:

- " , !" -

, " ,
, , . ,
' , - , ,
, , ! ' ' ?"-
- ! - !
' , .
' , ' ;
, ; ,
, ; , ,
' - , - ,
. ' , , - !"
' ; , ,
, ; - , , ' ,
, ': ,
, , " - !" ,
, " - !" ' -
, , " - !" , , ,
, ; " - !" ,
' - " - !" - !
. , , , ,
, , , -
' , ' ' :
' ', .
! , ,
' , , ' , ' ,
, , ,
... . .
- ! ' ?
' , ' , - ' - , , ,
' , : ,
, '
. , , !
, , ;
, , , ,
; -
- '
, .
; " , !"
, - ", , !"
, " ' ?"
' . - ", !"
, " ? '?"
' , - " !"
, " ?"
, - " !"
, " ' !"
. - ' !"
- " ?"
 : Jututunska


narodna himna
Boe sveti, podri nam
Knjaza
zdrava, krepka, ohola i
. slavna,
jer na zemlji nit je kadgod
, bilo,
, niti e Mu ikad biti ravna.
, Ovaj narod vrlo dobro
. znade
da je stvoren samo Knjaza
, radi,
, da Mu daje poreze i hvale,
, , da Ga dvori i ponizno kadi.
.
Boe silni s visoka ilita,
sasluaj nam nau elju
staru,
' , Boe sveti, ne daj nikom
: nita,
! da to vie ostane Vladaru.

, Radi Njega sva stvorenja

, ive,
radi Njega sunce greje s
, ' -
neba.
, , ! A taj narod, a tu zemlju
nau,
, podri je - ako Knjazu
, treba.
, ,
. Oduzmi nam i elje i glasa,
oduzmi nam mudrovanja
kleta,
? da Njegovu nameru ne
' ? prei,
' ? da Njegovoj mudrosti ne
' ""? smeta.

Daj Mu s neba najsvetlije

,
dare,
, policije, picle i andare,
, , ako nee da dumana
: ! svali,
bar na svome nek srce
, iskali.
,
Nek narodi nau slavu
znadu,
: ! a nas puste mavati u
hladu,
al' i onda nek je straa
jaka,
jera ima sana svakojaka.
JADRANSKI PROMETEJ
Jer osim Diva niko nije slobodan.
(Eshil u "Vezanom Prometeju").
Na prestolu od ljudskih kostiju,
pokupljenih po sramnim bojevma,
prilepljenih samrtnim znojevma,
na ilimovim' u krv moenim,
junonska sedi beka velemo.
Namastila je smeurani lik
rumenilom sramote narodne,
uzajmila je udotvorn pas
od boginje slobode, uzalud!
I on je svoju mo izgubio
dotaknuvi se grenog tela joj,
te mesto da joj troni dri struk,
razveo je tek na dve polutine.
Junona stara, gnjila Austrija,
na put odasla svoga Jupitra
da misirsko donese povesmo.
A kakvo udo elo nogu joj?
Orluina tu sedi dvoglava,
isperutana bojem skoranjim.
Jedna joj glava krilu klonula,
a druga joj otekla od boja,
u otoku privia joj se mo;
umesto plamnih strela gromovih
u kandama je stisla lakomim
krivokletvama sramnu lomau.
Progovara Junona tiu svom:
"Davori1), dvoglav doglavnie moj,
izobranjena moja obrano!
Zar tekih rana ne prebole jo
od severna, od orla neverna?
Zar ne prebole?
Il' valjda ti je odlomaka ao
u noktima ih neno stiskaju'?
Utiaj se sve kletve slomljepe
povezae misirsko povesmo!
Davori, dvoglav doglavnie moj,
izobranjena moja obrano,
zar nee biti carska ponuda?"
Al' or'o uti, muti mu se vid,
pomrkuje krvavom zenicom,
zbori mu krv: "Ne luduj, gospoo,
ne koriste l' mi kletve slomljene,
jo manje e koristit' zakrpe!"
"Da kakve bi, moj tiu, ponude,
rad oduminja2) rana estokih,
rad zaborava srama samrtna,
rad oporava, oh, rad osvete?
ega si eljan, da ti majka?
Junaka srca?" Or'o groknu? "Da!"
"Al' ne srdaca s mrtvog razboja,
no iva srca, je l'? ognjevita,
ne bi l' ti star obnovio se ar?"
Ha! kako klike stari dvolinik,
pa kako mahnu krilom u polet,
pa kako stiska kletven rukovet,
ta kao da sluti majinu namen3),
ta kao da sluti kakav mu je plen,
k'o da ga gleda kako j' odabran
slovenski titan, divak4) okovan,
svog Vidovdana olieni grej5) :
Jadranski Prometej.
Na hladne grudi stene prikovan,
Prometej srpski, prigrlivi kam,
na raspetiju mre vekovitu.
Kakav je greh te veno s njega mre?
Nek ree Sila, neka kae Vlast:
"Kakav je greh? to htede sve da sme!
Slobodu htede, htede sunev ar:
a svu slobodu za se treba car!"
Slobodu zar? Zar sunev htede ar?
Da, da! i onog dana Vidova
dotai se ve htede sunca div,
al' proguta ga, silo preka, ti,
adaha zla u mukloj zasedi.
No zasede ti plamni zalogaj:
ne zagreva te k'o to zgreva svet,
ve utrobu ti vraku saie
u besnilu te venom satiru':
Ti divu htede, sebi stvori mrak,
al' div tek ipak jedan ote zrak,
pa, da ga spase od adahe zle,
priestio se njim nate srce;
priestio se, bee as da mre,
al' priee mu mreti ne dade,
besamrtan ga obesmrti zrak.
S tog zraka gonjen, izdan, ostavljen,
u oaju za suncem snitenim6),
priljubio se srcem stitenim
uz ledni kam, priljubio se sam,
ne bi l' bar kamen smilostivio
bojeg mu zraka neumrli plam.
Kamen se nije raskamenio,
al' kosovski se skamenio div,
te kamenom i ivim plamenom
u zagrljaju venom proniknut
stvori se kremen.
Oluja besni, bora7) jadranska,
bori se bora s morskom puinom
fijukom gujskim ibajui val:
u smrtnoj muci val se propinje,
poduzima ga bele pene bol;
al' u oluje nema milosti,
dok sama svojim besom ne klone,
sumrtva padnuv' na razjaren val
oekuje sudbine osvetu.
I val se sveti gonilici zloj;
u nesvesti je vide' nemonoj,
na bistrim ledjma ljuljuka je blag,
te mesto ljute slua osvete
u otpljuskaju opad-osleke8)
ak iz dubine bisernoga dna
nebrojen smeh: ha-ha, ha-ha, ha-ha!
Oluja besni, goni pred sobom
oblaine sa mutnog severa.
Je l' oblak ono to se strmoglav
ustrmio s visina viharnih
na ponos-glavu diva jadranskog?
Je l' oblak crni to, je l' urnebes?
Da j' oblak crni, razn'o bi se sav
u letu burnom ispred grudi tih,
rasprtao bi se gromov buzdovan
o kremen-glavu sina gorina:
Nit' oblak crni nit' je urnebes,
ve orla to je dvoglavoga bes;
za njim se dala eta lakoma,
sve beli galeb, kukavac li sinj,
za okljuviima plena popana.
Nad glavom se nadletev divovom,
orluina se slee dvoglava,
zaklikta klikom srca grabljiva,
natklikuj'e olujno hukovo9)
i zapljuskaja morskog silni um;
u silnom kliku s jatom nasrtnim
na obnaena diva pade zver,
te kako mu se srna zaele,
zaboraviv umorna puta let,
na elo stade rtvi eljenoj,
u rebra g' udri dvokljunimice.
Iz kremen-grudi ne potee krv,
al' kremen kresnu, orla posu plam,
a iz kremena, iz ognjevita,
zaori grohot: ha-ha, ha-ha, ha!
Od toga smeha viharnoga ma10)
orluina se u vis podigla,
poveriv buri krila spaljena
i sitna j'ata uplaeni rep.
I div se kreku, probudi ga kres,
i jedan pokret, samo jedan stres,
i usta div, jadranski Prometej,
krvnika trai nemilosna, zla,
al' krvnik ode, odnosi ga smej,
pojekujui za njim na sav ma':
Ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha, ha-ha!