Sokratova odbrana i smrt

Mnogo puta ujem o tom, najvedem suenju u istoriji filozofije. I zaista, moemo slobodno redi da jeste
najvede, jer je klasian primer naina na koji drutvo tretira sve one koji misle drugaije i koji misle o
drugaijem. Ukoliko to pitanje ne dotie teme sute ekonomije i eksploatacije, nikoga se ne tie, taj
ovek razmilja o beskorisnim stvarima. Budimo iskreni, i toak je bio beskoristan dok neko od njega nije
napravio nosila, i sada nam se cela civilizacija temelji na tom oblutku koji je izmiljen jo pre Hrista i
Sokrata, pa ipak niko ne misli da je beskoristan. Problem je to ljudi smatraju da su individualne stvari
beskorisne, da su one korisne samo u vidu celine. Ne moemo tako posmatrati svet, jer bi to znailo da
van postekspresionizma Van Gog nema nikakvu individualnu vrednost (a svi vrlo dobro znamo da ima),
kao ni da Pikaso van kubizma na vai za umetnika. Tako su i surovi i pomalo naivni atinski graani
posmatrali Sokrata, starog mudraca koji je samo eznuo za istinom, a na kraju se ispostavilo da tu istinu
na ovom, smrtnom svetu nede saznati. I istina je, mi smrtnici ne moemo dosegnuti istinu, moemo
samo da spekuliemo o njoj, ali za svaku istinu se trae dokazi.

Stari filozof je bio optuen za irenje nemorala od strane tri graanina atinska: Melet, Anit i Likon. Tri
obina oveka, pisac, trgovac i retorik. Smatrali su da Sokrat uvodi nove bogove, da kvari mlade i ne
potuje dravu. Kroz celu istoriju oveanstva, barem onu znanu, pakosnici su eliminisali one koji su im
smetali spletkama i laima, uzmimo za primer ceo srednji vek, doba inkvizicije, a i posle. Inkvizitori nisu
bili nita drukiji od tri Sokratova tuioca, i oni su branili neku svoju veru, a smrdu eliminisali one koji su
moda gledali drugaije nego to je tada gledala katolika crkva. Znajudi da je katolika crkva jedna od
hridanskih crkava, a da hridanstvo propoveda upravo slobodu izbora, nije li to kontradiktorno samo
sebi? Ba kao i atinski polis. Navodno je vladala demokratija, narod bira, ima slobodu izbora. Ali kakva je
to onda sloboda izbora iega, ne samo voa polisa, ako se oni koji izaberu drugaije stave na
optueniku klupu i terete za slobodu izbora?

ujem negde pametne uzreice tipa: Ako je Sokrat bio tako mudar, zato se onda nije odbranio? Na
prvi pogled smeno, ali zapravo veoma interesantno pitanje. Tu moemo da analiziramo i sluaj kralja
Kanuta koji je najpre naredio vodi da ga ne pokvasi i da se ukloni pred njim, i onda je zagazio u nju.
Naravno, voda ne samo to se nije uklonila, nego se on okliznuo dok je ulazio u nju i kompletan se
skvasio. Jednostavno se ne moe protiv plime. Kao da neko stane ispred krda bizona i urla na njih
pokuavajudi da ih skrene u stranu, a oni u galopu idu ka njemu. Naravno, moe da proba da skrene
talas, to je verovatno i sam Sokrat imao na umu, ali nikad nema dovoljno vremena da se skrene celo
krdo, moda de dva-tri otidi u stranu, ali on de garantovano biti pregaen.

Tako ni filozof nije imao velike anse protiv polu-montiranog procesa u sudnici u kojoj se naao, moemo
slobodno redi ni kriv, ni duan. On je samo javno iznosio svoje miljenje o aktuelnoj politikoj sceni, o
krizi u politeistikoj religiiji tadanjeg drutva, i to prenosio onima koji nemaju formirano miljenje, na
slobodu izbora mladima. Niko njih nije terao da oni njegovo miljenje upiju kao suneri. Veliki problem
Sokratov je taj to se zamerio mnogim umetnicima, zanatlijama i govornicima. Mislio je da je njihovo
znanje nebesko, im mogu da stvaraju silne modne i prelepe, boanske stvari. Ali uvek se ispostavljalo da
pisci piu o stvarima koje ne razumeju, ved to delo pripisuju trenutku inspiracije, da zanatlije stvaraju po
silnim ablonima i onome to su ranije nauili, te nisu unosili novine u svoj posao, a retoriari su esto
govorili tako lepo a da nisu imali blagog pojma o tome o emu govore. I on je to osuivao. I imao je
pravo. Zar moe neko biti umetnik ili govornik a da nema svoje miljenje? Zato je i sama umetnost
podeljena na dve oblasti: Na jednostavnu, realnu umetnost, gde je bitna iskljuivo vetina slikanja, koja
je upravo za one koji nemaju svoje naroito miljenje, i na onu profinjenu umetnost, gde se u paljivom
poloaju i odabiru boje vidi ta je umetnik hteo da kae. I zar je Sokrat bio u krivu negde?

Kao da danas uzmete gomilu novinara koji rade za novine koji kritikuju sistem i politiare, stavite ih pred
sud kojim upravlja neko iz vladajude stranke, on ih fino osudi na smrt, posadite ih pred zid i okinete
rafalnu paljbu. Sokrat nije bio nita drugo nego novinar. Kritikovao je i to govorio javno. I to je platio.