1.

Knjiga i biblioteke u antici

U antikoj Grkoj literature je prethodila pismenosti. Homerova dela su se prenosila kroz
nekoliko vekova tokom kojih je pisanje bilo u potpunosti izgubljeno. U drugoj polovini 8.
veka p.n.e. je fenianski alfabet bio prilagoen grkom nainu pisanja, ali je usmena tradicija
prepriavanja jo uvek bila veoma snana.

Prema tradiciji, prvi ep je bio zapisan u Atini u 6. veku p.n.e po nareenju Pizistrata. Prvo su
zapisani Ilijada i Odiseja, poto su bili recitovani na Panatenejskim sveanostima, tako da je
Pizistrat morao uesnicima da osigura originalan tekst. Ali knjige su bile retkost do 5. veka
p.n.e.

Umnoavanje i cirkulacia knjiga, tj. pravljenje kopija knjiga je bilo ogranieno. Moemo da
pretpostavimo da su prva dela koja su dola i do najskromnije publike bila spisi filozofa iz
Jonije i dela istoriara ili sofista. Takoe kolski program je zahtevao izvesan, zahtevan, broj
pesama, koje su inile osnovu kolskog obrazovanja.

to se tie trgovine knjiga, moemo da kaemo da je trgovina knjiga nastala sredinom 5. veka
p.n.e, a knjige su mogle da se kupe u trgovinama. Poveanje trgovine knjigama je omoguilo
pojedincima da otvore biblioteke.

U poetku su knjige bile u obliku svitaka. Neki od njih su bili i po 10m dugaki. U poetku
su one pisane na papirusu, a kasnije i na pergamentu.

U 6. veku p.n.e su neki tirani poput Pizistrata i Polikrata sa Samosa posedovali line kolekcije
knjige, a krajem 5. veka p.n.e su nastale privatne biblioteke.

Originalne kopije predstava koje su se izvodile na festivalima poput Dionizija su uvane u

pozoritima. Znamo da su se predstave izvodile vie puta, zato su nekad bile i neophodne
nove kopije originalnog teksta za glumce.

Jo jedan od ubrzanja procesa stvaranja biblioteka pored trgovine knjigama je bio razvoj i
unapreenje obrazovanja i nauke. Aristotel je u Likeju imao veliku kolekciju knjiga koje su
uglavnom bile iz oblasti nauke i filozofije.
Museum

Muzej u Aleksandriji se drugaije nazivao Hram u ast Muza, kojim je upravljao svetenik.
Biblioteka je bilaknjievni i nauni centar zajednice. Bibliotekar Eratosten je pored toga bio
takoe i naunik koji je postao poznat po tome to j hteo da izmeri obim (znai da je znao da
je zemlja okrugla). Muzej je bio odravan o troku kralja, a lanovi biblioteke su imali svoje
uionice i salu u kojoj su jeli. Takoe, oni su dobijali platu od kralja.

Biblioteka je bila smetena u istom bloku zgrada ili u blizini muzeja. Aleksandrijski kralj
Ptolomej je u 3. veku p.n.e da bi osnovao biblioteku pozvao Demetrija, Teofrastovog uenika
iz Peripatetike kole iz Falerona. Biblioteka se od samog osnivanja brzo razvijala. U 3. veku
p.n.e je imala izmeu 200 000 i 490 000 tomova knjiga. Nije nam poznato kako su knjige bile
organizovane, ali Kalimah je sastavio bibliografski vodi (katalog) koji je sadrao imena 120
knjiga iz svih grana grke knjievnosti.

U mnogim kopijama tekstova koji su stizali u muzej je bilo ozbiljnih odstupanja. Prepisivani
tekstovi, ak i oni najkrai, su bili skloni kvarenju. Npr. esto se deavalo da mnogi pasusi
nisu bili razumljivi i u njima nije moglo da se uoi autorovo miljenje. Jedni od najpoznatijih
bibliotekara su bili: Zenodot, Kalimah, Eratosten, Apolonije Roanin, Aristofan,...
Zahvaljujui njima do nas su stigli grki tekstovi, bez greaka tj, neiskvareni.

Aleksandrijski uenjaci su prepisivali knjige pisane starim alfabetom na jonski alfabet koji je
poeo da se koristi od 403. god.p.n.e. Takoe, oni su poboljali metod interpunkcije i
osnovali su sistem akcentovanja. I jedno i drugo se prepisuje Aristofanu Bizantincu.

Diskusije o tekim delovima teksta su dovodile do stvaranja komentara u kojima su se

problemi obraivali i prikazivali. I pre toga su postojala neka dela posveena Homeru,
Aristotel je pisao o problemima u tekstu,... ali sad je po prvi put bilo napisano dosta kritike
literature. Neka od tih dela su bila veoma specijalizovana, npr. Zenodotovo delo o
Homerovom ivotu. Aristofan je napisao delo po gramatikim pravilima peri analoGIas, i
sakupio je ispravke i dodatke za bibliografsko delo koje je napisao Kalimah.

Aleksandrijski uenjaci su dodali jo neke oznake:

1. Obelos horizontalni potez u margini sa leve strane teksta, i oznaavao je da je stih laan.
Koristio ga je Zenodot.
2. Diple ukazivao je na sadraj vredan panje
3. Asteriskos oznaava stih koji je loe loe, tj. netano naveden
4. Antistigma oznaava pasuse u kojima je redosled stihova ispreturan

Aleksandrijski uenjaci su najvie panje posveivali Homerovim kopijama, poto su one bile
najpristupanije. Mada posebno interesantne odlike Aleksandrijskih uenjaka je bio njihov
rad na tragedijama. Oni su traili replike koje su glumci sami menjali i dodavali prilikom
izvodjenja tragedija, najvie Euripidovih. Pored toga, jedna od njihovih najveih dela su
izdanja komedija i Pindara i drugih pesnika.

Pergamska biblioteka

Nastala je u 3. veku p.n.e u Pergamu.

U njoj je obnovljena i usavrena proizvodnja pergamenta.
Prema nekim izvorima kad je izgorela biblioteka u Aleksandriji, Marko Aurelije je moda
opljakao biblioteku u Pergamu. Biblioteka u Pergamu i biblioteka u Aleksandriji su bile
konkurencija.
*na Atinskoj agori se nalazila biblioteka

Antiohijska biblioteka

U Rimu je razvoj biblioteka bio sporiji nego u Grkoj. Rimljani su sve preuzeli od Grka, nisu
bili originalni. U 3. veku p.n.e su stupili u kontakt sa Grcima
Deo Sulinog plena su dela biblioteka sa istoka
Prva javna biblioteka u Rimu je bila Atrium libertatis, koja je osnovana 39. god.p.n.e. Druga
je osnovana za vreme vladavine Avgusta u Apolonovom hramu 28. god.p.n.e, i takoe je
osnovao jo jednu biblioteku u Porticus Octaviae.
U Rimu su biblioteke bile i u okviru termi

Kelsova biblioteka

Osnovana je u Efesu oko 100. godine

Imala je i grke i latinske knjige
Svici su bili odlagani u nie udubljenja u zidu ili u kapse cilindrine kutije
Javna itanja

U Rimu su bila organizovana javna itanja, nije ih bilo u Atini, ni u Grkoj. Tragini pesnici
su itali svoja dela, npr. Vergilije je itao pred Avgustovom porodico. Dvorane i sale gde su
bila organizovana itanja su imale sedita za publiku i uzdignuti pult za onog to ita.
Vremenom su ljudi izgubili interesovanje za itanje, publika je postala nemirna, pokazivala je
dosadu, naputala je itanja, vraala se, pravila buku...

Latinska literatura nije poela sve do 3. veka p.n.e, a o prodaji knjiga ne znamo nita sve do
Ciceronovog doba. Veina ljudi je pozajmljivala knjige od prijatelja i pravila je kopije za
sebe, ali to je zahtevalo posebne vetine. Ciceronov prijatelj Atik je Ciceronu pruao sve
usluge vrhunskog izdavaa.
U tom periodu nisu postojala autorska prava. Autor je mogao da menja dela i nakon to ih
izda tako to bi rekao prijateljima da izmene svoje tekstove, ali druge kopije bi ostale iste
bez promena.
Plinije Mlai je u svom rodnom gradu Komu osnovao biblioteku
Trajan je osnovao biblioteku Ulpija
kolska literatura: Terencije, Vergilije, Ciceron i Salustije

2. Predaja antike knjievnosti na istoku

U period ranog rimskog carstva doslo je do zapostavljanja studija i bavljenja knjievnou
na istoku. Jo uvek su postojale kole u Atini, Pergamu, Rodosu, ali je zamiralo filoloko
bavljenje tekstom.

Jedan od najveih centara Aleksandrija, pala je u ruke Rimskom carstvu i nije vie bila pod
pokroviteljstvom Ptolomeja. Muzej je bio pod pokroviteljstvom Rimskog cara. U 1. veku
p.n.e je Aleksandrijska biblioteka izgorela, a Marko Antonije je sanirao tetu i preneo neke
knjige iz Pergama u Aleksandriju. Za vreme Avgusta uenjaci su se bavili figurama rei i
homerskom knjievnou. Za vreme Tiberija centar interesovanja su bili helenistiki pesnici i
Aristofan.

Apolonije Diskolus se bavio sintaksom, prvi je primenio primenu prezenta i aorista u drugim
nainima osim indikativa. U to vreme se povealo interesovanje za retore, posebno za
Demostena. Taj period se smatra poetkom aticizma. Tu se javila ideja da se pie atikim
dijalektom - Platon. Uzori su bili atiki pisci Tukidid, Lukijan, Arijan, sofisti,... Zbog velike
vremenske razlike morali su da postoje renici i prirunici, a ako bi pisac ubacivao rei svog
vremena, nije se smatrao pravim piscem. Neki od tih renika su sauvani za vreme Hadrijana.
Deavalo se da sastavljai tih renika pogree. Praksa aticizma se odrala do pada Vizantije.
Dobre strane aticizma je to to su se itali stari pisci, prouavali i prepisivali. Loe strane
kod atikihi pisaca su se ispravljali ne-atiki elementi. Najvei problem je nastajao kada su se
ispravljala dela koja su bila pisana nekim drugim dijalektom, npr. dorskim. Sigurno znamo
da je Ksenofont bio ispravljan, on je Atinjanin koji je iveo meu Spartancima, pa je pisao
pomeanim dijalektom.

Hrianska crkva

Kada je Hrianstvo priznato kao zvanina religija, u poetku je posotajala tolerancija izmeu
pagana i hriana, i nije bile velikih otpora prema paganskim delima. Jedan broj paganskih
autora je izgubljen. Smatralo se da nisu pogodni oni autori koji su poricali postojanje
bilokakvog boga. Za autore koji su pisali o mnotvu bogova, naao se nain da se alegorijski
tumae. Origen kada je radio na Starom Zavetu usvojio je kritike znake aleksandrijskog
filologa. Veliki crkveni oci su isticali kako se ne treba udaljavati od paganske knjievnosti,
jer ona moe mnogo da nas naui. Za vreme cara Julijana Apostate, koji je eleo da vrati
paganstvo, dolo je do metea ali se sve vratilo u normalu poto je car smenjen. Ne postoje
svedoanstva o paljenju paganskih knjiga.

Rani Vizantijski period

Istoni deo Rimskog carstva ima velike kole u Aleksandriji, Atini, Carigradu, Bejrutu,
radilo se na aticizmu i irenju antikog kulturnog nasledja. Meutim Justinijan zatvara kole,
zatvara Akademiju i preostaju samo dve u Aleksandriji i Konstantinopolju. U ovo vreme
gaenja kola poinju da se piu sholije, to ima veze sa pralaskom sa papirusa na pergament.
Pisane su sholije za Demostena. Smiljena je jedna vrsta beleki za Novi Zavet koje su pisane
na marginama i imale su objanjenja, zvale su se katene. Mogue je da su one pretea ili
vrsta sholija. U 6. veku su se itali Sapfa, Kalimah i Menandar.

Grki tekstovi na Orijentu

U kasnoj antici je poeo prevod grkih tekstova na sirijski jezik. Centar je bila Edesa. Obino
se misli da je istok helenizovan i das vi govore i grki i maternji jezik, ali to nije tano, jer su
samo obrazovani ljudi govorili grki jezik. Prvo se preveo Novi Zaved, a posle Aristotel,
Platon, Na jermenski jezik se prevodila knjievnost religioznog karaktera.

Renesansa 9. veka

Nakon zavrene ikonografske krize, obnovljen je Carigradski univerzitet. U 9. veku se desio

prelaz na minuskulu. Prvi rukopis pisan minuskulom je jedno jevanelje koje se danas nalazi
u Rusiji. Za papir se saznalo od kineskih zarobljenika. Patrijarh Fotije je dao katalog koji je
sadrao kratak opis 280 knjiga koje je proitao, poznato je kao Fotijeva biblioteka. Na
osnovu ovoga videlo se da je itao i paganska i hrianska dela. Bavio se kritikom Biblije.
Arhiepiskop po imenu Areta imao je biblioteku i pisao je sholije za Platona i Lukijana.

Pozno vizantijski period

Nakon smrti Arete, tradicija izuavanja i prepisivanja antikih dela je nastavljena, ali ne
znamo ko je nastavlja te teorije. U isto vreme se javio i leksikon Suda, prvo delo
enciklopedijskog karaktera, i po alfabetnom redu. Za izradu dela su korieni izgubljeni
izvori. Dolazi do izmene Carigradskog univerziteta, dodate su mu filozofska i pravna kola, a
u filozofskoj koli se uila: retorika, knjievnost i gramatika. Na elu univerziteta je bio
Mihajlo. Bavio se grkim romanom. Opet se ita Aristotel. Solonski arhiepiskopi su se bavili:
Sofoklom, Euripidom, Homerom,

Vizantijski carevi se vraaju u Carigrad krajem 13., poetkom 14. veka kad je poeo uspon
izuavanja klasinih nauka. Najznaajnija linost tog perioda je Maksim Planud. Dobro je
znao latinski i grki. Prevodio je mnoge atike pisce.

3. Predaja antike knjievnosti na zapadu

Mrani period

6. vek. Konani raspad onoga to je ostalo od Zapadnog Rimskog carstva. U Italiji je bila
relativno prosvetljujua vladavina Teodoriha, ali je bila praena razaranjem kraljevstva
Ostrogota od strane Vizantije, kao i velikim kulturnim slabljenjem.

Severnu Afriku su zaposeli Vandali, i ona se odaljila od zapadnoevropske kulture. Neka dela
poput Latinske antologije, preneta su u Evropu.
paniju su potresali napadi i unutranji razdori, a kultura Vizigota je oivela krajem 6./7., u 8.
veku je bila pod uticajem Arapa.
U Galiji su bili Merovinzi koji nisu marili za antiku kulturu.

Brigu o obrazovanju i antici je preuzela crkva. Hriani su u ovom periodu imali malo
vremena da se posvete paganskoj literaturi. Latinski klasici su imali malo ansi da opstanu.
Ne znamo koliko je biblioteka opstalo, ali su ostali ostaci slavne privatne biblioteke Simaha.
Rim, Verona i Ravena su bili kulturni centri u kojima su se nalazile kolekcije knjiga, koje su
kasnije prenete u manastire. Zahvaljujui crkvi su mnoga dela sauvana, ali su uglavnom
sauvani samo fragmenti: Plaut, Terencije, Vergilije, Ovidije,

Fulgencije je itao Satirikon, i citirao je delove koji nisu stigli do nas. Jovan Lidijski je
posedovao delo 12 rimskih careva od Svetonija i Prirodno-nauna pitanja od Seneke.

6. vek je veoma bitan, zato to je tad dolo do osnivanja manastira koji su uvari cele
evropske kulture. Kasiodor je u 6. veku osnovao manastir Vivarium koji se bavio iskljuivo
sakupljanjem i prepisivanjem hrianskih knjiga. Najvie se posvetio: Ciceronu, Seneki,
Kvintilijanu, nije ga interesovala poezija. Manastir je prestao da postoji kad je Kasiodor
umro. To je jedini primer biblioteke iz 6. veka.

Benedikt iz Nursije je u 6. veku osnovao Montekasino, i prepisivanje kod njega nema neki
bitniji znaaj.

Dok je u Italiji bila renesansa u 6. veku, u paniji je cvetanje Vizigotske kulture bilo tek u 7.
veku.

Isidor Seviljski je delovao u paniji. Tokom srednjeg veka je postavio temelje obrazovnog
sistema. Njegovo delo Etimologije, su bile poslednje delo rimske enciklopedijske tradicije,
i ujedno je i bilo prelaz na srednjovekovna dela. To je bila enciklopedija koja je sadrala
informacije i dezinformacije na svaku temu, i esto je vodila do pogrene etimologije. Bila je
kominog karaktera. Osea se neprijateljstvo prema paganskoj literaturi.

U 6. veku nastupa mraan period, zato to se javlja manjak prepisivanja antikih tekstova.
Poznati su ostaci Plinija Mlaeg i Starijeg. Manastiri su krivi za nestanak drugih pisaca, jer su
prali pergamente da bi ih koristili za prepisivanje Biblije. Veliki broj palimpsesta je naen u
manastirima. Neki nisu uraeni kako treba, pa se ispod mogu rekonstruisati dela: Cicerona,
Salustija, Seneke,
Irska i Engleska

Neoekivana pomo i spas antikim tekstovima stie iz Irske. Irci su zainteresovani za antiku
i prenosili su je, sve do 9. veka kada su ih napali Vikinzi. Bili su vredni i izuzetno kreativni.
Izmislili su semiuncijale i minuskule. Takoe su irili Hriansku religiju. Sv. Kolumban je
osnovao prvi manastir van Irske u 6. veku, koji se zvao Likej. Njegov uenik je osnovao
manastir Sen Galen u vajcarskoj.

Dalja misija se odvijala u Engleskoj, Papa Grgur I je poslao Sv. Avgustina u Englesku da iri
Hrianstvo. Oni su irili Hrianstvo i pismenost i prenili su i grke i latinske knjige. Jork i
Kenterberi su bila dva najznaajnija centra na severu zemlje.

Anglo-Saksonski misionari

Poznata su dva imena Vilibrord Severnoumbrijski i Bonifacije. (on je delovao u centralnoj

Nemakoj).

Posledica svega ovoga je podizanje novih manastira. Osnovana su 4 manastira koji su temelji
ouvanja anglosaksonske tradicije na kontinentu, i zahvaljujui tome vraaju se dela iz
mranog perioda.

Insularni uticaj na klasine tekstove

Iz 8. veka su nam ostala sauvana samo 3 teksta:

1. Naturalis historia Plinije Stariji
2. Justinov spis
3. Servijev komentar na Eneidu

Tekstovi su pisani insularnom tradicijom. Karakteristini su po nekoj greci, odnosno

odreenoj vrsti greaka. Zbog toga su se neki tekstovi pogreno svrstali u insularnu tradiciju.

Karolinka obnova

Od najveeg znaaja za rimsko naslee. Deava se u 8. veku, zapoeo je kralj Pipin Mali, a
zavrio je Karlo Veliki. Ideja je bila da se nivo obrazovanja kod svetenstva podigne, jer je za
vreme Merovinga obrazovanje opalo. Karlo Veliki je zatraio pomo od centara koji su
poznati po obrazovanju. Iz Jorka dolazi novi plan sa motom Pismenost pre neitanosti.
Razvoj Karolinke minuskule

Karolinka obnova dovodi do razvoja i irenja karolinke minuskule poitavoj Evropi.

Minuskula se javila u 7. veku. Merovinko pismo je znaajno, zato to je bilo osnova za
karolinko pismo. Slova su uglasta i razdvojena, jasna za itanje i pisanje. U 9. veku Vikinzi
napadaju Engleze i rue manastire i pale knjige. Englezi mole uenjake da im poalju knjige,
oni ih alju napisane karolinkom minuskulom, i tako se karolinka minuskula proirila po
ostrvu.

4. Grka religija i obredi

Za Helene je svet, koji ih okruzuje, pun bogova. Svaki neobicni element objasnjavali su
prisustvom boga ili predznakom koji salje bozanstvo. Prema svojim bogovima Grci su osecali
divljenje, ali i strahopostovanje.
Grcka religija je mnogobozacka i kultovi bozanstava su mogli biti blagonalkoni ili zlokobni.
Bogovi prvobitnog doba nemaju ni, ime ni oblik. Postepeno, razvijanjem ideje polisa, bogovi
ce postati nosioci pravde u polisu. Solon se uzda u Zevsa kao pravednog boga, Pizistrat je sa
sobom u Atinu poveo boginju Atinu, i to lukavstvom, pomocu jedne prerusene devojke. U
ovo doba, religijske radnje postaju jedan od nacina okupljanja zajednice. Svaka politicka
aktivnost pocinje molitvom, a cesto i zrtvovanjem. Postovanje bogova je prosto bio patriotski
cin.
Kasnije se uspostavlja antropomorfizam; bogovi dobijaju ljudska oblicja. Dobijaju i atribute.
Grci su imali potrebu da zamisljaju svoje bogove, i zato su odnosi umetnosti i religije bili
najtesnji kod Grka. Uslovno receno, bogove su stvorili vajari i pesnici. Kada bi Grk govorio o
bogu, on ga vidi onako kako ga je vajar prikazao. Statua nije bila samo prikaz boga, vec i
samo bozanstvo, zato se i kupaju i odevaju. Homer i Hesiod su smatrani glavnim tvorcima
bogova.
Grcka vera je religija bez dogmi, bez svete knjige, bez doktrine i ucenja. Svestenici su bili
obicni ljudi, koji se ne mesaju u javne poslove i zaduzeni su samo za vrsenje obreda. Vecina
svoju duznost obavlja godinu dana. Oni zive sa svojom porodicom, nije im bilo zabranjeno da
se zene.
Obredi su veoma vazni kako bi se pridobila naklonost bogova. Ukoliko bi se obred propustio,
to bi izazvalo gnev bogova. Takodje, skrnavljenje misterija ili statua je opravdavalo smrtnu
kaznu. Uvodjenje novih bogova i kultova, koji nisu zvanicno prihvaceni, takodje donosi
smrtnu kaznu (Sokrat). Anaksagorino ucenje o bozanstvima dovodi do optuzbe za
bezboznistvo. Dozvoljeno je bilo samo ne verovati u legende o bogovima.

Za svetinju je vezan pojam prociscenje. Da bi neko prisustvovao religioznoj svecanosti, mora

biti ociscen od svake prljavstine. Cistoca tela je povezana sa cistocom duha. Tako, na ulazu u
hram se nalaze sudovi sa vodom, a ponekad i cesma u kojoj je dozvoljeno okupati se. Smrt i
sve sto je u dodiru sa njom smatrano je prljavstinom. Nakon pogreba su se ljudi obavezno
kupali. Osim smrti i krv se smatrala za necistocu; kuca se cistila nakon porodjaja.

Prvi religiozni cin je molitva i polaganje darova, ciji je cilj pokazivanje zahvalnosti
bogovima. Darovi mogu biti veoma skromni (plodovi, cvece, hrana), ali i dragoceni predmeti
(nakit). Darovi se ostavljaju na stolove za darove, koji se nalazi pored zrtvenika. Najskuplji
darovi se skupljaju i cuvaju u manjim kucama riznicama.

Zrtvovanje je najvazniji cin svakog kulta i predstavlja dar bogovima. Postoje dve vrste
zrtvovanja:
- posveceno nebeskim, uranskim bogovima. Pri zrtvovanju se ubija zivotinja, ciji se
jedan deo spaljuje. Nebeski bogovi se goste dimomod spaljivanog dela zivotinje
- posveceno podzemnim, htonskim bogovima. Pri zrtvovanju je neophodno da krv
zivotinje prodre u zemlju, i ona se spaljuje cela. Htonski bogovi se goste celom
zivotinjom
Samo kada se obavljaju zrtvovanja Grci jedu meso. Jedna prica kaze da kada se Prometej
nasao na gozbi bogova sa Olimpa, dao je da se Zevs posluzi, a on je odabrao samo kosti iz
nepoznatog razloga.
Zivotinje koje se zrtvuju moraju biti besprekorne, vazni su i pol i boja. Zenke su prinosene
zenskim bozanstvima, a muzjaci muskim bozanstvima.

Licni obredi su jednostavniji pokret prema suncu, brza molitva. Ona se izgovara naglas i
cilj joj je da dodje do boga. Invokacija je takodje vrsta molitve. Moli se stojeci sa rukama
podignutih u obracanju nebeskim bogovima, ili spustenih kada je obracanje upuceno
htonskim bozanstvima. U dvoristu skoro svake kuce nalazio se Zevsov i Hekatin zrtvenik. U
kuci nalazilo se sediste Hestije ognjiste.
Kultovi misterija, prihvaceni na grckom tlu, obecavaju spasenje i zivot nakon smrti. Tu su
Eleusinske misterije, Dionisove i Orficke misterije.

Bitna je bila i vestina proricanja mantike. Tumacili su se predznaci bogova kroz

posmatranje leta ptica, utrobe zrtvovane zivotinje, pogotovo jetre. Najvaznije prorociste
nalazilo se u Delfima it u je Apolon kroz svoju prorocicu davao uputstva i savete koji ce
menjati tok istorije.

Praznici se sastoje iz agona takmicenja u mnogim oblastima (lirici, drami, gimnastici,

muzici), kao i verskih ceremonija. Arhont basileus odredjuje verski kalendar. Gradjanska i
verska godina pocinje u mesecu Hekatombeonu (julu). Bitna svetkovina su Velike
Panateneje, odrzavane u ovom mesecu. Antesterije, posvecene Dionisu, odrzavale su se u
mesecu Antesterionu.

Hram nije mesto za svetkovanje, on predstavlja kucu boga. Plan hrama se ne razlikuje od
plana kuce velika prostorija sa statuom boga. Jedini obred je ritualno ciscenje i kicenje
statue.

Bila je naglasena veza izmedju pozorista i religije kod Grka. Pozorisne predstave se daju u
Dionisovim pozoristima, ciji se zrtvenik nalazio na sredini orhestre. Slave se Velike
Dionisije. Tada se prinose i velike zrtve (hekatombe), slede vesele gozbe, sve dok ne padne
noc. Dionisov svestenik upravlja svetkovinom. U Atini, javno prikazivanje tragedija uvodi
Pizistrat. Ovome mogu prisustvovati sve drustvene grupe, a nije bilo zabranjeno prisustvo ni
zenama.

5. Rimska religija i obredi

Sistem Rimskih bogova je bio apstraktnii nego kod Grka. U njima su potovali apstraktne
prirodne sile. Rimski bogovi nisu imali plastian oblik. Bilo je beskrajno mnogo boanskih
bia, zato to su svakoj stvari, inu i dogaaju nalazili boanski uticaj. Najjai je bio uticaj
grke religije. Kasnije po grkom obiaju, poeli su da se pokazuju u ljudskom obliku.
Najodgovornije su bile Sibilinske knjige, koje su nastale u Maloj Aziji meu Grcima. Iz njih
bi se traila pomo da se ublai nemilost bogova. Budui da Rimljani nisu znali te bogogve,
uveli su nova boanstva (Apolon, Artemida, Prozerpina, Venera), ili su im prilagodili stare
bogove.
Za vreme Punskih ratova je doslo do propadanja religije. Avgust je kasnije eleo da opet
obnovi religiju: propali hramovi su opet obnovljeni i svetenike slube su popunjene.
Bogosluenje
Sacrum sve to je pripadalo bogovima: hramovi, oltari, sveti pribor
Sanctum sve ono to je postalo sveto i nepobedivo putem zakona gradske zidine ili kapije
Religiosum ono to se po samoj prirodi nije smelo oskrnaviti, kao to je: grob, privatna
kapelica ili zemljite u koje je udario grom
Loca sacra mesta na kojima su se potovali bogovi
Fanum zemljite sa tano obeleenim granicama, posveeno javnom kultu, bilo da su se na
njemu nalazile graevine ili ne. Zbog toga je to mogao biti i gaj, koji se smatrao svetim
Templum hram koji je mogao biti u obliku kvadrata ili pravougaonika, meutim to moe
biti i samo zemljite obeleeno samo linijama. Ukoliko bi se tu podigla neka zgrada, morala
bi da bude istog oblika kao to je obeleeno
Aedes hramovi okruglog oblika (takav je Vestin hram na forumu)
Hramovi su u Rimu obino bili zatvoreni; bili su otvoreni samo za vreme praznika, u ast
boanstva kojem su posveeni. Svetenici su se starali o njihovom odravanju. Ispred hrama
je bio rtvenik i na njemu je svako mogao da se pomoli i prinese rtvu, zatim je morao da
ostavi deo rtvene ivotinje ili odreenu koliinu novca. Prilikom dravnih bogosluenja,
graanstvo nije uestvovalo, ve su samo gledali. Bogosluenje se nije vrilo redovno, ve se
samo jednom godinje slavio dan osnivanja hrama. Hramu su pripadali zavetni darovi i
sprave potrebne kod rtvovanja.

Svetenici
Bogosluenje je moglo da bude privatno, koje je ovek vrio sam u ime porodice pater
familias ili je moglo da bude javno u ime naroda, koje vre svetenici.
Pontifici dobili su ime po tome to su u davna vremena nadgledali izgradnju Sublicijskog
mosta (pontem facere), koji je povezivao levu i desnu stranu Tibra. Oni su zauzimali najvie
mesto meu svetenicima. Nosili su togu praetextu. Rukovodili su ureenjem i obavljanjem
svih svetih obreda. Bilo ih je 15 (pont.). Na elu kolegijuma je bio pontifex maximus, koji
je istovremeno bio i vrhovni svetenik. Nadzirao je rad svih ostalih svetenika. Od
Avgustovog doba im je pripadao i rex sacrorum koji je bio kraljev svetenik, on je bio
podreen pontifex maximusu.
Flamines palili su rtvenu vatru. Svaki je bio svetenik drugog boga. Delili su se na:
flamines maiores (3) i flamines minores (12). Flamines maiores:
1. Dialis pripada Jupiteru
2. Quirinalis pripada Kvirinu
3. Martialis pripada Marsu
Flamen Dialis je imao enu flaminica Dialis, koja je bila Junonina svetenica. On nije smeo
da se popne na konja, da vidi naoruanog oveka, da nou izae iz kue, da dotakne ita
neisto, da prie blizu groba.
Fecijali takoe su imali bitnu ulogu. Predstavljali su rimsku dravu i narod u odnosima sa
drugim narodima. Uestvovali su u objavljivanju rata i zakljuivanju saveza.
Sacerdotes Sybilini skup svestenika koji su po nalogu Senata tumacili Sibilinske knjige i
izvodili ono zapisano. Jezgro Sibilinskih knjiga su bila grcka prorocanstva. Sibilinske knjige
su unistene u pozaru na Kapitolu.
Auguri tumaili su volju bogova posmatrajui znakove koje je davalo boanstvo. To su bili
let ptica, pesma ptica, gromovi i munje koje je slao Jupiter ili udni dogaaji kao to je kia
od krvi. Tumaili su auspicije, a vetina kojom su se koristili nazivala se augurska vetina i
poticala je iz Etrurije.
Haruspici tumaili su volju bogova prema obliku i izgledu utrobe rtvovane ivotinje. Tu
vetinu gatanja (haruspicina) preuzeli su od Etruraca.
Arvalska braca sacinjavala su bratstvo svestenika, koje se zavetovalo Cererinom kultu. U
maju su slavili praznik Ambarvalia, kojim su prociscavali polja, pevajuci jednu prastaru
religioznu pesmu.
Sali plesaci, ciji pohod na hramove i zrtvenike pesmom i igrom pocinje u martu. Nosili su
tunike, oklop, slem i mac, sveti stit u levoj ruci. Svaki dan se zavrsavao gozbom.
Vestalke bile su jedine prave rimske svestenice. Njihova glavna duznost je bila da cuvaju
svetu vatru, koja je vecno gorela u okruglom Vestinom hramu. Bile su izuzetno postovane.
Kolegijum je cinilo 6 vestalki, kojima je upravljala najstarija vestalka, a svima njima pontifex
maximus.
rtva:
1. Beskrvna rtva plodovi, jela, kolai, mleko, vino,...
2. Krvna rtva rtvene ivotinje. Najpoznatija ovakva rtva je suovetaurilia (svinja, ovca i
bik).
Veoma se pazilo oko odabira zivotinje, morala je da bude bez mane, a pazilo se i na pol i
boju zivotinje. Bogovima su prinoseni na zrtvu muzjaci, a zenke boginjama. Htonskim
bozanstvima su prinosene crne zivotinje. rtvenu ivotinju su ukraavali, pozlaivali im
rogove. Zrtvovanje se obavlja uz molitvu i covek koji je pristupao molitvi, morao je da bude
cist i pre toga se kupao u vodi. Na svestenikov zahtev su svi cutali tokom molitve.
Rimljanin se nije molio kleei na kolenima poput istonih naroda, ve stojei uspravno i
glavonom prekrivenom skutom toge. Ukoliko se molio nebeskom boanstvu, pruio bi ruke
ka nebu, ukoliko morskom boanstvu, onda ka moru, a kod htonskih boanstava bi dotakao
zemlju. Molitve su itali svetenici, esto su dodavali postove (uzdravanje od odreenih jela
i radova).
Devotio vojskovoa sam sebe rtvuje bogovima smrti, ukoliko je vojska u opasnosti.

Igre
Javne igre ludi su usko povezane sa religijom, a kasnije su se odrzavale radi zabave.
Najpoznatije su Romani plebeii, Cereales, Apollinares, Megalenses, Florales...
Ulaz na igre je bio slobodan. Magistrati, svestenici, senatori i ugledne porodice su imali
posebna mesta. Neredovne igre su bile u cast Dis Patera i Prozerpine.
Ludi circenzes najstarije su bile vezane za cirkus. Najpoznatiji je bio Cirkus Maximus.
Glavni dogaaj je bila trka dvokolicama. Konje i opremu su finansirali organizatori.
Circus Maximus je imao dva ulaza, kamene klupe cavea, elije iz kojih takmiari izlaze na
teren. Takmiari obilaze 7 krugova, obino je uestvovalo 4 takmiara. Konjike trke su
poreklom iz Vizantije.
Saturnalije svetkovine u ast boga Saturna. Dani opteg veselja i prilika za narodne
zabave. Nekoliko dana uzastopno, sprovodila su se rtvovanja, gozbe, ples, proslave,...
Drutvo je bilo okrenuto naglavake, kole i sudovi su bili zatvoreni, gospodari su sluili
svoje robove. Svetkovine su pruale kraj socijalnim razlikama meu ljudima. Odravale su se
u decembru.
Scenske igre Livije Andronik je izveo prvu dramu izvedenu po grkom uzoru. U poetku je
pozorite bilo od drveta. Gradilo se i ruilo po potrebi. Prvo kameno pozorite je sazidano 55.
god. p.n.e Gnej Pompej. Organizator scenskih igara ih je finansirao. Drame su bile od
govornih prizora i pevanih delova (kantika), koju bi peva pevao uz pratnju frule. Jedino je
tragedija imala hor. Atellana folklorni karakter i imala je 4 stalna karaktera starac,
grbavac, budala i dera. U renesansi je oivljena kao komedija del arte.
Mim osniva je Sofron. Prikazuje svakodnevni ivot. U mimu su glumile i ene.
Pantomimus nastao je za vreme Avgusta. Mitoloka radnja, potisnut je govor, i peva
plesom prikazuje radnju dok hor peva pesme.
Gladijatorske igre - (ludi gladiatorii)
.
. .
,
.
( 56. , 27.
), .
, .
, , .
(scutum), ,
, gladius, .

, 105.
. ,
, . ,
,
. , , ,
, , ...
,
, ,
. ,
(auctorati).

, ludus, ,
collegia, . .
,
.
. doctores, ,

.
palus,
. , rudis, ,
-
. , ,
( ,
). , ,
.

. cena
libera, .

, .
, murmillo ( ),
. , .
mormylos ( ),
. retiarius (),
, ,
, .
.
, .
, , ,
(manica). Andabata
. ,
, . Dimachaerus
. Essedarius . Hoplomachus
, .
Sagittarius . Laquearius
.

,
(pompa) , . ,
. (prolusio). ,
.
, .
, .
(porta Libitinensis).
, .
.

, ,
, .
,
, .
, , , ( ),
( ). 3500
, 5 000 ,
.

Naumahije pomorski bojevi. Simulacija poznatih pomorskih bitaka iz rimske istorije.

Odravane su ili na jezerima ili u Koloseumu u kojem je formirano vetako jezero.

6. Privatni ivot u klasi

noj Atini

Ku
a
U Atini do kraja 5. veka p.n.e su ku
e ak i imu
nijih graana bile skromnije. Atinjanima je bilo bitnije da za bogove sagrade velelepne
hramove, nego da za sebe obezbede bogate kue. To je ak bilo smatrano svetogrem.
Kue su bile prizemne, i imale su 2 ili 3 spojene prostorije. Nekad su imale dozidan sprat.
Zidovi kue su bili od: drveta, sirovih opeka ili slepljenog kamenja. Imali su kose krovove,
to je olakavalo odvod vode. Kue na ostrvima su imale terase. U sobama nije bilo puno
svetlosti. Grejanje je bilo slabo, svodilo se na pe koja se punila ugljem. Odvod dima je bio
primitivan, podizala se ploica sa krova ili crep, pomou motke.
Centralni deo kue je inilo dvorite bez krova peristil, i bilo je okrueno stubovima koji su
drali krov i druge prostorije koje su ile oko peristila. Te prostorije su bile: trpezarija, ostava,
kuhinja,... U peristil se ulazilo iz hodnika i u njemu se nalazio rtvenik posveen Zevsu.
Kuno ognjite se nalazilo u andronu (muka odaja na suprotnoj strani peristila). Iz androna
se ulazilo u spavae sobe za roditelje i decu. Iza soba za ukuane su se nalazile sobe za
poslugu i zadnje odaje. Postojale su i odaje za goste:
1. muke andronitis
2. enske ginaikonitis
Arhitektura kue je pokazivala razdvojenost mukaraca i ena. ene su bile u sobama
okrenutim ka dvoritu da bi bile sklonjene od pogleda. A ukoliko su bile kue na sprat, one su
ivele na spratu.
Kue su do 4. veka p.n.e graene pojedinano, a kasnije nastaju kolektivne zgrade grupisane
u blokove ili ostrvca sinoikija.
Bogati Atinjani su imali kue na selu, u blizini Atine, ili velike seoske placeve u iji sastav je
spadala i kua. Najbolje izvorne podatke o izgledu kua dobijamo od Ksenofonta koji je
opisao svoj posed.

Nametaj

Nametaj je bio skroman. Imali su stolice sa naslonom za ruke i lea thronos. Koristili su i
stolice bez naslona. Stoii su bili mali i prenosivi. Spavali su na leajevima, a kad dou gosti
koristili su prenosive leajeve. Nisu imali jastuke i dueke, ve su koristili kou i prostirke.
Imali su krinje i ormane.
Od posua su koristili kazan za kuvanje, pithos za uvanje ita i ulja, amfore sa dve
ruke,...

Odea

Antika odea se sastojala od pravougaone tkanine koja je obmotavala telo i kaila se

pomou nala i pojasa.
Tunika je padala do stopala. U 6. veku p.n.e su mukarci nosili duge tunike i kosu su
ukraavali zlatnim nalama. ene su nosile tunike od vune, lana ili od muslina, marame
razliitih boja, frizure s pletenicama, uvojcima i dijademama.
Nakon grko-persijskih ratova su dola teka vremena. Mukarci su nosili hitone dugake i
kratke. To je bila tunika koja se zakopava na ramenima kopama ili vrpcama. Dug hiton su
uglavnom nosili svetenici. Zanatlije su nosile hiton tako da im desna ruka bude slobodna.
Takav hiton se nazivao eksomida. Eksomi da se privravala pojasom za struk ili vorom
na ramenu.
Himation pravougaonog oblika, ogrta koji se obmotavao oko itavog tela. Nekad je bio
ukraen trakam u boji. Desna ruka je bila skroz slobodna.
Hlamida vojniki ogrta, ovalna tkanina, kratka i lagana, uglavnom purpurne boje.
ene su nosile peplos, tuniku od vune ili lana, koja se privravala kopama ili alovima.
Preko toga su nosile ogrta. Prilikom praznika su nosile zlatne krune. Nosile su dosta nakita
narukvice, minue i prstenje. Koristile su lepeze i suncobrane.
Obua mukarci su kod kue ili bosi. Postojale su sandale, cipele i izme koje su se nosile
na selu ili u lovu.
Vojnici su nosili lemove. Mukarci su nosili eire pilos i petatos, a ene tolije ili su
koristile suncobrane.
ene su se depilirale brijaima ili uljanim lampama. minkale su se i koristile parfeme.
Imale su dugaku kosu, pravile su frizure i farbale su se, uglavnom u plavo. Mukarci su ili
kod berberina, brinuli su se o frizuri, brkovima i bradi. Deca su nosila dugu kosu, robovi su
bili iani do glave, a mmukarci su imali kratku kosu.

Venanje

Pre venanja oevi mladenaca su sklapali dogovor i utvrivali su miraz, bez toga brak nije
vaio. Prinosile su se brane rtve. Na dan venanja se mladenci kupaju u vodi sa izvora.
Venanje se pravilo kod mlade. Mukarci i ene su sedeli odvojeno. Posle se ilo kod
mladoenje. Mlada je sedela izmeu mua i devera, iza je ila povorka. Kod mladoenje je
svekrva doekivala mladu i gaala jeslatkiima.
Kad se rodi dete, ukoliko je muko vrata se kite maslinovim granicama, a ukoliko je
ensko kite se vunom.
Brak je sluio da bi obezbedio kontinuitet porodice i samog polisa. Svaka porodica je imala
svoje bogove i obiaje.
ena je vodila domainstvo. Poloaj ena se vremenom menjao. Tesmoforije su bile praznik
posveen enama.
Otac je birao mua za svoju erku. Mu je mogao da ostavi enu i bez razloga, a ena je
morala da se obrati arhontu. Mukarac je pored ene mogao da ima i ljubavnicu i prostitutku.
U Atini nisu imali mnogo dece, moda zbog podele naslea. Abortus je bio dozvoljen uz
odobrenje mua. Dolazilo je do odbacivanja novoroenadi, deca su ostavljana u upu ili u
loncu, i kad ih neko nae, vaspitavani su kao robovi.
Odnos prema braku u Atini i Sparti se dosta razlikovao. ene u Sparti su ivele dosta
slobodnije. U Sparti su se neenje zakonski kanjavale. Obred kupanja dece u vinu bacaju
slabu decu sa planine Tajget.
Pederastija erast stariji i eromenos deak.

Svakodnevni ivot

Ustajalo u zoru, i sa poslom se pocinje rano ujutru, a zavrsava po zalasku sunca. Jeli su
pecivo i vino, i posle su odlazili na radne zadatke. Izmeu 9-12 su obavljali poslove oko
kue. Oko 12 su jeli: smokve i hleb sa belim lukom, siromaniji su jeli proju. Od dnevnog
rada se odmaraju igrama, vezbama u vezbalistima i svecanostima, kojima su prisustvovali.
Agora je bila sastajaliste i mesto za zabavu. Ljudi bi tamo razgovarali o poslovima, politic ii
trgovini. Tu su smestene i radnje zanatlija. Setkaju se i filozofi. Do veere, oko 6 sati, su dan
provodili u kui i kupali su se. Za veeru su jeli: meso, kuvana jela, povre, voe. Muskarci
su obicno vecerali sa prijateljima.

Sahrana

Sahrana je jedna od najvanijih dunosti oveka, svako zasluuje da bude sahranjen. Ako se
ova dunost zanemari, veno si proklet.
Prvo kupaju pokojnika, oblae ga i uvijaju ga u platno. U usta mu stave obolu da bi mogao da
plati Haronu. Zatim su ga stavljali u peristil, tako da nogama bude okrenut ka vratima. Tu je
dolazila rodbina i prijatelji. Ispred vrata se nalazila voda da bi se svi oprali poto su bili
ukaljani od smrti. Sanduci za pokojika su bili pravljeni od drveta ili zemlje, retko od kamena.
Le se zatim u povorci odnosio na groblje. Povorka: narikae, mukarci, sanduk, na kraju
ene.
Groblje se nalazilo izvan kapija grada. Telo se palilo sluaju epidemije ili ako je pokojnik
umro u inostranstvu.
30 dana nakon sahrane je bila organizovana goba.

7. Privatni ivot u Rimu

O nainu ivota u Rimu saznajemo iz literature slavnih pisaca i pesnika Petronija, Juvenala,
Marcijala, Plinija Mlaeg, i iz arheolokih nalazita, npr. Pompeja, kao ii z vajarstva i
slikarstva.

Kua
Tradicionalna kua srednje i vie klase je bila domus. To je bila prostrana kua sa dva
izvora svetlosti.
1. Atrijum sredinji deo rimske kue, drutveno i versko sredite, jedan od izvora svetlosti.
Visok, esto sa vitkim stubovima koji bi okruivali plitak pravougaoni bazen koji je sluio za
sakupljanje kinice i bio je ukopan u sredini poda impluvium. Kinica bi se slivala niz krov
i skupljala bi se za suni period. Svetlost je dopirala kroz centralni otvor na krovu
conpluvium, i tako je obasjavala sobe pored atrijuma.
2. Ostium os, oris usta
3. Fauces drelo, tj. ulaz u atrijum
4. Vestibulum spaja ostium i fauces. Kroz vestibulum se ulazilo u atrijum. Nekad bi se i u
atrijum ulazilo direktno sa ulice. Oko atrijuma su se nalazile spavae sobe, kancelarije,
kladita, trpezarija, dva iroka udubljenja prema atrijumu aleae- tu su se esto izlagale
posmrtne maske i biste slavnih predaka, kao i rtvenik.
5. Tablinum sveana soba, otvorena prema atrijumu gostinjska soba, irokim vratima je
bila povezana sa 2 izvora svetlosti. To je bila gospodareva soba za prijem gostiju i bila je
okrenuta prema atrijumu.
6. Peristylum drugi izvor svetlosti vrt pod kolonadom stubova.
7. Cubiculum spavaa soba
8. Taverne bone prodavnice i zanatske radionice
9. Triplinium soba za obedovanje. Imala je uzidanu pe za pripremu hrane. Ali imali su
problem sa odvodom dima i ventilacijom, generalno.
10. Triclinium clina-krevet. Soba sa tri kreveta. To je ujedno bilo i mesto za obedovanje.
Po 2/3 osobe sum ogle da stanu na jedan krevet.
Atrijum i tablinum su bili sredite porodinog ivota. U poetkue su bile jedine prostorije u
domusu. Prodorom grke culture su kue poele da se proiruju. Od Grka su preuzeli i
posue i jo neke predmete, npr. stolica sa naslonom cathedra, stolica sa 2 draa za ruke
solium i stolica bez naslona sella.
Jedna od glavnih odlika kue privatnost. Spoljni zidovi nisu imali gotovo nijedan otvor,
zatieni od pogleda spolja. Leti su prostorije bile prijatne, dok su zimi bile izuzetno hladne.
Grejanje je bilo na umur, i imali su podno grejanje samo u kupatilima.
Dekoracije pod je bio ukraen mozaikom, a murali su ukraavali zidove soba. Na zidovima
su bili nasloikani razliiti motivi koji su imali dekorativne i moda religijske funkcije. Sobe
su krasile brojne skulpture. Neke su bile ukrasne, a neke sui male religioznu funkciju deo
kunog svetilita, npr. za lare

Insulae

U centru gradova od 3. veka p.n.e je zbog porasta broja stanovnika bilo neophodno da ponu
da se zidaju viespratnice insulae. Najrasprostranjenije su one sa 3 sprata. Vremenom su
bivale sve vie i vie. U Avgustovo doba su ograniene na 23m. Graene su brzo, nije se
vodilo rauna o detaljima, bilo je rizino iveti u njima (esti poari, zemljotresi, nisu imale
vodovod,). Zbog poara je temelj morao da bude od kamena koji je otporan na vatru, i
spolji zidovi na sebi nisu imali drvo. Bile su otvorene ka ulici prozorima i balkonima. Insula
ostrvo, tj. kvart. Zgrada je bila na sve 4 strane okruena ulicom. Insule su obino sluile
samo za noenje. Fasade ka ulici su bile lepe i ukraene. U prizemlju su bile zanatske radnje,
na spratovima prostor za stanovanje. to je vii sprat, to je cena nia.
Seoske kue su varirale od koliba do vila. Kue su za razliku od domusa bile okrenute ka
svetu. Svakodnevni ivot na selu je vie bio ispunjen religijom. Oko kue idu dva lara,
predstavljeni kao dva deaka sa voem u rukama. Odbijali demone i i obezbeivali uspeh na
njivama. Svakog meseca sui m prinosili rtve: kolai od brana i meda, mleko, vino, voe
kao nagradu za njihovu pomo.

Hrana i gozba

Tokom leta su obedovali napolju, naslonjeni na klupe sa duecima i jastucima. Uglavnom 3

klupe oko pravougaonog stoia triclinium. Na jednom triclinium-u je bilo mesta za 9 ljudi.
Domainu je pripadao lectus imus, gostima lectus medius i lectus summus. Kasnije su tri
klupe zamenjene jednom polukrunom klupom. Hranu su uzimali sa stola.
Ishrana je bila oskudan. esto nisu jeli meso. U posebnim prilikama su bili velianstveni
obroci, kuvanje je bilo umetnost. Vetina kuvara je bila da se sastojci ne prepoznaju. Pre
ruka cena, je bilo predjelo gustatio, uz to se pila bevanda vino, med i voda. Glavno jelo
je esto bilo iz tri obroka. Gostima je bila pruana voda za pranje. Jela su bila unapred
iseena, nisu se koristili noevi i viljuke.
Na gozbama muziari, pevai, akrobate, plesaice, deklamacije i muzika izvoenja.
Ruak se esto pretvarao z simpotiku gozbu. Magister bibendi odreuje vino koje se pije.
Najcenjenije je bilo posure od srebra, ako domain nije mogao da ga priuti, onda od bronze
i stakla.

Oblaenje i nakit

Od vune ili platna.

Toga narodno rimsko odelo. Tkanina je uvek bila pravljena od vune, sluila je kao ogrta
bele boje, polukrunog, elipsastog oblika. Od pozadi bi se prebacila preko levog ramena,
napred je padala do poda, zatim se na leima ispod desne ruke provlaila preko levog ramena
i prebacila bi se napred (leva ruke je bila nepokretna). Toga je bila dugaka izmeu 380-
430cm i iroka oko 150cm.
Odrasli mukarci su nosili obine bele toge toga pura. Senatori su i magistrate su nosili
toga praetexta (purpurni porub). Tamnu togu su nosili oni koji su bili u alosti (toga sordida).
Lacerna pelerine koja se vezivala kopcom oko vrata. Preko toge ili umesto nje, najvise po
kisi ili po nevremenu. Slicna je ratna kabanica sagum.
Paenula ponco sa kapuljacom.
Tunika jednostavnija vrsta odee. Od vune sa kratkim ili bez rukava, do kolena. Ispod
tunike se nosila koulja (tunica interior). Senatori su imali tuniku sa purpurnom traftom.
Tunike su mogle da budu razliitih boja.
Zene su preko tunike nosile haljinu do poda stolu. Bila je strukirana. Kao gornja haljina
sluzila je i palla, slicna togi. U posebnim prilikama se nosila preko glave.
Od obuce su se najcesce nosile sandale solae. Skidale su se samo za stolom. Caligae su
nosili lovci i seljaci, a kasnije i vojnici.
Pesnici pisu da su zene puderisale obraze i koristile senke za oci. Puno zlata, narukvice,
zlatne mrezice za kosu i kao znak veridbe prstenje. Brinule su o frizurama.

Porodica i brak
U Rimu je otac (pater familias) imao neogranicena prava u odnosu na robove, zenu i decu.
Titula pater familias je bila ogranicena smrcu i nasledio bi ga najstariji sin. Otac u trenutku
rodjenja odlucuje da li ce da prizna dete, time sto ga podize, ili ga iznosi iz kuce ukoliko ga
ne priznaje, prepustajuci ga nekome ko zeli da ga usvoji. Ovo pravo naziva se patria potestas.
Sinovi su dobijali devetog dana ime, a cerke osmog. Otac je imao pravo da iz kuce protera
sina. Bilo je uobicajeno da ljudi imaju tri imena:
1. Praenomen licno ime, individualno je. Bilo ih je ukupno oko 20. Zene nisu imale
praenomen.
2. Nomen gentile plemensko ime, tj. ime roda. Uglavnom je vezano za bozanske i
herojske pretke.
3. Cognomen poput nadimka. Nekad je oznacavao fizicke mane, recimo Ciceron grasak,
zbog bradavice na nosu, Plaut ravnih tabana.
Sto se tice zena, one nisu imale praenomen. Nomen gentile je bio u zenskom rodu i u
deminitivu. Svom imenu bi dodavale ime oca.
Robovi bi nekad u znak zahvalnosti preuzeli ime gospodara (komediograf Terencije).

Svadba i vencanje

Cilj rimskog, kao i grckog braka je radjanje dece. Odluku o sklapanju braka je donosio
iskljucivo otac.
Prvo se slavi veridba, koja se sastoji iz svecanog, verskog trenutka i dogovora medju
porodicama. Tu je i razmena prstenja. Potpisivao se ugovor o mirazu koja zena donosi.
Mladici su odrasi sa 14, a devojcice sa 12 godina. Postoje tri tipa braka:
1. Coemptio najstariji tip sklapanja, za koji je karakteristicna kupovina mlade i svojstven je
plebejcima.
2. Usum ozakonjenje vanbracne zajednice, kada mladenci zive zajedno godinu dana. Zena
koja zivi godinu dana u kuci muskarca smatrala se njegovom zenom.
3. Comfario pricescenje uz kultni kolac, uz prisustvo 10 svedoka i vrhovnog svestenika
pontifex maximus-a.
Uoci dana vencanja, mlada nosi belu tuniku iz jednog dela sa pojasom tunica recta. Kosa joj
je bila deljena kopljem na 6 pramenova i ukrasavali su je vrpcama. Preko glave je nosila
narandzasti veo i sandale iste boje.
Brak je mogao da se sklopi samo odredjenim danima. Zatim bi jedna starija zena, koja se vec
udavala, uzimala ruke verenika i spajala bi ih. To se odvijalo u kuci verenice i praceno je
recima Ubi tu Gaius, ego Gaia. Zatim je bila gozba koju je organizovao mladin otac. Uvece
je devojka odvodjena u kucu svog muza.Tokom povorke su pravljene baklje, izvodjene su
mini predstave mlada bezi u narucje majke, pa je oni odvajaju. Sve je ovo ispraceno
muzikom. Pevale su se razne pesme. Prijatelji bi simbolicno mladu preneli preko praga.

Dan Rimljanina

Dan graanina je bio podeljen na aktivnosti (negotium) i odmor i razonodu (otium).

Dan poinje obrednim kupanjem, graanin navlai togu preko tunike u kojoj je spavao i brzo
dorukuje. Zatim se smeta u atrijum gde prima svoje klijente. Od treeg sata poinju izlasci.
Sa svojim klijentima kree na forum. Tamo se jo od jutra okuplja puno ljudi. Sklapaju se
poslovi, dre se govori, Veina obinog sveta bude u nekoj taverni. Kada doe 7. sat
podne, oglase se trube. Poslovi prestaju, politiki ivot se zaustavlja i tad poinje vreme
razonode. Jedino se u podne jeo pravi obrok. Zatim je bio odmor, a nakon njega ljudi izlaze
na ulice i forum. To je vreme etnji i razgovora. Rimske gospoe koriste priliku da istaknu
svoju odeu, nakit. Prustitutke pozivaju u svoje javne kue. Posle podne se ide u terme, javna
kupalita, zatim sledi povratak kui i veera cena. Ona se obavlja sa prijateljima, i traje
dosta dugo. Produava se razgovorom ili nekom drutvenom igrom. Tada gotovo svi Rimljani
idu u krevet, ali ima i onih koji pijane do kasno u no.

8. Politiki ivot u Atini

Tokom svoje istorije, Grci su isprobali sve vrste vladavine, od kojih su se neke zadrale do
danas. Postojala je podela na slobodne ljude i robove. Izuzev Sparte, u Grkoj nikad nije
izbila pobuna robova, slina Spartakovoj pobuni u Rimu. Robovi samo ele da budu
slobodni, ali ne pokuavaju da zauzmu mesta graana.
Na planu politike organizacije, Grci su iskusili kraljevstvo dva puta. U mikenskoj i
Aleksandrovoj epohi. Tiranija je karakteristino grki reim. Obuhvata vladavinu jednog
oveka zasnovanu na svom ugledu, a ne na boanskom datom pravu. Tiranija je nasledna i
uglavnom se oslanja na seljake u borbi protiv aristokratije. Demokratija dolazi do izraaja u
5. veku.

Drutvene klase

Da bi neko postao graanin, trebalo je da mu otac bude Atinjanin i da je napunio 18 godina,

to je zakonsko punoletstvo. Mladi treba da proe i nekoliko etapa u razvoju i obrazovanju
da bi postao graanin. Graanin ima dominantnu ulogu u polisu, i uestvuje u dravnoj vlasti.
Porodica ili rod (genos) - je primitivna grupacija i obuhvata potomke zajednikog stvarnog ili
mitskog pretka.
Fratrija (bratstvo) - je udruenje vie porodica. Fratrije imaju iskljuivo religijsku ulogu. Otac
predstavlja novoreno dete fratriji koja ga posle glasanja daje legitimno roeno upisuje u
registar fratrije.
Deme - su optine, politike jedinice u koje se graani upisuju na osnovu svog prebivalita.
Skuptina deme bira demarha i blagajnike. Demarh u zapisnik deme upisuje mlade punoletne
mukarce koji postaju graani. Deme su grupisane u 30 tritija (okruga). 10 se nalazi na moru,
10 u unutranjosti i 10 u samom gradu. Iz svake geograske oblasti se uzima po jedna tritija, i
one ine pleme tj. filu.
Od Solonove reforme postoje 4 plemenska razreda, na osnovu prinosa itarica i prinosa
ivotinja, a kasnije po novanom prihodu.
Meteci su stranci. U Atini im je dozvoljeno da ive i imaju neka prava. Mogu da uestvuju
u verskim ceremonijama, da slue u vojsci, stupaju u brak sa graaninom, ali deca tog braka
se ne smatraju pravim graanima. Plaaju poseban porez. Nemaju ista politika prava kao
punopravni graani. Vano mesto zauzimaju u trgovini, zanatstvu i proizvodnji razliitih
vrsta robe, i esto su veoma imuni. Posle mesec dana se stranci registruju kao meteci.
Robovi obavljaju najgrublje poslove u kuama ili radionicama. Zaposleni su kao radna
snaga u trgovini i kao sluge. Najvaniji izvor ropstva su ratovi, zatim prodaja lanova
familije. Robovi su i po roenju ili dunik koji sam sebe zaloi.
Tri osnovne ustanove dele vlast:
1. narodna skuptina (eklesija) koju ine svi atinski graani. Sastaje se na agori. Njene
redovne sednice se sazivaju preko plakata, a vanredne se oglaavaju trubom. Redovne se
odravaju 4 puta meseno. Graani u principu moraju da prisustvuje eklesiji ali nisu
kanjavani u sluaju odsustva. Sednica se otvara rtvovanjem i molitvama, zatim se itaju
predlozi zakona koje je poslalo Vee (bule). Svaki njihov predlog mora biti stavljen na
glasanje. Svaki graanin ima pravo glasa i slobodu govora. Kada svi govornici zavre sa
svojim primedbama, prelazi se na glasanje dizanjem ruke.
Svaki graanin je dobijao eton prisustva koji je predstavljao nadnicu za vreme koje je
proveu u skuptini. Eklesija ima zakonodavnu i izvrnu vlast, koju moe da prenese na
magistrate, i sudsku vlast koju preuzima helijeja, tj. narodni sud.
2. vee (bule), vee 500 ako eklseija niju u mogunosti da okupi sve graane, ovlauje
bule da izvri brojne zadatke. Bule broji 500 lanova (50 po plemenu), koji se biraju kockom
i ija dunost traje godinu dana. Bule pretresa prdloge i alje ih eklesiji radi glasanja,
kontrolie spoljanju i unutranju politiku.
- Skuptine plemena gde svako pleme bira svoje magistrate
- Skuptina dema svake godine se bira demarh koji vodi registar linih podataka i raspolae
dobrima dema
- Skuptina fratreija gde se prireuju zajednike verske sveanosti
Vee areopaga ine ga bivi arhonti
Magistrati
Magistrature su dostupne svim graanima, bez obzira na poreklo i bogatstvo. Dunost traje
godinu dana, bez ponavljanja mandata. U Atini ih ima jako mnogo. U magistraturi ne postoji
hijerarhija, i zato su magistrati vrlo kolegijalni, i biraju se neposredno iz naroda. Glavne
magistrature su birane kockom:
1. arhonti 9 arhonata i jedan sekretar. Svako od njih ima razliitu funkciju. Arhont basileus
vodi rauna o religiji. Arhont eponim daje svoje ime godini i ima sudsku vlast. Arhont
polemarh je zaduen za vojsku. Ostalih 6 su tesmoteti koji uvaju zakone.
2. Jedanaestorica policijske stareine. Hapse lopove, zloince, zadueni su za osuenike.
Jedan od njih je predao otrvo Sokratu.
3. Blagajnici ima ih 10
4. Astinomi zadueni za javni red u gradu. Nadgledaju moral, brinu se o sreivanju ulica.
5. Agoranomi nadgledaju cene i snabdevanje pijaca
6. Stratezi najvanija magistratura. Biraju se glasanjem, a ne kockom, i to jedan po
plemenu, ima ih 10 ukupno, i obino jedan ima dominantnu ulogu. Biraju se na godinu dana.
Imaju izvrnu mo.
Ostrakizam

Iskljuivo atinska institucija, koja je vie politika nego sudska. Uveo ju je Klisten, da bi
olakao izvravanje narodne volje i spreio tiraniju. Zato je to preventivna institucija koja
spreava da uopte doe do politikog sukoba. Svake godine eklesija odluuje da li te godine
uopte treba primeniti ostrakizam ili ne. Ako je reeno da to treba da se izvri, na agori se
saziva narodna skuptina da glasa o ostrakizmu. Predsedavaju bule i 9 arhonata. Graani
dolaze na agoru kroz 10 ulaza (za svako pleme). Glasa se komadima gline (ostrakoni). Svako
napie ime oveka koga bi prognao. Glasanje je tajno, a nepismeni graanin je obavezan da
od svog suseda zatrai da mu zapie ime. Pre odluke se broje ostrakoni. Potrebno je da ima
6000 glasova. Onaj koji biva izabran, proteran je iz grada na 10 godina. Odlazi gde hoe, i
nije mu oduzeto imanje.

Izbori

U Atini nema mnogo pravih izbora. Veina magistrata se bira kockom. Grci su smatrali da je
biranje kockom daleko pravednije od izbora koji mogu biti nameteni. Smatra se da preko
kocke bogovi iskazuju svoju volju. Izvodi se pomou boba gde se meaju crni i beli, i beli
oznaava onoga ko je izabran. Dane izbora odreuju proroci. Odluuju da li su znaci
pogodni, ako nisu, izbori se odlau. Glasanje se uvek vri dizanjem ruke, osim pri
ostrakizmu.
Politike stranke u Atini je uvek bio sukob izmeu eupatrida i seljaka. Koren te borbe je u
tradiciji. Siromahu se pripisuju sve mane, a eupatridu sve vrline. Kasnije je bogatstvo bilo
kriterijum za imovinske razrede, i napetost je smanjena.

Pravosudje

Bilo je u pocetku potpuno u rukama aristokrata, nisu postojali pisani zakoni vec obicaji, koje
bi eupatridi tumacili po svom interesu.
Solon zapisuje zakone i reformise pravosudje, osnivajuci narodni sud helijeju, koja je imala
porotu koja se birala kockom, bez obzirana bogatstvo, imovinski razred, sto dovodi do
ogranicavanja slobode aristokratije. Narod vlada, jer ima sudsku vlast u Hlijeji. Areopag ima
samo ogranicena sudska ovlascenja.
Grci su voleli da se sude i atinski sudovi su mnogobrojni. Nema javnog tuzilastva i ostecena
strana sama trazi pravdu u javnim sporovima.
Areopag je zaduzen da sudi za ubistva sa predumisljajem, moze da osudi zaplenom imovine,
progonstvom ili smrtnom kaznom. Sud u Paladionu se sudilo za ubistvo bez predumisljaja,
privremenim izgnanstvom bez zaplene imovine. Helijeja je atinski sud, koji razmatra sve
slucajeve osim ubistva. U vezi je sa Vecem i moze doneti presudu. Nju cini 6000 gradjana
starijih od 30 godina. Svake godine arhonti izvlae imena 600 graana iz svakog plemena i
rasporeuju ih u razliite sudove. Svaki izabrani ima kartice na kojoj je urezano njegovo
lino ime, ime oca, ime deme i jedno od prvih 10 slova grkog alfabeta. Pred svakim od 10
ulaza u sudove, nalaze se sprave. Sprave imaju proreze za te kartice. Nakon ubacivanja u
kutije, arhonti izvlae kartice.
Suenja su javna. Pisar ita optunicu i odgovor optuenog. Njima se daje re. Logograf
moe da sastavi odbranu koju graanin ui napamet i sam izgovara. Porotnici sluaju i
glasaju bez meusobnih konsultacija. Glasanje se vrsi pomocu dva zetona punim, kojim se
oslobadja i supljim, kojim se osudjuje. Njihovim brojanjem se dobija konacni ishod. Ukoliko
je rezultat neresen, parnicu dobija optuzeni.

9. Politicki zivot u Rimu

U Rimu je politicki zivot bio delom teatralan, jer niko nije mogao da napravi politicku
karijeru, ako nije bio dobar govornik.
Ljudi su najpre podeljeni na slobodne gradjane i robove. Dele na:
1. Patricije svi gradjani koji pripadaju jednom rodu, oni koji se pozivaju na zajednickog
pretka, cije ime nosei ciji kult odrzavaju. To su najslavnije i najuglednije porodice Rima (rod
Emilija, Julijevaca...). Na celu stoji pater familias, koji vlada nad ostalim clanovima familije
(zenom, decom, slugama).
2. Plebejci u prvo vreme nemaju nikakva politicka prava i bili su niza klasa potcinjena
patricijima. Njihova istorija je duga borba za ravnopravnost, koja je kasnije u teoriji stecena.
3. Nobili Postepeno se stvara aristokratija, koja nije toliko zasnovana na poreklu koliko na
bogatstvu, i oni se predstavljaju kao skorojevici (Satirikon Trimalhionova gozba).
Predstavljaju patricije i plebejce. Prvi clan ove porodice koji uspe da obavlja magistraturu
nazvan je homo novuc. Oni cine jezgro konzervativnog pokreta koji se suprotstavlja
narodnom pokretu. Nose zlatni prsten i u svoj atrijum postavljaju biste i slike svojih predaka.
4. Vitezovi dobili su sredstva od drave da kupe konja kako bi mogli da slue u konjici.
Kasnije njih biraju cenzori i ukljuuju ih u konjiki red, zato to poseduju moralne vrednosti.
Bogati su zamljoposednici, poslovni ljudi, advokati. Nose zlatan prsten, odeu sa purpurnim
pojasom i imaju posebna mestau pozoritu.
U Rimu nikad nije postojala srednja klasa. Graani civis. Termin se odnosio na
dostojanstvo mukaraca, poto ene nisu imale politika prava. Graanin mora da bude
prisutan na popisu koji vri cenzor. Ima obaveznu vojnu slubu, i mora da plaa porez.
Peregrini slobodni ljudi koji ive na rimskoj teritoriji, ali nemaju graansko pravo. Uvek je
jedan pretor zaduen da regulie probleme do kojih dolazi zbog njihovog boravka na
rimskom tlu, ako doe do sukoba sa nemim graaninom. U vreme carstva veina njih dobija
graansko pravo.
Osloboenici- robovi kojima je gospodar dodelio slobodu. On je slobodan ovek, ali nije u
potpunosti graanin. Jedino moe da uestvuje u glasanju. Ovakvo stanje je privremeno, jer
njegova deca imaju sva graanska prava. Osloboenik uzima ime i prezime svog gospodara i
uglavnom radi za njega, potuje ga, prua mu pomo,... Osloboenici su Livije Andronik i
Terencije, a takoe i Horacijev otac.
Robovi nemaju nikakva prava. Pripadaju gospodaru koji odluuje o njihovom ivotu. Robu
je doputeno da ima malu uteevinu, ali je to zapravo vlasnitvo gospodara. Robovski
poloaj se prenosi nasledno, ali i slobodna osoba moe da postane rob. Postoje dravni robovi
koji pripadaju dravi i zaposleni su u kancelarijama, hramovima, i privatni robovi koji
odravaju posed gospodara. Gospodar se moe ponaati prema njima kako god hoe. Kazne
su stroge i teke bievanje, lanci,... Bilo je robovskih ustanaka, npr. Spartak.

Magistrati

U doba kraljevstva, kralj ima vrhovnu vlast, on je i sudija i vojskovoa i svetenik, i ima
svoje pomonike. Magistrature nastaju u doba republike, traju godinu dana i dobijaju se
izborima. Magistrat koga je izabrao narod je njegov predstavnik i vlada u njegovo ime.
Magistrati su graani bez fizikih nedostataka. Morali su da slue u vojsci. Nisu smeli nikad
da budu osuivani. Jedino funkcija diktatora nije izborna. Njega imenuje jedan konzul, nakon
odluke senata. Biran je u ozbiljnim situacijama, i vri dunost 6 meseci. Sebi bira pomonika
koji je zapovednik konjice i ostali magistrati su mu potinjeni.
1. Kvestori imaju ulogu rizniara, uvaju trezor, uzimaju porez, proveravaju raune,..
2. Edili nadziru trgovinu, vode rauna o snabdevanju itom. Oni su gradska policija.
Organizuju javne igre.
3. Pretori uloga sudija. Organizuju sudske procese. Neke od njih tite peregrine, tj. strance.
Mogu i da komanduju vojskom. Sazivaju senat, komicije, predlau zakone. Propretori
upravljaju provincijom.
4. Konzuli dvojica. Odgovorni su za celu politiku, uestvuju u senatu i izvravaju njegove
odluke. Regrutuju vojsku i komanduju vojnim operacijama. Po isteku zaduenja postaju
prokonzuli. Upravljaju provincijama 5 godina.
5. Diktator - Jedino funkcija diktatora nije izborna. Njega imenuje jedan konzul, nakon
odluke senata. Biran je u ozbiljnim situacijama, i vri dunost 6 meseci. Sebi bira pomonika
koji je zapovednik konjice i ostali magistrati su mu potinjeni.
6. Cenzori vre popis graana. Opisuju imovno stanje. Prave spisak senatora i redovno ga
auriraju. Nadziru troskove drave.
7. Narodni tribuni u poetku nisu pravi magistrati. Zastupaju interese plebsa. Mogli su da se
meaju u rad drugih magistrata osim diktatora i cenzora. Zato su predstavljali stalnu pretnju
za vlast. Sazivali su tribunske komicije.
U doba carstva, car sam vri vlast. Poseduje mo nad itavim carstvom. Ima i vlast konzula i
vrhovnog svetenika. Poveava broj magistrata, ali im smanjuje ulogu. Oko sebe stvara carski
savet od svojih prijatelja. Prefekt koji je zaduen za snabdevanje Rima, jedan je bio zaduen
za mir i bezbednost, i jedan koji je bio glavni straarima, tj. nonoj policiji.

Senat

Od senex, senis. Aristokratsko vee koje ima savetodavni karakter. U poetku tu su samo
patriciji, a kasnije ulazi i plebs. Oni nemaju ni izvrnu ni sudsku vlast, samo veaju. Meu
njima vlada hijerarhija, poevi od najstarijeg biveg cenzora ili diktatora. Nose tuniku sa
purpurnim rubom i zlatan prsten. Predstavljaju oligarhiju. Njihove sednice se odravaju u
kuriji i nisu javne. Zapoinju prinoenjem dara bogovima i molitvom. Magistrat koji ih je
sazvao, izlae predloge zakona i tada trai miljenje senatora. Vodi se rasprava. Svaki senator
uzima re i niko ne sme da ga prekine dok govori. Prelazi se na glasanje i dobija se odluka
senata.
Oni kontrolisu magistrate, odobravaju trijumfe, daju misljenja o zakonima, vode brigu o
odrzavanju tradicionalnog kulta, vode spoljnu politiku, potpisuju sporazume. U doba carstva
sam car prisustvuje senatu i senat je ovlascen da bira cara. Tada i stice sudska ovlascenja, kao
i mnoga druga, mada je njegova moc bila samo prividna.

Komicije

Komicije su narodne skupstine na kojima glasa rimski gradjanin. Uz senat i magistrate cini
deo politickog zivota Rima. Postoje tri tipa komicija: kurijatske, centurijatske i tribunske
komicije. Sastaju se na razlicitim mestima kurijatske ispred kurije (to je templum, jer su
one zasnovane na religijskoj osnovi), centurijatske na Marsovom polju, tribunske na Forumu.
Zasedanja se mogu odrzati samo na saziv magistrata. Skupstina se odrzavala po danu i
zavrsavala zalaskom sunca. Otkazivala bi se ukoliko bi auspicije bile nepogodne. Zasedanje
pocinje molitvom. Slede rasprave i citanje predloga zakona. Nakon toga se glasa, objavljuje
se rezultat i raspusta se komicija.
1. Kurijatske komicije datiraju jos iz doba kraljevstva. Njihova uloga je bila da proglase
kralja i izglasavaju zakone. Ali kasnije gube znacajdodeljivale su vlast magistratima.
2. Centurijske komicije biraju pretore, cenzore i konzule. Donoseni su zakoni i sudilo se u
krivicnim delima.
3. Tributske komicije biraju tribune. Usvajaju odluke koje su se odnosile na plebs. Biraju
nize magistrate (edile, kvestore) i narodne tribune.

Izbori se odrzavaju u jesen, a odabrani stupaju na duznost 1.januara naredne godine. Kada
pocne zvanicna kampanja kandidati dolaze na Forum oblace belu togu koja ih izdvaja od
ostalih gradjana i idu u pratnji roba, pricaju sa ljudima. Dele poklone i priredjuju gozbe.
U sustini, sistem glasanja nije potpuno demokratski; glasanje se obavlja dva puta, najpre u
okviru svakog plemena, kojim se dobije vecina, a zatim kada s glasa na komicijama, svako
pleme daje jedan glas.
U Rimu se razlikuju dva velika pokreta: optimati, gde su bili aristokrate i zastupali
konzervatizam i populari, neprijateljski nastrojeni prema senatu i oslanjali su se na plebs.
10. Vojska i rat u Gr
koj

O tehnikama ratovanja najvie saznajemo iz Homerovih dela i arheolokih nalaza. U

Homerovim epovima se javljaju dvojaki elementi: mikenski (stariji) i jonski (mlai)
Mikenski naziv su dobili zato to su poreklom iz Mikenskog perioda, a arheoloki izvori su
pronaeni na teritoriji Mikene. Ratovanje u Homerskom svetu se svodilo na duele, tj. dvoboje
vojskovoa, npr. bazileusa. Pobeda nije predstavljala nadmou jedne vojske nad drugom, ve
se zavravala dvobojem, npr. Ahil i Hektor. Vojska je samo sluila da izazove rat, npr.
provociranjem, bacanjem kamenja i sl., ali postojali su i jurii.
U Homerovim delima se ne pominju konjanici. Vojska se sastojala od lako naoruane
peadije koja je kretala u boj u zatvorenim redovima, ali se kasnije ratrkavala u slobodne
rojeve. O ishodu boja ne odluuju njihove borbe, ve pojedini dueli voa koji proleu u
dvokolicama bojnim poljem i kopljima gaaju neprijatelje. Samo ukoliko idu na odreenog
neprijatelja silaze sa kola i bore se peke. Za to vreme na dvokolici ih eka uzdodra koji
eka vojskovou. Ukoliko se vojskovoa osea ugroeno, on se penje na kola i zajedno bee.
Kola sui mala 2 toka i drvenu ogradu za pridravanje. Konji su bili upregnuti u jaram,
obino je bilo 2 konja, nekad je dodat i trei.
Na freskama su vojnici bili prikazani u punoj vojnoj opremi. Najstariji oblik zatite
ivotinjska koa, npr. lavlja koa kod Herakla. Takvu kou su uglavnom nosili streliari.
Teki oruanici su nosili tit koji ih je titio u potpunosti. tit je bio sainjen od vie slojeva
koe koji su bili uiveni icom i stegnute na sredini, tako da je tit imao oblik broja 8. tit se
nosio na remenu kaiu, nosio se u levoj ruci. U hodu je visio na leima, a u boju bi ga
postavio na zemlju, a junak bi se sakrio iza i gaao neprijatelja. Kasnije su ovakve titove
zamenili manji okrugli titovi, malo izbaeni koji su sa unutranje strane imali kaieve za
provlaenje leve ruke. Bili su od koe i okovani.
Oklop se u poetku nije nosio, zamenjivao ga je tit. Samo je stomak bio zatien metalnom
ploom koja se nosila na goloj koi ili preko vunenog prsluka. Oklop je poeo da se nosi tek
kasnije, uz okrugli tit. Bio je od metalnih ploa povezanih kopama. Na stopalima nisu imali
nita osim sandala.
Nazuvci titili su prednji deo noge od lanaka do kolena sa prednje strane. Pravljeni su od
koe ili bronze i kopali su se.
Knemide titile od povreda od tita
Kacige nisu imali lemove, ve su imali kapice od koe ili od vune. Ivica je bila od metala.
Retko je cela kaciga bila od metala u potpunosti. Na vrhu kacige su se nalazila pera ili
konjske strune, a nekad su bili prikaeni i rogovi. Koa i vuna su titile od pritiska lema na
lobanju. Kopala se ispod brade. Postojali su razliiti tipovi lemova: korintski, atiki,
beotski, mikenski,.
Maevi su bili zgodniji za udaranje, nego za bodenje. Drka maa je nekad bila ukraena.
Nosili su se u konim ili metalnim koricama sa leve strane, zakaen na remen. Ree se
koristila sekira.
Koplje sluilo je za bacanje, na kraju se nalazio metalni iljak koji se zabadao u zemlju.
Luk i strela luk od drveta, a strela od ivotinjskog creva. Za zatezanje je bilo potrebno dosta
snage. Strele su se pravile od trske. Strelac je gaao uei, a bio je zatien titom svojeg
saborca. Za gaanje se koristila i praka.

Klasini period

Teki oruanici preko koulje su nosili koni oklop sa metalnim ploama, koji se kopao na
grudima. Na pojasu su visile trake za zatitu donjeg dela tela. Na nogama su se nosili
nazuvci.
titovi ovalni. Na njima se nalazio grb grada, kod Atinjana sova ili inicijal grada, kod
Spartanaca slovo L Lakedemonci. tit je obino nosio rob koji je pratio vojnika. Nosili su
ma sa leve strane.
Laki oruanici koni tit, nosili su nazuvke i duga koplja.
Gaali su prakom ili lukom i strelom.
Konjanici su imali slino oruje kao i peadija, ali je tit bio laki ili ga nisu imali. Kao oruje
su nosili ma.

Atinska vojska

Atinski graanin je bio u obavezi da slui vojsci od 18. godine. Tad bi postao efeb. Svake
godine su efebi upisivani u kataloge i ispitivale su se njihove osobine. Prava su imali samo
slobodni graani Atine ija su oba roditelja Atinjani. Efebima svake file je upravljao po
jedan sofron, a svim efebima kosmet, tj. kozmonit.
Prve godine su plaeni uitelji poduavali efebe, krajem godine su obueni efebi pokazivali
steene vetine i sveki efeb je od drave dobio tit i koplje. Sledee godine bi efebi vrili
dunost u slubi straara na granicama, pod nadzorom stratega.
Od 20. godine mladi se pridruuje redu hoplite, sve do 60. godine. Najstariji ljudi, izmeu
50-60 godina nisu uestvovali na frontu, sluili su samo za odbranu grada.
13000 hoplita se borilo izvan zemlje, a 16000 je sluilo za odbranu zemlje. U vojsku bi se
zvali svi vojnici ili samo odreeni vojnici iz kataloga po nekom kriterijumu. Sudilo bi se
onima koji se nisu odazvali, onima koji bi pobegli ili koji bi se pokazali kao kukavice. Sudili
bi im saborci uz nadzor. Osueni nisu smeli da dolaze na trg i da se pojavljuju u narodnoj
skuptini.
U poetku je svakom filom upravljao po jedan strateg, bilo ih je 10. Kasnije je jedan strateg
upravljao celom vojskom, kao npr. Perikle. Mogli su da: sazovu skuptinu, upravljaju
mobilizacijom, brinu o ratnom porezu, pregovaraju sa drugim dravama, Zasedali su na
trgu.
Konjanici su mogli da budu samo ljudi iz najviih slojeva koji su sebi mogli da priute
konja. Konjanici su se delili u 10 grupa, a svaka je bila pod upravom filarha. Svim
konjanicima su upravljala dva hiparha. Pored konjanika su bili i streliari na konjima.
Laki oruanici ljudi iz najniih slojeva. Koristili su se samo orujem kojim su znali da
barataju.
Hopliti su sa sobom u pohode vodili roba da im nosi tit i hranu.
Kad su pohodi poeli da traju due i kad su bili na vee razdaljine, poela je da se formira
plaenika vojska. Plaenici su ili u vojsku sa svakim kome je to bilo ptrebno. Unutar takvih
vojski je vladala demokratija.

Spartanska vojska okupljala se na zapoved efora. Svaki Spartanac izmeu 20-60 godina je
bio duan da slui vojsci. Prvo su pozivani ljudi od 30-50 godina.
Vojsku su inili Spartanci i perijeci. Spartanci su bili dobri opsadama, opkole neprijatelja i
ekaju. Pevali su koranice, imali su dat ritam pred boj. U boj su kretali estoko, pravili su
buku da bi uplaili neprijatelje.
Ratovanje

Pre pohoda su prinosili rtve Zevsu i bogovima rata, nekad ak i vie puta, sve dok rtva ne
uspe. Svrha ratovanja nije bila da se neprijatelj ubije, ve da mu se nanese to vea teta.
Borba je bila u strojevima. Na desnoj strani su se nalazili vojskovoa i najjai vojnici. Desno
krilo je bilo na elu priliom pohoda u rat.
Znak za poetak borbe je davao truba.
Ukoliko bi se jedan deo vojske, tj. bojnog reda poremetio, to bi oznaavalo automatski poraz
itave vojske.
Pobednik bi podigao drveni stub i ukrasio bi ga zaplenjenim orujem neprijatelja. Kameni
stubovi su bili zabranjeni, zato to je neprijateljstvo izmeu Helena bilo prolazno.
Poraz bi se priznavao preko glasnika, uz molbu da se zakopaju boric koji su poginuli.
Vojnici su spavali u selima ukoliko su imali mogunosti, ali su sa sobom uvek nosili atore
od ivotinjske koe.

Pomorstvo

U doba Homera su se brodovi koristili iskljuivo za prevoz, a ne za pomorske bitke.

Ratni brodovi su kasnije stvoreni. Bili su ui i dui od trgovakih brodova. Cilj je bio da budu
to bri i i pokretniji. Atina je poela prvi put da gradi flotu prilikom Grko-persijskih ratova,
bitka kod Salamine, Maratona
Brodovi su imali tri reda veslaa i jedno jedro koje se otvaralo kad u blizini nije bilo
neprijatelja.
Takt za veslae vikanje, bubnjevi, frula
Veslai su primali plate.
Trijere 2 jedra, jedno malo i jedno veliko
U Atini je bilo oko 300 trijera za izvan zemlje i oko 100 koje su uvale luku Pirej. Brodovi
koji nisu bili u slubi, su stajali u luci Pirej.
Znak za boj je bila crvena zastava na zapodnikovom brodu. Prednji deo broda je bio isturen i
sluio je da se zabije u trup suparnikog broda.
Na krmi su bila 2 velika vesla, na bokovima su bila jo tri reda vesala koja su bila podeljena u
3 nivoa:
1. u visini lae najdua
2. kroz otvore sa strane
3. u dnu, najkraa vesla

11. Vojska i rat u Rimu

U 2. veku p.n.e je Gaj Marije reformisao vojsku uz podrku senata. On je dozvolio

sirmanima da se prijavljuju u vojsku, zato to je vojska postal plaena. Siromane je privukla
podela zemlje i plate.
Kasnije je vojska postala profesionalna.
Vojna sluba je trajala 16 godina.
Salustije je opisao rat izmeu Marija i Jugurte.
U doba pozne republike je vojska imala izmeu 3600-6000 vojnika. etiri legije su inile
vojsku. Legija je bila pod upravom 6 vojnih tribuna. Legija se delila na 10 kohorti. U okviru
svake kohorte su bile 3 manipule, a u okviru manipule su bile 2 centurije. Posle su se javila
jo dve vojne jedinice izviai (exploratores) i pijuni (speculators).
Kako se menjao Rim, tako su se menjali i uslovi za ulazak u vojsku. Prvo su samo
zemljoposednici uestvovali u vojsci i sami su bili odgovorni za vojnu opremu. Kad je vojska
postal profesionalna, stranci su mogli da budu deo vojske.
Da bi bili primljeni u vojsku, morali su da budu fiziki izdrljivi, poto su dnevno prelazili
velike razdaljine, nosei punu opremu. Od njih se takoe oekivalo da se bore zajedno, kao
kolektiv, a ne pojedinano. Morali su da znaju da barataju orujem.
Poznata je njihova tehnika odbrane testudo (kornjaa).
Najtalentovaniji vojnici su bili poduavani za oficire i inenjere ija je glavna uloga bila
izgradnja: tvrava, puteva, mostova, katapulta,
Prilikom ulaska u vojsku, vojnik je morao da poloi zakletvu na odanost dravi.
Pored plate, vojnici su dobijali novane darove oda careva donativa.

Logori

Polibije je dao prikaze rimskih logora. Logori su bili pravljeni u obliku kvadrata ili
pravougaonika, na breuljcima, po mogustvu pored neke reke ili movare. Bili su zatieni
jarkom fosa, zemljom ager i ogradom od iljastih stabala. esto su prerastali u naselja,
npr. Manester ester potie od castra, -orum.
Logor je imao 4 ulaza:
1. Porta praetorian okrenut ka neprijatelju i vodi direktno u glavni tab
2. Porta decumana prekoputa Porta praetoria
3. i 4. Porta principalis diestra i sinistra desna i leva vrata
Polibije je utvrdio da je disciplina rimske vojske bila bazirana na strahu, a bivala je jo stroq
u tekim situacijama poput ratova. Vojnici su bili kanjavani i zbog najmanjih prekraja, a
nekad su ak i bili ubijani. Neke od kazni su bile: ibanje, novana kazna, dodatne obaveze,
degradacija poloaja, izbacivanje iz vojske, Smrtna kazna bi se izvravala u sluaju
beanja iz vojske, pobune ili odbijanja naredbi. Ipak u praksi pogubljenja nisu bila esta zbog
mnogih faktora in, prethodna posveenost vojsci, iskustvo, Prema mladim vojnicima su
bili izuzetno tolerantni.
Do rasputanja itavih trupa je dolazilo u sluaju pobune, traenja vee plate, zahtevom za
bolji uslov ivota,
Vojnici su dobijali nagrade zahvalnosti, Sula je npr. poklanjao zemljite.
Auxili romanizovani stranci
Cohors praetoria carska garda koja je titila Rim i cara
Equites konjica
Rimljani su svake godine ili u pohode, vojska se okupljala poetkom slubene godine
ranije u martu, posle od 1. januara. Regrutacija svih slobodnih graana izmeu 17-46 godina.
drebom se odluivalo ko ide u rat.
Vrhovna komanda nad legijama je pripadala konzulima koji su vlast delili sa 24 vojna
tribuna.
Legionar peadinac; nosio je: 1. tuniku kratkih rukava, 2. koni tit koji je nekad bio
pojaan metalnim dodacima, 3. lorica squamate krljut nosila se preko tunike, 4. falere
medalje, tj. odlija od metala na grudima in, medalje za zasluge, 5. koni lem galea,
6. metalni lem cassis, 7. kratko koplje, 8. gladius ma za seenje i bodenje, 9. calige
sandale sa okovanim onom koje su omoguavale brzo i sigurno kretanje, 10. skututm
etvorougaoni tit, 11. kliteus okrugli tit, 12. cingulum pojas, oznaavao je in
Pored naoruanja sa sobom je nosio sve to mu je bilo potrebno za ivot u logoru. Ishrana se
sastojala od itarica.
Centurion imao je poprenu kianku i u ruci je drao palicu za kanjavanje legionara
Aquillifer na vrhu motke je nosio zlatnog ili srebrnog orla
Signifer nosio je znak manipule; na vrhu je ispruen dlan, kao znak zakletve na vernost
Opsadne sprave katapult, opsadni ovan i samostrel
Trijumfi

Najvea ast za vojskovou je proglaenje za imperatora i sveani doek u Rimu. Povorka je

ila od Marsovog polja, pored Tibra, Cirkusa Maximusa, Koloseuma, pa sve do Kapitola, gde
je vojskovoa ostavljao lovorov venac, pomolio se Jupiteru i ostavio rtvu. Nosio je purpurnu
tuniku za zlatnim porubom. Na poetku povorke plen i zarobljenici.
Vojskovoa je bio u zlatnoj koiji, koje vuku 4 bela konja. Rob mu je drao venac iznad
glave.
Carmina triumphalia pevali su je legionari, pesme pogrdnog karaktera.

12. Obrazovanje u Grkoj

U Grkoj su deca polazila u kolu kada bi napunila 7 godina. Do tad su bila odgajana i
vaspitavana od strane majki, dok bi u bogatim porodicama o njima brinula dadilja, koja je
obino bila robinja i preuzimala je negu o maloj deci. Dadilja se smatrala lanom porodice i
ostajala je deo nje do smrti, a deca o kojoj se brinula su je gledala kao maehu. Tako npr.
Vergilije u svom delu Eneida, zapisao je da je Eneja, kada je krenuo u Italiju, sa sobom poveo
i svoju dadilju, po kojoj je nazvan jedan grad u Italiji.
Tokom detinjstva deca su uena o grkom kulturnom nasledstvu, pribliavala im se grka
mitologija. Posmatrali su scene iz mitologije koje su se nalazile u njihovim kuama, statue
bogova i heroja koje su se nalazile irom grada. Od malena su deca odvoena na religiozne
festivale, i bila su upoznata sa pesmama koje su pevane u ast bogova. U sedmoj godini dete
je bilo spremno za ozbiljno uenje.
Jo pre svitanja, mali uenik je iao u kolu u pratnji svog pedagoga porodinog sluge, koji
je takoe bio rob. Pratio je decu do kole, i vraao ih je nazad, pazio je na njih i nosio im je
stvari. ekao je decu sa drugim pedagozima dok im se as ne zavri ili bi prisustvovao asu
u uionici. On je, kao i uitelji, imao nizak status. erke slobodnih graana su takoe ile u
kolu kao i deaci, u nekim gradovima su postojale i srednje kole za devojice. kolstvo je
zavisilo od grada do grada. kolska godina je bila podeljena praznicima. Aleksandrija je npr.
imala dve raspusta meseno u ast Apolona. Horovi deaka su nastupali na priredbama tokom
praznika, i na posebnim porodninim prilikama, kao to su roendani ili venanja.
U koli su uili mnogo i ponaanje je bilo striktno. Prvo su uili alfabet, naziv slova, koja su
pored pisanja imala ulogu brojeva i nota. Alfabet su uili tako to su ga pevali dok ga ne
naue. Zatim su itali delove tekstova grkih pisaca, najvie Homera. Uvek su itali naglas,
nikad u sebi. Takoe su recitovali napamet.
Za devojice bi se obrazovanje zavrilo nakon osnovne kole, a deaci bi prelazili u
gimnaziju, ako su roditelji mogli da im pokriju trokove. Tamo ih je poduavao gramatikos.
Prouavali su Homera, Euripida i Menandra. Takoe su uili o retorici (Demosten). Deo
obrazovanja je inila matematika, ali njihov nain pisanja brojeva alfabetom, nije bio
fleksibilan. Bitni uticaj je imala geometrija.
Kad mladi iz bogate porodice napuni 18 godina, postaje lan efebije, koja je period vojnike
dunosti. Filip Makedonski je reformisao Efebije, i pretvorio ih je u obaveznu vojniku
slubu koja traje 2 godine. Kasnije je ona postala dobrovoljna, i trajala je godinu dana. Za
efebe su fizike i filozofske osobine bile veoma bitne. Nakon kolovanja, efeb je fiziki i
psihiki razvijen, i pripada najviim slojevima. Meusobno su ostajali u kontaktu, a i sa
kolom.
Grci su se kolovali u gimnaziji zgrada ili kompleks vie zgrada. U klasinom periodu su
kole bile smetene u predgrau. Kasnije su zidane blizu centra, u Atini su 3 gimnazije bile u
predgrau, a dve u centru. Jedna od dve iz centra je bila sazidana od novca koji je donirao
Ptolomej IV, i nazvana je po njemu.
U Delfima je staza bila zatiena krovom od kolonada, to je omoguavalo bavljenje sportom
i po kii i po loem vremenu. Gimnazija je imala petougaono dvorite gde su bili tuevi ija
se voda slivala u bazen koji je sluio kao kada za ronjenje. To je bilo veoma luksuzno jer je
voda za bazene u gimnazijama bila retkost. Pored se nalazila kola za rvanje i gimnastiku
palestra. To je teren u obliku kvadrata, ispunjen peskom. Gimnazije su bile centar vieg
obrazovanja.
U Pergamu je gimnazija bila podeljena u 3 dela. Gornji deo je bio za mlade mukarce, srednji
za tinejdere, i donji za deake. Gimnazijarh je ovek zaduen za obrazovanje. Morao je da
bude u dobroj finansijskoj poziciji, jer je nekad plaao dodatne trokove. Ovde su se bavili
sportom, gramatikom, retorikom, plesom, muzikom, poezijom,... Platon je govorio da ovek
koji ne zna da peva i plee je neobrazovan. Imali su i biblioteke.
kola u Teju je imala tri instruktora koji su se nazivali gramatikoi i poduavali su
knjievnost. Dvojica su poduavali sportu, a trei je uio sviranje harfe i lire, i efebe je uio
da pleu. Efebi su imali uitelja za naoruanje i streliarstvo.
Platonova kola Akademija, u parku Akadema, po kojem je dobila ime.
Aristotelova kola Likej, dobila je ime po hramu posveenom Apolonu Likijskom.
Na ostrvu Kos, koje je mesto roenja Hipokrata, postojala je medicinska kola. Hipokrat se
smatra ocem medicine. Ars longa, vita brevis. uvena je njegova zakletva.
Grki lekari su bili iskljuivo opte prakse, za razliku od egipatskih. Nisu se bavili
operacijama. Znanje se svodilo na znanje anatomije, posmatranje i beleenje. U belekama su
navodili odnos oveka i njegovog okruenja. Tukididov opis kuge.
ene su isto mogle da budu lekari, ali su uglavnom bile negovateljice, babice,...
Jedino su za medicinu imali posebne kole, kasnije i za prava.

13. Obrazovanje u Rimu

U Rimu je porodica imala kljunu ulogu u obrazovanju. Deca su uena o poljoprivredi,

uzgajanju, brizi o imanju i vojnim vetinama. Roditelji su decu uili o moralu i odgovornosti
graana, koje je drava oekivala. Vir bonus dobar ovek je neto emu se teilo.
Porodica je prenosila obiaje predaka. To su nepisana pravila od kojih su Rimljani kasnije
nainili socijalne norme. Podjednako se radilo i sa devojicama i sa deacima. Devojice su
majke uile da jednog dana budu dobre majke i ene, a sinove su pater familias-i uili
vrednostima koje su zahtevane od mukaraca.
Obrazovanje se u poetku svodilo na ono od strane roditelja. Pod uticajem Grka dolazi
obrazovanje van kue. Od Grka su preuzeli pesnitvo, ali ne i atletiku i muziku. Pripadnici
vie klase su sticali vie znanje putujui u Grku Ciceron je putovao u Grku radi filozofije.
Kod Rimljana su postojale tri faze u obrazovanju:
1. Ludus literarius
2. Ludus grammaticus
3. Retorske kole
Ludus literarius
Deca iz bogatijih slojeva su imala privatne uitelje, dok su ostala odlazila u osnovne kole.
Nastava se odvijala bilo gde: privatna graevina, kola ili ak ulica. Nastava se svodila na
sticanje znanja o itanju i pisanju, uglavno se vebalo na itanju poezije, a vremenom se
prelazilo na neke sloenije tekstove. Izgovarali su Livija Andronika, Ilijadu i Odiseju,
Cicerona, Vergilija, Horacija. U kolu su dolazili i odlazili kad su hteli. Nije bilo testova. A
oni koji bi dobro odradila zadatak su bili nagraeni aplauzom.
Ludus grammaticus
Uitelj se nazivao grammaticus. kola je predviena za deake od 7-15 godina, a za
devojice od 7-13. asovi su bili ispunjeni uenjem pravilnog izraavanja, pisanja, itanja,
razumevanja umetnosti i poezije. Uili su da raunaju. Vrlo sporo su prelazili gradivo, i za tih
godina su nauili samo osnovne stvari. Pruani su asovi grkog jezika onima koji ga nisu
savladali. Ove asove su pohaali vii slojevi drutva, i uili su da itaju poeziju i da je
analiziraju. Od deaka se oekivalo da savladaju i grki i latinski jezik. asovi nisu imali
konkretnu prostoriju u kojoj su se odravali, to je mogao biti ak i otvoreni prostor. Ciceron
navodi da su najbolji asovi u domu uenika, jer je na taj nain deko uio jezik pomou
lanova svoje porodice. Otac je pomno pratio rad svog sina, i kanjavao ga je ukoliko je to
bilo potrebno. Kada su privatni uitelji obilazili svoje uenike po kuama, i robovi su dobijali
odreena predavanja kako bi savladali gramatiku, itanje i pisanje. Grammaticus je esto
odravao svoja predavanja u privatnim zgradama, nekad i u odajama senatora. Te prostorije
su imale sva potrebna sredstva za kopiranje tekstova, itanje naglas i biblioteke sa potrebnim
skriptama.
Prema nekim izvorima, ovu kolu su pohaali samo deaci od 9-12 godina, iz najviih
slojeva, dok su ostali deaci radili kao egrti.
Pribor koristili su tablice od drveta prekrivenu voskom i pisaljku stilos (od metala ili
slonovae). Papirus i trsku retko. Abakus za raunanje.
Retorske kole
Najpoznatije su u Atini, Pergamu i na Rodosu. Tamo su mogli da idu samo bogati i
talentovani Rimljani. Retorika je jedan od poslednjih stadijuma u obrazovanju mladog
Rimljanina. Retorika je bila znaajna u politikom ivotu Rimljana. Ona potie iz Grke, i
bilo je potrebno mnogo vremena da se prihvati u Rimu. asovi retorike su organizovani tako
da uenik govori pred razredom, uz komentare uitelja nakon izlaganja. Retor je imao asove
muzike, mitologije, filozofije,...
Postojale su dve vrste retorskih vebi:
1. suasorije zamiljene rasprave sa nekom istorijskom linou, kada govornik treba da je
ubedi u neto
2. Kontroversije rasprave na neku izmiljenu ili mitoloku temu
Najuveniji uitelj retorike je bio Kvintilijan. Predavao je latinsku retoriku i bio je prvi
plaeni profesor.
Filozofija filozofijom su se bavili oni koji su hteli da prodube svoje znanje, i uglavnom su
putovali u Grku.
Obrazovanje se zavravalo u 17. godini, kad bi se mladi pridruio vojsci. Na posebnoj
sveanosti Liberaliji, deak pred larima skida togu praetextu i oblai togu virilis.
ene imala je pravo na osnovno obrazovanje. Uena je da bude dobra majka i supruga.
Mogla je da prisustvuje zajedno sa deacima na predavanjima, uili su iz istih knjiga.
Njihovo obrazovanje je bilo krae i zavisilo je od finansijskih mogunosti porodice. Devojke
su imale asove u okviru doma.

14.Oblik knjige 15.Materijal za pisanje

O zivotu starih Grka znamo mnogo manje, zato sto nam je ostalo malo materijalnih dokaza
(literatura, gradovi, novac). Medjutim, zahvaljujuci jakom uticaju grcke literature na
rimsku, kao i asimilaciji naroda u rimsku kulturu, mozemo bolje da upoznamo zivotGrka i
njihovu kulturu.
Grcke knjige su pisane na olovnim tablama i na kozi. Sigurno su pre Herodota i mnogo
vekova kasnije, knjige bile pisane na papirusu. Ovaj material za pisanje se zvao hartija, a

knjige koje su se pisale na njemu su se zvale liber, tj. biblion.

Papirus
Pravljenje knjiga je bilo isto i u Grkoj i u Rimu. Trake od papirusa su bile kvaene i
presovane zajedno u listove koji su bili razliitog kvaliteta i dimenzija.
Tekst je pisan u stupcima u pravilnim redovima u obliku pravougaonika. Pisalo se samo sa
jedne strane, i papiri su bili spojeni odreenim redosledom. U poetku je bilo uobiajeno da
se kupi rolna, tj. svitak koji je bio unapred pripremljen. Smatra se da dela Homera i Tukidida
nisu bila napisana na jednom svitku (tomu), zato to bi bila veoma dugaka, iako su nam bila
poznata dela iz Egipta koja su bila jednako duga. Takve dimenzije nisu bile praktine, i zato
je Kalimah, pisac i bibliotekar govorio: Velika dela, veliko zlo. U njegovo vreme je obim
knjiga bio znatno smanjen.
Zbirke pesama su imale do 1000 redova, a knjige u prozi su imale mnogo vie. Kad je
dovoljan broj papira bio povezan, na poslednji papir je bio prikaen tap, i sve to je bilo
presavijeno, tj. srolano u volumen svitak.
Ivice papirusa su bile ravno porubljene, tako da je rolna formirala cilindar koji je na vrhu i na
dnu esto bio obojen crnom bojom. Kraj tapa je bio vidljiv u centru rolne sa ruicama. Pare
pergamenta je bilo prikaeno na rolnu, i na njemu je pisalo ime dela. Sve to je bilo umoenu
u kedrovo ulje i na kraju stavljeno u kutiju od pergamenta (membranu) koja je bila ofarbana i
iz koje se video naslov dela.
Papirus je bilo teko sauvati: osetljiv je na vlagu, insekte, glodare, i lako se cepao. Nije
sauvano mnogo primeraka. Papirus je uvan u kutijama od kamena, drveta ili gline, nazivali
su ih biblioteke.
Istraivai se nadaju da e u grobnicama u Egiptu biti pronaeni jo neki prepisi od mnogih
poznatih klasinih dela. Sve rolne koje su pronaene su iz Egipta, i sadre fragment
Euripidovog dela i Aristotelov Atinski ustav. Skoro svi prepisi sauvanih autora su pisani
na pergamentu.

Pergament

Materijal koji se dobija preradom ovije koe. Dobio je ime po gradu Pergamu, gde se prvi
put koristio.
Plinije je istakao da su kraljevi iz Egipta bili ljubomorni na jaanje biblioteke u Pergamu,
koja je poela da predstavlja konkurenciju biblioteci u Aleksandriji. Zbog toga su kraljevi
zabranili izvoz papirusa, to je pisce iz Pergama primoralo da se naviknu na nov material za
pisanje pergament. Ime pergament se nije spominjalo do 300. god. p.n.e, do tada se nazivao
membrana. Pergament se najvie koristio za sveske, a ne za knjievna dela do 1. veka n.e,
kada su male jeftine kopije najboljih autora pisane na ovom materijalu. Kasnije u antici su
poeli da uviaju da je papirus veoma kvarljiv i osetljiv, pa je pergament poeo sve vie da se
koristi, dok na kraju nije potisnuo papirus i izbacio ga iz upotrebe. Pergament je bio deblji, i
za razliku od papirusa, na njemu je moglo da se pie sa obe strane. Zbog toga su knjige od
pergamenta bile pravljene u formi modernih knjiga, od pojedinih listova prikaenih na kraju
povezom, takva knjiga je nazivana kodeks. Ovo ime se odnosilo na slian oblik napravljen od
drvenih tablica. Jer, za kratke zapise i Grci i Rimljani su koristili takve drvene tablice
kodeks, koje su bile premazane voskom i po njima se pisalo iljatim predmetom stilusom.
Za pisanje po pergamentu i papirusu koristilo se mastilo i olovka od trske, slinog oblika kao
nae naliv pero. Linije su izvlaene paretom olova koje je ostavljalo svetle tragove. Mastilo
za papirus se pravilo uglavnom od smole i ai, a za pergament se pravilo od smole i iarki, i
sadralo je gvoe. Dok je mastilo bilo svee, moglo je da se obrie vodom i sunerom koje
je pisac uvek imao sa sobom iz tog razloga. Pergament je esto ien na ovaj nain, i nov
tekst je menjao stari tekst. Ali kad se mastilo osui, nije moglo perfektno da se oisti, ni
struganjem ni grebanjem.
Svetenici su imali obiaj da iste i grebu stare pergamente kako bi pisali o ivotima svetaca
(crkvena literatura). U mnogim ovakvim sluajevima se vide tragovi originalnog teksta. U
dananje vreme oni se tretiraju odgovarajuim hemijskim supstancama, tako da se skoro ceo
originalan tekst vidi. Pergament koji se menja vie puta zove se palimpsest. U Milanu je
pronaen Plautov palimpsest pisan preko nekog testamenta. Neki kasniji grki pisci su ak
pisali preko tekstova iz Biblije.

16. Razvoj pisma (alfabet)

Grki jezik je indoevropskog porekla. Pre fenianskog alfabeta su koristili Linearno pismo A
iz kog je nastalo i Linearno pismo B. Linearno pismo B je sistem iji znakovi uglavnom
predstavljaju slogove. Poto je fenianska civilizacija starija od gre, namee se pretpostavka
da su Grci preuzeli alfabet od Feniana. Feniko pismo je sadralo samo konsonante, a Grci
su odreenom broju znakova dali vokalske vrednosti, i tako su ga prilagodili. Neka
jednoslona fenianska slova u grkom postaju dvoslona. Najjai uticaj fenianske kulture
na grku bio je u 8. veku p.n.e. Grci su verovali da su Agamemnonov neak i Simonid sa
Keja imali uticaj u stvaranju grkog alfabeta. Herodot je smatrao da je Fenianin Kadmo, koji
se preselio u Beotiju tvorac 16 slova alfabeta. Do skoro se smatralo da je feniansko pismo
bazirano na hijeroglifima, ali najnovije teorije tvrde da su Feniani i Grci napravili alfabet po
uzoru na klinasto pismo iz Male Azije.
Ne moemo sa sigurnou da tvrdimo kad je nastao grki alfabet. Neki materijalni dokazi,
kao to su lista pobednika, koja je bila uvana u Olimpiji iz 8. veka p.n.e daje spisak
svetenika.
Zapisi hroniara Kadmo, zakonodavaca Drakon, Solon, dokazi su postojanja pisma u tom
periodu. Vremenom je upotreba pisma rasla.
Prvi pisani trag je iz 13. veka p.n.e sarkofag fenikog kralja Ahirama, i kamen koji se danas
uva u Luvru.
Grki alfabet je imao 21 slovo. Tad su postojale tri njegove varijante:
1. jonski
2. atiki
3. sa Halkidikija
Aticki i jonski alfabet su slicni. Aticki nema digamu, thetu, psiU 5. veku pre nove ere je
poceo da preovladjuje jonski alfabet i u Atini je uveden kao zvanicno pismo. Pre 450.pne
nijedno delo nije bilo napisano na jonskom dijalektu, tako da su Homerova i Hesiodova dela
bila prepisivana da bi narod mogao da ih cita i razume, i tada je sigurno doslo do gresaka u
prepisivanju.
Pisali su sa desna na levo i to se zove epitalaja ili u cik-cak (bustrofedon onako kako se
volovi pri oranju okrecu). Cesto si pisali i od dna strane ka vrhu. U pocetku su slova bila
ugaono pisana, tj. klesana, zato sto im je bilo tee da se uklesu okrugla slova. Kada su poceli
da pisu, slova su postajala oblija. Slova su u poetku pisana veoma slobodno, nije se vodilo
rauna o estetici. Pisali su povezano, spojena slova, bez dizanja pera scriptura continua,
odvajali su se samo paragrafi.
U svakodnevnom ivotu su vie pisali pisanim slovima kurziv. tampana slova su sve vie
bila u upotrebi.
Vrste slova:
1. Uncials mala slova koja su se koristila kasnije samo za crkvene knjige
2. Minuscules mala slova, koristila su se posle unciala
3. Maiuscules velika slova
4. Set tampana slova
5. Kurziv pisana slova
Na osnovu stila pisanja, zakljuuje se iz kog perioda je rukopis.
Spiritus se javlja kao zamena za slovo h. Aristofan Vizantinac deli slovo H na dva dela, to
je uradio radi pravilnijeg itanja Homera. Prvi je uveo taku u 3. veku p.n.e.
esto se tvrdi da su Grci preuzeli korienja slova alfabeta za naznaavanja brojeva od
Feniana, ali to nije tano, jer Feniani nisu koristili slova za tu svrhu. Slova jonskog alfabeta
su menjala brojeve od 1-24, i esto su sluila za numerisanje knjiga, npr. kod Homera.
Glotalna okluzija iseckano izgovaranje slogova pri emu dolazi do kontrakcije glasnih ica.
Svaka fonema iz fenikog pisma ima neko znaenje bik, kua, kamila, Poetno slovo
fenianske foneme je postajalo slovo grkog alfabeta.
Kod Grka rei nisu mogle da se zavravaju konsonantom. Postoji razlika iz,eu zatvorenog i
otvorenog slova e.
1. Digama je konsonant koji je u Grkom poluvokalsko v (dupla gama). Imala je vrednost
broja 6. Opstala je i u latinskom jeziku, gde je usneno-zubni glas, tj. labiodentalni (v i f). U
fenikom alfabetu se nalazila na poslednjem mestu. Grci e digamu iskoristiti za ipsilon.
2. Zain prelo je u zetu. U celoj Grkoj se izgovara kao z od 4. veka p.n.e
3. Heth (f.) / Heta (g.) prelo je u etu. Pre ete se italo sa h, dolo je do procesa psiloze, tj.
gubljenja slova h (historia istoria)
4. Omikron guturalni konsonant, presao je u slovo o
5. Kopa prototip dlova q. Kopa sa crticom ima numeriku vrednost broja 90
6. Sampi numerika vrednost broja 900

Istorija prouavanja

1. Artur Evans vrio je iskopavanja na teritoriji Knososa, 1900. god. Tragao je za

svedoanstvima pismenosti. Otkrio je 3000 glinenih ploica sa popisom ivotinja, oruja,
Tekst na njima nije bio na grkom. Pisano je linearnim pismom B. Silabiko, tj. slogovno
pismo. Sadralo je oko 90 simbola. Evans je dao ime linearnom pismu A.
2. Karl Blegen vrio je iskopavanja nakon Evansa u Pilosu. Otkrio je oko 1200 glinenih
ploica, i sumnjao je da tekst nije na grkom. Naime pod najezdom Doraca, starosedeoci iz
Mikene su se preselili na Kipar, i sauvali su deo tradicije (pismo). Kiparsko pismo je liilo
na pismo sa tablica.
3. Majkl Ventris arhitekta i filolog iz Britanije. Dodelio je glasovne vrednosti svakom od
simbola. Prvo je deifrovao imena gradova, prvo Knososa. Sadralo je oko 90 simbola.
4. Elis Kober prethodnica Ventrisa. Zakljuila je da je to flektivni, tj. promenljivi jezik. Re
se sastoji od osnove (stalnog dela) i promenljivog dela (nastavka). Nastavci omoguavaju
vezivanje sa drugim reima.
5. Don edvik strunjak i poznavalac homerskog jezika. Pristalica Ventrisa sa kojim je
izdao dela.
6. Adolf Kirhof za njega se vezuje terminologija boja, tj. podela alfabeta po boji i
teritoriji.
a) zeleni najrasprostranjeniji je na jugu i na Kritu. Ima najmanje promena i on je
najarhainiji
b) crveni najrasprostranjeniji su na zapadu. Pismenost je irena preko kolonista na
Apeninsko poluostrvo, uglavnom sa Eubeje
c) plave varijante najrasprostranjenije na istoku:
1. tamnoplavi Jonija
2. svetloplavi atiki alfabet, neto je primitivniji od tamnoplavog alfabeta.
Spomenici pismenosti

Ponajvie su u pitanju pisane vaze iz grobnice, pisane heksametrima s desna na levo.

1. Nestorova aa iz 8. veka p.n.e, poredi se sa Nestorovom aom iz Ilijade.
2. Vaza bokal za izlivanje vina. Pronaena je na atinskom groblju (Kerameikos, gde ima
dosta grnarskih radnji). Groblje je bilo izvan Dipilonske kapije, i zato se taj vr naziva
Dipilonski. Na njemu se uoava sloboda pisanja, scriptura continua, pisanje bez razmaka i
interpunkcije. Verovatno je bila nagrada na nekom takmienju.
3. Gortinski zakonik tekst pisan s desna na levo. Prelaz izmeu epitalaje i es euthu, tj. na
bustrofedon.

Interpunkcija

Spiritusi su se javili u 3. veku p.n.e u Aleksandriji. Koristili su se do 80. god. 20. veka, tad su
izbaeni jer su smatrani nefunkcionalnim, vie je u pitanju bilo ouvanje tradicije.
Spiritusi su se javili kao zamena za hetu koju Aristofan Vizantinac deli na 2 dela.
Akcenat se uvodi radi pravilnijeg recitovanja Homera. Akcenat je imao muzikalan znaaj.

17. Istorija pisma abeceda

Alfabet kolonije Kime je osnova na kojoj je nastao etrurski i latinski alfabet, a ne na osnovu
jonskog alfabeta.
Etrurski alfabet je bio posrednik grkog alfabeta i latinske abecede. Neka slova su izmenjena,
dodata su neka nova slova, a neka su izbaena (izbaeno je slovo z, ali je kasnije vraeno
jer su Rimljani bili pod uticajem Grka). Do 2. vek p.n.e, latinski alfabet je imao 21 slovo,
kasnije mu je vraeno z i dodato y. Y i Z su se koristili u reima grkog porekla, npr.
Odisej.
U poetku je slovo i sluilo kao s izmeu dva samoglasnika, ali posle je nestalo
rotacizmom (s ili z izmeu dva vokala prelaze u r): amase amare.
Klaudije je pokuao da uvede 3 nova slova, ali ona nisu bila usvojena.
1. antisigma lii na x, i hteo je da oznai grupu slova bs/ps, po uzoru na psi
2. digama inversus
3. sonus medius srednji glas. Izmeu u i i. Koristio se u superlativu na issimus
Ova slova su izala iz upotrebe nakon njegove vladavine. Slovo c, vremenom oznaava glas
k, i vekovima stoji u nekim nazivima calende. Slovo c oznaava i slovo g u skraenicama
c. gaius, sn. gnaeus.
U latinskom alfabetu se ne razikuju i i j, i u i v.
Prema neuspeloj reformi, slovo m na kraju rei je trebalo da se pie polovino, to je znailo
da je slabo i nije se uopte ulo.
Za vreme Klaudija je bilo vie neuspelih pokuaja reformi abecede, tako da se alfabet nije
menjao od 300. godine.
U 6. veku je Hiperinh uveo neka slova jer je hteo da priblii abecedu germanskom jeziku.
Nije poznato kako su ta slova zvuala, niti izgledala. U pisanju velikih slova postoje dva stila:

-set tampano, propisano:

a) ugaona slova odrfeenog oblika
b) seoska tj. rustic slova su odvojena, ali su neodreenog oblika
-kurziv pisano i povezano. Koristio se za svakodnevne potrebe. Moe se videti na zidovima
u Pompeji i na votanim tablicama. Ovo pismo je postalo formalno, kojim su pisana zvanina
dokumenta, i bilo je prihvaeno na zapadu Vizigoti u paniji, Merovinzi u Francuskoj,
dananjoj Dalmaciji. Pismo se zove kurzivne minuskule.
Unciali zaobljeno pismo, javlja se u 6. veku. Neka slova se piu iznad i ispod linije. Ovaj
stil se koristio pri pisanju knjiga.
Meavina unciala i kurziva koja se sve vie razvijala, i bila prepoznatljiva u pisanju knjiga je
polu-uncial. Ovaj stil je prihvaen u Irskoj i Engleskoj.
Po ugledu na merovinko pismo, nastalo je karolinko pismo koje se irilo po ostrvima, crno
pismo u Nemakoj, italik u Italiji.
18. Kritika teksta

Kritika teksta podrazumeva nalaenje odgovora na pitanja: ko je napisao neki tekst, da li je

tekst autentian i kad je nastao.
Dela klasinog teksta koja danas prouavamo, nisu originalni rukopisi. Vekovima su
prepisivani, to je dovodilo do njihovih preomena usled oteenja, menjanja teksta onoga koji
je tekst prepisivao ili kasnije tampao. Zadatak kritike teksta je da prati put tih promena i
obnovi ga da bude to blii originalu. To je sloen i teak proces koji obuhvata tri nivoa:
1. Recensio - pregledanje. Na osnovu postojeih rukopisa se utvuje najstariji. Prouava se
njihova starost, istorija, poreklo, Moe da se uporeuje sadraj i stil pisanja, da se
pronalaze greke. Zatim se eliminiu bezvredni tekstovi, to suava broj tekstova koji se
prouavaju. Rukopisi se grupiu sistemom porodinog stabla.
2. Examinatio ispitivanje. Podrazumeva proveru autentinosti teksta za koju je potrebno
znanje autorovog jezika. Budui da su prepisivai teili da pojednostave tekst, vano je bilo
dati prednost team itanju.
3. Emendatio ispravljanje teksta, menjanje i izbacivanje neistpa u tekstu. To je teak
zadatak, zato to treba doneti odluku koji od ispravljenih rukopisa je ispravan.
Otkriem tamparije i prvog tampanja Cicerona, smatrano je da su dela postala zatiena i da
se nee menjati usled prepisivanja, ali vaili je pravilo da izdava bira koji e rukopis da se
tampa. Izdavai su uzimali rukopise jedan od drugog, tako da je u opticaju bio opte
prihvaen tekst.
Kasnije, odbaene su tradicionalne knjige, i ponovo su istraivani klasini izvori.
Ricard Bentli je u 18. veku izdao Bibliju, zasnovanu na antickom rukopisu, ali konzervativni
teolozi su je zabranili.
Tekst koji predstavlja najstariji oblik naucnici biraju na osnovi spoljasnjih i unutrasnjih
dokaza. Spoljasnji dokazi:
1. brojnost veci broj rukopisa ne podrazumeva da je tekst izvorniji
2. starost stariji tekstovi se nalazeu starijim rukopisima, ali ni to ne mora da bude pravilo
(primerak iz 5.veka moze da bude prepis iz 4. veka, ali zato primerak iz 8. veka moze da bude
prepis iz 3. veka, sto znaci da valjan rukopis ne mora da bude stariji)
3. geografska rasprostranjenost (jedna varijanta teksta se nalazi u mnostvu rukopisa, koji
poticu iz Rima, dok siri spektar drugih rukopisa poticu iz Egipta, Palestine, Male Azije
sadrzi drugu varijantu. U tom slucaju, tekstolog moze dazakljuci da je jedna variujanta
lokalna, a druga starija i izvornija.
Arhetip prepis najblizi originalu. Proces rekonstruisanja arhetipa se naziva recenzija.

19. Stematska teorija

O stematskoj teoriji je pisao Paul Maas, a u praksi ona nailazi na dosta teskoca.
Konstrukcija steme: prvi i najvazniji korak je uocavanje gresaka, koje poticu od prepisivaca.
Te greske nastaju usled propusta ili promena u rasporedu teksta. Za stematsku teoriju greske
delimo na:
1. one koje se javljaju u dva rukopisa, tzv. konjunktivne greske, tj. povezane.
2. disjunktivne, tj. one koje se javljaju u samo jednom prepisu
Uporedjivanjem tekstova, tj. bitnih gresaka, koje su nacinili brojni prepisivaci, korak po
korak, rekonstruise se stema citavog rukopisa.
Primena steme primena steme na arhetipski tekst se najbolje vidi na primeru:
Primena ovih pravila je nekad jednostavna. Odnos rukopisa bude jasan, zahvaljujuci jednoj ili
vise upadljivih gresaka. U slucaju fizickih ostecenja knjige, greske su upadljivije, kod
pravljenja njenih kopija. Dugo vremena ovaj dokaz, na koji je ukazivao Politijan, u analizi
Ciceronovih pesama, bio je zanemarivan. Desavalo se da u kopijama nedostaje po nekoliko, u
medjuvremenu, unistenih strana. U Arijanovim delima o Aleksandrovoj ekspediciji u Indiju
sva dela su imala prazninu na odredjenom mestu na sredini strane. U prepisima je to mesto
izostavljeno, ali bez napomene. Proucavanjem jednog rukopisa je ustanovljeno da nedostaje
cela strana. Svi ostali rukopisi koji vode od njega su imali istu gresku. Na nekim rukopisima
ostecenje moze nastati usled uprljanosti teksta.
Za stematsku teoriju je ipak najbitnije klasifikovati i grupisati rukopise prema uocljivim
greskama.
Greske mozemo uocavati vertikalno i horizontalno.
1. vertikalno tj. direktno izmedju originala i njenog prepisa. Medjutim, uprkos detaljnim
analizama, cak i najvaznijih tekstova, tesko je primenljiva stematska teorija na tumacenje
gresaka.
2. horizontalno u anticko doba i u srednjem veku tekstovi nisu bili prepisivani od jednog
primerka, cesto je bilo kombinovano vise primeraka, da bi tekst bio interesantniji, npr.
Ksenofontova Kirupedija. Proces dodavanja mozemo pratiti u delima gde su ona istaknuta na
marginama ili izmedju redova.
Sledeca poteskoca je to da su svi sacuvani rukopisi nastali od arhetipova koji poticu iz
antickog, tj. srednjeg veka, ali praksa pokazuje da to nije tacno. Koristeci stematsku teoriju
dolazimo do zakljucka da neki primerci nisu arhetipski, i onda se javlja potreba za procenom
originalnosti. Izvor moze biti jedan ili vise rukopisa, iz razlicitog vremena, prepisan u celini,
ali prilagodjen vremenu iz kog je potekao, a uklopljen je u original arhetip.
Jos jedan problem je cinjenica da su samo anticki autori ispravljali ili menjali svoje originalne
tekstove, posle izdavanja. Za razliku od modernog, u anticko vreme je drugo izdanje mnogo
teze zamenjivalo, tj. potiskivalo original. Tako su na primer dve verzije Ciceronovog dela
bile paralelno u upotrebi.
U Juvenalovoj satiri je bilo 36 redova, koji se pojavljuju u oksfordskom rukopisu, ali se u
drugim prepisima ne pojavljuju. U Aristofanovoj komediji Zabe neki delovi teksta poticu iz
izmenjene autorove verzije. To otezava primenu stematske teorije.
Kodeks optimus biranje najboljeg, tj. odbacivanje bezvrednih rukopisa. Ovaj metod nije bio
validan, zato sto nije koristio stematsku teoriju i sadrzao je logicke greske. Bez stematskog
uporedjivanja, samo citanje teksta nije dovoljno. Neophodno je napraviti listu dela koja su
najbolja u literarnom, jezickom i istorijskom pogledu, tj. rukopise koji imaju najvise razloga
da ih smatramo najboljim. Cesto vise dela imaju slicne razloge za odabir i zato treba obratiti
paznju na razlicite argumente, radi lakseg odabira.
Sto je rukopis vremenski blizi originalu, manja je mogucnost njegove promene. Medjutim, i
ovo pravilo ima izuzetke.
Postoje odnosi starih i novih rukopisa, koji su komplikovani i nejasni, npr. u slucaju
Juvenalai Ovidija gde je istina i originalnost na prvi pogled u novijem rukopisu. U slucaju
Senekinih tragedija, grana A je dugo vremena bila potcenjivana, zato sto su dela bila novijeg
datuma iz grane E, rezultat ovog otkrica, tj. uvazavanje novijih dela od strane izdavaca i
kriticara je dovelo do usvajanja principa da nova dela recenzije, nisu kvarenje.
U situacijama kad treba odabrati jedan od dva gotovo isto vredna teksta, primenjuju se dva
principa:
1. utrum in alterum abiturum erat podrazumeva se da u prepisivanju tekstova dolazi do
kvarenja, tj. menjanja da bi se oni sto vise pojednostavili.
2. difficilior lectio potior podrazumeva pravila da je tekst koji je teze razumljiv ispravniji.
Prepisivaci su tezili da sto vise pojednostave delo time sto su izbacivali arhaicne oblike, koji
vise nisu jednostavni za razumevanje ili su pojednostavljivali slozene procese koje nisu mogli
da savladaju. Nekad je to bilo na svesnom nivou, nekad ne.

20. Greske u tekstu

Da bi izdvojio istinu iz rukopisa, naucnik mora da poznaje tipove gresaka u tekstu.

Prvobitni razlog je nemogucnost onoga koji prepisuje da uradi tacnu kopiju nekog teksta.
Vecinu gresaka nacicine nenamerno, zbog nepaznje, a mnoge zbog zamki koje ga vrebaju
prilikom prepisivanja. Ne postoji statisticka procena, tj. obrada koja daje podatke o
frekvenciji pojedinih gresaka.
Podela gresaka u grupe nije jednostavna. Zato sto neke nastaju kombinacijom vise uzroka, a
neke se pojavljuju samo povremeno.
1. greske rukopisa najbrojnije greske, mada pazljiva analiza daje sumnju na onu ideju.
Uzrok gresaka u ovoj grupi je:
a. nepostojanje razmaka izmedju reci u nekim rukopisima
b. slicnost slova, koja dovode do zabune
c. pogresno citanje skracenica pored uobicajenih znakova koji predstavljaju slogove, ili
svakodnevnih reci, postojao je metod za skracivanje kljucnih reci u hriscanskoj teologiji.
Nazivao se nomina sacra, i cest je u grckim i latinskim tekstovima.
d. brojevi, koji su obelezavani slovima u oba jezika su cesto pogresno prenoseni.
e. reci slicnog oblika, ili izgovora, stvarale su konfuziju, cak i kad nije bilo uzroka za to
2. greske usled promena u pisanju i izgovoru. U kasnom latinskom glas AE i E su postali isti.
Glas B je brkan sa slovom V.
U grckom jeziku nekoliko samoglasnika i diftonga je svedeno na jedan glas I (jotu), a rezultat
je greska koja se zove joticizam.
Beta je postala frikativ, a Y diftong. Gubi se razlika izmedju omege i omikrona. Diftong alfa-
jota je postao identican epsilonu. Ove greske su bile vrlo ceste, ali nisu imale veliki uticaj na
stvaranje teksta.
3. omaske:
a. omaska od nekoliko slova ukoliko prepisivac napise niz slova jednom umesto vise puta,
to je naziva haplografija.
b. prepisivac u zurbi moze da ponovi svoju gresku u kratkom razmaku.
c. ukoliko neke reci imaju isti pocetak ili kraj, nastaje greska.
d. omaska celog reda u tekstu cesto se nalazi u poeziji i ima veliku informativnu vrednost
za stematsku obradu teksta.
Treba naglasiti da veliki broj omaski nastaje bez valjanog razloga, nepaznjom prepisivaca,
posebno kod pisanja kratkih reci.
3. greske dodatka:
a. ponavljanje slova i samoglasnika
b. greske koje su vaznije, nastaju usled dodavanja objasnjenja tekstu ili prilikom ilustracije
teksta.
c. najveca greska je umetanje glose. Mnogi grcki rukopisi imaju veliki broj napomena koje
objasnjavaju retke, komplikovane reci. Ove glose se lakse uocavaju u poeziji, zato sto remete
formu pesme. Ali, ukoliko su umetnute tako da ne remete ritam pesme, teze ih je uociti.
d. otkrivanje glosa u poznom tekstu je najteze. Mnogi pasusi sadrze glose, koje se uklapaju i
gramaticki i po sintaksi i tesko ih je uociti
e. retka greska je dodatak tekstu koji je pisan kao pasus na margini, a dodao ga je uceni,
obrazovani citac.
4. greske premestanja:
a. premestanje slova
b. premestanje stihova
c. premestanje reci u recenici
d. u Vizantiji je uobicajen dvanaesterac. Prepisivac se trudi da pojednostavi tekst pa menja
formu.
e. greske pod uticajem hriscanstva. Svi koji su prepisivali na hiljade tekstova u srednjem veku
su bili hriscani, sto je uticalo na pravljenje gresaka.
5. greske nastale namernim promenama teksta od strane prepisivaca. Prepisivaci su menjali i
ispravljali delove koje su smatrali teskim ili losim i ti pokusaji su bili pogresni. Do gresaka je
dolazilo i usled nedovoljnog poznavanja jezika kojim su klasicna dela napisana. Ove
neispravne korekcije su se nazivale umetanje, mada taj termin nije sasvim odgovarajuci.
Ucenici u kasno anticko doba i u srednjem veku su prepisivali po njihovom misljenju
sramotne i neprikladne delove teksta. U prepisima Herodotovih dela, porodica Marcijal je
zamenila blazim recima ili skroz izbacila delove teksta, koje su smatrali nedolicnim, tj.
odvratnim, sto se nazivalo sveta prostitucija.
Veliki i raznovrstan broj gresaka je bitan za kriticare. Oni ne smeju da favorizuju omiljenu
grupu gresaka.
Jednostavno pravilo Haupta i Hausmana kada kriticar na osnovu razmisljanja, tj. razuma
odluci kako da ispravi odredjeni deo teksta, on mora da uzme u obzir vrste gresaka i da iih
razmotri i u skladu sa tim odluci, koji od ispravki da odabere. Ukoliko se radi o jako
iskvarenom tekstu, onda je neophodno arhetipski tekst stampati izmedju obeli. U ovakvom
delu je sigurnost nedostizna, cak i kad kriticar upotrebi najostrije oruzje.

21. Sholije

Termin sholije je prvi put upotrebljen u Ciceronovom pismu Atiku.

U antikim tekstovima, beleke koje itaocu daju korisne informacije, nazivaju se sholije.
Napisane su na marginama ili izmeu redova, a pruaju gramatika, knjievna, filoloka
objanjenja. Te beleke koje su ostavljene na nekom antikom rukopisu, kao glose, mogu biti
u obliku jedne rei ili dugaak, kontinuirani komentar. Neki izdavai i prevodioci su menjali
postojee sholije, dodavali svoje ili kombinovali vie sholija. U sluaju da sholije nisu mogle
da stanu na marginu nekog rukopisa, sholije bi bile objavljene kao novi rukopis.
Tipian primer su Menandrove sholije: on je izdao najmanje dva prirunika sa bitnim
raspravama o originalnom tekstu. Neki od tih prirunika vremenom postanu zastareli ili
nedovoljni, a jezik na kojem su zapisani i stil mogu da budu prevazieni.
esto prilikom pisanja sholija, a tokom vremena, originalan tekst biva izmenjen. Kada je
Faventius napravio sadraj Vitruvijeve knjige O arhitekturi, on ju je potpuno izmenio,
dodao je korisne informacije koje je kasnije sledei pisac iskoristio za svoje delo. Tako je i
jedan kuvar iz vremena Tiberija bio dopunjavan podacima iz medicine, poljoprivrede,
gastronomije, tako da je originalnih recepata ostalo vrlo malo.
Najstarije sholije date su uz Homerovu Ilijadu, i one su anonimne. Za grku knjievnost su
najvanije: Hesiodove, Pindarove, Sofoklove i od Apolonija Roanina.
One uz Aristofana sadre vaan izvor za upoznavanje istorije i razvoj komedije, i daju bitne
podatke o toj temi.

22.Subskripcije

Subskripcije nam pruzaju znacajne podatke o delima iz proslosti.

One su kratke napomene u obliku izjava, koje su dodate na kraju dela ili knjige da bi
pokazale da je delo u potpunosti pregledano i ispravljeno. One obicno predstavljaju kraj
nekog dela.
Najcesce su pisane kasnije u odnosu na neko delo, a onda su prenosene zajedno sa delom.
Mada, subskripcije nekih dela su izgubljene, jer nisu bile kopirane. Na jednom epitafu
pominje se 27 subskripcija koje su izgubljene, ali nam ukazuju na cinjenicu da su i svetovne
knjige imale subskripcije.
Prva, najstarija subskripcija je na kraju Ciceronovog dela De lege agraria, Stacilijusa
Maksimusa. Slicne subskripcije pojavljuju se od 4. do 6. veka i razvijaju se od
najjednostavnijih do sve savrsenijih koje sadrze datum, mesto i okolnosti pod kojim je
subskripcija nastala.
Porodica Nikomah je tvorac serije cuvenih subskripcija Livijevih knjiga. Kad je stampanje i
izdavanje knjiga u srednjem veku preslo u ruke crkve, crkva je zamenila privatne subskripcije
svojim. Crkva je smatrala da su subskripcije paganske i zamenila ih je svetovnim
subskripcijama. Jedino sto crkva nije mogla da prikrije je visegodisnji rad i tradicija
izdavanja Livijevih dela (porodice Nikomah i Simahi, cije su subskripcije Livija, Vergilija i
Apuleja). Na osnovu odnosa prema antickim delima vidimo da je paganska literatura bila
mnogo neutralnija od crkvene literature.
Vrlo je verovatno da je za neke autore, Asteriusa i Mavoritiusa (hriscani), pisanje
subskripcija bilo motivacija i pokretacka snaga za prelazak literarne forme sa svitka na kodes,
tj. na stalniju formu. Cak i kada je zavrsen process prelaska na stalnu formu, praksa pisanja
subskripcija je nastavljena.
Filoloski i istorijski znacaj pisanja subskripcija je sporran, ali to ne moze da se primeni na sve
subskripcije. Neke subskripcije ispravljaju student u okviru prakse. Druge su samo
ispravljanje teksta za sopstvenu potrebu.

24. Kriticki aparat

Kriticki aparat je naziv za komentar koji prati tekst i sadrzi podatke iz primarnih izvora i
rezultat je kritike teksta. Kod citanja tekstova moramo da se upoznamo sa brojnim latinskim
skracenicama. Latinski je ostao jezik komentara i uvodnih tekstova. Daje se obavetenje o
stanju teksta u odnosu na rukopis. Nijedno kritiko izdanje nije isto kao izvorni tekst, tj. kao
original. Zadatak kritikog aparata je da nas upozna sa razliitim itanjima: nedostatak reda,
greke, korektura, redosled rei,
1. p./pap. papirus
2. gl glose, umetanje definicija i objasnjenja radi boljeg razumevanja teksta. Unosi ih
filolog ili onaj koji prepisuje tekst
3. lm lema, rec ili deo teksta, na koji se komentar odnosi
4. edd odnosi se na urednika, tj. izdavaca
5. ed.pr. prvo stampano izdanje editio princeps
6. stigma isto sto i recc, ukazuje na jedan ili vise kasnijih prepisa
7. s.v. sub voce, navodjenje na recnik prilikom citiranja iz antickih i srednjevekovnih dela,
npr. u Vizantijskom recniku Suda. Znaci pod tom i tom reci.
8. s.l. rec je navedena iznad teksta
9. mac/mpc zapisi su cesto bili korigovani. Znak pre korekcije/ nakon korekcije. Pozeljno je
da izdavac navede ko je korigovao tekst. Umesto mac, moze da ce koristi m1, a m2 se odnosi
na drugu osobu koja cita tekst i komentaruise ga, tj. tumaci.
10. v.l tekst moze da se cita i shvati na vise nacina, ima vise varijanta citanjai nosi oznaku
koja se navodi u komentaru, tj. sholiji. U latinskom jeziku se oznacava sa al, od alius, ili sa l
od vel.
11. < > - suppl. dopuniti. Tekst je dopunjen po misljenju izdavaca. Bio je okrnjen pre toga, ali
ga je izdavac dopunio.
12. [ ] suprotno od prvih zagrada. One oznacavaju da je izdavac izostavio tekst
13. del obrisan deo teksta
14. om smatrao je da treba izostaviti deo teksta
15. ad dodat je deo teksta
16. cod / ms kodeks, tj. manuscriptum. Codd i mss su mnozina.
Bitni zapisi su oznaceni siglom (ona je veliko slovo u fusnoti, koriste se latinicna slova ili
slova alfabeta i oznacavaju kodeks ili rukopis).
U mnogim izdanjima je kritiki aparat previe obiman za prosenog itaoca, zato to ima
mnogo vie podataka nego to je potrebno. Takoe mnogi urednici koji nisu dobro upoznati
sa antikim spisima prave dosta greaka u spelovanju.
U moderno doba, kompjuteri su poeli da se koriste za izuavanje antike literature. Neki
programi uvaju dela sve od Homera pa do 15. veka.

25. Grki dijalekti

Grci koji su ziveli u Grckoj, na ostrvima i u kolonijama, sami sebe su nazivali Helenima, a po
tome su svoju zemlju nazvali Helada. Ime Grci i Grcka su im dali Rimljani po nekom starom
plemenu, taj naziv se odrzao i do danas.
Grcki je indoevropski jezik. Grcki narod je od davnina podeljen na plemena, od kojih je
svako govorilo svojim dijalektom (literatura i svakodnevni govor). Grcki jezik nikada nije bio
jedinstven jezik, i jedan od glavnih razloga je cinjenica da se razvijao na velikoj teritoriji.
Cetiri glavna dijalekta: dorski, jonski, eolski i aticki. Ne razlikuju se samo po teritoriji kojoj
pripadaju, vec pokazuju razlike u okviru jedne te iste grupe.
1. Dorski njime su se sluzili Dorci na Peloponezu, Kritu, kolonijama na Siciliji i donjoj
Italiji. Sa njime su slicni i mnogi severozapadni grcki dijalekti iz Epira, Lokride, Fokide.
Dorski izgovor je bio veona rasiren i imao je veliko govorno podrucje. Zbog toga se
pojavljuju izvesne razlike u govoru, ali svi imaju slicne osobine. Zbog toga pripadaju jednog
grupi. U knjizevnosti se javlja u horskoj lirici Pindara. Sacuvana je neka Teokritova idila.
Dorskih oblika ima i u horskim pesmama u tragedijama.
Severozapadna narecja nisu mnogo poznata, a zapisi poticu iz Delfa i Olimpije.
2. Eolski njime su se sluzili Eoljani u Maloj Aziji, Tesaliji, Beotiji, Lazbosu. On se
drugacije naziva severnoahejski dijalekat. Za razliju od juznoahejskog, koji se pre dorske
seobe govorio po citavom Peloponezu, a kasnije se sacuvao u Arkadiji, a najocuvaniji na
Kipru. Njime su se koristili Alkej i Sapfa, a sacuvane su i Teokritove idile. U jeziku Homera i
Pindara se uocavaju tragovi ovog narecja.
3. Jonski njime se sluzilo jonsko pleme u Maloj Aziji, na Atici, i jos nekim ostrvima
Egejskog mora: Tasos, Paros, Naksos, Samos i Hios. U tom dijalektu je najpre nastala knjiga
i najlepse se razvila. Najpoznatije su Homerove pesme, ali njihov jezik nije jezik naroda, vec
iskljucivo umetnicki. Zasniva se na elementima starojonskog dijalekta, ali u njemu ima i
eolskih i atickih oblika kovanica, koje su koriscene zbog potreba stvaranja stihova. On se
moze podeliti na dva dela:
- stari jonski jezik Homera i Hesioda,, uticao je na Pindara i aticke tragicare i njime je
pisana poezija.
- novi jonski njime je pisao Herodot i Hipokrit, sluzio je za pisanje proze.
Deo jonskog dijalekta je aticki dijalekat. Njime se govorilo u Atici i u Atini. Na tom dijalektu
su napisana brojna dela, i poezija i proza, koja su nastala u periodu razvoja Atine. Aticki
dijalekat je poznat iz mnogih natpisa, ali ne znamo kako je govorio obican narod.
Najpoznatiji pisci su tragicari Eshil, Sofokle i Euripid, Aristofan, Tukidid i Ksenofont, i
Platon, Demosten. Vaznost grada Atine za citavu Grcku, kao i znacaj aticke knjizevnosti su
bile uzrok, sto se aticki dijalekat postao prvi i glavni dijalekat (4. vek pne). Od tog doba, kada
se kaze grcki, zna se da je to aticki.
U 3. veku pne neki pisci iz Aleksandrije poput Teokrita su pisali na tri dijalekta. Aticki jezik
je bio jezik uglednih i obrazovanih Grka. Kad je Makedonija zavladala Azijom i Grcka
prosveta je pocela sve vise da se siri, razvio je i opsti grcki dijalekat koji se zvao koine. On je
bio medjunarodni jezik istoka i zapada. Aristotel se koristio atickim i koine dijalektom, a
kasnije i Polibije, Plutarh, Lukijan...
Dijalekti su se medjusobno razlikovali po recniku, obliku i rasprostranjenosti reci i izgovoru
istih reci. O razlikama u recniku se zna malo, tj. ono sto su autori isticali kao bitno (Herodot i
Tukidid). Razlike u obliku i izgovoru moraju da se posmatraju istovremeno, zato sto se
mnoge razlike u izgovoru odrazavaju na nacin pisanja reci, tako da dolazi do brojnih razlika u
obliku reci. Grcka knjizevnost i spisi koji su dosli do nas, pisani su jonskim alfabetom.
Danasnji izgovor samoglasnika u grckom jezikunije isti kao u starogrckom, isto tako ni
razlika u dijalektima nije bila toliko znacajna, koliko se danas na njoj insistira. Danasnjim
izgovorom mi pravimo vecu razliku, nego sto je ona tada bila.
Da bismo sto bolje uocili razlike izmedju grckioh dijalekata trebalo bi da znamo izgovor
makar jednog od njih najpozeljnije bi bilo atickog, koji je bio najbitniji dijalekat i koji jebio
sredstvo za sirenje jonskog alfabeta.Do izgovora reci iz tog doba smo dosli na osnovu
tradicionalnih dokaza, stavova gramaticara, slicnih reci (imitacija), gresaka u pisanju.
Diftonzi su u pocetku bili pravi i izgovarali su se tako da se oba glasa cuju. Oni kod kojih je
prvi vokal bio dug su bili pravu diftonzi i tezili su da izbace drugi samoglasnik.
Akcenti u grckom jeziku vise zavise od visine tona izgovaranja tog dela reci, a ne od duzine
ili isticanja dela reci.

26. Italski jezici

Pripadaju grupi meusbno srodnih Indoevropskih jezika od kojih su se neki u starom veku
govorili na podruju Apeninskog poluostrva. Oni obuhvataju 65 jezika od kojih su 24
izumrla.
Dele se u 2 grupe:
1. Latinsko falianski
2. Umbrijsko osaki tj. sabelijski
Latinski jezik obuhvata teritoriju Rima i severnog dela Lacija. irenjem rimskog carstva
postao je jezik razliitih zemalja i klasini jezik zapdnoevropske civilizacije. Latinski jezik
kojim se koristio Ciceron je uzet za normu
Spomenici
1. Fibula Praenestina zlatna nala koja sadri natpis na latinskom jeziku. Potie iz 7. veka
p.n.e. Preneta je iz jedne grobnice u drugu. Kasno je naena, ali se ne zna tano gde, tako da
se smatra falsifikatom. Proverava se njena autentinost.
2. Lapis Niger crni kamen sa Foruma. Potie iz 6. veka p.n.e. Prostor je poploan crnim
mermerom, u blizini Forum Romanuma kod Komicije. Prostor sa kojeg su se obraali
govornici, kasnije je mesto na kojem je ubijen Romul, pa se uzneo na nebo. Prekriven je
ploama, i bio je u nivou Foruma. Okrnjen je i prekriven crnim bazaltom, po toj ploi je
dobio ime. U komori se nalaze ostaci moda rtvenika ili tribine. Jezik je arhaini latinski,
pisano je bustrofedonom, i kultnog je znaaja. Deo stuba je izgubljen.
3. Trei vek p.n.e, poinje latinska knjievna predaja prevodom Odiseje, koji daje ueni Grk
Livije Andronik
Latinski jezik je potisnuo ostale italske jezike, i od njega su nastali savremeni romanski
jezici: italijanski, panski, francuski,
Drugi jezik ove grupe je falianski, slian je latinskom jeziku. Govorio se u Faleriji, severno
od Rima. Poznato je oko 100 natpisa na tom jeziku.

Umbrijsko-osaki
Ova grupa jezika zauzima veu teritoriju od latinsko-falianskih jezika. Najpoznatiji jezik
ove grupe je umbrijski koji se govorio u pokrajini Umbriji.
Tabulae iguvinae 9 bronzanih tablica, pisanim razliitim tipovima pisma pisano je s desna
na levo i bile su ispisane sa obe strane, u razliitim periodima. Najstarija od njih je pisana
posebnim pismom, a najmlaa latinicom. Naene su u podrumu kue i sadrale su uputstva
za verski obred.
Osaki jezici
Osaka plemena su se nalazila na samom jugu Italije do Grkih kolonija. Najstariji osaki
spomenici su pisani svojim pismom, neki grkim, neki latinskim.
1. Cippus Abellanus odatle je nastala re za kip. Pronaen je kod Vezuva, bio je ugraen u
deo praga jedne kue. Tekst je pisan s desne na levo.
2. Tabula Bantina naena je u grobnici. Ima 33 reda napipsana na osakom, kao i deo o
zakonima na latinskom.
* Duenos najstariji oblik prideva bonus dobar. Neki smatraju da je to lino ime, a ne
pridev. Sastoji se od nekoliko posuda za prinoenje rtvenih darova, spojenih u jednu iniju.
Natpis je arhaian i sastoji se od nekoliko redova.
Odlike italskih jezika u odnosu na druge indoevropske jezike su:
upotreba ablativa u svim deklinacijama, posebnmo graenje futura,
Sve italske jezike je zamenio latinski koji je bio jezik rimokatolike crkve i zvanini jezik
Vatikana. Ne zna se kad su Latini izumrli, veruje se da je to bilo u 1. veku p.n.e, posebno
nakon ratova, kada se latinski jezik proirio po celoj Italiji.