REC I MI S AO

XIII kolo
308

Urednik
BOSKO BOGETI
 MARINA CVETAJEVA

NEOVDASNJE
VEE
PRIPOVETKE I SEANJA

I Z D A V A K O P R E D U Z E E RAD
BEOGRAD, 1 9 7 7.
 Izbor i prevod
PETAR VUJICIC
 AVO
Spleo se avo s detetom.

avo je iveo u sobi sestre Valerije na spra-

tu, pravo sa stepenica crvenoj, atlasno-damastno-
-svilenoj, s veitim i jakim sunanim stubom, u ko
me se neprestano i gotovo nepomino kovitlala pra
ina.
Poinjalo je od povika: Idi, Musja, tamo te
neko eka ili: Bre, bre, Musenjka! Tamo te e
ka (otegnuto) iznena-enje! Tajanstvenost isto us-
lovna, jer sam ja odlino znala kakav je taj neko
i kakvo je iznenaenje, a i oni to su mi vikali da
poem, znali su da ja znam. Bili su to ili Avgusta
Ivanovna, ili Asjina dadilja Aleksandra Muhina, po
nekad i neka goa, ali uvek ena, i nikad
mama, i nikad sama Valeri ja.
I tako polu-gurkana, polu-od-same-sebe-uvlae-
na, malo se nekajui pred vratima, poput seljanki
pred aenjem, malo postrance, i malo vrtei se
ulazila sam.
avo je sedeo na Valerijinom krevetu gor
sive koe kao doga, oiju beloplavih kao doga ili
baltiki baron, ispruivi ruke du kolena, kao rja-
zanska seljanka na fotografiji ili faraon u Luvru,
u istoj onoj pozi beskrajnog strpljenja i ravnodu
nosti. Sedeo je mirno kao da ga fotografisu. Dlak
nije imao, ve istu suprotnost dlakama: bio je pot
puno gladak i ak kao izbrijan, kao izliven od eli
ka. Sad vidim da je telo moga avola bilo idealno
sportsko: kao u lavice, a po boji kao u doge. Kad
su mi dvadeset godina kasnije, u vreme revolucije,
5
dali da pridrim dogu, odmah sam prepoznala svoga
Miatog.
Rogova se ne seam, moda su i bili mali, no
pre su to bile samo ui. No zato je imao rep, kao
lavica, go, jak i iv, nalik na zmiju, graciozno i
mnogo puta omotan oko ukipijeno-nepokretnih nogu
tako da je iz poslednjeg prstena ostajala napred
kianka. Nogu (stopal) nije imao, ali ni kopit: ljud
ske i, ak, atletske noge zavravale su se apama,
opet kao u lavice ili doge, s velikim sivim, roastim
pandama. Pri hodu bi lupkao nogama. Ali preda
mnom nikad nije hodao. A glavne odlike nisu mu
bile ni ape, ni rep ne atributi, glavno su mu
bile oi bezbojne, ravnodune i nemilosrdne. Uvek
sam ga prepoznavala po oima, i te bih oi prepo-
znanla ak i bez svega ostalog.
Nita se nije deavalo. On bi sedeo ja sta
jala. I ja sam ga volela.

U letnjim mesecima, kad bismo preli da ivimo

u letnjikovcu, avo bi prelazio s nama, tanije, po
kazalo bi se da je on ve tamo nedirnut kao drvo
presaeno s korenj em i plodovima i sedeo bi na
Valerijinom krevetu u njenoj uskoj sobi u Tarusi,
sobi sa niom, obloenoj tapetama jasminove boje,
i sa stubom ogromne, u julu neobine gvozdene pe
i. Kad bi na Valerij inom krevetu sedeo avo, i
nilo se da u sobi stoji jo jedna gvozdena pe, a kad
ne bi sedeo, gvozdena pe u uglu izgledala bi kao
on. Zajedniko im je bilo: boja sa modro-sivim
odbleskom leta na elezu, potpuna ledenost pei u
leto, visina do tavanice i potpuna nepominost. Pe
je stajala isto tako mirno kao da e je fotografisati.
Ona je njega svim svojim hladnim telom zamenji-
vala, i ja sam se, s naroitom nasladom tajnog pre
poznavanja, pribijala uz nju svojim oianim i od
letnje ege vrelim potiljkom, itajui Valeriji na-
glas Mrtve due, koje mi je majka bila zabranila,
a koje mi je Valerija ba zato dala u ruke, do ko-
6
jih mrtvih i dua nikad nisam ni uspela da
stignem. Jer u poslednjem trenutku, kad bi ve tre
balo samo, samo da se pojave i mrtvaci i due
kao za inat bi se zauli majini koraci (uzgred
reeno, ona nikad u takvim prilikama ne bi ula
zila, nego bi uvek, u potrebnom trenutku kao
po navici prolazila dalje) i ja bih, umirui
od ve sasvim drugoga ivog straha, gurnula
ogromnu knjiurinu pod krevet (onaj!). A sledei
put, pronaavi pogledom mesto od koga su me maj
ini koraci oterali, uviala bih kako n j i h ve vi
e nema, kako su o n e opet otile dalje na neko
mesto, upravo na takvo mesto sa koga u opet biti
oterana. I tako do m r t v i h d u a nikad u ita
nju nisam stigla, ni tada ni kasnije, jer se moralna
priroda (fizika lagodnost) Gogoljevih junaka nikad
u meni nije podudarila sa surovom strahotom na
slova: nije u meni zadovoljavala strast za strahom,
kakvu je budio strani naslov.
. . . Otrgnuta od knjige, ja bih se pribijala uz
pe, pribijala bih se crvenim obrazom uz sivo e-
lezo, vrelim obrazom uz ledeni metal. Uz n j e-
g a, ali samo u liku pei, a uz njega, pak o n o g a
nikad. Uostalom, ipak jesam, ali samo zato
to sam to inila rukama i preko reke.

Kupam se nou u Oki. Ne kupam se, nego se

naem sama, na sredini Oke, ne crne nego sive.
I ak se i ne naem, nego naprosto, odmah, tonem.
Ve sam utonula. Ponimo od poetka: tonem na
sredini Oke. I kad ve sasvim potonem i kad mi
se ini da sam umrla uzlet (koji p r e d o s e a m
od prvog trenutka!) nalazim se na neijim ru
kama, visoko iznad Oke, sa glavom pod nebom, i
nose me utopljenici, a u stvari nosi me jedan
i, naravno, uopte ne utopljenik (jer utopljenik sam
ja!), jer ga ja ludo volim i uopte se ne bojim, i
on nije modar nego siv, i ja se pribijam uz njega
7
celiim svojim mokrim licem i haljinom, obuhvativi
ga oko vrata kao to ine svi koji se dave.
Koraamo tako kroz vodu, to znai on koraa
i nosi mene. A ostali (utopljenici** ili ko? Nje
govi podreeni) glasno i radosno, negde dole, za
bijaju! I iziavi na drugu obalu, onu gde se nalazi
dom Polenova i selo Bjohovo on me u razmahu
sputa na zemlju i pone gromoglasno ni grom
tako ne grmi da se smeje: nas dvoje emo
se jednom i uzeti, da ga avo nosi!**
Oh, kako mi se tada u ranom detinjstvu
svialo to njegovo da ga avo nosi* iz njegovih
usta! Kako me je do dna trbuha palila ta njegova
drskost! Preneo me preko vode, i sad, kao najobi
niji seljak ili student: Da ga avo nosi! Kao da
se on moe toga bojati ili eleti kao da njega
ili mene na njegovim rukama uopte moe avo
odneti! I nikad me nije rastuila misao da je to
za mene, iz snishodljivsti prema mome detinjstvu,
taka nad i sopstvenog identit, da ne bih ja po
greno pomislila kako je on odista on. Ne, on
se prosto igrao obinog smrtnika, kao nisam
ja i raga nije moja.
Treba rei da je zbog oamuujuih iz nje
govih usta rei da ga avo nosi obeanje
nas dvoje emo se jednom i uzeti donekle
odlazilo u dalji plan, no kad bih ja, nauivavi se
njegovog usklika i svega to je u meni budio, do
nekle d o l a z i l a k s e b i oh, nepodnoljivog
li trijumfa! On bez ikakve molbe, svojevoljno. ..
hoe da se oeni mnome! Sasvim mokrom, malom. ..
I tako jednom, ne mogui due podneti trijumf
u samoi, ve grizui se za jezik, ali bespomona
da zaustavim bujicu: Mama! Noas sam sanjala...
utopljenike. . . Kao, digli su me na ruke i nosili
preko reke, a onaj glavni utopljenik mi ree: ,Nas
dvoje emo se jednom i uzeti, da ga avo nosi!
estitam! ree mi majka. Uvek sam
ti govorila! Dobru decu prenose iznad provalije an
eli, a takvu kao t i . ..
8
 U strahu da je ona shvatila i da sad ne izrekne
ime, a samim tim i sve zanavek presee, ja, urno:
To su zaista bili utopljenici, pravi pravcati, mo
dr i ...
I u telo mu naduveno
Crni se rakovi upili!

I ti smatra da je to b o l j e ? ironino
ree majka. Kakva gadost!

Ali osim susret o kojima sam ispriala i koji

su se ponavljali, imala sam s njim i jedan jedini
susret neponovljiv. Kao obino, bila sam namamije-
na da odem u Valerijinu sobu, u kui u Trehprud-
noj uliici, ali toga puta nije me tamo poslala jedna
osoba, nego mnogo njih cela apua grupa koja
je u mene upirala prst: i dadilja, i Avgusta Ivanov
na, i Marija Vasiljevna koja se svakog prolea po
javljivala s novom travom i koferima za ivenje,
i druga Marija Vasiljevna koja je imala riblje lice
i zvala se Sumbul, i ak ona krojaica to je uvek
tako mirisala na ricinus (crveno platno) sve su
vikale uglas:
Bre, Musenjka, bre, neko te tamo eka...
Kao obino, malo se odupirem i malo smeim
oklevam. Najzad ulazim. I o uasa! Prazno.
Na krevetu nikog. Na postelji ga nema. Samo
crvena soba, puna sunca i praine. Soba je sama
kao to sam i ja sama. Bez njega.
Zapanjivi se, prenosim pogled s praznog kre
veta na paravan (iza koga on sigurno nije, jer on
se ipak nee igrati murke!), od paravana na ormar
s knjigama tako neobian: umesta knjig vidim
u njemu samu sebe, a zatim diem pogled na or
mari s triarijama, kako dadilja govori. Sa tri
arija premetam pogled na praznu crvenu sofu sa
dugmetima, utisnutim u malinovo-slezovo meso at
lasa, sa atlasa na pe proaranu plavim kvadratnim
9
arama, ovenanu kristalnom vazom u kojoj stoji
kovilj. . . Jo uvek zapanjena prilazim prozoru sa
koga se vidi o n o drvee: sive vrbe oko zelene crk
ve, sive vrbe moje enje, ije mesto u Moskvi i na
zemlji nikad nisam upoznala niti sam pokuala da
upoznam.
Sa oseanjem grize: Preva-rio! stojim pritis
nuvi elo uz najnii kvadrat prozora, dok me oi pe
ku od uzdravanih suz. . . Najzad sputam oi da
bi suze mogle da poteku i . . . na vatom pokrivenom
dnu prozora, izmeu dva okvira zelenkastih okana,
kao u spiritusu! nebrojeno mnotvo: siuni, sivi,
skakutavi, jezivo veseli, vrbiasti, s roiima i no
icama, kao da pred sobom imam flaicu punu vrbi-
astih avolia.
Utivo nasmeena, kao da sam ugledala previe
detinju igraku, stojim koliko je red da ih ne bih
uvredila ne ove to besmisleno skau i nee za
mene ni da znaju n'ego da ne bih uvredila onoga.
Posle ega, malo uteena, malo uvreena, poslednji
put proverivi da li je krevet prazan izlazim.
No, ta je, ta je? pravei zainteresovane
grimase, motaju se i gestikuliraju dadilja, Avgusta
Ivanovna, dve Marije Vasiljevne, krojaica Marija
Ignatjevna i jo tri naftalinske monahinje, i zbog
neobinih okolnosti mesta i vremena, valjajui se od
smeha, pokuavaju da me gurnu u Valerijinu crnu
krinju iza pregrade. Nita. Hvala. Vrlo dobro
namerno polako i sa briljivo glumljenom slobodom
prolazim izmeu njihovih ispruenih i obeshrabrenih
ruku. (Prolazim i ne gledam, ali vidim da Avgusta
Ivanovna izgleda nekako drugaije, a dadilji zbog
neeg iz ugla usta visi jezik...)
avolii u prozoru i stravinost pred vratima
nisu se ponovili. ta je to bilo? Prosta zamena, zato
to sm nije mogao da doe ili kuan je, isproba
van je moje zrelosti i vemosti: da li u izdati njega,
pravoga i jedinoga, ja, petogodinja, opredeljujui se
za ovo mnotvo, nalik na vrbove rese? To jest, neu
10
Ii, okrenuvi lea praznom bez njega krevetu,
poeti naprosto da se igram?
Ne, sa igrom je bilo svreno! avo mog ranog
detinjstva pored mnogih drugih stvari ostavio mi je
u naslee uzvik otegnut kao psei zev: do-saad-no!
im bih pogled zaustavila na bilo emu to lii
na igru.
Zato je avo stanovao u Valerijinoj sobi? U ono
vreme nisam o tom razmiljala (a Valerija za njega
nikad nije ni saznala). To je bilo sasvim razumljivo,
kao to ja boravim u dejoj sobi, tata u kabinetu,
baka na portretu, mama na klavirskoj stolici, Vale
rija u Jekaterinskom institutu, a avo u Valeri-
jinoj sobi. Tada je to bila injenica.
A sada znam: avo je iveo u Valerijinoj sobi
zato to je, u Valerijinoj sobi, pretvorivi se u ormar
s knjigama, stajalo drvo poznavanja dobra i zla, ije
sam plodove Devojice Luhmanove, Oko sveta
na jastrebu Stanjukovia, Katakombe Evgenije
Tur, Porodicu Bor-Ramenskih i itave naslage li
sta Izvor ja tako poudno i urno prodirala,
osvrui se na vrata kao one na Boga, ali nikad ne
izdavi svoga zmaja. ( To ti je Ljora dala?
Ne, sama sam uzela.) U Valerijinu sobu avo je do
ao na gotovo mesto: moga zloina, majinih za
brana.
Ali bilo je i neeg drugog. U Valerijinoj sobi,
jo no to sam napunila sedam godina, ja sam
kradom, u prekidima, osvrui se i oslukujui da
me ne zatekne mama, proitala Evgenija Onjegina,
Mazepu, Rusalku, Gospoicu-seljanku, Ciga
ne i prvi roman u svom ivotu: Anais. U Valeri
jinoj sobi bila je ljubav, ivela je ljubav, i ne samo
njena i prema njoj, sedamnaestogodinjoj: svi ti spo
menari, zapisi, parfemi, spiritistike seanse, tajna
mastila, korepetitori, probe, preruavanja u markize,
trljanje obrva vazelinom ali tu stop: iz dubokog
bunara komode, ispod naslaganih kadifenih traka,
erdana, ieljane kose, papirnog cvea u mene bu
lje otvorenim oima! srebrne pilule.
11
 Bombone, ali strane, pilule, ali srebrne, srebrne
i jestive brojanice koje je Valerija zbog neeg tako-
e tajno zaklanjajui komodu leima i naginjui
se nad njom gutala, kao to sam ja, arivi glavu
u ormar, gutala Bisere ruske poezije. Jednog dana
mi sinu pred oima da su pilule otrovne, i da
Valerija eli da umre. Zbog ljubavi, razume se. Zato
to joj ne dozvoljavaju da se uda za Borisa Ivanovia
ili Aleksandra Pavlovia? Ili za Ajnalova? Zato to
hoe da je udaju za Mihaila Ivanovia Pokrovskog!
Ljora, a mogu li ja da pojedem takvu pilulu?
Ne moe. Zato? Zato to tebi nije potreb
na. A ako pojedem, hou li umreti? U svakom
sluaju e se razboleti. Posle toga (da umirim
itaoca) pokazalo se da su pilule bile sasvim nevine,
contre les troubles1 i tako dalje najobinije de
vojake pilule. Ali nikakva sadanja svest o njihovoj
normalnoj nameni nije iz moga seanja izbrisala ne
obinu sliku crnomanjaste mlade devojke koja kra
dom guta kraj komode slatko otrovno srebro.
Ali nije samo Valerijina sedamnaestogodinja
enkost carovala u toj sobi, nego i cela strastvenost
njenog roda, roda njene matere, lepotice, one koja
se nije zasitila ljubavlju, nego ju je na samrti zako
pala pod svim tim atlasom i moareom, zanavek na
mirisanim, i ne bez razloga tako plameno-malinaste
boje.
A nije li avo dolazio i Valeriji? Jer ona nije
znala da on k meni dolazi, pa tako ni ja nisam mogla
znati dolazi li k njoj. (Beskrvno, zagasito lice, ogrom
ne zmijaste oi koje su sijale kao drago kamenje,
okruene vencem veoma crnih trepavica, mala, tam
na, stisnuta usta, otar nos koji je bio isturen prema
bradi ni nacionalnost ni godine nisu se ocrtavali
na tom licu. Ni lepo ni runo. Lice vetice.) A
ipak avo nije dolazio k njoj. Nije, jer se posle
zavretka Jekaterinskog instituta upisala na Vii
enski teaj u Merzljakovskoj uliici, a potom u so
1 Za umirenje (franc.).

12
cijaldemokratsku partiju, zatim je kratko vreme bila
nastavnica gimnazije, i kasnije se upisala u baletsku
kolu uopte se celog ivota negde u neto upisi
vala. A prva oznaka n j e g o v i h ljubimaca je izop-
tenost, od samog roenja otuivanje odsvuda i od
svega.
Ne, nikakvu Valeriju avo nije poznavao. Ali
nije poznavao ni moju mamu, uvek tako usamljenu.
On, ak, nije znao ni da ja imam mamu. Kad sam
bila s njim, ja sam bila n j e g o v a devojica,
avolova sirotica. avo je u mene, kao u onu sobu,
doao na spremno. Jednostavno mu se dopala soba,
tajanstvena crvena soba i na njenom pragu, ta
janstvena devojica zapanjena od ljubavi.
Ali koliko god to udno izgledalo jedan
moj susret s njim dogodio se ipak posredstvom
m ajke...
Crveni karbunkul rekla je majka. Sta
je crveni karbunkul? Reci ti, Andrjua.
Ne znam tvrdo odvrati Andrjua. A
kako ti se ini? Nita mi se ne ini! isto tako
tvrdo ponovi on. Ali kako je mogue da ti se
nita ne ini? Uvek mora neto da se ini! Tebi se
takoe neto ini! Karbun-kul. De? Karbol?
ravnoduno predloi Andrjua. Mama samo odmahnu
rukom. No, a ti, Asenjka? Samo sluaj paljivo:
kar-bun-kul. Zar nita ne vidi u tome? Vi-dim!
malo zamucavi, ali s velikim samopouzdanjem
odgovori njena ljubimica. Ali ta je? uhvati se
mama za njene rei. Samo ne znam ta je! sa
istom brzinom i samopouzdanjem izvali Asja. Ah,
ne, Asenjka, mora da si ti zaista previe mala za
takvo itanje. Meni je dedica to itao kad sam ve
bila napunila sedam godina, a tebi je tek pet.
Mama, meni je takoe ve sedam! najzad ne iz-
drah ja. Pa dobro, ta je? Ali ne ispade nita,
zato to se opet uplaih. De, po tebi, ta je kar
bunkul, crveni karbunkul? Neka crvena butelja,
karafa? upitah klonulim glasom, obamirui od
13
nade (Karajje, junkeln234). Ne, ali to je ipak malo
blie, karbunkul je crveni dragi kamen, sa bruenim
povrinama (karbun-kul). Shvatate?
Sve je ilo dobro dok nije doao red na Zelenog.
Neko dolazi da li u podrum ili u peinu Zeleni
tamo ve sedi i mea karte. Ko je Zeleni?
pita majka. No, ko uvek ide obuen u zeleno, u
lovako? Lovac ravnoduno ree Andrjua.
K a k a v lovac?
Fuchs, du hast die Gans gestohlen,
Gieh sie wieder her!
Gieb sie wieder her!
Sonst w ird dich der Jdger holen
Mit dem Schiessgewehr,
Sonst w ird dich der Jdger holen
Mit dem Schiess-ge-we-ehrP

s najveom spremnou otpeva Andrjua.

H m . . . i namerno zaobilazei mene koja se v e
i o n a k o otimam da odgovorim, kao re iz usta.
Dobro, a ti, Asja? Lovac koji krade guske, lisice
i zeeve brzo sve sroi ujedno njena ljubimica,
koja se tokom celoga ranog detinjstva hranila pla
gijatima. Znai ne znate? Pa zato vam ja onda
itam? Mama promuklo viknuh u oajanju, vi-
dei da ona ve zatvara knjigu s najneumoljivijim
od svojih lica. Ja znam! No? ve bez ikakvog
interesovanja upita majka, ne sklopivi ipak knjigu.
Zeleni je der TeujeV
Ha-ha-ha grohotom se poe smejati Andr
jua, uspravivi se naglo i ispunivi sobom ceo pro-
2 Bokal, blistati (nem.).
3 Lisico, ti si ukrala gusku,
Vrati je natrag!
Vrati je natrag!
Inae e te lovac stii
Sa svojom pukom,
Sa svojom pukom! (nem.).
4 avo (nem.).

14
stor. Hi-hi-hi uliziki se nasrneja za njim Asja.
Nemate zbog ega da se smejete, u pravu je
suho ih zaustavi majka. Ali zato der Teujel, a
n e . . . I zato uvek t i sve zna, kad ja s v i m a
itam?!
Od Zelenog i mea, a delimino i od mamine
sobarice Mae Krasnove koja sve isputa iz ruku:
posluavnike, servise, bruene flae pa ak i ele
smueve u sosu! koja nita nije umela da dri u
rukama osim karata, a ja sam ve u svojoj sedmoj
godini strasno zavolela karte. Ne igru karata, nego
same karte: sva ta beznoga i dvoglava, beznoga i
jednoruka, ali obratnglava i obratnoruka, sama se
bi izokrenuta, sama sebi posuvraena, sama sebi iz-
nona i sama sebi nepoznata lica na visokim poloa
jima, bez odreenog mesta u kome ive, ali sa celim
narodom podanik, svih tih trojki i etvorki iste bo
je. to bi mi trebalo da igram tih karata ili da se,
kao Asja, njima igram, kada su one same igrale, sa
me bile igra: same sa sobom i samih sebe. To je bilo
itavo ivo, neljudsko pleme, koje je raslo samo do
pojasa, strano vladalako i ne sasvim dobro, bez
dece i predaka, koje nije ivelo nigde drugde osim
na stolu ili na dlanu, ali tada i zato koliko inten
zivno! Godinama su me uili kako u tucetu ima dva
naest jaja, ali da u svakoj boji ima trinaest karata
i da je trinaest avolsko tuce to sam upamtila
odmah, i ne bih se zbunila ak i kad bi me trgli iz
najdubljeg sna. Oh, kako sam odmah ja, koja sam
tako sporo nauila etiri raunske radnje brzo
shvatila etiri boje! Ja, koja do danas nisam ubeena
ta su glagolski prilozi i uopte kakve su namene
gramatike, od prve sam shvatila znaenje svake kar
te: sve te puteve, novac, spletke, vesti, brige, enid-
bene poslove i dravne urede znaenje karte i
namenu karata. Ali vie od svega, ak vie i od ne-
oenjenog kralja karo, mog verenika posle devet go
dina, ak vie i od pikovog kralja groznog, tajnog
umskoga Cara, kako sam ga ja nazivala, ak vie
i od crvenog puba herc i karo valeta putovanja i
15
novosti (dame uopte nisam trpela, sve su imale zlob
ne, hladne oi kojima su me, kao dame iz drutva
moju mamu osuivale), vie od svih kraljeva i
puhova volela sam pikovog asa!
Pikov as je u Mae znaio udar, i to je bio udar,
zadat crnim, uvis okrenutim srcem vrka halebarde
u srce. Pikov as je bio avo! I kad bi ta ista
Maa, uzimajui karte koje bi meni dami karo,
jer sam neudata stavila na srce, i kad bi digla
poslednju, od srca, i sama bi se uplaila: --,
Musenjka, zlo ti se pie: na samom dnu udar!
Ali nita, moda jo niko nee umreti jer ko bi
imao da umre? Dedica je umro, staroga u nas nikog
vie nema znai, mamaa e se na tebe izvikati
ili e se opet potui sa Avgustom Ivanovnom
a ja, sa celokupnim prevashodstvom znanja, sa
svom nepokolebljivou tajne: Nije to udar nego
tajna! Udar je znaio pozdrav. Udar pozdrava
u mene. Udar radosti i straha: ljubavi. Tako sam
se nekoliko godina kasnije, u Nerviju kraj enove,
iznenada ugledavi s prozora hotela Beau-Rivage5
revolucionara Tigra, koji je iao prema naem ho
telu, k nama Asji i meni, tamo zatoenima
odjednom uplaila od radosti, tako da se vajcarska
baka takoe uplaila: Mais quas-tu donc? Tu es
toute blanche! Mais quas-tu donc vu?6 Ja, ne otva
rajui usta: Lui!7
Da, as je bio Lui. On, zgusnut do crnila i
smanjen do klina. On, spreman za udar, kao tigar
za skok. Kasnije je i toga bilo previe, kasnije
je udar iz srca na kome je leao, preao u srce.
Dolazio je iznutra, iz mene, podstiui me na sve.

Ali sem pikovog asa imala sam jo jednoga kar

takog Njega, i toga puta upoznala sam ga ne pre-
5 Lepa obala (franc.).
Sta je s tobom? Kako si bleda! Ta Sta si videla?
(franc.).
7 Njega (franc.).

16
ko Ruskinje Mae, nego preko Estonke Avguste Iva-
novne, koja ga je dovezla neposredno iz njegove ba-
ronske postojbine, i to ve nije bilo vraanje, nego
igra, optepoznata deja igra, s pomalo familijarnim
nazivom Der schwarze Peter.
Igra se sastojala u tome da se jednome od part
nera poturi u ruke pikov pub: varce Peter, onako
kao to se u staro vreme susedu poturala groznica,
ili jo i danas kijavica: d a v a n j e , poklanjanje
bilo je oslobaanje. U poetku, dok bi karata i
igraa bilo mogo, nije to, u stvari, bivala jo nikakva
igra, sve se svodilo na krunu manipulaciju lepe
zom karata i Crnim Peterom. Ali kad bi se poste
peno, voljom sudbine i sluaja sto oslobaao od igra
a i igrai od Crnog Petera, i kad bi u igri ostalo
samo dvoje oh, igra bi tek tada zapravo poinjala,
jer bi tada sve zavisilo od lica, od stepena njegove
nepokolebljive skamenjenosti. Pre svega valjalo je
ovladati disanjem: mirno, ne trepnuvi, podnositi
svaku odluku i prometnu odluke partnerove ruke ko
ja ve-ve-evo hvata za kartu i naglo se povlai,
dolazi k sebi. Sve se sastojalo u tome da onaj to
uzima n e uzme, a onaj to daje da ga se oslo
bodi. Prvi je morao da oseti, a drugi da obmane,
da partnera skrene s pravilnog oseanja, da mu svim
svojim laljivim biem nametne sugestiju da je crno
crveno, a crveno crno: da Crnog Petera nevino po
tura kao estorku karo.
O, kakva je to udesna, magina, bestelesna ig
ra! Igra due sa duom, ruke s rukom, lica s licem,
svega samo ne karte s kartom. I razume se, maj
stor u toj igri bila sam ja, od najranijeg detinjstva
navikuta da gutam uareno ugljevlje tajne.
Neu da govorim ono ega nije bilo, jer celo-
kupan cilj i vrednost ovih zapisa sastoje se u auten
tinosti onoga to je bilo, u vernosti onoga, priznajem,
udnoga ali istinitog deteta sa samim sobom. Jed
nostavno bi bilo kazati i prirodno bi bilo poverovati
mi da ja svoga Crnog Petera uopte nisam susedu
poturala, nego da sam ga, naprotiv, branila za sebe.
2 Neovdanje vee 17
Ne! Ja sam se u toj igri pokazala kao prava njegova
ki, to znai da se strast igre, to jest tajne, poka
zivala u meni kao jaa od ljubavi. To je bila jo
jedna naa zajednika tajna, i on moda nikad nije
tako snano oseao da sam njegova, kao tada kada
sam lukavo i blistavo njega poturala i kada sam,
kao ve toliko puta pre toga, krila nau tajnu vezu.
Moda je igra Crni Peter bila isto to i susret sa
tajno i vatreno voljenim mukarcem kada su pri
sutni drugi: to hladnije to vatreni je, to dalje
to blie, to vie tue to vie moje, to netrpelji
vije to blaenije.
Jer kad bi Asja, Andrjua, Masa i Avgusta Iva
novna za koje je to ulazilo u igru sa cikom
i vikom, kljucajui me prstom u trbuh, kreveljei
se kao avoli i skaui oko mene, dreali: Schwarze
Peter! Schwarze Peter! nisam mogla ak ni da
im vratim, jednim jedinim smekom nisam mogla da
odam tajnu koja me Je ispunjavala radou. Uzdr
avana radost bacala bi mi se u ruke. Skakala bih
na njih da se bijem. No zato s kakvim sam istin
skim ubeemjem, s kakvom sam opojnou vikala po
sle tunjave pravo u njihova nasmejana lica: Ja
jesam Schwarze Peter, ali zato ste vi glupai!
itava vetina bila je u tome da ne ponem
odjednom sva da zraim u licu kao ugledam Crnog
Petera, ali i jo vea moda da se ne smraim
kad bih umesto njega, pouzdanog odjednom
izvukla estorku karo uz par sa kartom koju sam ve
imala u rukama, i kad bih morala da iziem iz igre,
a Crni Peter bi postajao neko drugi. I igra oko crno-
peterovske Avguste Ivanovne sa zloinakim, pod-
smevakim, izdajnikim povicima Schwarze Peter!
Schwarze Peter! bila je moda jo vee herojstvo
(ili naslada) nego stajanje naj pre kao kameni stub,
a potom kao stub koji se bije okruen pomahni-
talim pobednicima.
Moda sam tu igru ispriala previe maglovito?
Ali ta je tu imalo da se pria? Jer nita se, u stva
ri, nije ni deavalo, cela igra se vodila unutra, u
18
nama. Bili su samo pokreti ruku, bacanje karte, va
ne samo kao parne uz neku drugu kartu: vane sa
mo zato to ju je bilo mogue odbaciti. Bez adut,
bez ulog, bez mit, bez (samovrednosti) kralj ev,
dam, pubov, sa pilom koji se sastojao samo iz
jedne karte koja je bio on! i koga je trebalo
da se liim. Igra je bila u tome da ga ja, koja sam
to elela, ne uzmem nego da ga dam. U toj igri,
s njenom apstraktnou i strahotom, zaista je bilo
neeg paklenog. Beanje ruku od n e p r i j a t e l j a .
Tako u paklu, srnejui se i tresui se, jedni drugima
poturaju uarene komade uglja, eravice.
Smisao te igre je dubok. Sve su karte parne,
samo je on jedan neparan, poto je njegov par
iz igre izbaen. Svaka karta mora da nae svoju
parnu kartu i da s njom ode, jednostavno da sie
sa scene, kao lepotica ili avanturistkinja koja se uda
je, da nestane sa stola punog jo svih mogunosti,
svemogunosti, individualnih a moda i istorijskih
sudbin da ode u tihu, ni za kog vie zanimljivu,
nikome vie potrebnu ni stranu gomilu parnih ka
rata izbaenih iz igre. Ostavljajui ceo sto njemu*
a njega sopstvenoj jedinstvenosti.

Jo jedna varijanta moga intimnog optenja s

Peterom bila je igra avole, avole, poigraj se pa
vrati! igra koja se sastoji samo od rei poigraj se,
igra samo za njega, jer se igra on, ali ne onaj koji
ga moli, kome je on uzeo neto vano: tati nao-
ari, mami prsten, meni noi. Nema druge,
nego je sm avo odneo! Musenjka, vei maramicu
za nogu od stolice i kai tri puta, ali bez zlobe, od
srca: avole, avole, poigraj se pa vrati, avole,
avole, poigraj se pa vrati . . .
Krajevi vezane maramice trcali su kao dva ro
ga, a mala moliteljka kruila je kao mesearka po
ogromnom, praznom salonu, nita ne traei i prepu
tajui se samo njemu, i samo ponavljajui: avole,
avole, poigraj se pa v rati.. . a-vo-le. . . I vra
2* 19
ao bi, kao da rukom daje: stvar bi se nala na sto-
iu pod ogledalom, gde maloas jo nieg nije bilo
i uzalud se zagldalo, ili u depu: sluajno uvue
ruku i evo je! A i da ne govorimo o tome kako
je tati izgubljenu stvar vraao pravo na nos, mami
na prst, i uvek na onaj na koji treba.
Ali zato avo nije vraao ono to bi se izgubilo
na ulici? Zato to nije bilo noge od stolice za koju
bi se vezala maramica! Ne moe se tek vezivati ma
ramica za stub uline sijalice! Neki su, dodue, ve
zivali gde se d (i, o uasa! Asja je u brzini jednom
vezala ak za kozju noicu bidea!) A ja sam imala
svoje omiljeno mesto, svoju omiljenu fotelju... ali
ne treba nastavljati priu o fotelji, jer svi predmeti
iz nae kue u Trehprudnoj uliici mogu daleko da
me odvedu!
Kad se u nau kuu uselila Parianka Alfonsina
Dion, naa formula avole, avole, poigraj se iz
utivosti je produena za ceo katoliki dodatak:
Saint-Antoine de Padoue, trouvez-moi ce que j'ai
perdu6, to je kontekstu davalo neto zloslutno, jer
se Saint-Antoine de Padoue pojavljivao posle treeg
avola, bez zapete, i ak bez pauze, pozivan zajedno
s njim u jednom dahu. I m o j e stvari je, naravno,
nalazio avo, a ne Antoni je. (Dadilja, podozrivo:
,,Anto-on? Sve-ti-i? Treba biti samo Francuzica pa
da u takvu stvar mea sveca!) I ja sve do dana da
nanjeg ne mogu da izgovorim tvoje sveto ime, An
toni je Padovanski, a da mi se odmah pred oima ne
pojave trei krajevi avolske maramice, a u uima
da mi ne odjekne sopstvemo grgutanje, tako umiru-
jue, tako smireno, kao da sam nala ve sve to
sam bilo kad izgubila: ,,a-vo-le, poigraj se pa vrati,
a-vo-le. . .
Jedno mi samo avo nije vratio nikada mene
samu!*

* Sveti Antonije Padovanski, naite mi ono to sam

izgubila (franc.).

20
 Ali nisu vane Valerij ine smicalice. Ni mamin
karbunkul. Ni Maine karte. Ni livlandska igra.
Sve je to bilo samo sluba veze. Sa avolom sam
ja imala svoju neposrednu vezu od samog roenja,
neposredni spoj. Jedan od prvih tajnih uasa i uas
nih tajni moga (ak nevinog) detinjstva bilo je: Bog
avo! Bog sa neizgovorenim, munjevitim, oba
veznim dodatkom avo. I tu ve nije bilo Vale
rij inog udela a i ko bi ga imao? I u kakvim knji
gama, i s kakvim kartama? To sam bila ja, to je bilo
u meni, neiji dar za mene, jo dok sam bila u ko-
levci: Bog-avo, Bog-avo, Bog-avo, i tako bez
broj puta, ledila sam se zbog huljenja, ali nisam
mogla da se zaustavim, sve dok se misli ne prekinu.
Daj, Boe, da se vie ne molim recima: Bog-a
vo ! I kao oteto s lanca, opet bi pokuljalo: Bog-a
vo! Bog-avo! Bog-avo! i obrnuto, kao u e
stoj Hanonovoj vebi iz muzike: avo-Bog! avo-
-Bog! avo-Bog! po lenoj klavijaturi sopstvene
kime i straha.
Izmeu Boga i avola nije bilo ni najmanje
pukotine da bih mogla ubaciti volju, ni najmanjeg
rastojanja da bih uspela da utisnem kao prst
svest i da bih na taj nain spreila to stravino sje
dinjenje. Bog iz koga je izletao avo, avo koji se
usekao u Boga. (Oh, da sam se tada dosetila, i da
sam umesto huliteljskog Bog-avo govorila:
Dog-avo, kolikih bi se nepotrebnih muka oslo
bodila!) Prava kazna boja, mrak egipatski!
A moda je sve to mnogo prostije, moda je to
samo pesnicima uroena strast za uporeivanjem i
suprotstavljanjem, samo njihov nain, neka vrsta ig
re koju sam ja u detinjstvu toliko zavolela i nego-
vala je: crno i belo ne kupujte, da i ne ne govorite,
nego obrnuto: samo da ne, samo crno belo,
ja sve, Bog avo.
Kad sam kao jedanaestogodija devojia, na
svojoj prvoj i poslednjoj pravoj ispovesti, u Lozani,
o tome ispriala katolikom sveteniku koji je bio
nevidljiv i koga nikad kasnije nisam ni videla
21
on, odnosno onaj iza crne reetke, one crne oi iza
crne reetke rekoe mi: Mais, petite Slave, cest
une de plus banale tentations du Demon!9 zabo
ravljajui da je to za njega, prevejanog i matorog,
bilo banale, a kako li je meni bilo?

Ali pre te prve ispovesti u tuoj crkvi, u tu

oj zemlji, na tuem jeziku bila je prva pravo
slavna ispovest, estita, u moskovskoj univerzitet
skoj crkvi; meni je bilo sedam godina, a svetenik
je bio oev poznanik, i profesor duhovne akademije.
A tu rublju e, posle ispovesti, dati ispo-
vedniku. . . U ivotu nisam u ruci imala rublju,
ni svoju ni tuu, a ako su za jednu bednu bakarnu
kopejku kod Buhtejeva prodavali dve perunike, ko
liko li ih se moglo kupiti za srebrnu rublju? I ne
samo perunik nego i knjig, kao to su Dadilja
Aksjutka ili Mali dboar (2 kopejke). I sve to,
i perunike i Aksjutke, treba sada da dam zbog svoje
neprijatnosti sa gresima i prikrivanjem greh? A ne
mogu, valjda, ispriati tatinom pristojnom poznani
ku i meni unapred naklonjenom pro-fe-so-ru ka
ko kad sam sama govorim: Bog-avo? I kako od
lazim u Valerijinu sobu na sastanak sa golim psom?
I kako u se jednom za toga golog psa toga glav
nog utopljenika udati? Znai zato to se izlaem
smrtnoj opasnosti i to u, moda, ak i umreti (jed
na devojia je na ispovesti prikrila greh, i sutra
dan, kada je prilazila da se priesti, pala je mrtva!)
ja treba da dam odmah sve, i da to sama stavim
u ruku ,,pro-fe-so-ra?!
Hladna, nova, okrugla rublja, okrugla kao nula,
svojim nazubljenim rubom, kao zubima, urezala se
u moju aku, radi sigurnosti stisnutu u pesnicu, i
tokom ele ispovesti ja sam kao nogama vrsto osta
jala pri jednom: Ne dam! I dala sam mu rublju
9 Ali, mala Slovenko, to je jedno od najobinijih avo
lovih kuan ja (franc.).

22
tek u poslednjem trenutku, ve odlazei, s najveim
trudom i nasiljem, i uopte ne zato to bi, inae,
bilo zlo, nego iz straha: ta ako pop pojuri za mnom
kroz elu crkvu? Ne treba ni dodavati da, sva zao
kupljena rubijom, nisam ni pomiljala da popa oba-
vestim o svojim crnim, sivim problemima. Pop je
pitao, ja odgovarala. A otkuda bi on znao da treba
da upita: Ne govori li, na primer, Bog-avo?
Nije upitao to, upitao je neto drugo. Prvo nje
govo pitanje, prvo pitanje moje ispovesti bilo je:
Da li psuje spominjui avolje ime? Nisam ga
shvatila, i do ivog ranjena u svojoj ambiciji po
optem miljenju pametne devojice, odgovorih ne
bez izvesne oholosti: Da, uvek. Aj-aj-aj, kakva
sramota! ree pop, saoseajno klimajui glavom.
A ovamo ki tako estitih, bogobojaljivih ro
ditelj . Pa to samo rasputeni deaci. .. na ulici...
Malo uznemirena preuzetim grehom za koji ni
sam znala ta znai, a malo i iz radoznalosti: no ta
drugo u v e k i inim? posle nekoliko dana, majci:
Mama, ta znai psovati spominjui avolje
ime? ta? zamisli se majka ne razume?
I otkuda ti to pada na pamet? Tako rasputeni de
aci psuju na ulici.

Ali anele sam volela: jednog, plavog, na ar-

ko-zlatnom papiru, koji je prosto pucao od uzdrava
ne vatre. Anele vrele jo i zbog mojih suza koje
su mi stalno navirale u oi i koje su tako retko pre-
kipele van oiju, nego koje bi kipele u mene, iskipele
kroz peano rumenilo obraz. I jo jednog, rumenog
kao umska jagoda, takoe nemakog, sa kolorne ilu
stracije uz nemaku pesmicu Der Engel und der
Grobian10. (Pamtim rei: Im rothen Erdbeerguss
u crvenom pljusku umskih jagoda...)
Jedan deak je na proplanku brao jagode. Od
jednom vidi pred njim stoji drugi deak, samo
visok, sav u belom i sa uvojcima dugim kao u de-
10 Aneo i grubijan <nem.).

23
voj cice, a iznad uvojaka zlatni krug. Zdravo,
deko, daj i meni jagoda! Gle, ta je smislio
prvi, stojei etvoronoke i ak ne skinuvi kapu
(rckt auch sein Kdpplein nicht11) beri sam, i
uopte isti se, to je moj proplanak! I opet nos u
jagode. Kad odjednom um. Suma tako ne umi.
Die oi: a deak ve i z n a d proplanka. . . An
ele dragi! vie grubi j an, zbacivi s glave kapu.
Vrati se! Vrati se! Uzmi sve moje jagode! Ali
prekasno! Rub njegove bele haljine ve je iznad
breza, pa jo vie ve ga i s najvie breze ne mo
e dohvatiti rukom, najduom od svih r uku...
Prodrljivac, pavi licem na zlosrene jagode pla
e, i ja plaem s njim jer sam i sama prodrljiva
kad su u pitanju jagode, i sama sam gruba. ..
Mnogo sam otada videla proplanaka na kojima
rastu umske jagode, i iznad kronje neizbene breze
uvek bih videla onaj nepovratni krajiak haljine, i
mnogo puta sam otada jela jagode, ali kad god bih
jagodu stavljala u usta, oseala bih kako mi se stee
srce. Cak i re Grobian zauvek mi je ostala an
eoska. I nikakav Adam, nikakava Eva s jabukom,
ak i sa zmijom, nisu do te mere predodredili dobro
u meni koliko taj deak sa drugim deakom, manji
sa veim, zli sa dobrim, jagodni sa nadzemalj
skim. I ako sam potom, celog ivota, tolike grubijane
na proplancima i po sobama videla kao anele, de
mone, stanovnike neba, to je, moda, dolazilo otuda
to me je taj strah opekao jedinom zauvek: da ne
bih nebesko primila kao da je zemaljsko.
U veerima, s poetka beskrajno crvenim, zatim
beskrajno crnim, tako pozno crvenim! tako rano
crnim! mama i Valeri ja su pevale u dva glasa,
leti pored Oke, u jesen na velikom putu, najpre oivi
enom brezama, a koji je kasnije prelazio u pravi
drum. Te dve neprijateljske prirode slagale su se
samo u pevanju, i to ne njih dve nego su se nji
hovi glasovi slagali: dosta tih, bojaljiv mamin kon-1
11 Cak ni kapicu ne skinuvi (nem.).
24
traalt koji nije hteo da bude jai, i Valerijin sopran
koji je prevazilazio svoje mogunosti.
Kein Feuer, kein Kohle
Kann brennen so heiss,
Als wie heimliche Liebe,
Von der niemand was w eiss .. .n

Od tih reci: Feuer Kohle heiss heimlich

(vatra ugalj vatreno tajno) u mojim grudi
ma je poinjao da bukti pravi poar, kao da te reci
ne sluam, nego da ih gutam, da gutam usijani ar.
Keine Rose, keine Nelke
Kann blhen so schon,
Als wenn zxoei verliebte Seelen
Zu einander thun stehn.1213

Tu su me urekle verliebte Seelen! Zato ne Her

zen?14 I bilo bi kao u svih. Ali ne vredi, to ovek
usvoji u detinjstvu, usvojio je jednom zanavek: uer-
liebte prema tome Seelen. A Seelen, to je See
(u Livlandiji die See znai more!) i jo sehen
(videti), i jo sich sehnen (eznuti), i jo Seh-
nen (ile). I nikakve Rosen i Nelken ne pomau!
A kad bi pesma dolazila do:
Setze Du mir einen Spiegel
Ins Herze hinein .. ,15

prosto fiziki bih oseala kako mi u grudi ulazi

Valerijino zeleno venecijansko ogledalo, uokvireno
12 Nikakva vatra, nikakav ugalj / ne moe tako estoko
goreti / kao moja tajna ljubav / o kojoj niko nita ne
zna (nem.).
u Nikakva rua, nikakav karanfil / ne moe cvetati
tako lepo, / kao dve zaljubljene due / kad se obraaju
jedna drugoj (nem.).
14 Srca (nem.).

15 Stavi mi ogledalo u sr c e ... (nem.).

25
zupastim kristalom sa postepenou zubaca: setze
Herze i sa sredinjim ogledalskim ovalom koji
mi je ispunjavao grudi od ramena do ramena: Spie
gel.
Koga je mama drala u s v o m ogledalu: Koga
Valeri ja? (Jedno leto, u mojih etiri godine
jednoga: onoga za koga su u etiri ruke svirale, i u
etiri ruke takoe vezle, za koga su i o kome su u
dva glasa pevale ...) Ja? znam koga.
. . . Damit Du konnest sehen
Wie so treu es mein , 16

razjanjavaj ue su otezale i dvaput ponavljale pe-

vajui. Od pet godina ja nisam uniela meinen (misli
ti, glagol), ali mein moj znala sam, i ko je
m o j takoe sam znala, i znala sam takoe da je
(Mejn) dedica Aleksandar Danilevi. Od
te ukljuenosti u pesmu dedica se i nehotice uklju
ivao u tajnu: odjednom je poelo da mi izgleda
kako je i dedica t a k o e .
Sa odlaskom Avguste Ivanovne (ona je u kuu
donela tu pesmu) to jest kad je zavreno moje
rano detinjstvo, s mojih sedam svreno je bilo i sa
avolom. Vidno se zavrio, na Valerijinoj postelji
nestao. Ali nikada, sve do svoje udaje i odlaska
iz Trehprudne uliice, nisam mogla ui u Valerij inu
sobu a da ne bacim brz i prikriven pogled, poput
onoga zraka, pogled na krevet: je li tamo?
(Kua je davno sruena, od kreveta nisu ni noge
ostale, a on jo uvek sedi i sedi!)

No evo jo jednog susreta koji je, tako rei,

uskoio u vreme kad sam ve bila izila iz ranog
detinjstva: ao mu bilo da se rastane sa takvom
devoj iom!14*
14 Da bi mogla videti s kakvom odanou to oseam
(nem.).

26
 Bilo mi je devet godina, leala sam od zapaljenja
plua, i bila je Vrbica.
ta da ti donesem, Musja, s Vrbice? pita
me mama, ve obuena za izlazak, u sredini, izmeu
dvoje nejednakih po visini, Andrjue u novom gim
nazijskom kaputu, koji ga je jo vie izduivao, i
Asje u prologodinjoj mojoj a sada gotovo sasvim
njenoj bundi, koja ju je inila jo manjom. avo
la u flai! odjednom, brzinom avola iz flae, iz
lete iz mene. avola? zaudi se mama. A
ne knjigu? Jer tamo se takoe prodaju, pune tezge.
Za deset kopejki moe se dobiti celih pet knjiica, o
Sevastopol] skoj odbrani, na primer, ili o Petru Ve
likom. Razmisli. Ne . .. ipak avola.. . sa
svim tiho, s naporom i postieno proaptah promuk
lim grlom. Dobro, kad hoe avola bie avo.
I meni avola! uhvati se za re i Asja, koja
me je veito oponaala. Ne, ti n e e dobiti
avola! dobacih joj tiho i s preteim izrazom.
Ma-ma, ona kae, meni n e avola! Naravno da
n e . . . ree mama. Prvo i prvo, Musja je ra
nije rekla, a drugo i drugo, zato dvaput kupovati
jedno isto, i jo takvu glupost? A on e se ionako
rasprsnuti. Ali ja neu knjigu o Petru Velikom!
ve je ciala Asja. I on e se rasprsnuti!
Mama, molim te, neu ni ja knjigu! povika Andr-
jua. Ne knjigu, mama, a? Mama, a? pripijala
se Asja kao krpelj. Dobro, dobro, dobro, dobro
de: ne-knjigu. Musji ne-knjigu, Asjii ne-knjigu,
Andrjui ne-knjigu. U redu? A onda, mama,
ta meni? ve kao detli poe da kljuca Asja, ne
dajui mi da ujem odgovor. Ali meni je bilo sve
jedno ta e dobiti ona, jer sam ja elela ono.
No, evo ti, Musja, tvoga avolka. Samo naj-
pre da promenimo oblog.
Obloena da jedva diem ali disanja uvek
ima dovoljno za ljubav leim drei njega na gru
dima. On je, naravno, siuan, i pre bi se reklo
smean, i nije siv, nego crn, i uopte nije liio na
o n o g a , samo ipak ime im je isto. (Kad je lju
27
bav u pitanju, kasnije sam se uverila, vana je
s v e s t i nazi v. )
Rukom vrelom 39 stepeni steem dno flae, a
on skae, skae! Samo ga ne stavljaj pored sebe
dok spava. Zaspae i zgnjeie ga. Cim oseti da
ti se sklapaju oi stavi ga pored sebe na sto
licu. im oseti da ti se sklapaju oi! lako
je rei, kad ja po ceo dan i oseam jedino to
kako tonem u san, naprosto po ceo dan spa
vam, sva u bunilu, u glavi mi stalno neke nevero-
vatne vizije, i radosno viem: Mama! Kralj se
opio! Isti ovaj iznad mog kreveta! On sa krunom
od mraka, i bradom dugakom a u ruci jo dri
pehar u mislima sam ga zvala umskim Carem,
a to je, u stvari, kako sam kasnije uvidela, bio der
Konig im Thule gar treu bis an sein Grab dem
sterbend seine Buhle einen guldnen Becher gab.17
I taj kralj s peharom u v e k u ruci, n i k a d na
ustima, taj kralj koji nikad ne pije odjednom
se opio!
Kakvo je u tebe ak i buncanje udno!
ree mama. Kralj pijan! Zar je to buncanje
devetogodinje devojice? Zar se kraljevi opijaju?
I ko se, uopte, ikad pored tebe opio? I ta znai
opio se? Eto ta se deava kad neko kriom ita pod-
liske u Glasniku o svakojakim pirovima i veerin-
kama! Zaboravila je da je upravo ona na platnu
naslikala toga krunisanog pijanca i smestila ga u pr
vom planu moga jutarnjeg pogleda i svesti.
Jednom, zatekavi me opet s tim mojim avolom
u ve ukoenoj ruci, upita: A kako me nikad nisi
upitala zato avo skae? Jer to je ipak zanimlji
va pojava? Da-a-a neuvereno otegnuh ja. Jer
to je v e o m a zanimljivo poe me ubeivati
pritisne dno posude, a on odjednom skae. Za
to skae? Ne znam. No, vidi ve odavno
sam to primetila nema u tebi vie ni trunke ra
. . . Kralj u Tuli koji je vemo do groba uvao zlatni
pehar, dar oprotajni jedne zaljubljene (nem.).

28
doznalosti, sve ti je potpuno svejedno, zato sunce
izlazi, mesec se smanjuje, avo, na primer ska
e ... Je li? Da odgovorih tiho. Znai, sama
priznaje da ti je svejedno? A svejedno ne treba
da bude. Sunce izlazi zato to se zemlja okrenula,
mesec se smanjuje zato to.. . i tako dalje, a avo
skae zato to je u flai spiritus Oh, mama!
odjednom povikah glasno i radosno! ,,ort-spirt.18
Pa to je rima, mama! Ne ve sasvim ogor
eno ree mama rima je ort tort, a spirt. ..
ekaj, ekaj, na spirt ini mi se nema. .. A na
butylku? upitah s najveom radoznalou
Kopilka, a? A moe li jo neka? Jer ja sam pro
nala jo: po zatylku, Murzilka . . . Murzil
ka ne moe ree mama. To je lino ime, i jo
komino. .. Znai, razume zato avo skae? U
flai je spiritus, on se u ruci zagreje i iri se.
Da brzo se saglasih ja nagryvaetsja ras-
irjaetsja opet rima? Opet sloi se mama.
Ali reci mi onda, zato avo skae? Zato to
se iri. Sta? To jest, naprotiv, to se zagreva.
Ko, ko se zagreva? avo. I videi kako se
mamino lice smrauje: To jest obrnuto: spiritus.
A uvee, kad mama doe da se oprosti, rekoh
joj sa uzdranim trijumfom: Mama! A na spiritus
ipak postoji rima, samo ne smeta valjda to je na
nemakom?
Droben bringt man sie zum Grabe
Die sich freuten in dem Thai.
Hirtenknabe, Hirtenknabe,
Dir auch singt man dort einmal.19

Hristos voskrese, a avo lepo puko! sla

vodobitno ree Asjina dadilja, Aleksandra Muhina,
stojei na Uskrs ujutro pored moga kreveta. Daj,
ls avo-spiritus (rus.).
19 Gore nose u grob / one to se radovahu u dolini. /
Pastiricu, pastiricu, / i tebi e jednom pevati opelo (nem.).

29
daj krhotine! Nije istina! zavritah ja, steui
u pesnici ostatke i lupajui nogama po vrsto za
tegnutom svodu jorgana. Nije se rasprsnuo zato
to je Hristos vaskrsnuo, nego zato to sam ja na
njega legla. . . Prosto sam ga uspavala, kao na So-
lomonovom sudu. Znai, Bog te je pokarao to
s takvom neisti spava. Ti si sama neist!
nastavih da ciim, oslobodivi najzad noge ispod jor
gana i pomaui se njima. Tebe e Bog pokarati
zato to se raduje nesrei blinjeg! Ba mi i
jeste nesrea! otrese se dadilja. avo puko!
Kad joj je ujak roeni, Fea, umro, nije plakala, a
sad zbog avola ugavog, boe me oprosti! La-
e, lae, lae! povikah, ve siavi s kreveta, i
skaui kao avo. Zar ne vidi da ja ne plaem!
A ti e sad plakati kada t e . . . (i ne naavi nita
pored sebe sem toplomera). . . kad te svojim rukama
raskidam, avolice prokleta!
Sta-a-a? upita mama s vrata. Sta je
sad to? Kakva predstava? Ta, nita, gospoo
s licemernom smirenou ree dadilja to Musenj-
ka, na sveto Voskresenije Hristovo grdi spominjui
avola, da-da-a. . . Mama! Moj avo se rasprsnuo,
a ona veli da je to Bog! ta? Da me je to Bog
pokarao to sam njega vie volela nego ujka-Feu.
Kakve gluposti! neoekivano se okrete mama.
Zar se to moe uporeivati? Dado, idite u kuhinju.
Ali avola uzimati u usta i psovati prvog dana Uskr
sa, i uopte. . . Ta danas je Hristos vaskrs!
Da, a ona kae da se on zato i raspubnuo. Glu
posti! presee mama. Prosta podudarnost. Ras-
puknuo se zato to je jednom moralo i do toga doi.
Ali i ti si dobra uputati se u svau s nepismenom
enom. A ovamo si u pripremnom razredu dravne
gimnazije. . . Ali to je najgore, mogla si se rasei.
Gde ti je on? Cutke, da ne bih zaplakala, otva
ram aku. Ali tu nieg nema? mama, zagledav
i se paljivo. Gde je on? Ja, guei se od
suza: Ne znam. Nisam ga ni nala. Nekud je
s a s v i m iskoio!
30
 Da, moj avo se rasprsnuo, ne ostavivi od sebe
ni stakla ni etera.

***
Eto vidi umirivala me mama, sedei nad
mojim tihim suzama nikad se ne treba vezivati
za takvu stvar koja moe da se rasprsne. A oni se
svi rasprskavaju. Sea se zapovesti: Ne ini se
bi idola...?
Mama rekoh, otresajui se od suza kao
pas od vode a kakva je rima za idola? Obola?
 DOM PORED STAROG PIMENA

Veri Muromcevoj, izrasloj iz korene

iz kojih i ja.

I. DED ILOVAJSKI

Ne neki zajedniki ded kao ,,ded Krilov ili ,,ded

Andersen, nego najistinskiji, a ipak ne roeni, nege
poluded.
Mama, zato Andrjua ima dva deda, a mi same
jednog? Pamtim pitanje, odgovor ne pamtim, a si
gurno ga nije ni bilo, jer nam majka nije mogla od
govoriti istinu, to znai: Zato to moj otac, va ded
Aleksander Danilovi Mejn, kao velikoduan i pra
vedan ovek drugaije ne moe mora da voli ili
barem, da obdaruje i mazi tueg unuka isto kao :
roene unuice, dok Andrjuin ded, kao ovek krul
i ve veoma star, jedva i svoga jedinog unuka moe
da voli. Tako je i ispalo da Andrjua ima dva deda,
a nas dve Asja i ja samo jednog.
Na dedica je bolji. Donosi nam banane, i tc
svima. Ded Ilovajski, meutim daje samo zlatni
ke, i to samo Andrjui. Tutne mu ih pravo u aku,
ak nekako i pored ake, nita ne govorei i ak ne
gledajui, i to samo o roendanu ili o Boiu. Mama
te zlatnike od Andrjue odmah uzima. Avgusta Iva
novna, operite Andrjui ruke! Ali moneta je
nofa, nofeata! Nema istog novca. (Tako je
nama, deci, ostalo za ceo ivot: novac je prljav-
tina.) Te tako poklon od deda za Andrjuu ne same
to nije radost nego ak gadost: ponovno prati ruke
koje nam je guvernanta, Nemica, ionako neumorne
32
prala i preprala. A zlatnik je upadao u posebnu,
Ilovajsku kaicu, i niko ga se ne bi seao upravo
dok ne bi stigao naredni. (Jednog lepog dana je cela
kaica sa svim Ilovajskim zlatnicima, prikupljanim
deset godina, nestala, i ako je neko zbog njih alio,
to sigurno nije bio Andrjua. Zlato je za nas od naj
ranijih godina bilo ne samo prljavtina nego i pra
zan zvuk.)
Na ded dolazi po nas na svojoj koiji, i odvozi
nas u Petrovsko-Razumovsko. Andrjuin ded nikog
ne odvozi, jer se ni sm nikuda ne vozi, ve uvek
ide peice. Zato je i doekao tako duboku starost,
govore stariji. Na ded nam iz inostranstva donosi
mehanike igrake, kao to je Andrjua, na primer,
poslednji put dobio igraku iz Karlsbada deaka
koji se navija i penje uza zid. A u prisustvu dedice
Ilovajskog ak ni ivi deak, Andrjua, ne moe da
se pokrene, kao da se mehanizam u njemu odjednom
pokvario. Posle svake posete dedice Ilovajskog na
stari dom u Trjohprudnoj uliici svim svojim hodni
cima i prohodima iti i ape: Milionar (dadilja),
Milionr (guvernanta, Nemica sa Baltika) i obe
zajedno: uuu Androuscha Andrjueka
reicher Erbe naslednik. . . Te rei za nas troje,
sedmogodinjeg deaka i etvorogodinju i dvogodi
nju devojicu nemaju nikakvog smisla i ostaju
ista magija, kao i sm ded Ilovajski na bekoj sto
lici, na sredini velikog salona. Najee je tamo osta
jao da sedi u bundi dugoj do zemlje jer je hlad
nou prizemlja kue u Trjohprudnoj on dobro pozna
vao, poto je to bila n j e g o v a kua, on ju je dao
u miraz svojoj keri Varvari Dmitrijevnoj kad se
udavala za moga oca. Dalje od salona dedica Ilo
vajski nikad -nije iao, i nikad nije sedao na okru
glu salonsku sofu zelene boje, nego uvek na golu
stolicu na sredini golog parketa, kao na pustom
ostrvu. I upirui prstom u devojicu koja bi mu
prila i pred njim pocupnula, pitao bi: koja je
to, Marina ili Asja? Asja. --. Ni odo
bravanja, ni uenja, ak ni saznavanja. Nita. No
3 Neovdanje vee 33
zato ni mi prema njemu nismo oseali nita, ak
ni strah. Z n a l i smo da nas on ne vidi. Dvogo
dinja, etvorogodinja devojica i sedmogodinji
deak znali su da njega za nas n e m a . I gledali
smo ga spokojno i slobodno, ba kao i Pukimov spo
menik na Tverskom bulevaru. Jedino njegovo de-
lovaje na nas kao, uostalom, svakog spomenika
bilo je neko bezbolno, duboko okamenjavanje
koje je postepeno obuhvatalo sve u sobi i osloba
alo nas tek kad bi se iza dedice Ilovajskog zatvo
rila teka ulazna vrata. Ako nikad ne bi otiao
mi se nikada ne bismo pokrenuli s mesta.
U prolee bi se na sceni naeg zelenog dvori
ta, pod kronjama topol, pojavljivali Ilovajski oko
vani sanduci, miraz pokojne Andrjuine matere, le-
pe Varvare Dimitrijevne, prve ljubavi, vene lju
bavi, veite enje moga oca.
Crvena cipelica (tako smo govorili u detinjstvu)
s potpeticom visokom koliko je stopalo dugo (,,Oh,
i noice, kao mrvice! uzdisala bi sobarica Maa),
denjak crnih ipaka, beli al s resama dugim do
zemlje, crveni ealj ukraen koralima. Takvih stva
ri u nae mame, Marije Aleksandrovne Mejn, ni
smo videli nikad. Pa onda korali: ogrlica od sedam
niski od korala. (Majka dvogodinjoj Asji: Asja,
kai, koralna ogrlica!) Lepo bi bilo dirnuti ih ru
kama. Ali to se ne srne. A one crvene minue su
za ui. A ovo, s crvenom vatrom i ak vinom
unutra jesu granati. (Kai, Asja, narukvica od
granata. Na-rukvica.) A evo koralnog broa ru
e. Korali su Neapel, granati eka. Postoji
voe granatne boje koje se jede. A ovo su udan
naziiv brabanti. Od neke prababe mame
Rumunke. Nikakvog smisla, ista magija. (Kau da
je bila glumica, u pozoritu pevala. . . ape Ma
a naoj guvernanti sa Baltika. Kau da je na
gospodin za njom oajavao. Dummheiten1
1 Gluposti (nem.).

34
preseca guvernanta u basu, uvajui ast kue
prosto bogata ki, bogat otac. A pevala je kao ptica,
iz zadovoljstva.) Toplo deakovo odelo od somota
plamene boje. Deak koji se tako oblai nosi naziv
paa. (I crni nur sa zmijskom glavicom, kojim se
podvezuje duga suknja takoe nosi naziv paa.)
A ovaj dugi no je spada. Teka svila, moare,
kope. Kutijice, futrolice. .. Trava od koje sve mi
rie zove se pauli. Ubedivi se da noeva vie nee
biti, Andrjua se baca u kas oko dvorita, jaui na
tapu. Ja bojaljivo materi: Mama, kako je
t o . .. lepo! Ne mislim tako. A treba uvati
jer je to Ljorin miraz. Ah, kakav srebrni sneg!
je naftalin. Da ne pojedu moljci. Naftalin,
moljci, miraz, pauli nikakvog smisla, prava ma
gija.
Kasnije se na naem zelenom dvoritu s topo
lama pojavio skelet velosipeda. Kaem skelet, jer
kad sam malo poodrasla, odmah sam ga prepoznala
u prvoj od onih nesrazmerno visokih ivotinja, s
nesrazmemo dugim vratovima i visokim nogama,
ivotinja koje postoje samo u obliku kostur, pa i
to samo na slikama (kao i ovakvi velosipedi). -
istorijski istoriarov velosiped! kikoe se, i ak
se grohotom srneje slobodni mislilac, student Gu-
ljajev, koji Andrjuu priprema za prijemni razred
sedme gimnazije, a sestru Ljoru, kradom, da se
njome oeni. To je bio prvi model velosipeda koji
je nedareljivi ded poklonio ili, tanije, ostavio (pro
stije prepustio!) unuku doraslom za uenje. A
sebi je ded kupio novi. Najtee, i za devetogodinjeg
deaka ak neostvarljivo, bilo je da na taj velosi
ped sedne. A zatim da se njime vozi: noge mu
za ceo arin nisu dosezale do pedala. Jedino mu je
bilo dostupno da na njemu sedi, jer je skelet imao
tri toka te je bio uravnoteen i stabilan. Velosiped
sa Andrjusom na sedlu vukao je kroz dvorite po-
dvornik Matvej. Mene i Asju na taj zavetni velo
siped Ilovajskih nisu putali nikad. A mi zbog toga
nismo ni alile. Sve Ilovajsko u naoj kui, od a
1

renih tapia srednjokolke Valerije do Andrjuinog
ihtiosaurusa, za nas, samo Cvetajeve, bilo je tabu.
To je bila kua nemih zabrana i zavetnin. Kasnije
se u naem domu pojavila i i s t a t a k v a puka.
I i s t i t a k a v dogled. Moe se rei da je ded iz
svojih stvari izrastao poput deteta koje izrasta iz
obue, samo to je to ilo u obrnutoj proporciji: vee
stvari je zamenjivao manjima. Uostalom velosi-
ped, puka, dogled bili su, kako je kasnije ispalo,
jedino to je unuk nasledio od deda. Sve ostalo (mi-
lione pod navodnicima ili bez navodnika) nasle-
dila je revolucija.
Ilovajski je iveo na Maloj Dimitrovki, u uli
ici pored crkve Starog Pimena. U njihovoj kui
Asja i ja nikad nismo bile, samo smo sluale o njoj.
Otac mami: Ti ve ceo mesec nisi tamo bila,
shvati: uvredie se! Primoraj sebe, mila, tako tre
ba . . . Znai, opet sedeti u sobi na uglu i elo
vee igrati vint! A vint se igra ovako: na sredini
sobe stoji sto na zavrtnju, oko njega sede gosti, i
vrte, ko zavrti najjae dobij a. To se zove jo
vrteti stolove, i tako se upravo igraju mladi Ilo
vajski i srednjokolka Ljora kad se zakljuaju u
sobi da mi ne bismo mogle ui. Igra dosadna, ak
i strana, jer kako proizlazi iz maminih rei
do ponoi nije slobodno ni s mesta ustati ni preki
nuti: u vratima ugaone sobe sedi ded Ilovajski koji
ne puta nikoga. Kasnije kad sam shvatila da je vint
igra karata, upamtila sam mamine rei: Wenn die
Menschen keine Gedanken zum Austausch hdben,
tauschen sie Karten aus,2 a jo kasnije sam te rei
p r e p o z n a l a u Sopenhauera. Sta moemo,
draga, ljude ne moe preraditi, a vreati ih ne tre
ba . . . uzdisao je otac, koji je bio potpuno ravno
duan prema svakome stolu, izuzev svog pisaeg
stola.
Andrjua ne voli da odlazi Ilovajski-ma. Vrnja-
k tamo nema, i odmah pada u kande druge de-
2 Kad ljudi nemaju jedni drugima ta da kau, igraj
karte (nem.).

36
diine ene, Aleksandre Aleksandrovne, kojoj se on
tako i obraa, po imenu i oevom imenu. Aleksan
dra Aleksandrovna (roena Kovrajska) trideset go
dina je mlaa od deda i, kako odrasli tvrde, jo uvek
je lepotica, dok mi smatramo obrnuto, jer ima pa
kosno lice, nos s nekakvim ulubljenim nozdrvama,
i isti takav unjkav glas. A mladei iznad njene
gornje usne izgledaju kao obine mrlje, kao da je
jela okoladu i nije obrisala usta. A haljine su joj
uvek pepita, na sitne kockice, crne i bele, mrke i
bele, sive i bele, i ako se dugo u te are gleda, jav
lja se treperenje u oima, a ba mora da se gleda
dugo, i ja sputam pogled, krijui oi od njenih sve-
videih crnih oiju koje su prava suprotnost njego
vim plavim to ne vide, i onda opet pred oima
imam njenu suknju sa istom takvom arom pepita.
Sva zategnuta, utegnuta, kako stariji govore: tire
quatre pingles*, i sve vreme ubada iglama
koje ju, sa ove quatre pingles,* u oima nas, de-
ce, pretvaraju u neko jastue za igle.
Ali deca Aleksandre Ivanovne su divna. Ima ih
troje: smeooka Nadja, cmooki Serjoa i lepukasta
Olja, ije oi u naoj kui nazivaju nezaboravcima.
Dimitrij Ivanovi Ilovajski bio je oenjen dva
puta. Prva ena i sve troje dece iz prvog braka umrli
su. Pamtim iz porodinog albuma prekrasna lica tih
deaka. (U toj kui je lepota cvetala!) Poslednja iz
prve porodice umrla je ve spomenuta lepotica V. D.
Ali smrt se nije zaustavljala. Godine 1904. i lepa
Nadja i lepi Serjoa (ona dvadeset i dve godine, on
dvadeset) jedno za drugim su leali u kovezima na
stolu u kui pored Starog Pimena. A poslednja ki,
Olja, za Ilovajskog gore no da je umrla: odbegla
je za oveka jevrejskog porekla u Sibir i tamo se
s njim venala.
1906. godina. Asja i ja, posle dugog boravka u
inostramstvu, izgubivi majku, odrasle i odviknute34
3 Zakopana do poslednjeg dugmeta (franc.).
4 etiri iode (franc.).

37
 od mnogo ega, vratile smo se u nau kuu u Trjoh-
prudnoj uliici. Veliki salon, u kome se u toku na
eg boravka van kue pojavio samo portret Andrju-
ine matere, u koloru i izraen do pojasa (portret koji
je u n a e m ivotu bio koban), na sredini salona
beka stolica, i na goloj stolici, pod tamnim lepim
pogledom pokojnice, u talasima svoje crne bunde,
nasred neprekrivenog poda, kao na sredini golog po
lja ded Ilovajski. Isprueni prst, olovni, nevidei
pogled: koja je to: Asja i li. . . ? Marina.
--. . . I nije nas prepoznavao ne zato to
nas toliko godina nije video, nego zato to nas uop-
te nikad nije video, to znai nije povezivao lice s
imenom, a nije ga povezivao zato to nije to ni e-
leo. Pitanje o imenu (koja je koja) bilo je najistija
funkcija istoriara: mettre les noms sur les figures5
i odmah tu zaboravljano, jer je bilo neistorijsko. A
do istorijskih datuma, to jest do mojih i Asjinih
godina, Ilovajski nikad nije stigao. ta njemu moe
da znai da li je Marini to pred njim stoji pet ili
petnaest leta kad ona nije Marina Mnjieh, dok
je on sm napunio ve osamdeset i nekoliko zima!
udan je dediin dom priao bi brat Andr-
jua, koji je sve te godine proveo kod Ilovajskih
greju u prizemlju i uvek samo nou, a bosom no
gom ne moe da stane zaigra kao u paklu!
A sm ded spava u potkrovlju, drea prozori otvo
ren ak i po najjaem mrazu. Nadju i Serjou tako-
e je prisiljavao da tamo spavaju, -moda su zbog
toga i umrli. I gotovo nita ne jede, tokom celog da
na po tri suene ljive i dva tanjira ovsene kae.
Nou ne spava, i meni ne d da spavam: ili pie ili
koraa iznad same moje glave, tamo-natrag, tamo-
-natrag. Prestane znai pie. Ja u gimnaziju
om na spavanje, dolazim na ruak on opet pie.
I ta stalno pie? Hou, veli, da dovedem do posled-
njih dana. Do kojih to poslednjih, poto, danas, na
primer, ve izgleda kao da je p o s l e d n j i dan,
5 Identifikovati likove (franc.).

38
a sutra opet poslednji!... I tako moe da se ni
kad i ne zavri... Ali je zdrav!! Jo jae na konju,
a kad zatrubi na rog ui ti probije! Sm ne spa
va, a druge tera u krevet. Dok su Nadja i Serjoa
bili ivi, doe mlado drutvo, razgovaraju, gata ju
ili se upuste u neke drutvene igre tano u de
set, im asovnik pone da izbija, na pragu se po
javljuje ded u kunom ogrtau. Prie i duhne u
svecu, zatim u drugu, i tako sve redom, dok ne osta
ne jedna. Nju ne gasi. I ode bez rei. Znai, vreme
je da gosti idu kui. A gosti u predsoblju malo ga
lame, struu kaljaama kako bi on mislio da su oti
li, a kad se on popne u svoje potkrovlje vraaju
se, i tek tada poinje gozba, samo tiho.
Kad smo poodrasle, ded je poeo da nam po
stavlja jo jedno pitanje, ili ak i dva: Ide li u
gimnaziju? Da. Iz kojeg udbenika ui
istoriju? Iz Vinogradova. (Varijanta: Visera.)
Nezadovoljno: Hm. Ali na ispitima mi je Ilovajskd
dobro posluio, i to ne jednom. Jednoga dana otvo
rim njegov udbenik i oko mi se zaustavi na ovak
voj napomeni, odtampanoj sitnim slogom na dnu
stranice: Mitridat je na Pontijskim movarama iz
gubio sedam slonova i jedno oko. Dopalo mi se to
oko. Izgubljeno a ostalo. Tvrdim da je to oko
umetniko! Jer ta znai cela umetnost ako ne na
laenje izgubljenih stvari, ako ne ovekoveenje
gubitaka?
Poeh da itam dalje i ono to je bilo ra
nije i kasnije, istoriju starog, srednjeg i novog ve-
ka, i dooh do ubeenja da sve to on pie vidim,
da je u njega sve oko, dok je veita klasna
borba naih Potockih, Alferovskih i ostalih libe
ralnih gimnazija sasvim bez oiju, bez lic, svud
samo gomile sveta koje se stalno biju. Uvideh da
su u Ilovajskog i v a bia, ivi carevi i carice
pa i ne samo carevi nego i monasi, lopue i razboj
nici! .. . Odlino ste nauili. Po kakvom udbeniku
ste se spremali? Ilovajskom. Liberalni pe
dagog, ne verujui svojim uima: Kako? Pa njego
39
vi su udbenici potpuno zastareli! (Pauza, ispunjena
svakojakim razmiljanjima.) U svakom sluaju, od-
lio ste upueni. I, bez obzira na izvesnu jedno
stranost obavetenosti, dau vam . . . P et. . .
sugeriram mu u mislima. Tu alu ponavljala sam
u svakoj gimnaziji u koju sam se upisivala, a upi
sivala sam se i menjala ih stalno. I tako je Ilovaj-
ski, omrznut od tolikih uenikih pokolenja, bio
izvor ne jedne petice koju sam dobijala ja, uenica
liberalnih vremena.
Drugo pitanje koje je Ilovajski postavljao Asji
i meni, bilo je: Jesi li moj ,Kremlj' itala? Je
sam. t a ja u njemu piem? Jevre-
jima. t a o Jevrejima tamo piem?
Vi ih ne volite. (Senka osmeha i nepokolebljivog
uverenja:) Ne v o l i t e ! . . . Roenog unuka
je, uostalom, ispitivao podrobnije i lukavije. I
to mu kai, i ono! Prvo sasluanje! Nisam ja, naj
zad, to pisao! Napamet da nagruvam, ta li?
alio se Andrej. njemu: Nemci. A on: Livon-
ci. A mene ba briga, neka su i uhonci! Jue me
ceo as nije putao!
Meseni list Kremlj: urednik, saradnik, pret
platnik i kolporter je jedno jedino lice Dimitrij
Ilovajski. (Roacima i poznanicima je dostavljao on
lino.) Cenzura ga je, uostalom, pogodila, jer je 1905.
godine, posle trostruke opomene, Kremlj bio obu
stavljen, zbog otvorene i srdite kritike kojom je is-
toriar Ilovajski osudio istorijski postupak posled-
njeg cara Rusije, poinjen u oktobru 1905. godine.
Seam se kako sam u dnevniku moje majke, iz nje
nih mladih godina (oko 1895. godine) proitala ova
kav zapis: Bila sam na predavanju D. I., odra
nom u prisustvu njihovih carskih velianstava. Te
ma postavljanje na presto Mihaila Romanova. Po
Ilovajskom je ispadalo da je Mihail Romanov iza
bran za cara zbog svoje potpune nitavnosti. To je
hrabro, ali u prisustvu lanova dinastije nije red.
Svoju neustraivost i najdublje ne voenje rauna
o svemu onome to jednom zanavek nije prihvatio
40
kao istinu i dunost, on je dokazao i u eposi mnogo
vanijoj no to je bila 1905. godina. I istinu ca
revima sa osmehom govoriti. Osmeh na licu Ilovaj-
skog nisam videla nikad. Sumnjam da bi ga videli
i carevi. Ali istinu su uli. Kremlj je kasnije
ponovo dobio dozvolu da izlazi, i D. I. je nastavio
da njime preplavljuje domove svojih vazala. Jedino
to mi se urezalo u pamenje od jedinoga mog bo
ravka u domu Ilovajskih jesu denjkovi Kremlja
u dubokim prozorskim udubljenjima u prizemlju,
denjkovi koji su sezali do polovine prozor i koji
su, ne u prenosnom smislu nego naj doslovnije, za
klanjali stanovnicima i posetiocima svetlost i svet.
A soba, polupodzemna, sa svodovima iz vremena
Borisa Godunova, molim da se ne zaboravi.
Bio je to lep starac: visok, pleat, i uprkos svo
jih devedeset godina, prav kao jela. Pravilne crte,
razdeljak sa strane i kosa kovrdava kao u Turge-
njega, i takoe kao u Turgenjeva prekrasno elo.
A ispod tog ela pogled ledenih, krupnih, prodor
nih oiju koje su na sve ivo gledale sa olovnim
spokoj stvom.
Sklapam svoje oi i vidim: nae malo pred
soblje u Trjohprudnoj uliici, u vratima starac u
ogromnoj bundi, a pred njim preplaena sobarica,
koja ni za deset godina nije uspela da navikne na
njega. Ti se zove Maa? Reci onda, Mao, svo
me gospodinu da je dolazio gospodin od Starog Pi-
mena. Doneo mu ,Kremlj*.I.

II. DOM PORED STAROG PIMENA

Bio je to dom smrti. Sve je u tom domu imalo

svoj kraj, sve osim smrti. Osim starosti. Sve: lepo-
ta, mladost, privlanost, ivot. Sve se u tome domu
zavravalo, osim Ilovajskog. estoki starac odluio
je da ivi. ivi tu ve k. .. Svu decu posahranjivao,
a o n ... Dvadesetogodinji sin pod zemljom, a se-
41
damdesetogodinji starac hoda po zemlji. . Praen
tim apatom, pa ak i osudom iveo je.
Mnogo kasnije, poto sam proitala Farerove
Hommes vivants6, ne da sam se setila (oprosti mi,
Boe, jer je to greh), nego sam videla pred sobom
D. I. Knjiga je strana i po svojoj strahoti primi
tivna. Stogodinji starci na nekoj kamenoj pustinji
vrebaju na mlade putnike, pozivaju ih k sebi, i po
tom iaju iz njih krv da bi iveli. Dimitrij Ivano-
vi niiju krv nije pio, ne, on je na svoj nain decu
ak i voleo, ali nekakva podudarnost ipak postoji:
tako dug ivot ve sm po sebi je neto retko, a
naspram tolikih mladih smrti svojih najbliih
jezivo. Prva ena, dva sinia i ki; sin i ki iz dru
gog braka. . . Bio je to nekakav pomor mladosti.
Pomor koji je zaobilazio samo njega.
U naoj kui, kao i u njegovoj, Ilovajskom su
esto zamerali zbog krutosti, ak i okrutnosti. Ne,
okrutan on nije bio, nego je bio ba estok, vrat
nije povijao ni pred im, ni pod im, osim pred
narednim (vremenski neogranienim) radom. inilo
bi se tolike opomene! Ako ne popusti, ne slo
mi oholost, ne odrekne se vlasti, to znai, pre sve
ga, ne kapitulira pred oevidnou i ovi e ta-
koe umreti. Svi e pomreti. Ali njegove oi videle
su neto drugo. Nisu videle smisao mrtvih tela to
su jedno za drugim bila postavljana na odar. U sop-
stvenom domu i svom ivotu istoriar nije osetio
I s t o r i j u. (A moda ni ne Istoriju nego Sudbinu
koja se otkriva samo pesniku?) Oevidnost za nje
gove oi bila je jedna: njegova roditeljska vlast i
nepogreivost njenih dekreta. Smrt je, meutim, ne
srea poslata od Boga. Ni za trenutak starac se nije
osetio krivim. A da li je i bio kriv?
Nad tom decom bila se nadnela kob rane smrti.
Ne smeite se, ona postoji. I Ilovajski je, kao u mitu,
bio moda samo orue. (Hronos m o r a da jede svo
ju decu.) Krivica postoji onda kad postoji svest o
6 ivi ljudi (franc.).

42
njoj. Kada svesti nema, ona nije krivica, makar bila
i smrtonosna. Ilovajski je, pak, iveo u Ilovaj-
skom je ivela nepopravljiva svest o ispravnosti. Ka
ko suditi nepogreivost?
I moda je ono to se svima inilo kao volja za
ivot bila ne-volja kobi u odnosu prema njemu, kob
obrnuta od deje, moda je nad njim vladala kob
dugog ivota, kao nad njegovima kob rane smrti?
Kob dugog ivota koji je postao prokletstvo? (Sibila
koja ne moe da umre?)
I poto je sve mit, poto ne-mita nema, poto
nema van-mita, nema iz-mita, jer je mit sve predu-
predio i zanavek izvajao, Ilovajski se danas preda
mnom javlja u liku Harona koji amcem prevozi
preko Lete svu svoju smrtnu decu jedno za dru-
gim.
Evo onih prvih deaka iz prozoria porodinog
albuma, starijih od mene za etrdeset godina, sa
svojom mladom majkom u sredini. Obojica lie na
oca: visoka ela, jasne oi, pravilne crte do po-
slednjeg trenutka meusobno se, iznad majina kri
la, zapljuskuju nepominom vodom Lete ...
Evo Varvare Dimitrijevne, voljene ene nevo
ljenoga, koja je drugog volela, ispevala svoju nesre
u pod suncem Napulja i umrla posle roenja prvo
ga sina ukoila se na polovini rei, sa buketom
u rukama, sveana, otmena ugruak krvi se po-
merao, pomerao i stigao do srca Varvare Dimitri-
jevne sve u koralima, sa jo toplim rumenilom Juga
i prvom radou... Evo je, koralnom ogrlicom ma
e sinu koga ostavlja ...
I magla nad Letom se proreduje ovo vie nije
album, nije portret, preda mnom se pojavljuje Na-
dja, iva, zlaana i rumena, sva nekako vrela i bar
unasta, kao breskva na suncu, Nadja u svojoj
tamnocrvenoj (Prozerpina!) pelerini koju, izjedana
vruicom, as raskopava, as zakopava o, ne,
to nije mrtvaki pokrov! Mit ne zna za pokrov, svi
su ivi, ivi odlaze u smrt, neko sa granicom, ne
ko s knjigom, neko s igrakom. ..
43
 (Sve se u toj barci smenjuje osim prevoznika.)
Evo Serjoe ivog odbleska minulih pokole-
nja (oh, kako ti n i t a nisi shvatio, istoriaru!).
Otmen, prefinjen, s malim zulufima na potpuno de-
tinjem licu, vatreno crnih oiju; nije rumen, nego
upadljivo bled onakav kakav je bio 1912. godine
na gravuri, u porodinoj hronici, kao srastao sa
svojom (avaj, studentskom!) uniformom. (I evo iz
najdubljih skrovita moga detinjstva izranja Serjoa
Bor-Ramenski, Raul Dobri iz romana Zenaide Fleu
riot, namenjenog devojkama. . . A, u stvari, veito
ovaploenje mladia: Ganimed kojim se ushiivao
Zevs, Heraklov miljenik Hil koga je otela ni mfa...
Ali o v a reka je Leta, reka bez nimfe, reka bez
zvuka, Leta kojoj nije potrebno nita, ak ni nje
gove prekrasne oi.
Dragi Serjoa i Nad ja, vidim vas u prolee
1903. godine u blagoslovenom italijanskom mestu,
Nervi ju pored enove. Serjou u hladu pored
matere, Nadju na sunanom blesku, koji pre-
seca samo majina senka. Majka Serjou titi, Nadju
pazi. Vidim ih obe, majku i ker, u koiji za vre-
me bataille de fleurs1. Sve prvo cvee za ker
ku, a sve papirno, zajedno sa grumenima peska (a
moda i olova) za majku. Raspali se Talijan i
baci: na lepoticu ruu, a na zmaja blato. (I
otkuda je A. A., sama lepotica, koja u etrdesetoj
godini nije imala ni jedne sede vlasi, smislila da
se prerui u zmaja?) Nadja se smeje, majka niim
ne pokazuje svoje raspoloenje, ali odmah posle prve
ture du obale nareuje koijau da vozi natrag
i to bespovratno. Sa borbe cvetova u onu za
jedniku sobu gde jo dosta zdrava sestra stanuje
sa ve teko bolesnim bratom i gde jedno drugo bude
kaljem. U Nadju je zaljubljen student Fan-der-Flas,
ne Holananin ipak, nego Kijevljanin, takoe bole
stan, takoe lep, koga As ja i ja nazivamo mana
stirskim makom zato to je debeo i nekako naro
7 Karneval cvea (franc.).

44
ito ist i ivi u zasebnoj kuici, nalik na eliju.
Asja i ja nosimo Nadji pisamca koja joj on alje,
a ponekad i njemu od Nadje. Nadja nas tada vatre
no, mnogo puta ljubi u glavu i pritiska na vrele
grudi. Zaljubljene podrava naa mama, takoe mla
da, takoe bolesna, satima zabavljajui A. A. koju
ne podnosi, priajui joj o domainskim problemima
koje takoe ne podnosi, izmenjuje s njom razne opa
ske, shvatanja, ponekad izmiljanja: kako, na pri
mer, kiseliti r epu... (Posle toga, nama: ,,Nek je
kiseli! Sama e je i jesti!) I na taj nain odvraa
Kerberovu panju, uspavljuje njenu budnost do pot
punog zaboravljanja na vreme. Ali jednog lepog da
na srea se zavrava. Ne ekajui na kraj leenja,
izgovarajui se skupoom ivota u tuini (dvoje u
jednoj sobi po pet franaka, kao da su milioni. ..
a u stvari zbog toga to Nada nema uspeh (ta-
nije, to majci ne odgovara kategorija onih to nje
nu ker oboavaju), ona decu odvodi iz primorskog
Nervija na vlano imanje Ilovajskih, Spasko. Na-
dja plae, Fan-der-Flas plae, i ne jedini on (naro
ito je plakao jedan s velikom riom bradom, koji,
ak, i nije bio iz naeg pansiona i a koga Nada ni
kad nije ak ni pogledala), naa mama plae. Asja
i ja plaemo, ne plae samo utivi Serjoa, iz poto
vanja prema materi, ali se iz kola stalno osvre,
kako se tada inilo na Nervi, a pokazalo se
na svoj ivot.

Mati. Mati je ona bila sinu, a ne kerkama. Ne

ka mi oprosti njena sen i neka zna da ja pre svega
i posle svega ne sudim. Postoji ukrajinska bajka
o materi i kumi. Ide devojka nou pored crkve, vidi
svetlost, ulazi. Sluba tiha, svetenik stran, vemici
neobini: jedni koje davno nije videla, druge
uopte ne poznaje. Odjednom je neko hvata za ruku.
Osvre se pred njom njena pokojna kuma. Bei
odavde, devojko, jer ako te majka tvoja roena ugle
da raskinue te. Ali prekasno je: mati ju je ugle
45
dala, probija se kroz gomilu. Devojka u beg, mati
za njom, jure obe preko pustih polja (ki po zemlji,
a mati za njom iznad zemlje). Ali pored devojke je
i kuma, ne doputa da joj se nanese zlo, nego u
trku zasipa devojinu roenu mater krstovima, zna
cima krsta je zadrava. Najzad kraj. Kraj sela,
prva kua. Pevaju petlovi. I kuma, opratajui se:
Nikada, keri, vie ne svraaj nou u crkvu kad
ugleda svetlost. To se neupokojene due mole s
neupokojenim popom. Da ne bee mene, tvoja bi te
roena mati pojela, jer jo od svoje smrti otri zube
na tebe.
Kad sam tu bajku, kao uvek u takvim sluaje
vima, poela sama sebi priati da bih je bolje shva
tila, i potom postavljati pitanja o emu je tu re?
zato? jedna jedina osoba, moja sabesednica, od
luno ree: to je jasno! Ljubomora. Jer ki je
suparnica. Posmrtna zavist zbog mladosti, zavist
nesrene zbog sree, zavist mrtve zbog ivota. I vra
ajui se k A. A.: neupokojene strasti umrle koja
n i k a d nije ivela. Jer A. A. nikad nije ivela.
Udavi se kao mlada lepotica za starog Ilovajskog,
udala se zbog novca i imena. A dobila je kune klju
eve da ih nosi o pojasu, i na sebe krst. Mu ju
je obasipao groznom ljubomorom. U porodici se pri
alo o tome. estoki starac voleo je lepotu. Nikud
i nikad je nije putao samu, sem jedan jedini put
s nekim svojim prijateljem pustio je da poe na bal,
i onda joj je to do kraja ivota prebacivao. Bezraz
lono. Bila je ohola i verna. (Do izdaje, slino kao
i do sopstvene lepote, naprosto se nikad nije spu
tala. Takvom je i vidim, kako stoji sa izrazom lica
kao da gazi sopstvenu lepotu.) Stigoe de. I im
se rodie, odelie je od nje tradicionalnim zidom doj-
kinja, dadilja, bon, guvernanti, uitelj. A i da ne
govorimo o jazu koji je razdvajao roditeljski vrh
i deje prizemlje. Deca su, odista, ivela pod ro
diteljima kao pod zaklonom: ono po emu su rodi
telji sa svim svojim teretima, svom svojom teinom
stupali, za decu je bilo vrh, to znai, prosto im
46
je lealo nad glavama. Poput Atlanta, drali su na
sebi nebeski svod zajedno s nebesnicima koji ive
u visini. (Nije sluajno njihovo prizemlje imalo
zasvoene odaje!) I slomili su se. A kad je re o
vaspitanju: kako je u takvim uslovima moglo doi
do zblienja sa svojom decom? Kako se probiti kroz
svu tu ropsku poniznu i vrstu gomilu? Za tako
neto trebalo bi v e o m a voleti. A je li mogue,
ja samo pitam, je li ba neizbeno, neminovno
voleti dete koje se ima s nevoljenim, moda ak i
nepodnoljivim ovekom? Ana Karenjina je mogla,
ali to je bio sin, sin nalik na nju, sin njen, sin jedi-
nac, sin njene due. Takav sin je za A. A. bilo nje
no poslednje dete, Serjoa, dete njene due i tela,
o n a iva da je ve na zaranku mladosti nisu
ubili.
Nema fizike slinosti bez slinosti duevne. A
ako je Serjoa sav blagost, bojaljivost, nenost
od prvog pogleda izgledao kao da je potpuna
suprotnost u odnosu prema majci, bilo je to zato
to su ga uporeivali s njom sadanjom, a ne s njom
nekadanjom, onakvom kakva je bila u njegovim
godinama. Zar nije ispoljila najvie smirenje onda
kada se, udavi se za nevoljenog, zauvek pokorila,
pomirila, dala se slomiti, ba kao to bi se i njen
sin bez najmanjeg protivljenja oenio onom koju bi
mu ona, majka, pokazala jednim pokretom obrve.
Samo to u Serjoe, jo neobeleenog ivotom, vi
dimo smirenje pokornosti, a u nje okorelost po
kornosti.
ivot je, meutim, polako izobliavao lepu de-
vojku. Kad zna da nee poi nikad i nikud, poi
nje da ivi tu gde si. Jeste. Saivljuje se sa eli
jom. Ono to ti je u poetku izgledalo kao bezumno
i nezakonito, postajalo je mera svih stvari. A tam
niar, videi pokornost, omekava, pomalo poputa,
i poinje nakazni ali pravi savez zatvorenika i tam
niara, savez one koja ne voli i nevoljenog, poinje
n j e n o oblikovanje po njegovoj slici i podobiju.
Ali kakva tu moe biti slika i podobije? Izmeu
47
starca istoriara i lepotice koja ga ne voli? Sta je
A. A. mogla poprimiti od D. L? Istoriju, delo nje
gova ivota? Ne, istoriju je on pisao sm. Ideje?
Prema njima je ona, kao svaka prava ena, bila
ravnoduna (a ne bi bila kad b i . . . no kako toga
kad bi nije bilo...) I, da ne nastavljamo uprazno
od njega je ona mogla da preuzme samo metode.
Njegove metode krtarenja, gospodarenja, strogosti,
opsednutosti, i tako dalje. Metodii koji su se u nje
odmah izopaili u navike pa ak i manije, jer nije
isto zemlja i kua, nije isto knjiga i ivot. Sva ne
trpeljivost Ilovajskog prema strancima prenela se
u nje na jednu osobu, Nemicu-ekonomku, celokup-
na njegova teorija o bogaenju drave zatvorila se
u granice njene ostave, sve njegove apstraktne ideje
o dravnom ureenju u A. A. su se prenele na njenu
i v u decu. Zato tajiti: Ilovajski je u kui bio ti
ranin, ali tiranin idejni, bez trunke sitniavosti. Jed
nom zauvek, en bloc8. I pre je ak bio Olimpijac
nego tiranin: on se do dece, naprosto, nikad nije mo
gao spustiti. A. A. pak, ne izlazei iz kue, ulazila
je u sve, u svaki njihov korak i gest, i ba zato to
je ulazila u sve, i to samo povrno, u njih same, u
njihov unutranji svet nikad nije ula. To je razlika
kao izmeu pape koji sankcionie i obinog borbe
nog lana jezuitskog bratstva. Reju, u kui je A. A.
bila desna ruka, a desna ruka je uvek gora od glave.
Mlade devojke treba da odlaze na balove, rekao
bi Ilovajski. Da, ali da posle povratka veaju
haljine na vealice, odgovarala bi A. A. (Strogo
reeno, ona je, oito, trovala njihovu mladost.) Mla
de devojke treba da igraju s onima koji se sviaju
njihovim roditeljima, govorio bi D. I. znai
da ne igraju s onima koji se n j i m a dopadaju,
dodavala bi A. A. Naglasak se sa onoga to bi tre
balo da bude, prenosio na ono to se zabranjuje.
Fizika zabrana postajala je duhovna.
* Odjednom (franc.).

48
 Zato? Zato i otkuda zabrane? Zato to su njoj
samoj jo sasvim nedavno zabranili da ivi, to je
samoj sebi u zanosu (ma bilo ak i iz hladne pro-
raunatosti, ipak u zanosu mate!) zabranila, zato
to je samu sebe za ivota sahranila u kui pored
Starog Pimena. Kerke, a naroito jedna, izrastaju
u lepotice. Kerke rastu vesele. sam takoe
bila lepotica. Kerke rastu vesele. I ja sam
se smejala.
To je podsvesna osveta (podvlaim to tri puta)
na kerkama zbog sopstvenog upropaenog ivota.
Ako je po uprotenom mitu rodbine i posluge D. I.
svoju dugovenost isisao iz svoje dece, A. A. ih
je izjdala. Ne, nije ih izjdala. Ona se nije
hranila njihovim sokovima, jer bi joj, onda, ti so
kovi oito prijali, a toga nije bilo ona ih je
vrstom rukom davila, ne dajui im da se razviju,
tako da ni njeni enski izdanci takoe nisu bili
sreni. Mnoge se starosti pothranjuju mladou ke
rki, a ova je starost kerke pritiskivala teretom nad
grobnog kamena. sam se uguila, pa ne dii
ni ti!
Nakazno? A zar takav brak nije nakazan? Sa
ma je sebi kriva! A ta je ona znala? Je li uopte
znala ta je brak? To dananje ene znaju. A one,
od pre pedeset godina, letele su u taj pakao kao
leptirie na svetlost, svom silinom. Upadale su u
brak kao u provaliju. I uz to ko zna? Moda su
iza tog stajali i roditeljska vlast, pretnje i nagovori
n j e n e majke? Srce okorelo u nesrei eto ta
je tu bilo. No kako se onda svetiti na nevinima?
A zar je ona znala da je to osveta? To se u njoj
priroda koja je bila sveznajua svetila zbog po
injenog nasilja. O n a je pak, u potpunoj nevi
nosti, smatrala da vaspitava. (Karakteristino je i
potvruje sve ovo to govorim injenica da je bolest
koja je odnela u smrt dvoje njene dece bila n j e n a
bolest, koju su od nje primili i nasledili. Uostalom,
i D. I. je u mladim godinama bolovao od tuberku
loze, samo kada je to bilo, ta njegova mladost?
4 Neovdanje vee 49
I evo, moe se ve govoriti o poetku novoga mita
0 roditeljima koji su se od smrti iskupili ivotom
svoje dece ...)
Devojke ipak niko nije muio. Cak im je veoma
mnogo stvari doputano. Imale su lepe haljine, dru
garice, brau svojih drugarica, imale su karte za po-
smatranje parada i za loe u baletu. I to je
najvanije imale su ive slike. .. Tim recima
razbudila sam elu epohu. Deavalo se to na pre-
lazu u dvadeseti vek, uoi 1905. godine. Jo se nije
utiao amor od studentskih nemira. Re pedel
(univerzitetski posluitelj) jedna je od prvih koju
sam u detinjstvu upamtila, jer je zvuala slino s
reju pudel (pudlica). I evo, odbrana od zabran,
problema, pitanj, zahtev, stranih ljudi, idej
bile su ive slike. Kolebljiva odbrana: zastor od
starinskog damasta. A iza nj ega. . .
Nepomina grupa ivih ljudi obojena bengal-
skom vatrom, zelenom i grimiznom. Grupa ne die,
osmesi ukoeni, plamen treperi, gasi s e . . . Zavesa!
Pljesak ruku. Draesna Nada, koja je oliavala p r o -
1 e e za svakoga ko je sretne, u ovoj priredbi je
predstavljala nepominu alegoriju Vesne, sa rui
astim odbleskom hladnog plamena na licu breskvi-
ne sveine. iva lepotica izobraavala je ukoenu
sliku uspavane lepotice. Lepotice koja spava pred
izbeenim, krmeljivim, dalekovidim, suznim i ko
zna kakvim jo ne pogledima staraca, staraca
Heleninih, Suzaninih, sedamdesetogodinjih vrnjaka
njenog oca. . . (Mogla bih navesti imena, neka su
ve deo istorije, ali emu? Sve je to otilo u mi t ...)
Ali ta su tu radili bradati studenti i docenti?
(Od svih tih okupljenih, brkove nije nosio jedino
Serjoa, nezamenjivi partner svih Nadjinih alego
rijskih preruavanja: Maj svih njenih Vesni, Care
vi svih njenih Lepotic.) Binokl moe da se skine,
ali brada? A eto, oni su takoe uestvovali u Ves-
nama i Pompadurama. Bradati markizi? I takav
contre-sens9 u domu jednog istoriara? I uprkos svoj
9 Besmisao (franc.).
50
tuzi, ne mogu da se ne osmehnem. I posle vie dece
nija stresem se pri samoj pomisli na toliku nago
milanu moru: ive slike u mrtvom domu, mrtve
slike od ivih ljudi.
. . . Prireivane su ive slike, odlazilo se na ve-
erinke igranke pod strogim nadzorom starijih,
to me podsea na groznu dosadu asambleja iz
vremena Petra Velikog. No devojke su to nadokna
ivale. ivot uvek sve nadoknadi. Oko stola za ko
jim su mladi pili aj, polako se okupljalo sve vie
mladih slobodnih mislilaca (kasnije samo desni
arskih kadet!) Plameni sveca, iako su bili zatieni
jakim titovima abaura, podrhtavali su od prvog
naleta idej. Kakvih? Jevrejin je takoe ovek.
I najodvaniji: Ako je i sm Isus bio Jevrejin. . .
Zvuala je jo bojaljivo, ali i u svojoj bojaljivosti
pretea, niim sem sopstvenim zvuanjem ispunjena
re sloboda. Kakva? Celokupna. Od ega? Od sve
ga. I razume se, pre svega od kue. Ne, ne od
roditelj. Roditelji su jo bili neprikosnoveni, van
nadlenosti svih sudova, no zar su oni uopte ugnje
tavali? Ne, ne. Cak ni D. I., sa svojim propisima,
ni A. A., sa svojim pridikovanjem i primedbama
roditelji su i sami bili pod pritiskom, pritiskivao je
sm dom sa svima onima to su nekada u njemu i-
veli, i to tako kako danas vie ne moe da se ivi
(a da li se ikada moglo?). Ugnjetavao je dom svo
jim zidovima debelim kao bedemi, ugnjetavao dubo
kim prozorskim otvorima, ugnjetavao vratima, ni
zatvorenim, ni otvorenim, nego odkrinutim, ugnje
tavao tavanicama po kojima je neprestano, nou,
neko koraao tamo-amo, tamo-amo, pritiskivao vrt
koji je budno motrio na sve, vrsto pribijen uz dom.
Da, najvie je pritiskivao ba vrt, njegova prividna
sloboda, a, u samoj stvari, stalni nadzor budnog,
vlanog drvea koje je tako otvoreno dralo za ru
ku prolost, vrt sa svojom starou, s vratnicama
koje nisu vodile nikuda. A najvie od svega pritis
kivalo je ime: Pimen. Ko je bio Pimen? Kakav
je to svetac? I zato nije titio? Zato je od troje
A* 51
dece oslobodio groblja samo jedno, jednu? Mladi
Ilovajski borili su se za slobodu, elei da se oslo
bode samo tog stranog sveca koji kao da ih je ta
pom gonio u grob. Da se oslobode uvara koji je
uvao kuu to je uvala njih. (Oh, P i m e n u je
bilo stalo jedino do kue, da nju sauva elu, sa
svim onim to se nalazilo u njoj, bilo da je u pita
nju komoda, mrtvaki koveg ili sin.) Otrgnuti se
od Starog Pimena! Nisu ni znali ta govore. (Jed
nom, posle takve eksplozije, Nada: Uostalom, ja i
Serjoa neemo dugo iveti u njemu. Dom e ostati
Olji. A Olja, kao da se uvredila zbog takve dodele
(poklona!) vatreno: ja u ga dii u vazduh!
No Rusija je sa s v i m Starim Pimenima odletela
u vazduh mnogo pre.)
Pritisak roditelj je postojao, ali je to bio pri
tisak izvrilaca, nehotini. (Ne zaboravimo da je i
iznad Zevsa stajala Sudbina.) Pritisak nije dolazio
od njihova prisustva, nego od njihova sveprisustva,
svebia, u samoj atmosferi doma i u rasponu od
trideset vrsta oko njega (i trideset godina ispred
njih!). I dosegnue me desnica tvoja nije uop-
te znailo da je A. A. stalno sedela kerkama nad
glavom i antrala (kerke su za nju bile samo deo
domainstva, isto kao krinje), niti da je D. I., kad
nije imao asove, upadao i lovio ih. Pritisak se sa
stojao u tome to nezgodnih asova nije bilo, nije
ih ni moglo biti, to je sm taj dom bio beskrajni
as istorije, to je fiziki uzev lako bilo pri
tisak izbei: propustiti ga. Bilo je to svodei stvar
na prave razmere navoenje na greh putem po-
verenja. Ne, nije dobro reeno: roditelji nisu mogli
ni pomiljati da bi mogli da budu obmanuti. Slepo-
a njihove vere (u nenaruivost svoje istine i vlasti)
upravo je i inila zatvor. Lokoti nisu ni postojali.
Uostalom, odavno je poznato da vera namee veze
jae od svih lanaca. Ako nije red obmanuti onoga
koja ima poverenje, zar je mogue obmanuti onoga
ko ne sumnja, niti je ikad posumnjao? Keri, kao i
mati, bile su asne i ohole. Dom pored Staroga Pi-
52
mena pored sve svoje mune atmosfere odisao je
plemenitou. Tua mu je bila svaka sitniavost.
(Kod nas je bilo teko, zna se, ali ovakve sitnia-
vosti nije bilo izjavila je Olja Ilovajska, govo
rei o porodici u koju je pobegla od Starog Pimena.)
To nije bila obiajna tragikomedija naredaba i obma
na, secanja i podval, koja se kao sve to je uobi
ajeno uvek dobro svri. Dom pored Starog Pi
mena nije mogao dobro da zavri. Zato i ima nada
mnom toliku mo, to je bio ne manje autentino
tragian nego Prijamov dom. Zato to je nad njim
bila nadnesena Kob. Kob koja se oitovala u naj-
fizikijoj odsutnosti roditeljskog pritiska, u njiho
vom olimpijstvu: gore, na svetlosti, otkuda su dole
u zasvoene suterene i vrt utonuo u maglu stizali
nevidljivi dekreti struje. (Uzgred reeno, koliko
je ostalo u mome seanju iz Rusije, to je bio jedini
dom u kome su r o d i t e l j i iveli na spratu, a
d e c a u prizemlju. I u naoj kui u Trjohprudnoj
uliici, i u svim slinim kuama deje sobe su bile
tesne, niske, ali tople i svetle i nalazile se gore, dok
je roditeljima pripadalo paradno, prostrano, ali pus
to i hladno prizemlje. Deca su se od roditelj spa
avala u gornjim sobama. Kod Ilovajskih, meutim,
decu su roditelji nizvrgli u pakao, pod masivne, te
ke svodove. .. Hada. Starina Starog Pimena oevid
no je bila drevnija od plemike. Uran, Titani...)
Ponekad ipak, jo pojaavajui tu sliku, D. I. mi
i ne izlazi pred oi kao Zevs, nego kao Pluton, vla
dalac podzemnog carstva.
Jadna Nadja izuzev jednog jedinog talijan
skog prolea, po raunu prinudnih narovih zrnaca
provela je u svom rodnom Hadu ceo svoj ivot.
I jadna njena majka, koja od celog narovog plo
da iskuenja nije ostavila ni jedno zrno, ostala je
u Hadu zanavek.
I jadna V. D., koja je ak i izvan praga oeva
carstva ostala sputana ogrlicom od granata. ..
I jadna sirotinjski srena Olja, koja je sva Plu-
tonova blaga dala za penini klas zemlje, ljubavi.
53
 Jadne one, i jadan ti.
Zevs ili Pluton taj otac je svoju decu drao
i vodio kao Olimpijac. Takve kao on nemogue je
osuivati. A vie ih nee ni biti. Njihovo je p r o
l o.
Ali bila je u njemu jedna oblast n e hadovska,
gde nije bilo ni lovor, ni narova, nieg sem pepela
i ljake. To je bila oblast njegove mrnje: judofo-
bije. Ja jo nigde nisam spomenula o starozavet-
nom, fanatinom, j u d e j s k o m srcu Ilovajskog.
Jer ta je drugo njegova mrnja prema Jevrejima,
ako ne biblijska. Od Savaota zapoveena i od Moj-
sijeve strane ozakonjena mrnja pravovernih prema
inovercima, i njen recidiv judejska mrnja pre
ma hrianima? Ilovajski, koji je vrele suze lio za
odsutno-odbaenim, nikad nevienim unukom u i
jim ilama je tekla jevrejska krv (jadnim 01jinim
sinom, koji je kratko vreme iveo) ta je drugo
ako ne fanatini Jevrejin koji plae nad unukom u
ijim ilama tee hrianska krv? I prokletstva Di-
mitrija Ivanovia baena na jedino dete koje mu
je ostalo ivo, na ker, zbog toga to je u njegovu
porodicu uvela Jevrejstvo nisu li to anateme ka
kve je jevrejski fanatik bacio na ker zato to je
njegov rod okaljala udajom za hrianina?
Zar oni nisu blizanci? Zar nisu dvojnici?
Izmeu takvog mrzitelja Jevrejstva i takvog je-
vrejskog fanatika postoji veza mrnje to ih sjedi
njuje, i oni putem te vezivne i l e gledaju jedan
na drugog kao u ogledalu.
A li p r a v o v e r n i j e u mrnji ispravan, dok
je p r a v o s l a v n i dok mrzi prestupan.
Ako je za Dimitrija Ivanovia postojao bog
onda je to Bog starozavetni, ubilaki, pogubni, Bog
koji iz nozdrva alje suu i pod pazuhom dri ska
kavce . . .
I da bih sve iskazala, naveu ono to je Asja
u svojih sedamnaest godina rekla Rozanovu, u od
govor na neku njegovu fanatino-nadahnuto-uvred-
ljivu tiradu:
54
 Vasilije Vasiljeviu! Na svetu postoji samo
jedan jedini takav Jevrejin. (Rozanov, obrvama) ?
To ste vi.

A uzdigavi se iznad svog vremena, mesta i i

vota Dimitrij Ivanovi Ilovajski je manje od sve
ga bio despot. Nikada to poeli moja leva noga
(ona na koju je tog jutra ustao) nego uvek to
ushte g l a v a . Izmeu njega i starog Bagrova iz
hronike Aksakova nije bilo nieg zajednikog, sem
neizbenog pritiska kakav jaka linost ini na oko
linu, i jednog jedinog oseanja u ivotu obojice
nenim divljenjem prema usamljenom i hrabrom
enskom biu koje se sluajno nalo pod njihovim
krovom. Prema eni novoga tipa: jedinoj. Dimitrij
Ivanovi je moju majku otvoreno potovao, a ona,
inae tako vatrena i beskompromisna u svojim su
dovima, njega nikad i ni zbog ega, nijednom kroz
elo moje detinjstvo, ni reju nije osudila. A u nji
hovoj obostranoj situaciji bilo je u toj uzajamnoj
simpatiji neeg neobinog: otac prve ene pun na
klonosti prema drugoj eni svoga zeta, i druga ena
koja je toliko trpela zbog prve (zbog uspomene na
prvu!), puna odanosti prema ocu svoje prethodnice.
U sutini su, pak, bili pomalo slini, bliski (potpuno
isto kao to su potpuno razliiti bili Sofija Nikola-
jevna i ded Bagrov). ak i vie: da ne postoji za
konitost po kojoj ki otuenog naunika i starca oba
vezno mora da bude lepotica i pevaica (ili baleri
na), da nije tog zakona obrnute naslednosti, moja
majka bi vie pogodovala da bude ki Dimitrij a Iva
novica nego njegova roena, njegove roene keri.
I evo on, koji ni u enama ni u kerima nije na
ao pomonice (a da li bi na to i pristao!), divio se
onoj koja je pomagala drugome, zauzevi mesto nje
gove voljene keri u srcu jedinog njegovog prijate
lja. Moja majka pak, koja je uprkos svemu bila i
ostala ki svojih nemakih predaka, cenei iznad
svega tekou i potujui rad, nije mogla nai rei
55
osude za oveka koji po svojoj volji i protiv volje
nije u ivotu znao ni za ta drugo sem za rad. I nije
ni hteo da zna nita drugo. Uzajamno potovanje
prema s n a z i . Mislim da kad bi poelela recima
da odredi svoj odnos prema D. I., rekla bi: o je
van nadlenosti suda. Sta ,,t o ? Pa ta neljudska
usamljenost koja je zamrzavala krv u ilama nje
gove dece. Neljudska usamljenost sluenja.
Ali i on je njoj mnogo pratao. Ne samo njenu
individualnost, njemu sutinski tuu, nego i ono to
je za njega u njoj bilo najsutinskije: njenu privre
nost prema Jevrejstvu, stalnu okruenost Jevrejima
u Rusiji i u inostranstvu, koje se nije dalo objasniti
ni njenim poreklom (polupoljskim) ni sredinom u
kojoj je ivela (veoma desniarskom) s a m o
Hajnrih Haj ne, s a m o Rubintajn, s a m o jevrej-
ski genij i njena enska intuicija, s a m o njen ra
zum, s a m o njena savest htedoh rei s a m o
njeno hrianstvo, ali setivi se rei Gdje nema
Grka ni Jevrejina10, ne mogu to da kaem, jer su
za nju Jevreji b i l i , i bili joj miliji od Grk,
predstavljali nekako dominantu svih ovih samo
(ko bi ih sve prebrojao!), lajtmotiv celokupnog nje
nog i m o g ivota, poput tolstojevskog protiv stru
je! pa ma bila u pitanju i sopstvena krv, i pro
tiv stagnacije svake sredine (stajae vode!).
Tu eto privrenost, njemu potpuno tuu i ne
prihvatljivu, Ilovajski je njoj odmah bez rei i jed
nom zanavek oprostio, kao to se uroeni porok pra
ta voljenom biu.
Kad je umrla, starac je duboko patio. Pamtim
pismo koje nam je uputio u Tarusu, tvrdo samo po
rukopisu. Izgubio si ne samo bliskog oveka nego
i velikog oveka pisao je svome jedinom prija
telju, mom ocu. Prijatelj ima mnogo, a prijatelja
nema to je jo jedna izjava, angrizava i stid
ljiva, koju je takoe uputio mome ocu. A to se pri
jateljstvo, ini mi se, nije zasnivalo na zajednikim
10 Koloanima poslanica , 3, 11.

56
idejama. Ako je moj otac i bio verno odan caru, on
da je to, kao i u svom pravoslavlju, bio pasivno, po
tradiciji, zbog uroene smirenosti, nesklonosti ka iz
ricanju sudova, i zbog ravnodunosti, zbog potpune
odanosti drugome pitanju: jednom pitanju. I da li
je mogue nazvati vernopodanikom onoga koji,
ako je i stavljao na sebe svoja odlikovanja, onda je
to inio samo kad je trebalo moliti da bude puten
iz zatvora neki student, uhapen na zboru, neki koga
on nikad u ivotu nije ni video. Je li mogue na
zvati pobonim onoga koji je, da ne bi uznemira-
vao svoje najblie i to je najvanije da ne
bi od svoje smrti pravio dogaaj, umirao (sin,
unuk i praunuk svetenika!) bez ispovesti, iako
je znao da umire. Takav monarhist i pravosla
vac pre svega je ovek. I samo ovek. Pod ne
bom ima mnogo mesta za sve to je bilo njegovo
jedino vjeruju, koje je deci iskazivao u svim prili
kama. Ilovajski pak, osim ljubavi prema Rusiji, ko
ja je kod njega istovremeno znaila mrnju prema
strancima, i ljubavi prema monarhiji, koja je kod
njega ila upravo do osude monarha, ni za ta nije
znao niti je eleo da zna. To prijateljstvo oslanjalo
se na uspomenu prema dragim pokojnicima, prema
senima. Nema vreg prijateljstva od onoga to se
oslanja na smrt! To su bila dva starca koja su izgu
bila jednu porodicu. Starim prijateljima se ne sudi.
Vidim ih zajedno, u niskoj prostranoj sobi sa
mnogo, mnogo jednako-usamljenih prozora okrenu
tih prema vrtu. Iznad vrata, koja takoe vode u vrt,
visi lovaki rog Ilovajskoga (koji nikad nije lovio!),
kojim je dozivao goste i decu na ruak, iznenau
jui mlade silinom toga zvuka: i svojih plua. Taj
istoriarov Rolandov rog zautao je zauvek.
Evo Asje i mene na imaju Ilovajskih Spasko,
zvanom takoe Krjukovom, po nazivu stanice Niko-
lajevske eleznice. U detinjstvu nam se to Krjukovo
mealo sa tapom11, eleznim tapom staretinara, ili1
11 Neprevodiva igra rei. Ruska re krjuk znai tap,
kuka.

57
i sa Baba-Jagmim tapom, to opet znai sa sta-
rou. Od stanice se tamo ilo otvorenim izduenim
kolima, vozilom bez budunosti i prolosti: d u
dogaaja pored crnih jel, koje su lako-bodljika-
vim mokrim apama milovale lice kao kropionicom.
Levkasta zgrada, vidljiva kao na dlanu, stajala je
na movarnoj ravnici. U kuu se ulazilo kroz cvetni
vrt: kroz ono to je za njih bilo cvetni vrt, i to vie
nee to biti. U kui tiina. Starina. Oseanje da so
be tu ive same, da t r a j u , ne zapaajui da po
lovine lanova porodice vie nema. Ne zapaajui
ni preostalu polovinu. Tako da je izlazak A. A., od
nekud sa strane, s naslaganim rubljem u rukama,
sa sivom keceljom na naramenicama, i pojavljivanje
D. I. odmah iza nje, takoe obuenom u sivo i ta-
koe nosei belo (denjak novina!) pre bi se reklo. ..
neoekivan, pre bi se reklo. . . neumesan. Nikad ne
emo saznati do koje mere sobe starih kua kroz
koje prolazimo ne primeujui njih do koje mere
te sobe ne primeuju nas, do koje mer nas, poput
talasa staroga mora, zaobilaze u s v o m kretanju.
Talasi mora i roda samo retko, kao po neuhvatlji
vom kaprisu, posle sto godina vratie obali na prs
ten, praunuku nae lice.
Asja i ja sedimo najpre kao na iglama, a posle
ve kao prikovane na ivici svilom presvuenog
kanabeta na koji nas je posadila A. A., dok ona sa
ma, u neugodnoj i vladalakoj pozi, tako uspravna
da kao da ne sedi, nego da stoji naspram nas, na
tvrdoj stolici s runim radom u rukama, na koje
(na ruke i runi rad) kao da uopte ne obraa pa
nju. Izmeu staraca je svenjak sa dve svece, zaslo-
njene zelenim abaurima, od kojih svetlost sa strane
pada na lica. ne mislite li, Ivane Vladimirovi-
u . . . ne mislite li vi, Dimitrije Ivanovi-
u . . Ali ta ne misle I. V. i ,,D. I. mi ne
ujemo. Sedimo uljuljkane starakom intonacijom i
dosadnim temama i pomalo kao ptice zaarane
paljivim pogledom A. A. (utonulim u seanja? u
poreivanja? pogledom odsutnim?). Prepoznajem u
58
tom pogledu divne Serjoine oi. Serjoa je bio njen
ivi portret, i sada, posle njegove smrti, ona je po
stala n j e g o v ivi portret. Ista ironino izvijena
usta, ista mogunost smeha u oima (rire letent12),
smeha koji ni on ni ona nisu stigli da iive. Sin,
umirui, kao da je njoj zavetao svoju mladost koja
sasvim lako podrhtava u uglovima njenih usana, kao
u igri murke. Te veeri ja sam A. A. volela, i, kao
da je to osetila ili moda u srcu omekala posle gu
bitka svoje dece, sada je ona, majka bez dece, srda
no i kao sa sebi ravnima razgovarala s nama, divlja-
kuama i siroiima decom bez matere. Hvalila
je nau vljanu obuu, istotu naeg francuskog iz
govora, i pred kraj veeri se do te mere neobja
njivo razneila da nam je obeala poklone, knjige:
Asji Decu Solncevih, a meni Mladost Kat je i
Varje Solncevih koje je napisala neka njena roaka.
Najudnije je to smo te knjige zaista dobile, obe
nove, obe sa posvetom: Od A. A. srdano i s lju
bavlju.
Tako se sin te veeri ovaplotio u majku.
... Sto mladih imao je kod Ilovajskih svoj tihi
zakutak. To je bilo nebesko carstvo heruvimia
Serjoe, labuda meu drugovima to su ga okrui
vali, meu maminim siniima obuenim u otmena
odelca on, sin svoje majke. Tu nije bilo ni spo
rova ni pitanja. Sve je od samog poetka odlueno:
unapred odlueno. Jedini od sve dece Serjoa je od
roenja poveren Pimenu, i ak ni na samrti ni za
ta nije upitao. Primeran malian u haljinici, prime-
ran gimnazist, primeran student je li to odvratno?
Svakako da nije neodoljive drai: oiju, osmeha, po
naanja, lakog naleta kao nekog oseanja krivice ili
nekog blagog podrugivanja samome sebi ili mo
da vama, zato to ste toliko ba poverovali u tu uzor-
nost, u tu utivost. . . Jedva malice pritvorene zra
ne i crne oi u potpunom skladu sa ustima, koje se
takoe sasvim lako smee i koje, takoe, kao da su
a Pritajeni smeh (franc.).

59
malice izvijene u uglovima oi pune nekakvog
stalnog pratanja, stalnog salonskog usluivanja (nije
sluajno ak i umro u salonu!), oi starije od onoga
to gleda, oi roda, oi poslednjeg izdanka roda.
Tih deai, aneli, mamin sini, ljubimac
staric, svilenko, crnostotina?
Ne tih nego najtii, ne aneli nego Heruvim,
ne mamin sini, nego sin svoje majke, ne ljubimac
starica nego uvar najstarije zapovesti, ne svilenko
nego najbelji stvor, ne crnostotina, nego hermelin.
udno: u tom lepotanu bilo je neke slinosti sa
carem Pavlom, jeste, uprkos tome to je car Pavle
bio ruan, a Serjoa lep. Pavle je bio nakazna kraj
nost onoga tipa ije je najlepe ovaploenje bio Ser
joa. A tip je isti: smrtni. Jasno izraene nozdrve
malo kraeg i kao makazama prikraenog nosa, lepo
oblikovani zubi, duboko usaene oi, isturene jabu
ne kosti. Dobijao se utisak kao da smrt s njih nee
imati mnogo ta da uklanja (nije bila u pitanju mr
avost), da e imati sasvim malo da poradi (da mo-
deluje, oblikuje) pa da dobije sopstvenu sliku. Takva
lica dosta su esta u dece, tanije: mnogo ima dece
s takvim licem. (Dece mnogo, lice jedno.) De-
aka. Iskljuivo crnookih. Obraam se saoseajnoj
(evokativnoj) itaoevoj mati.
Sto dalje i vie odlazim mislima u prolost, tru
dei se da utvrdim, da ulovim koga sam prvog, u
najranijem detinjstvu, pred-detinjstvu, volela i
kad gubim nadu jer se ispred najvie prvoga (zelene
glumice iz Veselih ena vindzorskih) pojavljuje
neko jo vie prvi (zelena lutka u pasau), a te
najvie prve opet neko (strana gospoa u
Patrijarijskim Prudima) itd., itd. (samo u d r u g o j
daljini!) pokazuje se kao to govori pesnik:
U toliko zagldah oiju
Da sam zanavek zaboravio
Kada sam ljubio prvi put,
I kada nisam jo ljubio?

60
 a ja sama sebi izgledam kao neko ko je voleo od
samog roenja i pre roenja: poevi odmah od dru
ge ljubavi, a moda i od stote. .. kao dalji tok bez
poetka, dalji tok od roenja. .. Ali taj verbalni pe
riod, zbog svoje unutranje beskrajnosti, ne moe
ni imati svoga kraja.
Dodue, postoji izjava moje majke o mojoj dvo
godinjoj burnoj zaljubljenosti u crnookog, crnopu
tog studenta Ajnalova, no ja se te ljubavi ne seam,
a sem toga, otkud je moja majka mogla znati da je
to bila prva ljubav, je li mogla dati re da ve iz
dojkinjinih ruku nisam hrlila u druge ruke, koje ni
su bile njene? (Cim postoje stvari koje se nikad ne
zavravaju, koje e uvek postojati a te stvari po
stoje i njih svi znaju sasvim je razlono pretpo
staviti da su postojale takve stvari koje nikad nisu
poele, nego su oduvek bile.) Ali sada, poto sam se
tako silno sva uivela u Serjou i podajui se uzbu
enju koje on i z a z v a n i u meni pobuuje, poi
nje mi se priinjavati u ta sam gotovo ubeena
da je prvo ivo muko bie koje sam volela bio on.
Vidim sebe kao etvorogodinju debelu devoj-
icu kako satima potpuno utke sedim pored Serjoe
i gledam kako on na strmoj obali Oke kopa stepe
nice koje e voditi u na letnjikovac. I kad je jed
nog dana Avgusta Ivanovna, naljutivi se zbog takve
upornosti i nepopustljivosti (nemogue je bilo po-
meriti me dalje od naredne Serjoine stepenice), po-
vikala: ta stalno gleda i gleda na tu Treppe?13
Nema u njoj niega tako intressant!1* odgovorih
joj, uzdahnuvi elom trbunom dupljom: Gledam
njegove plave pantalone. . . Plave? Ne znam. On
je tada bio gimnazijalac, a gimnazijalci su nosili sive.
A moda je preko leta nosio pantalone od sirovog
platna? Plavetnilo Oke? Ljubavi? Ali re i oseanje
plave pamtim.
Ali izranja jo neto ranije, kasnije? Serjoa i
Nada ne Ilovajski, nego drugi, ne brat Serjoa*14
u Stspenica (nem.).
14 Zanimljivo (franc.).

61
i sestra Nada, nego drugi, drugaije. U dodatku Nji
ve. Proitano? Stiglo do uiju? Kod nas u Tarusi,
kao i u svim slinim porodicama u Rusiji beei
od nonoga mraka porodica se okupljala pod be-
lim krugom petrolejske lampe (stopa lampe imala
je debljinu medvee ape: medved se uvlai u ko
nicu!) i neko bi neto naglas itao. Ponekad se za
boravljalo na decu. Seam se samo vreline i teskobe
zbog tajne u grudima, tamo gde se rebra granaju:
nikome ni rei o Serjoi i Nai, Serjoi i Nai . ..
Serjoa i Nada. Dodatak Njive, osvit dvadesetog
veka.
udno, ali od Starog Pimena dobila sam prvu
lekciju lakomislenosti koja se nije primila. Evo
nje, crno na belom, u albumu malinove boje koji je
Nada ponela sa sobom kada je boravila u gostima
kod moje sestre Valerije:
Na dan tih, miran , bez zabave
Piem ti ovih desetak stihova,
Posluaj moj sestrinski savet:
Mukarcu ne veruj, mila moja.

Ti vesela si, nasmeena,

Puna je nebrige glava tvoja,
Na ako za pla nisi spremna
Mukarcu ne veruj, mila moja.

ak i ako se pred tobom kune

Da e se ubiti iz pitolja,
Nek* te njegove pretnje ne zbune:
Mukarcu ne veruj, mila moja.

No ako bi mu poverovala,
eka te ovaj nauk i kola,
K oji e pamtiti do sudnjeg dana:
Mukarcu ne veruj, mila moja.

Rekla sam lakomislenosti, iako bi, bar s obzirom

na sadraj pesme, trebalo rei: razboritosti. Ali, ka-
62
ko ni jedno ni drugo meni pri roenju nije bilo
pisano, pouka je otila u vetar. I ja, kao, uostalom,
i sama 01ja, i jadna Nada, i sve mi bive, sadanje
i budue na veke vekova amin nisam prihvatila
naelo da ne verujem mukarcu, nego sam onome
na koga bih naila verovala.
No ovde nije re o meni, nego o duhu vremena,
koji je talentovanoj i plemenitoj devojci doapnuo
takve stihove za album izuzetno darovite i produ
hovljene sestre.
Ne sudim. To je tako nevino. Isto kao u ukov-
skog Jednom uoi Bogojavljenja i to je naj
vanije iste devojke! (Kako vam je ime? Gleda
on i odgovara: Agaton.) Veita opomena: jedna se
stra upozorava drugu (jedna je poverljivija od dru
ge!) Ne veruj, obmanue te! Nije to izroavanje
(besmrtnog) devojatva, nego izopaivanje celokupne
kulture koja nam je stigla s Pukinom, i dokotrlja
la se do poslednjeg lista devojakog spomenara mla
de plemkinje, gde je zapisala ne znam vie ija
ruka:
A kad zavrim svoj voaja,
Mesdames, tada u biti va!

(Oprotaj Sobinova s moskovskim damama, osvit

dvadesetog veka.)
Jednom kad mi je bilo sedam godina Ser-
joa meni: Prepisae za mene svoje pesme?
Naravno, do avola! zato ,do avola?
s takvim uenjem, ak i bolom, bez obzira na
malice ocrtan osmeh, da sam ja, arivi bradu u
grudi ( zato ne u njegove grudi?), odmah, sve etiri
prednje lopate zarila u donju usnu. Neobino ose-
anje koga u ono vreme nisam ni bila svesna: ja
sam se pred Serjoom (sedam godina i sedamnaest
godina) uvek stidela zbog sebe takve. Kakve?
Zdrave (on tada jo nije bio bolestan), otre, drske,
s crnim noktima. Kao crnac stidela sam se svoje ne
popravljive cmoe. Seam se koliko me je truda
63
stajalo da uem u salon gde je na zelenom kanabe-
tu, meu zelenim filodendronima, sedeo on u svojoj
tamnoplavoj bluzi u drutvu drugih studenata, ali
ne istih kao on, takoe u studentskim bluzama, ali
ne istim kao njegova. Kako sam morala da stiskam
zube da bih prela preko ele ele te parketne pu
stinje i pruila mu ruku. pesme jo uvek pie?
Pii, pii! Na zvuk toga glasa odmah mi je dolazilo
da plaem. Da plaem i da se kajem to sam tako
zla, prosta, to sam opet kutiju zubnog praka ba
cila u lice guvernanti koja me je zadirkivala, a on
je prema meni tako dobar, tako nean. . . I to me
je srdani je i nenije ispitivao, moda neto naslu
ujui i elei da me nasmeje: ,,De, osmehni se,
osmehni se, ta osmehni se najzad, mudrice! tim
nie sam obarala glavu oiju punih suza i gotovo
apatom: Bolje da donesem svesku, sm proitaj. . .
On, valjda jedini u celome mom detinjstvu, nije se
srnejao zbog mojih pesama (majka se srdila), nije
me njima razdraivao kao bika crvenom krpom, nije
u meni izazivao napade gneva. . . A moda je i sm
pisao stihove? Prozu znam da je pisao. Kad mu je
bilo dvanaest godina (pria moje matere koja je
bila prisutna), po elji roditelj, poeo je na nekom
njihovom petku da ita svoj komad Mati i sin.
Lica: Mati 20 godina, sin 16 godina. Groho
tan smeh, i autor, ne shvativi uzrok, ali shvativi
da se osramotio, pobee odmah u svoju deju sobu,
otkuda nije uspela da ga izvue ak ni majka.
A majka je s njim mogla sve. Rei u i vie:
om nije mogao drugaije nego majka. Nije mogao
drugo nego majka. Mislim da su oni ak malo raz
govarali, da su se vie gledali. Jer reci su uvek
opasne. Recima bi on morao da joj kae: Mama,
zato ti kinji Nau? Mama, zato nam pomrauje
nau mladost? Mama, mi emo ubrzo umreti. A re
cima on joj je govorio jedino: Volim. Tvoj sam.
Liberalna omladina nazivala je tu ljubav kon
zervativizmom, isto kao to je sopstveni nagon sa
moodranja nazivala politikom opozicijom. Po
64
stoje takve udne reci (najee strane!) za najpro
stije stvari. Ali dok ovek ne stigne do prostote...
Dragi Serjoa, posle vie od dvadeset pet godina
primi moju zahvalnost u ime one male runice, krup
ne glave i kratko oiane kose, devojice koja se ni
kome nije dopadala, a iz ijih si ruku ti tako pa
ljivo uzimao svesku sa stihovima. Tim gestom dao
si mi tu svesku.
Hvala i na starome svetu koji su danas svi, svi,
svi izdali, a pre svega, mada i nesvesno, oni koji
ele da ga vaskrsmu. Ti si bio njegovo najistije ogle
dalo.
Hvala na vernosti prema domu ak i takvom.
Hvala zbog majke.

Posle Nervija brat i sestra poee umirati. Ne

odmah. Do nas u inostranstvo stizale su vesti kako
ih je otac odvezao u Spasko. Kako ih tamo hrani
ovsenim pahuljicama i prisiljava da spavaju kraj
otvorena prozora. No (majka nad pismom), i ovse-
ne pahuljice, i prozor su korisne stvari, ali ona
vlaga. .. Jer ta kua je okruena movarama...
Sto ih nije poslao na Krim? Ali na Krim (pretpo
stavljeni dokazi Starog Pimena) ne mogu putovati
sami: Opet e se u Nau svi odmah pozaljubljivati,
i opet e primemog Serjou obrlatiti kakva razvrat-
nica? A da majka poe s njima znailo bi napu
stiti sve. Sve, znai kuu. Kuu znai krinje.
Na kome ih ostaviti? Na maloj Nemici, kunoj po
monici? Ta ona je i sama utokljunac, gde bi mog
la? Ume samo uplaenim plavim oima, ne trepui,
da gleda u sve, a naroito u Serjou, koji nikad ni
muhu nije povredio ... Kako bi ona izila nakraj
s kradljivom sobaricom, lukavim domarom, pijanom
kuvaricom i svim njihovim zemljacima i kumovima
sa svom tom pljakakom bagrom? Sem toga, pu
tovati na Krim znai iveti u dve porodice. A ko
da slui aj petkom, kad naunici dolaze u posetu
D. I.? Olja? Pa njoj i samoj treba nai guvernantu,
5 NeovdaSnJe vee 65
jer od sve troje ona je najgora, naj zatvoreni ja i naj-
udljivija. Opet sam u nje naao bor-vazelin za negu
obrv i trepavica; i ne samo to je udljiva nego i
rasipna, jer vazelin ja drim pod kljuem, znai da
je kupila drugu tubu. A svi ti vazelini i trepavice
slue samo da bi se dopala onome ne daj boe!
Kako smo ga uopte pustili u kuu? R-nu. Ka
kav Krim!
I uvee, u odgovor na sva ta razmiljanja, D.
L, lakonski: Odvozim ih u selo. U Spasko. Sve vaz-
duh i ovas to je najvanije.
Prvi je umro Serjoa. Znao je da umire. Taj
nevini aneo koji se nije raurnevao u zemaljske od
nose, u ovoj poslednjoj zemaljskoj stvari pokazao se
kao aneo koji zna. Koliko sam takvih bolesnika vi-
dela tokom bolesti moje majke na raznim rivijerama
i sanatorijumima (gotovo ve po kapelama!). I na
Aurnoj obali, i u varcvaldu, i u Jalti! Videla sam
lekare koji ispljuvavaju ostatke plua s radosnim
ubeenjem da imaju samo lak bronhitis, oeve
porodic kojima ni na pamet nije padalo da je vre-
me da se oproste sa decom, mladie koji su pravili
planove za dvadeset pet narednih godina, kurjake
starce koji su odgonili od sebe ak i samu mogu
nost mogunosti hranei se sirovim mesom (ene,
ak i najmlae, uvek su znale!). Koliko sam videla
tekih bolesnika koji su dobro upoznali tue bolesti,
pratili ih iz dana u dan, posmatrali uvek iste simp
tome, sve do broja sobe u kojoj se izoluju oni to
umiru, ili kao u Nerviju do kue preko puta,
gde ih unose zavojitim gvozdenim stepenicama, pod
zaklonom mrtvako-sandukog svoda utirkanih ko-
pren milosrdnih sestara. A ovaj, nemajui nikakvog
iskustva u umiranju jer je prvi u porodici umirao
od te bolesti i nikad ni u kakvom sanatorijumu
nije bio, nije dao da ga obmane ni obeanje da e
poi na Krim, ni sopstveno rumenilo, ni naroita la
koa u telu, koju svi tako lako primaju kao snagu:
smrt u ilama koju tako lako primaju kao da je
ivot. On je odmah shvatio i prihvatio. Sve nje
66
gove zemaljske misli usredsredile su se iskljuivo na
Nau (za iju je bolest on takoe z n a o ) da to
odvedu nekud Nau, da spasu Nau... Sve osta
le njegove misli bile su upuene Bogu.
A mati? Mati je bila u njemu, on je umirao s
njom u sebi kao sa sopstvenim srcem u sebi.
Nada, koja se vie nije digla iz postelje, gledala
je na iznoenje bratovljeva tela kroz stakla visokog
prozora salona u kome je sad ivela. Jue je otuda
gledala na bratovljeva druga koji joj se dopada i ko
ji opet treba da doe, a danas na brata koga je vo-
lela i koji nikad vie nee doi. Za kojim e ona
sama poi. Poi po takvom istom snegu, po takvim
istim etinarskim granicama, iznoena na tim istim
ramenima. . . Gledala ga je poslednji put, odozgo
i tako ispruenog kako ga nikad pre nije videla, s
neobinom izrazitou; a poto ga je gledala odozgo,
znai da je bilo i izdaleka. Videla ga je jasno, i mag
lovito, izbliza i izdaleka kao na dlanu odmaknu
tom za elu vrstu! Kao sopstveno lice na dnu bu
nara poslednji put je gledala Serjoino lice. A on
kao da se jo junaio, jer mu je glava bila poduprta
krutim okovratnikom tamnoplave uniforme ...
Smeak . . . Trepavice .. .
Pored tamnooke rumene Nae, takoe ve blizu
smrti, obuhvativi je oko ramena, podravajui je
i ak zadravajui je plavokosa prijateljica, Vera
Muromceva, plavih oiju koje kao da su plakale sop-
stvenom bojom. Vera Muromceva sa malom re
nesansnom glavom, kao da je prvi put postala sves-
na svoje vanosti, trai rei i ne moe da kae nita
sem da plae. Dole, na snegu, usamljena crna poja
va: ista ona mlada ekonomka Nemica koja se toliko
plaila da pogleda Serjou, a kad bi ga gledala
imala bi u oima neto jae od straha. Nisu joj dali
da ostane do kraja na opelu, ni na groblje je nisu
pustili pre no to se svi vrate s pogreba treba sve
u kui da dovede u red. I evo, urno pravi red, ali
ne u kui, nego u dvoritu: skuplja one etinarske
granice (da ne bi domar stigao da ih ukloni!). U
5* 67
rukama ima ceo buket crnih borovih granica, tako
slinih onima to su rasle u Spaskom. U svome si
rotinjskom koferu sauvae te granice do svoga
smrtnog dana, da ih stave na dno njenog mrtvakog
kovega. Kad se etine ospu, ona e ih skupiti u
vreicu, i zavezae vreicu trakom sa bombonjere
koju su joj o Badnjaku prethodne godine poklonili
mladi Ilovajski (znai i on!). B adnjak... B orik...
Nai koja je umrla mesec dana kasnije Bog je
dao teku smrt. Ne treba uenih reci za neto takvo
kao to je smrt mlade, lepe devojke. Kakve god na
zive nosili simptomi koji su pratili njenu bolest,
prola je kroz stravine muke, i nijedan lekar nije
mogao od njih da je spase. Tee od brata umirala
je jo i zato to je elela da ivi. Nije se molila za
ist, bezbolni kraj ivota, nego za ivot kakav god
bio samo da ivi!
Moe li se zamisliti neto okrutnije od smrti
takve Nae koja je iz uarene postelje, vrelom ru
kom, krijui, dala novac monahinji naruivi joj da
ita molitve za njeno ozdravljenje po svim moskov
skim manastirima.
Umrla je u februaru i iznosili su je po tome
istom snegu. vrsti starac toga dana prvi put je
izgledao kao starac, a davno je ve bio prekoraio
sedamdesetu na pogrebu je plakao. Nada je u
kovegu bila lepa. Uspavana Lepotica iz staropimen-
ske ive slike danas je bila istinski uspavana, sa
istim onim onda malice lukavim, a danas sves-
nim zaetkom osmeha, ili onoga to se nama koji
gledamo ljude to spavaju, priinjava kao osmeh.
Nikad nita lepe nisam video priao je otac
idui s nama, sa mnom i Asjam, takoe pored cr
nih borova, samo ne mokrih, nego praskavih od ege,
u Svarcvaldu a ne u Spaskom (sklapam oi, oseam
zapah i ujem kako etine pucketaju. . . I svi su oni
umrli, umrli, um rli...) Rasuti kestenjavi uvojci
(teko je umirala, nisu mogli da ih raeljaju), lice
rumeno, osmeh. . . I tonom bliskim ogorenju, da
nije on sm bio olienje ute pokornosti: -
68
va lepotica . .. Takva lepotica . . I, naglo prekida
jui i reenicu i etnju: No, vreme je da poemo
kui. Jer mama nas sigurno eka. (Naa mama je od
iste bolesti umrla godinu dana kasnije.)
Moram da ispriam neto veoma neobino. Pri
am to (a dogodilo se u februaru 1905. godine) prvi
put. Priam zato to je ceo taj svet Staroga Pi-
mena Ilovajskih, nae kue, kue Cvetajevih u Trojh-
prudnoj uliici, devojaka lepih kao Nada, i usamlje
nih devojica kakva sam ja onda bila danas zavr
en. Zauvek zavren ne samo m o j ondanji vek
nego c e o taj vek. Priam oseajui najsvetiju du
nost dunost srca.
Kad sam u internatu kole u Frajburgu saznala
iz oeva pisma za Nainu smrt, prvo to sam osetila
bilo je kraj uzice koji mi je odjednom ostao u
ruci. Drugo: da moram da stignem. Da se vratim po
jo vrelom tragu. I ak (kao suze) da odagnam tamo
otkuda je stiglo. Da uinim tako da se stvar jo
nije dogodila. Da prestignem povlaei se una
trag. Da Nau vratim na njeno ranije (ivo, m o j e )
mesto i, naavi se pored nje, da je ne pustim. Prvi
odgovor na udarac bilo je: da poletim s mes ta. Ali
kuda? Novodjevije groblje je daleko, a nje tamo i
nema. Gde da je traim? U Nervi ju, naravno, gde
sam je videla poslednji put, na pozadini Ligurijskog
zaliva, pod povij enim obodom belog eira koji se
pomaljao iz kola to su upravo skretala. I evo me
kao po komandi u Nerviju. Obiavi u brzom rit
mu uzlupanog srca sve vinovom lozom zaklonjene
staze naeg vrta s limunima i mandarinama to su
visili odmah nad glavom, spustivi se na moju ime
njakinju marinu15 (Vidi kakva si ti znamenitost!
Svuda je ispisano tvoje ime Nada meni, kroz
smeh), a otuda u kuu, najpre u njihovu sobu,
gde su Serjoa d ona zajedno kalj ali: ko e koga
natkaljati, zatim u trpezariju gde su uoi Nove go
dine putali amie sa eljama, i gde su svi o n i
13 Morska obala (tal.).

69
mislili na jedno, a ona na neto drugo (i nita
se nije ostvarilo!), zatim u manastirski dom. I ne
naavi je nigde, utvrdivi da je p o s v u d a nema,
stadoh kao ukopana. Gde da je traim kako bih joj
rek la. . . Sta? Pa upravo ovu vest. Umorivi se od
premiljanja i odloivi to za vreme pred spavanje,
ponovo proitah oevo pismo: Moram da vam saop-
tim tunu vest. Jue je, tog i tog februara, u ve
likim mukama umrla jadna Nada . . .
U-mr-la. Znai, nigde?
I onda poinjem uporno da je traim svuda.
Kuda e? Zaboravila sam maramicu u
spavaonici. Preskoivi preko stepenica, jurim po
hodniku koji odjekuje, na zaokretima, gotovo se ot
kidajui od sopstvenog tela, nogama koje me presti
u i ipak me ne sustiu, uleem. . . Moda je tu?
Poto zna da su svi dole. Meutim nema niega
sem bleska hladnog umivaonika koji sam sama obri
sala, sem hladne beline postelje koju sam sama pre
krila, a koja stoji u nizu istih takvih belih i beznad
no praznih postelja. Kako nisam pomislila da je tu
previe svetio? Da je tu mogue samo b i t i ili n e-
-b i t i. No gde je sada tamno? Postoji tamno mesto,
uvek tamno, muzika soba, jedina na elom spratu
u kojoj se ne ivi. Ali u nju Klavierbung16 ne
putaju. Kako preiveti ta tri asa do est?
Klavierben, Marina!17 Namemo laganim
korakom izlazim, vie ne trim, ak ni kad sam sa
ma na praznom spratu, i potpuno usredsreena,
briljivo, pazei na sve podrobnosti, savladavam vra
ta koja se teko otvaraju (oklevam, kako bi stigla
da u e ...). Paljivo, da ne bih uplaila, proturam
glavu, a za njom, kao nesigurnu, tuu osobu, putam
da ue telo. (Ono to mi najudnije izgleda sada,
jeste to to je se ne samo nisam bojala nego sam
se bojala da je ne uplaim.) Sedam. Ne osvrem se.
Otvaram klavir. Hanonove note. Poteno sviram sve
16 Vebanja iz klavira (nem.).
17 asovi klavira, Marina (nem.).

70
vebe koje su mi zadate, ne pourujem dogaaje,
samo e doi (sama e doi)? No kad prelazim na
Invitation la valse18, srce ne moe da izdri, i ne
prekidajui sviranje, viem u taktu s pritiskivanjem
pedala: Nada! Nada! Nada! najpre u sebi, za
tim apatom, a onda tihim glasom. . . (Sasvim glas
no nisam je zvala, nisam joj se obratila nikada.)
Das Magdlein schlaft ihr, Eltern, jammert
nicht.. .19 Koji je bog priapmuo tvrdoj Frl. Risky20
da mom razredu d zadatak da veba upravo tu
pesmu? I nije li isti taj bog naveo sirotu Frl. Annie
da meni zada da vebam Betovenovu Lied fr
Elise?21
Nau nisam videla nikad, pored svih mojih pri
zivanja, preklinjanja, vrebanja na svim zaokre
tima hodnika gde sam, kao irafa, okretala glavu
na svaki varljivi um, suanj; i pored toga to sam
poput upornog hrta kao ukopana stajala na
onoj poljanici kojom smo nekad svakodnevno eta-
le, dok su drugi trali za loptom; i pored toga to
sam se kao lopov uvlaila izmeu ormar kraj kojih
bi ona svaki as trebalo da proe; i pored toga to
sam je izgldala kroz blagoslovenu zavesu od tam
jana u redu sedamstogodinjih drevnih ludih i ra
zumnih devica, i jo upornije, iskaui iz sopstve-
nih oiju u punim obeanja zastorima na vrati
ma Fremdenzimmer2223... S praga Fremdenzimmer,
s postelje Krankenzimmer23, u svemu to se kree,
u svemu to se privija u svakom utanju u
svakom zvuanju prikradajui se poleui
ubeujui samu sebe prevaploujui se .
Nadju oima nisam videla nikad.
U snu d. Uvek isti salon: dolazim, ona tek
to je izila, idem za njom ona odlazi, zovem
18 Poziv na vais (franc.).
19 Devojica spava, roditelji, ne plaite (nem.).
20 Gospoica Riski (nem.).
21 Pesma za Elizu (nem.).
22 Gostinska soba (nem.).
23 Bolesnika soba (nem.).

71
okree se s osmehom, ali ide dalje, hou da je stig
nem ne mogu.
Ali znakovi su bili. Miris, za vreme etnje, iz
cvearnice, i odmah slika vaskrslog cvetnog
karnevala i Nae s cveem. Oblak rumenilo nje
nih obraz, povijena linija njenog vrata. Cak i boja
retke jemene kafe, dok se u nju ne uspe mleko,
podseala me je na zlatni odblesak njenih oiju. Zna
kovi su bili. Ljubav uvek nae. Sve je postajalo
znak.
Iz moje prie moda se ne vidi najvanije: moja
enja. Zato u rei: ta ljubav je bila enja.
Smrtna enja. enja za smru radi susreta. Ne
strpljivo detinje odmah! A poto ovde ne moe
onda ne ovde. A poto ivi ne mogu, onda -
ti da bih videla Nadju. Tako se to zvalo, jae nego
dva puta dva, jako kao Oena, tako bih odgovorila
i kad bi me iza sna probudili pitanjem: ta najvie
elim. A dalje? Dalje nita, to je sve. Da je vi
dim, gledam. Da je gledam uvek. I, udno: ja koja
sam tako nemilosrdno ocenjivala svoj spoljanji iz
gled, koja sam se toliko stidela svoje nelepote po
red njene (i Serjoine i svake druge) lepote, ni
za trenutak nisam posumnjala: a ta ako Nada, tako
lepa, kad ugleda mene runu, i jo malu ne bude
htela? Kao da sam jo tada znala Geteov stih:
So lasst mich scheinen, bis ich werde.24

a da u werde b i t i tamo po slici i prilici svoje

due, to jest takva kao Nadja, a ako ak i n e , ako
ak ostane stara spoljanjost
Und jene himmlischen Gestalten
Sie fragen nicht Mann und Weib,25

24 Iz Getove pesme Minjon: Kakva izgledam, takva

u biti (nem.).
25 Isto: I nema meu nebeskim oblicima ni enske ni
muke prevage (nem.).

72
 to znai da se na lepotu i runou ne obraa
panja.. . Kao da sam ve t a d a znala ono to
tako nepobedivo, neopozivo, nepokolebljivo i trijum
falno znam sada: da u se tamo oduiti. I po-
slednje pred-znanje ljudi s njihovim prostodunim
poslovicama o psu i lavu, senici i dralu, goniu mu-
l i caru znala sam da suparnik u t o j ljubavi
neu imati.
ta je najvanije u ljubavi? Znati i sakriti. Sa
znati za ljubav, i sakriti da voli. Ponekad sakriti
(stid) nadjaava znati (strast). Strast tajne strast
jave. Tako je bilo i sa mnom. Bilo mi je nepodno
ljivo da govorim o Nai, i nepodnoljivo da za nju
ne znam. Ali jo mi je nepodnoljivije bilo da izgo
varam njeno ime nego da ne znam. ivela sam kao
bojaljiva prosjakinja od sluajne milostinje, slino
kao to sam kasnije, ve kao odrasla, za vreme re
volucije, ivela od isproene muzike na ulici, nou,
pod tuim prozorima. (Tako mi je jednom iz tueg
prozora na Arbatu Rahmanjinova udelio sm
Rahmanjinov.) ivela sam sluajnim recima o njoj,
ne trudei se da svojim recima navodim razgovor
o njoj. Rei u i vie: im bi samo otac na naim
dalekim etnjama izmeu boria (a majka je stalno
leala, leala, leala, to je bilo njeno poslednje leto,
provedeno samo u leanju, ve pod boriima), im
bi otac poinjao neto da nam pria o n j o j , ja
bih odmah ubacivala neko sporedno pitanje; odvla
ila sam od te teme, navodila na detalje o bolesti,
d a l j e od voljene, i s nekom neverovatnom i za
mene neprirodnom lukavou i uspehom udaljavala
bih buru sree. Tako sam, jo kad sam bila sasvim
mala, molila boga ve od samog jutra na Badnji
dan da uvee jo ne bude jelke, koju sam tako
bezumno ekala, kojom sam ivela. Tako sam i kas
nije, ve odrasla, odmah od prvih rei, lukavou
ili alom presecala ljubavnu izjavu, iji kraj, po
nekad, ne bih nikad ni doekala.
ta je vuklo tu mladu pokojnicu iz takve da
ljine, s Novodjevijeg groblja u Svarcvald (iz d a -
73
le k a !), k meni, maloj devojici koju je ona tako
malo poznavala? Jer sad vidim da je m o j a ljubav
bila n j e n a volja, da je o n a k meni ila, za
mnom hodila po mahovinastim gorama Crne ume,
o n a je mene tiho i uporno mamila u penu tamo
nje Nijagare male, hladne, duboke i burne reice
koja se prekidala kao ivot. O n a je prisiljavala
mene da o njoj utim svima, naroito majci.
O n a je gledala mene iz svakog prijatnog groznia
vog enskog lica iz sanatorijumske stolice za odma
ranje. Ona je, koristei se mojom kratkovidou, na-
terala mene da se zaljubim u jednu takvu mladu
bolesnicu, smenjivanjem slinosti i neslinosti, oa-
ranosti i razoaranosti, grubo reeno: neizbenou
kontrasta u svoju korist, predavi mi samo jo jae
sebe. Zaljubljenost koju ja, pri svoj svojoj ta
danjoj i svagdanjoj asnosti: neustraivosti da shva
tim i nazovem, ni za trenutak nisam osetila kao iz
daju: nego samo kao zamenu i to koliko bolnu!
Jo i vie: mlada pokojnica kao da je na mene
prenela sve svoje neistroeno rumenilo, jer im bi
neko izustio: Jadna Nada! ili kad bi majka, gle
dajui na svoju drugaricu u bolesti (istu onu!) pro-
aptala: Bojim se da e ona umirati kao Nada
ja bih, kao oputena opruga, ne skoivi sa stolice,
nego iskoivi iz sebe ve jurila knjigu ili
tap, znajui da za sekund neu vie biti kadra
da nikakvom silom, nikakvom voljom, spreim ru
menilo: poar! Ljubav je lepa? Ali kako su ljudi
prema ljubavi slepi! Tako ak ni majka nikad nije
odgonetnula moju tajnu napisanu na elu! i
zabrinuto bi mi govorila posle povratka: Kakve to
ima otre pokrete! Na polovini re i. . . Moe ove-
ka da uplai. K njiga. . . S tap . . . T ne gori, valj
da! Ne, gori.
. . . A zato nisam Serjou (volela)? Nesrenu
ljubav moga ranog detinjstva? Zato sam se s nje
govom smru pomirila, prihvatila je kao i svi?
Zato to se Serjoa sm smirio, a Nada nije.
74
 Zato to Serjoa vie nije hteo da ivi, a Nada
jeste.
Zato to je Serjoa sasvim umro, a Nada
nije. Serjoa je sasvim otiao, sa svim onim to je
bilo u njemu, a Nada se sa svim onim to je u njoj
bilo, u njoj bi l o ! nije rastala, nego je sa svim
tim ostala.
I moda jo i zato to je Serjou ve i bez toga
toliko oplakivala majka, a Nadju tako kao ja (tvrdim
to i danas!) nije oplakivao niko nikada.
Draga Nada, ta si htela od mene? Pesme? Ali
ja sam tada imala samo detinje pesme, i uz to
na nemakom ...
Zato si ba za mnom ila, preda mnom usta
jala upravo preda mnom izmeu svih onih to
su jo tako nedavno ili s tobom i oko tebe?
A moda si, draga Nadja, ugledavi otuda od
jednom elu budunost, hodei za mnom, malom de-
vojicom ila za s v o j i m p e s n i k o m , onim
koji te vaskrsava danas, posle gotovo trideset go
dina?

D. I. Ilovajskog sam poslednji put videla ili,

tanije reeno ula uoi otvaranja Muzeja Alek
sandra III, u maju 1912. godine, u naoj kui, u sa
svim poznim asovima. Ne saekavi sluavku koja
je ivela u dvorinoj zgradi i sigurno ve spavala,
Serjoa Efron, za koga sam se upravo tih dana bila
udala, otvorio je vrata. kripa ulaznih vrata, neka
kvo gunanje iz koga se izdvajaju rei: Znai, nije
kod kue? I, prolazei kroz salon: garderoba e
biti? Cutanje, zatim kaljucanje ispitivanog. Onaj
to pita, ponavlja upornije: Hoe li biti garderoba,
pitam? Hoe li davati pismenu potvrdu? Proviriv
i iz trpezarije, vidim kako se Serjoa, sa jo uvek
ljubaznim smekom, polako ve povlai pred bun
dom koja sa spokojstvom Kobi nadire prema njemu,
i u toj bundi (u mesecu maju!) prepoznajem D. I.
Ilovajskoga. Jer (lupajui se po irokom popovskom
75
rukavu) ovo je bunda od dabrovog krzna, i ne bih
hteo (sa unom ironijom) zbog sveanosti da je iz
gubim! Sad je takva moda: prebaci je preko ruke
i budite bez brige, d ti samo osmeh, bez potvr
d e . . . A ko ga zna da li je sluga ili prerueni lo
pov? Na elu mu ne pie, a ako i pie onda je
la. Ne, broj je potreban, broj! Sakrivi se iza sa
movara, nastavljam da gledam. Pauza i, zamirivi
oima: ja se vas nekako ne seam? . . . U pred
soblju mi se uinilo da je Andrjua, a sad vidim
nije: vi ste vii i mraviji (i, s neodobravanjem)
i po godinama kao da ste j o m lai. . .
sam mu zeta. . . to jest zetove keri M arine. ..
Htedoh rei: Ivana Vladimirovia. Mu. Ilovajski,
nepoverljivo: Mu? I tada ve ravnoduno;
--. . . Pa onda, mladi ovee, recite Ivanu Vla-
dimiroviu da je dolazio njegov tast od Staroga Pi-
mena, za garderobu raspitivao.
I pomeavi roenog unuka s tuim zetom
ve legenda, ve sen! metui dabrovom bundom
hrastove daske poda, kroz tamni, veliki salon, koji
je za tih nekoliko minuta postao jo tamniji kao
sneno polje, preko snenog polja svoje vuje sud
bine, kroz kripava ulazna vrata, preko daane sta
ze, kroz vratnice koje se lako zalupie, pored prvih
fenjer poslednjeg veernjeg rumenila uputio
se kui, svome zatitniku Pimenu, zatitniku svih
letopisaca Pimenu, Starome Pimenu na Maloj Dimi-
trovki, Dimitri ju Ubijenome u svoj bezdetni, smrt
ni, mrtvi dom.

Velika pauza. Pauza duga est godina: celoga ra

ta i poetka revolucije. Pauza ispunjena za Ilovajsko-
ga gubitkom celog njegovog sveta.
1918. godina. Prolee. Lupanje u vrata. Retki
gost. Brat Andrej o kome nikad nita ne znam, ni
kako ivi, ni u kakvoj sredini, ni o njegovim tuga-
ma i radostima, ne znam ak ni njegovu adresu, ni
ta osim toga da on ns, svoje sestre po ocu, voli
76
neuporedivo vie no svoju roenu, i ako ikog na sve
tu voli, onda smo to ml.
Marina! Stanuje li kod tebe jo onaj podsta
nar kako mu bee? Iks? Stanuje. Daj,
onda, molim te, udesi da puste deda. Kako
puste? da, sedi u eki ve nedelju dana.
Zbog ega? Zbog ubeenja. Doli i odveli
ga. Krajnje runo. koliko je njemu sada go
dina? Bog bi g a . . . Oko sto mora biti.
,,No-o? ,,U svakom sluaju devedeset. Do
bro, pokuau.
Kasno uvee vrebam kraj telefona koji je tada
jo radio svoga stanara Iksa. Top-top-top uz
stepenice. Otvaram. Henrie Bernardoviu!
Da? Nema ta, dobri su vai boljevici sto
godinje starce hapse! Kakve sad starce?
Mog deda Ilovajskog. Ilovajski je va ded?
Da. Istoriar? On, naravno.
ja sam mislio da je on davno umro. Bogme ni
je. koliko mu je godina? Sto.
,,3ta? Ja, smanjujui: Devedeset osam, asna
re, on jo pamti Pukina. Pamti Pukina?!
I odjednom zacemivi se grevitim histerinim
smehom: to je anegdota . . . Da j a . . . j a ...
istoriara Ilovajskog!! A ja sam po njegovim udbe
nicima uio, jedinice dobijao. . . Nije on kriv.
Ali shvatate da je to runo, nekako smeno isto
kao kad biste uhapsili nekog borodinskog veterana.
Da (brzo i duboko se zamislivi) t-to je
stvarno . . . Dozvolite, odmah u telefonirati. . .
Iz delikatnosti odlazim, i ve sa stepenica ujem ime
erinskoga, jedinog prijatelja moga Iksa. Dru
e .. . nesporazum. . . Ilovajskog . . . da, da, ba nje
g a . . . zamislite, jo je iv . . .
Nedelju dana je moj skromni Iks trao, zala
ui se za Ilovajskog, on olienje dve noge
u automobilu! Nedelju dana ja nita nisam pi
tala, jer sam vie no verovala znala sam. I sed
moga dana u isto vreme uvee top-top-top-top
(tano u etiri skoka prelazio je stepenite)
77
kuc-kuc-kuc. Marina Ivanovna! Da?
Mogu da vam estitam! Pustili su vaeg dedicu.
ija, ali na licu mu pakost, i u glasu mu isti sjaj
i zloba. Samo, zzznate nije ilo glatko!
Ja, bojaljivo: Hvala, nemam rei da vam . . .
Nema na emu, ja sam sa zadovoljstvom, u stvari,
bez ikakvog zadovoljstva, ja uopte ne bi h. . . A je
li njemu zaista devedeset godina? Ja, da bih
mu bar neim zahvalila: Devedeset i osam.
izgleda kao da mu je ezdeset. I glas dobar. Da, da.
Kaete Napoleona pamti? to god hoete!
A to je glavno Pukina. Iks, za trenutak
zamirivi oima: Sjajno! Ja, koristei pauzu:
zbog ega su ga hapsili? Iks, sasvim otva
rajui oi: Zbog nemake orijentacije. Ja, naj
iskrenije zauena: on je Kozak, ak ima i sta
nica ,IlovajskaM Ne mislim na nemako pore
klo, za nas poreklo ne igra ulogu, jer mi smo (kao
da mi u usta daje, jednu za drugom, sedam kocki
eera) in-ter-na-cio-na-li-sti, nego kaem ,orijen
tacije'! Ja, znaajno: --... On je vrlo
drei za svoje godine. I ak ne samo za svoje.
Jo doskora je vozio bicikl. I u rog duvao. ,,U
rog? Ta ta kaete! (radoznalo) A zato, zato?
Da bi svi uli. U Rolandov rog shvatate, isto-
rijski. A na konju je jahao dok god mu nisu oduzeli
konja. Mi! sijajui zavrava Iks.
Sledeeg jutra javlja se Andrej. No, Mari
na, junak je tvoj Iks! Pustili su deda. Znam.
Tri nedelje je odsedeo. Psuje! rekao si
mu ko je intervenisao? ta ti pada na pa
met! Kai, obavezno mu kai da ga je iz zatvo
ra oslobodio Jevrejin Iks. Nemoj, molim te, jer
ako sazna zatraie da ga vrate natrag u zatvor!
Nije zatraio sm je iskoraio. Iz sveta u ko
me Ilovajskog baca u zatvor Ipsilon i oslobaa Iks
u drugi svet, o kome je, mislim, tokom celog i
vota malo mislio, potpuno i od roenja posvetivi
se svetu ne manje tamonjem: prolosti.
78
 Ilovajski je umro 1919. godine, napunivi 91
godinu. Kako ne znam, i teko da u ikad sazna
ti, jer je jedini koji bi mogao ispriati: njegov je
dini unuk i moj jedini brat Andrej u aprilu 1933.
i sm otiao u grob, od iste one staropimenovske na-
sledne bolesti, svega etrnaest godina nadivevi svo
ga drevnog deda. A jedina njegova unuka, moja po
lusestra Valerija, prava naslednica staropimenovskih
strasti i glavne njegove strasti: nepratanja, do da
nas ne moe da oprosti mojoj materi (t 1906. g.) to
se uselila u kuu njene matere (t 1890. g.) i, mrzei
nju u Asjinom i mome licu, gestovima, i ak slovi
ma mrzei onako kako je mogue mrzeti j e d n o
omrznuto d v a p u t vaskrsnuto upravo:
m r z e i da ne moe da v i d i , a v i d e i da
ne moe da se n a g 1e d a ta sestra Valerija,
meni, naravno, nita nee hteti da kae. Mogla bih
ispriati kakvu je biblijsku po mrnji scenu,
nad samom rakom, ta sestra Valerija priredila mo
joj krotkoj sestri Asji, na ijim je rukama i izdah
nuo Andrej, ali to ve spada u nau porodinu hro-
niku.
I, da zavrim o D. I. Znam samo da je umro
u domu pored Starog Pimena, i da je radio do po-
slednjeg dana. Cak i kad to ne bih znala zna
la bih.
Imam pri sebi, za uspomenu od njega, njegovu
knjigu o mojoj imenjakinji, a delimino i mojoj sa-
plemenici Marini Mnjiek, u iju ast mi je majka
i dala ime Marina.

Koje li to bee zime? Sve mi se slivaju u jed

nu, neodeljivu od drugih. U svakom sluaju, bila je
to zima skakaa, nesrazmerno visokih stvorenja
u belim pokrovima, koja su iza belog snenog smeta
napadala usamljene prolaznike u bundi, a ponekad
i na lako obuene parove ogrnute jednom bundom.
Posle toga zakasneli prolaznik nastavlja put ogr
nut u belo, a nesrazmerno visoki stvor odjednom
79
izgubivi na visini u bundi. Elem, te zime kad
su harali skakai, navraam sa danas pokojnom T. F.
Skrjabinom k nekim njenim prijateljima muziari
ma, i nailazim pravo na rei: Neobian starac!
Kao kremen! Prvo, tek to je seo, jedna naa isled-
nica mu maltene pravo na glavu, sa ormara, upusti
pet tomova krivinog zakonika. Rekoh joj: Ida Gri-
gorjevna, budite ipak paljiviji, tako moete i ubiti
nekoga! a on meni: Ne uznemiravajte se, go
spoo, smrti se ja ne plaim, a knjiga ni toliko
ja sam ih u svom ivotu podosta napisao. Poinje
sasluavanje. Drug N. odmah bika za rogove: Kakva
su vaa politika ubeenja? Sasluavani, oteui:
Moja po-li-tika ube-e-nja? No, misli N., starac
sasvim ishlapeo, treba mu prii prostije: Kakav je
va odnos prema Lenjinu i Trockom? Sasluavani
uti, mi ve mislimo opet nije shvatio ili je moda
gluh, kad on odjednom, krajnje ravnoduno: Pre
ma Le-njinu i Troc-kom? Ni-sam-uo-za-njih. Na
to N. ve sasvim izgubi strpljenje: ta, niste uli?
Kad ceo svet ni o kom drugom sem o njima i ne
uje nita! A ta ste vi, najzad, do avola: monar
hist, kadet, aktjabrist? A ovaj, pouno: jeste
li vi moje radove itali? Bio monarhist i ostao mo
narhist. Koliko je vama godina, gospodine? Tride
set i jedna, ako se ne varam? Vidite, a meni je,
devedeset i jedna. A u desetoj deceniji, gospodine
moj, ljudi se ne menjaju! Mi svi u smeh. Odlian
starac. Dostojanstven!
Istoriar Ilovajski?
On. Kako ste pogodili?
A ta mislite, da li o njima on odista nije
uo?
Kako! Cuo je, naravno. Neko bi, moda, i
poverovao, ali ja ne. Takav mu je plamen u oi
ma zaigrao kad je to izgovarao. Potpuno modar!
Ova to je to priala (biva islednica eke), po
tresena neustraivou deda i mnogih drugih optu
enih, ne tako drevnih, postepeno je uvidela da su
i beli ljudi, i ve ubrzo je iz suda prela da radi
80
u muzeju kune radinosti, u odeljenju igraaka. Nje
nog mua su ubili beli. Imala je etvorogodinjeg
sina, gladnog, velike obrijane glave ...

Ostaje kraj A. A. Straan. Izgubivi sve (po-

slednja njena ki ivela je u inostranstvu), A. A. je
ostala sama, utisnuta sa svim svojim nametajem i
koferima u jednu sobu onu dopola u suterenu,
sa svodovima, nekadanju Nainu, s prozorima na
vrt. Uokolo je bio novi svet, od prvog tesnog kruga
novih sustanara do vidokruga novih ideja do
ogromnog, crvenilom poara oblivenog kruga revo
lucije. Kako je sa svim tim izlazila na kraj? Prvo,
borila se. Ostala je, ali je branila. Sta? Svoje dobro.
I odbranila ga. Da bi u najveem jeku revolucije
i s takvim prezimenom dobila ne jedan, nego dva
procesa s takvim arendatorom (tako je ona to na
zvala, iz pristojnosti), bilo je potrebno da to bude
ona, to jest kako ree neko ko ju je dobro po
znavao fanatik svojine.
Pokuajmo da oivimo jedan njen obini dan . ..
Ustajanje u hladnoj sobi. (Ne smeta, to je zdra
vo, celog ivota je spavala pri otvorenom prozori-
u za provetravanje.) aj bez eera (teko). Crni
hleb (ba t e k o ) . Red za sapun. (Ne smeta, odsta-
jau. Odstajau svoje, a kad postane s v o j e od-
braniu!) I evo je, uz potpuno, mada aljivo odobra
vanje celoga reda (Kakva stroga graanka! Ispred
takve se ne moe ugurati!) pobedonosno je iste-
ran bezobraznik, i komadi sapuna koji ne peni,
naao se u njenim rukama. Kui, da neto prezalo-
gaji. Naviknuta je da malo jede. (Jedino to ovsa
nema! Kao da su se ona i D. I. sjedinili samo radi
toga da bi zajedno jeli ovsene pahuljice. Ima u toj
asocijaciji neega dirljivo konjskog ...) Posle jela
preturanje po sanducima. Vidim je na kolenima:
jo uvek oholom glavom markize pridrava otvoreni
poklopac krinje. Glava boli. Ne smeta, svoj te
ret nije teak! Trube sukna, platna, eviota, bleta-
Neovanje vee 81
vog moarea, atlasa. . . S im da se rastanem? Od
ega da se otrgnem? I kad pomisli samo da e sve
to nositi prostaci. Prostakue. Zbog prostakus pa
dam na kolena . . .
Smolenska pijaca. Starija dama, u bundi s mu-
fom, u visokim, iljatim cipelama. Ispod bele kav
kaske (jo Serjoine) kapuljae crne, nemilosrdne
oi. Ne nudi, ne prua, prebacivi preko odmaknute
ruke pokazuje. Cutke. Ali roba govori sama za
sebe. Koliko? Toliko. tetk a . . . (pod
prodornim pogledom) ali graanko. .. (i, ne iz
dravi pogled) ali, madame, sasvim hoete gra
anina da upropastite. . . Hoete li? (Brojka.)
Ne. kao da je led prsnuo. Oh, zar ona da ma
kar i kopejku po arinu popusti o v i m a kad ni
svojim mladim strastima ni svojoj roenoj deci nije
poputala? Nikad nikom ni u emu. I evo, pod
dvostrukim pritiskom nedobrih oiju i dobre robe
graanin njoj u ruku papire, a sebi pod miku
arine. Stoje, prebrojavaju, svako svoje, i ta potpu
na otvorenost upravo je slika potpune jednakosti.
Kui, u jazbinu, sa aicom rafinovanog eera
u papiriu, sa belim hlebom, ali ne pod mikom,
nego na dnu engleskog kofereta od svinjske koe.
Pismo za pismom od keri. Uporno je poziva u
inostranstvo. Ali kako se rastati od stvari? Da
ih ponese sa sobom? Sve ne moe. Da proda? I na
samu pomisao o tome sva se sledi. Kako iveti bez
svega ovoga, sama, bez ove prethodnice krinja, ko
ara, vrec, zaveljaj? Povremeno alje pakete ker
ki koja tavori u bedi: jednom nekoliko engleskih
funti dobijenih za uspenu prodaju robe na Smo-
lenskom trgu, drugi put svilenu haljinu gris-perle261
s tako dugim lepom, da e ki ak samo od njega,
u Srbiji, saiti sebi i drugu novu haljinu.
Godine 1927. neko iz Moskve pie njenoj kerki
o njoj:
Bisernosive boje (franc.).

82
 Mama ivi u groznim uslovima jedna soba,
potpuno pretovarena stvarima, i danju i nou gori
u nje svetlost..
Danju da bi se odbranila od jorgovanova
sbuna, koji joj zaklanja svetlost ili snenim ili ze
lenim zidom.
Nou od misli.
Tako do godine 1929.

Januar i no. A. A. se sprema za spavanje. Svet

lost gori ista to i na danu: gornja sijalica, bela,
nepomina. Napolju zamrznuti vrt. Pod samim
prozorom, irinom celog hrastovog okvira zamrz
nuti bun jorgovana, kao vojnik na strai.
Svlai sa sebe gornju kariranu suknju, donju
vezenu, prsluk sa dvanaest dugmadi (etvrto se je-
iva dri na koncu uvrstiti ga!), rasputa pantlji-
ke, paljivo slae stvari na jednu gomilu. U samoj
koulji provlai se izmeu nagomilanih kofer, po
die kosi, grbavi poklopac, otkriva mramornu plo-
5u umivaonika, podmee pod mlaz vode spuvu. Ob
lai nonu bluzu, uvlai konac u iglu. Izvadivi uko
snice, etka kosu dok ne pone da bleti. Zaplie
je u jedan perin. Stavi na asuru, moli se pred
kandilom: Hleb na nasuni i Za pokoj due.
Kucanje. U prozorsku dasku. Sigurno bun, za-
mrzlom granom, kao zamrzlim prstom. Ba kao odi
sta prstom: drugim njegovim, povijenim zglavkom.
Jednom, drugi put. moda j e . . . ? Trei put.
I prikradajui se odlazi. A. A., hladnokrvno: su
ivci. Ali radi svake sigurnosti, probivi se izmeu
otrih rubova skrinj, prikleknuvi na neuklonjene
pakete Kremija, pribija elo uz prozorski okvir.
Nita. Gluhi zid aluzije. Okno pokriveno injem.
A ega i da se boji u takvoj kui? Pored toli
kih stanara? Koliko stanara toliko revolver. Iza
takvih aluzija? Pored takvog domara? A ko bi i
imao da je plai nou, zbog ega? (U tom trenutku
A. A. je zaboravila da se kucati moe ne samo radi
* 83
plaenja nego i radi upozorenja. I kad bi kao to
je u najnesigumijem trenutku ak pomislila izi-
la, moda bi ugledala ne neto strano, nego nekog
bliskog u crnoj noi svetle, crne oi. Kako se uda
ljavaju od prozora. A ak i ako nikog i nita ne bi
ugledala, osim nad prozorom nagnuti jorgovanov
bun znai da onaj to opominje moe, u nedo
statku drugih mogunosti, i granom da pokuca...)
Ohrabrivi se, ulazi u hladnu postelju.
Zatvara oi, ali ne gasi svetlost. Svetlost gori
i danju i nou: nepomina, mrtva. Pod sklopljenim
kapcima lice onog vojnika s pijace kome je jue
prodala brokat. (Onaj koji je bio kupljen za Nain
boljarski kostim to nikad nije ni saiven.) Lice mla
do, bez brade. Nad elom boljevika uba. teta
to je samo toliko zatraila od arina, brokat je do
bar, platio bi i vie . . .
A sin? Zaboravila ga? Nije. (Danas, raiava
jui sneg u vrtu, zakaila je lopatom za bun: ogla
sio se zvuk kao od venca. Na godinjicu ne zabora
viti da ukloni porcelanski venae: svi cvetovi se po
razbijali, samo ica ostala...) Ali tamo, na samo
d no , gde lei on, i samo on, ne silazi nikad. Zna
ilo bi ne iveti. A iveti treba. Zato? A ko
feri, sanduci? Kome e sve to ostati: nenoeno, ne
dirnuto, nekrojemo, decenij ama uvano i sauvano
sve do dana dananjeg. Ki je daleko. . . Ovima?
Svima ovima?! Ne, treba iveti, sve pretrpeti da
nita ne ostane, ne pripadne. Nita. Nikome.
Spava.
A nesrea nije stigla kroz prozor. Dola je kroz
vrata. Kucanje. A. A. spava. Ponovo kucanje, ubrza
nije. je? Ivan, domar. Aleksandra Alek
sandrovna, dolazim poslom k vama. Kakvim
poslom? Sutra! Ne, hitno je, oprostite to vas
uznemiravam, neu dugo. Priekaj, ne ulazi
odmah, otkljuau i pononvo lei.
. . . Ulazi. Stoji utke. Oi izobliene. A. A., za-
povedniki i nervozno: No? I klonulim glasom:
84
Ded, recite! Ovaj, prema vratima: Ulazite,
momci!

Stari dom kao da je samo to i ekao.

Upala je cela banda. Doli po milione, a nali

samo 64 rublja i nekoliko kopejki. Dobro nisu ni
takli . Pobegli na Kavkaz, pronaeni tamo,
uhvaeni, sueno im, neki od njih streljani.
Dom pored Starog Pimena izdahnuo u dvostru
koj krvi.
Zavravam recima kojima je svoja seanja pod
istim naslovom objavila Vera Muromceva, kojoj ove
svoje uspomene i posveujem:
Danas parohijska crkva Staroga Pimena slui
kao komsomolski klub.
Klamar, avgustoktobar 1933.
 KIRILOVNE
Postojale su samo u mnoini, jer nikad nisu ile
po jedna nego uvek po dve, ak i s reetom jagod
dolazile su po dve, jedna mlaa, druga starija, malo
mlaa i malo starija, jer su po godinama sve bile
u nekom zbirnom veku izmeu tridesete i etrde
sete, i sve su imale isto lice, preplanulo, jantarno,
i ispod jednakog ruba marame belog, i ruba obr
ve crnog, arile bi vas jednake zbirne oi zaklo
njene mrkim kapcima, obrubljene metlicama trepa-
vic. I ime su imale jedno, zbirno, pa ak ne ni ime,
nego ime po ocu: Kirilovne, a iza lea hlistovke1.
Zato Kirilovne, kad ni o kakvom Kirilu nigde
ni traga? I ko je bio taj Kiril, da li zaista njihov
otac, i otkuda mu odjednom toliko trideset? e
trdeset? vie? keri, i ni jednog sina? Jer onaj
rii Hrist oito nije bio njegov sin, poto Kirilov-
nama nije brat. Sada bih rekla: taj Kiril koji je
imao toliko keri postojao je samo kao njihovo ime
po ocu. U ono vreme ipak nisam o tome razmiljala,
slino kao to nikad nisam razmiljala zato b r o d
nosi ime Katarina. Katarina i gotovo.
A otro zvuanje rei hlistovke (bievalice),
koje bi moglo iznenaditi nepodudamou s njiho
vom ozbiljnou i dostojanstvom, objanjavala sam
sebi vrbama pod kojima i iza kojih su stanovale
kao jato beloglavih ptica, beloglavih zbog svojih ma
rama, a ptica zbog veitog dadiljinog ponavljanja
kad bismo onuda proli: evo i njihovog hlistov-
skog gnezda, bez trunke osude, nego kao obinog*
Hlisti, sekta bievalaca (rus.).

86
utvrivanja naredne etape puta od letnjikovca u
Pesonoj do Taruse: Evo, proosmo i kapelu. .. A
evo vidi se i brvno: znai, pola put a. . . A evo i
njihovog. . .
To njihovo hlistovsko gnezdo bilo je, u stvari,
ulaz u grad Tarusu. Poslednji posle kolikih?
nagib u dolinu, potpun posle tolike svetlosti mrak
(odmah potpun i istovremeno zelen), posle tolike
ege iznenadna sveina, posle sue vlaga, i posle
razdvojenog, duboko u zemlju uraslog brvna, kao
da iz nje raste, prebaenog preko hladnog, crnog,
uboravog i brzog potoka, iza prve ograde na levoj
strani, ograde pletene od vrbovog granja, malo za
klonjeno vrbama i bunjem jorgovana njihovo
hlistovsko gnezdo. Ba gnezdo, a ne dom, poto se
zbog svega tog ipraja dom uopte nije video, a
ako bi se povremeno i odkrinule vratnice, oko po
treseno svom tom lepotom i crvenilom, naroito
crvenilom ribizl, ne bi jo zapaalo, ne bi u celinu
slike ukljuivalo onu sivu strehu to se nazirala ne-
gde u dubini, kao to ne zapaa lukove svojih obrva.
Nikad se nije govorilo o kui Kirilovni, nego samo
0 vrtu. Vrt je upijao u sebe elu kuu. Da me je u
ono vreme ko upitao ta hlistovke rade, odgovorila
bih bez razmiljanja: Setaju po vrtu i jedu jagode.
Ali jo koju re o ulazu. Bio je to ulaz u drugo
carstvo, sm taj ulaz bilo je drugo carstvo koje
je obuhvatalo elu ulicu, ako bi je samo bilo mo
gue tako nazvati, ali nemogue je nazvati je tako
poto s leve strane nije bilo niega sem pletene ogra
de to se protezala ubeskraj, a sa desne repuh,
pesak i ona Katarina. .. Nije to bio ulaz, nego
prelaz: od nas (usamljene kue u usamljenoj priro
di) tamo (k ljudima na potu, na vaar, na pri
stanite, u Natkinov duan, i malo dalje na grad
ski bulevar), sredokraa, interregnum, niija zemlja.
1 odjednom mi sinu: nije to ni ulaz ni prelaz ne
go i z l a z ! (jer prvi dom je uvek poslednji dom!).
I ne samo iz grada Taruse nego izlaz iz svih gra
dova! Iz svih Tarusa, zidova, okova, iz sopstvenog
87
imena, iz sopstvene koe izlaz! Iz svakog tela
u prostor.
Vie od ele Taruse tanije od svih pose-
t, to jest goenja, tue dece . . . volela sam taj tre
nutak sputanja, ulaenja, silaenja u zelenu, hlado-
vitu tamu potoka, trenutak prolaenja pored iroke,
beskrajne pletene ograde iza koje kako mi je za-
navek ostalo u seanju odjednom sazrevaju svi plo
dovi, domae jagode, na primer, istovremeno kad i
oskorue, ograde iza koje vlada veito leto, elo leto
odjednom, sa svim to je u njemu lepo i slatko, gde
treba samo da ue (ali mi nikad nismo uli!), pa
da ti sve odmah bude pod rukom: i jagode, i vinje,
i ribizle, i, naroito jorgovan!
A jabuka se ne seam. Pamtim samo jagodia-
sto i zrnasto voe. A jabuk, koliko god to udno iz
gledalo u takvom gradu kao to je Tarusa, gde su
u rodnim godinama a u Tarusi je svaka godina
bila rodna jabuke na pijacu noene u velikim
korpama za rublje i ak ni svinje nisu htele da ih
jedu jabuk Kirilovne nisu imale, tako da su po
jabuke one dolazile k nama, u na stari vonjak,
znai vonjak koji smo mi pustili da ostari i da se
zapusti, s podivljalim vokama najboljih vrsta, iji
su plodovi, jedva polujesti vi, pogodovali jedino za
suenje. Ali po jabuke ipak nisu dolazile one, ne
Kirilovne pune dostojanstva, oborenih oiju, nego
oni , to jest njihova Bogorodica i Hrist, ri, mrav,
razdvojene brade i oiju sada bih rekla pija
nih, sav u ritama i bos, Hrist s njihovom Bogorodi
com, starom, ne vie ilibarskom, no Stavljenom,
konatom i, mada ne i iscepanom, a ono nekako
ipak jezivom. Roditelji su se prema tim njihovim
nailascima odnosili nekako kao prema neem. . . sud
binskom: Opet Hristos dolazio po jabuke. . . ili
Opet Bogorodica i Hristos lutaju u b l i z i n i . . .
Njih dvoje nisu traili dozvolu, a roditelji nisu za
branjivali. Bogorodica i Hrist bili su poput domae
nesree, suene napasti, sudbine nasleene s kuom,
jer su Kirilovne u Tarusi ivele pre svih nas, moda
88
ak i samih Tatara, iju smo zaralu ulad na
lazili u potoku. Nije to bio nalet, nego namet. Treba
ipak dodati, kad smo ih mi, deca, pri tom zaticali,
da su se oni, a naroito Hrist, ipak nekako drali
podalje, sklanjali se, krili iza druge jabuke, gde je
Bogorodica urno nabijala jabukama veliku platne
nu vreu. U takvim trenucima oni ne bi nita go
vorili, a nama takoe ne bi ni na um padalo da gla
som potvrdimo svoje prisustvo, i nekako bismo se
bez reci sporazumevali da, kao, oni nita ne rade,
a da mi, kao, nita ne vidimo, te tako da nekoga,
ili nas ili njih, a moda i jednih i drugih uopte
nema, i da je sve to tek onako, bajagi...
Tata! Videli smo Hrista!
Opet dolazio?
Da.
Pa dobro, Hrist s njim!...
Roditelji nisu pitali da li su oni odnosili jabu
ke, a mi to nismo spominjali. Ponekad smo rieg
Hrista zaticali kako spava u stogu sena. Stara Bo
gorodica sedela bi pored njega i branila ga od muha.
Mi bismo tada, bez reci, na prstima, diui obrve i
oima pokazujui jedni drugima na otkrie, odla
zili do naeg rova, gde bismo sedeli maui noga
ma i ispod oka pogledajui na njega kako spava i
na nju dok rasteruje muhe od njega. Ponekad bi
dadilja ne nama nego boni pred nama govorila kako
je taj Hrist teki pijanac, i da su ga opet nali u
kanalu, no kako smo i mi stalno sedeli u kanalu,
nismo se tome udili, nego bi nam reci teki pija
nac zvuale gorko, podseajui nas na ukus sveeg
pelena u ustima (mi smo stalno sve vakali), posle
ega je mogue popiti elo vedro vode.
Ponekad bi Hrist pevao, a Bogorodica ga tiho
pratila, i mi se ni najmanje nismo udili to ona
peva vie mukim, a on vie enskim, tankim gla
som, nismo se udili, prvo, zato to se deca Cveta-
jevih niemu nisu udila, a drugo zato to je ona
bila tamne boje i jaka, a on svetao i slab, te se
pokazivalo da svako od njih peva upravo onakvim
89
glasom kakvim treba, saglasno sa svojim tonom i
snagom, kao, na primer, komarac i bumbar. I u nas
zeleni kanal plovila je iz zelenog jabunjaka pesma
0 nekim zelenim vrtovima . . .
Nismo se ak nikad upitali (te ni sad ne znam)
nisu li oni bili mati i sin, slino kao to nikad nismo
upitali ne samo roditelje nego ak ni dadilju, koje
se nismo bojali, zato su njih dvoje B o g o r o d i c a
1 H i s t, i to ne zato to smo, moda, verovali da
su to oni sa ikone (oni na ikoni, a sem toga ipak
jabuke...), ne oni pravi, ali ipak ne nepravi.
Moda su sama imena budila strepnju jer ne mo
e se svako tek zvati Bogorodicom i Hristom! i
nametala nam neku nesumnjivost i neprikosnovenost.
Tadanja naa oseanja rasuivala su, otprilike, ova
ko: Poto kradu jabuke, nisu sasvim Bogorodica i
Hrist, no poto ipak jesu Hrist i Bogorodica, znai
da ne sasvim kradu. Uostalom, nisu krali ve
uzimali, a krili su se, sada to vidim, ne od nas (deca
su i sama prosjaci i lopovi), nego od ljudskih oiju.
Isto tako ivotinje kao i deca (i ne samo deca i ivo
tinje, molim da mi se veruje!) ne podnose da ih
neko gleda. Reju, za nas to dvoje skitnica ako i
nisu bili naprosto ljudi, nego ako ak i nisu bili
pravi o n i, na neki nain su ipak i to bili. Ziveli
su Bogorodica i Hrist (to jest ili, o njihovom ivotu
nita ne znam) izdvojeni od ostalih, i uvek zajedno,
nikad svako za sebe, i gledajui ih, esto sam po
miljala: Sigurno je tako o n a Bogorodica ila za
o n i m Hristom jer je ova za ovim ba ila, ba
za petama, zaostajui za njim samo toliko da mu ne
bi nagazila na (bosu) petu. Ila je za njim i kao da
ga je celim telom podravala, jer je on bio nekako
slab, raskliman, kao da je iao ne tamo kuda sm
hoe, nego kuda noga hoe, no i njegova noga tako-
e nije vrsto znala kuda hoe: as bi upala u kolo
teinu, as se spotakla o kamen, as stala na busen,
a as se opet bez ikakvog smisla povijala. Tako su
ih viali i na trgu, i na putevima, i na repuhom
obraslim poljima, i na Oki . . . Ali kao to one
90
sestre nikad nisu dolazile po jabuke, tako ovo
dvoje, mati i sin, jagode nisu donosili nikad, i ak
bi nastrano bilo i pomisliti kako je odjednom Hrist
mogao da donese jagode! I dok su se Kirilovne pri
susretu nisko klanjale, Bogorodica se nije klanjala
nikad, a o Hristu ne vredi ni govoriti on je ne
samo svojim pogledom nego i celim svojim telom
gledao nekud u stranu!
Gospoo, Kirilovne donele jagode. .. Da
primim?
Stojimo na tremu, majka napred, mi, iz bojazni
da izrazom lica ne odamo iznenadnu lakomost (ne-
svesno ispoljavan je oseanja majka je osuivala vie
od svega!), iza nje, samo malice isteui vratove iza
njenih lakata. Najzad otrgne pogled od jagodnoga
blaga, i odjednom sretne jedva malo od zemlje po
dignut (bih smo jo tako mali!) hlistovkin pogled
i njen smeak pun razumevanja. I dok mama presi-
pa jagode iz reeta u posudu, Kirilovna (koja? Uvek
ista! Ista u svih trideset lica, ispod svih trideset ma-
ram!), jo ne odvajajui oboreni pogled od maji
nih lea to nestaju u vratima, mimo i bez urbe
ubacuje u najblia, najsmelija, najlakomija usta
(najee moja!) jednu jagodu za drugom, kao u pro
valiju. Otkud je znala da majka ne doputa da se
jede ovako, pre ruka, odjednom mnogo, i da se
uopte bude lakom? Otuda otkuda i mi jer nam
recima majka nije zabranjivala nikad nita. A oi
ma sve.
Kirilovne su, tvrdim to sa slau u srcu, mene
volele vie od svih, i moda ba zbog te moje lako
mosti, zdravlja, vrstine Andrjua je bio visok
i mrav, Asja mala i mrava zbog toga to su
one, bezdetne, htele da imaju upravo takvu jednu
ker, jednu za sve!
A mene hlistovke najvie vole! s tom mi
lju bih uvreeno zaspala. Asju najvie vole ma
ma, Avgusta Ivanovna i dadilja (tata je, iz dobrote,
najvie voleo sve), a zato mene vole dedica i
91
hlistovke! Dostojanstveni potomak inflantskih ba-
rona ne bi mi zahvalio na takvom poreenju!
Od svih vizija rajskog vrta u Tarusi ostala mi
je jedna naj rajski ja, zato to je jedina. Hlistovke
su elu nau porodicu pozvale na senokos i, o uda,
udivljenja (majka nije podnosila porodine etnje i
uopte nije volela nita u gomili, a naroito svoju
decu pred svetom), o, najveeg uzbuenja: rodi
telji su poveli i ns. Zauzeo se, naravno, otac.
N j o j e biti muka opirala se iznad moje
unapred krive glave majka koija e nas sigurno
istruckati i bie joj muka. Uvek joj je muka, svud
joj je muka, zaista ne znam od koga joj je to. Pa-
pai (tako je nazivala deddcu) nije muka, meni nije
muka, najzad ni Ljori, ni Andrjui, ni Asji nikad
nije muka, a ona im samo pogleda tokove, dobij a
muninu.
Pa dobro, joj bude muka . . . blago
pristaje otac bie i proi e . . . (i najoitije mi
slei ve o neem drugom) povratie, i divota.
(I, shvativi ta je rekao) A moda i nee, na sve-
em vazduhu . . .
Sta sad odjednom sve vazduh? uzrujava
se majka, unapred ljutita zbog prizora koji je eka
na putu. Bilo vagon, bilo kola, bilo amac, bilo
fijaker sa oprugama ili bez oprug, bilo skela, bilo
lift uvek joj je muka, svud joj je muka, i jo
su to nazvali m o r s k o m boleu!
Kad idem peice, nije bojaljivo i vatre
no dobacujem ja, ohrabrena oevim prisustvom.
Posadiemo je licem prema konjima, pone-
emo tablete od nane nagovara otac. Najzad,
jo jednu haljinu ...
Samo, ja pored nje neu da sedim! Ni pored
nje ni naspram nje! ljuti se Andrjua, koji ve
odavno gleda tuno. Uvek me smeste pored nje,
kao ono u vagonu, sea se, mama, k a d . . .
Poneemo kolonjske vode nastavlja otac
i ja u sesti pored nje! (A ti se samo ne uzdra
vaj, molim te poverljiivo meni. im oseti da
92
ti je zlo, reci, zaustaviemo konje i sii e, udah
nuti malo sveeg vazduha. Nije valjda poar... A
stvarno, udno, zato ti je uvek muka? I, pomir
ljivo: Priroda, priroda, ta se tu moe. A moe,
ak, i ovako: Tata, pusti da uzberem onu bulku!
Brzo e iskoiti iz kola i potrati to dalje da
se mama ne jedi.)
Reju, poli smo i, s tom mojom bulkom u ruci,
stigli do senokosa hlistovki, daleko iza Taruse, na
neke njihove iroke, vlane livade.
Oj, Marina-malina, to si tako zelena? Rano
si ustala, mila? Neispavana, zlato? Kirilovne su
me okruivale, grlile, vukle, davale iz ruku u ruke,
uvlaei me u nekakvo kolo, kao neko svoje zajed
niko hlistovsko blago. Svoje ni tatu, ni mamu,
ni bonu, ni Ljoru, ni Andrjuu, ni Asju ne pam
tim u tome raju. Bila sam njihova. S njima sam
grabila i pretresala seno, s njima, pokretljivima, od
marala sam se, s njima uranjala u seno i izranjala
iz njega, kao ono pae u besmrtnoj pesmi (bez
daha), s njima ila na izvor, s njima palila vatru
na poljani, s njima pila aj iz ogromne arene olje,
grizui eer kao one, s njima bih ...
Marinuka, lepotice, ostani s nama, bie
nam kerka, dvee s nama u vrtu, nae pesme pe-
vati...
Mama nee dati.
A ti bi ostala? utim. Naravno, ne bi
ostala, ao ti mame. Ona te sigurno mno-ogo voli?
utim. Sigurno te ni za kakav novac ne bi
dala?
A mi neemo mamicu ni pitati, same emo
te ukrasti! govori jedna mlaa. Ukraemo te
i zakljuati u naem vrtu, i nikog tamo neemo pu
tati. Zivee s nama tamo, iza ograde. (U meni po
inje da se raspaljuje luda, neostvarljiva nada: a
moda?) Vinje e s nama brati, zvaemo te Ma-
a opet ona mlada, pevuavim glasom.
Ne boj se, mila umiruje me jedna starija,
primajui moje oduevljenje za strah. Niko tebe
93
nee otimati, nego e doi k nama u goste s tatom
i mamom, ili sa dadiljom jer svake nedelje ionako
pored nas prolazite, uvek vas gledamo, vi ns ne
vidite, ali mi sve vidimo, sve. . . Doi e u beloj
haljini od pikea, sveano obuena, u cipelicama s
kopama. ..
A mi emo te obui u nae! prihvata ona
neumorna, mlada, pevuei glasom u crnu man-
tijicu, belu maramicu, i kosu emo ti pustiti da na
raste, da ima perin . . .
Ali zato je plai, sestrice? Jo e zaista
poverovati! Svako ima svoju sudbinu. Ona e i tako
biti naa naa uena goa, naa eljena ker
ica . ..
I grle me, stiska ju, diu, dodaju i ho-op! na
kola, u visinu, u more, pod nebo, otkuda se odjed
nom vidi sve: i tata u sakou od bele sirove svile, i
mama s crvenom maramom na glavi, i Avgusta Iva
novna s tirolskom maramom, i uta vatra na otvo
renom prostoru, i beskrajni peani nanosi du
Oke. . .
Htela bih da leim na taruskom hlistovskom
groblju, pod bunom jorgovana, u jednom od onih
grobova sa srebrnim golubom, gde rastu najlepe i
najkrupnije jagode u ovom kraju.
No ako je to nemogue, ako tamo ne samo da
neu ja leati nego i toga groblja ne bude bilo, htela
bih da na jednom od onih breuljaka preko kojih
su Kirilovne dolazile k nama u Pesono, i mi odla
zili k njima u Tarusu, bude postavljena ploa iz ta-
ruskog kamenoloma, s natpisom:
Ovde bi htela da lei
MARINA CVETAJEVA

Pariz, maj 1934.

 MAJKA I MUZIKA
Kada sam umesto eljenog, oekivanog, gotovo
nareenog sina Aleksandra dola na svet jedva sa
mo ja, moja majka je, samoljubivo progutavi uz
dah, rekla: Bar e biti muziar. A kad je moja
prva, naravno, besmislena i potpuno jasna re pre
no to sam napunila godinu, bila gama, majka je
samo potvrdila: Znala sam da e tako biti, i od
mah se latila da me ui muzici, pevuei mi do u
beskraj istu gamu: Do, Musja, do, a ovo je re, do-
-re. . To do-re uskoro se za mene pretvorilo u
ogromnu, do polovine moje visine knjigu ,,kin-
gu, kako sam tada govorila, pretvorilo najpre sa
mo u korice te kinge, ali sa zlatom koje se tako
snano i uznemirujue probijalo iz njihove ljubi
aste boje, tako da mi je sve do danas u nekom
odreenom, usamljenom, v i l i n s k o m mestu srca
ostao ar i nemir, kao da se to mrano zlato rasto
pilo i nataloilo na samom dnu mog srca, i otuda
se pri svakom dodiru dizalo i preplavljivalo me sve
do oiju, istiskujui mi iz njih suze. To je ono do-re
(Dor), a re-mi je Remi, malian Remy iz Sans
famille1, sreni deak koga je zli dojkinjin mu
(estorpi, kao sa odseenom nogom: pied), bogalj
Pere Barberen odmah unesreio, najpre ne dopus
tivi palainkama da budu palainke, a sutradan
prodavi i samog Remija putujuem muziaru Vita-
lisu i njegovim trima psima: Kapiju, Zerbinu i Dol-
eu, i njegovoj jedinoj majmunici oli Ker, groz
noj pijanici koja je kasnije umirala od tuberkuloze
1 Bez porodice, roman Ektora Maloa (franc.).

95
pod Remijevim pazuhom. To je bilo re-mi. A po
sebno uzeti: do je izrazito belo, prazno, d o svega;
re je plavo, mi uto (moda midi?), fa mrko
(moda mamina haljina za posete, od materije zvane
faille, a re plavo nije li to bila reka?) i
tako dalje, i sva ta dalje postoje, samo neu da
optereujem itaoca koji ima s v o j e boje i s vo-
j a objanjenja za njih.

Majka se radovala zbog moga sluha i nehotice

me je zbog njega hvalila, ali bi odmah, posle svakog
junaina koje bi joj sletelo s usana, hladno doda-
vala: Uostalom, ta ti ima s tim. Sluh je dar bo
ji. I tako mi je to zauvek ostalo, da ja s tim nemam
nita, da je sluh od Boga. To me je titilo i od
uobraenosti, i od sumnje u sebe, i od svakog sa
moljublja u umetnosti jer poto je sluh od Boga
tvoje je samo da se trudi, zato to svaki boji
dar moe da se upropasti, govorila bi majka iznad
moje etvorogodinje glave, koja oito nije to shva-
tala, ali je ve zbog samog neshvatanja to upamtila
tako da ga kasnije nita nije moglo potisnuti. I ako
taj svoj sluh nisam upropastila, ne samo da ga ja
nisam upropastila nego ni ivotu nisam dala da ga
upropasti i ubije (a koliko sam se trudila!), moram
to takoe da zahvalim majci. Kada bd majke svojoj
deci ee govorile neshvatljive stvari, ta bi deca,
kad odrastu, ne samo bolje shvatala nego bi i vre
postupala. Detetu nita ne treba objanjavati, dete
treba zavetom opiniti. I to su nejasnije red
formule kojom se opinjava tim dublje se one u
detetu urezuju, tim pouzdanije na njega dejstvuju:
Ote na, ize jesi na nebeseh . . .
S klavirom do-re-mi na dirke takoe
sam se odmah zbliila. Pokazalo se da imam neve-
rovatno rastegljivu ruku. Od pet godina ve sam
gotovo mogla da obuhvatim oktavu, samo je malo-
-malice nedostajalo! kako je govorila moja majka,
rasteui glasom to rastojanje koje mi je nedosta
96
jalo, i, da se ja ne bih uobrazila: Uostalom, ona
i noge ima takve! pobuujui u meni tim noga
ma nejasno i otro iskuenje da jednom pokuam
da i nogama obuhvatim oktavu (tim pre to sam je
dina od sve dece ja umela da none prste rairim
u lepezu!), to se, ipak, nikad nisam usudila ne samo
da uinim nego ni u mislima da dokrajim, jer je
klavir svetinja, i na njega se nita ne moe
stavljati, ne samo noge nego ni knjige. A novine je
pak majka, s nekom nadmenom upornou mueni
ce, svakog jutra, ni rei ne govorei ocu, koji ih je
redovno i najnevinije tamo stavljao, s klavira skida
la iavala i ko zna nije li iz tog povezivanja
krajnje, ogledalske istoe i crnoe klavira sa neu
rednim i bezbojnim gomilama novina, nije li iz toga
istovremeno irokog i pedantnog materinog gesta
osvete i izraslo moje nepokolebljivo, aksiomsko ube-
enje da su novine neistoa, i sva moja mrnja
prema njima, i sva osveta koju je novinski svet iska-
ljivao na meni. I ako kadgod umrem pod plotom, bar
u znati z a t o .
Sem velike ake pokazalo se jo da imam pun,
jak udar i kao za takvu malu devojicu zadivljuju
e produhovljen dodir. Produhovljen dodir (touche)
zvualo je barunasto, i imalo mrku boju, a poto
toucher znai dodirivati, proizlazilo je da ja kla
vir dotiem kao barun, barunasto: kao mrki bar
un: kao maka: patte de velours.2
Ali o nogama nisam zavrila. Kad se dve godine
posle Aleksandra to jest mene rodila umesto
planiranog Kirila Asja, mama je, kao jednom ve
pouena, rekla: dobro, bie jo jedan muziar.
Ali kad je prva, ve sasvim razumljiva Asjina re,
kada se uplela u plavu mreu krevetia, ispala ran
ga (noga), majka ne samo da se nije ogorila nego
nije ni negodovala: Noga? Znai balerina? Moja
ki balerina? Dedina unuica balerina? U na
oj porodici, hvala Bogu, niko nije igrao! (U emu
2 Meka apica (franc.).
7 Neovdanje vee 97
se prevarila: u ivotu njene majke bio je jedan kobni
bal i igra, od koje je sve i poelo: i njena muzika,
i moje pesme, i sva naa lirska veita nesrea. Ali
o n a to nikad nije saznala. Saznala sam ja, gotovo
etrdeset godina posle te njene ohole tvrdnje, u Ru
skom domu Svete enevjeve a na koji nain,
ispriau kad doe vreme.)
Godine su prolazile. Noga kao da se ostva
rivala. U svakom sluaju, Asja, veoma lakih nogu,
na klaviru je svirala jezivo potpuno pogreno,
ali, na sreu, tako slabo da ve u susednoj sobi nije
moglo da se uje. Bojim se da se sad ne prevarim,
ali sumnjam da li je, sasvim rairivi ruku, uzimala
vie nego od do do fa. Ruku (kao i nogu) imala je
siunu, udar uvek promaen, a dodir kao
muha. A sve zajedno, kada bi stiglo do uha, seklo
bi ga kao britvom (unu resicu).
Znai, ispala je na Ivana Vladimirovia
skrueno, ali ve smireno govorila bi majka om,
kao retko ko, nema nikakav sluh. Uostalom, Asjenj-
ka kao da ga i ima, i kad bi se moglo uti ta ona
peva, moda bi se pokazalo da je i dobro? Ali zato
na klaviru toliko grei?
Majka nije shvatala da se Asja, kao mala devoj-
ica, za klavirom naprosto nesnosno dosauje, i da
kao od pospanosti udara pored pravih dirki, kao sle-
po tene pored zdelice. A moda je odjednom uzima
la po dve note zato to je mislila da e na taj nain
bre odsvirati sve? Ili je, moda, po dve uzimala kao
muha koja zbog svoje lakoe ne moe da pogodi
pravu dirku? Ovako ili onako, sviranje je bilo ne
samo plaevno nego i suzno, sa potocima sitnih pr
ljavih suza i dosadnim kao u komarca: i ------ i, i
i, i, od koga su se svi u kui, ak i domar,
hvatali za glavu sa beznadenim uzvikom: ,,Oh, po
elo je! I upravo zato to je Asja nastavljala da
svira, majka se u sebi iz dana u dan sve beznadnije
odricala njene muzike karijere, svu svoju nadu pre
nosei na mene, s velikim rukama i neplaljivu.
98
 Noga, noga govorila bi zamiljeno idui
s nama, ve poodraslim, oianim devoj iama po
ravno pokoenoj jesenjoj kalukoj livadi dobro,
neka bude, na kraju krajeva, i balerina moe biti
valjana ena. Poznavala sam jednu u Sokolnicima
imala je ak estoro dece i bila uzorna majka, to
liko uzorna da me je d e d i c a jednom pustio da
poem k njoj na proslavu krtenja... I ve sa
svim u ali (kao da smo mi razume vale): Musja
e biti slavna pijanistkinja, a Asja (kao da neto
gut a...) slavna balerina, dok e meni od oholosti
narasti drugi podvoljak.
I, bez imalo ale, nego sa dubokom iskrenom ra
dou i tugom:
Eto, moje keri e biti slobodne umetnice,
ono to sam ja nekad toliko elela da postanem.
(Njen otac je bio za domae vaspitanje i boravak u
kui, i na estradi se pojavila jedan jedini put, sa
starim Posartom, godinu dana pre njegove i svoje
smrti.)
... Ali s notama sam u poetku imala mnogo
muke. Dirku pritisne, a notu? Dirka postoji, evo je,
crna je ili bela, a note nema, nota je na liniji (na
kojoj?). Osim toga, dirku uje, a notu ne.
Dirka postoji, a nota ne postoji. I ta e nota kad
postoji dirka? I nita nisam shvatala sve dok jednog
dana, na naslovnoj strani jednog lista koji mi je
Avgusta Ivanovna dala da na njemu ispiem Glck-
wunsch1 za mamu, nisam videla kako na notnim li
nijama umesto nota sede vrapii! Tad sam shva
tila da note ive na granama, svaka na svojoj, i otu
da skau na dirke, svaka na svoju. Tada dirka zvu
i. A neke, zadocnele (kao mala Katja iz Veernjih
asova: voz odlazi, a Katja i dadilja zakasnivi
plau...) kaem ive na granicama, na
nekim vazdunim granicama, ali ipak i skau (i ne
uvek tano, a tada nastaje pogrean zvuk). No kad
prestajem da sviram, note se vraaju na granice, i
1 estitka (nem.).

7* 99
spavaju kao ptice, i takoe kao ptice nikad ne pada
ju. Nekih dvadeset godina kasnije sve su mi ipak
pale, i ak se survale:
S v e note m i padoe s tabaka ,
S v e izja ve iz u s t a . . .

Ali note, iako sam ubrzo poela odlino da ih

itam s lista (bolje nego s lica, gde sam dugo, dugo
itala samo ono to je najbolje!) nikad nisam
zavolela. Smetale su mi: smetale mi da gledam, ta-
nije, da ne gledam na dirke, skretale me od pesme,
od tajne, kao to se obara s nogu, tako su one mene
obarale s ruku, smetale rukama da same znaju,
ubacivale se kao trei, onaj veiti trei u ljubavi
iz moje poeme (koju zbog jednostavnosti njene,
ili sloenosti moje, niko nije shvatio) i nikad
nisam svirala onako pouzdano kao kad bih svirala
napamet.
No i pored svega to sam ovde rekla, to je
tano ne samo za mene nego i za svakoga koji po
inje, sad vidim da je bilo previe rano da me ue
notama. Oh, kako se majka urila s notama, sa slo
vima, s vilama, sa Dejnama Ejr, s Antonima Gore-
mikama, s prezirom prema fizikom bolu, sa Svetom
Jelenom, s jednim protiv svih, s jednim bez svih,
kao da je znala da nee stii, ionako nee stii sve,
ionako nee stii nita, pa, prema tome bar ovo,
i bar jo ovo, i jo ovo. . . Da bismo imale po emu
da je se seamo! Da bi nas odmah nahranila za ceo
ivot! Kako nam je ona to od prvog do poslednjeg
trenutka davala i ak nas davila! ne dajui
da se stvar ulei, da se zgnjei (a mi da se smiri
mo), kako je zalevala i pritiskivala odozgo utisak
na utisak i uspomena na uspomenu kao u kofer
u koji se nita vie ne smeta (a koji se, uostalom,
pokazao da je bez dna), sluajno ili namerno? Ono
to je najvanije zarivajui u dubinu, kako due ne
bi padalo u oi, da ostane kao zaliha, za onu krajnju
sluajnost kada je sve ve prodato, a ti zaroni
100
na dno kofera da nae ostatke, a ono se pokazuje
da je tamo jo sve. Tako da bi se dno, u posled-
njem trenutku, smo dalo. (O, neiscrpljivosti mate
rinskog dna, neprestanosti davanja!). Majka kao da
je jo iva sahranila sebe u nama za veni ivot.
Kako nas je tesno ispunjavala onim to je nevidljivo
i besteinsko, zauvek time isterujui iz nas svu iz-
merljivost i vidljivost. I kakva srea to sve to nije
bdio nauka, nego Lirika ono ega uvek ima pre
malo, po dvaput premalo: kao to je gladnome malo
ceo hleb na svetu, i kao to je u svetu malo kao
radij uma, onoga to je i samo nedostatak svega,
sm nedostatak, i koji samo zato i moe da see do
zvezde! ono ega ne moe biti p r e v i e , zato
to je ono samo p r e v i e , sveukupna suvinost
enje i snage, suvinost snage koja prelazi u enju
to pokree brda.
Majka nas nije vaspitavala, nego isprobavala:
silu otpora da li e se ugnuti grudni ko? Ne, nije
se ugnuo, nego se toliko rairio da ga kasnije
sada niim vie ne moe nahraniti, ispuniti. Maj
ka nas je pojila iz otvorene ile Lirike, kao i mi to
smo kasnije, neumoljivo otvorivi svoje, nastojale da
svoju decu pojimo krvlju sopstvene enje. Srea
njihova to to nije uspelo, i srea n a a to
je to uspelo.
Posle takve matere meni je ostajalo samo jedno:
da postanem pesnik. Da bih se mogla osloboditi nje
nog poklona koji bi me uguio ili pretvorio u pre
kritelja svih ljudskih zakona.
Da li je majka znala (da u postati pesnik?)?
Ne, ona je ila va banque,4 stavljala je na nepoznato,
na sebe tajnu, na sebe dalju, na neostvarenog
sina Aleksandra koji nije mogao da neto ne moe.
Pa ipak, za note je bilo prerano. Ako pre punih
pet godina nije uopte prerano za slova ja sam
slobodno itala kad mi je bdio etiri godine, i znam
mnogo takve dece za note je tih nepunih pet go
4 Staviti sve na kocku (franc.).

101
dina neosporno i zlotvorno rano. Proces povezivanja
nota i dirki klavira utoliko je sloeniji od slovno-
-glasovnog, ukoliko je i sama dirka klavira sloenija
od sopstvenog glasa. Slikovito govorei: s note moe
da se ne pogodi dirka, a sa slova ne moe da se ne
pogodi glas. I govorei sasvim jednostavno: ako su
se izmeu mene i klavijature stalno dizale note,
onda se i izmeu nota i mene dizala klavijatura,
koja se stalno gubila zbog notnog lista. A i da ne
govorimo o prostom, oevidnom smislu itane reci,
i o potpuno tajanstvenom znaenju sviranog takta.
itajui, prevodim na smisao, svirajui, prevodim na
zvuk koji, sa svoje strane, treba da bude na neto
preveden, jer je inae zvuk prazan. A gde bih
ja, u svojih pet godina, mogla oseati i to oseanje
izraavati, ako ponovo traim: najpre oima, znak
na lestvici, a potom u misli notu, gamu koja od
govara tome znaku, a potom prstom dirku ko
ja odgovara toj noti? Ispada igra sa tri nepoznate,
a za petogodinje dete dovoljno je i jedna, iza koje
uvek postoji i druga, koja je samo uvod u veliku
nepoznatu, izvan svakog znaenja i zvuka, u ogrom
nu nepoznatu due. Sem ako nisi Mocart!
Ali dirke sam ipak volela: zbog njihove crne i
bele boje (sa nijansom ute!), zbog crnila tako otvo
reno tunog i zbog belila (gotovo utila!) tako
tajanstveno tunog, zato to su jedne iroke, a druge
uske (oteene!), zato to, ne pomerajui se s mesta,
po njima moe da se penje kao po stepenicama, a
te su stepenice pod rukama! i to se od tih
stepenica odmah slivaju leni potoci lene stepe
nice potok du lea i zaarenost u oima
ista ona vrelina Dagestana iz Andrjuine itanke.
I zato to su bele, kad ih pritisne, izrazito ve
sele, a crne odmah tune, s i g u r n o tune,
do te mere s i g u r n o da ako neku pritisnem
isto je kao kad bih pritisnula sebi oi da bih iz oiju
istisnula suze.
A volela sam ih i zbog tog pritiskivanja: zato
to sam, im ih pritisnem, mogla poeti da tonem,
102
tonem bez kraja, bez dna ak i ako se ruka od
makne!
I zato to je na izgled glatka povrina, a ispod
nje je dubina kao u vodi, kao u Oki, ali i dublja
od Oke, zato to mi je pod rukom bila pod ru
kom, zato to sam mogla, ne silazei s mesta da
veito padam.
I zbog verolomstva te glatkoe dirki, spremne
da se pri prvom dodiru razlegne i da te proguta.
Zbog strasne elje da se pritisne, zbog straha
da se pritisne: jer pritisnuvi moe da razbu
di sve. (To je isto oseao 1918. godine svaki vojnik
u spahijskom dvoru.)
I zato to je to oznaavalo crninu: podsealo
na maminu prugastu bluzu onoga kraja leta, kada
se posle prispelog telegrama: Dedica tiho ispustio
duu pojavila mama, uplakana, a ipak se kroz sme-
ak obratila prvoj meni recima: Musja, tebe je de
dica mnogo voleo.
Zbog prohladnog ivoire5 i svetlucavog 1/-
bein,6 basnoslovnog slonova kost. (Kako sjediniti
slona i elfa?)
(I detinje otkrie: ako se neoekivano zabo
ravi da je to klavir, onda su to naprosto zubi,
ogromni zubi u ogromnim ustima irokim od uha
do uha. I onda je zubonja klavir, a ne Andrjuin
domai uitelj Aleksandar Pavlovi Guljajev, koga
mati tako zove zato to se veito smeje. A zubonja
uopte nije vesela stvar, nego strana.)
Zbog klavijature rei tako jake da danas
mogu da je uporedim jedino sa potpuno rairenim
orlovskim krilom, a onda je nisam uporeivala ni
sa im.
Zbog hromatine game rei koja zvui kao
vodopad planinskog kristala, zbog hromatine game
koju sam shvatala znatno bolje od svega to je gra
matiko to ni do danas ne razumem, poev od
5 Slonovaa (franc.).
6 Slonovaa (nem.).

103
ega i prestajem da razumem. Zbog hromatine, ko
ju sam odmah poela da cenim vie od obine: tupe:
site: nekako kao da je dadiljina i Vanjkina. Zbog
hromatine koja nikud nije skretala, ni levo, ni des
no, ve odmah u visinu, i toliko je dua i volebnija
od proste game koliko je na taruski carski drum,
gde se moe sakriti iza svakog drveta, iri i voleb-
niji od Tverskog bulevara, od Pukinovog spomenika
do Pukinovog spomenika.
Zbog toga to je Hromatika a to sad kaem
ceo duevni sistem, i to je taj sistem moj.
Zbog toga to je Hromatika neto na j suprotni je gra
matici, to je ona Romantika. I Dramatika.
Ta Hromatika mi je na taj nain i ostala zauvek
u leima.
Rei u i vie: hromatina gama je moj kimeni
stub, ive lestvice na kojima se u meni odigrava sve
to ima da se odigra. I kad neko svira po mojim
prljenovima svira.
. . . Za re dirka.
Za telo dirka.
Za stvar dirka.
Takoe sam volela re ,,be-mol, tako ljubiastu
i prohladnu, i malo bruenu, poput Valerij inih fla
sica, i koja se za mene rimovala sa eltofiol, e-
bojem to je rastao na majinom grobu a koji ja ni
kad nisam videla, i s prvom stranicom Istorije
male devojice. Volela sam i povisilicu, obeleavanu
tako pravo i otro kao moj nos u ogledalu. A ,,la-be-
mol je za mene bilo vrhunac ljubiastoga: ljubia
sti je od taruskih perunika, ljubiastije od strahov-
ljevskog oblaka, ljubiastije od Fort des Lilas7
Gospoe de Segir.
A ,,be-mol napisano uvek mi je izgledalo kao
tajni znak: kao da je mama pred gostima digla obr
vu i odmah je spustila, oterujui time neto moje u
samu dubinu. Oputanjem obrve iznad znaka oka.
7 Suma jorgovan (franc.).

104
 Povratilica pak (bcarre)* bila je naprosto praz
na: znak onog to se ne rauna, olienje neeg ne
postojeeg, te se ni ona nije raunala, ni nje nije
bilo, i prema njoj sam se odnosila snishodljivo kao
prema praznoj budali. Sem toga, bila je udata za
Bekera.*9
S poetka me je jo zabrinjavalo gore i dole,
gore koje sam veito oseala kao basove, kao 1 e v u
stranu, i dole kao diskant, neto tanko, kao d e s
n u stranu klavijature, kao ve sasvim bezvuno
zveanje, kao kraj zvuka i poetak laka. (Na vrhu
gore, i gromovi, u donjem delu bubice, muhe, na
primer, zvonii, maslaci, komari, frulai tako
neto...) Sad vidim da sam bila u pravu, jer itamo
sleva udesno, to jest od poetka prema kraju, a po
etak nikako ne moe biti dole, koje samo po sebi
oznaava nestajanje. (Tanki zvuk se gubi, a duboki,
u basu, prelazi ins Ali. U klavirski lak. U huanje.)
Klavirsko-vokalno odreivanje visine i nizine odgo
varalo bi jevrejskom pismu.
Ali vie od svega, od svega rano-klavirskog, vo-
lela sam violinski klju. Taj n a z i v tako divan
i otegnut i koji se ba svojom nerazumljivou (za
to v i o l i n s k i kad je re o klaviru?) urezivao u
pamenje, koji je kao kljuem otvarao celokupni
zavetni violinski svet, u kome je iz potpunog njego
vog mraka ve poinjalo da bridi ime Paganini, i u
kome je ve kao planinski kristal bletalo i grmelo
ime Sarasate, svet to sam ve znala! gde se
radi sviranja prodaje dua avolu! re koja me
je odmah inila gotovo violinistom. I drugi jedan
klju: Born, klju Oheim Khlborn, Cika Struj, koji
se iz biserne struje razrastao u smrtonosnu bujicu . . .
I opet jedan klju:
. . . hladni klju zaborava
On e bolje od svih ar srca utolitii

Povratilica (franc.).
9 Re je o klaviru marke Becker.

105
iz Andrjuine itanke, sa dvema nepoznanicima: za
borav i utoliti, i sa dvema poznanicama: ar
i srce, koje su jedno.
Re i izgled izgled labuda koji sam s toli
kom ljubavlju ispisivala na notnoj hartiji, sa osea-
njem da postavljam labuda na telefonske ice.
Basov klju mi, pak, nita nije govorio: ni iz
gledom ni zvukom, i u dui sam ga prezirala. Prvo
bio je kao uho, prosto grubo uho sa dve rupe, ali
koje nisu bile probodene kroz njega, oh, kakva glu
post! nego pored njega i to dve umesto jedne,
kao da se u jednom uhu mogu nositi dve minue, i
kao da negde uopte postoji samo po jedno uho!
(Usno pitanje me je veoma zanimalo, jer je mama,
koja je imala probuene ui i nosila minue, to na
zivala varvarstvom, a njena pastorka, gimnazistkinja
Valeri ja, koja je to smatrala lepim, nikako nije mogla
doekati to probadanje: as bi joj rupice otekle, as
zarastale i tako je ila ljuta, sa svilenim koni-
em u uhu). A re basov to je prosto dobo,
bas: Saljapin. A jedna njegova poluluda oboavatelj-
ka (zaista nije sasvim normalna, i dok ide, ona se
svima redom klanja!) ustaje u 12 asova nou i svo
ga trogodinjeg sinia au stavlja na sto i tera da
peva kao Saljapin, i stoga aa ima modre podo
njake i nikako ne raste. Ne, do vraga basov klju!
I ve radi sopstvene prijatnosti, opirui se kolenima
o stolicu i laktovima o sto, iscrtavam ceo niz divnih
violinskih kljueva, jedan od drugog iri u donjem
delu i vitkiji pri vrhu cela niska violinskih la
budova!
Ali to je bilo oduevljenje za pisanje, pisarsko,
spisateljsko. Muzikog oduevljenja vreme je da
to kaem nije bilo u meni. Krivica , tanije,
uzrok bila je suvina usrdnost moje majke koja
je imala zahteve to su prevazilazili moje snage i
sposobnosti, i ak prevazilazili snagu i sposobnosti
pravog uroenog dara. Od mene je zahtevala sebe!
Od mene, ve pisca mene koja nikad nisam bila
pijanist. Odsedi svoja dva asa i dosta. A kad
106
sam ja bila u tvojim godinama, nisu mogli od kla
vira da me otrgnu! ,Noch em wenig!10 A kad bi ti
mene bar jednom za to zamolila! Nisam zamolila
nikada. Bila sam potena i nikakva njena radost
i pohvala koje sam unapred mogla predvideti ne
bi me naterale da zamolim ono to mi samo nije
htelo da izleti iz usta. (Mene je majka muzikom
krajnje izmuila.) Ali i u sviranju sam bila pote
na, bez izmotavanja sam svirala svoja dva asa pre
podne i dva uvee (pre upisa u muziku kolu, to
znai pre no to sam napunila est godina!), i ak
se nisam previe esto osvrtala na spasitelj ski krug
asovnika (uostalom, do desete godine nisam ni ume-
la da gledam na sat te sam sa istim uspehom
mogla bacati poglede i na Cezarovu smrt iznad
police s notama), ali kako bih se radovala kada bi
asovnik izbio vreme svojim dubokim glasom! Svi
rala sam i kad majka nije bila prisutna, isto kao i
kad je bila, svirala bez obzira na sva primamljivanja
Nemice koja je prema mami bila nenaklonjena, i na
sva primamljivanja samilosne dadilje (umorie jad
no dete!), pa ak i na sva primamljivanja domara
koji je loio pe u salonu: Hodi, Musenjka, pro
tri se malo! pa ak ponekad i samoga tate, kad
bi provirio iz kabineta i ne bez izvesne planje izu
stio: nije li ve prolo dva asa? Kao da te
ve puna tri asa sluam! Jadni tata! U tome i je
ste bila stvar to nije uo ni nas, ni nae game, ka
none ni galope, ni mamine potoke, ni Valerij ine (ona
je pevala) rulade. Cak do te mere nije uo da ni
vrata kabineta nije zatvarao! Jer kad ne bih svirala
ja, kad ne bi svirala Asja, prebirala bi na dirkama
Valerija, i prekrivajui i preplavljujui sve nas
svirala bi mama po ceo dan i gotovo po elu
no! A tata je znao samo jedan motiv iz Aide
naslee od prve ene, rano uutale ptice pevaice.
Ti ak ni ,Boe cara spasi ne bi umeo da otpe-
va! govorila bi mu mama u aljivom prekoru.
10 Jo malo (nem.).

107
 Kako da ne? Mogu! (i s najveom spremnou)
Bo-e-e! Ali do Cara ne bi dolazilo nikad, jer
bi mama, ve ni najmanje aljivo nego sa odista
paeniki izmenjenim izrazom lica pri tiskala ui ru
kama, i otac bi prekidao. A glas je imao jak.
Kasnije, posle mamine smrti, esto bi govorio
Asji: ti, Asjenjka, kao da malo pogreno svira?
samo da bi umirio savest, zamenjujui mamu.
Ne, bez obzira na sva primamljivanja, saalje-
vanja i pozive ja sam svirala. Svirala nepoko
lebljivo.
Omorina. Vedro. Zujanje muha i muenje. Kla
vir pored samog prozora, kao da oajniki pokuava
svom svojom slonovskom nepokretnou da izie
kroz njega, a kroz prozor se, ve dopola kroz njega
uavi kao iv ovek probija jasmin. Lije se znoj,
prsti crveni a ja sviram celim telom, svom svojom
ne malom snagom, svom teinom, celim pritiskom,
i, to je najvanije, svom svojom odvratnou prema
sviranju. Posmatram aku, koju je u maminom de-
tinjstvu valjalo drati na jednoj liniji (liniji napeto
sti!) s laktom i prvim zglobom prsta, i to tako ne
pomino da se ne prolije na nju stavljena (kakva
lukavost!) sevrska olja s vrelom kafom, ili da se
ne zbaci srebrna rublja, a danas, u mome detinjstvu
treba je drati u neprekidnom pokretu i slobod
no, u stalnom smenjivanju povij an ja i otklanjanja,
kako bi ruka koja svira, ukljuujui lakat, aku i
vrhove prstiju davala izgled labuda koji pije, i na
njenoj unutranjoj strani (na pregibu) plave ile, kad
udarim u dirku, jasno pokazuju rusko slovo N
to oznaava onog Nikolaja za koga u se, po tuma
enju Nemice, posle dvanaest godina udati, dok, po
recima Francuskinje, to oznaava poetno slovo fran
cuskog imena Henri. Svi su slobodni: Andrjua je
s tatom poao na kupanje, mama povela Asju u igru,
Valeri ja pola u Tarusu na potu, i samo to kuva-
rica lupa velikim kuhinjskim noem i ja po
klavijaturi. Ili, u jesen: Andrjua tee tap, Asja
isplaena jezika crta kue, mama ita Eckerhard-
108
ta, Valerija pie pismo Veri Muromcevoj, a ja sama
sviram. (Zato??)
Ne, ti ne voli muziku! srdi se majka
(upravo srcem se srdi!) u odgovor na moj bestid-
no-iskreni, blaeni skok sa stolice. Ne, t i muziku
n e voli!
Ali nije tako, volela sam je. Muziku sam vo-
lela. Nisam volela jedino svoju muziku. Za dete
ne postoji budunost, ve samo ono to je s a d a
(koje je za njega u v e k ). A sada su bile game,
i kanoni, i bedni, komadii koji su mi bili uvred
ljivi zbog svoje siunosti. I moja budua virtuoznost
bila je za mene isto to i onaj nekakav mu, Niko-
laj ili Henri. Dobro je bilo njoj koja je na klaviru
mogla sve, njoj koja je na klavijaturu stupala kao
labud na vodu, njoj koja je, seam se, u toku tri
asa nauila da svira na gitari i koja je posle na
njoj svirala koncertne stvari, njoj koja je note itala
kao to ja itam knjigu, lepo je bilo njoj da voli
muziku. U njoj su se dve muzike krvi, oinska i
materinska, slile u jednu, te dve su je i formirale
elu! I nije ni uzimala u obzir da je toj svojoj, pev-
noj, lirskoj, jednostihijskoj krvi ona sama suprot
stavila u meni, svojim brakom drugu, filoloku
i otvoreno-kontinentalnu krv koja s njenom krvlju
nije mogla da se slije niti se slila.
Majka je muzikom nas preplavila. (Iz te Muzike,
koja se pretvorila u Liriku, nikad vie nismo ni is
plivale na dnevnu svetlost!) Preplavila nas je kao
poplava. Njena deca, poput onih sirotinjskih barak
na obalama svih velikih reka, bila su od roenja
osuena. Majka nas je preplavila svom gorinom
svoga neostvarenog poziva, svog neostvarenog ivo
ta, muzikom nas je preplavila kao krvlju, krvlju dru
gog roenja. Mogu rei da sam se ja rodila ne ins
Leben, nego in die Musik hinein11. Sve najbolje to
se moglo uti, ja sam od roenja ula (ukljuujui
i b u d u n o s t ) . I kako sam mogla, posle nepod-*
.. za ivot. . . za sutinu muzike (nem.).
109
noljivog volebstva tih svakoveernjih potok (zai
sta vilinskih, umsko-duhovskih, biserno-strujnih),
sluati svoje poteno, dosadno sviranje koje je iz
lazilo iz koe, uz vlastito brojanje i zveket metrono-
ma? I kako sam mogla da prema njemu ne oseam
odvratnost? Roeni muziar bi sve to savladao. Ali
ja se nisam rodila kao muziar. (Seam se, dodue,
da je jedna od njenih najomiljenijih ruskih knjiga
bila Slepi muziar, koga mi je stalno stavljala za
uzor, kao i trogodinjeg Mocarta, i etvorogodinju
sebe, i kasnije Musju Potapovu koja je napredo
vala bre od mene, i koga jo ne!...)
Zveket metronoma. Ima u mom ivotu nekoliko
nenaruivih radosti: ne ii u gimnaziju, probuditi
se ne u Moskvi 1919. godine i ne uti metronom.
Kako muzikalne ui uopte mogu da ga podnose?
(Ili su muzikalne ui bile drugaije od muzikalnih
dua?) Do svoje etvrte godine ja sam ak i metro
nom volela, gotovo isto kao i asovnik s kukavicom,
i zbog istoga: zbog toga to i u njemu neko ivi,
a uz to ne zna se ko, poto sam ga ba ja u kui
poela upotrebljavati. Bila je to kua u kojoj sam
htela sama da ivim. (Deca uvek hoe da ive u ne
em nezamislivom tako je moj sin u svojoj estoj
godini eleo da ivi u ulinom fenjeru: vidno, toplo,
visoko, sve se vidi. A ako se u tvoju kuu bace
kamenom? Tada u se ja na njih baciti vatrom!)
Ali im sam u p a l a u njegovo metodino kucanje,
poela sam ga mrzeti i bojati ga se, do lupanja srca,
do obamiranja, do hladnog drhtanja, kao to se i sa
da nou bojim budilnika i svakog ravnomernog no
nog zvuka. Takav zvuk kao da ide po moju duu!
Neko stoji nad njom i pouruje te, i zadrava te, i
ne d ti da dahne, ni da uzdahne, i tako e te po
urivati i zadravati i kada otuda ode neko sm
u pustom salonu, nad praznom klavirskom stolicom,
nad zatvorenim klavirom jer su zaboravili da ga
zaustave sve dok se opruga ne ispravi. Neivi e
gonati ivoga, onaj koga nema gonie onoga koji
postoji. A ta ako se opruga nikad ne ispravi, ta
110
ako ja ispred klavira nikad ne ustanem, ako nikad
ne iziem ispod vlasti toga tik-taktik-tak? .. . To je
bila upravo Smrt koja je stajala nad mojom duom,
ivom duom, koja moe da umre besmrtna (ve
mrtva) Smrt. Metronom je bio mrtvaki koveg,
i u njemu je ivela smrt. Zbog strahote zvuka
ak sam zaboravljala strahotu izgleda: metalna ipka
koja se pruala kao prst, i s manijakom tupou se
njihala iza mojih ivih lea. To je bio moj prvi su
sret sa tehnikom, koji je unapred odredio sve ostale,
tehnika u celokupnoj svojoj sveini, njen metalni
buket, njen prvi metalni pupoljak koji sam dobila
na poklon. Oh, nikad nisam mogla da se mrdnem od
metronoma! On me je drao ne samo u taktu
nego me je fiziki prikivao uz stolicu. Otvoreni met
ronom bio je najbolje jemstvo da se neu osvrtati
na asovnik. Ali majka je, sreom, ponekad zabo
ravljala da ga navije, i nikakvo ne moje nego
njeno! protestantsko potenje nije me moglo na-
terati da je podsetim i time sebe osudim na muenje!
Ako ikada ikog budem htela da ubijem bie to
metronom. Jo ni danas nisu moje oi prestale da
upiru onaj pogled sladostrasne osvete kakav bih mu,
poto bih odsvirala svoje i najneusiljenija izraza pro
lazei pored police, uputila preko oholog ramena:
Ja idem, a ti stoji!
Ali pored police ja nisam samo prolazila, nego
sam i dugo pored nje zastajala. Ta polica je bila
biblioteka, samo nma, kao da sam odjednom
oslepela ili poludela. Ili je bila kao zid oevih latin
skih i majinih engleskih knjiga, ba zid nepro-
nicljiv: itam slova i ne razumem. Toliko sam pa
meti imala da mi bude jasno da se tu, u tim mrkim,
eljeno-debelim i ogromnim tomovima kriju sve
biserne struje i mora materinog sviranja. Ali ne
ujem gluho je! Oko vidi a na zub ne pada!
I tada, odrekavi se razumevanja, poinjem da sri
em rei: Opus Moli Rubinstein Nuvelist.u
a Muziko glasilo, izlazilo od 1840. godine.

111
 Pollca s notama delila se na maminu i Ljo-
rinu. U maminu su spadali: Betoven, uman, opusi,
uro vi, Molovi, Sonate, Simfonije, Allegro non trop-
po, a u Ljorinu: Nuvelist, Nuvelist plus romanse
(sa francuskim an). I ja sam, naravno, vie volela
anse. Prvo, ima u njima dvaput vie reci nego
nota (na jedan red nota dva reda reci), drugo,
Ja elu Ljorinu biblioteku mogu da proitam ispod
nota, zaobilazei note. A kad sam kasnije, prisilje
na neophodnou svoje ritmike, poela rei da raz
bijam, da ih delim na slogove pomou crtica, neuo
biajenih u poeziji, i kad su me godinama svi zbog
tog grdili, i samo retki hvalili (i jedni i drugi
videi u tome modernost) nita na to nisam
umela da odgovorim osim: tako treba. I jednog
dana javie mi se pre docima ovi tekstovi romansi
vieni u godinama detinjstva, puni neophodnih cr
tica osetih se sva kao umivena: celokupnom Muzi
kom umivena od svake modernosti, umivena, podr
ana, uvrena i najzad ozakonjena u svome pravu
na ivot kao dete koje, kako se pokazalo, na
osnovu tajanstvenog znaka, spada u rod! No moda
je u pravu i Baljmont, koji mi je prekorno i istovre
meno ushieno govorio: Ti od pesama trai ono to
moe da d samo muzika! A i romanse su tako-
e bile knjige, samo s notama. Pod prividom nota
knjige. teta samo to su bile tako kratke. Otvori
i gotovo.
Evo Predivne kule sa nacrtanom kao-nekak-
vom-vilom na tulama i tajanstvenim krunim,
ukoso ispisanim recima: Posveeno Njenom Car
skom Visoanstvu Velikoj Kneginji (ne seam se ko
joj) povodom povratka (ili moda odlaska) Njenog
Preuzivienog Verenika, Kneza (zaboravila sam ko
jeg). Predivna kula stoji I soba mnogo u
nj oj . . . Seam se usklika koji me je opekao i poneo
likovanjem: On e se vratiti, verenik! kao da
je celokupno spasenje sveta zavisilo od toga da li e
se verenik vratiti, obeanje, koje je zahvaljujui
muzici postajalo obetovanjem, zvualo je sasvim kao
112
Blagosloven grjadyj vo trnja Gospodne! i, istovre
meno me je obasipalo tugom kao kad verenik ne
bi trebalo da se vrati. Taj magini udar koji je u
meni izazvala Predivna kula te iste najotrije
vrhunce tuge! kasnije sam upoznala u Nibelun-
zima, i posle prolaska celog ivota, u besmrtnom
epu Sigrid Undset. Bio je to moj prvi susret sa
skandinavskim Severom. A ne znam zato sam ,,Ve-
renika odnekud zamiljala kako leti na arobnom
ilimu, ili prosto kao Zmaja Gorinia, no, u svakom
sluaju, kao nekoga ko se die u vazduh, i s neba
pada upravo na tu planinu. I kao nastavak te
planine ve u drugoj romansi: Mile go-ore, vra-
tie-mo-se-mi. . Sta je to znailo? I ko je sainio
te strane rei, osim kojih ne pamtim nita drugo,
a osim kojih, ini mi se, nieg nije ni bilo. Ko to
(i jo m i, u mnoini!) tei g o r e da e se vra
titi? Moda isto ono Njeno Carsko Visoanstvo koje
sa Zmajem Goriniem odlee sa svoje gore da ca
ruje? U svakom sluaju, kao za romansu, rei su
udne i, kako je govorio Svjatopolk-Mirski, gubim
se u domiljanjima. Sigurno je jedno: moja strast
prema planinama i enja za njima kad boravim u
ravnici, neobini za stanovnicu srednje Rusije
otuda potiu. Planine su za mene dobile svoj poe
tak iz moje enje za njima, i njihove za mnom: jer
njima za utehu pevala sam vratiemo se!
A evo jo, i takoe sa sliicom koju je Valerija
mnogo puta iznova akvarelom kopirala u spomenare
svojih prijateljica iz instituta: tamno-mrka starica
s jednom minuom, ogrnuta velikom kariranom ma
ramom kakvu je imala i naa majka, a nos i brada
joj se pribliavaju tako da izmeu njih moe da se
provue samo no Gatara.

De, vraaj m i, starice,

Davno sam te ekala .
I upava, ritava,
Prilazi joj Ciganka.

8 NeovdaSnje vee 113

 upava, ritava! kako je iz sveg glasa pevao
Andrjua, koji je samo ekao da pevaica stigne do
tog stiha. Pevanje se zavrava poterom, a pesma
time da voli. Da, ree joj cvetak nejasnim, srcu
razumljivim jezikom. Na njenim usnama osmeh,
u srcu radost i bur a . . .
elu tu Ljorinu polku zaneseno i sasvim bes
misleno celog dana sam ponavljala napamet, i po
vremeno ak, zaboravljajui se, u majinom prisu
stvu. Sta ti opet govori? De, ponovi, ponovi!
U srcu radost i bura. Sta to znai? Ja, ve
tiho: Da je u srcu radost i bura. Sta? Sta?
mama, navaljujui. Ja, ve sasvim tiho (ali odluno):
Bura i radost. Kakva bura? Sta znai
bura? To, da se ona boji. Kakva ona? Ona
koja je prila starici, jer je starica strana. Ne, sta
rica je njoj prila. Kakva starica? Poludela si?
Iz Ljorine pesme. Jedna gospoica je uzbrala belu
radu i odjednom vidi: starica sa tapom. . . To se
zove Gatara (naglaavam svaki slog). Mama, isto
tako: A ta znai Gatara? Ne znam. Mama,
likujui: Aha, vidi, ne zna, a pria! Hiljadu
puta ti govorim da ne sme itati Ljorine note. Ne
mogu, valjda, najzad, zakljuavati pred njom poli
cu! ree tati koji je s tanom u rukama urno pro
lazio kroz predsoblje i briljivo se trudio da ne ra
zume. Koristei se njenim skretanjem panje na oca,
sakrih se u nepristupnost stepenita, ali im preva
lili polovinu, nastavih svoje: Na njenim usnama
osmeh, u srcu radost i bur a . . . Ta-ta, ta-ta,
ta-ta, ta -ta . . . On joj u oi zagleda. . . Tako su
se ispod samoga metronoma, ispod njegovog politi-
ranog nosa lili na mene potoci lirike koja je bila
najdalje od svakog t a k t a . A ponekad bih, iznena
ena, jednostavno lagala. (Do svoje etvrte godine
sam, po materinim recima, govorila samo istinu, a
potom sam se, oevidno, osvestila...) Sta opet tu
radi? Gledam metronom. Sta znai gledam
metronom? Ja, s neprirodnim oduevljenjem:
Tako je lep! (Pauza i, ne naavi nita drugo, go-
114
vorim) 2ut! Mama, ve malo umireno: Metro-
nom ne treba gledati, nego ga s l u a t i . A ja,
ve stigavi na poetak s p a s i l a k o g stepenita,
razdirana eljom i strahom da ii e me uti, govo
rim glasno, ali ipak apatom: Mama, preturala
sam po Lj orinim notama! A metronom je nakaza!
U Ljorin repertoar spadale su jo i sve note
njene matere, sve one opere i arije i obrade, takoe
s recima, ali nerazumljivim (Ljorina majka uila je
pevanje u Napulju) i sa mrskim mi mnotvom nota
iznad linij po tri-etiri puta precrtanih, nota koje
su me pritiskivale. A Nuvelist sam prezirala zbog
detinje prostote notnog zapisivanja, zbog njegove
potpune dostupnosti mojoj detinjoj nesamostalnoj
pristupanosti: toliko istih nota i nikakvih precrta
vanja kao da su uzeli jedan materin notni list
i rasuli (kao to se kokoi hrane!) po elom goditu
Nuvelista tako da na svaku stranu doe bar
poneto gotovo kao moj Lebert i Stark samo
to je ovo bilo s pedalom. Uzgred reeno, meni je
pedala bila strogo zabranjena. Jo nije od zemlje
porasla, a ve pedala! ta ti hoe da bude: muzi
ar ili (progutavajui Ljoru) . . . gospoica koja sem
pedale i uvis dignutih oiju . . . Ne, naui da r u k o m
da pedalu Davala sam nogom, ali samo kad
mame ne bi bilo uz mene, no zato toliko dugo dok
ne bih vie bila kadra da shvatim: da li to ve ja
huim ili jo hui pedala? (koju sam, dodue, za
miljala kao zlatnu papuicu Plattfuss Pepe-
ljuginu!) Ali pedala je imala jo jednog verbal
nog srodnika: pedela, a tako se u ono vreme na
zivao kolski podvornik; pedel je studente vrebao
na z b o r o v i m a , pedel je na zboru uvrebao Andr-
juinog repetitora Arkadi ja Aleksandrovia (Arkaek-
sania), koga smo Asja i ja izbezumljeno volele. Pe
del je mene nadahnuo da napiem drugu pesmu u
svom ivotu:
Na zbor eno svi tre:
Gde e biti zbor, gde?
U dvoritu, zna se gdet

8* 115
 Pedela sam zamiljala kao ogromnu ljudinu, vi
eg od svih u tom dvoritu, i koji sve te studente
(Arkaeksanie) odozgo, rairenom apurdom, hvata
kao Ljudoder Palie. Ljudoder ali kako jo
ovaj ipak univerzitetski slubenik sav je, znai,
okien medaljama. I, naravno, pedel je uvek jedan,
dok su pedale dve. No poto sam spomenula pedela,
ne mogu a da ne spomenem njegovog srodnika po
zvuanju pudela, belog, dresiranog psa Kapija
iz romana Sans famille, koji pedelu epa panta-
lone i tada pedel puta Arkadi ja Aleksandrovia
a meni se na to, u seanju nadovezuje jo jedna
srodna re padaV (mrcina), ona mrcina na koju
zaudara jedan sekund i do bezumnosti snano
zova koja cveta kraj samog ulaza u na letnjiko-
vac u Tarusi, zova koja mi je toliko bliska i toliko
se poistoveuje sa mnom da se osvrnem uvek kad
god tu re sluajno ujem.
Ali vratimo se na moju mueniku stolicu pored
klavira. Bila je sigurno ista kao i sve druge, ali ja
tada nisam znala da su sve jednake, i ak nisam zna
la da jo postoje takve, i to je za mene bio t a b u -
r e t, stvar jedinstvena u celoj kui, magina, jer je
jedino on od svih stvari zahtevao da sedim mirno,
a ja sam se vrtela. Na svome zubatom vratu, koji
me je toliko podseao na oupani urkin vrat. Kad
ga zaoija do kraja, samo eka uzbueno da mu i
glava oslabi, zaljulja se i sasvim se odvali. No se-
am se i otpadanja druge glave moje sopstvene,
kad se uhvatim za sedite, i pomaui se rukama i
nogama, obamirui od nailazee slatke munine, ne
jednom i ne dvaput, nego se zaoijam najpre dokra
ja u visinu, i zatim dokraja dole sve dok ne po
mislim kako mi otpada glava s vrta, kao okrugla
drka sa zaoijanog tapa. A-a-a! Opet se vrti!
povikao bi Andrjua koji bi se tiho uvukao u sobu i
uhvatio me na delu, zlobno posmatrajui moje poze-
lenelo lice. Daj noi, inae u kazati mami kako
ti ovde, kad nje nema, svira svoje Leberte i Star-
kove. (Pauza.) Dae noi? Neu. E, evo
116
ti onda tvoj Lebert! A evo tebi Stark! i dajem
re da udarac ne bi uopte bio stakato.
Andrjua nije uio da svira klavir zato to je
on bio od druge matere koja je pevala, i to bi onda
ispalo kao neka izdaja: kua je bila jasno podeljena
na pevanje (prvi oev brak) i na klavir (drugi), i
samo bi se ponekad te dve polovine, u taruskim ve
erima, sjedinj avale i u dvoglasnom pevanju Valeri-
je i nae mame, razleui se po poljima. Ali kao da
danas ujem mamino, puno pridavljenog besa ,,oh,
u odgovor na povremeno Valerij ino vieasovno
prebiranje po dirkama i pevuenje, kao danas
vidim iskrivljenost celoga njenog lica i ruku na ne
kom posebno izrazitom, pomou pedale uhvaenom
akordu, ili pri izuzetno visokoj, pomou poluotvore
nih oiju i spljotene brade uhvaene note, posle
koje e, u svakom trenutku, uslediti onaj uasni,
bezglasni, suho-grleni uzvik, koji se po netrpeljivosti
moe uporediti samo sa krikom koji se javlja kad
iznenada ivne i trecne pod jezikom nerv u boles
nom zubu, krikom zbog koga je mogue ubiti.
Ali vraajui se na Andrjuu, koji s tim nema
apsolutno nikakve veze, jer nije ni pevao ni svirao:
Andrjuinom uenju sviranja na klaviru usprotivio
se sm njegov ded, Ilovajski, izjavljujui kako je
Ivanu Vladimiroviu ionako dovoljno muzike u ku
i. Jadni Andrjua, zagubljen izmeu dvaju bra
kova, dveju sudbina: nije uobiajeno da deake ue
pevanju, a klavir je neto m e j n o v s k o (ve
zano za drugu enu). Jadni Andrjua, kome je, tobo
e, stalno neto nedostajalo: sluha? slobodne kla
vijature? pola asa vremena? prosto zdravoga smisla?
ega? svega i pre svega sluha. Ali ispalo je
kao u prii: ni iz Valerijinih ispiranja grla, ni iz mog
duevnog tuea, ni iz Asjinih tili-tili nije ispalo
nita, doslovno nita iz svih naih nadarenosti,
muenja, uenja. Izilo je od Andrjue koji od ro
enja nije primljen na na oholi muziki brod, iz
Andrjue koji je u naem domu zapao u neki meu-
muziki prostor kako bi gosti i sluge, a moda i po-
117
zomik sa ulice imali pri emu da odahnu: pri
njegovoj nmosti. No ispalo je ba izuzetno, i dvo
struka zabrana se ispunila: nije poeo ni da peva
ni da svira na klaviru, no kad je od Andrjue prera
stao u Andre ja, on je sam, samouko, svojeruno i
svojeuno nauio da svira najpre na harmonici, pa
na balalajci, pa na mandolini, i najzad i na gitari,
izabirajui sve iz sluha, i to ne samo da je nauio
on sm nego je jo i Asju nauio da svira na ba
lalajci, i to s veim uspehom nego majka na klaviru:
svirala je glasno i pouzdano. I poslednja majina
radost bila je radost zbog toga visokog, lepog, bo
jaljivo nasmeenog Napolitanca pastorka (koga
je bila ostavila kao gimnazijalca oianog na je-
frizuru) s n j e n o m gitarom u rukama, na kojoj
joj je on, prisevi na rub njene samrtnike postelje,
bojaljivo ali sigurno, svirao sve pesme koje je znao,
a znao je sve. Svoju gitaru zavetala mu je uoi
smrti, dala ju je iz ruku u ruke. Ti tako lepo
svira, i ona tebi tako odgovara. . . I ko zna nije
li tada poalila to je o n d a posluala starog deda
Ilovajskog i svoj mladalaki takt druge ene, a ne
svoje mudro, ludo srce, to jest zaboravljajui na sve
dedove i ene: onu prvu, sebe, drugu, Asjinoga i
moga muzikalnog deda i Andrjuinog istorijskog, i
to nije posadila: mene za pisai sto, Asju za kau
herkulo, a Andrjuu za klavir: Do, Andrju-
a, do, a ovo je re, d o -re ... (iz koga kod mene
nita nikad nije ispalo, osim Dora, Gustavea...)
Ali vidim da nita jo nisam rekla o glavnom
junaku svoga detinjstva o samom klaviru. (Zlat
nim slovima Becker Royale queue). Ali ne je
dan klavir. U svakom detinjstvu koje svira ima: je
dan, dva, tri etiri klavira. Prvo onaj za kojim
sedi (mui se i tako retko se ponosi!). Drugo
onaj za kojim sedi neko drugi majka sedi zna
i: ohola si i naslauje se. Ne kao danas vidim
danas tako vie ne vidim! nego kao o n d a
vidim njenu kratko oianu, pomalo talasastu, nikad
povijenu, ak ni pri pisanju ni pri sviranju, nego
118
uvek pomalo zabaenu glavu, na visokom stoeru
vrta, izmeu dveju isto tako uspravnih sveca na
pominim pobonim daicama. I jo jednom vidim
tu istu glavu u jednom od parnih salonskih ogle-
dal, u njegovoj ogledalskoj vertikali nad klavirskom
horizontalom, tu istu glavu, ali sa za nas nevidljive
strane (tajna ogledala, produbljena tajnom klavira!)
u strmom ogledalskom prostoru koji je od nas
udaljuje za celokupnu nedosenost i neostvarljivost
ogledala, meu sveama vidim majinu glavu koja
se u ogledalu pretvara gotovo u jelku!
Trei i moda najdui jeste onaj pod kojim
sedi: klavir, odozdo, ceo podvodni, ceo potklavirski
svet! Podvodni ne samo zbog muzike koja se sipa na
glavu: iza naeg klavira, izmeu njega i prozor,
zapremljeni njegovim crnim blokom, razdvojeni i
odslikani u njemu kao u crnom jezeru, stajali su:
cvee, palme i filodendroni, pretvarajui parket ispod
klavira u pravo vodno dno, sa zelenom svetlou na
licima i prstima i sa pravim korenjem, koje je bilo
mogue rukama dodirivati, dno na kome su se, kao
ogromna uda, bezvuno pokretale majine noge i
pedale.
Razumno pitanje: zato je cvee stajalo iz a
klavira? Da bi se tee zalevalo? (U majke, s njenim
karakterom, moglo bi to da bude!) Ne, nego zbog
tog sjedinjenja klavirske vode i vode iz kante za
zalevanje, zbog majinih ruku koje su svirale i ruku
koje su polevale, na smenu lile as vodu, as muziku
klavir je za mene zanavek ostao poistoveen s
vodom, s vodom i zelenilom: sa smom vode i lia.
To su bile mamine ruke, a evo njenih nogu!
Mamine noge bile su zasebna, iva bia, izvan svake
veze sa krajem njene duge, crne suknje. Vidim ih,
ili, tanije, vidim jednu, onu na pedali, usku, ali ve
liku, u crnoj cipeli bez visoke potpetice, zakopanu
na dugmad, koju smo mi nazivali mopsovim oima.
Zato smo ih nazivali i zeniastim (prunelle des yeux*
14 Zenica oka (franc.).

119
 mopsa). Noga je crna, a pedala zlatna, i zbog
ega je ona za mamu desna, a za mene leva? Kako
tako odjednom desna i leva? Jer kad bi se pri-
tisnulo odavde, to jest ispod klavira, licem prema
majinim kolenima, ona bi se pokazala kao leva, to
jest kratka (po zvuku). I kako onda za mamu ona
ispada desna, to jest ona kojom izvlai zvuk? A ta
ako je ja istovremeno s majinom nogom pritisnem
rukom? Moda e se dobiti dugo-kratka? Ali du-
go-kratka znai nikakva, znai nita se nee ni
dobiti? Ali majinu nogu ne smem da dodirnem, to
mi, u stvari, nije moglo ni na pamet pasti.
Jo jedan dokaz tvoje nemuzikalnosti! uz
vikivala bi mama posle itavog asa sviranja (iz koga
sam izlazila oamuena kao pliva iz previe iroke
i uzburkane vode, nita i nikoga ne prepoznajui),
posle itavog asa sviranja otkrivajui, najzad, da
smo mi sve vreme sedele pod klavirom kao pod
Okom: Asja izrezujui iz tabaka hartije devojice
telesne boje, i njihov miraz, deo po deo, ja raz
miljajui o desnom i levom, a najee ni o em
ne mislei, kao u Oki. Andrjua je vrlo brzo prestao
da sedi pod klavirom: odjednom su mu noge toliko
narasle da je njima stalno dodirivao majine noge,
posle ega bi ona ustala i posadila ga da ita knjigu
koju je on mrzeo, jer su mu jedino knjige stalno
poklanjali upravo zato to ih je mrzeo zato da
bi ih zavoleo. A jo i zato to mu je od itanja od
mah curila krv iz nosa. Tako da se Andrjua iz
instinkta za samoodranjem pod klavir nije podvla
io, nego je nepomino sedeo na svom drvenom ko
nju u udubljen ju salona, pokazujui meni i Asji je
zik i pretei nam pesnicom. Muzikalno uho ne
moe podneti takvu grmljavinu! ve bi grmela
majka, potpuno me zagluujui. Od toga se moe
ogluveti! Ja, utke: To bih ba i volela!
A glasno: Tako se bolje uje. Bolje se uje!
Bubna opna moe da prsne! A ja, mama, nita
nisam ula, asna re! brzo i hvalisavo govorila
bi Asja. Ja sam stalno mislila o ovom, evo, ma
120
lom, ma-lec-toom zubiu! s najveom naivnou
poturajui majci pod nos lepo izrezane ipke lutlri-
nih gaica. Sta, ti si jo i otrim makazama po
slovala?! mama, sasvim uplaeno. Fruleiri5,
gde ste vi? Jedna bolje uje, druga nita ne uje,
i to su jo dedine unuice, moje keri. . . Oh, Gos
pode! . . . i, primeujui ve uzdrhtale usne svoje
ljubimice: Asjenjki se jo moe oprostiti...
Asjenjka je jo m ala. .. Ali ti, ti, koja si na Svetog
Jovana Bogoslova navrila punih est godina!
Jadna mama, kako sam stalno izazivala njenu
zabrinutost, i kako nikad nije shvatila da je sva ta
moja nemuzikalnost bila jedino d r u g i poziv!
etvrti klavir je onaj iznad koga stoji: gleda,
i gledajui ulazi u njega, i koji, kako prolaze go
dine, obrnuto od ulaenja u reku i obrnuto svakom
zakonu dubine, najpre ti je iznad glave, pa do grla
(i kao da naisto odseca glavu svojim crnim krajem,
hladnijim od noa!), pa do grudi, a zatim ve i do
pojasa. Gleda, i gledajui ogleda se, postepeno do
dirujui ga najpre vrkom nosa, pa ustima i, najzad,
elom dodirujui njegovu crnu hladnou. (Zato je
tako dubok i tako tvrd? Takva voda i takav led?
Takav isti? Ali takve vode i nema?) No sem pokuaja
da u klavir zaroni licem, javljao se jo i najobiniji
deji nestaluk: da disanjem naini na njemu maglu
kao na prozorskom oknu, i da na pomuenom, ve
malo srebmastom ovalu nainjenom od disanja, otis-
ne nos i usta koji: nos ispada kao ptk, a usta
potpuno nateena, kao posle pelinjeg uboda!
imaju duboke, izduene pruge kao cvet, i dvaput su
kraa no u ivotu, i dvaput ira, i odmah nestaju,
slivajui se s crnom bojom klavira, kao da je klavir
moja usta progutao. A ponekad, kad ne bih imala
za to vremena, osvrui se na sve ulaze u salon: iz
predsoblja jedan, iz trpezarije dva, iz gostinske
sobe tri, iz mezanina etiri, iz kojih je, i to
ak iz svih odjednom, mogla da nahrupd mama, jed-
w Gospoice (nem.).
121
nostavno bih klavir ljubila da bih rashladila
usne. Ne, moe se ipak dvaput ui u istu reku! I
evo, sa samog dna ide na mene okruglo, petogodi
nje, radoznalo lice, bez najmanjeg smeka, rumeno
ak i kroz crnilo od klavira poput crnca zaogrnu-
tog zorom ili poput rue obavijene jezerom mastila.
Klavir je bio moje prvo ogledalo, i prva moja svest
o mome licu doprla je do mene kroz crnu boju
klavira, prevedena na crno, kao na nejasni, ali ipak
razumljivi jezik. Tako kroz ceo ivot, da bih shva
tila neto najprostije, moram to neto da zaronim u
stihove, i tek o t u d a da ga sagledam.
I najzad, poslednji klavir onaj u koji zgl-
da: klavir unutranjeg, unutranje klavira, njegovo
iano unutranje, kao sve unutranje jeste tajna,
jeste klavir Pandorinog pitanja: ta je tamo,
unutra? onaj o kome je Fet govorio u stihu
razumljivom samo pesniku i muziaru, stihu potres
nom zbog svoje vizualnosti:
K la vir bee c e o otvoren i stru n e su u n je m u d rh
tale . . .

Ne one alegorike strune due, nego prave

strune, graditeljevom rukom postavljene i koje se
rukom mogu dotai, proslediti od srebrnih stegaa do
u crveni somot obuenih malih cekic, Hmmerlein
im Kmmerlein,16 donekle grimovskih, donekle gno-
movskih. Klavir sveanih dana, koij, rotond, Ve
likog sazvea luster, klavir velikih takmienja u
etiri ruke, rimske kvadrige klavir! retki nje
gov lik, kada se, u propac postavljenim poklopcem
odjednom pretvarao u harfu, a njegova jezerska ne
pomuena glatkoa u ianu reetku Zar-Ptice, re
etku koju obaraju bura ili junaina treba ih sa
mo dirnuti, i ta e se osloboditi! Klavir, od koga
ujutro, kao od svakog nonog uda, nije ostajalo ni
traga!
16 Cekiak u sobiku (nem.).

122
 Ali da nita ne bih uvredila u mome starom
prijatelju-neprijatelju: Notenpult, notni pult, ta og
rada od neivog cvea izmeu slobode i mene
crno, drveno, lakirano cvee koje mi je u bumbar-
ckim, malinovim danima zamenjivalo, avaj, cvee
poljsko! Notni pult koji se moe postaviti tako da
notna sveska lei kao onesveena i tako da iznad
tebe visi kao nadnesena stena, pretei da u svakom
trenutku zagrmi stravinom smeom dirki. Notni
pult sa oslobodilakim treskom konanog zatvaranja
klavira.
I jo sm oblik klavira koji mi je u detinjstvu
izgledao kao okamenjeno udovite, ivotinja, hi-
popotam, nilski konj, i to, koliko pamtim, ne zbog
svog izgleda nikad pre toga nilske konje nisam
videla! nego zbog zvuka: hipopo (sm trup), a
rep tam, tamo. A potom, kako su stvari uporei-
vane s ljudima, liio mi je na starijeg oveka tride
setih godina: pun ali bien pris dans la taille17, bez
obzira na otealost graciozan, iskusan, postariji,
obavezno u frak obueni igra, kome devojke, im ga
ugledaju, daju prednost i radije biraju njega nego
one najpoletnije i uniformisane. Ali jo bolje reeno
bio je to dirigent! izrazito crn, skladnih pokreta,
bez lica, poto je uvek okrenut leima i pun ari!
Postavi klavir u propac dobie dirigenta! I pu
stivi na miru i igraa i dirigenta: klavir je samo
izbliza nezgrapan, i teinu ima neizmernu. Ali
odmakni se u dubinu, postavi izmeu njega i sebe
prostor neophodan za zvunost, daj mu, kao svakoj
velikoj stvari, m e s t a d a p o s t a n e s a m s voj ,
i klavir e se pokazati ne manje draestan nego vi-
lin konjic u letu. Planine pritiskuju jedino tebe, i
jedina mogunost da ih sa sebe skine jeste ili da
ode ili da se popne na njihov vrh. Stupi na klavir.
Rukama se popni. Kao to se majka penjala.
Da bih dala bar malu predstavu o njenom svi
ranju, naveu tri sluaja. Kad smo s njom, u naj
17 Dobro graen (franc.).

123
veoj estini njenog prvog tuberkuloznog napada,
doputovali u Nervi, ve je bila no i nije se moglo
svirati. Tako smo i zaspali, a da Asja i ja nismo vi-
dele more, a ona da nije isprobala klavir. No
zato je ujutro, sasvim bolesna, iako je celim putem
leala, odmah ustala i sela za klavir. Posle neko
liko minuta kucanje u vrata. Na pragu sladak
cm ovek, s polucilindrom na glavi. Dozvolite da
se predstavim: doktor Manini. A vi ste, ako se ne
varam, sinjora ta i ta, moja budua pacijentkinja?
(Govorio je na dosta nepravilnom francuskom.) Pro
lazio sam i uo vae sviranje. I moram da vas upo
zorim da ako budete i dalje tako svirali, ne samo
to ete sami izgoreti nego e i ceo va Pension
Russe izgoreti. . . I s neizmemim uivanjem,
ve na talijanskom: Geniale . . . Geniale . ..
Sviranje joj je, naravno, zabranio za due vreme.
Drugi sluaj ve na povratnom putu u Ru
siju da bi umrla. Negde, ini mi se u Minhenu
stalno isto, kud god bismo stigli tek to se umila
od puta i ak ne stigavi da se preobue, pohitala
je da sedne za klavir. I gledamo Asja i ja, neki e-
ak, stariji od nas, valjda od svojih etrnaest godina,
izrazito rumen i sav u prelivima zlatne kose, prelazi
na stolici sve blie k njoj: k njenim rukama i zvu
cima to ispod njih naviru, dok se najzad, usled ne-
veta pokreta, kao uspavan, ne svali pred njene noge
zajedno sa stolicom, to jest pravo pod klavir.
Majka, koja pre toga nita nije bila zapazila, odjed
nom sve razumede: bez traga smeka pomoe mu da
ustane i, stavivi mu ruku na glavu, odmah, ne od
miui je, pogladi ga po elu, kao da zglda ispod
njega. (Sin Aleksandar?) Treba rei da se od svih
to su bili prisutni, a prisutni su bili uvek, kud
god bismo stigli s vi , niko nije nasmejao. (Jer
deak je isto tako jednostavno isto tako poluotvo
renih usta i sa istom stolicom mogao bio da
padne na usijanu pe ili u rov s lavovima.) Nas
dve pak, Asja i ja, odmalena smo znale da je glupo
srnejati se kad neko padne: jer i Napoleon je takoe
124
 pao! (A ja sam u svome maksimalizmu ila i mno
go dalje: glupo je kada se n e pada. Ide i ne pada
kakva budala!) Nikad neu zaboraviti taj prizor
s ovim stranim deakom. Bio je to najdublji p o k
l o n kakav sam videla u elom svom ivotu.
Mama (bilo je to njeno poslenje leto, posled-
nji mesec njenog leta) zato u tebe Warum18 iz
lazi sasvim drugaije? Warum Warum? na
ali se ona s jastuiwu I, spirajui s lica smeak:
Vidi, kad odraste i osvme se iza sebe, i upita
se Warum je sve tako ispalo kako je ispalo, Warum
nita nije ispalo, ne samo tebi nego nikome koga si
volela, koga si svirala nita nikome nije ispalo
tek tada e i umeti da svira Warum. A dotle
trudi se.
Poslenje smrtno. Jun 1906. godina. Do Mo
skve nismo stigli, zaustavili smo se na stanici Ta-
rusa. Celim putem od Jalte do Taruse majku su
prenosili. (Sela sam u putniki, a doputovau te
retnim alila se. Ali da je u kuu unesu nije
dopustila. Ustala je i, odbacivi podrku, sama je
prola pored nas, koji smo stajali kao obamrli, stu
pila tih nekoliko korak od hodnika do klavira, og
romno visoka i neprepoznatljiva posle nekoliko me-
seci leanja u horizontali, u putnikoj pelerini be
boje, pelerini koju je naruila da ne bi merila ru
kave. No, da vidimo vredim li jo za bilo ta?
ree smeei se, nesumnjivo sama za sebe. Sede.
Svi ostadoe na nogama. I tada, ispod njenih ve
odviknutih ruku ali ne elim jo da navedem
naziv komada koji je svirala, to je jo zasad njena
i moja zajednika tajn a. ..
Bilo je to poslenje njeno sviranje. Poslenje
njene rei u tom novom krilu, dograenom od sve-
ih borovih greda, i zamraenom istim onim jasmi
nom, bile su:
2ao mi je samo muzike i sunca.*
* Zato (nem.).

125
 Posle majine smrti prestala sam da sviram. Ni
sam prestala, nego sam postepeno zanemarila. Jo
su dolazile nastavnice. Ali one stvari koje sam pred
njima svirala, bile su poslednje. Dalje od onoga to
sam pored majke postigla, nisam ila. Pored nje sam
se trudila iz straha i radi njene radosti. Kasnije svo
jim sviranjem nisam imala koga da radujem svi
ma je bilo svejedno, tanije: jedino i iskljuivo njoj
bi moje nedovoljno staranje nanosilo patnju a
strah, strah je nestao od saznanja da ona odonud
(mene elu) bolje vidi. . . da e mi ovakvoj kakva
sam oprostiti?
Uiteljice iz mojih mnogobrojnih kola u po
etku su jadikovale nada mnom, ali su ubrzo presta
le, i potom su jadikovale ve sasvim iz drugog raz
loga. Cutke i uporno poinjala sam svoje sviranje
da prekraujem. Tako more, povlaei se, ostavlja
iza sebe jame, najpre duboke, pa sve plie i, najzad,
jedva vlane. Ove muzike jame tragovi materi
nih mor u meni su ostale zanavek.
Da je majka due ivela sigurno bih zavrila
konzervatorij um i postala bih dosta dobar pijanist
jer sam uslove za to imala. Ali imala sam i neto
drugo: neto z a d a t o, to se s muzikom ne da
uporediti i to je nju vraalo na pravo mesto u me
ni: optu muzikalnost i neprosene (kako je to
malo!) sposobnosti.
Ima snaga koje u takvom detetu ak ni takva
majka ne moe da savlada.
 NEOVDASNJE vee

Nad Petrogradom je stajala meava. Upravo

stajala: kao igra u pokretu ili dete koje se vrti
ili poar. Bela sila je nosila.
Odnela je iz seanja i ulicu i dom, a mene je
donela postavila i ostavila tano nasred salo
na razmera staninih, balskih, muzejskih, snovi-
dovnih.
Tako, iz meave u salon, iz bele pustinje meave
u utu pustinju salona, bez posrednih instanci
ulaza i umetnutih recenic slugu.
I evo, s drugog kraja salona, dalekog kao u
obrnutoj strani dogleda, ogromne kao na njegovoj
prvoj strani na itavo oko zamiljenog dogleda
oi.
Nad Petrogradom je stajala meava i u toj me
avi nepomino kao dve planete stajale su oi.

Stajale? Ne, ile, su. Zaarana, ne zapaam da

se telo koje ih prati pokrenulo, i uviam to samo
po bezumnom pritisku u oima, kao da mi je u one
duplje sabijen ceo dogled, s kraja na kraj.
S one strane salona nepokretno kao dve pla
nete na mene su ile oi.
Oi su bile ovde.
Preda mnom je stajao Kuzmin.
Oi i nita vie. Oi i sve ostalo. Toga
ostalog bilo je malo: gotovo nita.

127
 No glas nije bio ovde. Glas kao da nije stigao
za oima, glas je dolazio jo s onog kraja salona
i ivota ili moda ja, progutana oima, nisam
stizala? prvi oseaj od toga glasa: sa mnom go
vori ovek preko , a ja, kao u snu, ipak u
jem, kao u snu zato to tako treba ipak ujem.
. . . Mi smo svi itali vae pesme u Sever-
nim zapisima . . . To je bila takva radost. Kad vidi
novo ime, misli: opet pesme, uopte pesme, usmeno
izlaganje oseanja. I veinom tuih. Ili su rei
tue. A ovde odjednom, od prvog reda svoje,
snaga. znam istinu! Sve stare istine dalje! ...
I to smo osetili svi.
A ja sam od svojih petnaest godina itala
vae: Zakopana padom ne lopatom Manon
Lesko! Cak nisam ni itala, govorio mi je to napa
met moj kao neki verenik, za koga se potom nisam
udala upravo zato to je on bio lopata: i brada-
-lopata, i uopte . . .
Kuzmin, uplaeno:
Bra-da? Bradat verenik?
Ja, uviajui da plaim:
Lopatni kvadrat, okvir, a iz okvira bestidno-
-asne plave oi. Da. I kad sam od njega saznala da
ima takvih koje zakopavaju padom mene lo
patom e, nee! . . . I kakav je u tome divan
izazov itavog starog sveta, formula itavog tog ve-
ka: Zakopana padom ne lopatom Manon
Lesko. Jer sve je radi tog stiha i napisano, zar ne?
Kao i sve pesme radi poslednjeg stiha.
Koji postaje prvi.
O, vi i to znate?

O Kuzminu su se u Moskvi priale legende. O

svakom pesniku ire se legende, i slau ih uvek ista
zavist i zloba. Pripev uz re Kuzmin bio je izve-
taen, namazan.
Izvetaenosti nije bilo: bilo je prirodno bogat
stvo tue linosti, posebno obilje kostura (jer ni
128
skelet nije isti kao drugi skeleti, a kamoli dua!),
bio je mali prst koji je nekako odletao kada se pije
aj tako je u XVIII veku drao solju oslobodilac
Amerike Laf ajet, tako je u Konsjereriji iz kalaj i-
sane ae pio najhrabriji pesnik Andre Senije bili
su, sem linog obilja kostura fizika tradicija,
fiziki relikt, izvetaenost uroena.
Bila je sevrka olja.
Bio je u Petrogradu XX veka Francuz sa
Martinika iz XVIII-oga.
A o tome mazanju. Mast je bila. Ujednaena,
pouzdana, tamnomrka, mavarska, mulatska, gospodo-
bogovska. Samo bio je ne namazan, nego izma-
zan, i ak iskuvan: da li u adskoj kafi lirske ne
sanice, ili u orahovoj esenciji svih bajki ne znam.
Znam samo da ujednaeni je i mrki je, mrki je i
ujednaeni je i uroeni je boje l i c a nisam
videla. Sem, moda, na licu nae okoladne kue u
Trjohprudnoj uliici.
Ali iz toga kafenog odvara, opaljenosti, ide na
mene drugi uroeni sjaj: srebro. Odelo je bilo sre
brno, okruenje snovidovno-nemerljivih i snovidov-
no-slobodnih pokreta je bilo srebrno, rukav iz ko
ga je virila ciganska ruka srebrn. A moda je i
rukav bio srebrn (prost siv dosadan) od ciganstva
ruke? Ili je, moda, srebro dolazilo od srebrnog Pe-
trograda? Ovako ili onako sem ove dve boje
orahove i srebrne tree nije bilo. Ali zato je
bilo prstenje. Ne runo (na prstima), ako ga je i
bilo ne seam ga se i o njemu ne govorim, i ne
u uima mada bi tome licu pristajalo kao salive
no, nego od kose. Sa glatke nevelike drage glave,
od uha ka slepoonici, ila su dva pramena kose koji
su na slepoonicama davali po jedan poluprsten, go
tovo prsten kao u Karmen, ili u Tukova IV, ili
u oveka zahvaena burom.
Evo, zapalio je cigaretu i njegovo orahovo lice
s malinovom zmijicom osmeha nalo se kao iza
plave zavese. . . (A tamo negde je bila dimna zavesa.
Januar 1916. godine. Rat.)
NeovdaSnJe veCe 129
 Zabacivi glavu na niski naslon divana i blista
jui prirodno, kao kouta. . . No odjednom blistanje
se prekida:
Vi, vi ete mi oprostiti. . . Sve vreme sam
ovde nekog gledao i ne vidim ga vie ga ne
vidim tek to je ovde bio tek to sam ga video
i sada . . .
Iezavanje vizije.

Kako vam se dopao Mihail Aleksejevi?

Meni mladi domain, tanije, jedan od mladih
domaina, jer su dvojica: Serjoa i Ljonja. Ljonja
je pesnik, a Serjoa putnik, i ja se druim sa Ser-
joom. Ljonja je poetian, Serjoa nije i ja se
druim sa Serjoom. Serjoi priam o svojoj ker
ici koja je ostala u Moskvi (prvi rastanak) i kojoj
sam, kao trgovac iz bajke, obeala da u joj doneti
crvene cipelice, a on meni o kamilama iz svojih
pustinja. Ljonja je za mene previe krhak, nean. ..
cvet. Staro izdanje Bronzanog konjanika dri u
ruci kao cvet, malice odmaknuvi ruku i samu
kao cvet. Sta se moe uiniti takvim rukama?
Sem toga, ja Ljonji oevidno treba da se ne do
padam on sve vreme uporeuje mene, moju jed
nostavnost i prostotu, sa (tada!) zaokretom Ahmatove
i nita se ne poklapa, a Serjoa me ni s im ne
uporeuje i sve se slae, to jest sloilo se on
i ja od prvog trenutka: na njegovoj pustinji i
mojoj keri, na najdraem.
Ljonju je isto fiziki morao razdraivati moj
moskovski izgovor: spasibo ladno takoe...
to je stalno isticao: Prava Moskovljanka! zbog
ega ja ve poinjem da se ljutim, i to me tera da
to svoje moskovstvo pojaavam, tako da sam s Ljo-
njom, glatkoglavim, preciznim, izotrenim ja, ko
ja se uvijam u zagradu, sa svojim pue i gue
liila pomalo na moskovskog koijaa. Sada smo Ser
joa i ja uli u kabinet njegovog oca, i tamo razgo
varamo.
130
 Kako vam se dopada Kuzmin?
Ne moe bolje: ne moe prostije.
No, to je za Kuzmina redak kompli
ment . ..
Sedim na koi belog medveda, on stoji.
A, znai tu ste vi? vaan stariji glas.
Serjoin i Ljonjin otac, poznati konstruktor uvene
oklopnjae visok, vaan, ironian, ljubazan, neo
doljiv koga ja u sebi zovem lord.
Zato pesnici i pesnikinje uvek sedaju na
pod? Zar je to udobno? Meni se ini da je u fotelji
mnogo prijatnije . . .
Ovako je blie vatre. I medveda.
Ali medved je beo, a haljina tamna: biete
sasvim u dlakama.
Ako vam je neprijatno to sedim na podu,
mogu da sednem na stolicu! ja, ve malo otrim
glasom i ve sa oima vrelim od bliskih suza (Ser-
joa prekorno: Ali, tata!...)
Nemojte, nemojte! Meni je veoma milo ako
je vama tako prijatno. . . (Pauza.) I po toj koi
svi gaze ...
Crime de lse-Majest!1 Isti kao kad se gazi
po ljiljanima.
Kada mu dovoljno izrazite sauee, prei
emo u gostinsku sobu, i vi ete nam recitovati.
Mnogo eli da vas vidi Jesenjin tek to je stigao.
A znate li ta se maloas desilo? Neete se naljutiti?
Uplaeno utim.
Ne bojte se, to je prosto smean sluaj.
Tek to sam stigao kui, ulazim u sobu za goste i
vidim: na velikoj naslonjai nasred sobe vi i
Ljonja, zagrljeni.
Ja:
Sta-a-a?
On, staloeno:
Da, zagrlivi jedno drugo i zabacivi glave:
Ljonjin crni zatiljak i va svetli, kudravi. Mnogo sam
1 Uvreda velianstva (franc.).

131
video pesnika i pesnikinja no ipak sam se,
priznajem, zaudio . . .
Ja:
To je bio Jesenjin?
Da, to je bio Jesen j in, to sam i ja uvideo
zaobiavi naslonjau. Imate potpuno iste zatiljke.
Da, samo je Jesenjin u plavoj rubaki, a
j a ...
To, priznajem, nisam ni video, a uz to, sem
ruku i kose nita se drugo nije ni videlo.
Ljonja. Jesenjin. Nerazdvojni, jedinstveni pri
jatelji. U njihovom licu, u njihovim toliko upadljivo
razliitim licima susrele su se, sjedinile dve rase,
dve klase, dva sveta. Nali su se uprkos svemu i
svaem pesnici.
Ljonja je putovao k Jesenjinu u selo, Jesenjin
u Petrogradu nije izlazio od Ljonje. Tako i vidim
dve njihove zabaene glave, na gostinskoj naslonja
i, u divnom deakom zagrljaju, koji je gostinsku
naslonjau odmah pretvorio u kolsku klupu. . . (U
mislima i polako zaobilazim je:) Ljonjina crna glat
ka kosa, Jesen j inova potpuno kovrdava, kovrde,
Jesen j inovi razlici, Ljonjini mrki bademi. Prijatno
je ovako razliito i ovako blisko. Zadovoljstvo
kao kad naie na retku i savrenu rimu.
Od Ljonje je ostala knjiica pesama tako
prostih da mi se srce steglo: kako nita nisam shva
tila u tom estetu, kako sam poverovala toj spolja-
njosti!

Sedim u toj utoj salonskoj p u s t i n j i

moda je zbog Serjoinih kamil nazvah tako i
itam pesme, ne itam govorim ih napamet. Citati
iz sveske poela sam tek kad sam prestala da ih
znam napamet, a prestala sam da ih znam kad sam
ih prestala govoriti, a prestala sam ih govoriti kad
su me prestali moliti, a prestali su da me mole od
1922. godine od moga odlaska iz Rusije. Iz sveta
gde su moje pesme nekom bile potrebne kao hleb,
132
zapala sam u svet gde pesme nikom nisu potrebne,
ni moje, ni uopte pesme, gde su one potrebne samo
kao deser: ako je deser bilo kome potreban...

Govorim najpre svoju borbenu Germaniju:

Svetu si data na porugu,
I neprijatelje ti brojne znam.
No kako da te j a ostavim?
No kako da te j a izdam?

I gde da smognem razbor onaj

Sto trai osvetu koja davi,
Germanijo, moje bezumlje!
Germanijo moja ljubavi!

No kako da te ja odbacim,
Moj mili, dragi Vaterland,
Gde stalno jo po Kenigzbergu
Prolazi dugoliki Kant,

Gde Fausta njiui novog

U drugom gradu, tihoj luci,
Geheimrat Goethe po aleji
Prolazi s granicom u ruci.

No kako da te ja odbacim,
Moja nemaka zvezdo, sada,
Kad ljubiti napola samo
Ja nisam nauena, kada

Ja zanesena pesmom tvojom

Ne ujem mamuze ni ratni hor,
Kad je i meni drag sveti ure
U Frajburgu, na Schwabenthor.

Mene ne jde carevi brci

I ne gui me crna zloba.
Germanijo, ja ti se, evo,
Kunem zaljubljenou do groba!

133
 N e postoji na ze m lji lepl,
M irisniji, m u d riji kraj,
No onaj gde elja vitice zlatne
N ad venom R ajnom Lorelaj.

Ova pesma Nemackoj je prvi odgovor na

rat. U Moskvi pesma uopte nema uspeha, ima obr
nuti uspeh. No ovde oseam pogaa u taku,
u jedinstveni cilj svih pesama u srce. Evo naj
ozbiljnijeg prigovora:
Lep, mudar u redu, ja samo ne bih rekao
mirisan: mirisna je Italija, Sicilija. . .
A lipe? A jele Svarcvalda? O, Taneribaum,
o, Taneribaum! A cela oblast Harz, jer Harz je
smola. A re Harz u kojoj se ve uje pucanje
bora na suncu ..
Bravo, bravo, M. I., to se zove odbrana!
Recitujem dalje:
Istinu znam! S v e stare istine dalje!
Covek oveka na zem lji nek' ne gloe!
Gledajte: vee! Gledajte , skoro e no!
0 e m u pesnici, ljubavnici, vojskovoe?

Vetar ve jenjava , na zemju pada rosa,

Zvezdana meava skoro e na nebu stati ,
1 uskoro emo pod zemljom usnuti svi mi
io na njoj ne dadosmo jedni drugima spati.

Govorim elu svoju pesmotvomu 1915. godinu

i stalno je malo, stalno trae jo. Jasno ose
am da itam u ime Moskve, u ime njena lica, i
da tim licem ne padam u blato, da ga uznosim na
nivo lica Ahmatove. Ahmatova! re je kazana.
Svim svojim biem oseam napregnuto neizbeno
pri svakom svome retku kako nas uporeuj.u
(a time i podbadaju jednu protiv druge): ne samo
Ahmatovu i mene nego petrogradsku i moskovsku
poeziju, Petrograd i Moskvu. No ako neki pobornici
134
Ahmatove i sluaju mene p r o t i v me n e , ja ne
itam protiv Ahmatove, nego za Ahmatovu. i
tam kao kad bi u sobi bila Ahmatova, samo Ahma
tova. itam odsutnoj Ahmatovoj. Meni je uspeh po
treban kao neposredni put ka Ahmatovoj. I ako u
datom trenutku i hou da sobom najavljujem Mos
kvu da bolje ne moe biti, onda je to ne zato
da bih Petrograd pobedila, nego da bih tu Moskvu
Petrogradu podarila, a Ahmatovoj da bih po
darila i tu Moskvu u sebi, u svojoj ljubavi, da bih
se s njom pred Ahmatovom poklonila. Da bih
joj se poklonila samom Poklonskom gorom, s naj-
nepokomijom glavom na vrhu.
Sto sam i uinila u junu 1916. godine, prostim
reima:
U mome raspevanom gradu zvonici gore,
I slepac lutalica Svetoga Spasa poje ,
A ja ti na poklon dajem svoj grad i zvonike
Ahmatova! i s njima srce svoje .

Da kaem sve: svoje stihove o Moskvi koji su

usledili nakon moje posete Petrogradu, ja dugujem
Ahmatovoj, svojoj ljubavi prema njoj, svojoj elji
da joj poklonim neto venije od ljubavi, da joj
poklonim ono to je venije od ljubavi. Da sam
joj mogla prosto podariti Kremij, te pesme si
gurno ne bih napisala. Tako da je takmienje, u
izvesnom smislu, izmeu mene i Ahmatove bilo, ali
ne u cilju da se uini bolje od nje, nego da
ne moe bolje, i da se to da ne moe bolje poloi
kraj njenih nogu. Takmienje? Hrljenje. Znam da
se Ahmatova posle, tokom 19161917. godine, s mo
jim rukopisnim pesmama upuenim njoj nije rasta-
jala i dotle ih je u torbici nosila, da su od njih
ostali samo papirii. Ta pria Osipa Mandeljtama
jedna je od najveih radosti u mom ivotu.
Zatim recituju svi. Jesenjin govori Marfu
Namesnicu, koju je Gorki primio za Letopis, a
cenzura je zabranila. Pamtim sive oblake golubova
135
i crni oblak narodnog gneva. Kako moskov
ski car na krvavom piru duu svoju prodade
Antihristu. .. Sluam svim korenima kose. Zar
je ovaj heruvim, ovo Milchgesicht, ovo opersko
Otvorite, otvorite! o n to napisao? ose-
tio? (Kod Jesenjina nikad nisam prestala tome da
se udim.) Zatim astuke uz harmoniku, sa govor
nim grahom koji se iz njenog meha sipao kao iz
koare:
Sviraj, sviraj, harmoniko moja!
Sada je tiha zora ,
Sada je tiha zora
ue te mila moja.

Osip Mandeljtam, zamirivi kamiljim oima:

prorie:
Poi emo u Ca-arsko Selo,
Slobodni, veseli i pjani
Tamo se osmehuju ulani,
Skoivi krepko u sedlo . . .

Pjani mu je cenzura zamenila u rjany (vatreni)

jer u Carskom Selu pijanih ulana nema samo va
trenih!
Kritiar Grigorij Landau govori svoje aforizme.
I jo jedan kritiar, kome se obraaju sa Laursabe
Nikolajeviu. Izmeu onih to su nastupali seam
se jo Konstantina Landaua zbog njegovog kasnijeg
kategorikog odziva o meni pred Ahmatovom. Ahma
tova: Kakva je ona? O, divna! Ahmatova, ne
strpljivo: No moe li se u nju zaljubiti? Ne
mogue je zaljubiti se. (Oni koji shvataju moju lju
bav prema Ahmatovoj shvatie.)
Recituju Ljonja, Ivanov, Ocup, Ivnjev, ini mi
se Gorodecki. Mnoge sam zaboravila. Ali znam
da je nastupao ceo Petrograd, sem Ahmatove, koja
je bila na Krimu, i Gumiljova koji je bio u ratu.
Recitovao je c e o Petrograd i j e d n a Moskva.
136
 . . . A meava iza ogromnih prozora neprekidno
besni. A vreme leti. A ja, izgleda, treba ve da idem
kui, jer je bolesna moja draga domaica, urednica
Severnih zapisa, koja me i uvodi u svet: najpre
u svet stranica asopisa (prvoga u kome me tam
paju) a sada u svet i svetlost ovih lustera i lica.
Sofija Isakovna Cackina i Jakov Ljvovi Saker
koji su toliko zavoleli moje pesme, zavoleli su i pri
mili i mene kao svoju najroeniju, poklonili su mi
tri toma bajki Afanasjeva i dve rie lisice (jednu
okruglu, za prostirku, drugu u stojeem stavu: jer
honorar nisam htela da primim) i miris J a sm in de
Corse iz uvaenja za moju ljubav prema Korzi-
kancu vozili su me u Petrogradu na ostrva, a u
Moskvi k Ciganima, i gostili me kad god smo bili
zajedno.. .
Sofija Isakovna Cackina i Jakove Ljvoviu Sa-
keru, hvala vam na prazniku imala sam ih tako
malo.
Kua Severnih zapisa bila je udna kua: ne
prekidno neovdanje vee. Zidovi knjiga iza kojih
su samo na vrhu provirivale tamnoplave tapete, kao
izrezane iz nonog neba, na podu beli medvedi, da
nju i nou kamin, i danju i nou pesme, osobito
nou. Dva asa. Zvoni telefon. Nije kasno
da svratimo? Svakako nije! Mi ba itamo pesme.
Ovo ba bilo je stalno.
K njoj eto urim, Sofiji Isakovnoj, koja me si
gurno nestrpljivo eka da uje za moj (a time
i svoj) uspeh.
Mihailo Aleksejeviu! Molim vas recitujte
odmah! Jer ja moram da urim.
Pevuei:
A ku-uda-a?
Objanjavam.
A za-a-to-o? Ovde je lepo. Ovde je veoma
lepo. Svi mi ve davno treba da idemo.
(O, kako smo ubrzo zatim s v i o t i l i ! U
istu ovu meavu, koja nas je grozno i verno vre
bala ...)
137
 Nastavljam da molim.
On:
Govoriu poslednju.
(Poetak o ogledalima. Zatim:)
Tako ste mi bliski, dragi tako ,
Kao da ovo i ljubav nije;
Mislim da je tako u anela
U raju , gde se srea pije.

I slobodno uzdiem opet.

Deaki verujem u savrenstvo.
A m oda. . . ovo i nije lju b a v. . .
Ve n eto. . .

(prekomema pauza i mit Nachdruck svim

biem!)
nalik

(gotovo bez glasa)

. . . na blaenstvo . . .

Pesma se oevidno tu zavrava, samo to, kao

i u ivotu, ima ponovni oprotaj:
I vaa sveia u sivom
S pesm am a... Sve je bilo novo!
I shvatih: patiti i znai
Zavoleti nekog , znai ovo.

Nezaboravni naglasak na n a l i k i t a k o
upravo to je i bilo t a k o n a l i k . . . na blaenstvo!
Samo deca govore: t a k o hou! Tako svom duom
i grudima. Tako neodoljivo-nenaoruano i obna
eno i ak krvotono meu svima ostalima obu
enim i oklopljenim.

Kuzminovo pevanje nisam saekala, otila sam,

verna obeanju. Sad alim. (alila sam ve tada,
138
alila sam i odlazei i izlazei i stigavi i
uavi. Tim to je moja bolesnica, ne doekavi
me, to jest ne poverovavi mome obeanju, koje
sam ja odrala mimo spavala, i rtva je, kao i
sve, bila uzaludna.)
Svi:
Ali Mihail Aleksejevi e jo recitovati!
Ja, tvrdo:
Ali obeala sam!
Ali Mihail Aleksejevi e moda i pevati!
Ja, alosno:
Ali obeala sam!
Prilazi moj mili kamilji Serjoa. Prilazi sm
Kuzmin, ije prisustvo ja elo vee neprekidno i
u svakom trenutku neoslabljeno oseam na sebi, kao
neki odreeni pritisak.
Ta ostanite, tako ste malo bili! (I poslednji
nevin, neodoljiv dokaz:) Ja u moda pevati.
(apat i komeanje glava, kao povij anje rai
pod vetrom: Pevae . .. Pevae . . . Pevae ...)
Ali zar je mogue otii posle prve pesme?
Onda naprosto ne bih otila nikada. Zato od
lazim sada.
Kako ste vi ipak vrsti! ushieno i malo
postieno Kuzmin.
Ein Mann ein Wort!
Ali vi ste Frau!
Ne! Mensch! Mensch! Mensch!
Poslednje ega se seam poslednji osvrt gla
ve bio je Kuzmin koji je ve prilazio klaviru.

I svi su oni umrli, umrli, um rli. ..

Umrla su braa: Serjoa i Ljonja, umrli prija
telji: Ljonja i Jesenjin, umrli moji dragi urednici
Severnih zapisa Sofija Isakovna i Jakov Ljvovi,
umro, kasnije od svih, u Varavi Lord, i sad je
umro Kuzmin.
Ostali su senke.

139
 Kuzmina posle toga nisam vie videla. Ali su
sreta sam s njim imala jo.
Evo zavretka pisma koje sam mu pisala u junu
1921. godine, pisma koje sam u aru zapisala u svo
joj svesci i zato se sauvalo. (Prva polovina pisma
bio je opis naeg susreta koji je italac upravo
proitao.)
. . . Ulazim u Prodavnicu pisaca, jedini slabi
izvor svoje egzistencije. Plaho, blagajnici: Ne zna
te kako idu moje knjiice? (Prepisujem pesme, za-
ivam u sveske i prodajem. To se kod nas zove
savlaivati Gutenberga2.) Dok ona proverava, ja,
pour me donner une contenance, prelistavam knjige
na polici. Kuzmin. Neovdanje veeri. Otvaram:
kopljem u srce Georgij! Beli Georgij! M oj Ge-
orgij koga piem ve dva meseca ivot. Ljubo
mora i radost, dvojna otrica, itam radost ra
ste, zavravam zmaj ljubomore proboden, priko
van. Iz dubine seanja die se itav susret.
Otvaram dalje: Pukin m o j Pukin, ono
to o njemu uvek govorim ja. I, tree Gete,
m o j Gete, moj od esnaeste godine, Gete stari!
tajni! onaj o kome govorim kad prosuujem sa-
vremenost: Pred licem Getea. . .
Proitala sam samo te tri pesme. Otila sam
odnosei bol, radost, oduevljenje sve osim knji
ice koju nisam mogla da kupim, poto nita moje
nije bilo prodato. I oseanje: Ako jo postoje
takve pesme. . .
Sta mi jo preostaje da vam kaem, sem:
Vi ste mi tako bliski, roeni. . .
Spoljni povod za ovo pismo, dragi Mihaile Alek-
seje viu, jeste pozdrav koji ste mi uputili po gospoi
Volkovoj.

A evo tih oiju:

2 Tako je to nazvao Boris Zajcev. M. C.

140
 Dva poara! Ne ogledalal
Ne dve bolesti!
Dva vulkanska drela,
Dva crna kruga
Ugljenisana iz leda ogledala,
Sa ploa trotoara
Kroz tisuvrste salon
Dime se polarna.
Uasna! Plamen i mrak!
Dve crne jame.
Nesani deaci da
U bolnicama: Mama!
Strah i prekor, ah i am in . . .
Zamah veliajni
Nad kamenou arava
Dve crne slave.
Tad znajte da reke idu unatrag!
Da kamenje pamti!
Da ve opet oni, opet
U luima ogromnim
Ustaju dva sunca, dva drela ,
Ne dva draga kamena
Ogledala podzemnog bezdana:
Dva smrtna oka.

(Napisano i poslato mu u junu 1921. godine, s

pismom.)

Ovoj stvari dala sam naziv Neovdanje vee.

Poetak januara 1916. godine, poetak poslednje
godine staroga sveta. Razbuktavanje rata. Mrane
sile.
Sedeli smo i govorili pesme. Poslednje pesme
na poslednjim koama kraj poslednjih kamina. Niko
ele veeri nije izgovorio re front, niko nije izgo
vorio u tako bliskom fizikom susedstvu ime
Raspuin.
A ve sutradan Serjoa i Ljonja su zavrili i
vot, preksutra ve Sofija Isakovna Cackina lutala
141
je po Moskvi kao senka traei sklonita, i koila
se ona kojoj je bilo malo svih kamina pored
moskovskih jezivih peki.
Sutradan je Ahmatova gubila s ve, Gumiljov
ivot.
Ali dananje vee bilo je nae!
Pir za vreme kuge? Da. No oni su pirovali vi
nom i ruama, a mi bestelesno, udesno, kao isti
duhovi ve senke Hada reima: z v u c i m a
reci i ivom krvlju oseanja.
Kajem li se? Ne. Jedina ovekova obaveza na
zemlji jeste istina celog bia. Ja bih te veeri,
asna re, stavivi ruku na srce, ceo Petrograd i
elu Moskvu dala za ono Kuzminovo neto na
l i k. . . na blaenstvo, smo blaenstvo bih dala za
neto nalik. .. Jedni duu prodaju za rumene
obraze, drugi duu daju za nebeske zvuke.
I svi su platili. Serjoa i Ljonja ivotom.
Gumiljov ivotom. Jesenjin ivotom, Kuzmin,
Ahmatova, ja doivotnim zatoenjem u samima
sebi, u toj tvravi sigurnijoj od Petropavlovske.
I ma kako pobeivala o v d a n j a jutra i ve
eri, i ma kako sveistorijski ili beumno mi,
uesnici one neovdanje veeri umirali poslednje
zvuanje naih usta bilo je i bie:
I zvuke neba zamenit joj nisu mogle
D o s a d n e pesme sa zemlje
 o ocu
(Pismo V. V. Rozanovu)
Feodosija, 8. aprila 1914. g. 3. dan
Uskrsa

Dragi Vasilije Vasiljeviu,

Dan je tako radostan, takvo sunce, takav hla
dan vetar. Trala sam po irokoj aleji parka, pored
vitkih bagremova, vetar je mrsio moju kratku kosu,
oseala sam se tako lakom, slobodnom.
Sevi za sto, uzela sam u ruku pero, i evo, jo
ne znam o emu u Vam pisati. Ovog trenutka
prila je Alja u svome svetlo-uto-plavokoso-kudra-
vom kaputiu i, digavi na mene svoje ogromne
svetloplave oi, rekla: Do vienja, a potom, za
mislivi se, uz aneoski smeak dodala: i- (opo
naajui magare).
Piem Vam o tati. Mnogo nas je voleo, smatrao
da smo nadarene, sposobne, inteligentne, ali se
uasavao zbog nae lenosti, samovolje, drskosti, lju
bavi za ono to je on nazivao ekscentrinou (kad
mi je bilo 16 godina, ja sam zavolela Napoleona i
na ikonostas umetnula njegov portre mnogo je
bilo takvih ispada!). Asji je bilo 8 godina, meni 10,
kad smo otputovali u inostranstvo mama je tada
obolela od tuberkuloze plua. U inostranstvu smo
provele tri godine mama, Asja i ja. Prve godine
sve etvoro u Napulju, zatim je tata otputovao u
Rusiju, Asja i ja poslate smo u Lozanu u pansion,
a mama je jo godinu dana ostala u Nerviju. Posle
Lozane smo mama, Asja i ja prele u Svarc-
143
vald. Leto smo provele s tatom. Sledee zime Asja
i ja smo uile u nemakom pansionu u Frajburgu,
mama je stanovala nedaleko od nas. U februaru se
obnovio njen tuberkulozni proces (potpuno zaleen
u Nervi ju) i ona je otputovala u jedan vaj carski
sanatorium.
Zima 19056. godine prola nam je u Jalti. Bila
je to poslednja mamina zima. U martu je poela da
pljuje krv. Bolest, pre toga gotovo neprimetna, po
ela je da se razvija munjevitom brzinom. Hou
kui, hou da umrem u Trjohprudnoj! (uliica gde
je bila naa kua).
Mama je umrla 5. juna 1906. godine u Tarusi,
u kalukoj guberniji, gde smo kao deca provodili
svako leto. Svoju smrt je jasno predvidela: Sad po
inje agonija.
Dan pred smrt rekla je Asji i meni: Kad samo
pomislim da e bilo kakva budala moi da vas vidi
kao odrasle, a j a . . . I zatim: 2 mi je samo mu
zike i sunca! Tri dana pred smrt uasno se muila,
nije mogla ni za asak da zaspi.
Mama, pokuaj da zaspi . . .
Naspavau se u grobu!
Mama je bila jedinica. Njena majka, iz poljske
kneevske porodice, umrla je kad joj je bilo 26 go
dina. Ded je ceo ivot posvetio mami, koja je posle
majine smrti ostala sasvim mala. Mamin ivot pro
tekao je uz deda i vajcarkinju, guvernantu da
leko od sveta, pun fantastinih sanjarija, boleljiv,
nedetinji, uz knjige. Od sedam godina poznavala je
optu istoriju i mitologiju, buncala o herojima, div
no svirala na klaviru.
Drugu decu gotovo da nije poznavala, sem de
voj ie koju su bili uzeli u kuu da bi joj zamenji-
vala sestru. A to je bilo dosta bezlino dete, i mama,
iako ju je mnogo volela, bila je stalno usamljena.
Svoga oca Aleksandra Danilovia Mejna celog
ivota je oboavala. I on je oboavao mamu. Posle
enine smrti nijedna ena, nijedan susret, kako
mama ne bi morala da obara oi kad odraste i sazna.
144
 Mamina mladost, kao i detinjstvo, bila je usam-
ljenika, boleljiva, nemirna, duboko skrivena. Nje
ni omiljeni junaci bili su Valentajn, Posart i Lud-
vik Bavarski. Jedne mesene noi vozila se amcem
po Odri, reci u kojoj se on utopio. S njene ruke
skliznuo je prsten voda ga je primila veridba
s umrlim kraljem. Kada se Rubintajn rukovao s
njom, dva dana nije skidala rukavicu. Omiljeni pes
nici: Haj ne, Gete, Siler, Sekspir. Vie stranih
knjiga nego ruskih. Odvratnost tipino devojaka
prema Zoli i Mopasanu, uopte prema francuskim
romanopiscima koji su joj bili tako daleki.
Duh vaspitanja skroz-naskroz nemaki. Za
nos za muziku, ogroman talenat (takvo sviranje na
klaviru i gitari nikad vie neu uti!), sposobnost
za jezike, sjajno pamenje, divan stil, pesme pisane
na ruskom i nemakom, sposobnost za slikarstvo.
Oholost koju su mnogi esto primali kao bez-
oseajnost, stidijivost, uzdranost, nedostatak srda
nosti (spoljanji), nastrana zaljubljenost u muziku,
sklonost ka melanholiji.
Kao dvanaestogodinja devojia srela je mla
dia zvao se Serjoa E. (Njegovo prezime ne
znam, inicijali su kao u mog mua Serjoe!) Bilo
mu je 22 godine. Zajedno su na konjima jahali po
meseini. Kad je napunila 16 godina, shvatila je,
i on je shvatio, da vole jedno drugo. No on je bio
oenjen. Ded je razvod smatrao grehom. Ti i deca
ukoliko dou na svet uvek ete mi biti bliski.
On za mene ne postoji. Mama je oca previe vo-
lela i nije pristala da se u takvim okolnostima uda.
Serjoa E. je otputovao nekud daleko. Punih est
godina mama je ivela u enji za njim. Nakloni
izdaleka na koncertu, dva pisma i to je sve!
za celih est godina. Tetka (guvernanta Svajcarkinja
s kojom deda nita nije vezivalo) oboavala je ma
mu, no nita nije mogla da pomogne.
Ded je sve to onemoguio utanjem.
U dvadeset i drugoj godini mama se udala za
tatu sa odreenim ciljem da zameni majku njegovoj
10 Neovdanje vee 145
osiroteloj deci iz prvog braka osmogodinjoj Va
leri ji i jednogodinjem Andreju. Tati je tada bilo
44 godine.
Tatu je ona neizmemo volela, ali je prve dve
godine u braku uasno patila zbog njegove jo ive
ljubavi prema prvoj eni V. D. Ilovajskoj.
Mi smo se venali nad mrtvakim sandukom
zapisala je mama u svom dnevniku. Mnogo se
muila i s Valerijom, trudei se da pripitomi tu
osmogodinju devojicu koja joj je bila sasvim stra
na po karakteru, a koja je oboavala svoju pokojnu
majku i otro gurala od sebe maehu. Prava muka!
Mama i tata razlikovali su se u svakom pogledu.
I jedno i drugo nosili su svoju ranu na srcu. Mama
je imala muziku, poeziju, nostalgiju, tata nauku.
Ziveli su jedno uz drugo, svako za sebe. Ali mnogo
su se voleli. Mama je umrla kad joj je bilo 37 go
dina, oseajno nezadovoljena, nepomirena, ne po
zvavi pred smrt svetenika, iako javno nita nije
odbacivala i ak je volela crkvene obrede.
Njena izmuena dua ivi u nama samo to
mi ispoljavamo ono to je ona skrivala. Njena pobu
na, njeno bezumlje, njena pouda doli su u nama
do krika.
Ns je tata veoma voleo.
Kad je mama umrla, meni je bilo etrnaest go
dina, a Asji dvanaest. Od svoje etrnaeste do es
naeste godine ja sam sanjala i buncala o revoluciji,
u esnaestoj sam bezumno zavolela Napoleona I i
Napoleona II, elu godinu ivota ivela sam daleko
od ljudi, sama u svojoj maloj sobici i u svom ogrom
nom svetu.
Ali o tom razdoblju neka Vam pie Asja.
Ja hou da Vam napiem o tati.
Umro je 30. avgusta 1913. godine od starakog
oboljenja srca, oboljenja koje se pojavilo pred kraj
njegova ivota. Godinu dana pred smrt osetio je
nau ljubav, pre toga je mnogo trpeo zbog nas, ne
znajui kako s nama da postupa. Kad smo se udale,
mnogo se zbog nas brinuo. Ni Serjou, ni Borisa
146
nije poznavao. Serjou je kasnije zavoleo, uvidevi
njegovu elju da stekne vie obrazovanje to je
za tatu bilo najvanije. Kao ljude nije poznavao ni
Serjou, ni Borisa, uopte nije poznavao one koje
smo nas dve volele.
Alju i Andrjuu je mnogo voleo, radovao im se
i, kako smo kasnije saznali, svima je o njima priao.
Ali video ih je samo kad su bili sasvim mali, kad
jo nisu bili napunili ni godinu dana. Kakva tuga!
Ima jedan udan dogaaj. Ispriau vam ga.
Doputovala sam u Moskvu 15. avgusta, trebalo
je da izdam pod najam nau kuu (Serjoinu i moju).
Tata je bio na imanju pored Klina, gde je pro
veo elo leto u najboljim uslovima.
22. avgusta sreli smo se u kui u Trjohprudnoj
uliici, a 23. smo se zajedno povezli u Mjurovu pro-
davnicu tata je reio da mi neto kupi. Izabrala
sam upav pliani pled s jedne strane mrke boje,
a s druge strane zlatan. Tata je bio neobino mio
i srdaan.
Kad smo prelazili preko Pozorinog trga koji
se sav prelivao od cvea, on je odjednom zastao i,
pokazavi rukom na bokor trandafila, neobino tu
no rekao: sea se, kod nas u letnjikovcu su rasli
trandafili?
Meni se srce steglo. Htela sam da ga ispratim
do stanice, no on nije dao: Zato? Zato? Ja moram
jo da svratim u muzej.
Gospode, a da nije ovo poslednji put? po
mislila sam i, da bih odagnala tu misao, najavila sam
dan 29. avgust kada emo Asja i ja doputovati
k njemu u letnjikovac.
Boe moj, srce mi se epa!
27. nou dovezli su ga gotovo umirueg iz let-
njikovca. Lekar nam je rekao da sedamdeset i pet
posto bolesnika ne bi izdralo takav put. Nisam ga
prepoznala kad sam stupila u sobu: lice belo kao
krpa, izmodeno. Primio me je veoma srdano, uop
te je sve vreme bio ljubazan i blag. Raspitivao se
o kui, isprekidanim glasom izdiktirao je pismo jed
io' 147
nom mlaem oveku jednom od svojih dragih sa-
radnika na poslu. Uopte je sve vreme govorio, iako
je trebalo da ne izusti ni rei. Govorio je o Serjoi,
o njegovim studijama, o njegovom zdravlju, o Alji,
o Andrjusi hou da zaradim za svako od njih
po deset hiljada o svojoj bolesti je govorio kako
su je lekari naduvali, i pravio je planove o bu
duim predavanjima. Neto je rekao o muzeju, a
na Asjino pitanje objasnio je: Da, Rumjancevski
muzej, iz koga su me oterali!
ziveo je jo dva i po dana. Stalno je govorio
o najobinijim stvarima, molio nas da idemo na spa
vanje, da se ne zamaramo, raspitivao o vremenu. Ja
sam neto priala o feodosijskom zamku.
Sada je prolo vreme feudalnih zamkova
nastalo je vreme radnih ljudi.
Dvadeset i etiri asa a moda i manje
smrti upitao me je: kako . . . t voj . . . onaj ...
pled?
Gospode!
Poslednjeg dana bio je gotovo bez svesti. Umro
je u 13 asova i 45 minuta. Andrej i ja bili smo u
njegovoj sobi. Guio se, jedva je gutao vazduh, iz
minuta u minut po dobrih dvadeset sekundi uopte
nije disao. Dah mu je bio isprekidan i strano gla
san: Ah! Ah!
O d p r v o g do p o s l e d n j e g t r e n u t k a
nijednom nije progovorio o moguoj smrti. Umro je
bez svetenika. Zato mislimo da stvarno nije znao
da umire jer je bio poboan. Ne, to je tajna.
Nikad vie neemo saznati da li je oseao smrt ili
nije.
Njegova smrt je za mene bila neto iznenau
jue: tihi heroizam on, tako skroman! Gospode,
doe mi da i sad plaem.
Svi mi: Valerija, Andrej, Asja i ja nekim u
dom smo tih poslednjih dana bili uz njega: Vale
rija je sluajno doputovala iz inostranstva, ja slu
ajno iz Koktebela (da izdam kuu pod zakup), Asja
148
sluajno iz voronjeke gubernije, Andrej sluajno
iz lova.
U mrtvakom kovegu tata je imao prekrasno,
svetio lice.
Nekoliko dana uoi njegove smrti rasprsli su se:
1. stakleni ormar, 2. njegov fenjer koji mu je stalno
ve 30 godina visio u kabinetu, 3. dve lampe,
4. aa. Bio je to neki neprekidni zveket i prskanje
stakla.
Ja sam se jo uvek, ne verujui, teila da se
to deava na sreu. Sve pre njegove bolesti.
Evo, zavravam. Volite Asju i mene, mi Vs
neno, neno volimo. Neko mi je govorio kako Vi
volite da postavljate nepristojna pitanja. Ne po
stavljajte ih, morae otro da se odgovara, usledie
uvrede, i svima e biti ao.
Proitala sam Vae Ljude meseine, meni je
to tue, neprijateljsko, dok ste u Usamljenosti
drugaiji, meni dragi, roeni, sasvim nai. Budite s
nama takvi, i ne postavljajte pitanj na koja se
ne moe odgovarati.
emu? Neka na njih odgovaraju drugi!
Opalo lie sam kupila. Ba dobro to je s
fotografijama!
I mi emo Vama poslati svoje fotografije.
Dragi, dragi Vasilije Vasilje viu, sada je suton.
Jo razlikujem slova na hartiji. Na prozoru je veliki
buket divljih lal. Kroz otvoreno okno za provetra
vanj e ulazi vetar i pomera kosu na mome elu. Sama
sam kod kue. Uskoro e stii Serjoa. Kupili smo
Opalo lie, a kad se vidimo, napisaete nam po
svetu. Molim Vas, ne ljutite se to od svih Vaih
knjiga poznajemo samo Usamljenost ta zar smo
mi publika? Asja, na primer, jo nije proitala Don
Kihota a tek ovog leta je proitala Junaka naeg
doba, mada je o njemu pisala zadae u gimnaziji.
Ima neto dirljivo: direktor ovdanje muke
gimnazije mnogo Vas voli njegova knjiga od koje
se ne odvaja jeste Vaa analiza Velikog Inkvizitora.
ak i u ovakvoj dalekoj zabiti kao to je Feodosija,
149
Vs mnogi znaju zaista. Poela sam itati Vau
knjigu o Italiji divota.
Uopte: Vi moete da napiete neto odvratno
(Vai Ljudi meseine), ali nikad nedarovito.
Vi ste zadivljujue mudri i genijalno oseajni. Na
primer, Vae ne srdite se s crticama. Gospode,
meni i Asji suze su navrle na oi kad smo ugledale
te crtice.
Marina, on ih je sm stavio!
Samo zbog takvih stvari ja mogu da plaem.
Ah, smeno! Nedavno mi neko pokazuje dva
lika u asopisu, zaklonivi potpise.
je ovo? Kakav je po karakteru, ko bi mo
rao da bude?
Direktor gimnazije u svakom sluaju pe
dagog. ovek suh, lukav ...
Ruka ispod fotografije se sklanja.
Svi unaokolo se srneju.
itam: Vasilij Vasiljevi Rozanov!
Tog trenutka Asja se naginje i ljubi fotografiju.
Oko nas neuzdrljiv smeh.
Poaljite nam svoje fotografije neizostavno!
neizostavno s potpisima, i neizostavno dve.
Jer njih nije teko pakovati (Ah, saoseam
s Vama, grozno je slati potom knjige! Pravi ko-
mar!)
Ali valja da zavrim. elim Vam sve najbolje.
vrsto Vam steem obe ruke. Hoete li biti u Mos
kvi na zimu? Asja namerava da na jesen poe u
Pariz i da ostane elu zimu, a moda i elu godinu.
Serjoa i ja biemo u Moskvi. Piite!
M. E.
P. S. Odjednom mi je palo na um kako bi runo
bilo da Vam za Uskrs poaljem posetnicu kao es
titku!

150
 PESNICKA I IVOTNA SUDBINA
MARINE CVETAJEVE

Trideset i pet godina deli nas od smrti Marine Cveta-

jeve, punih ezdeset i pet godina prolo je od objavljivanja
prve njene pesnike zbirke, a njeno delo je jo samo deli-
mino pristupano itaocima, dobrim delom je pohranjeno
u arhivima ili rasuto po listovima, asopisima i almanasima
u Sovjetskom Savezu i itavom svetu, i eka na objavljiva
nje u valjanim, proverenim izdanjima. Zato jo stoji ono
to je Pasternak napisao u svojoj autobiografiji 1956. godi
ne da Cvetajevu eka najvee preocenjivanje i najvee
priznanje.
Pesnika i ivotna sudbina Marine Cvetajeve postala
je tragina u prvom redu zbog njene odluke da ode u emi
graciju. Godine 1922. dobila je Cvetajeva dozvolu da s ker
kom ode k muu koji je, kao beli oficir, ve ranije bio na
pustio zemlju. Cvetajeva, koja ranije nije mnogo marila za
politiku, u to vreme je bila romantiarski zanesena izmi
ljenim mitom o boanskoj i spasilakoj ulozi belog pokre
ta i dobrovoljake armije. Naravno, emigracija ju je naj-
pre prigrlila kao svog pesnika. Ali Cvetajeva je bila pravi
poten ovek i pesnik, i nije mogla dugo ostati ravnoduna
prema reakcionarnim idejama ruske emigracije, i vrlo brzo
je postala tua tim krugovima. Od 1928. godine nije uspela
da objavi nijednu knjigu. Nastao je period doslovnog glado
vanja, borbe da se odri goli ivot. Godine 1939. Cvetajeva
se s malim sinom vratila u zemlju, kuda su njen mu i ki
ve ranije bili otputovali. Nije ih tamo zatekla: mu joj je
u meuvremenu bio streljan, ki osuena na progonstvo. Svi
pristupi knjievnim krugovima time su za pesnikinju auto
matski bili zatvoreni, o tampanju nije moglo biti ni govo

151
ra. A kad je 1941. godine usledio rat i povlaenje pred ne-
makim snagama, Cvetajeva je izgubila svaku nadu. U
selu Jelagubi, nedaleko od Kazana, oduzela je sebi ivot.
Njen maloletni sin dobrovoljno se javio u vojsku, poao na
front i iste jeseni poginuo.
Pored svih ivotnih nedaa, Cvetajeva je bila izvanred
no plodan, zauujue plodan stvaralac. ivela je kao u ne
koj groznici stvaranja, pisala iz dana u dan, nekad i po
nekoliko pesama na dan.
Veliki povratak Marine Cvetajeve rodnoj poeziji ostva
ren je tek 1965. godine, kad je u Moskvi objavljen repre
zentativan izbor njene poezije sa studioznim predgovorom
Vladimira Orlova. Bio je to praznik sovjetske poezije. U
Njujorku je 1953. godine objavljen jedan deo njenih spisa u
prozi, a u Parizu 1972. godine opirniji izbor njenih pisama.
Na jednom mestu Paustovski navodi osnovnu Bunji-
novu tenju pri pisanju: poinjui da pie o bilo emu, on
je, svega, morao da nae zvuk. im sam njega naao,
sve ostalo je dolazilo samo po sebi.
Mislim da je to bila osnovna potreba i Marine Cve
tajeve. Cvetajeva u poeziji ne opisuje. Opinjena je zvuci
ma. Njena poezija, puna ritma i melodije, pokazuje, za
razliku od poezije simbolist i akmeist, nove izraajne mo
gunosti ruskog stiha. To je jedna nova orkestracija, moder
na u pravom smislu rei. U svome stihu ona do maksimu
ma koristi mnogoznanost i sazvuje, usklaujui etimo
logiju sa asonancama i aliteracijama. Cvetajeva je stvorila
pravi kult rei, traila nova znaenja u nasleu narodne
poezije, i to kako epske, tako i lirske, ak prezrene astu-
ke, u zaumnim slojevima vradbi^ i zagovor, u graan
skoj romansi. Zatim u celokupnom bogatstvu promen kroz
koje je ruski jezik prolazio u svojim istorijskim fazama, od
Slova o polku Igorovu, preko pesnik XVIII veka, do Puki-
na i Bloka. Bila je veliki potovalac i poznavalac nemake
romantiarske poezije, veliki poklonik Getea i Helderlina,
a od svojih savremenika Rilkea. itave pesnike cikluse
posvetila je stvaranju Pukina, Bloka, Ahmatove, iako je
po idejama bila blie Belome, Majakovskom i Pastemaku.
Po bujici rei i dinamici stiha, po revolucionarnosti forme
bila je blie Majakovskom. Po tenji da pie smireno i -

152
ganizovano Pasternaku. A pisala je ipak samo kao Mari
na Cvetajeva. ak i nepotpisane njene pesme nije teko
prepoznati. Njene su pesme najee strasni, bujni mono
lozi, pisani nemirnim, neujednaenim stihovima, punim i
sto govornih obrt, pauz, prekid sve kao u monologu
strasnog govornika. Stoga je u njenom beleenju stihova
jedan od nametljivo prisutnih znakova crtica, povlaka.
Ali i usklinik, i upitnik. Kao u strasno pisanoj govornikoj
prozi. Bila je sklona pisanju velikih pesnikih ciklusa, poe
ma, ogledala se i u pisanju lirskih drama u stihu.
Cvetajeva je ne jednom pokuavala da iskae svoje
vjeruju, i od njenih izjava mogla bi se izvesti njena poe
tika. Moda ponekad protivrena, moda ponekad pesniki
zanesena, ali uvek zanimljiva, i uvek iskazana s velikom
ubedljivou i arom.
Nije bila napunila ni dvadeset godina, a ve je, u re-
ima koje su prethodile njenoj treoj objavljenoj knjizi pe
kama, Iz d veju knjiga (Moskva, 1913), ispisala itav pesni
ki program:
Sve je to bilo. Moje su pesm e dnevn ik, m oja poezija
je poezija vlastitih im ena.
S vi emo proi. Za pedeset godina sv i emo biti u
zem lji. Pojavie se novi likovi pod veitim nebom . I im am
volju da svim a koji jo ive, doviknem :
Piite, piite to vie! U vrujte sva ki tren, sva ki gest,
svaki uzdah! A li ne samo gest nego i oblik ru ke koja ga
je nainila; ne samo uzdah nego i izrez usana s kojih
je lako sleteo.
Ne prezirite *ono to je spoljanje B oja vaih oiju
jednako je vana kao i njihov izraz; presvlaka kanabeta
ne m anje vana od rei koje su na njem u izreene. Z a-
p-isujte to tanije! N em a nevanih stva ri! G ovorite o svojo)
sobi: je li visoka ili niska, koliko je u njo j prozora i k a k v e
su na njim a zavese, i im a li ilim, i k a kve je boje?
Boja vaih oiju i vaeg abaura, no za seenje harti-
je i ara na tapeti, dragulj na om iljenom prstenu sve e
to biti telo vae u ogrom nom svetu naputene, jadne, ja d -
ne due.
Zvui to jo mladalaki i zaneseno, ali je zato ne ma
nje hrabro i na svoj nain mudro. Nee, pak, proi ni devet

153
godina, a ona e uzgred, u oduevljenoj oceni Pastemakove
knjige Moja sestra ivot, hrabro izrei i sud o samoj sebi:
Moja je specijalnost ivot.
To se manje-vie pokriva s vremenom koje Vladimir
Orlov u predgovoru Izabranim pesmama Cvetajeve iz 1965.
godine, odreuje kao prelomno u njenom stvaranju, vezuju
i ga za 1921. godinu, smatrajui da tada poezija Cvetajeve
postaje monumentalna, zrela, i da tei ka uzvienom stilu.
Orlov je odista u pravu; to jeste bila zrelost, tada se
lirika Cvetajeve slae u velike cikluse, u velike lirske mo
nologe, noene strau ene koja se unosi u sudbine svojih
omiljenih uzora iz ivota i mitologije. To je i vreme na
stanka njenih lirskih tragedija u stihu, Arijadne i Fedre.
Iz tadanjih zapisa Cvetajeve saznajemo da je u to vreme
izuavala uveno Nieovo delo o poreklu tragedije.
Pa ipak, uzaludno je u poeziji Cvetajeve traiti trago
ve njene autobiografije u doslovnom smislu. Cak su i real
na zbivanja u toj poeziji manje prisutna. Oseamo jedino
kako je atmosfera izgaranja i dramatine konfliktnosti stal
no prisutna u tim stihovima. Pisati pesme za Cvetajevu je
znailo isto to i otvoriti ile, a mi vidimo da je tu svoju
pesniku bujicu i stihiju ona ipak umela majstorski da u-
krouje i usmerava.
U prvi plan e se ipak stalno probijati osnovni kon
flikt same Cvetajeve: njen odnos prema Rusiji i ivotu u
emigraciji, gde pesnikinja nikad nije nala svoj dom i mir.
O Rusiji je Cvetajeva pevala i kad je pevala o ljubavi, i
kad je pevala o svojoj veitoj enji (Ruskoj rai od mene
poklon).
Sinu e ostaviti zavet: Naa svaa nije vaa svaa;
njemu i mladom pokolenju emigranata to je poruka da
je njihovo mesto tamo.
A pravi borbeni protest granuo je iz Cvetajeve kad su
hitlerovci unitili slobodu Cehoslovake, njene druge otad
bine, zemlje u kojoj se rodio njen sin. I ona, koja je u raz-
garu prvog svetskog rata jo imala snage da peva Germani-
}o, moja ljubavi! sada, pred ovim zloinom unitenja
slobode male slobodoljubive zemlje die svoj glas:

154
 O manijo! O mumijo
Veliine!
Izgoree ,
Germanijo!
Bezumlje,
Bezumlje
ini!

Bila je to kaplja koja je prevrila au: Cvetajeva se

vratila u Sovjetski Savez.
Treba ipak naglasiti jednu injenicu: poezija Marine
Cvetajeve ini takav zatvoreni jeziki, idiomski sistem da
ga je najveim delom nemogue preneti u drugi jeziki iz
raz. Imam najvee potovanje prema naporima i nastojanji
ma Lole Vlatkovi, Danila Kia, Stevana Raikovia i dru
gih koji su prevodili u nas poeziju Marine Cvetajeve. To
je pionirski posao. Prave rezultate u prevoenju ove poezi
je moi emo oekivati tek kad proe izvesno vreme, posle
detaljnijih analiza celokupnog sistema te poezije. Bila je
dugo neprevodiva i poezija jednog Malarmea, a danas ve
moemo smatrati da su najvee prepreke u njegovom prevo
enju savladane.
Ostaje nam drugi deo stvaranja Marine Cvetajeve, nje
na proza i njena prepiska. U prevodu Milice Nikoli dobili
smo jedan deo esejistike proze Marine Cvetajeve (Prosveta,
1973). Ova naa knjiga je dopuna: u njoj je sabrano ono
to nam je bilo dostupno iz autobiografske proze velike pes-
nikinje, ono to bi se moglo smatrati njenom pripovedakom
prozom, iako samo uslovno.
Da odmah podvuemo: jezik kojim je Cvetajeva pisala
svoju prozu esto je takoe nabijen hermetinou i sklopo
vima karakteristinim za njenu poeziju. Ipak, proza, sama
po sebi, ima drugi pravac saoptavanja, te i kad je najher-
metinija, ostavlja polje za sporazumevan je i bar za neku
mogunost prevoda. Bar delimino italac e moi da uiva
u poeziji Marine Cvetajeve itajui njenu prozu.
Za razliku od poezije, u prozi je Marina Cvetajeva pi
sala stalno i iskljuivo o sebi. Malo je u svetu del u koji
ma su pisci imali hrabrosti da s tolikom otvorenou govo-

155
re o svojim naj privatnijim problemima. U svojim prozama
Cvetajeva je u tom pogledu ila dalje od Rusoa, dalje od
Tolstoja, dalje i od svih pisaca-ena koje poznajemo. ita
jui njene ispo vesti, ponekad hvatamo sebe kako nam za
staje dah od iznenaenja. Prvi put sa svom otvorenou
izlazi nam pred oi jedan problem o kome se nije dovoljno
raspravljalo. O enama su dosad najdublje pisali mukarci.
Tek Cvetajeva pokazuje kakvi neslueni slojevi postoje u
psihinosti ene, slojevi koje tek treba da nam otkrije bu
dua enska literatura. Ne enska zato to bi je pisale e
ne ili to bi bila namenjena enama, nego u kojoj bi ena
imala smelosti da misli kao ena i pie kao ena, te da nam
otkrije to to je u literaturi dosad ostalo neotkriveno.
Glavna unutranja tema autobiografskih proza Marine
Cvetajeve jeste raanje pesnika, probuen je pesnika u
detetu. A kasnije noenje svoje sudbine ukletog pesnika.
Sta je avo, kojim se otvara naa knjiga? Seanje, po
ri ranje u oseajni svet najranijeg detinjstva, alegorija o
raanju pesnike svesti? Sve to pomalo i mnogo vie od
svega toga. Otkuda ovoj ruskoj devojici iz ugledne profe
sorske kue ova detinja ljubav prema neastivom, neistom,
koga su se bojale sve bogobojaljive due iz njene sredine?
Otkuda joj svest o tome da je njegova izabranica, svest
c tome da je obeleena, izdvojena od svih? Uzgred ree
no, duboka autoanaliza erotskih trauma iz najranijeg detinj
stva ini delo Marine Cvetajeve vie nego privlanim za
psihoanalitiko prouavanje njenog naslea. Dete osueno
na poeziju, iz svake svoje matarije izvlai i stvara poeziju.
avo, simbol ukletosti, postaje za nju istovetan sa svim to
je zabranjeno, a poto su prva i najstroa majina zabrana
bile knjige to su stajale u ormaru u sobi sestre Valeri je,
avo za Cvetajevu-dete postaje simbol saznanja. Tuana
pe u letnjikovcu takoe za nju prerasta u ovog avola,
eja igra karata pretvara se u igru sa samim avolom, a
ta unutranja igra se, kako pie V. Svajcer, zavrava prvim
traenjem rim.
Iracionalno opredeljenje za avola bilo je u Cvetajeve-
-deteta opredeljenje za prkos, za pobunu zbog nevoljenosti,
pobunu protiv porodinih zabran, pobunu u prvom redu
protiv majke. Nesueni muziar, majka je svom silinom

156
evoje promaenosti namenila prvoroenoj Marini da postane
muziar. Imajui takvu majku , meni je ostajalo samo jedno:
da postanem pesnik . Da bih se mogla osloboditi njenog
dara koji bi me ili uguio ili pretvorio u prekritelja svih
ljudskih zakona.
A kakav nam udan svet otkriva Dom pored Starog
Hmena, to najuspelije pripovedako ostvarenje Marine Cve-
tajeve! To je dom istoriara Dimitri ja Ivanovia Ilovajskog,
pisca udbenika istorije, po kome su istoriju uile itave
generacije aka carske Rusije. Ki Ilovajskog, Valerija, bila
je prva supruga oca Marine Cvetajeve, Ivana Vladimirovi-
a, i iz tog braka Marina je imala polusestru Valeriju i po-
lubrata Andreja. A stari Ilovajski, koji je nadiveo enu i
decu iz prvog braka, i sahranio ker i sina iz drugog, do
ekao je jo da bude na smetnji organima eke, mada je
ve bio starac od devedeset godina. Studija o porodici Ilo
va jskih koja kao da je bila pod prokletstvom, a ne pod za
titom malopoznatog sveca Pimena Ruskog, dala je Cveta-
.levoj materijal za uzbudljivu porodinu hroniku, u kojoj su
isprepleteno prikazane sudbine porodic Cvetajevih i Ilo
va jskih.
Pada u oi da je Cvetajeva s najveim arom, iolopo-
kloniki odavala poast stvaraocima ija je poezija nalazila
odjeka u njenom srcu. inilo joj se da nikad nije dovoljno
ono to je rekla ili napisala u ast onih ije delo i ivot
nije mogla da razlui od svog ivota i stvaranja. Njihov pri
mer davao joj je snage da izdri sve nedae svog ivota,
stavljenog u slubu poezije, rtvovanog pesnikom pozivu.
Tu rtvu je unapred, i svesno, izabrala, prihvatila. Jo kao
dete gledala je u majinoj sobi sliku dvoboja u kome je
ubijen Pukin. Upamtila je da je Pukin izgledao kao crnac,
: da su crnca ubili. A koji pesnik pita se ona kasnije
od bivih i sadanjih nije crnac, i koga pesnika nisu
ubili?
itajui njene zanesenjake tekstove o pesnicima, nje
nu prepisku s njima, bivamo obuzeti divljenjem, ak i a
ljenjem to nae vreme kao da nema vie tog ara i ne zna
za tu vrstu zanosa. Cvetajeva i njeni prijatelji iveli su
jue, noeni uraganima ratova, revolucij, emigracija, eva-
kuacij i svih moguih neda, i (ini se da su na neki sa

157
mo njima svojstveni nain svim svojim biem umeli da se
posvete knjievnom stvaranju i umetnosti, ali i meusobnom
prijateljstvu.
Vidimo ipak da je u privatnom ivotu Cvetajeva bila
mnogo povuenija u sebe no to bi se na osnovu njenog pi
sanja pomislilo. Njen ivot se sloio tako da neke od svojih
oboavanih prijatelja-pesnik gotovo da nije ni stigla lino
da upozna. Bloka je videla samo jednom, izdaleka. Ahmato-
vu, koju je od mladosti bogotvorila, upoznala je tek 1940.
godine. Dotle su obe stigle da doive najvee line nedae.
Kasnije, Parizu, Ahmatova je ispriala o jo jednom su
sretu s Cvetajevom, kako su etale po Manjinskoj umi, a
za njima su ila dva oveka. I ja sam se stalno pitala
veli Ahmatova koju od nas dve to prate , mene ili nju?
Belog je bolje upoznala tek posle Rusije, u Berlinu, 1922.
Majakovskog u Parizu, 1928. Posle toga emigranti su joj ot
kazali saradnju u poslednjem listu u kome je jo saraivala.
Dragi M ajakovski . . . Eto Vam Miljukova, eto Vam mene ,
eto Vam Vas. Ocenite eksplozivnu mo svoga im ena. . . S
Rilkeom se nije srela nikad, a doivela je pravi ok saznav
i da je pismo koje mu je uputila krajem 1926. godine na
njegovu adresu stiglo kad je on ve leao mrtav. S Paster-
nakom se srela u Parizu 1935. godine, kao s prijateljem, ma
da su se u Rusiji jedva bili poznavali. Pasternak je u susre
tu bio sav nekako izgubljen, zbunjen, nekako kao uplaen,
cak nije odgovorio na njeno pitanje da li da se vrati u
Rusiju. I rastali su se u toj zbunjenosti, on je ustao po ci
garete i nestao. A njihova prepiska ini ceo mali roman!
Legenda tvrdi da je na proputovanju kroz Moskvu
Cvetajeva ponovo srela Pasternaka, i da je od njega ak po
zajmila konopac kojim je vezala svoj oteeni kofer, valjda
isti onaj koji je nosila na lutanjima kroz Evropu. Sa sinom
je evakuisana u gradi Jelabugu, u tatarskoj republici. Pro
pala su bila zalaganja Paustovskog da Cvetajeva bude prim
ljena u kazanski ogranak Saveza knjievnika, te da tako
i pree u Kazan, gde su bili ostali evakuisani pisci, o koji
ma se ipak vodila nekakva briga u pogledu smetaja i apro-
\izacije. Naavi se jednog dana sama, Cvetajeva je digla
ruku na sebe. Gustav Herling-Gruinjski, koji je ove po
datke zabeleio oslanjajui se na posredno kazivanje Paus-

158
tovskog pita se nije li se obesila ba o onaj konopac koji
je pozajmila od prijatelja Pastemaka. Jer tragedije uvek
imaju te svoje sluajne detalje koji posle dobijaju poseban
smisao, neobjanjiv i tajnovit.

Petar VU JICIC
 SADRAJ

a v o ...................................................................................... 5
Dom pored Starog P im e n a ............................................. 32
K ir ilo v n e ............................................................................. 86
Majka i m u z i k a ................................................................ 95
Neovdanje v e e ..................................................................... 127
O o c u ....................................................................................... 143
Petar Vujii: Pesnika i ivotna sudbina M arine C ve -
t a j e v e .............................................................................. 151
 RAD
Beograd
Moe Pijade 12

Marina Cvetajeva
NEOVDASNJE VEE

Lektor
Zora Maksimovl

Korektor
Milica Stamboli

Nacrt za korice
Janko Krajek

Tira
20.000 primeraka

tampa
tamparsko preduzee Budunost
Novi Sad
Sumadijska 12
 RE I MISAO
Biblioteka Re i misao donosi najbolja
ostvarenja svetske i nae knjievnosti, svakome
korisna i potrebna, po obradi i ceni pristupana,
po opremi ukusna.

XIII KOLO (1977)

301. Simo Matavulj: Beogradske prie
302. Ivo Andri: Jelena ena koje nema
303. Milan Kaanin: Izabrani eseji
304. Stevan Raikovi: Pesme
305. Dimitar Solev: Kruno putovanje senke
306. Aco Sopov: Dugo dolaenje ognja
307. Iljf i Petrov: Nova eherezada
308. Marina Cvetajeva: Neovdanje vee
309. Platon: O jeziku i saznanju
310. Montenj: Ogledi
311. Edmond Rostan: Sirano de Bererak
312. Anri de Monterlan: Mrtva kraljica
313. Rejmon Keno Stilske vebe
314. Somerset Mom: Izabrane pripovetke
315. D. H. Lorens: Tajne Feniksa
316. T. S. Eliot: Izabrane pesme
317. Patrik Vajt: No lupea
318. P. Kalderon de la Barka: 2ivot je san
319. H. R. Himenes: Ja nisam ja
320. ezare Pa veze: Doi e smrt i imae tvoje oi
321. Dino Buzati: Prodavnica tajni
322. Rabindranat Tagora: Himna oveku
323. Amrita Pritam: Taj ovek
324. * * * Arapska poezija
325. Ismail Kadare: General mrtve vojske

IZDAVAKO PREDUZECE RAD

Beograd, Moe Pijade 12