla iz grada, to bi sigurno pomoglo.
Reio sam da pokuam jo jednom.
Bilo je oko podne. Bilo je veoma toplo, a u hotelskoj sobi jo toplije.
Vruina me naterala da to uinim, lepljiva dosada, praina nad tlom, vreli
vetrovi iz pustinje Mohave. Otiao sam iza zgrade na ulici Templ. Drveno
stepenite vodilo je na drugi sprat. Po takvom danu njena e vrata biti otvorena
da rashladi sobu promajom.
Bio sam u pravu. Vrata su bila otvorena, ali ona nije bila unutra. Njene
stvari su bile nagomilane nasred sobe, kutije i koferi iz kojih su trali delovi
odee. Krevet je bio sputen, ogoljeni madrac pokazivao je da su aravi nestali.
ivot je bio potpuno ukinut. Onda sam osetio vonj. Soba je bila dezinfikovana.
Spustio sam se niz stepenice, po tri odjednom, do gazdariinih vrata.
Ti! rekla je, otvorivi vrata. Ti! i s treskom ih zalupila. Stajao sam
napolju i moljakao je. Ja sam joj prijatelj, rekao sam. Kunem se. Hteo bih da
joj pomognem. Verujte mi.
Odlazi ili u zvati policiju.
Bila je bolesna, rekao sam. Trebala joj je pomo. Hteo bih da uinim
neto za nju. Verujte mi.
Vrata su se otvorila. ena je stajala, gledajui me pravo u oi. Bila je
srednje visine, zdepasta, okrutnog i bezdunog lica. Rekla je: Ui.
Uao sam u sivkastosmeu sobu, kitnjastu i udnu, zakrenu nebuloznim
napravama, s klavirom koji je bio prekriven velikim uramljenim fotografijama,
dreavim maramama, luksuznim lampama i vazama. Ponudila mi je da
sednem, ali nisam.
Ta devojka je otila, rekla je. Poludela je. Morala sam to da uinim.
Gde je ona? ta se desilo?
Morala sam to da uinim. A bila je dobra devojka. Bila je primorana da
zove policiju to je bila njena pria. Sve se dogodilo no poto sam bio tamo.
Kemil je podivljala, bacala je posue, bacala nametaj kroz prozor, vritala je i
utirala zidove, isekla noem zavese. Gazdarica je pozvala policiju. Policija je
dola, provalila vrata i savladala je. Ali odbili su da je odvedu. Drali su je i
smirivali dok nisu stigla kola hitne pomoi. Jaukala je i borila se, i na kraju su
je odveli. To je bilo sve, osim to joj je Kemil dugovala tri nedelje kirije i to je
nanela nepopravljivu tetu nametaju i stanu. Gazdarica je pomenula cifru i ja
sam joj platio. Dala mi je priznanicu, ljigavo se smekajui.
Znala sam da si dobar deko, licemerno je rekla. Od prvog trenutka
sam to znala. Ali jednostavno ne moe verovati strancima u ovom gradu.
Uzeo sam tramvaj do Gradske bolnice. Sestra na recepciji proverila je
spisak kad sam rekao ime Kemii Lopez.
Ovde je, rekla mi je. Ali ne sme da prima posete.
Kako je?
Ne mogu da vam kaem.
Kada bih mogao da je vidim?
Sreda je bila dan za posete. Trebalo je ekati jo etiri dana. Izaao sam iz
ogromne bolnice i lutao po parku oko nje. Gledao sam navie u prozore i
kruio naokolo. Onda sam seo na tramvaj do Bunker Hila. etiri dana ekanja.
Skratio sam ih igrajui flipere i blek-dek. Srea mi je okrenula lea. Izgubio
sam dosta para, ali sam ubio i dosta vremena. U utorak popodne siao sam u
grad i poeo da kupujem stvari za Kemil. Kupio sam joj mali radio,
bombonjeru, spavaicu, masu krema za lice i takvih stvari. Onda sam otiao u
cvearu i naruio ogroman buket kamelija. Ba sam bio natovaren kad sam
stigao u bolnicu, u sredu popodne. Kamelije su uvenule preko noi, jer se
nisam setio da ih stavim u vodu. Znoj mi je curio niz lice dok sam se peo
bolnikim stepenicama. Znao sam da su mi pege procvetale. Mogao sam
gotovo da ih osetim kako izbijaju po licu.
Ista sestra bila je na prijemnom. Istovario sam poklone na stolicu i
zamolio da vidim Kemil Lopez. Sestra je morala da proveri karton. Gospoica
Lopez nije vie ovde, rekla je. Premetena je. Bilo je tako vrue i bio sam
tako umoran. Gde je ona? upitao sam. Jeknuo sam kad mi je rekla da ne
moe da mi kae. Ja sam joj prijatelj, rekao sam sestri. Hou da joj
pomognem.
ao mi je, rekla je sestra.
Ko e da mi kae?
Da, ko e da mi kae? Proao sam kroz itavu bolnicu, gore-dole po svim
spratovima. Video sam doktore i njihove asistente, video sam glavne sestre i
njihove zamenice, ekao sam po holovima i hodnicima, ali niko nije hteo nita
da mi kae. Svi su uzimali isti mali karton i svi su govorili isto: premetena je.
Ali nije bila mrtva. Svi su to negirali, odmah prelazei na stvar: ne, nije mrtva,
samo su je negde prebacili. Bilo je besmisleno. Izaao sam na glavni ulaz gde
me zaslepelo sunce, i preao do tramvajske stanice. Ulazei u tramvaj, setio
sam se poklona. Ostali su tamo negde; nisam ak ni mogao da se setim u kojoj
ekaonici. Nije me bilo briga. Oajan, vratio sam se na Bunker Hil.
Ako je bila premetena, to je znailo u neku drugu dravnu ili gradsku
ustanovu, zato to nije imala para. Novac. Ja sam imao novac. Imao sam tri
puna depa i jo para u drugim pantalonama u sobi. Mogao sam da ga sakupim
i odnesem im ga, ali mi oni nee ak ni rei ta se desilo s njom. emu onda
novac? Svejedno u ga potroiti, a ti hodnici, ti dezinfikovani hodnici, ti
zagonetni doktori priguenog glasa, te neme, utljive sestre, oni su bili nereiva
enigma za mene. Siao sam iz tramvaja, oamuen. Na pola puta uz stepenice
Bunker Hila seo sam u jedan ulaz i zagledao se u grad ispod sebe, u mutnoj
pranjavoj izmaglici kasnog popodneva. Vrelina se dizala iz izmaglice, i moje
nozdrve je udisale. Nad gradom se irila beliasta koprena nalik na maglu. Ali
to nije bila magla: bila je to pustinjska vrelina, veliki naleti iz Mohave i Santa
Ane, izbledeli prsti pustoi, stalno su posezali da prisvoje svoje oteto dete.

Sledeeg dana sam otkrio ta su uradili sa Kemil. Iz dragstora u centru okrenuo

sam meugradsku liniju i dobio prijemno u okrunom institutu za umobolne
u Del Mariji. Upitao sam sestru za ime deurnog lekara. Doktor Danielson,
rekla je.
Dajte mi njegovu ordinaciju.
Spojila me i zauo sam glas druge ene. Ordinacija doktora Danielsona.
Ovde doktor Dons, rekao sam. Dajte mi doktora Danielsona. Hitno
je.
Trenutak, molim.
Onda muki glas. Ovde doktor Danielson.
Zdravo, doktore, rekao sam. Ovde doktor Dons. Edmund Dons, iz
Los Anelesa. Imali ste premetaj iz Gradske bolnice, gospoica Kemil Lopez.
Kako je ona?
Ne moemo jo nita da kaemo, rekao je Danielson. Jo je na
posmatranju. Jeste li rekli Edmund
Dons?
Spustio sam. Bar sam znao gde je. Znati je bilo jedno, videti je neto
sasvim drugo. To nije dolazilo u obzir. Razgovarao sam s ljudima koji su to
znali. Morao si da bude roak pacijenta, i morao si da to dokae. Morao si
pismeno da se obrati radi posete, i dolazio si tek kada sve provere. Nisi mogao
da pie pisma pacijentima, niti da alje poklone. Nisam otiao u Del Mariju.
Bio sam zadovoljan to sam bar neto uinio. Bila je umobolna i to nije bio moj
problem. Osim toga, volela je Semija.
Dani su prolazili, poele su zimske kie. Krajem oktobra stigli su probni
otisci moje knjige. Kupio sam auto, ford iz 1929. Nije imao krov, ali jurio je
kao vetar i, kad je nastupilo suvo vreme, odlazio sam u duge vonje du plave
obale, gore do Venture i Santa Barbare, dole do San Klementea i skroz do San
Dijega, sve uz belu liniju puta, pod zvezdama, moje noge na papuicama, moja
glava puna planova za drugu knjigu, iz noi u no, sve su one pisale dane iz
snova koje nikad nisam upoznao, bezbrine dane koje nisam smeo da dovodim
u pitanje. Tumarao sam gradom u mom fordu: otkrio sam tajanstvene uliice,
usamljena stabla, oronule stare kue iz iezle prolosti. Danju i nou iveo
sam u fordu, zastajui tek da uzmem hamburger i olju kafe u nekom od
udnih kafea pored puta. To je ivot za oveka, da luta i stane i produi,
neprekidno pratei belu liniju du krivudave obale, vreme da se opusti za
volanom, pripali jo jednu cigaretu i glupavo trai neka znaenja na tom
zbunjujuem pustinjskom nebu.
Jedne noi stigao sam do mesta u Santa Moniki gde smo Kemil i ja otili
na plivanje onih prvih dana. Zastao sam i posmatrao penuave talase i mistinu
izmaglicu. Seao sam se devojke koja je trala kroz tutnjavu morske pene,
uivajui u divljoj slobodi te noi. O ta Kemil, ta devojka!
Onda je bila i ta no sredinom novembra, etao sam ulicom Spring,
muvajui se usput po antikvarijatima. Kolumbija bife bio je samo ulicu dalje. K
vragu ivot, rekao sam, zbog starih vremena, i uao sam, seo za ank i naruio
pivo. Sada sam bio starosedelac. Mogao sam podrugljivo da gledam naokolo i
setim se vremena kada je to bilo zaista divno mesto. Bilo nekad. Niko me nije
znao, ni nova konobarica s ustima punim vakae gume, ni dve muziarke koje
su i dalje drndale Prie iz beke ume na violini i klaviru.
A ipak me debeli barmen prepoznao. Stiv ili Vins, ili Vini, ili kako god se
zvao. Dugo te nisam video, rekao je.
Jo od Kemil, rekao sam.
Coknuo je jezikom. teta, rekao je. Bila je dobra devojka. To je bilo
sve. Popio sam jo jedno pivo, onda i tree. astio me etvrtim, onda sam ja
platio turu za nas dvojicu. Tako je protekao sat vremena. Stajao je preda
mnom, zavukao ruku u dep i izvadio iseak iz novina. Pretpostavljam da si
ve video ovo, rekao je. Uzeo sam ga. Nije bilo vie od est redaka, naslov u
dva reda, pri dnu unutranje stranice:

Lokalna policija je danas tragala za Kemilom Lopez, 22, iz Los

Anelesa, iji je nestanak iz duevne bolnice Del Marija otkriven
prole noi.

Iseak je bio star nedelju dana. Ostavio sam pivo, urno izaao odatle i popeo
se uzbrdo do moje sobe. Neto mi je govorilo da e doi tu. Mogao sam da
osetim njenu elju da se vrati u moju sobu. Privukao sam stolicu, seo i digao
noge na prozor, upaljenog svetla, puei i iekujui. Jasno sam oseao da e
doi, ubeen da nema nikog drugog kome bi se obratila. Ali nije dola. Legao
sam u krevet, ostavivi upaljena svetla. Vei deo sledeeg dana i tokom itave
noi ostao sam u sobi, iekujui da ujem zvuk kamenia na prozoru. Posle
tree noi ubeenje da e doi poelo je da kopni. Ne, nee doi ovamo.
Odleprae kod Semija, njene prave ljubavi. Poslednja osoba na koju e
pomisliti je Arturo Bandini. To mi je sasvim odgovaralo. Na kraju krajeva, sada
sam bio romanopisac, a pomalo i pisac kratkih pria, bar sam ja tako zamiljao.
Sledeeg jutra dobio sam prvi od njenih telegrama na raun primaoca. Bio
je to zahtev za novac koji treba poslati na Ritu Gomez, Post restant, San
Francisko. Potpisala ga je sa Rita, ali mogla je da bude samo ona. Poslao sam
joj dvadeset dolara i poruio joj da doe na jug do Santa Barbare, gde u je
ekati. Onda je stigao odgovor: Radije bih na sever hvala oprosti Rita.
Novi telegram stigao je iz Fresna. Jo jedan zahtev za novac, da se poalje
na Ritu Gomez. To je bilo dva dana posle prvog telegrama. Siao sam u grad i
poslao joj petnaest. Dugo sam sedeo u poti i smiljao poruku koju u poslati
uz novac, ali nita nisam smislio. Na kraju sam odustao i poslao joj samo
novac. Nita to bih rekao ne bi promenilo Kemil Lopez. Ali jedno je bilo
sigurno. Zakleo sam se samom sebi pri povratku u hotel: nee vie izvui ni
pare od mene. Ubudue u ozbiljno da pripazim.
Trei telegram stigao je u nedelju uvee, ista vrsta poruke, ovog puta iz
Bejkersfilda. Drao sam se svoje odluke puna dva sata. Onda sam je zamislio
kako luta naokolo bez prebijene pare, verovatno negde na kii. Poslao sam joj
pedeset, uz poruku da kupi odeu i da se priuva od kie.
 18.

Tri noi kasnije vratio sam se kui s vonje i zatekao vrata hotelske sobe
zakljuana iznutra. Znao sam ta to znai. Kucao sam, ali nije bilo odgovora.
Uzviknuo sam njeno ime. Brzo sam proao niz hodnik do sporednog izlaza i
ustrao uzbrdo do nivoa mog prozora. Hteo sam da je ulovim na delu. Prozor
je bio zatvoren a zavesa navuena, ali bio je procep na zavesi, i mogao sam da
virnem u sobu. Bila je osvetljena stonom lampom i sve sam mogao da vidim,
ali nje nigde nije bilo. Vrata plakara bila su zatvorena, i znao sam da je unutra.
Tiho sam otvorio prozor i provukao se u sobu. Prostirke pored kreveta bile su
uklonjene. Na prstima sam priao vratima plakara. uo sam je kako se pomera
u plakaru, izgleda da je sedela na podu. Osetio sam slabaan miris marihuane.
Posegnuo sam prema kvaki na vratima plakara, ali odjednom nisam vie
eleo da je ulovim. ok bi bio jednako lo za mene kao i za nju. Onda sam se
setio neeg to mi se desilo kad sam bio dete. Bio je isti takav plakar, i majka ga
je iznenada otvorila. Dobro sam pamtio taj uas to sam otkriven, i sad sam se
tiho udaljio od plakara i seo na stolicu za pisaim stolom. Posle pet minuta
nisam vie mogao da ostanem u sobi. Nisam hteo da ona zna. Iunjao sam se
kroz prozor, zatvorio ga i vratio se na sporedni izlaz hotela. Tu sam ekao. Kad
sam smislio da je zavrila, buno sam priao vratima sobe i uao unutra.
Leala je na krevetu, tanki prsti skrivali su njene oi. Kemil! rekao sam.
Ovde si! Ustala je i pogledala me tim sumanutim crnim oima, crnim,
udljivim i sanjarskim, vrat joj se napeo, otkrivajui nabrekle ile na njenom
grlu. Nije imala ta da kae usnama, ali sablasni izraz njenog lica, previe beli
zubi, sada i nekako preveliki, uplaeni osmeh, sve je to napadno govorilo o
uasu koji je proimao njene dane i noi. Ugrizao sam se za usnu da ne
zaplaem. Dok sam iao prema krevetu, skupila je kolena i preplaeno se
zgrila, kao da oekuje da u je udariti.
Opusti se, rekao sam. Bie ti dobro. Odlino izgleda.
Hvala za novac, rekla je, i bio je to isti onaj glas, dubok, malo nazalan.
Kupila je novu odeu. Jeftinu i dreavu: blistavoutu haljinu od lane svile, sa
crnim somotskim pojasom; plavoute cipele i sokne sa zelenim i crvenim
traftama na vrhu. Nokti su joj bili lakirani krvavocrvenom bojom, a imala je
zelene i ute narukvice. Sve je to odudaralo od pepeljastoute boje njenog
beskrvnog lica i vrata. Uvek je najbolje izgledala u jednostavnoj beloj kecelji
koju je nosila na poslu. Nita je nisam pitao. Sve to sam eleo da znam bilo je
ispisano izmuenim reima preko pustoi njenog lica. To mi nije izgledalo kao
ludilo. Samo strah, uasan strah, vritao je iz njenih velikih izgladnelih oiju,
sada ivahnih od droge.
Nije mogla da ostane u Los Anelesu. Bio joj je potreban odmor, prilika
da jede i spava, pije puno mleka i ide u duge etnje. Odjednom sam bio pun
planova. Laguna Bi! To je mesto za nju. Bila je zima i mogli smo jeftino da
uzmemo stan. Mogu da brinem o njoj i zaponem drugu knjigu. Imao sam
ideju za novu knjigu. Ne moramo da budemo brani par, brat i sestra mi je
sasvim odgovaralo. Moemo da idemo na plivanje i u duge etnje obalom
Balboa. Moemo da sedimo uz kamin kad je velika magla. Moemo da
spavamo ispod debelih jorgana kad podivlja vetar s mora. To je bila osnovna
ideja: ali ja sam je razradio, ulio sam je u njene ui kao rei iz knjige snova, i
lice joj se ozarilo, i zaplakala je.
I kue! rekao sam. Nabaviu ti kuence. Neko malo tene. I zvaemo
ga Vili.
Pljesnula je rukama. O, Vili! rekla je. Odi Vili! Odi! I maka, rekao
sam. Sijamskog maka. Zvaemo ga ang. Veliki maak sa zlatnim oima.
Uzdrhtala je i prekrila lice rukama. Ne, rekla je. Mrzim make.
Dobro. Neemo make. I ja ih mrzim.
Sanjala je o svemu tome, bojei sliku svojom etkicom, u oima joj se
caklilo ushienje. I konja, rekla je. Kad napravi puno para, oboje emo
imati konja.
Napraviu milione, rekao sam.
Svukao sam se i legao u krevet. Loe je spavala, naglo se trzala i budila,
jeei i mrmljajui u snu. Negde u toku noi je sela, upalila svetlo i popuila
cigaretu. Leao sam zatvorenih oiju, pokuavajui da zaspim. Ubrzo je ustala,
ogrnula se mojim bade-mantilom i nala svoju torbicu na stolu. Bila je to bela
torbica od votanog platna, nabrekla od stvari. uo sam je kako u mojim
papuama uka niz hodnik do toaleta. Bila je odsutna deset minuta. Kad se
vratila, bila je spokojna. Verovala je da spavam i poljubila me u slepoonicu.
Osetio sam miris marihuane. Ostatak noi je vrsto spavala, lica okupanog
mirom.
U osam ujutru izali smo kroz prozor i spustili se niz padinu, do zadnje
strane hotela gde je bio parkiran moj ford. Bila je utuena, lice joj je bilo
natmureno i neispavano. Vozio sam kroz grad i niz Krenou, a odatle do
Bulevara Long Bi. Mrgodno je sedela, pognute glave, hladni jutarnji vetar
mrsio je njenu kosu. U Mejvudu smo stali kod nekog kafea da dorukujemo.
Uzeo sam kobasicu i jaja, sok i kafu. Ona je odbila sve osim crne kafe. Posle
prvog gutljaja zapalila je cigaretu. eleo sam da joj pregledam torbicu, jer sam
znao da je unutra marihuana, ali je nije isputala iz ruku, kao da joj ivot zavisi
od toga. Uzeli smo jo po jednu kafu, a onda produili. Oseala se bolje, ali joj
je raspoloenje i dalje bilo mrano. utao sam.
Nekoliko milja pre Long Bia naili smo na farmu pasa. Uao sam kolima
tamo, pa smo izali. U dvoritu su rasle palme i stabla eukaliptusa. Sa svih
strana okruilo nas je na desetine pasa, radosno lajui. Psi su je voleli, odmah
su osetili prijatelja u njoj, i ona se nasmeila prvi put tog jutra. Tu je bilo
kotskih ovara, policijskih pasa i terijera. Klekla je da ih zagrli, a oni je
preplavili svojim kevtanjem i velikim ruiastim jezicima. Uzela je terijera u
naruje i ljuljala ga kao bebu, pevuei od milja. Lice joj se opet ozarilo, dobilo
je boju, lice stare Kemil.
Sa trema se pojavio odgajiva pasa, starac kratke sede brade, koji je opao
i nosio tap. Psi nisu obraali mnogo panje na mene. Prili bi, onjuili moje
cipele i noge, i ustro odlazili, s oiglednim prezirom. Nije da sam im bio
mrzak; ali vie su voleli Kemil, s njenom velikodunom emocijom i udnim
pseim govorom. Rekao sam starcu da elimo neko tene, a on je upitao koje
rase. Trebalo je da Kemil kae, ali nije mogla da se odlui. Razgledali smo
nekoliko okota. Svi su bili dirljivo infantilni, male krznene lopte neodoljive
nenosti. Na kraju smo stigli do psa kojeg je elela: bio je sasvim beo, kotski
ovar. Nije mu bilo ni est nedelja, a bio je toliko debeo da je jedva hodao.
Kemil ga je spustila i on se teturavo provukao kroz njene noge, zatim seo i
odmah zaspao. elela je to tene, vie nego ma koje drugo.
Progutao sam knedlu kada je stari rekao: Dvadeset pet dolara, ali uzeli
smo tene, zajedno s njegovim papirima, dok nas je njegova snenobela majka
pratila do kola, lajui kao da nam govori da budemo jako paljivi kako ga
odgajamo. Dok smo odlazili u kolima, pogledao sam preko ramena. Na
prilaznom putu do farme sedela je bela majka, naulivi divne ui, glave
nagnute u stranu, posmatrajui nas kako skreemo na autoput i nestajemo.
Vili, rekao sam. Zove se Vili. Pas je leao u njenom krilu, cvilei.
Ne, rekla je. Zove se Sneka.
To je ensko ime, rekao sam.
ta me briga.
Stao sam uz ivicu puta. Mene je briga, rekao sam. Ili promeni ime u
neko drugo, ili ga vraamo.
Dobro, pristala je. Zove se Vili.
Sad mi je bilo bolje. Nismo se posvaali oko toga. Vili joj je ve pomagao.
Postala je popustljiva, spremna da bude razumna. Njen nemir je nestao i
nenost zaoblila njene usne. Vili je vrsto spavao u njenom krilu, ali je i dalje
sisao njen mali prst. Juno od Long Bia stali smo kod jednog dragstora i kupili
mu boicu sa cuclom i flau mleka. Vilijeve oi su se otvorile im je prinela
cuclu njegovim ustima. Cuclao je kao manijak. Kemil je visoko uzdigla ruke,
prola prstima kroz kosu i zadovoljno zevnula. Bila je veoma srena.
Stalno na jug, pratili smo divnu belu liniju. Vozio sam polako. Blag dan,
nebo kao more, more kao nebo. Na levoj strani zlatna brda, zimsko zlato. Dan
da ne otvori usta, da se nemo divi usamljenom drveu, peanim sprudovima
i gomilama belog kamenja du puta. Kemilin kraj, Kemilin dom, more i
pustinja, predivna zemlja, neizmerno nebo i, daleko na severu, Mesec, jo od
prethodne noi tamo.
Stigli smo u Lagunu pre podneva. Trebalo mi je dva sata, utravajui i
istravajui iz agencija za iznajmljivanje i razgledajui ponuene kue, da
pronaem mesto koje smo eleli. Njoj je odgovaralo bilo ta. Sada je bila
potpuno obuzeta Vilijem. Nije joj bilo vano gde ivi, dokle god ima njega.
Kua koja mi se dopala imala je dva zabata i belu ogradu, ni pedeset metara od
obale. Dvorite iza kue bilo je postelja od belog peska.. Bila je lepo nametena,
puna svetlih zavesa i nenih boja. Dopala mi se pre svega zbog jedne sobe na
spratu. Gledala je na more. Mogao sam da stavim pisau mainu na prozor i da
radim. Ah, ovee, mogao bih da uradim puno toga za tim prozorom. Mogao
bih samo da gledam kroz taj prozor i doi e mi; od pukog pogleda na tu sobu
bio sam nemiran, video sam reenicu za reenicom kako se niu preko hartije,
Kad sam siao dole, Kemil je ve odvela Vilija u etnju du obale. Stajao
sam ispred kue i posmatrao ih u daljini. Video sam kako se Kemil saginje,
tape rukama i onda tri, i Vilija kako se kotura za njom. Nisam ustvari ni
video Vilija, bio je tako mali i potpuno se stapao s belim peskom.
Vratio sam se unutra. Na kuhinjskom stolu leala je njena torbica.
Otvorio sam je, istresao sadraj na sto. Ispale su dve limene kutije Princ
Alberta s marihuanom. Ispraznio sam ih u klozetsku olju i bacio kutije u
kantu za ubre.
Onda sam izaao i seo na stepenice trema, na toplom suncu, posmatrajui
Kemil i kuence kako se vraaju kui. Bilo je oko dva sata. Morao sam da se
vratim u Los Aneles, spakujem svoje stvari i odjavim se iz hotela. Trebalo mi
je pet sati za to. Kemili sam dao novac da kupi hranu i ostale stvari koje su nam
trebale za kuu. Kad sam odlazio, leala je na leima, licem okrenuta suncu.
Sklupan na njenom stomaku, Vili je vrsto spavao. Doviknuo sam zbogom,
pustio kvailo i skrenuo ka autoputu.

Pri povratku, natovaren pisaom mainom, knjigama i koferima, izduvala mi

se guma. Mrak se brzo spustio. Bilo je skoro devet sati kada sam skrenuo u
dvorite kue na plai. Svetla su bila pogaena. Otkljuao sam ulazna vrata
svojim kljuem i pozvao je. Nije bilo odgovora. Upalio sam sva svetla i
pretraio svaku sobu, svaki orman. Otila je. Nije bilo ni nje ni Vilija.
Raspakovao sam stvari. Moda je odvela psa ponovo u etnju. Ali obmanjivao
sam sebe. Otila je. Do ponoi sam posumnjao da e se vratiti, a do jedan sam
bio ubeen da nee. Ponovo sam traio neku poruku, neku cedulju. Ni traga od
nje. Kao da nikada nije ni kroila u tu kuu.
Reio sam da ostanem. Zakup je bio plaen za mesec dana, i eleo sam da
isprobam sobu na spratu. Te noi sam prespavao tamo, ali sam sledeeg jutra
poeo da mrzim to mesto. S njom, to je bio deo sna; bez nje, to je bila samo
kua. Spakovao sam stvari u prtljanik i vozio natrag u Los Aneles. Kad sam
se vratio u hotel, neko je ve uzeo moju sobu prethodne noi. Uzeo sam drugu
sobu, na prvom spratu, ali nije mi se dopala. Sve se raspadalo. Nova soba bila
mi je potpuno strana, hladna, bez ikakvih uspomena. Kad sam pogledao kroz
prozor, tlo je bilo udaljeno oko tri metra. Nema vie izlaenja kroz prozor,
nema vie bacanja kamenia u staklo. Stavio sam pisau mainu na jedno
mesto, onda na drugo. Kao da se nigde nije uklapala. Neto je bilo naopako, sve
je bilo naopako.
Otiao sam da proetam ulicama. Moj Boe, evo me opet, tumaram
gradom. Gledao sam u lica oko sebe, i znao sam da je i moje kao njihovo.
Beskrvna lica, napeta lica, zabrinuta, izgubljena. Lica nalik na cvetove iupane
iz korena i nagurana u lepu vazu, boje su brzo bledele. Morao sam da odem iz
tog grada.
 19.

Knjiga mi je izala nedelju dana kasnije. Neko vreme je bilo zabavno. Mogao
sam da uem u knjiare i vidim je meu hiljadama drugih, moja knjiga, moje
rei, moje ime, razlog zato sam iv. Ali nije bilo tako zabavno kao kada sam
video Kuence se smejalo u Hekmutovom asopisu.
I to je iezlo. I ni rei od Kemil, nijedan telegram. Ostavio sam joj
petnaest dolara. Znao sam da to nije moglo da potraje vie od deset dana.
Oseao sam da e se javiti im ostane bez para. Kemil i Vili ta se dogodilo s
njima?
Dopisnica od Semija. Bila je u mom sanduetu kad sam se vratio kui tog
popodneva. Pisalo je:

Dragi g. Bandini, ona Meksikanka je ovde, a ti zna koliko mi smeta

kad mi se enska muva po kui. Ako je ona tvoja devojka bolje doi i
vodi je jer je ne elim tu.
Semi

Dopisnica je bila dva dana stara. Napunio sam rezervoar benzinom, bacio
primerak knjige na prednje sedite, i krenuo ka Semijevom utoitu u pustinji
Mohavi.
Stigao sam tamo posle ponoi. Svetlo je sijalo u jedinom prozoru na
njegovoj kolibi. Kucao sam i on je otvorio. Pre nego to sam progovorio,
pogledao sam naokolo. Vratio se do stolice pored petrolejke, podigao neki
petparaki kaubojski strip i nastavio da ita. utao je. Nigde ni traga od Kemil.
Gde je ona? rekao sam.
Proklet bio ako znam. Otila je.
Misli izbacio si je?
Neu da mi se muva ovde. Ja sam bolestan ovek.
Kuda je mogla da ode?
Pokazao je palcem ka jugoistoku.
 Tim putem, negde.
Misli u pustinju?
Klimnuo je glavom. Sa kuetom, rekao je. Retko zgodan ker.
Kada je otila?
U nedelju uvee.
U nedelju! rekao sam. Isusa ti Hrista, ovee! To je bilo pre tri dana! Je
li ponela neto za jelo? Neto za pie? Mleko, rekao je. Ponela je flau
mleka za kue. Izaao sam na istinu iza njegove kolibe i pogledao ka
jugoistoku. Bilo je veoma hladno i mesec je bio visoko, zvezde u gustim
rojevima na plavoj kupoli neba. Zapadno, istono i juno irila se pusto ikare,
turobnog krljavog drvea i niskih brda. Brzo sam se vratio u kolibu. Izai i
pokai mi kojim putem je otila, rekao sam. Spustio je strip i pokazao ka
jugoistoku. Tim putem, rekao je.
Istrgnuo sam mu strip iz ruke, zgrabio ga za vrat i izgurao napolje u no.
Bio je mrav i lak, i zateturao se pre nego to je povratio ravnoteu. Pokai
mi, rekao sam. Otili smo na ivicu istine, i on je promumlao da je bolestan
ovek i da nemam prava da ga guram naokolo. Stajao je popravljajui koulju,
uvlaei je za pojas. Pokai mi gde je bila kad si je poslednji put video, rekao
sam. Pokazao je.
Ba je prelazila taj breg.
Ostavio sam ga tamo i popeo se na vrh brega. Bilo je tako hladno da sam
skupio kaput oko vrata. Zemlja pod mojim nogama se krunila, sve sam krupni
tamni pesak i sitno kamenje, dno nekog praistorijskog mora. Iza tog brega bili
su drugi takvi bregovi, na stotine ih se prualo u beskraj. Na peskovitom tlu
nisu ostajali otisci stopala, nije bilo ni traga da je ikad neko proao tuda. S
mukom sam hodao dalje, preko bednog tla koje je poputalo pod nogama i
zatim se prekrivalo sivkastim peskom.
Posle oko dve milje, seo sam na zaobljenu belu stenu da se odmorim.
Znojio sam se, a ipak je bilo stravino hladno. Mesec je tonuo ka severu. Mora
da je bilo prolo tri nou. Hodao sam neprekidno, ali sporo i bez cilja,
breuljcima nikad kraja, pruali su se u nedogled, naokolo samo kaktusi i
alfija i rune biljke koje nisam razaznavao od mranog horizonta.
Prisetio sam se mape puteva tog kraja. Nije bilo ni puteva ni grada ni
ljudskog stvora, odavde do druge strane pustinje, niega osim puste zemlje na
stotinu milja. Ustao sam i hodao dalje. Ukoio sam se od hladnoe, a znoj je i
dalje curio s mene. Sivilo istoka postalo je svetlije, preobrazivi se u ruiasto,
zatim crveno, a onda se gigantska vatrena lopta uzdigla iza crnih brda. irom
itave pustoi prostirala se apsolutna ravnodunost, nehajnost noi i sledeeg
dana, a ipak je tajanstvena prisnost tih bregova, njihova nema utena
udnovatost inila smrt nevanom. Moe da umre, ali pustinja e uvati
tajnu tvoje smrti, ostae i posle tebe, da prekrije tvoje seanje bezvremenim
vetrom, vrelinom i hladnoom.
Nije bilo svrhe. Kako da je traim? Zato da je traim? ta bih mogao da
joj ponudim osim povratka u brutalnu divljinu koja ju je i slomila? Vraao sam
se u zoru, s tugom u zori. Bregovi su je sada imali. Neka je ovi bregovi sakriju!
Neka se vrati u usamljenost tih prisnih bregova. Neka ivi s kamenjem i
nebom, s vetrom koji mrsi njenu kosu do samog kraja. Neka ide tim putem.
Sunce je bilo visoko kad sam se vratio do istine. Ve je bilo vrue. Ispred
svoje kolibe stajao je Semi.
Naao si je? upitao je.
Nisam mu odgovorio. Bio sam umoran. Posmatrao me na trenutak, onda
nestao u kolibi. uo sam kako stavlja rezu na vrata. Nad itavom pustinjom
Mohava treperila je vrelina. Popeo sam se stazom do mog forda. Na seditu je
bio primerak moje knjige, moje prve knjige. Naao sam olovku, otvorio knjigu
na stranici za posvete i napisao:

Za Kemil, s ljubavlju,
Arturo

Odneo sam knjigu stotinak metara u pusto, prema jugoistoku. Svom snagom
sam je bacio daleko u pravcu u kom je nestala. Onda sam uao u kola,
pokrenuo motor i vratio se u Los Aneles.
 UMESTO POGOVORA

Bio sam mlad ovek, gladovao sam i pio i pokuavao da budem pisac. Veinu
knjiga proitao sam u Centralnoj biblioteci Los Anelesa, i nita to sam
proitao nije bilo ni u kakvoj vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene.
inilo se kao da, se svako samo poigrava reima, a oni koji gotovo nita ne
govore smatrani su za odline pisce. Njihovo pisanje bilo je meavina
dovitljivosti, vetine i forme, i to se italo, uilo, gutalo se i prenosilo. Morao si
da se vrati na ruske pisce pre revolucije da bi naao malo hazarda i strasti. Bilo
je izuzetaka, ali su ti izuzeci bili tako retki i ovek bi ih brzo proitao, a onda
ostajao da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz tolika stolea
iza sebe, uz tolike prednosti, modemi su jednostavno bili loi.
Izvlaio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zato niko nije govorio
neto? Zato niko nije kriknuo? Poeo sam da pretraujem druge prostorije
biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod bar za mene. Preao
sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo
popravili raspoloenje, onda je i tome bio kraj. Pokuao sam sa Matematikom,
ali je via matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da
nigde nije bilo onog to je meni bilo potrebno.
Kopao sam po Geologiji i naao da je zanimljiva, ali sve u svemu
nedovoljna.
Onda sam pronaao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se rei su bile
nove, a ilustracije prekrasne.
Posebno mi se dopala operacija mezokolone.
Posle Hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca
kratkih pria. (Kad sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u
biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad nita nema od pia ili hrane, i kad te
gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaene kirije. U biblioteci si bar imao
toalet na raspolaganju. Viao sam dosta skitnica tamo, najee su spavali
preko svojih knjiga.)
Hodao sam po velikoj sali, izvlaio knjige sa polica, itao po nekoliko
redova, nekoliko stranica, zatim ih vraao.
 Jednog dana naao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i
itao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao
plima. Svaka reenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake reenice
davala je stranici ivot, kao da je neto urezano u nju. Najzad sam otkrio
oveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomeani sa izuzetnom
jednostavnou. Poetak te knjige bio je ogromno udo za mene. Imao sam
karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i
itao. I, mnogo pre nego to sam doao do kraja, znao sam da je preda mnom
pisac koji je razvio poseban nain pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac
Don Fante. On je izvrio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo ivot. Proitao
sam Upitaj prah i potraio druge Fanteove knjige u biblioteci. Naao sam dve:
Dago Red i ekaj do prolea, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i
srca.
Da, Fante je snano delovao na mene. Nedugo nakon itanja ovih knjiga
poeo sam da ivim sa enom. Ona je bila vei pijanac od mene i estoko smo
se svaali, a ja bih esto vikao na nju: Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam
Bandini, Arturo Bandini!
Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne
kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je iveo na Aneoskom letu, i
zamiljao da moda i dalje ivi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i
mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlaila? Da li su to vrata hotela?
Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.
Nakon 39 godina ponovo sam proitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i
dalje vrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila prvo moje otkrie
magije. Postoje i knjige Puna ivota i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno
pie roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima jo
mnogo toga u prii o Donu Fanteu. To je pria o uasnoj srei i uasnoj
sudbini, o retkoj i uroenoj hrabrosti. Jednom e biti ispriana, ali oseam da
on ne eli da je ispriam na ovom mestu. Ali rei u da je put njegovih rei i
put njegovog ivota isti: snaan, dobar i topao.
Toliko. Sada je ova knjiga vaa.
arls Bukovski 6. maja 79.