Pokusaji zasnivanja matematike i

Cermelo-Frenkelova teorija skupova

- Seminarski rad -

Milena Klikovac, 37/2011

Pokusaji zasnivanja matematike i problemi koji se javljaju

Jos su stari Grci osecali da je potrebno da se matematika na odredenim temeljima zasnuje. Tada se
i odigrala prva faza zasnivanja matematike. Najpre, Aristotel se zalagao za zasnivanje svih nauka, pa i
matematike, i njegovi principi su dosledno sprovedeni u Euklidovim Elementima. Medutim, ti principi
poticu spolja, iz sfere filozofije.
Grci su u to vreme smatrali da je dovoljno zasnovati samo geometriju, a da su brojevi tek pomocno
sredstvo. Naime, zbog otkrica da nisu svake dve duzi samerljive (osnovni primer je stranica i dijagonala
kvadrata), Grci su zakljucili da se ne mogu sve velicine pobrojati brojevima (pod pojmom ,,broj oni su
tada podrazumevali samo prirodne brojeve i razlomke). Medutim, obratno je, bar intuitivno, vazilo
svakom broju odgovara velicina. Otuda ideja da je dovoljno zasnovati samo geometriju, sto je i ucinjeno
u Elementima.
Takode, stari Grci nisu imali jasnu predstavu o beskonacnosti, sto se videlo iz raznih problema kao
sto su Zenonovi paradoksi. Aristotel je smatrao da zbog toga aktuelnu beskonacnost treba eliminisati
iz matematike.
U 19. veku u Evropi se razvio veoma veliki broj matematickih disciplina, i, prirodno, javila su
se znacajna pitanja u vezi sa zasnivanjem matematike. Najpre su dovedene u pitanje okolnosti pod
kojima je obavljeno zasnivanje matematike u antickoj Grckoj. Za pocetak, imperativ zasnivanja nije
vise dolazio spolja, sa filozofskih problema, vec su motivi poceli da izviru iz same matematike. Takode,
pokazalo se da nije dovoljno zasnovati samo geometriju, ili bar da njeno zasnivanje zahteva mnogo
vise od onoga sto je dato u Euklidovim Elementima. Vec je Dekart1 stavio do znanja da su brojevi
i geometrija neraskidivo povezani, time sto je otkrio da se u geometriji moze koristiti algebarski alat.
Ispostavilo se da nije sustina u tome da li su realni brojevi (koje su stari Grci nazivali velicinama) i
prirodni brojevi ravnopravni, vec je bitno kako se svojstva broja uopste uspostavljaju.
Najzad, ustanovilo se da izbacivanje aktuelne beskonacnosti iz matematike, zapravo, nije moguce.
Tacnije, moguce je ukoliko bismo zrtvovali i izbacili velike segmente matematike, a vecina matematicara
na to nije spremna. Otkrivanjem matematicke analize u 17. veku i uvodenjem infinitezimala ucinjen
je najveci otklon u odnosu na Grke. Medutim, javila se potreba da se matematicka analiza korektno
zasnuje, i Kosi2 -Bolcanovim3 pristupom uvodenja granicne vrednosti nizova i funkcija na trenutak
se ucinilo da je aktuelna beskonacnost prognana iz matematike. Ali cim se pocelo sa definisanjem
tih granicnih vrednosti na odredenim skupovima brojeva, pojam aktuelne beskonacnosti se ponovo
nametnuo. Ispostavilo se da, ako vec sam pojam granicne vrednosti moze da se definise bez upotrebe
aktuelne beskonacnosti, to sa skupovima nije moguce. Izgledalo je da se bar jedan od fundamentalnih
pojmova mora oslanjati na aktuelnu beskonacnost.
Prvi koji je pokusao da sistematski zasnuje matematiku bio je Frege4 . On je uocio da se matematika
moze svesti na aritmetiku, ali je, isto tako, bio ubeden da je aritmetika svodiva na logiku, te da se cela
matematika moze izvesti iz logike. Frege je svoja zapazanja objavio u dve knjige, a drugu od tih knjiga
je procitao Bertran Rasel5 , koji je, inace, bio strastveni logicar. On je u osnovnim Fregeovim aksiomama
uocio kontradikciju.
Naime, jedna od Fregeovih aksioma tvrdi da svako svojstvo definise skup. Rasel je tome doskocio
sa svojstvom tzv. samopozivanja: x / x. Da li i to svojstvo definise skup?
Za ovo svojstvo poznato je vise slikovitih primera, od kojih cemo istaci najpoznatiji primer sa
berberinom. Naime, u jednom selu berberin brije samo ljude koji se ne briju sami. Postavlja se pitanje:
brije li berberin sam sebe? Ako je odgovor ne, onda, posto se ne brije sam, mora se brijati sam, sto je
kontradikcija. S druge strane, ako je odgovor da, onda ne moze da brije sam sebe, jer smo rekli da on
brije iskljucivo one koji se ne briju sami. Dakle, opet dolazimo do protivrecnosti. Ukratko, dobijamo
da se berberin brije sam ako i samo ako se ne brije sam!
1
Rene Descartes (15961650), francuski matematicar
2
Augustin Louis-Cauchy (17891857), francuski matematicar
3
Bernard Bolzano (17811848), nemacki matematicar
4
Friedrich Ludwig Gottlob Frege (18481925), nemacki matematicar
5
Bertrand Russel (18721970), britanski matematicar

1
 Matematickim jezikom to mozemo formulisati na sledeci nacin. Neka je R skup koji je Rasel uocio:

R = {x | x
/ x}.

Mozemo postaviti pitanje da li sam skup R ima svojstvo kojim je definisan. Ako ima, tj. ako R / R,
onda za R ne vazi da R / R, pa mora da vazi R R, sto je kontradikcija. A ako R nema to svojstvo,
tj. ako ne vazi R
/ R, onda mora da vazi R R, pa R mora da zadovoljava svojstvo kojim je definisan,
a to znaci da R / R, sto opet daje kontradikciju. Dakle,

R R R
/ R.

Neverovatno je da ovako trivijalnu kontradikciju nije uocio ni Frege, ali ni niko pre njega. Zanimljivo
je da je ona bila prisutna i kod Kantora6 . Jedna od njegovih hipoteza bila je, isto kao sto je Frege
rekao, da svako svojstvo definise skup, sto bismo danasnjim matematickim jezikom mogli zapisati kao

y x (x y (x)),

gde je (x) proizvoljno svojstvo. Medutim, ako se za (x) uzme bas svojstvo x
/ x, dobija se Raselov
paradoks.
Raselov paradoks je pokazao da se teorija skupova mora zasnivati vrlo pazljivo i da skup ne moze
biti bas sve ,,sto nam padne na pamet. Kao jedan od odgovora na to, pocetkom dvadesetog veka dva
nemacka matematicara Cermelo7 i Frenkel8 daju sistem aksioma za teoriju skupova, koja je i nazvana
Cermelo-Frenkelova teorija skupova, ili, skraceno, ZF. Najpre je Cermelo (1908) formulisao sistem
aksioma, pa je taj sistem dvadesetih godina korigovao Frenkel, ali ga je u savremenu formu postavio
norveski matematicar Skolem9 .

Cermelo-Frenkelova teorija skupova

ZF teorija skupova je aksiomatska teorija u predikatskom racunu prvog reda sa jednakoscu. Uvodi
se samo jedan relacijski znak duzine 2 to je znak , koji oznacava pripadnost, ili ,,biti element. Svi
objekti sa kojima ZF teorija ,,barata oznacavaju skupove.
Dakle, osnovna relacija medu skupovima jeste relacija pripadnosti. Ako zelimo da kazemo da skup
x pripada skupu y, onda pisemo
x y.
Ovu oznaku prvi je koristio Peano10 . Ako x y, kazemo da je x element od y.

Formule ZF teorije skupova su:

1. x y je formula.

2. Ako su i furmule, onda su i , ( ), ( ), ( ), ( ) formule.

3. Ako je formula i x promenljiva, onda su x i x formule.

4. Formula se dobija konacnom primenom 1, 2. i 3.

6
Georg Cantor (18451918), nemacki matematicar
7
Ernst Friedrich Ferdinand Zermelo (18711953)
8
Adolf Abraham Halevi Fraenkel (18911965)
9
Albert Thoralf Skolem(18871963)
10
Giuseppe Peano (18581932), italijanski matematicar

2
 Prva aksioma ZF teorije skupova potice jos od Lajbnica11 , i naziva se aksioma ekstenzionalnosti ili
aksioma ekstenzije. Ona tvrdi sledece:
(A1) Dva skupa su jednaka ako i samo ako imaju iste elemente.

x = y z (z x z y)

Kako se od necega moralo poceti, usvaja se i druga aksioma, aksioma praznog skupa ili aksioma
egzistencije:
(A2) Postoji skup koji nema elemente.

x y (y
/ x)

Dakle, sada znamo da postoji bar jedan skup. Medutim, vazi i da je takav skup jedinstven (to je
direktna posledica aksiome ekstenzionalnosti). Taj jedinstven skup koji nema elemente zovemo prazan
skup i oznacavamo ga sa .

Sledeca aksioma je aksioma (neuredenog) para:

(A3) Za svaka dva skupa x i y postoji skup ciji su jedini elementi x i y.

xy z t (t z (t = x t = y))

Aksioma ekstenzionalnosti nam dokazuje da je takav skup jedinstven. Jedinstven skup ciji su jedini
elementi x i y zovemo neureden par elemenata x i y i oznacavamo sa {x, y}.
Napomenimo da ako je x = y, onda umesto {x, x} pisemo samo {x}.
Dakle, aksioma neuredenog para nam za sada garantuje da postoji najvise dvoclan skup, i bez
dodatnih aksioma ne mozemo da napravimo skup sa vise elemenata.
Prva aksioma koja nam tako nesto moze omoguciti jeste aksioma unije:
(A4) Za svaki skup x postoji skup ciji su elementi tacno elementi elemenata skupa x.

x u t (t u y (t y y x))

Iz aksiome ekstenzionalnosti sledi da je takav skup jedinstven. Jedinstven skup koji sadrzi tacno
elemente elemenata skupa x zove se unija skupa x i oznacava se sa x.
Deluje da unija od skupa pravi veci skup, medutim, to ne mora uvek biti slucaj. Razmotrimo sledeca
tri primera:

{} =

{, {}} = {}

Sto se tice unije para, uobicajeno je da se koristi drugaciji zapis:

{a, b} =: a b.

Ovo je sada ona unija na koju smo navikli.

Videli smo da u nekim slucajevima unija moze da smanji skup, ili da on ostane isti. Medutim, ona
skup moze i da poveca:

{, {}} {{, {}}} = {, {}, {, {}}}

11
Gottfried Wilhelm von Leibniz (16461716), nemacki matematicar

3
 Aksioma unije nam omogucava da napravimo troclan, cetvoroclan, . . . , n-toclan skup (samo konacne
skupove).

Uobicajeno se definise relacija biti podskup:

x y z (z x z y).

Sledeca aksioma je aksioma partitivnog skupa.

(A5) Za svaki skup x postoji skup ciji su elementi tacno podskupovi od x.

x p t (t p t x)

Aksioma ekstenzionalnosti nam garantuje jedinstvenost takvog skupa. Skup ciji su elementi tacno
podskupovi od x zove se partitivni skup od x i oznacava sa P(x).
Partitivni skup ima uvek vise elemenata od polaznog skupa.

Naredna aksioma naziva se shema aksioma separacije ili shema aksioma izdvajanja podskupa.
(A6) Za svaki skup a i formulu (x) postoji skup ciji su elementi tacno oni elementi skupa
a koji zadovoljavaju formulu (po x).

a p t (t p t a (t))

Kazemo da je ovo shema aksioma zato sto ne postoji jedinstvena aksioma, vec za svaku formulu
imamo po jednu aksiomu.
Aksioma ekstenzionalnosti garantuje jedinstvenost skupa koji tvrdi shema aksioma separacije. Skup
elemenata skupa a koji zadovoljavaju formulu oznacava se sa

{x a | (x)}.

Primetimo da je ovom aksiomom izbegnuta pojava Raselovog paradoksa, zato sto zahtevamo da
x a. Dakle, uvek vazi
{x a | (x)} a.
Da li ikada mozemo da pisemo samo {x | (x)}? Odgovor je da, ali samo ukoliko formula (x) povlaci
da x koje je zadovoljava pripada nekom fiksiranom skupu a. Na primer, sledeci zapisi su validni:

{x | x a x b}

{x | x a x
/ b}

{x | t (t a x t)}

Napomenimo da ZF teorija skupova zabranjuje postojanje tzv. univerzuma, tj. skupa svih skupova.
Posledica toga je da komplement ne postoji.12
Primetimo da sa navedenim aksiomama mozemo da konstruisemo bilo koliki konacan skup, ali
beskonacan ne mozemo.
Sedma aksioma ZF teorije skupova jeste aksioma regularnosti ili aksioma dobre zasnovanosti :
(A7) Svaki neprazan skup A sadrzi skup a takav da A a = .

x (x 6= y (y x x y = ))

Posledica ove aksiome jeste cinjenica da ne postoji skup x takav da x x. Ovo nam govori da
pitanje Raselovog paradoksa nije besmisleno!

12
/ A} = Ac
Naravno, relativni komplement postoji, npr. {x R | x

4
Uvodenje prirodnih brojeva

Cermelo i Frenkel su za uvodenje prirodnih brojeva iskoristili vec do tada videnu ideju da je n neki
n-toclan skup, za svako n = 0, 1, . . .. Za nulu se uzima sam prazan skup, jedinica je skup koji sadrzi
nulu, dvojka skup koji sadrzi nulu i jedinicu, i tako dalje. Tacnije,

0 :=
1 := {0}
2 := {0, 1}
3 := {0, 1, 2}
...
n := {0, 1, . . . , n 1}

Uvedimo sada pojam sledbenika nekog skupa, koji ce nam trebati za dalji rad.
Neka je x skup. Sledbenik skupa x jeste skup

S(x) := x {x}.

Kazemo da je skup I induktivan ako

(1) 0 I,

(2) ako x I, onda S(x) I.

Pomocu prethodnih aksioma mogli smo da napravimo bilo kolike konacne skupove. Sledeca aksioma,
aksioma beskonacnosti, garantuje nam postojanje i bar jednog beskonacnog skupa. Ona glasi:
(A8) Postoji induktivan skup.

I (0 I x (x I x {x} I))

Skup prirodnih brojeva se sada uvodi na sledeci nacin:

:= {x | x I za svaki induktivan skup I}.

Za vazi da je najmanji, u smislu inkluzije, induktivan skup. Jasno je da je svaki induktivan skup
beskonacan.

Poslednja, deveta aksioma ZF teorije skupova jeste shema aksioma zamene.

(A9) Ako je (x, y) proizvoljna formula na jeziku teorije skupova u kojoj su promenljive x
i y slobodne, onda je aksioma formula:

z (x (x z 1 y (x, y)) t (u (u t x (x z (x, u))).

Kvantifikator 1 cita se ,,postoji tacno jedan i formalno se definise na sledeci nacin:

1 y (x) x ((x) y ((y) x = y)).

Shema aksioma zamene, u stvari, utvrduje ono sto se prirodno i ocekuje: ako za svaki element x
nekog skupa postoji tacno jedan element y koji zadovoljava neku formulu, onda svi ti elementi y (za
sve formule) takode cine skup. Drugim recima, slika skupa pri nekom preslikavanju koje je definisano
formulom takode je skup.

5
 Ovih devet aksioma cine aksiome ZF teorije skupova. Posebno se izdvaja aksioma izbora 13 .
(AC14 ) Ako je x kolekcija nepraznih skupova, onda postoji skup z koji sadrzi tacno po jedan
element iz svakog elementa kolekcije x.

x (y (y x y 6= ) z (y (y x 1 t (t y t z))))

Teorija koja se dobija kada se na aksiome ZF doda AC oznacava se sa ZFC. Dakle, ZFC=ZF+AC.

Cermelo i Frenkel su ovom aksiomatskom teorijom skupova imali cilj da otklone Raselov paradoks,
odnosno bilo kakvu mogucu protivrecnost koja se mogla pojaviti. Ovi matematicari su ponudili jedan
minimalan sistem skupova ogranicivsi da su skupovi samo oni objekti koji se mogu dobiti jednostavnim
operacijama od praznog skupa i za koje intuitivno ocekujemo da nuzno od skupova moraju produkovati
skupove.
Naime, pocinjemo od praznog skupa. Ekstenzionalnost oznacava da su skupovi isti ako su im
elementi isti (bez obzira na prirodu). Skupovi se potom mogu okupljati u konacne kolekcije (aksioma
para). Kolekcije se mogu unirati (aksioma unije). Mogu se konstruisati skupovi koji okupljaju sve
podskupove datog skupa (aksioma partitivnog skupa). Iz nekog skupa se mogu u skup izdvojiti elementi
koji zadovoljavaju odredeno svojstvo (aksioma separacije). Postoji bar jedan beskonacan skup (aksioma
beskonacnosti) inace bi teorija bila trivijalna i neinteresantna, jer bi vec bilo sporno da li, recimo,
postoji skup svih prirodnih brojeva. Prilikom preslikavanja skupa funkcijom ponovo se dobija skup
(aksioma zamene).
Aksioma izbora ima poseban status, odnosno izdvaja se od ostalih aksioma zato sto ima nekonstruk-
tivan karakter. Uz aksiomu izbora moze se zasnovati i matematicka analiza, buduci da se ova aksioma
koristi u mnogim dokazima u matematickoj analizi.

Pojavom ZF, odnosno ZFC teorije skupova, izgledalo je da su reseni problemi i zastoj u radu na
osnovama matematike koje je izazvao Raselov paradoks. ZF teorija skupova budi nadu da se u njoj
moze zasnovati citava matematika. Naime, ako se na prirodnim brojevima mogu zasnovati realni brojevi
(sto ZF i omogucava), onda se cela matematika moze zasnovati na teoriji skupova. Ostaje, medutim,
da se dokaze da to zasnivanje nije protivrecno, na sta, kao mogucnost, opominje Raselov paradoks. ZF
je, bar neposredno, otklonila Raselov paradoks i u njoj do sada nisu pronadene nikakve protivrecnosti,
ali valja dokazati i da ih nije moguce pronaci.

13
Aksiomu izbora Cermelo je uveo da bi dokazao tzv. Cermelov princip dobrog uredenja. Kasnije se ispostavilo da je
on ekvivalentan aksiomi izbora.
14
Axiom of Choice

6
Literatura
[1] M. Bozic, Pregled istorije i filozofije matematike, Zavod za udzbenike, Beograd, 2010.

[2] Z. Petrovic, Matematicka logika, Zavod za udzbenike, Beograd, 2012.