2 3

4 5
 Ujaku Vladimiru,
bez koga sve ovo ne bi bilo mogue

6 7
 PREDGOVOR

Kada knjiga Mie urkovia Diktatura, nacija, globalizacija stigne u

ruke italaca, moe se s pravom oekovati da e izazvati iroku
polemiku reakciju. Naravno, ako ne bude namerno preutana. Pisana sa
naglaenim polemikim arom, ona otvoreno provocira dijalog sa
vladajuim obrascima interpretacije drutva. Prema autorovom shvatanju
vladajui interpretativni obrasci, koji su se koncentrisali oko dva
iskljuiva ideoloka pola kosmopolitizma i nacionalizma,
preterano pojednostavljuju sloenost drutvene dinamike u savremenoj
Srbiji. Dominacija ove ideoloke iskljuivosti u ravni drutvene teorije
ima tetne posledice i u teorijskom i u praktinom pogledu. S jedne
strane, dominacija pomenutih ideolokih obrazaca podstie odravanje
quasi-naunog diskursa i tako onemoguava afirmaciju istinskog
teorijsko-kritikog ispitivanja drutvene stvarnosti. Tako je, na primer,
nepoznavanje istorije liberalne politike misli, dovelo je do toga da se
liberalizam izjednaava sa kosmopolitizmom. S druge strane, ove
ideoloke forme sve vie zamagljuju stvarne drutvene probleme,
spreavaju artikulaciju praktinih reenja potrebnih za izlazak iz
drutvene krize, tako da i same postaju socijalno irelevantne. Iz tog
razloga autor ve u uvodnoj napomeni istie da je insistirao na
deskriptivnoj analizi a koliko god je to bilo mogue izbegavao (...)
normativno-preskriptivistiki pristup. itajui rukopis, primetno je da
se autor ne dri uvek ovako postavljenog zadatka, odnosno da raznim
vidovima normativnog preskriptivizma sa kojima polemie suprotstavlja
sopstveno normativno stanovie, to se u potpunosti moglo i oekivati
od jednog polemiki intoniranog teksta. italac se sa nekim stavovima
verovatno nee sloiti, neki stavovi nisu razvijeni u meri kako bi se
nekom itaocu inilo da je potrebno, ali to ne umanjuje vrednost ovog
rukopisa. Za njegovo pojavljivanje dovoljno je to to na neustaljen nain
postavlja probleme, pristupa im metodoloki diferencirano, ukazuje na
plodna podruja istraivanja drutvene dinamike, koja su kod nas u
prilinoj meri zapostavljena i, konano, otvara polje dijaloga izvan
ustaljene ideoloke iskljuivosti.

8 9
 Rukopis knjige Diktatura, nacija, globalizacija Mie urkovia
predstavlja zbirku od osam eseja: Diktatura simulakrumima, Pop-
politika i pop-ideologija, Nacionalizam i popularna muzika, Kulturna
industrija i problem nacionalnog identiteta, Nadziranje i podvoenje,
Razmatranja o turbo-folku, Globalizacija liberalne demokratije:
poslednja velika modernistika utopija? i Pobednici bez maginog
napitka. Kako sam autor kae, radi se o esejima iz oblasti socijalne
filozofije, politike teorije, teorije masovne kulture i studija
nacionalizma koje povezuje tri kljuna pojma istaknuta u naslovu
rukopisa diktatura, nacija i globalizacija. Prilikom problematizacije
ovih pojmova autor prvo ukazuje na njihovu nekritiku upotrebu u
savremenom diskursu drutvene teorije u Srbiji. U njemu su se formirala
dva dominantna i iskljuiva stanovita izmeu kojih postoji otra
demarkaciona linija definisana posredstvom toga da li se diktatura,
nacija i globalizacija (zajedno sa srodnim figurama, kao to su,
demokratija, liberalizam, ljudska prava, multikulturalizam, civilno
drutvo, slobodno trite...) a priori prihvataju, ili odbacuju kao pojmovi
sa potpuno jasnim i zaokruenim znaenjem. Autor s pravom ukazuje na
defektnost obe vrste diskursa pokazujui njihovu idoloko-politiku
pozadinu. To najbolje ilustruje sledei odlomak iz rukopisa: ...Budui
da je kod nas dolo do radikalne i najbanalnije politizacije svega, pa i
naunih istraivanja, stvorila se navika da se svako nauno delo
povezuje sa nekom ideologijom, politikom paradigmom, centrom moi,
klanom, ak odreenom politikom opcijom, tj. da se implicitno
pretpostavlja da po svakom pitanju postoje samo dve opcije (ili-ili
varijanta), te da svaki javni iskaz autora automatski svrstava na neku od
tih strana.
U sledeoj ravni analize on razmatra praktino funkcionisanje ovih
tipova diskursa preko delovanja njihovih zastupnika tzv. nacionalne
elite i eksponenata tzv. civilnog drutva, pokazujui da praktine demokratski legitimitet i tako spreavao stvarno demokratsku
posledice primene ovih diskursa protivree njihovim deklarisanim
intencijama. Zbog toga autor podsea na klasine teorije drutva iz kojih
je preuzet vokabular dominantnih ideolokih interpretacija u
savremenom quasi-naunom diskursu u Srbiji. Pri tom, pokazuje da taj
vokabular ima mnogo diferenciranije i sloenije znaenje u klasinim
teorijama i da idoloko-politika redukcija predstavlja nepremostivu
prepreku za ozbiljnu diskurzivnu analizu faktike kompleksnosti
10
drutvene dinamike u Srbiji. Autor ide i korak dalje tako to tvrdi da se
ak ni klasine teorije drutva sa svojom diferenciranom metodologijom
i vokabularom ne bi mogle automatski primeniti na osobenu dinamiku
srpskog drutva, a kamo li njihovi redukovani ideoloki oblici.
Povrinu drutvenog i politikog ivota u Srbiji prekrivaju ogromene
ideoloke i politike protivrenosti, pa je nemogue svu tu prividnu
dinamiku naglih zaokreta smestiti u matrice klasinih ili novijih
teorijskih modela. Stoga se najee pribegava redukovanju diferenci-
rane i isprepletane stvarnosti na nekoliko ideolokih koncepata i
modela. - kae autor. Ovde emo istai posebno dva momenta koje
autor razvija u svom pokuaju da obuhvati sloenost drutvene dinamike
i da pronae teorijske modele koji bi joj odgovarali. Prvi se tie pokuaja
da se vladavina Slobodana Miloevia, koja se inae nalazi u podlozi
svih njegovih razmatranja u ovom rukopisu, definie kao specifian tip
vladavine, a druga pokuaja da se afirmie istraivanje podruja pop-
politike i pop-ideologije kao posebne istraivake discipline.
U pokuaju da istrai specifinost vladavine Slobodana Miloevia
autor najpre ukazuje na neupotrebljivost veine postojeih interpretacija
drutvene dinamike. U protivstavu prema njima on razvija svoju
temeljnu tezu o slobizmu kao novom obliku savremene diktature, kao
obliku funkcionalne diktatorske vladavine bez totalitarne ideologije i
ak uz pozivanje na demokratske principe. Preko analize pojma
diktature koju je razvio Franc Nojman i uporeivanja vladavine S.
Miloevia sa ovim klasinim uenjem o diktaturi, autor zakljuuje da se
vladavina S. Miloevia ne uklapa ni u jednu varijantu klasinog uenja
o diktaturi, te da predstavlja njen novi oblik, koji on bodrijarovski
oznaava terminom diktatura simulakrumima. Prema autorovom
shvatanju, Miloevi je razvio sistem simulakruma, meu kojima je
posebno vaan simulakrum opozicije na osnovu koga je dobijao pseudo-
pluralizaciju drutva. Ovde treba posebno istai vredan pokuaj da se u
interpretaciji savremene dinamike srpskog drutva izbegne povrna i
neplodna karakterizacija vladavine S. Miloevia i da se pojmovno
odredi njen sadraj u poreenju sa jednim klasinim konceptom
diktature (F. Nojman), bez obzira na to da li je taj pokuaj u potpunosti
realizovan.
11
 Kad je re o pokuaju da se istraivanje pop-politike i pop-ideologije liberalizam isticanjem jae potrebe za kulturnim i nacionalnim
afirmie kao posebna istraivaka disciplina, autor istie da ovaj pokuaj identitetom (liberalni nacionalizam). Shodno tome, autor naglaava
sledi jednu posebu tradiciju tumaenja drutvenih fenomena, koja vodi potrebu da se Srbija, uprkos jednostranom praktikovanju globalizacije
od savremenih post-strukturalista, do sofista u antikoj Grkoj, preko posredstvom NATO, mora prikljuiti postojeoj konstelaciji
predstavnika Frankfurtske kole, Hajdegera, penglera, Niea, Frojda, meunarodnih odnosa ukoliko hoe da odri perspektivu dravnog
Vikoa i drugih. Re je, kao to autor kae, o tradiciji izuavanja opstanka.
marginalnih fenomena, koja za razliku od mainstreama socijalno Od polemiki pisanog teksta poput ovog rukopisa teko se moe
politikih disciplina koji je bio okupiran transparentnim institucionalnim oekivati da e sve pokrenute teme razviti u potpunosti. Stoga ponekad
i van-institucionalnim oblicima praktivanja moi, te drutvenom ostaje utisak da su pojedine tvrdnje nedoreene. Tako, na primer, ostaje
komunikacijom koja je s time povezana, bila usmerena na sva ona dilema - da li urkovi rekonstruie svesni projekt vladavine S.
brojna marginalna i neobina (uvrnuta) podruja kojima se u glavnom Miloevia, ili implicitnu situacionu logiku njenog funkcionisanja? ini
toku politikih istraivanja odricao znaaj. Time autor iskazuje sumnju se da tek od odgovora na to pitanje zavisi preciznija tipoloka
u standarne obrasce i metode drutvenih istraivanja i usmerava karakterizacija Miloevieve vladavine. Pored toga izrazita polemika
italaku panju na podruja svakodnevnog ivota zapostavljena u otrina preti ponekad da, protivno autorovim intencijama, nivelie
standardnim istraivanjima (kao to su: zabava, humor, seksualnost, diferenciranost drutvenih fenomena na primer, prilikom interpretacije
dokolica, horoskopi...). Ovakav pristup zasnovan je na pretpostavci da opozicije kao pukog simulakruma proizvedenog od strane Milo-
su u masovnoj, popularnoj kulturi sadrani najznaajniji modeli evievog reima. Preglednosti samog teksta svakako bi doprinelo i to
funkcionisanja drutva u odreenoj epohi, jer je ona pruzela ulogu ukoliko bi na jednom mestu (uvodnom, ili zakljunom, na primer) bio
oblikovanja lanova drutva umesto klasinih vaspitaa, kao to su koncentrisan i ekspliciran metodoloki pristup i normativno stanovite
porodica, kola, crkva... Primenjujui ovakvu strategiju istraivanja na autora.
primere masovne kulture iz vremena Miloevieve vladavine, autor No, mogue sline primedbe na ovaj rukopis ne umanjuju njegovu
prezentira ubedljivu anatomiju propadanja srpskog drutva u svim vrednost. Graen sa izraenim oseanjem za kompleksnost drutvene
njegovim segmentima. Pri tome, on se ne zadrava samo na stvarnosti i diferenciranom pojmovnom analizom zasnovanom na
rekonstrukciji strategije Miloevieve vladavine, nego sa istom otrinom poznavanju klasine i savremene drutvene teorije, on predstavlja
ukazuje na ideoloki redukcionizam, kako na opozicionoj sceni u Srbiji, otvoren poziv na dijalog, ali i apel da se prevaziu ustaljeni modeli
tako i na globalnom, svetskom planu. interpretacije drutvene dinamike u Srbiji. urkoviev rukopis
U skladu sa ovom obuhvatnom intencijom autora postavljen je i predstavlja vredan pokuaj da se razgrade interpretativne predrasude o
problem nacije i globalizacije u kojima analizira ambivalentnost ovih srpskom drutvu koje proizvode praktine zablude i produavaju
pojmova i istie potrebu za uvaavanjem konkretnog konteksta u kome njegovu krizu. Zbog toga smatramo da ovaj rukopis predstavlja veoma
se oni pojavljuju. Upravo se na primerima analize ovih fenomena znaajan prilog rasvetljavanju interpretativne pometnje o dinamici
najizrazitije pokazuje normativno stanovite autora sintezu liberalne srpskog drutva.
demokratije i nacionalnog interesa. Autor ocenjuje liberalnu demokratije
kao najbolji normativni model organizacije drutva koji je oveanstvo
do sada stvorilo, pri emu naglaava da treba imati na umu razliku Mile Savi
izmeu prihvatljivosti normativnog modela i nedostataka njegovog Institut za filozofiju
konkretnog funkcionisanja. Da bi potvrdio svoju tezu, on se poziva na i drutvenu teoriju
kulturalistiki pokret u liberalnoj teoriji koji dopunjava klasini
12 13
 NAPOMENA

Knjiga pod nazivom Diktatura, nacija, globalizacija, predstavlja

zbirku socio-filozofskih eseja koji su nastajali u poslednjih nekoliko
godina. Ono to ih povezuje jeste tematizacija ove tri kljune rei, koje
su na svoj nain obeleile ivot graana Srbije u poslednjih desetak
godina. Tri pojma koja su izvuena u naslovu jesu naee sretana u
svim vrstama politikog diskursa tokom naznaenog perioda i oni ine
crvenu nit koja se provlaila kroz sve turbulencije i deavanja koja su
presudno odreivala nain naeg ivota (Miloevieva diktatura i
poloaj srpske nacije u eri globalizacije). Stoga je razumljivo da se ova
tri pojma provlae i kroz eseje sakupljene u knjizi, koji pokuavaju da
zahvate odreene predominantne i za autora najzanimljivije fenomene
Miloevieve vladavine. U njima sam stoga insistirao na deskriptivnoj
analizi, a koliko je god to bilo mogue izbegavao sam normativno-
preskriptivistiki pristup. Od normativizma se, naravno, ne moe
potpuno pobei jer se kritika mora vriti sa nekih pozicija. Stoga je i
ovde neka moja normativna pozicija implicitno prisutna, ali njeno
eksplicitno izlaganje bie ostavljeno za neke druge spise.
Ostalo je, naravno, mnogo toga to jo treba rastumaiti ili makar
tematizovati, naprimer problem konzervativnog konsenzusa, ili problem
redefinicije nacionalnog identiteta, zatim itav niz problema povezanih
sa podrujem politike antropologije (rituali, predstave, simboli),
politiko-patoloki profili glavnih aktera drame itd.
Miloeviev reim kao skup racionalnih i iracionalnih elemenata
predstavljao je jednu neverovatnu laboratoriju za inventivne teoreriare i
istraivae iz oblasti drutvenih nauka. Verovatno e se jo dugo
otkrivati mnogi veoma zanimljivi elementi, koji e nam rasvetljavati
njegovo vreme, ali i jae bacati svetlo na mnoge univerzalnije fenomene
kao to su ljudska priroda, ponaanje individua i grupa u odreenim
konstelacijama odnosa, mnotvo pitanja iz oblasti nacionalizma i
nacionalnog identiteta, problemi masovne kulture u savremenom svetu
itd. Verovatno u se stoga ovim vremenom i njegovim fenomenima i
sam kasnije baviti.

14 15
 Od osam ovde sakupljenih tekstova, tri su ranije objavljena:
Nadziranje i podvoenje objavljen je u asopisu Republika br. 226, a
Pop-politika i pop-ideologija, u skraenom obliku, u dvobroju 266/267.
Esej Pobednici bez maginog napitka, objavljen je u specijalnom
broju Nove srpske politike misli iz 1999. koji se bavio odnosom NATO-
a i Srbije u vezi sa bombardovanjem. Tekst Globalizacija liberalne
demokratije... nastao je 1999. nakon bombardovanja za potrebe jednog
nerealizovanog projekta na Institutu za evropske studije. Tekst o
Diktaturi simulakrumima nastao je u leto 2000. i za potrebe ovog izdanja
dopisao sam samo Epilog. Ostali lanci su nastali tokom ove godine.
Zahvaljujem se na podrci svima koji su mi na bilo koji nain
pomogli da se u tekim vremenima bavim ovim zanimljivim ali ne ba
lukrativnim poslom. Zahvaljujem se, takoe, na podrci kolegama sa
Instituta za evropske studije u Beogradu. I naravno, zahvaljujem se
svima onima mrtvima i ivima iz ijih sam knjiga uio, kao i onim
retkim ivim ljudima iz ijeg sam govora neto novo mogao da ujem ili
nauim.
Zahvaljujem se i Ljubi Kljakicu za iniciranje ove knjige i za veliku
pomoc u tehnickoj pripremi rukopisa.
Hvala prijateljima, koliko i neprijateljima.
16
DIKTATURA SIMULAKRUMIMA
SLOBIZAM KAO POLITIKI
SISTEM DIKTATURE
0.1. Jedan od moguih naina deskripcije sistema Miloevieve
vladavine mogao bi biti vladavina kontrolisanim haosom. I zaista,
kada neupueni posmatra iz neke eksternalne situacije pokua da
sagleda i zahvati osnovne politike procese koji odreuju Srbiju
devedesetih godina, najee se nae u nebranom grou; osnovni
problem mu predstavlja ogromna brzina kojom se dogaaji smenjuju,
zatim nagli lomovi, preokreti i zaokreti glavnih politikih subjekata u
relativno kratkom vremenu, kao i sav kompleks problematinih pitanja
koja karakteriu zemlje ukljuene u ratne sukobe. Povrinu drutvenog i
politikog ivota u Srbiji prekrivaju ogromne ideoloke i politike
protivrenosti, pa je nemogue svu tu prividnu dinamiku naglih zaokreta
smestiti u matrice klasinih ili novijih teoretskih modela. Stoga se
najee i pribegava redukovanju diferencirane i isprepletane stvarnosti
na nekoliko ideolokih koncepata i modela. Primer za ovo je veoma
popularno shvatanje o Srbiji kao savremenom pandanu nacistike
Nemake, prema kome su Srbi navodno plebiscitarno, na izborima dali
podrku Miloeviu da vodi osvajake ratove, vri etnika ienja i
sprovodi torturu i genocid nad drugim graanima Srbije koji su
drugaije verske i etnike pripadnosti. Stvaranje ovakve slike o Srbiji i
Srbima velikim delom jeste rezultat potrebe administracija zapadnih
zemalja da pravdaju pred svojom javnou sopstvenu krajnje sumnjivu
politiku prema Balkanu i posebno srpskom narodu. No, uprkos tome ne
smeju se zanemariti ni drugi faktori. Najpre valja istai da su izvori
informacija koje zapadni autori imaju iz Jugoslavije krajnje sumnjivi.
Pomenimo prvo uglavnom kontrolisana i cenzurisana dopisnitva velikih
svetskih medija iz same zemlje. Njihove informacije su uglavnom
selektovane i obojene u skladu sa prethodno postojeim matricama
tumaenja srpskog politikog ivota.
Drugi izvor informacija, podjednako problematian i nepouzdan, jesu
takozvani alternativni beogradski krugovi. Ovom politikom podruju
u u tekstu posvetiti veliki deo prostora, budui da igra jednu od
presudnih uloga u sveoptoj srpskoj tragediji devedesetih. Ovde u dati
17
samo njegovo prethodno odreenje, u skladu sa potrebama argumenta.
Naime, radi se o jednom trulom, salonskom politikom svetu,
sainjenom od nadmenih polu-intelektualaca, veoma sumnjivog
profesionalnog i moralnog sastava. Ova grupa ljudi, iji je realno-
politiki znaaj i poloaj u ogromnoj nesrazmeri sa njihovim ugledom i
poloajem u narodu, potpuno je odvojena od sveta politike realnosti
kakva postoji u Srbiji; kao takva izgradila je svoju kristalnu kulu u
Beogradu iz koje se sa prezrenjem i gaenjem osvre na prostu,
seljaku, zaostalu, ne-modernu, nacionalistiku, ne-civilno-drutveno
orjentisanu Srbiju izdajui se za jedinu graansku svetlost civilizacije
koja sija u tamnim vilajetima Miloevieve balkanske tiranije. Naalost,
ova skupina pseudo-analitiara, finansijski i politiki potpuno zavisna od
zapadnih izvora, jeste najvaniji izvor informacija zapadnim
analitiarima, i kao takva je jedan od najzaslunijih faktora za
iskrivljenu i pogrenu sliku o Srbiji koja postoji meu ovim naunicima.
Trei bitan faktor za razumevanje loeg poznavanja Srbije
devedesetih je to to ovi domai pseudo-opozicioni analitiari ne piu i
ne priaju o sebi samima, ostavljajui ceo opozicioni prostor potpuno
neanaliziranim (moja teza je da se u njemu nalazi podjednako bitan izvor
naeg propadanja kao to je onaj reimski). etvrti faktor je povezan sa
prethodnim i sadran je u injenici da smo mi i dalje najveim delom
usmena kultura, te da postoje tabui na pisanje pa ak i govorenje o
nekim stvarima. Spoljanjem posmatrau ove tabuisane informacije i
trendovi koji cirkuliu samo u odreenim krugovima ostaju potpuno
nepoznati. Problem je to se tek preko njih otkrivaju i razumevaju
istinski tokovi i odnosi moi koji presudno odreuju drutveno-politiki
sistem.
I konano, kao poslednji razlog koji oteava razumevanje Srbije
izvana, naveu ono to je osnovna teza ovog teksta. Smatram da je
zapadnim analitiarima teko da razumeju situaciju ne samo zbog
specifinih odlika mentaliteta, tradicije i sl. ve zbog toga to je
Miloevi svesno ili nesvesno stvorio potpuno novi politiki sitem
diktature kakav dosada nije postojao. Ukratko, cilj ovog teksta je
izlaganje Jake teze o Slobizmu kao novom obliku savremene diktature.
Jaka teza kae: Slobodan Miloevi je stvorio novi sistem diktature:
vladavinu putem simulakruma, odnosno vladavinu preko opozicije; tj.
sistem u kome je simulakrum opozicije s jedne strane najvaniji
18
instrument legitimiteta reima i sa druge instrument za demobilizaciju
istinskih, autentinih, opozicionih, demokratskih i reformskih snaga i
energija koje su postojale u drutvu bez mogunosti artikulisanja. On,
naravno, koristi i neke instrumente starih sistema cezaristikih i
totalitarnih diktatura, ali ovaj sistem simulakruma je velika inovacija.
0.2. Sama ideja da se napie ovaj tekst rezultat je nekoliko, po autoru
evidentnih teoretskih i praktinih potreba. Iako je zbog njihove
inherentne genealoke povezanosti, ova dva snopa generalno teko
odvojiti, aproksimativne podele se mogu i moraju initi kako bi se, pre
svega, pitanja mogla efektivnije postavljati. Bitne teoretske potrebe su
sledee: najpre pokuati da se odredi politiki (u irem smislu) sistem u
kome Srbija ivi ve deset godina. Zatim, jedan, uslovno reeno,
apstraktniji i iri zahtev, a to je da se postavi teoretski model za jednu
savremenu funkcionalnu diktaturu, koja zahvaljujui sistemskim i pre
svega pod-sistemskim tokovima moe bez veih problema funkcionisati
u uslovima pseudo-formalne demokratije, deliminih graansko-
politikih sloboda, i ak bez klasine totalitarne kontrole obrazovanja i
bez vladajue totalitarne ideologije.1 Bitni praktini podsticaji za pisanje
ovog teksta su sledei: najpre u samoj zemlji izloiti kako sistem zaista
funkcionie kako bi se ukazalo na njegove trule oslonce. Ovo lociranje i
definisanje problema je svakako osnovni preduslov da se krene u
njegovo reavanje, ako je to mogue.2 Drugi praktini podstrek je onaj
usmeren ka potencijalnim inostranim itaocima. eleo bih da pre svega
onima istinski benevolentnima i zabrinutima za budunost Srbije, Srba i
ostalih graana ove zemlje, pokaem svu kompleksnost problema i da
pokuam da sperem ljagu koja je baena na narod kome pripadam.
Osnovno je pokazati da ovo zaista jeste diktatura u kojoj diktator sve
vreme svesno manipulie nagomilanim istorijskim, nacionalnim i
drutveno-ekonomskim problemima koji naalost pritiskaju Srbe, zatim
1
Ovo e biti jedan od presudnih elemenata u Tezi: mogua je dakle funkcionalna
diktatorska vladavina bez totalitarne ideologije i ak uz pozivanje na demokratske
principe.
2
Naime, moj krajnji zakljuak bie veoma pesimistian, u smislu da je sistem veoma
dobro postavljen i da zahvaljujui simulakrumima kojima se demobilie energija za
promene, to jest zahvaljujui depopulacionisanju politike s jedne i postepenosti
propadanja s druge strane, moe da se reprodukuje jo dugi niz godina.
19
uveava i manipulie realno zasnovanim resentimanom i strahom Srba
za dravu i naciju, i konano podstrekava i zloupotrebljava najloije
osobine iz skupa antropolokih odlika jednog naroda kojim vlada,
svesno unitava njegovu elitu i amputira jedan po jedan deo njegovih
istorijskih i etnikih teritorija, doprinosi unitavanju njegovog ugleda i
poloaja u spoljnim centrima moi, a sve to zarad uivanja neograniene
vlasti i sopstvenog bogaenja. Ukratko, svesno upropatava dravu i
narod kojim vlada zarad sopstvenih linih i porodinih beneficija i
interesa.
Ovaj projekat e biti sproveden u tri koraka:
1) Najpre u izloiti Slobizam kao politiki sistem diktature, sa
posebnim osvrtom na njegov nastanak, odnosno na proces kojim smo iz
klasine totalitarne, ideoloke, jedno-partijske diktature mekog tipa,
preli u naizgled viepartijsku, ne-ideoloku, savremenu, funkcionalnau
diktaturu tvrdog tipa.3
2) Zatim u pokuati da objasnim zato je to inovacija u shvatanjima
diktature. Pri ovome u krenuti od klasinog teksta Franca Nojmana
Biljeke uz teoriju diktature u kome je autor pokuao da postavi, na
dosada najpregnantiji nain dotada postojee sisteme i teorijske obrasce
diktature. Pokazau zato se Slobizam ne uklapa u klasine sheme
diktatura i u emu se sastoji njegova inovativna mo.
Duan sam da na samom poetku istaknem potencijalni nedostatak
ovog svog rada, a to je pre svega nedovoljno poznavanje pojednih
istorijskih primera diktature, kao i neuraeno komparativno istraivanje
savremenih diktatura. Naravno da bi uz vee poznavanje ovih dvaju
polja i kvalitet ovoga rada bio vei usled poveanih mogunosti za
pravljenje komparacija, referenci i ostalih dopuna koje bi moju osnovnu
tezu bolje opravdale, povezale sa susednim toposima i ispolirale.
Meutim, sama teza time ne bi bila bitnije izmenjena, i to pre svega njen
teoretski model: dakle vladavina putem simulakruma i to osobito preko
3
Kada govorim o tvrdom tipu diktature ne mislim na veu i brutalniju upotrebu aparata
represije, ve na instrumente kontrolisanja, koji po definiciji u ovakvom modelu moraju
biti daleko rasprostranjeniji i aktivniji. Naprosto zbog formalne mogunosti promene
vlasti nita ne sme biti preputeno sluaju , te stoga nadziranje svih pora drutva mora
biti veoma strogo i detaljno. Subverzivni procesi se moraju prepoznati u samom zaetku,
zahvatiti, kontrolisati i usmeravati kako ne samo da ne bi ugrozili sistem ve i da bi
sistem profitirao na njima.
20
simulakruma opozicije koji demobilie istinske opozicione snage. Takav
model se ne uklapa u klasine Nojmanove modele, a nije mi poznato da
je otada neko razvio drugaije modele. Zato i jeste moja elja da to pre
pred kolege i javnost, makar i u skraenoj i nedoraenoj formi iznesem
taj model, kako bismo nadalje, ako je toga vredan, mogli zajedno da
radimo na njegovom teoretskom poboljanju. Teoretskom, naravno ne i
praktinom. Dva praktina razloga za objavljivanje ovoga rada, koje u
dole navesti ( a od kojih je jedan elja da se ovim radom makar malo
utie na praktino ukidanje funkcionisanja ovog modela u mojoj zemlji),
takoe su opravdanje za iznoenje pred javnost rada koji moda nije
potpuno ukotvljen u neka komparativno-istorijska istraivanja.
S druge strane, ozbiljno desetogodinje bavljenje drutvom i
politikim sistemom u kome sve vreme i ivim, kao i svoju jo uvek u
najveem delu slobodnu intelektualnu i finansijsku poziciju
(neogranienu ni zavisnou od reima ni zavisnou od stranih
fondacija kao drugog intelektualno i politiki ograniavajueg faktora na
naim prostorima) smatram dovoljno pouzdanim jemcima za
zasnovanost svojih tvrdnji. Stoga, ako i ne mogu sa punim pravom da
zastupam vrednost svoje teze u komparativnim okvirima, makar sa
punom odgovornou i utemeljenou mogu da garantujem njenu
eksplantarornu snagu u Srbiji devedesetih.
3) Na kraju u preko dogaaja od 17. maja 2000. kada je za jedan dan
Miloevi bez ikakvih problema oistio sve opozicione elektronske
medije u Beogradu i jednim potezom ispumpao opasno naduveni
opozicioni balon, praktino pokazati kako sistem ogoljeno funkcionie.
Pri tome u koristiti tekst jo jednog velikog mislioca, Karla Marksa i
njegovu briljantnu analizu coup detat Luja Bonaparte od 2. decembra
1851. godine. U tom uvenom, i danas izuzetno sveem delu, Marks je
oko jednog naizgled izolovanog akta nasilja jednog beslovesnog
uzurpatora ispleo izuzetno snanu analizu uzroka koji su omoguili taj
in i preko njega izneo kompleksnu topografiju razliitih faktora
politikog ivota u Francuskoj onoga doba, njihovih interesa i odnosa.
Paralele 18. brimera Luja Bonaparte sa 17. majem Slobodana Miloevia
su izuzetno zanimljive i zato u u treem delu uglavnom slediti
metodologiju navedenog Marksovog rada koja omoguuje da se na
pitoresknom istorijskom primeru oslikaju znaajni teoretski uvidi koji
prevazilaze znaaj jednog trenutka.
21
 a) DESKRIPCIJA SLOBIZMA
1. Krajem osamdesetih SFRJ je zapala u duboku strukturnu
ekonomsku krizu koja je otvorila i u pojaanim bojama na svetlost dana
iznela i sistemsko-politiku, ideoloku, vrednosnu i mnoge druge vrste
kriza. Generalno, stari sistem, velikim delom baziran na Titovoj linoj
harizmi i zapadnoj ekonomskoj pomoi, izdisao je u mukama i traio
reforme na svim poljima. Drava je de facto bila podeljena na osam, pa
zatim na est zaokruenih ekonomsko-politikih celina, kao rezultat
ranijih ustavno-politikih reenja, zasnovanih na komunistikoj
ideologiji bratstva i jedinstva. Ova neukorenjena, ogranieno
internacionalistika ideologija se raspadala i na njeno mesto su, kao i
uvek u trenucima krize, stupale razliite nacionalistike ideologije. Ovaj
proces revitalizacije nacionalistikih ideologija i ponovne pojave
nacionalnog identiteta kao fundamentalnog i najbitnijeg za najvei broj
graana, sam po sebi ne predstavlja nita nenormalno u svetu u kome
ivimo. Bez ikakvih normativno-vrednosnih ocena, moemo samo
konstatovati da je savremena istorija kao pravilo pokazala da je ova vrsta
identiteta daleko najvaniji oblik politikog identiteta u svetu. Kljuni
trenutak za to je 1914. godina u kojoj su sve devetnaestovekovne,
fundamentalno internacionalistike ideologije doivele slom u sukobu sa
nacionalistikim. Pokazalo se da naroito kada doe do sukoba oko
resursa i drugih oblika ekonomsko-politikih interesa, ljudi se po pravilu
organizuju, dele i bore po nacionalnoj osnovi. Sve internacionalistike
ideologije, kao i drugi oblici kulturnog, ideolokog i politikog identiteta
pridolaze tek kao nadgradnja, dodatak ovom fundamentalnom identitetu.
Dakle sam proces oficijelnog povratka nacionalnog identiteta kao
primarnog u SFRJ nije nita nenormalno niti nepoznato u modernom
svetu (kao to bi to povrni poznavaoci, titoisti, utopisti i drugi
analitiari eleli da predstave). Problemi su naravno vezani za druge
faktore. Najpre, za to to su sva nacionalna pitanja i nacionalni sukobi iz
ranijih perioda (koji su u drugom svetskom ratu eksplodirali na
frapantan nain) pod komunistikom vlau bili prosto gurnuti pod tepih
i ostavljeni nereenima i otvorenima (neto slino sada radi i
meunarodna zajednica; to znai da e se jednom ti sukobi veoma lako
ponovo moi otvoriti). Drugo, to je decenijama prisutan i potiskivan
nacionalni resentiman eksplodirao (a to se obino sa njime i deava
22
ako je potiskivan), ali na jedan vandalski nain. Za ovo najveu
odgovornost snose pojedine nacionalne elite koje ne samo da nisu umele
da kontroliu taj povratak nacionalnog i nacionalistikog identiteta,
odnosno da anuliraju potencijalni otrov resentimana, ve su ga, upravo
obrnuto, raspaljivale i koristile kao uasno sredstvo mobilizacije za
predstojee sukobe, najee ne shvatajui kakvu su pandorinu kutiju
otvorile i koju koliinu primordijalne ljudske mrnje e sve to izazvati.
Konano, kljuni faktor je bio to to su postojee administrativno-
politike granice kao produkt titoistike ideologije bile u najveoj meri
razliite od etno-nacionalnih granica.
U takvoj SFRJ koja je ideoloki bila zasnovana kao opozitna prvoj
velikosrpskoj Jugoslaviji, Srbi su kao najbrojniji narod imali najvie
razloga za nezadovoljstvo. Kada je srpski etnos poeo u drugoj polovini
osamdesetih da se podie iz sene titoizma, imao je veliku nesreu da u
procese redefinisanja post-titoistike zajednice ue sa elitom koja je bila
po mnogo emu relikt titoizma: boljevika ili post-boljevika,
nesavremena u percepciji, diskursu, shvatanjima situacije, iz ega je
sledilo da su i preporuke, a naroito putevi za njihovu realizaciju bili
krajnje zastareli i pogreni. Tradicija i mitovi korieni su i
zloupotrebljavani na krajnje primitivan nain, propaganda je bila krajnje
zastarela, nestruna i pogreno usmerenaVe na prvom koraku je
nainjen sutinski pogrean izbor. Srpska elita je svu svoju mo i
sredstva stavila u ruke pogrenog oveka, koji je sve poverene mu
mehanizme iskoristio prvenstveno za zatitu sopstvene vlasti a kasnije i
za neverovatno bogaenje u vremenima propadanja itave drave i
drutva kojim upravlja. Njegovo bogatstvo i nesputana mo rasli su u
istoj proporciji sa uveanjem tragedija i poraza srpskih drava, srpskog
naroda i drugih graana tih drava.4
Krajem osamdesetih pred Srbima su stajala dva velika kompleksa
pitanja: problemi vezani za dravno-nacionalo pitanje i sklop problema
4
Ovaj fenomen briljantno i dramatino je prikazao Koraks jednom svojom karikaturom
objavljenom neposredno nakon rata iz 1999, i tokom egzodusa srpskog stanovnitva sa
Kosmeta Na slici se vidi srpska izbeglika porodica koja na volovskim kolima (sa
registracijom Pritine) stoji ispred Bambi parka. Poruka je oigledna: dok su trajali
procesi u kojima je Miloevi navodno branio srpske interese, a to se po pravilu
zavrava egzodusom Srba sa datog podruja, njegov sin i porodica su se neumereno
bogatili.
23
povezan sa pitanjima demokratizacije, liberalizacije, i opte
transformacije srpskog drutva. Umesto da se oba ova pitanja reavaju
istovremeno, srpska elita se uglavnom odluila za reavanje prvog na
utrb drugog5 i tako napravila fatalnu greku. Tokom svih ovih deset
godina Miloevi nastavlja da igra na tu kartu: stalno dranje otvorenih
pitanja dravnosti i nacionalnog pitanja kao izgovor za permanento
odravanje neke vrste neobjavljenog vanrednog stanja. (Na problem
njegove zloupotrebe i manipulacije ovim kompleksom pitanja vratiemo
se kasnije jer je to jedan od najbitnijih mehanizama ouvanja njegove
vlasti i izvora legitimiteta ).
Kada se pogleda odnos srbijanske elite prema ovom drugom
kompleksu pitanja, stie se utisak da je pitanje politike pluralizacije
drutva kod velike veine shvatano kao nuno zlo u trenutnim
okolnostima i kao velika smetnja u zavravanju prvog, bitnijeg
problema. Evidentno je da je najvei deo srpske elite stajao vrsto iza
Miloevia verujui da je postignuta potpuna konstelacija odnosa za
uspeh u predstojeoj preraspodeli snaga, resursa i teritorija , tokom
oekivane redefinicije jugoslovenskog prostora. (Pokazae se naalost
da je nastavljena tendencija iz prve Jugoslavije prema kojoj je srpski
nacionalizam stalno bio povezan sa pojmovima unitarizma, centralizma i
drugim centripetalnim pojmovima koji su jako opasni u
multinacionalnoj zajednici dok su ostali nacionalizmi igrali na kartu na
zapadu daleko popularnijih politikih koncepata kao to su
decentralizacija, federalizam, funkcionalna zajednica) Za takav uspeh,
smatralo se, potrebna je apsolutna homogenizacija srpskog etnosa;
budui obrazovani u starim pojmovima po kojima svaka pluralizacija
znai cepanje, pripadnici elite su uglavnom smatrali da bi demokratska
pluralizacija Srbije vodila dehomogenizaciji prikupljenih snaga.
Previali su da je istinska demokratska pluralizacija i liberalizacija
drutva zapravo bila jedini nain da se izvri prava homogenizacija
srpskog prostora i mobilizacija svih srpskih snaga za borbu za to bolji
poloaj u Jugoslaviji (ne nuno i za rat). (Ironija je da je najvei deo ove
5
Indikativan je odnos prema donoenju srbijanskog ustava iz 1990. godine. Umesto da
se najpre odre izbori za ustavotvornu skuptinu pa tek onda da ta istinski legitimna
pluralistika skuptina donese novi Ustav, srbijanska elita je podrala Miloevievu ideju
da stara komunistika skuptina donese Ustav pa da se onda viestranaki izbori odre na
osnovu te komunistike zaostavtine.
24
elite vremenom preao na opozicionu stranu i da Miloevi nastavlja da
ih tue upravo orujem koje su mu oni dali u ruke). Celokupan proces
izrade Ustava i prvobitne formalne pluralizacije politike scene tokom
1990. doivljen je kao nuno zlo, koje se mora izvesti, ali sa to manje
tete.
S druge strane, u okviru samog SK Srbije iskustvo po komuniste
traumatinih turbulencija iz 1989, nagnalo ih je na ozbiljno
razmiljanje. Postojala je svest da ni Srbija ne moe odoleti talasu
promena koji je drmao istonu Evropu. Razumeli su da do nekih
promena mora doi, te je stoga trebalo smisliti taktiku kako da se na te
promene odgovori. Izabrali su najbolju moguu strategiju: preduprediti
opasne promene time to e se simulacija promena inicirati i sprovesti
pod direktnom kontrolom vladajueg reima. 6. Krajem 1989. iniciran je
proces simulacije i pravljenja simulakruma koji e direktno obeleiti
devedesete i produiti vlast Miloevievog komunistikog reima za
najmanje jo deset godina.
2. Simulakrum je filozofski pojam koji je u savremenu misao uveden
od strane francuskog mislioca ila Deleza, a punu afirmaciju je doiveo
u opusu ana Bodrijara. Nastao je poimeniavanjem latinskog glagola
simulare koji prema Leksikonu Milana Vujaklije znai: praviti se onim
to nije, izdavati se za to, predstavljati se, podravati koga, zabuavati.
Simulakrum je dakle entitet, fenomen, nastao kao rezultat procesa
simulacije. Politiki simulakrum bi bio politiki fenomen koji je
procesom simulacije stvoren od nekog centra moi, da bi simulirao
odreenu ulogu, odnosno pokrivao izvesno mesto na politikoj
topografskoj mapi. Simulakrum je izuzetno bitan u politici zato to
pokriva mesto na kome bi umesto njega trebao da stoji odgovarajui
realni, istinski fenomen. Simulakrum je pseudo-realan; on zabuava,
simulira da obavlja izvesnu radnju, da igra izvesnu ulogu, ali on zapravo
ne obavlja funkciju realnog fenomena. On samo igra ulogu koja mu je
dodeljena. Simulakrum je dvostruko derivativan: on je naslonjen na
6
Zanimljivo je da li su srpski komunisti znali ta se zaista desilo u Rumuniji, odnosno da
li su znali za tamonje iskustvo kojim je vladajua elita ouvala sopstveni status upravo
time to je ona uzela navodne promene u svoje ruke, a svoju tamnu prolost poslala u
grob zajedno sa aueskuom.
25
topos koji pokriva te je u tom smislu pseudo-izveden iz njega, ali
zapravo izvor njegove derivacije je odreeni centar moi iji su interesi
najee u direktnom sukobu sa interesima realnog fenomena na ijem
se mestu taj simulakrum nalazi. On se predstavlja i izdaje za onog koji
nije; za realni fenomen. No on jeste realan po svojoj preventivnoj ulozi;
njegova politika realnost proizilazi upravo iz te njegove pseudo-
realnosti. On pravi zbrku na politikoj sceni, unosi konfuziju u glave
politikih subjekata i slui kao brana, omota, demobilizator i pokriva.
On je brana zato to zaustavlja energiju usmerenu protiv centra moi. U
tom smislu on je i zatitni omota koji je apsolutni centar moi izgradio
oko sebe; nemogue je ugroziti i pobediti centar moi sve dok se prvo ne
suspenduju, sklone, demistifikuju i uklone simulakrumi koje je on
izgradio, a koji su upravo najvei problem zato to simuliraju da su sa
druge strane omotaa, odnosno da su okrenuti protiv centra moi.
Upravo zato on svoju glavnu funkciju ima u demobilizaciji, rasprivanju
i manipulisanju tom energijom. Konano, on je zapravo opresivni
pokriva koji spontane i esto nepredvidive snage drutva potiskuje,
kanalie i razvejava ne dajui im da se pojave na svetlosti i da se usmere
protiv istinskog ugnjetavaa.
Razlika izmeu realnog fenomena i simulakruma je kljuna. Ona se
ustanovljava genealogijom ovih dvaju fenomena. Realni fenomen je
spontan, poreklo mu je u onome to se u starom real-socijalistikom
diskursu nazivalo baza. On je ukorenjen (grass-rooted), potie iz realno
postojee potrebe neke (najee) interesne grupe da se organizuje,
stvori svoje mesto na politikoj karti, ili se izbori za njega, da preko
njega zatiti ili ostvari svoje interese i to najee protiv odreenih ve ugled nekakvih oponenata reimu to im je beskonano hranilo sujetu i
postojeih centara moi. Realni fenomen se bori za redistribuciju moi u
drutvu, za ostvarivanje i praktikovanje onog kvantuma moi koji
odgovara snazi grupe, subjekta koji stoji iza tog fenomena. Za razliku
od njega, simulakrum je najee direktno stvoren od strane diktatora-
centra moi, sa preventivnim zadacima koje smo gore pomenuli;
ponajpre kao preventivno sredstvo koje pokriva odreeni topos kako se
na tom mestu ne bi pojavio realno zasnovani fenomen.
Za razumevanje ovog teoretskog modela i konkretnog politikog
sistema na ijem primeru vrimo njegovu deskripciju, bitno je poznavati
26
polaznu situaciju . Polazna situacija je tzv. pred-tranziciono stanje. 7
Konkretno, ovo stanje je stanje formalnog i sadrinskog politikog
monizma u kome autokratski centar moi usled spoljanjih i unutranjih
okolnosti poinje da osea nunost i neizbenost tranzicije (dakle
prelaska u neku vrstu politikog, drutvenog, ekonomskog
pluralizma). Situacija kakvu je reim u Srbiji imao 89. je vie nego
idealna zbog nekoliko faktora. Najpre zbog izvanredne polazne
ekonomske situacije (razvijena infrastruktura, bogati resursi, dotacije od
dijaspore, to sve odlae pritisak za ekonomskim reformama) i emotivne
vezanosti veine stanovnitva za sistem koji reim oliava. Zatim, zbog
polazne kontrole svih totalitarnih poluga vladanja (pre svega policije i
tajnih slubi) pa tako i veine buduih faktora igre. Konano, zbog
nepostojanja istinskih disidenata i opozicionara izniklih iz naroda (ili
koji su zbog svojih akcija i veza stekli ugled, poverenje meu obinim
ljudima i bliskost sa njima) i apriorne kontrole potencijalno nezavisnih
centara moi. Uz to, reim je ve unapred monopolisao najjai ideoloki
izvor legitimiteta u tranzicionom periodu - nacionalno i dravotvorno
pitanje.
3. Jako je zanimljiv ovaj fenomen disidentstva i opozicionarstva u
SFRJ, a posebno u Beogradu. Ve je Tito faktiki od potencijalnih
disidenata napravio simulakrum disidentstva i opozicionarstva. Uspeo je
da tzv. Praksisovce skloni sa fakulteta i da ih izoluje i zatvori u nekoliko
instituta u kojima su bili potpuno bezopasni i istovremeno u velikoj meri
korumpirani velikim platama i privilegijama. Uz dobar ivot uivali su i
odravalo ih u uverenju da oni zaista predstavljaju nekakvu mo i
nekavu istinsku opasnost po reim. Nisu loije proli ni opozicioni
nacionalisti (takozvani Siminovci) koji su takoe svi bili izuzetno dobro
udomljeni po dravnim institucijama. Osnovni uspeh Titovog reima je
bio to to je svu tu gospodu zatvorio u nekoliko beogradskih kafana i
salona (opozicioni krugovi), stvorio im rajsko stakleno zvono i tako ih
potpuno izolovao od masa na koje bi mogli da utiu. Ove mehanizme i
7
Ovde ne ulazim u pitanje kako sve moe nastati ovaj model i u kojim situacijama se
moe implementirati i primenjivati. Zadravam se na ovoj jednoj mogunosti koja je
idealna za uvoenje modela
27
rezultate je Miloevi u punoj meri iskoristio i nastavio da usavrava.
Dugogodinjom izolovanou od naroda, izgubili su oseaj za
komunikaciju sa obinim svetom, poznavanje populacije, birakog tela
kome se obraaju i svaki oseaj za realnost. S punim pravom se moe
rei da i do dan danas svi ti salonski opozicionari nisu izali iz svojih
salona i nisu sili meu narod. (Sama ova metafora o potrebi navodnih
demokratskih politiara da siu u narod iz koga bi zapravo trebalo da
dolaze i ije bi interese trebalo da predstavljaju, puno govori o realnoj
situaciji.) S druge strane nedostajao im je uvid u moderno i savremeno
shvatanje politike, kao i poznavanje politike kao tehnike.
Ovde je vreme da preliminarno uvedemo osnovnu tezu lanka.
Polazimo od Nojmanove definicije diktature. Nojman kae: Diktatura
za nas znai vladavinu jedne ili vie osoba koje si prisvajaju ili
monopoliziraju vlast u dravi, te ju izvravaju bez ogranienja. 8
Nojman govori o tri tipa diktature: o jednostavnoj, cezaristikoj i
totalitarnoj diktaturi. Moja teza je da se Slobizam ne uklapa ni u jedan
od tri tipa diktature. Pomak u odnosu na ovu definiciju je sledei: u
Slobizmu centar moi pseudo-ograniava sopstvenu vlast, stvara
konstrolisano pseudo-ograniavanje samog sebe (svoje vlasti), kako bi
predupredio istinsko ograniavanje svoje vlasti time to bi se ograniila
najpre njegova mo. Pseudo-ograniavanjem svoje vlasti apsolutni
centar moi odrava neogranienu mo i potpunu kontrolu sistema, ime
spreava istinsko ograniavanje i moi i vlasti.
Za uvoenje ovog modela, idealna je dakle pred-tranziciona situacija
(posebno ona koja je postojala u Srbiji). Reim osea pritisak da doe do
promena u drutvu i zna da postoji energija u drutvu koja neminovno
trai promene i vodi njima. Umesto da po klasinom modelu diktature
spreava te promene i time gotovo sigurno izgubi vlast, apsolutni centar
moi (dakle apsolutni gospodar igre u poetnoj poziciji), odluuje se da
potpuno kontrolie te promene, a naroito njihov tok i pravac.
(Uzimanjem monopola na (pseudo)nacionalizam u Srbiji je reim ak
uspeo da sebe predstavi kao nosioca promena prema matrici: od drave
sa ugroenim srpskim interesima prelazimo u situaciju sa dominirajuim
srpskim interesima). Zahvaljujui svojoj idealnoj poetnoj poziciji, i
poznavanju formalne sheme tranzicionog sistema koji bi trebao da
8
Franz Neumman, Demokratska i autoritarna drava, Naprijed, Zagreb 1992. str. 195.
28
usledi, centar moi je u situaciji da kontrolie prelazak iz jedne sheme u
drugu. On polazi od sheme toposa u formalnom sistemu koji treba da se
stvori. Pred sobom ima prazan Mendeljejev sistem sa jedne strane i
izvesne elemente sa druge. On poinje da polako popunjava sistem
kontrolisanim elementima. Umesto da se Mendeljejev sistem (kao
analogija sistemu savremene liberalne demokratije) popunjava
elementima koji se nalaze u prirodi , dakle koji prestavljaju rezultate
nekih prirodnih tokova, on se popunjava elementima koje konstruie
reim. Popunjava se simulakrumima politikih elemenata.
4. Pre no to ponemo da rekonstruiemo proces kojim su nastajali
simulakrumi u Srbiji, najpre treba uvesti bitnu aproksimativnu
distinkciju izmeu direktnih i indirektnih simulakruma. Direktni
simulakrumi su oni koje direktno stvara reim pomou svojih ljudi i
sredstava kako bi unapred popunili odreena mesta na politikoj mapi.
Nekada ih stvara potpuno a priori, tako to instalira svoj simulakrum na
odreeni topos, a nekad ih stvara naknadno, nakon to uniti realni
fenomen (ili njegov zaetak), pa na to mesto instalira svoj simulakrum
tog fenomena. Indirektni su oni simulakrumi koji su postali nezavisno od
reima, u nekoj meri spontano. No oni najee zbog svoje
neukorenjenosti ne predstavljaju nikakvu opasnost po reim pa sami od
sebe prosto simuliraju neki politiki element. Druga vrsta indirektnih
simulakruma su oni koji mogu potencijalno biti opasni po centar moi
zato to jesu ili bi mogli biti ukorenjeni, odnosno mogli bi da zastupaju
neije interese. Prema njima centar mora biti najobazriviji i mora ih
najsnanije kontrolisati. Nain njihove kontrole zavisi od koliine i vrste
pritiska koju centar usmerava na njih.
Ovaj pritisak je varijabla koja zavisi od odnosa na Skali Slobizma.
Ova skala je takoe bitan segment u konstruisanju naeg teoretskog
modela. Svoje postojanje ona zahvaljuje ogromnoj kompleksnosti
politikih sistema i naroito njihovom daljnjem uslonjavanju u
savremenom, sve dinaminijem svetu. Ona zapravo odslikava
spektralnu, a ne apsolutnu, ekstremnu razliitost izmeu liberalne
demokratije kao jednog ekstrema na toj skali i klasine diktature kao
njenog drugog ekstrema. Ova spektralna razliitost doputa centru moi
(koji uiva poloaj panoptikonskog posmatraa) da u najveem delu
vremenskog postojanja svog sistema simulira pseudo-normalnost
29
odnosno da kontrolisano otputa sistem prema delu skale na kome se
nalazi liberalna demokratija. U tim periodima smanjene opasnosti po
opstanak apsolutne i nekontrolisane moi, indirektnim simulakrumima je
dozvoljena, dodeljena, ili doputena velika sloboda; nekada i skoro
potpuna. Oni tada najvie doprinose pseudo-legitimnosti reima.
Meutim u trenucima krize, radikalnim, klasinim represivnim
metodama, snanim udarcima indirektni simulakrum se svodi na
podruje koje nije opasno. Nekada se samo sasee, nekada se ak i za
izvesno vreme paralie a ako ne moe da se vrati u zacrtane okvire,
unitava se i na njegovo mesto se najee instalira drugi simulakrum. Ti
trenuci krize, kada sistem za izvesno vreme treba vratiti unatrag, ka skali
autoritarne diktature, jesu doba kada centar moi u punoj meri praktikuje
svoju diktatorsku mo i klasino mitovsko odreenje suverena: onaj ko
ima pravo (i mo) da zavede vanredno stanje.
U tim trenucima, koji su ponekad pravi mali coup detat , diktatorska
priroda sistema se pojavljuje najogoljenije. Meutim centar moi tada
obino udari to je jae mogue (ali ni previe jako), dovede sistem u
blizinu diktatorskog ekstrema, sredi stanje, a zatim lagano ot-puta i do-
puta. Tako on stalno zadrava za sebe poziciju nekoga ko iznova
emanira i dodeljuje (pseudo)slobode. Na razmatranje ove skale
vratiemo se kada se budemo bavili problemima medija u Slobizmu. Sad
se okreemo rekonstrukciji stvaranja simulakruma opozicije kao
najpotrebnijeg pred tranziciju.
5. Legenda kae sledee: 1989. pao je berlinski zid i oznaio kraj
jednog doba. U istono-evropskim zemljama komunistiki reimi su
padali jedan za drugim kao domine, a zatim bi novoformirana prelazna
vlast, sastavljena od bivih disidenata rukovodila procesom
uspostavljanja demokratskih institucija i organizovanja prvih slobodnih
izbora. Pritisak ovih dogaaja oseao se i u Beogradu i stoga se shvatilo
da je bolje preuzeti stvari u svoje ruke nego dopustiti da one same krenu
svojim tokom. Odluilo se da se zapone sa procesom uvoenja
formalnog pluralizma, kako bi se pritisak ublaio (u ostalim
jugoslovenskim republikama, naroito u dvema zapadnim, proces je
odavno ve bio uzeo maha).
Prema izvesnoj prii koja je u opticaju, u tadanjem SK Srbije
shvatili su da moraju da naprave opoziciju. Napravljena je trolana
30
komisija iji je zadatak bio da se napravi Opozicija, kako bi se
zadovoljili uzusi formalnog pluralizma. Na samom poetku Komisija je
shvatila koliko veliki problem ima pred sobom. U ostalim
komunistikim zemljama, gde su postojali klasini opresivni i rigidni
totalitarni sistemi, takav sistem bi iznedrio i stvorio odreenu grupu
disidenata i oponenata, koji su svojim radom, stvaralatvom, vie-manje
organizovanim politikim angamanom, esto i robijanjem, uspeli da
steknu odreeni ugled, harizmu u masama i da stvore prve organizovane
zametke graanskog drutva koji su stvarali centre moi nezavisne od
totalitarne drave, odnosno paralelne njoj. U vreme sloma komunizma,
ovi ljudi su po inerciji dolazili na elo prvih opozicionih partija i nakon
izbora postajali vlast. U Srbiji pak, gde su intelektualci i disidenti
daleko sofisticiranijim i suptilnijim metodama drani izolovano od
naroda, korumpirani i na taj nain injeni bezopasnima, vlast je uspela
da doe do kraja osamdesetih a da nema pravih oponenata ni disidenata.
Sa ovom injenicom se suoila i Komisija.
Prema Prii, komisija je konstatovala da Srbija ima samo jednog i po
disidenta. Jedini pravi disident je bio Milovan ilas, ali on je bio
potpuno neupotrebljiv za posao koji je trebalo da se odradi. Najpre, zato
to je bio istinski ubeeni liberalni demokrata, koga nisu zanimale
pseudo-forme ve istinska demokratizacija celog jugoslovenskog
prostora. A uz to on sam je bio potpuna institucija na zapadu, prvi veliki
disident komunistikog sveta (naprimer poasni doktor LSE-a), te nije
imao potrebe za finansijskim benficijama koje donosi poloaj politikog
lidera. Drugi, (polu) disident bio je Dobrica osi, ovek koji se sa
partijom raziao krajem ezdesetih zbog srpskog nacionalnog pitanja i
od tada je vaio za nosioca srpske nacionalistike opcije u SFRJ.
Meutim, za razliku od disidenata u istonim zemljama, osi nikada
nije istinski proganjan (iako je naravno prislukivan i kontolisan) i moe
se rei da je uglavnom vodio udoban ivot u svojoj kui na Dedinju, u
elitnom kraju Beograda. Kao popularan i itan pisac, imao je vie nego
obezbeenu materijalnu egzistenciju. No za njegovo odbijanje da se
ukljui u politiki ivot kao lider neke partije presudni su sledei faktori.
Najpre, osi je ini se tada zaista verovao da se nalazi u poziciji
apsolutnog oca nacije koji je iznad svih prizemnih dnevno-politikih
igara i koji pledira na istinsko, celokupno vostvo, na upravljanje duhom
nacije, a ne samo na upravljanje partikularnim drutvenim i politikim
31
silama. Uz to, verovao je da je Slobodan Miloevi pravi ovek, potpuno
posveen realizaciji srpskog pitanja i da bi stvaranje jake opozicione
partije bilo cepanje ve homogenizovane nacionalne energije. osi je
prilino jasno bio odreen povodom pitanja ta je vanije: najpre drava,
a tek onda njeno demokratizovanje. Kako bilo, i od njega je moralo da se
odustane.
Prema ovoj legendi, Komisija se dugo muila razbijajui glavu, kada
je neko doao na kljunu ideju: Fransucka 7, tj. Udruenje knjievnika.
UKS je bilo upravo ono to je reimu trebalo: sedite gomile pseudo-
disidenata koje je proizveo Titov reim, i koji su i finansijski i po mnogo
emu drugom bili zavisni od reima. Kada se deset godina nakon
dogaaja koje analiziramo pogleda srbijanska politika scena, uvia se
da je gotovo kompletna opoziciona elita dola iz dve institucije: UKS i
Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju.9 U prvoj su se sakupljali od
drutva i naroda izolovani pisci, a u drugoj su radili praksisovci i ostali
nekada problematini naunici, takoe izolovani od ivotnih tokova, a
uljuljkani dobrim platama i nikakvim radnim obavezama. Zajedniko im
je da su obe bile sastavljene od linosti slinoga tipa: od salonskih
intelektualaca odvojenih od realnosti.
Ovaj problem odvojenosti beogradskih intelektualaca i javnih radnika
(novinara i sl.) od masa je dugorono imao izuzetno veliki uticaj i
presudno je pomogao reimu da izgradi sistem simulakruma. Iz ovih
izolovanih krugova, formiran je ceo budui opozicioni prostor; to znai
ne samo partije ve i opozicioni (takozvani nezavisni) mediji, tzv
nezavisni sindikati, strukovne organizacije, fondacije i nevladine
organizacije. U svim ovim nazgled odvojenim sferama vrte se isti ovi
ljudi odvojeni od masa. Posledice ove situacije su mnogovrsne. Najpre
fenomen depopulacionizacije politike. Pre deset godina Miloevievu
politiku je u Srbiji podravao ogroman broj graana. Razoaranje je
9 izvesno vreme povukli iz politikog ivota. No veliki broj njih e se
Srpski pokret obnove osnovao je sa svojim kumom Vojisaljavom eeljem, lanom
UKS, knjievnik Vuk Drakovi, a u njegovom vrhu su bili i Milan Komneni i
Slobodan Rakiti, takoe knjievnici. Demokratsku stranku su osnovali sociolog
Dragoljub Miunovi sa IFDT i knjievnik Borislav Peki. Pored njih, tu su jo bili
Vojislav Kotunica, Zoran ini, Svetozar Stojanovi, Ljuba Tadi, takoe sa IFDT,
kao i knjievnici Gojko ogo, Rajko Petrov Nogo i drugi. I glavna linost takozvanog
treeg sektora, antiratnog pokreta i Graanskog saveza Srbije bila je saradnik IFDT,
Vesna Pei.
32
raslo sa svakim novim njegovim pogrenim potezom i broj njegovih
pristalica se postepeno osipao. No to nije znailo da glasai prelaze u
drugi tabor i to upravo zbog ove odseenosti opozicionih snaga od
graana i njihove nesposobnosti da pridobiju masu za sebe. Ova
nesposobnost najveim delom proistie iz pomenute pred-tranzicione
izolovanosti budue opozicione elite od irokih narodnih masa. Ne treba
smetnuti sa uma ni da je ta opoziciona elita na izvestan nain stvorena
od apsolutnog centra moi i sve vreme korumpirana od strane resursa
koje on kontrolie. Opozicija je umesto utemeljenog osvajanja realnih
nosilaca moi u drutvu, zapravo dobijala izvesne parie sa
Miloevievog stola
Ovome je na ruku ila i potpuna centralizacija ukupnog politikog i
ekonomskog sistema u Beogradu. Miloevi je permanentno oduzimao
nove i nove kvantume moi lokalnim sredinama, i sve je uinio da sav
politiki ivot ugura u jedan centar. Ovo je tradicionalno oruje svih
diktatora zasnovano na veoma jasnoj logici po kojoj je mnogo lake
kontrolisati tokove ako se oni centralizuju. Ovoj nesretnoj tendenciji u
srpskom politikom ivotu pomoglo je i to to su i svi ostali alternativni
centri finansijske, pa tako i politike moi smeteni u Beograd. (Ovim u
se posebno baviti u treem delu).
Za razumevanje proizvoenja ostalih simulakruma na politikoj
mapi, moramo razjasniti i drugi resurs iz koga su se pojavljivali budui
opozicioni aktivisti. To su titoistiki orjentisani komunisti koji su
poraeni na uvenoj Osmoj sednici SK Srbije. Ovi ljudi su dakle
direktno proizali iz titoistikog drutveno-politikog aparata i
predstavljali su struju koja je formirana na Titovoj doktrini po kojoj je
najvei potencijalni problem Jugoslavije veliko-srpski hegemonizam.
Takva politika je doivela poraz, pre svega zato to nije davala nikakve
odgovore na postojee pitanja (ovo e biti uglavnom odlika i opozicije
tokom devedesetih godina), a njeni nosioci su se nakon poraza za
nekoliko godina kasnije javiti na alternativnoj politikoj sceni kao
izuzetno znaajni i uticajni faktori. Okupirali su pre svega alternativne
izvore finansiranja (strane fondacije), a preko toga su ostvarili i istinsku
dominaciju na alternativnoj ili opozicionoj politikoj sceni; pre svega na
medijskoj, ali i meu partijama. Zbog izrazitog politikog ekstremizma i
nedostatka umerenosti u promiljanju situacije i dogaaja, ve tada je
33
dolo do zaetaka ekstremnih podela, potpuno neadekvatnih za
razumevanje izuzetno kompleksne situacije u kojoj su se Srbi i Srbija
nali krajem osamdesetih. Te podele je nametao reim, ali su mu
izuzetno asistirali ovi poraeni titoisti, koji su u meuvremenu od
internacionalistiki orjentisanih komunista postali isto tako
internacionalistiki orjentisani pseudo-liberali (potpuno su prihvatili
novu pomodnu ideologiju).10
6. Elem, ove dve grupe ljudi, izolovani pseudo-disidenti i poraeni
titoisti su bili izvor iz koga se formirao budui simulakrum opozicije.
Ovi prvi su dominirali u politikim partijama, a ovi drugi su najpre
izbegli prvi talas politikog aktivizma (formiranje partija), da bi zatim
gotovo potpuno okupirali ostale delove opozicionog prostora. Pre svega
takozvano civilno drutvo. Sam pojam civil society je jedan od
temeljnih pojmova moderne politike teorije.11 On je oivljen najpre 70-
ih a zatim je doiveo pravu ekspanziju 80-ih usled nekoliko praktinih
podsticaja. Najpre su se 70-ih razvili i buknuli u Americi i Evropi razni
socijalni pokreti, od nove levice, ekologa, feministikih pokreta do
homoseksualaca, crnaca i drugih marginalizovanih grupa koje su poele
da sebe prepoznaju kao politike subjekte i da se bore za svoja prava i za
mogunost da oblikuju svet u kome e iveti. 80-ih je podsticaj doao iz
istone Evrope, pre svega zbog ogromnog znaaja koji je dobio poljski
sindikalni pokret Solidarnost, ali i zbog iskustava ehoslovake,
10
Zanimljiv je, inae, sam ovaj pojam konvertitstva u Srbiji i sve to on povlai. Bilo bi
veoma interesantno napraviti politike biografije vodeih likova na alternativnoj sceni
kako bi se uoio put od komiteta i analitikih i ideolokih komisija CK do NVO-a i
opozicionih politikih partija.
11
Pred sam poetak rata u bivoj Jugoslaviji u Zagrebu je izaao jedan veoma zanimljiv
zbornik u izdanju izdavake kue Naprijed. Zbornik se zove Graansko drutvo i drava
i predstavlja zaista veoma referentan pregled raznih diskusija o pojmu graansko
drutvo. Pored ostalog tu se nalazi i prevod uvenog teksta Manfreda Ridla Drutvo,
graansko koji je najbolji pregled istorijskih varijacija ovog pojma od grke misli do
20. veka. Tu su takoe i dva teksta Dona Kina koji povezuju ova istorijska razmatranja
sa novijim evropskim trendovima oivljavanja ovog pojma koji poinju sedamdesetih i
afirmiu se naroito 80-ih u istono-evropskim zemljama. Ovim istono-evropskim
iskustvima bave se u dva, takoe ve klasina lanka, Endrju Arato i Din Koen. Na
kraju, tu je i pregled diskusije voene povodom ovog pojma u Jugoslaviji 80-ih, kao i
dobar pregled relevantne bibliografije. Pogledati sve u Zoran Pokrovac (ur.): Graansko
drutvo i drava, Naprijed, Zagreb 1991.
34
Maarske pa i Jugoslavije (naroito Slovenije). U ovim zemljama poele
su da se stvaraju alternativne strukture ivota, stvaralatva i drutvene
organizacije koje su se jasno postavljale naspram totalitarne
sveproimajue vlasti komunista. U njima su zapadni teoretiari
prepoznali demokratsku energiju koja je na zapadu uveliko jenjavala u
doba reganizma i taerizma, a ak i zapadni lideri su prepoznali u njima
energiju koja moe razbiti protivnika iznutra.
Diskusije oko civil society pitanja voene su i u SFRJ krajem
osamdesetih. Meutim to se brzo raspalo kao zajedniki projekat jer su
se pojedinana graanska drutva formirala u okviru pojedinih centara,
budui da je retko ko percipirao ceo jugoslovenski prostor kao
jedinstven. U Srbiji je procvat ovoga pojma tokom devedesetih povezan
sa pojavom stranih fondacija i ostalih finansijera, koji su davali novac i
druga sredstva opozicionim akterima. Stranci su pre svega bili
zainteresovani za pomaganje izrazito i bezrezervno prozapadnih
projekata koji ni po kakvoj logici nisu mogli da nadju utemeljenje u
narodu. Razlog tome je politika zapada prema bivoj Jugoslaviji, i
posebno prema Srbima. Sva kljuna reenja meunarodne zajednice i
Zapada, poev od same odluke Badinterove komisije po kojoj se SFRJ
nalazi u procesu raspada, i prihvatanje republikih unutar-dravnih
granica kao dravnih (to je presedan i protivno je Helsinkoj povelji)
bile su uperene protiv srpskih interesa. Bilo je potpuno neverovatno i
nelogino oekivati od graana Srbije da u vreme gotovo otvorenog
sukoba sa zapadom glasaju za ili podre zapadne favorite. Politika
partija koja je u potpunosti zastupala zapadnu politiku u Srbiji
(Graanski savez Srbije) nikada sama nije mogla ni da ue u parlament.
Opozicione partije su brzo shvatile da moraju imati sluha i za
nacionalistike stavove, jer je to jedini nain da dopru do glasaa
zabrinutih pre svega za pitanja nacije i drave. Takav stav je naiao na
negodovanje Zapada, te su odluili da novac usmere ka svojim potpunim
favoritima. Tako je poelo da se formira civilno drutvo u Srbiji (pre
svega u Beogradu). Stvorena je ideologija Civilnog drutva koja je
potpuno prekrila i uguila graansko drutvo. Poelo je najpre sa
antiratnim organizacijama koje su bile obilato finansirane spolja.
Ve tada se razvio ceo sistem poslovanja unutar ovih nevladinih
organizacija, koji je naknadno usavren kada su Jugoslaviji zavedene
sankcije i kada je prekinut platni promet sa ostatkom sveta. Jedini nain
35
distribucije novca bio je direktno i u keu. Cilj je bio izbei platni
promet i porez u Jugoslaviji, kao i sakrivanje tih alternativnih tokova
novca od Miloevieve vlasti. Meutim aktivisti su brzo otkrili
prednosti takvog poslovanja: nikakva kontrola. Za mnoge je to postao
veoma unosan biznis.
Sve to vam je tu potrebno je da napravite NVO, napiete neki
projekat i naete kooperanta napolju. Veina NVO-a12 su zapravo
privatne firme nekolicine ljudi, a sve formalno-demokratske odredbe o
delovanju NVO-a su uglavnom samo fasade. Interes zapadnih birokrata
je takoe veliki. Mnogi su zaista eleli da pomognu razvoj demokratije u
Srbiji, ali veliki je broj i onih koji su pomou te sheme zaradili silan
novac. Naime, poto je kontrola poslovanja NVO-a u Jugoslaviji za
zapadne institucije nemogua, njihovi izvetaji su se morali prihvatati
bez mogunosti provere. Tako je bilo vrlo lako zatvoriti krug po
sledeem sistemu: zapadni birokrata X odluujue doprinese dodeli Z
para srpskom NVO -u Y; izvestan deo Z novca (recimo polovinu) Y
odmah po prijemu daje na ruke X-u i sa drugom polovinom odlazi u
Srbiju. U Srbiji potroi jedan deo novca na izvoenje projekta (recimo
etvrtinu Z), a preostalu etvrtinu stavi sebi u dep. Nakon zavretka
projekta, napie izvetaj u kojem uvea trokove kako bi pokrio celu
sumu. Taj izvetaj alje birokrati koji ga bez problema prezentuje
nadreenim instancama ili ga prosto stavi ad acta. Srpski reim je
takoe izuzetno zadovoljan celom operacijom.
Iako tokovi novca ne mogu biti oficijalno kontrolisani, reim ima
naina da pomou odgovarajuih slubi prati najvei deo sume koja
spolja ulazi u zemlju na ovakav nain. Projekat koji taj NVO uradi
najee nee ama ba nikakave tete naneti reimu zato to je: 1) veina emo na konkretnom primeru videti kako je civilno drutvo kao
tih projekata najpre potpuno besmislena i beznaajna; 2) cela pria je
konstruisana i deava se u malom krugu ljudi koji su i inae protiv
reima, a njihov domet je politiki beznaajan i bezopasan; 3)
mogunost takvih opozicionih projekata daje reimu pseudo-
demokratski legitimitet: eto dozvoljeni su anti-reimski projekti; 4)
dosije o korupciji ljudi iz NVO -a deblja i reim potencijalno
subverzivne elemente dri u aci sa mogunou da ih u potrebnom
trenutku uceni; 5) devize ulaze u zemlju i tu se troe; 6) budui da je
12
NVO ili NGO: en-di-o.
36
veliki deo tih projekata besmisleno bulanjenje o tetnosti nacionalizma
kao takvog, o srpskom faizmu i denacifikaciji, o tome kako se svi
problemi reavaju izgradnjom civilnog drutvaovi projekti su potpuno
kontraproduktivni po izgradnju liberalne demokratije u Srbiji budui da
demokratizaciju zemlje u oima obinih ljudi izjednaavaju sa
rasturanjem zemlje i otvorenim vazalstvom; celu priu svode na sukob
Miloevi-Klinton i trae da se svi opredele na toj osnovi. 7) zatvaraju
prostor za formiranje istinskih institucija graanskog drutva, koje bi
bile ukorenjene i kao takve predstavljale istinsku opasnot po centar
moi.
Svi ovi elementi zajedno pokazuju kako funkcionie simulakrum
graanskog drutva.
Drugi deo prie su GONGO-i13 poput Omladinskog saveta
Beograda. Nakon formalnog uvoenja pluralizma, nekada dravne
organizacije poput Saveza omladine i sl. nisu smele da opstanu kao
takve. Reim ih je samo preregistrovao kao navodne nevladine
organizacije (udruenja graana) i preko odravanja njihovog
supstancijalnog prioriteta na konkursima za novac kod Ministarstva,
praktino odrava isti status kakav su imale nekad.
Nevladine organizacije i drugi elementi (institucije) civilnog
drutva su instalirane od strane onog zatvorenog kruga o kome smo
gore govorili, pod potpunom kontrolom vlasti. Sve te organizacije su
neukorenjene, ne tite interese nijedne ire grupe graana koja bi stala
finansijski i politiki iza nje. One tite i zastupaju interese najpre onih
koji ih finansiraju (zapadnih zemalja), a indirektno, de facto svojom
kontraproduktivnou rade i za opstanak centra moi. U treem delu
potpuni simulakrum u Beogradu unitilo i potpuno razbilo graansko
drutvo, za razliku od unutranjosti gde su usled nepostojanja civilnog
drutva stvoreni veoma opasni neformalni pokreti graana kao izraz
potrebe da se zatite sopstveni interesi.
Isti je problem i sa partijama; one takoe ne zastupaju interese neke
odreene grupe. Zato i ne postoje partijske elite. Opozicione partije su
13
GONGO je skraenica od government organised non-governmental organisation,
re je o direktnom simulakrumu NVO-a koji je napravila drava.
37
privatna preduzea jednog oveka koji u njima ima gotovo apsolutnu
vlast.
7. Posebno zanimljiva situacija je sa medijima. Prva premisa svih
analitiara Srbije devedesetih u vezi sa medijima je da je Miloevi
apsolutni protivnik nezavisnih, zapravo opozicionih medija i da mu je
krajnji cilj da ih potpuno uniti i eliminie kako bi imao samo
kontrolisano informisanje. Ova premisa je pogrena jer je bazirana na
zastarelim, klasinim shvatanjima totalitarne diktature po kojoj je jedini
nain takvog vladanja potpuna cenzura informisanja, koja je povezana sa
potpunom represijom usmerenom protiv energije za promene. Koncept
Slobizma, odnosno veoma suptilne diktature polazi od drugih premisa, a
to je da fenomene i energiju ne treba potiskivati (jer e eksplodirati) ve
da je prethodno, preventivno treba kanalisati, kontrolisati i usmeravati u
pravcu sopstvene koristi. Umesto potpune cenzure medija, u Slobizmu
se izgrauje simulakrum slobodnog informisanja, sastavljen od niza
sistema simulakruma slobodnih i nezavisnih medija.
Prema klasinoj liberalnoj emi pluralizam informisanja nuno radi
protiv apsolutnog centra moi i sve to je potrebno za demokratizaciju
drutva jeste funckionisanje to veeg broja nezavisnih medija. Ovo je
takoe zastarela postavka. Danas imamo situaciju drugog ekstrema u
kojoj akceleracija informisanja, hiperprodukcija informacija praktino
stvara nepregledni okean razliitih informacija u kome se prava,
znaajna informacija gubi, a njen znaaj se ne uvia. Jedna informacija
potire drugu, haos infomisanja stvara efekat informativne fisije u kojoj je
teko uhvatiti smisao. Stara dobra Informacija nestaje. Ovaj mehanizam
hiperprodukcije informacija Miloevi zajedno koristi sa klasinim
mehanizmom opresije informacija, zavisno od potrebe i situacije. Dakle
nije tano da Miloevi eli da potpuno eliminie nezavisne medije. Oni
su mu izuzetno potrebni u sistemu. To jest potreban mu je simulakrum
slobodnih medija, pri emu:
1) Ovi mediji moraju imati strogo kontrolisani domet/tira. Ovde
imamo pre svega indirektne simulakrume. Mediji moraju postojati kao
ventil, ali njihov uticaj i domet moraju biti strogo kontrolisani kako ne bi
postali preopasni. Njihovo postojanje daje Miloeviu pseudo-
demokratski legitimitet, jer simuliraju slobodu informisanja, slobodu
kritikovanja vlasti Dok god njihov uticaj nije previe opasan,
38
Miloevi ih ostavlja na miru, u njihovom zabranu (pri emu naravno
vodi evidenciju o sumnjivim poslovima koji su povezani sa vodeim
ljudima tih institucija; ovaj fenomen nazvan Knjiicom Broja 1
objasniu kasnije). Ali kada njihov tira i domet, pa time i uticaj poinju
da prevazilaze granice dozvoljenog, on koristi sve represivne
mehanizme da bi ih sveo na meru koja im je doputena. Slian je i
postupak u izrazito kriznim situacijama; njihov rad se bez obrazloenja
prosto suspenduje dok se praina ne slegne. Kad se situacija smiri, oni
poinju ponovo da rade, vrei funkciju simulakruma. Sa medijima je
inae stvar najpipavija zato to zbog prirode svog posla i potencijalno
velikog uticaja (potrebe ljudi za informacijama), oni se najpre mogu
oteti i prevazii granice simulacije postajui realni fenomeni.
2) Ovi mediji moraju biti toliko pluralistiki orijentisani da to lii na
informativnu anarhiju. Oni moraju predstavljati razliite sile u drutvu i
potirati jedan drugog (odnosno njihove informacije moraju potirati jedna
drugu) kako bi se unela konfuzija u glave ljudi. Moraju dakle proizvoditi
more informacija u kome istinska informacija, odnosno svaka prava
re gubi svoj smisao i znaenje.
3) Ovi mediji se moraju uklapati u ideoloki stereotip o izdajnicima,
stranim plaenicima kako bi svojim radom davali Miloeviu
legitimitet branitelja nacije i drave.
Sve ovo nas vodi formulisanju Miloevieve jednaine o koliini
dozvoljene slobode medija, koja se zasniva na spektralnoj skali o kojoj
smo ranije govorili. Dakle u normalnim periodima Miloevi moe da
dopusti onoliko slobode medija koliko mu ide u prilog. U kriznim
periodima kada se ceo sistem pomera ka skali apsolutne diktature, on
mora da ih za izvesno vreme suspenduje. Ova Jednaina je vezana za
ove pseudo-normalne periode i ona kae: Koliina slobode dodeljena
medijima proporcionalna je njihovoj ukupnoj pluralistinosti, odnosno
anarhinosti informisanja koju proizvode. to je vea razliitost
informacija koje daju, to jest to je vei informativni haos koji stvaraju i
koliina opozicione nesloge koju iznose pred graane, to je vea sloboda
koju uivaju i koja im je doputena u radu (iz prostog razloga to reim
u tome vidi svoj interes); ovo je naravno vezano za periode izrazitih
svaa i nesloga u opozicionim redovima. Mediji se bave pseudo-
39
problemima i linim prepucavanjima opozicionih lidera umesto da se
bave realnim i konkretnim drutvenim problemima.14
Obrnuto, ova doputena sloboda je utoliko manja ukoliko su mediji
povezaniji, koordinisaniji i univokniji, odnosno ukoliko su posveeni
pravim problemima. To su obino periodi mira u opozicionim redovima.
Tada se najpre pokuava njihova ponovna fragmentacija i
dekoordinacija (divide et impera), odnosno svoenje na granice
simulakruma, a ako se u tome ne uspe primenjuju se radikalne opresivne
metode poput tehnikog ometanja, privremenog suspendovanja,
oduzimanja dozvola za rad, kanjavanja Ali onoliko koliko se truda
ulae da mediji ne preu previe preko granica koju im je nametnuo
reim svojom logikom simulakruma, toliko se vodi rauna i o tome da
mediji ne odu previe ispod te granice, jer je to ve opasno po pseudo-
legitimitet koji je reimu potreban za opstajanje na vlasti. Dakle reim
tolerie rad medija onoliko koliko interesa u njihovom konkretnom radu
vidi.15
Svi ostali segmenti ovog opozicionog prostora (sindikati, enski
pokreti, alternativne obrazovne institucije) funkcioniu na isti nain.
U njima su isti ljudi, isti krugovi koji su i u ovim ostalim segmentima
opozicionog prostora. Svi zajedno ine jedan zatvoren krug, opozicionu
aristokratiju, oligarhiju ili opozicionu plutokratiju koja funkcionie u
svom prostoru. S jedne strane, to je prostor koji im je reim dodelio i u
kome su, dok simuliraju pluralizam i demokratiju bezopasni, a s druge
strane oni sami ljubomorno uvaju taj prostor od drugih pretendenata
(autsajdera), jer time uvaju svoj poloaj, mo i novac. Na taj nain oni
uvaju status quo u drutvu: nisu sposobni da izau van tog prostora,
kako bi proirili svoju mo preko zadatih granica, a okupiraju te pozicije
14
Naroito je zanimljivo u ovom pogledu vreme raspada koalicije Zajedno. Treba samo
paljivo pratiti pisanje opozicione tampe u tom peridou, a naroito lista Dnevni telegraf.
15
Postoji mnotvo tema u vezi sa takozvanim nezavisnim i slobodnim, odnosno
opozicionim medijima; posebno poglavlje studije o tim medijima u Srbiji 90-ih moralo
bi da obrauje njihov odnos, odnosno povezanost sa opozicionim liderima. Veina ovih
medija je itekako bila zavisna od pojedinih opozicinih lidera jer su kontakti sa stranim
fondacijama, a esto i donacije ile upravo preko pojedinih lidera. Izuzetno je bitno,
takoe i to da mediji samo prenose svae opozicionih lidera, a da s druge strane
izbegavaju da ih kritikuju i da prikazuju gluposti koje ovi prave, odnosno pokrivaju ih;
umesto toga trebalo bi da ih kritkuju sa jasnih pozicija, to se gotovo nikada nije
deavalo.
40
ne dajui drugima da to pokuaju. Oni su mnogo vie zainteresovani za
ouvanje sopstvenih pozicija nego za borbu za promene. Istovremeno,
oni su ti koji druge slojeve drutva stalno optuuju kao konzervativne,
antimodernizatorske i antireformske snage, a zapravo su oni ti koji su de
facto, uz reim, kljuni stabilizacioni faktor sistema, izuzetno
zainteresovan za ouvanje steenih pozicija, pa tako i za ouvanje
sistema u kome uivaju te privilegije. Ovaj simulakrum navodnih snaga
za promene zapravo paralie i demobilie ogromnu pro-reformsku
energiju koja postoji u drutvu, jer pokriva prostor onoga koji bi tu
energiju trebalo da artikulie i usmeri u pravcu promena.
8. Pokazali smo da je u postojanje i ovakvo funkcionisanje ovih
opozicionih, pseudo-alternativnih simulakruma integrisana jedna veoma
snana i jasna logika, bazirana na interesima, kako reima koji ih je
proizveo i koji ih uva, tako i na interesima samih simulakruma.
Meutim, usled faktora generalne nepredvidivosti ljudskog materijala i
stalne potrebe ljudi da tragaju za uveanjem svoje moi (to je jedna od
retkih konstanti kod ljudskih bia), reim mora da ustanovi dodatne
mehanizme za osiguravanje funkcionisanja celog sistema; mehanizme
koji e pre svega osigurati da simulakrumi ostanu u zadatim granicama.
Obino se kae da Miloevieva vlast poiva na tri stuba: 1)velika
dominacija drutvene i dravne svojine nad privatnom, 2) mediji i 3)
represivni aparat (pre svega policija, a sve vie i sudstvo). Ja dodajem
jo dva elementa koji su permanentni izvor legitimiteta reima: 4)
manipulacija nacionalnim i dravotvornim pitanjima, 5) simulakrum
opozicije.
Kada se govori o ovom treem elementu, valja ukazati na poloaj
tajnih slubi u policiji. Javnost nema apsolutno nikakav uvid u njihov
rad, pa time ni bilo kakvu kontrolu. To je institucija vladavine koja jasno
obeleava kontinuitet sa periodom od pre devedesete. Budui da je reim
potpuno privatizovao dravu i sve njene institucije, osnovano se veruje
da i ove slube vie slue ouvanju njegove vlasti nego zatiti drave i
graana. Ovaj aspekt politikog i dravnog ivota, omoguuje reimu da
kao potpuno osiguranje ovog sistema simulakruma koristi Sistem
knjiice Broja 1.
Broj 1 je legendarni junak iz crnohumornog stripa Alan Ford. On je
cinini, veoma stari, paralizovani ef supertajne Grupe TNT, ije je
41
sedite u izvesnoj cvearnici u Njujorku. Pored bistrog uma, odlinog
poznavanja pokvarenosti ljudske prirode i izvanrednih organizacionih
sposobnosti, njegovo najjae oruje je uvena crna knjiica. U toj
knjiici koju Broj 1 potee kad god ima velikih problema sa ljudima iz
vlasti (od obinog policajca do ministara i efova tajnih slubi), sa
bankarima, industrijalcima, politiarima i svim ostalim pripadnicima
elite, nalaze se svi podaci o svim nepodoptinama, kriminalnim delima,
protivzakonitim aktima koje je dotini lik iz stripa poinio. Ovaj
princip je zasnovan na veoma radikalnoj, ali u narodu (verovatno ne bez
razloga) prihvaenoj logici da u jednom kompleksnom sistemu niko ne
moe da se uspne do visokih mesta (moi, poloaja i para) a da nije
uradio neko kompromitujue delo. To kompromitujue delo je ulaznica,
lanska karta za drutvo bogatih, monih i uspenih, koje se u velikoj
meri i zasniva na toj meusobnoj grenosti. Ali iznad svih je onaj ko je u
poziciji da najvie zna o onim drugima i da na taj nain kontrolie igru.
U ovom sluaju to je Broj 1 koji u knjiici dri sve poverljive
informacije o zlodelima drugih. To mu omoguuje da ih ucenjuje u
svakom trenutku kada na drugaiji nain ne moe da rei konkretan
problem.
Vano je takoe uoiti injenicu da on ne vri permanentno
ucenjivanje odreene osobe za sve vrste svojih potreba. To bi bilo
neizdrivo za tu osobu i vremenom bi postalo kontraproduktivno, jer bi
se u krajnjem sluaju ta osoba naterala da neto uradi kako bi skinula
stalnu moru sa svojih plea. Umesto toga, Broj 1 ostavlja svet i ove
osobe u njemu da funkcioniu u svom prividu normalnosti, da igraju
svoje uloge verujui u svoju apsolutnu snagu, neoptereeni tom
injenicom da ih neko stalno dri u aci. Broj 1 izranja sa svojim
poraavajuim tajnim orujem samo u kriznim, graninim situacijama,
kada treba zavriti odreeni posao, skrenuti tokove u svom pravcu, i
zatim se povlai u mrak svoga sklonita.
Ovaj mehanizam knjiice Broja 1 je ono to podcrtava sve napred
navedene prie i daje im element osiguranosti da simulakrumi nee
prerasti u realne fenomene. Kako to funkcionie u Slobizmu?
1) Gotovo svi opozicioni akteri, ija bi delatnost potencijalno mogla
biti opasna po reim, su konvertiti; bivi komunisti sa sumnjivom
prolou. U titoizmu koji je vladao do devedesete, teko je bilo bilo ta
postii bez nekog vida povezanosti sa nekim elementima reima. Valja
42
podsetiti da je taj sistem vie bio zasnovan na prividu legalnosti nego na
samoj legalnosti (uvene Titove rei o tome da se Ustava ne treba drati
kao pijan plota). U takvoj situaciji gde je korupcija bila gotovo legitimni,
a svakako jedan od kljunih osnova funkcionisanja sistema, vrlo je lako
bilo napraviti podebele dosijee o veini aktera koji se i do dan danas
nalaze na politikoj sceni u irem smislu. I ovo je kljuno: svi akteri
devedestih su duboko ukorenjeni svojom prolou u prethodni sistem.
To je kljuni osnov kontinuiteta. Nema novih i nekorumpiranih ljudi jer
ne mogu da se probiju zbog ovih prethodnih koji gotovo svi imaju nekog
putera na glavi. A ove stare reim uglavnom, zbog razliitih dela, sve
ima u aci zahvaljujui dosijeima iz prethodnog ivota.16 Kljuni
momenat je bio zaposedanje zgrade saveznog SUP-a od strane
Miloevieve policije 1992. godine. Taj neverovatni in koji je negde na
granici dravnog udara i terorizma, kada su pripadnici srbijanske policije
pod okriljem noi oruanim napadom osvojili zgradu u Beogradu (!?) i
iz nje isterali svoje kolege federalne policajce, samo je naizgled
apsurdan. Ovaj in se odigrao u vreme sukoba izmeu Miloevia kao
apsolutnog gospodara Srbije sa jedne i tadanjih predsednika i premijera
savezne drave Dobrice osia i Milana Pania sa druge strane.
Miloevi nije smeo da im ostavi u rukama tako snano oruje kakvo
predstavljaju dosijei koje je policija ( i njene tajne slube) pravila u
drugoj Jugoslaviji. Cilj prepada na zgradu Saveznog SUP-a je upravo
bilo osvajanje dosijea kao osnove za daljnju vladavinu .
2) Korupcija tokom poslednjih deset godina. Miloevi ne samo da je
osvojio kompromitujue informacije o svim politikim akterima do
1992. godine, ve je svesno koristio korupciju kao mehanizam za
delegitimizaciju opozicionih lidera. Dozvoljavao im je da s jedne strane
unose novac u zemlju, vodei rauna ko kakve pronevere sa time radi i
ko se koliko obogatio od navodne borbe za demokratizaciju zemlje, a s
druge strane davao im je neke elemente lokalne vlasti, koje bi ovi uvek
iskoristili za besomuno pljakanje esto dokazujui Miloevievu
tvrdnju da su gori i od vlasti, ili direktne sinekure kojima bi ih kasnije
ucenjivao. Zanimljiv je i problem prislukivanja. Govorilo se da je samo
16
O tome se dosta spekulie u javnosti jer pravi dokumeti naravno nisu dostupni, a sva je
prilika da i kada se vlast jednom promeni oni takoe nee biti dostupni, budui da je
opozicionim liderima takoe veoma stalo da ta dokumenta nestanu.
43
u Beogradu nasleena mogunost za prislukivanje oko 100 000
telefonskih prikljuaka, a budui da Miloeviev reim nikada nije
kasnio sa upotrebom tehnikih dostignua, nemamo razloga da
sumnjamo da su te mogunosti znatno unapreene. Svojevremeno je u
obraunu sa osiem iskorien materijal dobijen njegovim
prislukivanjem; dakle prislukivanjem Predsednika federalne drave!
Obe ove politike omoguile su Miloeviu da ceo politiki prostor i
sve njegove aktere dri pod gotovo apsolutnom kontrolom. Nain
postupanja je isti kao i sa medijima i zasnovan je, dakle, na pomenutoj
skali. U trenucima pseudo-normalnosti simulakrumi deluju u okviru
zadatih granica, ali u trenutku kada se situacija promeni u smislu da
izgleda kao da su na putu da preskoe zadate granice, aktivira se Sistem
knjiice Broja 1. Verovatno je to jedini logian nain za tumaenje
mnogih elementarno neloginih i nerazumnih postupaka lidera
opozicionog prostora.
Uz ovo ide i mogunost koju reim ima da u sve pore opozicionog
prostora ubacuje svoje krtice koje skupljaju informacije, riju i rasturaju
prostor i organizacije iznutra i konano ukazuju na krizne momente kada
se simulakrum nalazi na putu mogue transformacije.
9. Dosada sam pokuao da postavim teoretski model nove diktature,
diktature simulakurmima. Gotovo sav prostor sam posvetio deskripciji i
genealogiji simulakruma opozicije, odnosno opozicionog prostora, iz
prostog razloga to je on kljuni momenat za opstanak diktature.
Simulakrum opozicionog prostora je fleksibilni zatitni omota koji je
centar moi opasao kao providnu opnu oko sebe. Opnu koja ga titi od
naroda i reformske energije koja u narodu postoji. Cela deskripcija je
izvedena na nivou analitike moi i sistema distribucije moi unutar
takvog modela. Sledei bitan korak u analizi bi mogao da bude analiza
odnosa prava (law) i moi unutar takvog sistema; recimo praenje kako
je izvrena transformacija monistikog pravnog sistema u pluralistiki
bez ikakvog veeg problema za centar moi. Zatim transformacija
primene Marksovog naela o pravu kao instrumentu vladajue klase
(elite); selektivna upotreba ustavnih i pravnih naela. Zanimljivo je i
pitanje kako se jedan relativno liberalno-demokratski ustav kakav je
ustav republike Srbije, preko sistema rastegljivih i nedoreenih
zakonskih normativnih akata i sistema uredbi praktino pervertira i
44
suspenduje zarad de facto vladavine moi. Dakle pratiti proces pravno-
politikog ivota u kome se od liberalno-demokratske pozitivno-pravne
osnove stie do skoro ogoljene diktatorske moi. 17
Postoji i mnotvo drugih pitanja i aspekata ovoga sistema koji su
zanimljivi za istraivanje. Najvanije pitanje je svakako bilo pitanje
simulakruma opozicionog prostora jer svi drugi simulakrumi su mogui
kao simulakrumi upravo zbog postojanja ovih opozicionih simulakruma:
i simulakrum parlamentarizma, i simulakrum politikog pluralizma,
simulakrum trine ekonomije, simulakrum nezavisnog sudstva,
simulakrum podele vlasti, simulakrumi u sferi rada (sindikati,
menaderi), simulakrumi visoke kulture Analiza pojedinih od ovih
simulakruma, kao i njihove opte poveznosti, je svakako zanimljiv i
bitan posao.
Moja namera je bila da ovde izloim teoretsku matricu iz koje je
mogue razumeti kako funkcionie ovaj inovirani sistem diktature, koji
tek omoguuje da se ovi fenomeni shvate kao simulakrumi, te da se
shvati i izradi njihova genealogija kao simulakruma. Smatram da sam
mogao da iznesem ovaj model zato to ivim u njemu i zato to sam pre
svega godinama skupljao materijal za analizu simulakruma opozicionog
prostora, kako bih otkrio uzroke zato taj opozicioni prostor ne
funkcionie, ne vri one delatnosti koje bi opozicija trebala da vri.
Problem sam reio kada sam shvatio da to nije prava opozicija, ve da se
radi o simulakrumu opozicije koji je prekrio opozicioni prostor. Bitna je
pre svega analiza tog opozicionog prostora, a to u Srbiji niko ozbiljno
ne radi. Razlog tome je to to su analitiari svi i akteri u tom prostoru i
ivotno su zainteresovani za status quo, dakle za izostanak ozbiljne
analize ovog prostora koja bi bila osnova da se sa promenama unutar tog
prostora zapone.
17
Nekoliko pravnih pisaca se ozbiljno bavilo ovim pitanjima i ostavilo mnotvo
materijala koji mogu ilustrovati razliite naine zaobilaenja, suspendovanja i
pervertiranja liberalno-demokratskog ustava kakav imaju Srbija i Jugoslavija. Pomenimo
sledee pisce i radove: Slobodan Vueti, Privatizovana drava (1996.) i Fatalna vlast
(1998), oba izdanje Stubovi kulture, Beograd; Kosta avoki, Ustav kao jemstvo
slobode, Filip Vinji, Beograd, 1995; Slobodan Samardi, Ustavni problemi
demokratske transformacije Savezne republike Jugoslavije u zboniku Lavirinti krize,
IES, 1998; Grupa autora, Ustavne pretpostavke za demokratsku Srbiju, Beogradski
centar za ljudska prava, 1997.
45
 Nakon deskripcije i izlaganja ovog modela, u drugom delu u
pokuati da napravim komparaciju tog modela sa klasinim diktaturama,
da pokaem njegove inovirane aspekte i da pokaem zato se sa punim
pravom moe rei da je to novi sistem diktature.
b) KOMPARACIJA SLOBIZMA SA KLASINIM OBLICIMA
DIKTATURE
1. Pri izuavanju diktature potrebno je najpre razlikovati objektivan,
analitiki (nauni) od pseudo-analitikog, ki-politikog ili podsistemskih faktora uoavamo da se taj sistem zapravo transformisao
moralizatorskog pristupa. Razlike su sledee: ovaj prvi se zasniva pre
svega na jednom realistinom shvatanju ljudske prirode. Prema njemu,
ovek je bie koje je na sredini izmeu ivotinje i Boga; nije ni jedno od
ta dva, ali nosi atribute i jednog i drugog; sposoban je za najvea
dostignua u sferama stvaralatva, morala i kulture, ali je istovremeno
sposoban za najkrvolonija dela (jedina ivotinja koja ubija iz zabave);
stalno je razapet izmeu potrebe za sigurnou (raznim oblicima vrstog
identiteta, pripadnosti odreenim simbolikim i drutvenim
zajednicama) i potrebe za promenom (za novim, prethodno nepoznatim
utiscima, za otkrivanjem novih prostora, za novim drutvenim,
politikim, trgovinskim, seksualnim partnerima); ima stalnu potrebu za
praktikovanjem i uveavanjem neke vrste moi...
Generalno radi se o jednom veoma dinaminom shvatanju oveka i
njegovog identiteta kao neeg to je u stalnom kretanju bez unapred
odreenog puta, i to se ne moe a priori strpati ni u kakve matrice; o
shvatanju oveka kao bia koje neprestano luta, trai i izgrauje sebe,
svoje odlike, svoj identitet, bez ikakvog metafizikog cilja koji bi mu
naznaivao pravac kretanja. Uz ovo shvatanje ljudske prirode ide i
odgovarajue shvatanje ljudskih drutava i dravno-politikih sistema. I
oni se moraju sagledavati kao entiteti koji se nalaze u stalnom kretanju i
koji su podloni najrazliitijim partikularnim, podsistemskim,
evolutivnim isto kao i globalnim, sistemskim i radikalnim promenama.
Prema ovom shvatanju nijedan dravno-politiki sistem (pa ni liberalna
demokratija) nije sam po sebi idealan i savren u smislu da bi se mogao
kseroksirati i uniformno primeniti u svim drutvima. Svako drutvo
prolazi kroz razne etape u svom nelinearnom kretanju, i nikada se ne
46
moe potpuno predvideti u kom e pravcu otii. Ovo kretanje zavisi od
mnotva najrazliitijih internalnih i eksternalnih faktora, od mnotva
podsistema, od njihovih meusobnih odnosa, od antropolokih odlika
njegovih lanova, od geo-politikog okruenja, od prirodno-geografskih
uticaja
Od svega toga i posebno od ukupne konstelacije svih tih faktora
zavisie koji e oblik dravno-politikog sistema lanovi drutva izabrati
(odnosno koji e im (se) oblik nametnuti); i jo vie kako e de facto taj
normativni oblik funkcionisati u datom drutvu (poznate su mogunosti
da u jednom drutvu formalno vai izvestan sistem, a da usled raznih
u neto sasvim drugo.)
Ovaj realistini model je svakako u opreci sa prosvetiteljskim
modelom oveka kao bia koje se u svom istorijskom razvoju nuno
nalazi na putu konanog obogotvorenja, emu e ga zasigurno odvesti
permanentan napredak tehnike, razraunavanje sa mitovima i tradicijom
i prosveivanje (obrazovanje) koje e sa njegove boanske sutine
sastrugati sve ivotinjske naslage istorije i tradicije, te istu ostaviti da
poput sunca sija u jednom savrenom drutveno-politikom sistemu, koji
takoe nuno treba da se pojavi na kraju istorije. Poslednji izdanak ove
normativne filozofije koja je pre jednog ili dva veka zavreivala panje,
a danas predstavlja tek jedan filozofski relikt jednu ki-ideologiju novog
Globalizma, jeste naravno Fukujamina uvena knjiga Kraj istorije i
poslednji ovek. Prema njegovim shvatanjima, oveanstvo je konano
stiglo do kraja istorije kome je vazda teilo i na tom kraju se naravno
nalazi liberalna demokratija amerikog tipa koju samo treba
iskseroksirati i instalirati podjednako u sve drave, a sve to obaviti
jednom opnom kosmopolitskog prava, koje treba da zameni lokalne
pravne sisteme. Poruka je da nema vie istorije i nema vie kretanja,
potrage ni dinamike.
2. Upravo ovakve ideoloke matrice moramo izbei ako se bavimo
politikom teorijom, pa tako i kada se bavimo pitanjima diktature. Zato
nam je Franc Nojman odlino polazite. Nojman je bio jedan od
poslednjih velikih evropskih mislilaca politike i prava. Formirao se u
tradiciji reformisane evropske levice, doktorirao kod vodeeg
konzervativnog mislioca ovoga veka Karla mita, a svoje kljune radove
47
je uobliavao usvajajui dostignua liberalnih demokratija u kojima je
iveo. Izvanredno poznavanje istorije klasinih i modernih politikih,
pravnih i socijalnih doktrina, zatim politike istorije, posedovanje
istananog filozofskog pojmovnog aparata i poznavanje savremene
filozofije kao i srodnih disciplina kojima su se bavili drugi pripadnici
Frankfurtskog kruga kome je Nojman pripadao, omoguili su mu
stvaranje jednog neidolokog pristupa fenomenima politike teorije koji
drutva posmatra kao izrazito kompleksne sisteme koji se nalaze u
stalnom kretanju i suoavaju se sa razliitim problemima na razliite
naine. Zahvaljujui ovome, pronalazio je i razobliavao mitove unutar
svih ideolokih paradigmi.
Sledei nauk Karla mita prema kome su svi fenomeni politike
teorije polemiki, Nojman je pokuavao da pojmove i fenomene
politike teorije sagledava u kontekstu i da im u skladu sa ukupnim
odgovarajuim kontekstom daje vrednost. Recimo u tekstu O teoriji
federalizma 18 Nojman polazi od dva pitanja: 1. Postoji li vrijednost
inherentna federalizmu kao takvom? 2. Postoje li ciljevi koji se mogu
postii iskljuivo federalizmom? 19 Nakon pregnantnog istraivanja
istorije i analitike ovog pojma, Franc Nojman zakljuuje: Ovaj je tekst
pokuao pokazati neplodnost svake diskusije o prednostima federalizma
koja bi federalizam posmatrala apstraktno. Nema vrijednosti koje bi
pripadale federalizmu kao takvom, a federalizam se ne moe uspjeno
zastupati tezom da jedinstvene drave neumitno vode u politiko
potlaivanje. Svjedoanstvo povijesti ne podupira taj stav, pa ni stav da
je ustavna dioba vlasti najbolje jamstvo politike slobode. Kada se tim
razmatranjima pridrui i razmatranje o financijskoj nemoi ili politikoj
nespremnosti manjih jedinica da izau na kraj sa ozbiljnim
ekonomijskim neprilikama, neogranieno divljenje federalizmu
pokazuje se jo manje primjerenim. 20 Dakle bez namere da spori
vrednosti koje federalistiko ureenje moe imati (i najee ima) u odnosi na diktature koje nastaju u izvanrednom stanju s funkcijama
odreenim kontekstima, Nojman insistira na odvajanju njegovog
pragmatistikog opravdanja, odnosno njegove kontekstualne i
kontigentne vrednosti od navodnog metafizikog opravdanja, odnosno
18
Nojman, str. 180.
19
Ibid.
20
Ibid, str. 194.
48
navodne inherentne prednosti federalizma nad svakom unitarnom
dravom, nevezano od ostalih inilaca.
Slian postupak Nojman primenjuje i pri razmatranju diktature. Ve
na samom poetku, Nojman nas podsea da sama re diktator potie iz
rimskog ustavnog prava, te da je rimska diktatura bila dunost s jasno
odreenim ovlatenjima, opsegom i trajanjem, te se ne smije mijeati s
politikim sistemom u kojoj si neka individua ili grupa prisvajaju vlast i
gdje nema nikakvog opisa dometa ili trajanja diktatorske vlasti 21 Bitno
je podsetiti se da je diktatura tradicionalno smatrana opravdanom bar u
dva sluaja: kada se pravi drava i kada se ona uva. Drava je
tradicionalno predstavljala osnov svakog politikog ivota i conditio
sine qua non svih pojedinanih i kolektivnih prava njenih graana. Zato
se smatralo da u trenucima kada ona nastaje ili kada se brani od
razgradnje spolja ili iznutra, nuno mora doi do redukcije ili suspenzije
svih centripetalnih i pluralizujuih snaga te da se mo mora koncentrisati
na jednom mestu zbog efikasnsti odluivanja i delanja, kako bi se to
bolje ostvario osnovni cilj, a to je stvaranje ili opstanak drave.
Zaboravlja se da je ova vrsta klasine ustavne diktature i danas iva i
pohranjena u svim postojeim ustavima: dovoljno je pogledati odredbe
ustava koje se odnose na Vanredno stanje. Ovo je nuno imati na pameti
upravo da bismo izbegli moraliziranje o politikim sistemima, koje
onemoguuje sagledavanje njihove funkcije. 22 Nojman upozorava:
s povjesnog stajalita (se) ne moe odrati uobiajena konfrontacija
liberalne demokratije i diktature kao konfrontacija dobra i zla 23
Polazei od pragmatino-normativne (a ne apstraktno-metafizike)
prednosti liberalne demokratije nad diktaturom, Nojman upozorava da
odnos ova dva sistema nije jednostavan kako se to obino misli. Mogue
su tri vrste njihovog odnosa:
1. Diktatura moe biti nain ouvanja demokracije. To se meutim
slinima klasinom rimskom tipu to smo ga klasificirali kao neku vrst
uprave.
21
Ibid, str. 195.
22
Ibid, str. 211.
23
Ibid.
49
 2. Diktatura moe biti pripremanje demokracije. U tom sluaju
moemo govoriti o odgojnoj diktaturi.
3. Diktatura moe biti prava negacija demokracije, pa time i totalno
regresivan sistem. 24
Videli smo da u dve od ove tri kombinacije diktatura moe sluiti
promovisanju politikih, graanskih i ljudskih sloboda. Tek ovaj trei
sluaj je onaj u kome je diktatura kao politiki sistem usmerena direktno
prema negiranju i potiranju ljudskih i politikih sloboda. I upravo je ovaj
trei sluaj ono na ta je danas redukovan sam pojam diktature (pri emu
se iz ideolokih, ali i iz istorijskih razloga, zbog iskustva diktatura u 20.
veku, koje su gotovo sve bile ovoga treega tipa i odnele milione ivota,
odstranjuju ona dva prva pozitivna znaenja koje je diktatura imala u
istoriji).
3. Slobizam kao sistem diktature kakav je stvoren i razvijan u Srbiji
devedesetih izrazito je regresivan i tetan sistem, iznad svega zato to je
usmeren protiv svojih graana. Videemo kasnije da se on ne zasniva ni
na kakvom ideolokom aparatu, te da iza njega ne stoje nikakvi
opravdani ciljevi, ve da je smisao ovoga sistema: 1) isto upranjavanje
moi, zatim 2) sticanje enormnih profita nelegalnim i nelegitimnim
sredstvima i 3) postepena transformacija drutvenog kapitala ispod
ita, a sve ovo od strane vladajue klike u tom sistemu. Naveemo
samo neke od razloga zbog kojih je ovaj sistem diktature izrazito
regresivan:
1) Postavljen je na guenju politikih, ljudskih i graanskih sloboda,
umesto na njihovom razvoju. Razlog zbog kog ih sistem nije potpuno
uguio jeste iskljuivo kontraproduktivnost takve mere po opstanak
sistema. Dakle iza toga stoji logika po kojoj je bolje kontrolisano
doputati odreene slobode, ili simulacije tih sloboda, nego ih sasvim
potiskivati jer bi time jaao pritisak protiv reima. A zato je generalno
gledano pogubno u jednom drutvu guiti slobode umesto da se one
razvijaju, objasnilo nam je na stotine ozbiljnih autora do sada, dok je
istorija verifikovala njihove tvrdnje.
2) Logika njegovog funkcionisanja u okolnostima i kontekstu u
kome se Srbi i Srbija nalaze vodi upravo suprotnom od onog to
24
Ibid.
50
opravdava diktaturu: umesto njenoj odbrani (za ta se reim deklarativno
zalae) ova politika vodi postepenom cepanju, smanjivanju i unitavanju
i srpskog etnikog prostora i same drave Srbije. Konsekvence ovih
procesa su istinsko dovoenje u pitanje opstanka srpskog politikog i
kulturnog identiteta.
3) Katastrofalna ekonomska politika. Ovaj sistem, za razliku od
diktatura tipa ilea u vreme Pinoea, ili June Koreje, nije baziran na
visokoj ekonomskoj efikasnosti, niti je povezan sa nekom vrstom
ekonomskog liberalizma. On je ekonomski zasnovan na snanoj
infrastrukturnoj mrei koju je nasledio, bogatim resursima kojima zemlja
obiluje i solidnim linim finasijskim zalihama graana, te spoljanjim
dotacijama koje stiu od dijaspore (procenjeno na oko milijardu maraka
godinje, a moda i vie). Svakako, on sam od sebe ekonomski nije
sposoban ni za samoreprodukciju a kamoli za proizvodnju nove
vrdnosti, inovaciju proizvodnje, transformaciju zastarelih proizvodnih
lanaca i tehnolokih sistema, jo manje za profit. U osnovi se radi o
raubovanju i troenju osnovne ekonomske supstance i moe se
predvideti da e diktatura trajati donde dokle se ta osnovna supstanca ne
bude spustila ispod kritinog nivoa.
4) Iz svega ovoga gore navedenog slede katastrofalne demografske
posledice: bela kuga o kojoj se tako mnogo govori i permanentan odliv
najobrazovanijeg i najsposobnijeg dela stanovnitva.
5) Konano, opti nivo kulture stanovnitva srozava se do
neverovatnih granica umesto da se radi na njegovom podizanju. Zato
ovo nije ni odgojna diktatura, jer je usmerena u potpuno drugom pravcu
(iako naravno reim po starom real-socijalistikom ablonu stalno
insistira na razvoju kulture i ulaganju u nauku; pitanje za njih je naravno
emu to moe da slui kada je struktura ekonomskog sistema upravo
takva da se tim ljudima ne da prilika da pokau ta su nauili, kada nisu
motivisani da stvaraju niti su adekvatno nagraeni ).
Dakle Slobizam je u svim aspektima izrazito tetan, uzurpatorski
oblik diktature. Upravo na takvu uzurpatorsku vlast se, ini se, odnosi
Nojmanova klasina definicija diktature. Nojman kae: Diktatura za
nas znai vladavinu jedne ili vie osoba koje si prisvajaju i
monopoliziraju vlast u dravi, te ju izvravaju bez ogranienja.25 Kao
25
Ibid, str. 195.
51
to smo videli, rimska ustavna diktatura svakako ne spada u ovo, ali ova
definicija (koja je usmerena na ono tree, redukovano, ali danas
uobiajeno shvatanje diktature) je sasvim dobro polazite za bavljenje
uzurpatorskom diktaturom kakav je Slobizam. Zato i kreemo od nje.
Elem, po ovoj definiciji dakle postoji 1) jedan centar moi, koji
2)uzurpira, monopolie i prisvaja vlast (a to mora poivati na
prethodnoj uzurpaciji, osvajanju i ovladavanju instrumentima i
resursima moi) 3) pri emu nema nikakvog ogranienja za tu vlast.
4. Za nas je ovde kljuna distinkcija izmeu vlasti i moi. Vlast je
vezana za fomalne institucije sistema, ma kakve one bile, a mo moe
biti vie ili manje situirana u tim institucijama, ali se ne zasniva nuno
na njima. Moe se ak uslovno rei da osnovna razlika izmeu
demokratskih i nedemokratskih reima lei u stepenu povezanosti
odnosno razdvojenosti formalnih institucija sistema i realno postojee
moi. U Slobizmu, koji je takoe uzurpatorski sistem, postoji pomak u
odnosu na ovu klasinu definiciju, i taj pomak je upravo zasnovan na
ovoj distinkciji izmeu vlasti i moi. U ovom sistemu centar moi
pseudo-ograniava sopstvenu vlast, stvara konstrolisano pseudo-
ograniavanje samog sebe (svoje vlasti), kako bi predupredio istinsko
ograniavanje svoje vlasti time to bi se ograniila najpre njegova mo.
Postoje regularni izbori koji iako nisu slobodni nisu ni potpuno pod
kontrolom reima, u smislu da graani zaista izlaze na izbore bez
prinude i tajno glasaju. No, poenta je u prethodnoj pripremi i kontroli
navodnih alternativa koje mu se nude. Centar moi se prethodno
pobrinuo da graanin na izborima nema istinske alternative. Reim je
kontrolisao konstruisanje simulakruma alternative i uz pomo svih onih
mehanizama koje sam u prvom delu pokuao da opiem, uspeo je da
stvori tu viestruko korisnu opnu sastavljenu od simulakruma.
Postoji pseudo-alternativa, postoje razliite formalno registrovane
politike partije, ali to je kontrolisana i ograniavana alternativa,
sastavljena od aktera potpuno izolovanih od naroda te zbog toga za
veinu graana to de facto nije prava alternativa jer ne nudi nikakve
odgovore na realno postojee probleme. Cilj reima je da se pobrine da
takva alternativa, odnosno opozicija koja zapravo nije prava
alternativa, ostane na svojoj poziciji, pokrivajui prostor na kome bi
mogla da izraste prava alternativa koja bi pak mogla biti pravi izazov za
52
reim, a s druge strane, takoe, i da ti simulakrumi ne prerastu granice
koje su im zadate. U takvom sistemu centar moi moe sebi da dozvoli
ak i taj luksuz da neke delove vlasti poput upravljanja lokalnim
skuptinama, lokalnim medijima i kontrolisanja ogranienih finansijskih
tokova kao to su lokalni budeti, prosto preda tom simulakrumu
opozicije, te da na tome jo i profitira zbog korupcije opozicionih aktera.
Dakle pseudo-ograniavanjem svoje vlasti, apsolutni centar moi
odrava neogranienu istinsku, suverenu mo i potpunu kontrolu
sistema, ime spreava istinsko ograniavanje i moi i vlasti.
5. Ovaj tip diktature je zaista nov i specifian, iako u sebe ukljuuje i
neke elemente klasinih tipova diktature. Franc Nojman govori o tri
takva (pod)tipa: o jednostavnoj, cezaristikoj i totalitarnoj diktaturi. Za
jednostavnu diktaturu Nojman kae da se izvrava u prvom redu
posredstvom onoga to bismo mogli nazvati klasinim instrumentima
vladavine: posredstvom armije, policije, birokracije, sudstva. 26 I to
pomou apsolutne kontrole nad tim sredstvima prinude. Za nju je
karakteristino da se pojavljuje u zemljama u kojima mase puka
nemaju politike svijesti, te je politika stvar malih klika koje se natjeu
za prednosti. Veina puka nema posla s politikim ivotom. A
jedina drutvena kontrola koja je potrebna jest potkupljivanje i
korumpiranje nekolicine utjecajnih individua da bi ih se tjesno povezalo
sa sistemom. 27 U Slobizmu mase imaju dosta razvijenu individualnu
politiku svest, ali nemaju mogunosti da je kolektivno artikuliu jer je
sistem metodama atomizacije drutva potpuno rasturio sve strukovne,
korporativne i sline organizacije, koje bi mogle da kanalisanjem te
energije stvore paralelne centre moi. Mase nisu potpuno van politike.
Svest o krizi u kojoj se drava i drutvo nalaze je ogromna i postoji
potreba meu ljudima da se neto uini. Naroito graanski protesti od
1996/97, ali i mnogi drugi veliki politiki mitinzi, pokazali su i elju i
potrebu masa da uestvuju aktivno u oblikovanju politikog ivota.
Centar moi ne kontrolie nuno sve ove represivne mehanizme i
aparat prinude. Mora ih kontrolisati u velikoj meri, ali tek kao krajnju
26
Ibid, str. 198.
27
Ibid, str. 199.
53
instancu koju koristi u kriznim momentima. 28 Od sva etiri gore
navedena klasina elementa prinude, moe se rei da je Miloevi
direktno, u potpunosti kontrolisao samo policiju, dok su ostali
mehanizmi bili manje-vie ili bar delimino autonomni. Svakako se bar
moe rei da nisu bili u potpunosti pod njegovom direktnom kontrolom,
kao to je to u klasinim jednostavnim diktaturama.
Ovde takoe ne vai jednostavni princip kontrole po kome treba
samo potkupiti nekoliko uticajnih pojedinaca. Sistemi kontrole su
izuzetno sloeni, suptilni i funkcioniu na mnogo razliitih nivoa; to je i
logino jer se radi o veoma sloenom sistemu koji stalno mora da vodi
rauna o poloaju mnotva kljunih aktera u igri. Mase su vie nego
dovoljno politiki osveene da bi ih se moglo drati u pokornosti samo
pukim elementima prinude. Reim je morao da izgradi itavu jednu
sloenu strukturu koja je posredniki sloj izmeu masa i centra moi i
koji slui paralisanju inicijativa koje dolaze iz masa.
Sledei tip diktature je cezaristika diktatura. Nojman je definie
preko potrebe diktatora za javnom podrkom. U nekim situacijama
diktator moe biti prinuen da si izgradi javnu podrku, da si osigura
masovnu bazu, bilo za podizanje svoje vlasti, bilo za njeno izvravanje.
Taj tip diktature moemo nazvati cezaristikim; taj je tip, kao to govori
ime, po obliku uvijek osoban.29 Dakle uz posedovanje aparata prinude
ovde pridolazi i javna podrka. Zato se ovaj tip naziva i plebiscitarna
dikatatura jer se smatra da je masa nekom vrstom implicitnog ili
eksplicitnog plebiscita prenela na diktatora neogranienu mo, kako bi
on efikasnije mogao da obavi neki posao: da uredi zemlju koja je u
haosu, izvri nuno potrebne reforme i sl Za ovu diktaturu je bitan
pojam lex regia. Kako Nojman objanjava potestas tribunica (koja ide
uz neku vrstu harizme koju diktator ima) diktatora je izvor lex regia, a
lex regia je princip da volja preincepsa ima snagu zakona pomou
lex regia puk na njega prenosi sav svoj imperium i svu svoju potestas 30
Nojman detaljno navodi sluajeve Kleomanesa, Pizistrata, Cezara,
Avgusta i Kola di Riencoa, a pominje i Savonarolu, Kromvela,
28
Zanimljivo je da je vojska svih ovih godina, sa izuzetkom 9. marta 1991, ostala van
politike igre, te da je tadanji naelnik Generaltaba Momilo Perii uspeo da tokom
izborne krize 1996/97 sauva potpunu autonomiju vojske.
29
Nojman, ibid, str.198.
30
Ulpijan, navedeno prema Nojman, ibid, str. 204.
54
Napoleona I, Luja Napoleona, Musolinija, Hitlera i Perona kao
najznaajnije diktatore koji su imali plebiscitarnu podrku masa te su
stoga uspostavljali cezaristike diktature.
Mnogi povrni analitiari Miloevieve vladavine, skloni su da
njegov sistem poistovete sa nekom vrstom ovakve diktature, tvrdei da
su Srbi plebiscitarno dali podrku Miloeviu da zapone ratove i da ga
sve vreme bezrezervno podravaju budui je on navodno nosilac srpske
nacionalistike ideologije (pri emu se nacionalizam pomodno
izjednaava sa ovinizmom i faizmom). Ove tvrdnje ne odgovaraju
stvarnosti, ponajmanje kad se protegnu na ceo period njegove vladavine.
Kao to sam ve pomenuo, Slobizam ukljuuje neke elemente klasinih
diktatura, pa bi se tako u periodu od 1988-91, najkasnije 1992. u
Miloevievoj vladavini mogli nai neki elementi cezarizma.
Zahvaljujui nizu faktora, a posebno oseaju da je stari dravno-politiki
sistem na izdisaju te da mora doi do preureenja odnosa u SFRJ,
ogromna veina Srba je u ovom periodu stala iza Miloevia verujui da
e on u tom procesu redistribucije odnosa i moi najbolje zastupati
srpske nacionalne interese. Putem svih manipulativnih, propagandnih i
sistemskih mehanizama, on je uspeo da za sebe izbori podrku najveeg
dela srpske populacije.
Meutim, ta podrka ni u kom sluaju nije bila bezrezervna,
apsolutna i neograniena u smislu da bi na njega kao diktatora masa
prenela potestas da odluuje o ivotu i smrti, o imovini i drugim
pitanjima toga tipa. Nikakvim aktom, ni neformalnim ni formalnim
takva podrka nije iskazana niti je bilo kome to padalo na pamet.
tavie, usled pritiska javnog mnenja i graanstva, sistem ne samo da
nije formalno homogenizovan u smislu suspenzije pluralizma,
demokratije, ve je upravo u trenucima najvee Miloevieve
popularnosti suspendovan formalan jednopartijski sistem, donet
relativno liberalan Ustav i uveden formalni politiki pluralizam i
demokratsko ustrojstvo. Dakle itava pravno-politika procedura je ila
u obrnutom pravcu od onog u kome se obino kreu cezaristike
diktature (gde se obino suspenduje pluralistiki Ustav).
Zatim, kada se graani Srbije optuuju da su na prvim slobodnim
izborima iz 1990. glasanjem dali podrku Miloeviu za otpoinjanje
ratova u bivoj Jugoslaviji, potpuno se previa kontekst u kome je
glasanje odrano, kao i programi koje su nudili tadanji akteri.
55
Celokupna kampanja je bila obeleena i odnosom prema pitanju rata.
Upravo je Miloevi uspeo da nametne sliku prema kojoj on nudi
sigurnost, izbegavanje rizika, preureenje zemlje mirnim putem,
partizansku ideologiju mirnog suivota sa drugim nacijama, dok je sa
druge strane predstavljana opozicija (pre svih najjaa stranka SPO) kao
nosilac mranih tekovina etnitva, ovinizma, mrnje prema drugim
narodima, rizika, mogunosti otpoinjanja ratova Izgledalo je kao da
on nudi umereni nacionalizam, zanovan na mirnoj borbi za preureenje
SFRJ i izbegavanju rata (te rizika i nesigurnosti skopanih sa njim),
naspram opozicije koja nudi rat, razaranje i ovinizam. 31. Prema tome i
po tom pitanju graani Srbije su se izjasnili protiv rata. Ve od 1991, a
najkasnije od 1992, Miloevi nije imao tako veliki broj graana iza
sebe. Veoma brzo je pao ispod 50 % realne mase. Dakle ni u kom
sluaju se tu nije vie moglo govoriti ak ni o elementima cezarizma.
6. Poslednji tip diktature koji Nojman analizira je totalitarna
diktatura. Ona je najopseniji i najkompleksniji sistem diktature. Javlja
se kada kombinacija monopolizovane prinude i podrke masa nije
dovoljna za garantovanje vlasti. O njoj Nojman kae: Moe biti
potrebno da se kontrolira odgoj, sredstva komunikacije i ekonomijske
institucije, te se tako cjelina drutva i privatni ivot graanina upregnu u
sistem politike dominacije Ona moe biti bilo kolektivna bilo
osobna, to e rei moe, ali ne mora imati cezaristiki element. 32
Posao koji mi je u ovom delu preostao je da pokaem da Slobizam
nije ni totalitarna diktatura iako, naravno, sadri neke njene elemente.
Ve sama injenica postojanja liberalno-demokratskog ustava i
formalnog politikog pluralizma, odvaja Slobizam od klasinih
totalitarnih jednopartijskih sistema koji su obeleili prvu polovinu ovoga
veka (pre svega se misli na Musolinijev faizam, Hitlerov nacizam i
Staljinizam). Druga kljuna razlika je svakako nepostojanje masovnog i
otvorenog nasilja kao sredstva razraunavanja sa politikim
neistomiljnicima. No najbolje e biti da i ovde sledimo Nojmana koji
31
Valja se setiti da je upravo Vuk Drakovi u to vreme mahao kartama Velike Srbije
koja se mora ostvariti po svaku cenu, a indikativno je da je ostala u opticaju i njegova
navodna izjava data na zboru u Novom Pazaru o tome da e on prvi odsei ruku
svakome ko ponese zelenu zastavu SDA.
32
Nojman, ibid, str.198.
56
daje pregled pet bitnih faktora koji odluujue determiniu totalitarnu
diktaturu, i da preko njih izvrimo poreenje ovog sistema sa
Slobizmom.
Prvi faktor je prijelaz od drave koja se temelji na zakonima
(njemakog Rechtsstaat-a) u policijsku dravu. Vladavina zakona znai
pretpostavku u korist graanskih prava a protiv dravne prinude. U
totalitarnoj dravi ta je pretpostavka obrnuta. I dalje moe (se)
pretpostaviti da su ovlatenja izvrnih organa totalitarnih drava da po
svojem nahoenju raspolau ivotom, slobodom i vlasnitvom
najpoznatiji vid te diktature. 33 Slobizam se formalno temelji na
vladavini prava i na graanskim pravima za razliku od totalitarne drave
koja se i formalno i sadrinski zasniva na dravnoj prinudi. Ovo
formalno postojanje ustavom zagarantovanih graanskih prava i pravne
drave jeste sutinski uslov opstanka takve vrste diktature. ak ni u
sadrinskom smislu nema velikog, masovnog i pre svega permanentnog
krenja osnovnih ljudskih prava i graanskih i politikih sloboda.
(Problem Kosova je druge prirode i ne mogu ga razmatrati ovde).
Ovde Miloevi opet koristi skalu o kojoj smo govorili. U normalnim
periodima i uslovima, posebno u klasinim imovinskim, krivinim i
drugim sporovima, pravna drava najee funkcionie i graanin
uglavnom moe raunati na zatitu svojih prava. Meutim, u trenucima
krize i sluajevima koji su izuzetno bitni za opstanak reima, ta prava se
najee suspenduju i gaze ili se pravo selektivno primenjuje. Miloevi
(u unutranjoj politici) obino koristi Makijavelijev savet da kad treba
udariti, onda to treba izvesti to je jae mogue, a onda polako poputati.
U Slobizmu ni u kom sluaju ne vai ovaj poslednji Nojmanov paragraf
po kome izvrni organi totalitarne drave po svom nahoenju mogu
raspolagati ivotom, slobodom i vlasnitvom. To bi bila otvorena
diktatura, a Slobizam je upravo sutinski oblik prikrivene diktature koja
se zasniva na formalno postojeim odredbama liberalne demokratije.
Slobizam se karakterie time to kod graana postoji dominantan oseaj
sigurnosti kad su u pitanju ivot, vlasnitvo (ne i ono u banakama) i
mnoge bazine slobode. U totalitarnoj diktaturi takvog oseaja nema ve
postoji obrnuti oseaj stalne ugroenosti ovih triju fundamentalnih
prava.
33
Ibid, str. 207.
57
 Drugi faktor je, prema Nojmanu prijelaz od rasprene vlasti u
liberalnim dravama u koncentraciju vlasti totalitarnih reima. Ta
koncentracija moe se razlikovati i po formi i po stupnju . No ni u kojoj
totalitarnoj dravi nema mjesta za razliite liberalne naine raspodjele
vlasti kao to su to dioba vlasti, federalizam, funkcionirajui
viepartijski sistem, dvodomni sistem, itd. 34 Ovde se Slobizam gotovo
u potpunosti slae sa svim ostalim oblicima diktature; ova centralizacija
i monopolizacija moi i realne vlasti je upravo kljuna odlika diktature.
Svaka diktatura je totalitarna u smislu da mora da poseduje ili kontrolie
sve oblike i izvore moi u drutvu te stoga ona ne moe dopustiti
postojanje ozbiljnih paralelnih centara moi. Za razliku od klasine
diktature kojoj ne treba nikakva, pa ni formalna podela vlasti, Slobizam
se zasniva na takvoj formalnoj podeli vlasti. Meutim de facto ona ne
funckionie, nego imamo simulakrume viepartijskog sistema,
simulakrume partija, simulakrum podele vlasti na zakonodavnu, izvrnu
i sudsku (centar moi kontrolie sve tri), a u Jugoslaviji imamo
simulakrum federalizma. No ipak kljuna je realna koncentracija moi i
ova formalna podela vlasti je upravo uslov za opstanak nepodeljene
moi. Kada Miloevi poinje da gubi realnu vlast i realnu mo
(finansije, tajnu policiju i druge elemente prinude) na odreenom delu
teritorije, odnosno kada na tom delu doe do istinske disperzije moi
koja preti da se pretvori u disperziju vlasti i da nastavi da se iri prema
centru Miloevieve vladavine, on taj deo amputira kao gangrenozno
tkivo da bi zatitio svoju total(itar)nu vladavinu na ostatku teritorije.
Ova prva dva faktora prema Nojmanu nalazimo i u apsolutnoj
monarhiji, dok je ono to je distinktivna odlika totalitarne diktature
postojanje monopolistike dravne partije.35 Takva partija je, kae
Nojman,potrebna, budui tradicionalni instrumenti prinude nisu
dostatni za kontroliranje industrijskog drutva pogotovo zato to
birokracija i armija ne moraju uvijek biti pouzdani. Monopolistika
partija je fleksibilan instrument koja prua snagu za kontroliranje
dravne mainerije i drutva, te izvrava gigantski zadatak betoniranja
autoritarnih elemenata drutva u jednu cjelinu. 36
34
Ibid.
35
Ibid.
36
Ibid.
58
Valja napomenuti da Nojman sve vreme ima na pameti totalitarne
diktature koje su nastajale iz liberalnih demokratija. Slobizam je
diktatura koja je nastala iz jedne meke verzije ovakve klasine
totalitarne diktature, i svoju mo velikim delom duguje odreenim
kontinuitetima (pre svega kontrola policije i tajnih slubi, kontrola
drutvene i dravne svojine) sa prethodnim reimom. Slobizam je
viepartijski sistem, ali partije u njemu su vie simulakrumi politikih
partija nego to su prave partije.
Zanimljiv je poloaj vladajue partije (SPS). Ona najpre nije
monopolistika u smislu u kome su to partije iz klasinih diktatura, iako
ona pretenduje na taj poloaj i doivljava sebe kao jedinu dravnu
partiju. Ona izlazi na izbore i nema Ustavom zagarantovan
monopolistiki poloaj. Ali Miloeviu su mnogo znaajniji neformalni
centri moi preko kojih vlada nego sama partija. Ve negde od 1992/93,
kada je prvi put imao probleme u sopstvenoj partiji, morao je da zakljui
kako je takva i tolika partija nepouzdana i mnogo je tee kontrolisati
nego neformalne centre moi. Zato je uradio neverovatnu stvar, da i od
sopstvene partije stvori simulakrum; simulakrum masovne i vodee
partije. To je uradio tako to je partiju potpuno oistio od bilo kakve
stvaralake i misaone snage, od svih autoriteta koji su u njoj bili.
Napravio je jedan veliki simulakrum koji aktivira samo pred izbore i
koristi ga da preko nje, kao navodno nacionalistike i navodno
socijalistike partije, osvaja glasove i formalnu vlast. Istovremeno je
stvorio navodnu partiju (JUL) koja je u stvari pravi neformalni centar
moi, jedan komunistiki politbiro koji, iako na izborima nikad ne bi
mogao ni cenzus da preskoi, ipak vlada dravom. To je Miloevievo
udarno jezgro, ideoloka vojska, mala grupa pouzdanih ljudi kojima
komanduje Miloevieva ena, neto poput boljevike, lenjinovske
partije u njenom zaetku, neto to nikada nee biti razvodnjeno
omasovljenjem jer se zasniva na u zemlji veoma nepopularnoj
komunistikoj ideologiji.
Dakle u slobizmu nema ove vodee partije koja ima ustavom
zagarantovani monopol na politiku vlast. Ovde su partije prinuene da
se bore za vlast na izborima, ali radi se o kontrolisanim partijama i
umnogome kontrolisanim, ne potpuno slobodnim izborima.
etvrti faktor koji Nojman navodi je prelaz od pluralistike u
totalitarnu kontrolu nad drutvom. Drutvo se vie ne razlikuje od
59
drave; ono je totalno proeto politikom vlau.37 Slobizam je, opozicije. U Slobizmu nema direktnog nekontrolisanog ubijanja, nema
podsetimo se, nastao iz jedne totalitarne diktature, a ne iz liberalne
demokratije, pa je zahvaljujui tome nasledio te razliite mehanizme
totalitarne vlasti, odnosno kontrole svih apekata drutva od strane
drave. Njegova poenta je to to je ta totalitarna kontrola formalno
ukinuta a sadrinski ouvana. Na jednom drugom mestu objanjavao
sam logiku po kojoj je kontrola mnogo vea u Slobizmu nego u titoizmu.
38
U titoizmu kao formalnoj jednopartijskoj diktaturi, partija je imala
Ustavom zagarantovano, monopolisano mesto onoga koji dri vlast i
mo. Zato je mogla da dopusti relativno slobodan razvoj nekih sfera
drutva u kome su ljudi mogli da kao pojedinci i kao lanovi
npr.strukovne organizacije praktikuju odreeni, za diktaturu dosta visok
stepen slobode i ne toliko kontrolisanog delanja. U Slobizmu, u kome
partija nema takvu ustavom zagarantovanu poziciju, a sa nje kree,
centar moi je prinuen da mnogo preciznije kontrolie aktere drutva,
kako bi mogao da deluje preventivno i da dri aktere u poloaju
simulakruma. Proces naknadne izgradnje navodno spontanih ili pseudo-
spontanih institucija drutvenog organizovanja mora biti potpuno
kontrolisan, praen i njime se bar delimino mora upravljati, kako
graansko drutvo ne bi zaista poelo da funkcionie na principu proklamuje u svim sferama drutva i svim sferama duhovnog ivota.
spontanosti, i kako se u okviru njega ne bi izrodili istinski centri moi.
Dakle nema direktnog meanja i identifikacije drave i drutva, kakva je
poznata u totalitarnim diktaturama; drava i drutvo su formalno
odvojeni, ali se kontrola graanskog drutva ostvaruje preko sistema
simulakruma koji sam u prvom delu izneo.
Konano, peti i presudni faktor totalitarizma, prema Nojmanu, jest
oslanjanje na teror, to jest upotreba neproraunjljivog nasilja kao stalne
prijetnje individui. 39 U Slobizmu toga nema. Otvoreni teror bi bio kraj
takvog reima: vodio bi u klasinu jednostavnu diktaturu i kao posledicu
bi imao homogenizaciju reformske energije koja bi bila direktno
usmerena na reim. Tako bi bio izbrisan ceo ovaj zatitini omota
simulakruma (ukljuujui i simlakrum pravne drave) i nezadovoljstvo,
bes i otpor bi bili usmereni direktno protiv reima, a ne i protiv
37
Ibid.
38
Pogledati esej Nadziranje i podvoenje.
39
Nojman, ibid, str. 207.
60
gulaga i slinih logora, nema montiranih zatvorenih suenja; javnost
informisanja, suenja i sl. je veoma visoka i razvijena. Sve to je mogue
upravo zbog ove mree simulakruma, koja demobilie pro-reformske
mase i razvejava njihovu energiju. Centar moi naravno poseduje
monopol na upotrebu sile, ali je koristi veoma selektivno i dozirano;
taman koliko treba da se protesti ogranie i ljudi delimino zastrae. To
svakako nije onaj kvantitet i kvalitet stalno prisutne represije i terora,
odnosno straha za goli ivot koji ljudi u klasinom totalitarizmu oseaju
za sebe i svoje blinje.
Pomenuo bih jo nekoliko sutinskih elementa u kojima se Slobizam
razlikuje od totalitarne diktature. To su vladajua ideologija,
obrazovanje i problem straha.
7. U totalitarnim diktaturama vladajua ideologija i sistem politikih
vrednosti koji se proklamuju izrazito su nedemokratski i neliberalni (u
smislu politikog liberalizma). Postoji jedinstvo oficijelno, formalno
proklamovane totalitarne ideologije i realno postojeeg totalitarizma.
Vladajua (jednopartijska i nedemokratska ) ideologija ispoveda se i
Ona proima bukvalno sve delove drutva i drave. Kritika vladajue
ideologije, sistema politikih vrednosti, vladajue partije i pojedinaca
zabranjena je, kao i predlaganje drugaijih politikih sistema i ideja.
U Slobizmu toga nema. Ne postoji oficijelna totalitarna ideologija.
Zapravo ne postoji nikakva vladajua ideologija kojom bi reim
pokrivao svoje delovanje. Proklamovano politiko ureenje je liberalno-
demokratsko i reimu je i te kako stalo da se taj simulakrum liberalne
demokratije odri. Postoje Ustavom garantovane slobode u tradiciji
konstitucionalizma (koje se meutim raznim pravnim mahinacijama
ugroavaju onoliko koliko je potrebno da se reim zatiti a da se ipak
odri neko ubeenje u masi da sudovi uglavnom rade po zakonu),
postoji politiki pluralizam (makar mnotvo partija koje je lako
registrovati, ba kao i nevladine organizacije), i to je bitno, kao pravilo
uspostavljen je politiki diskurs po kome se svi politiki akteri pozivaju
na demokratiju i slobodu (iako pod time podrazumevaju razliite stvari).
Teko bi bilo i zamisliti da reim suspenduje Ustav i bazine politike
slobode (iako mu opozicija pomae u tome dezavuiui postepeno
61
instituciju graanskog protesta) i da uvede kao zvaninu neku vrstu
jednopartijske diktature i neku vrstu nedemokratske ideologije. Iako bi
ta faza mogla da potraje, to bi definitivno bio poslednji period vladavine
reima jer bi se time potpuno ogolio i ostao bez zatite koju mu
opozicija prua.
Mnogi analitiari su skloni da tvrde kako je nacionalizam ta vrsta
sveproimajue ideologije koja homogenizuje Srbe (termin Srbi se
izjednaava sa terminom graani Srbije koji se pak ne koristi jer im se
to ne uklapa u postavku o primorodijalistiki orijentisanim Srbima)
uskraujui osnovne slobode ostalim narodima koji ive sa Srbima. Pri
tome se nacionalizam izjednaava sa ovinizmom i nacizmom i tvrdi
se da u Srbiji postoji oficijelna ideologija koja poziva na teror prema ne-
Srbima i na obraun sa i na etniko ienje svih stanovnika (ne opet
graana) koji nisu srpske nacionalnosti. Ove tvrdnje ne stoje. Najpre
nigde nije ni sadrinski ni formalno proklamovana takva
politika.40tavie, sam Miloevi nije uopte nacionalista i kao svim
titoistikim acima i njemu i njegovoj eni taj diskurs i pristup politici
izuzetno je stran i neprijatan. Teko e se bilo gde nai neki
nacionalistiki, a jo manje ovinistiki izlet ili ispad u njegovim
govorima. On po pravilu govori o graanima Srbije a ne o Srbima.
Dalje, u praksi, to se tie individualnih prava, nije bilo drastino
veih krenja pojedinanih prava pripadnika nacionalnih manjina od
krenja individualnih prava pripadnika srpske nacije. Miloevi se
jednako odnosi prema svojim politikim protivnicima ma kojoj
nacionalnosti oni pripadali.41 Ako dakle pogledamo poloaj dravi
lojalnih nacionalnih manjina teko e se nai sluajevi krenja
individualnih prava pripadnika manjina kao pripadnika manjina. Takvih
sluajeva je bilo (naroito u vremenu rata u susedstvu Srbije), ali ni u
kom sluaju se ne moe govoriti o planiranom, sistematskom, ideoloki
40
Vojislav eelj je samo instrument koji slui za zaplaivanje jednako Srba koliko i ne-
Srba; njegovi ovinistiki nastupi su bili Miloevieva taktika da sebi kod meunarodne
zajednice, ali i kod graana obezbedi legitimitet umerenog nacionaliste koji je mnogo
bolja solucija nego ovinizam eelja.
41
Sluaj kosovskih Albanaca ovde neemo razmatrati jer je pria daleko sloenija. Na
Kosovu se nije radilo o njihovoj borbi za ljudska prava i za bolji politiki poloaj kao
graana Jugoslavije i Srbije, ve se radilo o borbi za otcepljenje jednog dela dravne
teritorije.
62
propagiranom i sprovoenom nacizmu i ovinizmu prema graanima
Srbije koji su druge religije ili etnike pripadnosti. Dovoljno je navesti
primer Vojvodine kao istinski multietnike i multikulturne sredine gde
pripadnici manjina imaju visok stepen kulturnih i politikih prava i gde i
sama drava Srbija puno daje za ouvanje distinktivnih odlika
manjinskih grupa i njihove kulture. Posebna je pria to to su Srbi (sa
pravom) izuzetno zabrinuti za opstanak svoje drave i nacije i to to daje
irok prostor za razliite manipulacije od strane neodgovornih politikih
lidera.
U vezi sa ideologijom je i pitanje obrazovanja. U totalitarnim
ideologijama, obrazovanje igra izuzetno znaajnu ulogu u propagiranju i
nametanju jednoumlja i nedemokratskog sistema politikih vrednosti.
Ono je potpuno kontrolisano i podreeno politikim ciljevima vladajue
garniture. Nameu se, propisuju i kontroliu i metodi i sadrina
obrazovanja. kolskom sistemu ne sme biti ostavljen nikakav stepen
autonomije, a profesori i uitelji su dravni slubenici koji nemaju
nikakvih prava na slobodu miljenja i rada kao ni bilo kakvih istinskih
prava.
U Slobizmu je situacija drastino drugaija. Sistem obrazovanja i pre
svega sistem politikih vrednosti koji se njime prenosi u visokom
stepenu su slobodni. Svakako, nema sveopte represivne kontrole i
terora koji postoji u totalitarnim diktaturama. Profesori u kolama veoma
esto trajkuju borei se za bolje uslove rada. Univerziteti su sve do
1998. bili skoro potpuno slobodni i tek nakon donoenja restriktivnog
Zakona o univerzitetu reim ih je najveim delom stavio pod kontrolu;
pre svega zato to su bili jezgro politikih i protestnih okupljanja, a ne
zato to su bili sporni nastavni planovi i programi. Ni posle stavljanja
Univerziteta pod kontrolu nije dolo do nekih radikalnih promena u
nastavnim programima kao ni u smislu i ideolokoj semantici onoga to
se predaje. Kontrola u drutvu se ostvaruje preko daleko suptilnijih
mehanizama.42
Konano, pitanje straha. Za razliku od totalitarnih diktatura ovde
nema terora, nema masovnih hapenja, progona i zatvaranja, pa obian
graanin ak ni u sluajevima politikih protesta nije svakodnevno
zabrinut za svoj ivot i opstanak. Postoji selektivna i ograniena
42
Pogledati prvi deo lanka.
63
upotreba prekomerne sile od strane policije i esta privoenja, naroito u
periodima kad se reim nalazi u krizi; ali to nema nikakve veze sa svim
onim to se deava u klasinim totalitarnim diktaturama gde najpre
nikakvi javni protesti ne bi mogli ni biti zamislivi. Postoji Ustavom
priznata i uglavnom prihvaena sloboda kritikovanja vlasti. Strah za
sopstveni ivot oveka i ivote njegovih najbliih nije izvor vladavine
reima. Ljudi se ne plae da protestuju i spremni su na mnogo toga da bi
zatitili svoja prava; uzrok neuspeha protesta nije strah graana ve
korumpiranost i nesposobnost opozicionih lidera kojima graani s
pravom ne veruju. Obini graani imaju druge vrste realno zasnovanih
strahova: strah od neizvesnih promena koje ne nose u izgledu sigurna
poboljanja, strah za linu ekonomsku i socijalnu sigurnost, strah od
bolesti i gubljenja prava na zdravstvenu zatitu, strah za ouvanje
kolektivnog, nacionalnog i kulturnog identiteta, strah za opstanak svoje
nezavisne drave Na sva ova realno postojea i urgentna pitanja
opozicija ne daje nikakve odgovore.
8. Da rezimiramo. Slobizam ne spada ni u jedan od ova tri oblika
klasine diktature sa kojim smo ga uporeivali, iako, naravno poseduje
neke njihove elemente. Radi se o inoviranom, suptilnom mehanizmu, o
diktaturi koja vlada putem simulakruma; o sistemu koji umesto da
prekrije sve delove drutva zabranama, represijom i ideologijom, bez
ikakve ideologije doputa kontrolisane (pseudo)slobode te kontrolie i
kanalie ove potencijalno subverzivne pokrete energije, inei ih
kontraproduktivnim po promene i stvarajui od njih de facto snaan
mehanizam konzervacije sistema.
U poslednjem delu ove studije, izloiu na jednom eklatantnom
primeru kako taj sistem funkcionie u praksi i potrudiu se da na
primeru krize od 17. maja 2000. pokaem kako svi ovi , u prvom delu
nabrajani mehanizmi rade.
c) 17. MAJ SLOBODANA MILOEVIA
1. Kada je 2. decembra 1851. Luj Bonaparta izvrio dravni udar u
Francuskoj, javnost (francuska i evropska) bila je zgranuta tim inom
jednog arlatana i avanturiste, i smatrala je ceo dogaaj jednim
64
neshvatljivim aktom nasilja. Bio je to dogaaj koji je kao grom iz vedra
neba iznenadio ceo politiki svet koji su jedni osuivali s povicima
moralnog negodovanja, a drugi ga primali kao spas od revolucije i kao
kaznu za njena zastranjivanja, no kojem su se svi samo udili i koji niko
nije razumeo.43 Neposredno nakon toga Karl Marks je napisao 18.
Brimer Luja Bonaparte u kojem je izloio ceo tok francuske istorije od
februarskih dana u njenoj unutranjoj povezanosti, objasnio udo drugog
decembra kao prirodan, nuan rezultat te povezanosti.44
Ogromna vrednost ovog spisa lei u tome to je Marks u njemu na
briljantan nain opisao celokupno francusko drutvo u svoj njegovoj
kompleksnosti. Ovaj spis je sreom lien redukovanja svih drutvenih i
politikih fenomena na sukob dve koherentne i zatvorene klase (to e
postati moda u kasnijoj marksistikoj ortodoksiji). Oslikavajui
turbulencije i burne transformacije u francuskom drutvu i dravi u
ovom post-revolucionarnom periodu, Marks nam izlae mnotvo
najrazliitijih fenomena, mehanizama i metoda sukobljavanja i borbe
izmeu razliitih klasa, ali i unutar njih, mnotvo individualno-
psiholokih kao i socijalno-psiholokih zapaanja, razliite trendove koji
dovode do takvog razbijanja drutva u samom sebi da u kriznim
trenucima vie ne postoji nijedna organizovana snaga, a jo manje
snaan drutveni konsenzus koji bi mogao da se suprotstavi uzurpatoru i
spase drutvo.
Kada je Slobodan Miloevi sedamnaestog maja izveo svoj coup
detat preuzimajui ili zatvarajui bez ikakvog zakonskog pokria,
najznaajnije opozicione medije u zemlji, beogradska javnost je
pokazala svu svoju bedu: ne samo da niko nije dao odgovarajue
objanjenje tog dogaaja ve niko nije uistinu ni govorio o tome ta taj
dogaaj zapravo predstavlja (coup detat) te kakve su konsekvence
svega toga to se u narednih nedelju dana dogodilo (eutanazija opozicije
i njeno ponovno svoenje na beznaajni politiki faktor, na simulakrum
opozicije). Preostali opozicioni mediji i opozicioni javni radnici i
analitiari, trudili su se da se praina to pre slegne i ve nakon desetak
dana poeli su da piu kao da se nita nije dogodilo, bez ijednog
43
Fridrih Engels, Predgovor treem nemakom izdanju, u Osamnaesti brimer Luja
Bonaparte, Kultura, Beograd 1960, str. 8
44
Ibid.
65
analitikog ili kritikog teksta usmerenog prema najveim krivcima,
opozicionim liderima. U punoj meri su dokazali da se ne radi o
nezavisnim medijima ve o pravom simulakrumu koji je pokrivajui
neuspeh opozicije de facto pomogao da se stvari slegnu i da se i nadalje
odrava status quo.
Udar od sedamnaestog maja bio je nuan rezultat prethodnog
estomesenog procesa ponovnog ujedinjavanja opozicije u kome se
inilo da je opozicija prerasla granice simulakruma i da je usled silnih
Miloevievih greaka poela da predstavlja realnu politiku snagu zajedniku sadrinsku platformu koja bi je pred zabrinutim graanima
sposobnu da izvede promenu reima. Ovaj proces ujedinjavanja iniciran
je nenamerno od strane reima.
Naime, krajem 1999. srbijanska opozicija bila je radikalno
razjedinjena po svim pitanjima i jedino im je geslo bilo zajedniko:
Marirati do pobede u vie kolona. Nikakvi oblici zajednikog
delovanja nisu prema opozicionim liderima bili mogui. U takvoj
situaciji, reim je pred kraj godine izglasao novi Zakon o lokalnoj
samoupravi koji je doneo i novi izborni sistem. Umesto dotada vaeeg
proporcionalnog, uveden je jednokruni veinski izborni sistem za izbor
lanova lokalnih parlamenata. Raunica je bila veoma jasna: budui da
je ukinut cenzus, time je najpre izbegnuta mogunost bojkotovanja
izbora od strane biraa ( a to je izgledalo kao najrealnija opcija s
obzirom na poverenje koje birai imaju u sve politike lidere); zatim,
ovakav sistem jasno favorizuje ukrupnjavanje budui da pobeuje
kandidat koji na jednom glasanju dobije najvei broj glasova (ma koliki
on bio). Dakle, razjedinjena opozicija ne bi imala nikakve anse protiv
jedinstvene liste vladajue koalicije.
Reim je smatrao da e ovim zakonom povratiti optinsku i gradsku
vlast u najveim gradovima, a koju je izgubio na izborima iz 1996. Jo
najmanje dvadeset dana nakon donoenja zakona, opozicioni lideri su
nastavili da guslaju svoju priu, a onda je neko seo i proitao taj zakon.
Shvatili su da e time izgubiti ono to su dotada osvojili; pre svega
kontrolu znatnih finansijskih sredstava koji se nalaze u gradskim
budetima (naroito Beograd), kontrolu lokalnih medija i konano,
kontrolu birakih spiskova. Po hitnom postupku zakazan je sastanak i
ve desetog januara 2000. postignut je Sporazum o zajednikom
delovanju opozicije koji nije ponudio nita novo u vezi sa strategijom
66
delovanja, ali je bio bitan jer se otada Ujedinjena opozicija pred
narodom pojavljuje kao jedinstven faktor koji zajedniki donosi odluke i
reaguje na poteze reima. Zajednika platforma je bila traenje to
hitnijih izbora na svim nivoima, a Drakovi je otvorio vrata Studija B
kao najvanijeg nevladinog medija u Srbiji za ostale lidere, kao i za
druge opozicione faktore . Najvanije je bilo da su lideri prestali da se
pljuju, optuuju i napadaju. Sve od tada pa do Udara od 17. maja,
Ujedinjena opzicija nije uradila ama ba nita: niti je pokazala ikakvu
sposobnost da iznudi traene izbore niti je ponudila neku ozbiljnu
predstavila kao ozbiljnu politiku alternativu reimu, koja nudi odgovore
na ogromne postojee probleme (kao to su problem Kosova, problem
ekonomskih reformi, strategija zatite drave i nacije). Sve to su
uradili bilo je da su prestali da se pljuju.
Nakon puno prie i uzaludnih sastanaka na kojima nita konkretno
nije dogovoreno niti uraeno, postalo je jasno da se ne mogu izboriti za
prevremene izbore na svim nivoima. Ali do kraja godine bilo je nuno
odrati redovne izbore za lokalne skuptine, kao i savezne izbore.
Ispostavilo se da je zbog ogromnih problema u kojima se drava nalazi,
kao i zbog sijaset neverovatnih greaka koje je Miloevi pravio od
poetka godine, bilo sasvim dovoljno to to Opozicija nita ne radi
(dakle ne pravi ni gluposti) i slika se zajedno, da veina graana najavi
pobedu i takve opozicije na predstojeim izborima. Jasno se videlo i
osealo da je Miloevi ostao bez ikakvog legitimiteta i da e ljudi
glasati za opoziciju samo da ne bi glasali za njega.
Reim je, verujui u svoju izbornu snagu, najpre najavio lokalne
izbore za prolee (u tu svrhu je na elo najznaajnijih lokalnih odbora
SPS postavio izuzetno znaajne kadrove), a zatim je, kad se unutar tih
partija shvatilo koliko im je nizak rejting, morao da odustane i da ih
odloi za jesen. Miloevi je upao u istinsku krizu. Upotrebio je gotovo
sve mehanizme koje koristi u uobiajenim momentima (permanetno
drakonsko kanjavanje opozicionih medija, stalne optube opozicije da
su izdajnici i NATO plaenici), poeo je sam veoma esto da se
pojavljuje u javnosti i da time potpuno kontraproduktivno troi i ono
malo harizme to mu je ostalo, gurnuo je eelja nazad u politiku
arenu, pri emu je ovaj doiveo nekoliko estokih amara u duelima sa
opozicionim liderima Nita od tih pseudo-legalistikih metoda nije
67
vredelo, a vreme je prolazilo neumitno donosei izbore sa, u najmanju
ruku, neizvesnim ishodom po Miloevia.
2. Polovinom aprila, opozicija je konano uspela da napravi veliki
miting u Beogradu na kome se okupilo oko 200 000 ljudi, koji su, iako
nezadovoljni liderima, izali da pokau kako u Srbiji postoji ogromna
elja za promenom, te da prue jo jednu ansu toj opoziciji kako bi se
svi zajedno izborili za promene. Poneseni ovim uspelim mitingom,
nakon incidenta koji se dogodio u Poarevcu (srpskom Kumrovcu, gradu
iz koga je familija Miloevi), kada su pretueni i uhapeni lanovi
Otpora, opozicioni lideri su za 9. maj zakazali miting u tom mestu.
Tih dana se u medijima stalno spekulisalo o graanskom ratu; tenzije
su opasno podizane, a aktivisti Otpora i opozicije neprestano su bili
privoeni i hapeni irom Srbije. Reim je bio izuzetno nervozan, a
zakazivanje mitinga u Poarevcu shvaeno je kao izuzetno bezobrazan
izazov. I represivna maina se pokrenula punim zamahom. Odravanje
mitinga nije oficijalno zabranjeno (ovaj reim ne ostavlja pismene
tragove iza sebe kad god je to mogue), ali je na istom mestu zakazan i
odran miting (proslava 9. maja) u organizaciji JUL-a i levih snaga.
Poarevac je pretvoren u zabranjen grad: opasan je policijom koja je
proveravala, zaustavljala i vraala sva vozila bez poarevake
registracije koja su elela da uu u grad; organizovane grupe graana (sa
opozicionim liderima) su zaustavljane jo kod Beograda bez ikakvog
obrazloenja. Pogaeni su mnogi fundamentalni lanovi Ustava, poput
onih koji garantuju slobodu kretanja, politikog organizovanja i
delanja U kampanji protiv uhapenih lanova Otpora iz Poarevca,
upotrebljeni su njihovi medicinski dosijei to je sraman, protivustavni
in (zatita linih podataka) nezabeleen do sada. 45 Intenzivirane su
optube otporaa za terorizam, a opozicije za izdajstvo zemlje. Reim je
oigledno krenuo u represivne akcije sa namerom da stvari vrati u
normalne tokove i da pre svega opoziciju razbije i vrati na status
simulakruma opozicije iji je zadatak postojanja davanje legitimiteta
Miloeviu i razvejavanje antireimske energije. Ovo je opozicija
doekala potpuno nespremna i bez ikakvog odgovora.
45
Pogledati Politiku od 8. maja 2000.
68
Od tog devetog maja, idila je bila zavrena, a opozicioni lideri su
poeli da prave sumnjive i pogrene poteze .
3. No, ve pre toga desila se jedna zanimljiva i za budue dogaaje
izuzetno znaajna stvar. Skuptina republike Srbije je usvojila novi
Zakon o izboru poslanika u vee republika Savezne skuptine. Nakon to
je Savezni ustavni sud doneo presudu (nekoliko godina zakasnelu i
politiki motivisanu zbog Crnogoraca) da je dotada vaei adekvatni
zakon neustavan (jer ne predstavlja proporcionalno sve politike partije
zastupljene u parlamentu ve parlament o izboru poslanika odluuje
veinski), republika skuptina je donela novi, regularan Zakon. Ovaj
Zakon jeste ustavan, u smislu da primarno zadovoljava uslov o
proporcionalnoj zastupljenosti politikih partija, ali uvodi i klauzulu
prema kojoj ako se na zasedanju kada se biraju poslanici, republiki
poslanici neke partije ne pojave onda e njena mesta zauzati poslanici iz
drugih partija. SPO nije uestvovao u radu zasedanja skuptine na kome
je ovaj zakon izglasan, tvrdei da se njega to nita ne tie i da ne eli da
prekine svoje bojkotovanje parlamenta zbog nepokretanja istrage o
incidentu na Ibarskoj magistrali. Zhvaljujui tome, vladajua koalicija je
zauzela etiri mesta SPO-a. De facto Vuk Drakovi je Miloeviu dao
svoja etiri mandata, zahvaljujui emu je ovaj dva meseca kasnije
promenio Savezni Ustav i omoguio sebi ostanak na vlasti uz jo jae
ustavne ingerencije. (Rezultat cele operacije sa ovim izborom poslanika
je to da je briljantnom operacijom svih dvadeset poslanika bilo iz redova
vladajue koalicije i tako je formalno proporcionalni zakon u stvarnosti
sveden na veinski).
Motivi zbog kojih je Drakovi predao ova etiri poslanika su u
najmanju ruku sumnjivi. Drakovi svakako nije politiar u iju se
konsekventnost i doslednost moe verovati, pa tako njegov izgovor za
neuestvovanje u radu ove sednice ne deluje uverljivo. Valja imati na
umu da je SPO vladao Beogradom vie od dve godine (od jeseni 1997.
do jeseni 1999.) kao manjinska vlada uz direktnu podrku levice, kao i
indikativno este glasine o urovanju i nekoj vrsti tajne kooperacije
izmeu Miloevia i Drakovia.
Ovaj kljuni dogaaj je proao potpuno nezapaeno u opozicionim
medijima. Videlo se jo jednom da ne postoje nezavisni mediji i da
navodni nezavisni analitiari (naunici i novinari) potpuno ne razumeju
69
politike procese koji se odvijaju u zemlji. Umesto da se javnom mnenju
jasno objasni ta znai ovakva Drakovieva odluka i da se izvri snaan slab, a reakcije na mitingu mlake. Kao da je svima bilo dosadno i da su
pritisak na njega da tu odluku promeni ili bar adekvatno objasni, mediji
su ovu stranu prie preutali i samo registrovali dogaaj bez komentara.
Smatrali su da se ne sme dirati u navodno jedinstvo opozicije. Meutim,
ovaj dogaaj je pokazao da je cela ta pria u najmanju ruku sumnjiva i
da to navodno jedinstvo nije zasnovano ni na kakvim zdravim i jasnim
osnovama, te da lideri opozicije ne smatraju da su graanima odgovorni
za svoje postupke. Svaki analitiar je mogao da zakljui da SPO-u nije
zaista stalo do promena im ne koristi sve mehanizme koji bi do njih
mogli da dovedu. Ali to su svi ili prevideli ili preutali. U daljnjim
dogaajima videlo se koliko je lako razbiti bilo ta to, poput Udruene
opozicije, nije zasnovano na jasnim temeljima i interesima.
4. Prva velika greka nainjena je iste te veeri nakon dogaaja u
Poarevcu. Umesto da ponovo pokuaju da odre miting u Poarevcu,
lideri opozicije su potpuno kontraproduktivno zakazali novi miting u
Beogradu za 15. maj. Taj postupak potpuno odslikava njihov pristup
politici tokom svih deset godina pluralizma: najlake i najlepe je kretati
se po Beogradu, okruen medijima koji od vas prave bogove, i praviti
skupove na kojima se oseate sigurni, na kojima vam se samo povlauje
i gde neete biti suoeni sa bilo kakvim veim politikim problemima.
Beogradska salonska opozicija je po inerciji nastavila da ivi u
Beogradu kao sopstvenom salonu, umesto da krene po selima i
gradovima Srbije i da uprkos problemima prilazi ljudima, upoznaje ih i
time tera reim da pravi greke.
Umesto svega toga oni su napravili novi miting u Beogradu koji je
svojom slabom poseenou dao zeleno svetlo Miloeviu da preuzme
radikalne mere u sreivanju situacije. Miting je, za razliku od
prethodnog, aprilskog, zakazan svega est dana pred odravanje; bio je
veoma loe organizovan i pripremljen. Nisu doli ljudi iz drugih gradova
Srbije, a ni u Beogradu nije dovoljno reklamiran. Posebno bitno je da
ljudima nije bila jasna svrha tog skupa. Rezultat je bio taj da je umesto
200 000 (proli miting) na ovaj skup dolo svega nekoliko desetina
hiljada ljudi. Isti lideri su se pojavili pred masom govorei iste dosadne i
deplasirane prie o tome da e demokratija sigurno pobediti i da je
Miloevi na izdisaju (ovo isti lideri priaju ve deset godina; slino je
70
ponaanje Montanjara u navedenom Marksovom delu). Odziv je bio
celu priiu odradili reda radi.
Miloevi je jasno mogao da zakljui nekoliko stvari: najpre da masa
ne stoji iza lidera opozicije, drugo, da oni nisu spremni ni sposobni da
urade bilo ta osim da prosipaju praznu priu i konano, usled svega
toga, on moe da uradi ta god hoe.
Istovremeno SPO, sam Vuk Drakovi i njegov Studio B su radikalno
podizali tenzije u drutvu neodmerenim i provokativnim izjavama. Na
tradicionalnom etnikom skupu na Ravnoj Gori, Drakovi je izaao
pred svoje pristalice praen silnom puanom paljbom sa sledeim
reima: Prekini paljbu! tedite municiju! Sline teine je bilo i
njegovo obraanje na mitingu od 15. maja. Govorio je da se okupatori
Srbije moraju oterati svim sredstvima i da e biti to mora biti. Na oba
dogaaja njegove vatrene pristalice su skandirale Ustanak! i
Osveta!. Dok su ostali lideri opozicije insistirali na tome da reim eli
neku vrstu provokacija i podgrevanja strasti, i traili da opozicionari
ostanu prisebni, da ne odgovaraju na provokacije reima, sam
Drakovi, kao najznaajniji opozicioni lider, radikalno je doprineo
poveanju tenzija i praktino potvrdio izjave reimskih ljudi da opozicija
hoe graanski rat.
Istog dana kada je nebo nad Ravnom Gorm parala SPO-ovska
municija, u Novom Sadu je na otvaranju sajma ubijen visoki funkcioner
SPS-a Boko Peroevi. Ubio ga je iz potpuno nepoznatih motiva njegov
zemljak Gutovi. Ovo tragino ubistvo vlast je na potpuno sraman i
beskrupolozan nain iskoristila kao inicijalnu kapislu za obraun sa
svojim politikim protivnicima. Gutovi je proglaen za lana Otpora i
SPO-a . Najavljen je po hitnom postupku Zakon protiv terorizma koji
nije donet ni dok je OVK drala treinu Kosova pod sopstvenom
kontrolom i dok su policajci i obini graani svakodnevno ubijani u toj
pokrajini. To samo ilustruje injenicu da je jedino to Miloevia zanima
opstanak na vlasti po bilo koju cenu i da u tu svrhu ne preza od
(zlo)upotreba bilo ega i bilo koga. Moe se rei da je ve tada ceo
represivni mehanizam bio potpuno pripremljen i da je miting od 15.
maja bio lakmus reimu da vidi na kakav otpor moe da rauna kada
krene u obraun. Miloevi je video upravo ono to je oekivao: na
drugoj strani nije bilo niega.
71

5. Udar je usledio u noi izmeu 17. i 18. maja 2000. godine. Bio je
usmeren protiv glavnih opozicionih elektronskih medija od kojih je
televizija Studio B bila najznaajnija. Ovu televiziju je gledalo vie od
polovine stanovnika Srbije i moe se rei da je to bio najvei problem
reima, naroito od 10. januara kada je Studio B prestao da bude
porodina televizija Vuka Drakovia i kada se otvorio za pripadnike
drugih stranaka i zastupnike razliitih opozicionih opcija. U situaciji
kakva je bila pre udara od 17. maja Studio B je igrao izuzetno bitnu
ulogu time to je pre svega prenosio informacije o grekama reima.
Njegov znaaj je daleko prerastao znaaj lokalnog beogradskog medija i
pretio je da postane opoziciona televizija sa uticajem u celoj dravi. Bio
je to klasian sluaj kad se neki medij otme kontroli i preraste granice
delovanja koje su mu date od strane reima. Zato je udareno na njega.
U noi izmeu 17. i 18. maja nekoliko stotina policajaca je okupiralo
zgradu Beograanke u kojoj su se nalazili svi najznaajniji opozicioni
mediji u Beogradu: RTV Studio B, radio B2-92, radio Indeks i dnevnik
Blic. Miloevi je izveo jedan izvanredan diktatorski potez, potpuno u
skladu sa situcijom. Upotrebio je taman onoliko sile koliko je bilo
potrebno da zavri posao, a da ne pretera i ne izazove istinski otpor
graana. Ovaj dogaaj po svom znaaju ima teinu privremenog
dravnog udara, u skladu sa sistemom koji smo opisali u prvom delu.
Miloevi nije suspendovao Ustav, ukinuo partije i zaveo vanredno
stanje, kako bi se to uradilo u klasinim diktaturama i dravnim udarima.
On je sve to u osnovi i na due staze ostavio nedirnuto, a prosto je
svojom akcijom pogazio onoliko lanova Ustava i Zakona koliko mu je
bilo potrebno. Bolje rei on je de facto suspendovao i pogazio neke
zakonske odredbe, formalno ih ostavljajui nedirnutim. Budui da se
demokratija kao sistem zasniva i na postojanju razliitih centara moi
koji jedan drugi ograniavaju, Miloevi je iskoristio injenicu da je on
sam jedini istinski centar moi u dravi, te da nije bilo drugog centra
koji bi mogao da ga sprei i ogranii, i zato je ponovo demonstrirao
svoju suverenu mo; naravno, opet vodei rauna da ne pree previe
preko granice potrebnog i da sauva neki privid (pseudo)-legalnosti.
Zato je ovo imalo teinu pravog dravnog udara kontrolisanog
dometa? Zato to su policajci uleteli u zgradu pod okriljem mraka, kao
pravi diverzanti, bez ikakvog zakonskog pokria. Potpredsednici Vlade
72
Srbije, Boji i eelj su kasnije tvrdili da su oni potpisali neku vrstu
Uredbe ili naredbe za ovu akciju, ali taj papir nigde i nikada nije
obelodanjen. Niti je poslat upravi Studija B, niti je bilo kakav dokument
toga tipa objavljen u Slubenom glasniku Republike Srbije. Ve sama
injenica da su javno ljudi iz reima prezentovali dva razliita
obrazloenja ove akcije, moe biti veoma indikativna. Najpre se tvrdilo
da je Studio B zauzet jer je pozivao na ruenje Ustavnog poretka i na
graanski rat, a zatim je potegnuto pseudo-legalistiko obrazloenje po
kome je akcija opravdana Zakonom o sredstvima u vlasnitvu Republike.
Ovaj zakon se odnosi samo na nekretnine, a Studiju B je zaplenjena sva
oprema, tehnika, i sve to mu pruipada kao firmi iji je osniva Grad
Beograd. Nema nikakvog stvarnog legalnog pokria za ono to je Vlada
Srbije uradila sa Studijom B. Radi se o isto politikoj, i protivpravnoj
akciji.
Posebna pria je nain na koji je to uraeno koji je takoe
nenormalan i protivan normalnom politikom ivotu. Tajna je u tome to
nema pisanog dokumenta po kome su oni delovali ve je cela akcija bila
protivpravna i bilo bi mnogo komplikovanije izvesti je tokom normalnog
radnog vremena. Kao kolateralna teta otili su i drugi nabrojani mediji.
Dok je Blicu i Indeksu dozvoljeno da nastave sa radom nakon nekoliko
dana, kada se praina malo slegla, Radiju B2-92 nije vie dozvoljeno da
radi niti da koristi frekvenciju Studija B, kao ni svoje prostorije i opremu
u palati Beograanka, iako su i za jedno i za drugo imali pravno vaee
ugovore. Ali procenjeno je da je to u tom trenutku bio suvie opasan
medij.
Od ovoga trenutka poinje hronologija raspada Udruene opozicije.
U roku od desetak dana naizgled stabilno funkcionisanje jedinstvenog
opozicionog prostora se raspalo u paramparad i Miloevi je uspeo da
biraima razveje i poslednju iluziju o mogunosti da je opozicija
sposobna da neto uradi i da ti lideri zasluuju ikakvo poverenje. U
veoma kratkom roku Miloevi je uspeo da ceo taj prostor, prividno
ujedinjen, koji mu se bio oteo na neki nain i prerastao funkciju
zatitnog omotaa, pocepa, razbije i vrati u status niza simulakruma.
6. Poelo je istog tog 18. maja. Radnici ovih zauzetih medija koji su
bili izbaeni iz zgrade pokuali su da se samoorganizuju i da zaponu
neku vrstu protesta. Niko od opozicionih lidera nije doao da im se
73
obrati ili prikljui. Lideri su bili potpuno zateeni akcijom, bez ikakve
ideje ta bi moglo i trebalo da se uradi, a sve pretnje koje su sa velikim
samopouzdanjem upuivali prethodnih dana pokazale su se kao prazne
puke. Zakazan je protest i javno itanje vesti u 19 h. (vreme
uobiajenog dnevnika Studija B) sa balkona zgrade skuptine Beograda.
Lideri su celog dana zasedali u zgradi Skuptine, ali bez Drakovia koji
se nalazio negde u Crnoj Gori. Veoma je zanimljivo da se Drakovi,
ije je glavno medijsko oruje, Studio B, bilo oduzeto, pojavio tek nakon
nekoliko dana. Navodno je strahovao za svoj ivot. Ovim gestom
Drakovi je sebe politiki ubio, isto kao to je to ini sebi uinio za ukupne konstelacije snaga i odnosa na politikoj sceni, odnosno zbog
vreme bombardovanja time to je otiao iz zemlje. Naprosto, ljudi
kojima bi u ovakvim trenucima moralo najvie da se veruje nisu bili na
stranom mestu.
U trenutku kada je Miloevi izveo ovaj Udar, prema relevantnim
anketama protiv njegove politike je bilo izmeu 70-80 % graana.
Kljuno je pitanje zato se ljudi nisu pobunili i kako je takav udar mogao
da proe? Kada je u jesen 1996. godine pokuao da uradi slinu stvar
ponitavajui rezultate lokalnih izbora, graani Srbije i studenti su se
odazvali pozivu opozicije u ogromnom broju i dugotrajnim masovnim
protestima uspeli su da nateraju Miloevia da se vrati nazad u granice
ustavnosti. Koja je razlika izmeu 1996. i 2000.?
Najpre valja imati na umu da je masovnost i uspenost protesta iz
1996. bila iznenaujua za sve analitiare kao i za voe opozicije. Ba
pred njihov poetak bilo je opte mesto meu opozicionim
komentatorima tvrditi da su graani Srbije zapali u apatiju i da nita ne
preduzimaju kako bi se oduprli reimu. Ove tvrdnje su plasirane od
nesposobnih opozicionih politiara i srodnih analitiara koji su, po
tradiciji, istraivanja o stanju srpskog elektorata vrili iz beogradskih
salona. Na njihovo zaprepaenje graani Srbije su izali da zatite ne
opoziciju ve svoja izborna prava i ustavnost u dravi. Drugi bitan faktor
je bio taj da lideri opozicije, iako nisu imali neki kredibilitet, ipak nisu
bili u tolikoj meri dezavuisani i lieni poverenja da ih graani ne bi
sledili u protestima (odnosno bolje rei da graani ne bi smatrarali kako
su lideri dovoljno sposobni da budu iskorieni kao nosioci pokreta za
zatitu ustavnosti i graanskih i politikih prava). Trei faktor je to to
zapadne zemlje jo uvek nisu bile tretirane kao otvoreno neprijateljske, a
i Miloeviu je bilo stalo do dobrih odnosa sa njima. Ovo je znaajno jer
74
je naalost beogradska opoziciona elita unela u svest ljudi potpuno
pogrenu identifikaciju demokratizacije zemlje sa njenim vezivanjem za
zapad. Ovo je greka sa dalekosenim posledicama jer se u Srbiji radilo
ne o demokratizaciji uz pomo Zapadnih vlada, ve upravo obrnuto, o
demokratizaciji uprkos ovim vladama koje su sve do 1998. uglavnom
podravale Miloevia. Zatim, graanski protesti kao efikasno oruje
borbe za demokratizaciju zemlje bili su jo uvek svee i mono oruje.
2000. godine situacija je bila umnogome izmenjena. Jedino je broj
ljudi koji je bio protiv Miloevieve politike bio jo vei. No to zbog
prirode Slobizma kao sistema, nije bilo presudno, jer su svi ostali faktori
bili promenjeni u negativnom kontekstu. Najpre, otvoreno se pokazalo
da su najvei problem zemlje opozicioni lideri, odnosno to to umesto
opozicije imamo simulakrum opozicije. Ve nakon zavretka protesta
1996/97 opozicioni lideri su izgubili najvei deo poverenja koje su ljudi
gajili prema njima. Glavni dugoroni cilj protesta, smena reima
Slobodana Miloevia nije bio ostvaren. Lideri su jedva doekali da
zagrabe svoje pare (lokalne) vlasti umesto da idu na smenu sistema u
zemlji. U sledeih nekoliko godina ovi lideri su se do krajnosti
iskompromitovali raznim svojim postupcima. to se Beograda tie
najznaajnija je bila sveopta korumpiranost gradske vlasti koju je
sainjavao SPO. U ukupnoj raspodeli snaga Miloevi je SPO
korumpirao time to im je dao Beograd kao to se opasnom psu baci
dobra koska. Ve u jesen 1997. raspala se koalicija Zajedno u Beogradu,
a sledee dve godine (do sluaja na Ibarskoj magistrali) SPO je vladao
uz podrku SPS-a i JUL-a. Ovo je bio jedan od genijalnijih poteza
Miloevia na kome se jasno videla priroda njegove simulakrumske
vladavine. Podravajui iz senke SPO, najpre ga je neutralisao kao
opasnog politikog protivnika. Zatim je otvorio vrata optoj pljaki
Beograda koju je SPO sprovodio tokom svoje vlasti, a istovremeno je
sve vreme pokazivao na RTS-u katastrofalne posledice opozicione
vladavine u Beogradu. Od mnotva kriminalnih radnji koje se vezuju uz
vlast SPO-a u Beogradu pomenimo samo najupeatljivije: unitavanje
GSP-a zarad privatnih prevoznika od kojih je gradska vlada ubirala
dobre namete, termitoidna invazija kioska koju je odobrila gradska vlast
i konano besprizorno nadziivanje zgrada sa ravnim krovovima.
Mnotvo drugih radnji slinog tipa otkrivali su svojevremeno DS
75
(snimanje filma No sredstvima od gradske takse) a kasnije naroito
Radikali u emisiji Radikalski talasi (pomenimo samo zaraivanje na
snabdevanju obdanita!!!!).
Budui da su ovakve radnje bile optepoznate graanima Beograda i
da su ih reimski mediji neprestano prikazivali, normalno bi bilo da se
angauje Javni tuioc i da on ispita sve naznaene sluajeve. No to je
upravo ono to reim nije hteo da uradi iz jasnih politikih razloga.
Najpre, korupcijom se eliminie oponentska politika snaga SPO-a,
zatim time se lideri ove partije dre u aci pod stalnom pretnjom;
narodu se pokazuje opozicija kao jo gora od dravne vlasti i ostvaruje
se poslednji izvor legitimiteta. Ovo se naroito dobro videlo u trenutku
krize. Kada je reim udario nasilnim i protivpravnim sredstvima, na ulici
nije bilo nikog da stane iza SPO-a i drugih opozicionih stranaka. Ljudi
nisu hteli da brane korumpiranu gradsku vlast niti televiziju koja je vie
od dve godine bila jeziva replika RTS-a, porodini partijski servis Vuka
Drakovia. Opozicioni lideri su takvom svojom politikom izgubili svaki
kredibilitet kod ljudi, a to je neoprostivo naroito za opozicione lidere u
ovako problematinim politikim sistemima; u njima je izuzetno vano
da u kriznim trenucima, graanin koji u datom trenutku rizikuje mnogo
(zdravlje, slobodu, ostajanje bez posla) zaista moe da veruje lideru,
da moe da se s pravom nada da batine koje dobija od policije nisu
uzaludne. U Beogradu su ljudi odbili da izau jer nisu hteli da dobijaju
batine da bi se branila Vukova televizija i da bi se branile privilegije
korumpirane opozicione vlasti. Nisu vie hteli bilo ta da rizikuju jer su
uvereni da sa ovakvim liderima opozicija nije sposobna da se izbori za
promene i jedino to radi jeste da se i sama bogati.
7. Ljudima je odavno jasno da lideri opozicionih partija nisu osobe
adekvatne za posao koji bi trebalo da se uradi. Meutim, uprkos svim
svojim politikim neuspesima, bez problema opstaju na vlasti u svojim
partijama. Razlog tome je priroda tih partija. Naime, to nisu
organizovane politike grupacije sa jasnim identitetom i snanom
partijskom elitom. To su pre privatne firme odreenih ljudi koje slue za
linu promociju i bogaenje. Svi ti lideri se najpre trude da zadre svoje
lidersko mesto unutar stranke po svaku cenu. U tom cilju najpre
unitavaju partijske elite i ne dozvoljavaju da bilo ko od partijskih
linosti ugrozi njihovu vladavinu. Time to unitavaju elite u svojim
76
partijama, de facto pomau Miloeviu jer se na taj nain ne mogu
formirati jake partije koje bi ugrozile njegovu vlast. Svakome od njih je
najvanije da ostane prvi u prostoru koji je okupirao iako je svestan
granica sopstvenog napredovanja.
Naprimer, iako je Drakovi sve vreme daleko ispod Miloevia po
broju glasova koje osvaja, njemu ne pada na pamet da se posle izbornog
poraza povue sa funkcije. Njemu je mnogo vanije da sve vreme
ponavlja kako je on najvaniji lider opozicije u Srbiji i kako je njegova
stranka najvanija opoziciona stranka. Upravo to je mehanizam
simulakruma. Drakovi je nesposoban da ugrozi vlast zato to nema
poverenje ljudi. Meutim on okupira opozicioni prostor i ne dozvoljava
da njega u tom zabranu bilo ko ugrozi. Na taj nain titi sebe ali i
Miloevia, jer je nuan uslov promene reima, prethodna promena
lidera u opoziciji. No Drakovi ne dozvoljava da se pojavi novi lider i
time demobilie, suspree i razvejava energiju koja postoji za promene.
De facto, SPO i njegov lider su, zajedno sa ostalim liderima i
opozicionim partijama, taj zatitini omota koji uva Miloevia na
vlasti.
Zahvaljujui neproraunatoj upotrebi od strane ovih lidera, institucija
graanskog protesta kao potencijalno najjae oruje u borbi za
demokratizaciju zemlje, potpuno je dezavuiasana i isprofanisana. Lideri
bez kredibiliteta poeli su svakog asa da pozivaju na neku vrstu
neprestanih i dugotrajnih protesta, kao da ljudi nemaju ta da rade nego
da svaka tri meseca izlaze da po svim vremenskim situacijama etaju,
rizikuju batine od policije, gube vreme
Kako je Bodrijar jednom primetio, svaki dogaaj je Dogaaj samo
prvi put kada se desi; ostalo je samo repriza koja nema dra, snagu i
privlanost Dogaaja. Isto je i sa graanskim protestima; oni mogu biti
organizovani jedanput efikasno i snano kada mogu prikupiti energiju
sposobnu da postane snaan politiki faktor. Ako se stalno poziva na
njih, kao to je to opozicija poela da radi, oni gube snagu i postaju
bljutavi, unapred propali pokuaji da se ponovi neto u ta su ljudi
verovali, a to je po shvatanju veine uesnika zavreno neuspehom -
opstankom Miloevievog reima. Ovo je posebno opasno zbog
mogunosti Udara kakav je bio onaj od 17. 5. Kad se na ovaj nain
uniti i poslednje oruje za odbranu od siledijskog reima, onda je tom
77
reimu dozvoljeno da radi ta hoe. Naprosto, nema vie mogunosti da Time se anulira mogunost njihovog istinski spontanog organizovanja
se organizuje odbrana od njegovih uzurpatorskih namera.
Dakle troenjem, unitavanjem i dezavuisanjem ovog instrumenta,
opozicija je otvorila vrata diktatoru, da po elji ak zavede i vanredno
stanje, da ide do samih granica nasilja, jer nee naii na bilo kakav
otpor. Taj otpor bi morale po prirodi stvari da organizuju opozicione
partije; no njenim liderima ljudi vie ne veruju pa je otpor unapred
osuen na propast. Ali reim je mudar pa ne ide do kraja; on nee
suspendovati sve slobode i ukinuti politike partije. One mu trebaju
upravo ovakve kakve su. Kad ih ne bi bilo, stvari bi bile mnogo jasnije i
ljudi bi krenuli da se organizuju spontano, u svojoj okolini kako bi
zatitili svoje istinske interese. Tek to bi bio poetak formiranja
istinskog, graanskog drutva iz koga bi se izrodile i prave opozicione
politike partije.
8. Ovi procesi spontanog organizovanja u velikoj meri su prisutni u
gradovima po unutranjosti Srbije. Uopte, situacija nakon 17. maja.
pokazala je koliko je Beograd truo i politiki mrtav grad, upravo zbog
ovih problema vezanih za genealogiju opozicionih pokreta i
organizovanja. U gradovima poput Nia, aka i Kragujevca, koji su i
do deset puta manji, okupljalo se nekoliko puta vie ljudi na protestima
nego u Beogradu. Poenta je u spontanoj ili grass rooted prirodi
organizovanja ljudi u tim gradovima. U Beogradu je prostor za
organizovanje ljudi pokriven od strane centrala politikih partija s jedne
i od strane civilnog drutva (NVO-a) s druge strane. I jedni i drugi su
potpuno apstraktne organizacije udaljene od obinih ljudi, izolovane i
zatvorene u nekom svom svetu koji obini graani sve manje
doivaljavaju kao svoj. Teko da je bilo koja od brojnih i bogatih
nevladinih organizacija ubedila graane Beograda da ona titi njihove
interese.
Upravo je obrnuto; veina tih NVO-a je doivljavana kao anti-srpski
orjentiasana, kao neko ko zastupa politiku i interese zapadnih zemalja.
Kada se zna da su one i finansirane od strane zapadnih fondacija i drugih
izvora, i da su zahvaljujui tome postale dobar biznis od koga mnogi
nazovi intelektualci ive, onda je potpuno jasno zato obini graani ljudi iz naroda, kao neko ko zaista ivi u toj sredini, zna sve probleme i
celu ovu oblast organizovanog graanskog drutva doivljavaju kao
apstraktnu ideologiju civilnog drutva uperenu protiv svojih interesa.
78
radi zatite nekih sopstvenih interesa, to zapravo jeste nain na koji se
razvija graansko drutvo.
S druge strane, centrale velikih opozicionih politikih partija, koje su
sve smetene u Beogradu, takoe su postale klubovi za sumnjivo
bogaenje i okupljanje bogatih ljudi. Meu obinim ljudima se ukorenilo
shvatanje da opozicija nije nita bolja i moralnija od vlasti i da su svi oni
tamo samo da bi pljakali. Mladi ljudi su, ne bez razloga, shvatili da je
bavljenje politikom, ma u kojoj stranci, jedini siguran nain za
bogaenje i linu promociju. Ali takve opozicione partije koje imaju
takav imid u narodu, svakako nisu neto to narod doivljava kao svoje
i iza koga bi stao u kriznim trenucima.
U unutranjosti je, meutim, situacija ila upravo onako kako je
funkcionisala svuda gde se postepeno i iz temelja, na osnovu istinskih
interesa, formiralo graansko drutvo. Naime, od poetka devedesetih,
kada su poela partijska organizovanja, opoziciono orijentisani ljudi bili
su po manjim gradovima izloeni uasnom pritisku bahatih lokalnih
reimskih monika. Po komunistikoj tradiciji, svako ko je bio na drugoj
strani doivljavan je kao izdajnik i anti-dravni element. Budui da se
radi o manjim sredinama, pripadnici raznih opozicionih organizacija i
partija bili su prinueni na blisku saradnju radi zajednike odbrane.
Veoma esto su se deavala ikaniranja opozicionara, izbacivanje sa
posla, pretnje pa i fiziki obrauni.
U manjim sredinama od Beograda, ljudi jo uvek imaju neku vrstu
linog, neposrednog kontakta i vai ono uveno sve se zna. Tako
graanima nisu ostajale nepoznate sve mahinacije, prevare i zloupotrebe
raene od strane izuzetno bahatih lokalnih monika (uven je sluaj
funkcionera SPS-a u Niu, Mileta Ilia). Progonjeni opozicionari su u
tim sredinama dobijali oreol muenika i ljudi su ih postepeno prihvatali
kao svoje. tavie, na lokalnim izborima 1996. prihvatili su lokalne
opozicionare kao zastupnike sopstvenih interesa, kao nain da se
odbrane od reimskih nasilnika i da zatite svoje sredine koje su uveliko
propadale.
Kljuno je bilo to to su lokalni opozicioni lideri doivljavani kao
po cenu linih nevolja bori se protiv nasilne vlasti. Kredibilitet tih
79
lokalnih opozicionih lidera u njihovim sredinama daleko je vei nego
ukupni kredibilitet partijskih voa.
Konano, nije zanemarljiva injenica to to se civilno drutvo lidera i na poziv korumpirane i nekredibilne gradske vlasti izalo manje
ograniilo na Beograd. Beogradski intelektualci koji su stvorili taj svoj
uaureni i po demokratizaciju zemlje kontraproduktivni svet, sreom
nisu izlazili iz Beograda (kruga dvojke) i to je ostala specijalnost samo
prestonice. Zahvaljujui tome, po drugim gradovima nije formirano
civilno drutvo kao simulakrum graanskog drutva pa su ljudi mogli korumpiranosti i politikoj trulosti Beograda. Meutim zbog potpune
u veoma jasnim i istim terminima, bez poznavanja teorije, prosto
intuitivno da se samoorganizuju i da tako stvore grass-rooted oblike
graanskog drutva koje se za svoja prava i autonomiju bori protiv
totalitarno usmerene dravne vlasti.
Posebno je zanimljiv razvoj nakon 1997. i priznavanja rezultata
lokalnih izbora. Za razliku od Beograda, u ovim drugim sredinama
sredstva kojima je raspolagala gradska vlast bila su daleko manja pa je i
prostor za manipulisanje bio suen. Izloeni velikom pritisku dravne
vlasti, lokalni opozicionari koji su postali lokalna vlast, morali su mnogo
vie da se pomue da opravdaju poverenje koje su im graani dodelili. U
tim sredinama nije bilo mogue da doe do koalicije sa SPS-om kao to
je to bio sluaj u Beogradu. Tamo je koalicija Zajedno preivela jer su
lokalni lideri bili prinueni vie da vode rauna o zahtevima svoje
sredine i svojih graana nego o deavanjima u centralama u Beogradu.
Oni su sebe videli pre svega kao pripadnike Opozicije pa onda kao
lanove svojih partija to im je pomoglo da odre poverenje graana i tri
godine nakon preuzimanja vlasti. Bez obzira na manje greke i na neke
ne ba legalistike strategije delovanja, oni su uspeli da sauvaju
poverenje graana i da uprkos svim problemima i dalje imaju iza sebe
najvei broj sugraana, to je posebno bitno u kriznim trenucima.
Tako je reimu bilo nemogue da otme lokalne medije u tim
sredinama kao to se to desilo u Beogradu. Kad god su dravni organi
pokuali da navodno pravnim sredstvima preuzmu ili zatvore lokalne
medije, naili su na snaan, masovan i organizovan otpor sa kojim se
nije bilo aliti. Ljudi su te medije doivljavali kao neto to im istinski
pripada, a lokalna vlast koja je organizovala odbranu je opet
doivljavana kao neko kome treba verovati. Otud je lako razumeti zato
su propali pokuaji otimanja lokalnih medija i u Kraljevu, i u aku i
Bajinoj Bati, i svim drugim mestima gde su desetine hiljada graana
80
izale da svojim telima tite svoje medije. Posebno je slikovito to moglo
da se vidi nakon 17. maja. Dok je u Beogradu na poziv svih opozicionih
od deset hiljada ljudi, u Kragujevcu je bilo 15.000, a u Niu i aku,
koji su pravi primeri spontano nastalog i razvijanog graanskog drutva,
na poziv gradske vlasti u svakom trenutku na ulici se nalazi 20.000 ljudi.
Meu ljudima u unutranjosti polako se razvila predstva o
centralizacije finansijskog i politikog ivota koju je nametnuo
Miloevi a svi opozicioni lideri su jednako sledili, nemogue je
organizovati se nevezano od Beograda. Na taj nain se sva ta reformska
energija koja postoji u gradovima izgubi i neutralie preko
simulakrumskih lidera beogradskih opozicionih partija. Nemogue je
promeniti bilo ta dok se promene ne dese u Beogradu a one upravo nisu
mogue jer je nemogue zbog ukupnog sistema odnosa napraviti
promene opozicionih lidera u Beogradu.
Slina situacija kao sa graanskim protestima je i sa studentskim
protestom. Nakon 1997. godine sa pravom se moe tvrditi da vie nee
biti mogue u Beogradu organizovati studentske proteste. I ta institucija
je zloupotrebljena i kao konani rezultat studenti su izgubili poverenje u
nju . Tokom protesta 1996/97 mnogi studenti su izgubili godinu, nisu
polagali ni spremali ispite i pojedinano gledano svako je imao odreenu
tetu od cele te akcije. Meutim, verovalo se da se time ostvaruje
dugorona zajednika korist. Na kraju se ispostavilo da od toga nema
nita i da je jedino uzaludno potroeno mnogo energije, a ostala je
pojedinana teta. Posebna pria je to to su svi lideri studentskiih
protesta od 1991. naovamo izuzetno profitirali od svog buntovnitva i
liderstva. Lideri protesta od 1997, Jovanovi i Anti jo istog leta su
postali lanovi Demokratske stranke. Jedan je postao portparol a drugi
visoki funkcioner veoma blizak iniu. Ostao je utisak da su studenti
pojedinano imali ogromnu tetu da bi lideri profitirali. Nakon toga
teko je oekivati da e studenti ikada ponovo rizikovati da uu u takve
poduhvate.
Tu je jo jedan zanimljiv faktor, a to je da se formirala i neka vrsta
studentske aristokratije/oligarhije. Po svim studentskim organizacijama,
kao i po podmladcima opozicionih partija uglavnom se svih ovih godina
kree jedna ista ekipa ljudi koja je ve ili na ivici tridesete ili je ak
81
zagazila u etvrtu deceniju ivota. Ti ljudi su bili u svim pokretima i
studentskim organizacijama, a i dalje su kljuni za dobijanje finansijskih
sredstava za studentske akcije. Ti isti ljudi su napravili i Otpor.
Meutim, ti ljudi su takoe istroeni i vremenom su izgubili kredibilitet.
Naroito zato to vie i nisu u studentskim godinama. Ali oni jednako
opstaju na studentskoj sceni kao nezamenjljivi jer i ta vrsta rada donosi
ne ba zanemarljive finansijske i druge privilegije. Tako da se praktino
formirao i jedan trajni simulakrum studentskog vostva.
9. Kada se sve ovo ima u vidu, onda je jasno zato se nakon udara od
17. maja cela situacija smirila za desetak dana. Prvih nekoliko veeri se
okupljalo po desetak hiljada graana ispred gradske skuptine.
Opozicioni lideri su beskonano zasedali u toj zgradi, prva tri dana bez
Vuka Drakovia, bez ikakvih konkretnih rezultata. Dve veeri
uzastopno, policija je primenila silu i tukla demonstrante to je bilo
taman dovoljno, uz nesposobnost opozicije, da se ljudima sve smui i da
vie ne izlaze. Od mnogih se moglo uti i da nee da poturaju svoju
grbau za batine da bi se drugi bogatili. Ve nakon nekoliko dana broj
ljudi koji je dolazio pred skuptinu u sedam uvee spustio se na hiljadu.
Posebno upeatljivom e ostati scena kada policajci tuku demonstrante
dok opozicioni lideri gledaju ceo prizor sa balkona.
Dodatna bruka je napravljena oko navodnih razgovora sa Grkom i
Rusijom i posebno oko loe planiranog puta u Rusiju.
Oigledno nespremni i nesposobni da bilo ta urade (a do pre samo
desetak dana Drakovi je bio izuzetno samouveren), lideri opozicije su
po tradiciji zakazali miting za 27.maj. Miting je, naravno, bio fijasko.
Protekao je u jednoj tunoj i jadnoj atmosferi u kojoj su opozicioni lideri
optuivali graane to ne izlaze u veem broju da brane svoje medije. poistio opoziciju sa politike scene. Gotovo u vazduhu je moglo da se
Pred nekoliko desetina hiljada ljudi Drakovi je poruio graanima da
moraju da pitaju reimske ljude odakle im toliko bogatstvo (kao da se
ljudi istovremeno ne pitaju odakle njemu i njegovim ljudima isto toliko
bogatstvo); i poruio im je da na ulicama Beograda mora da bude pola
miliona ljudi (no nema ih upravo zbog njega i inia). U NIN-u od 29.
juna 2000. Milan Boi, jedan od najbliih Drakovievih ljudi, nikakav znaajan politiki faktor. Svakodnevno su na RTS-u ili prilozi
besramno je optuio graane Beograda (koji su dosada nebrojeno puta
pokazali da se ne boje niega kada u neto veruju) da nemaju graanske
kurai!? Na taj nain je samo ponovio opte mesto beogradske tragedije.
82
Korumpirani i nesposobni opozicionari koji su zapravo simulakrum
opozicije i kao takvi prozreti od naroda, za svoje greke optuuju
graane koji nee da poturaju grbau za njih i onda ih ovako bez trunke
stida optuuju za strah, nacionalizam, podanitvo, autokratofiliju i tako
dalje. Ovo samo ilustruje do koje mere su Srbi nesrean narod kome je
elita potpuno unitena i umesto elite imaju gomilu nemoralnih i
beskrupoloznih likova spremnih da racionalizuju svaki svoj neuspeh i
da ga prebace na teret graana.
Drakoviev kompanjon ini je poruio pak graanima da se tuku
sa policijom i da ih ne putaju u svoje prostorije. Vikao je da svi moraju
biti neposluni. Istovremeno, ljudi su se pitali zato prvo oni nisu
neposluni i zato se najpre oni ne tuku sa policijom. Sve ovo vreme
gradska vlast je nastavljala normalno da funkcionie, a palata Beograd je
uredno imala struju i vodu. Nije ni udo to su se uveliko pronosile
glasine da je cela akcija dogovorena izmeu Drakovia i Miloevia, pa
su lideri SPO-a ovo neprestano demantovali (savetnik Vuka Drakovia,
Pribievi je 24.maja tvrdio da je to deo specijalnog rata reima protiv
SPO-a). Dan pre ovog mitinga, 26.maja, dve hiljade studenata se skupilo
na jo jednom neuspelom pokuaju da se otponu studentski protesti i
proetalo do zgrade skuptine grada gde je poruilo skandiranjem
opozicionim liderima: Jebite se lideri! Na mitingu sutradan, ovek iz
Otpora je javno napao lidere da za sve vreme nita nisu uradili i da
nemaju nikakav plan delovanja.
Na ovom mitingu se videlo da je polet opozicionog organizovanja od
10. januara do 17. maja bio jedan veliki naduveni balon, projekat
izgraen na staklenim nogama. U roku od deset dana Miloevi je
probuio balon, izduvao ga, polomio te jadne staklene noge i potpuno
oseti ogromno razoaranje ljudi te kako rejting opozicije strmoglavo
pada. Nakon nekoliko dana Miloevi je dozvolio da Radio Indeks
ponovo pone sa radom, a i Radio Panevo je ponovo moglo da se uje
u Beogradu. Sve to vie nikome nije bilo znaajno budui da je opozicija
vraena na simulakrumsko stanje od pre 10. januara. Ona vie nije bila
o tome kako SPO pljaka Beograd i kako je gradska vlst unitila GSP.
Poeo je trajk privatnih autoprevoznika koji je potpuno ogoljeno
pokazao da je zaista GSP mrtav, da je gradska vlast zaista unitila
83
gradskog prevoznika. 1.6. Vlada Srbije je preuzela GSP (po krajnje
sumnjivoj uredbi, ne obavetavajui gradsku vlast kao osnivaa) uz
veliko odobravanje graana Beograda koji ve nekoliko dana nisu imali
prevoz. Odmah sledeeg dana privatnici su poeli da rade, a koji su
mehanizmi primenjeni tokom ove operacije moemo samo da
nagaamo. Bilo kako, sve to je bio veliki amar gradskoj vlasti i dodatna
erozija poverenje graana u opoziciju.
Istovremeno je najavljena i od 1. 6. zapoeta isplata po 150 DM od
stare devizne tednje, to je bio izvanredan psiholoki potez koji je
simbolizovao navodnu snagu drave. (Zanimljivo je da je u vreme udara
od 17. 5. vrednost DM delimino pala na crnom tritu).
U ponedeljak 29. juna, prireen je veliki spektakl u Novom Sadu na
kome je pred moda i 100.000 svojih pristalica Slobodan Miloevi
otvorio novi drumsko-elezniki most. Opet je to bio stari, samouvereni
Miloevi koji je bez trunke nevoze suvereno vladao situacijom. U kojoj
meri je ovo bio coup de grace cele dvonedeljne operacije govori i
injenica da se nije ni osvrnuo na opoziciju. Ona jednostavno vie nije
bila nikakav problem. Njena navodna snaga je anulirana u veoma
kratkom roku, sa nekoliko izvanredno proraunatih i efektnih poteza u
kojima ak nije ni upotrebljeno vie sile nego to je bilo potrebno. Ovo
je bila jedna od najbriljantnijih operacija od poetka Miloevieve
vladavine. Gotovo savreno izvedena i ubistveno efektna.
10. Sve to se nakon ovoga dogaalo, bilo je potpuno predvidljivo i
rutinski je sledilo logiku ranijih situacija. Krenula su prepucavanja i
otvoreni sukobi opozicionih lidera koji su jedan drugog krivili za ovu
katastrofu. Na sastanku od 2 juna, svi sem SPO-a se dogovaraju da izau
na bilo koje izbore pod bilo kakvim uslovima i da poinju pripremu
zajednikih lista. Sledeeg dana Vuk Drakovi daje intervju u kome
napada ostale lidere da su izdali sporazum od 10. januara i izjavljuje da
SPO nee izlaziti na izbore pod ovakvim uslovima kao i da nee
uestvovati u daljem radu Udruene opozicije jer se ostali ne pridravaju
dogovora. To je bio i kraj Bajke od 10. januara koja je jo uvek
mnogima ulivala nadu da moe doi do promene u zemlji. No da do tih
promena ne moe doi zbog prirode sistema koju smo opisali u prvom
delu, moe biti jasno svakome ko pogleda pisanje opozicionih medija u
ovom periodu. Nee nai nijedan jedini kritiki i analitiki lanak koji bi
84
rekao ono to su svi graani oseali i videli: da je opozicija mrtva i da
jedino to moe da se uradi jeste da se ovi lideri sklone i da oslobode
prostor za nove snage koje bi moda neto mogle da urade. Ne,
opozicioni listovi su nastavili da piu kao da se nita nije dogodilo, da
beskrupulozno prikrivaju greke opozicionih lidera i da tvrde kako je
Miloevi i dalje ugroen od te opozicije. U NIN-u od 1. juna, lideri
SPO-a govore o aneminom narodu, a Milan Boi tvrdi kako im sve
ovo nije nanelo nikakve tete!
Zahvaljujui svemu ovome (i zahvaljujui posebno onoj etvorici
poslanika koje mu je Drakovi poklonio), 6. jula Miloevi je izvrio
ustavni pu kojim je de facto Crnu Goru isterao iz zemlje i tako
zahvaljujui i tom simulakrumu opozicije ugrozio opstanak drave.
Pokazalo se da je simulakrum opozicije poslednji izvor legitimiteta koji
Miloevi ima i trajno osiguranje od nezadovoljnih masa.
EPILOG
Ovaj tekst je napisan u leto 2000. godine i predstavlja pokuaj opisa
sistema Miloevieve vladavine. I danas, godinu dana kasnije smatram
da model ima veoma jaku deskriptivnu snagu. To to su se promene
desile svega nekoliko meseci nakon lanka, ne samo da ne ugroava
ovaj model ve ga umnogome potvruje. Naime, ono to je usledilo
nakon opisanog perioda su sledee injenice koje su konano dovele do
Miloevievog pada, a koje upravo potvruju moje pretpostavke o tome
na emu se zasnivala njegova vlast:
1. Uklonjen je glavni simulakruma opozicije, SPO pa je tako
osloboen prostor za konano pojavljivanje prave opozicije odnosno za
prerastanje indirektnih simulakruma u realnu snagu. (Naravno ostaje
engima ko je i zbog ega konano sklonio Drakovia iz igre; da li su to
bili Amerikanci jer su konano reili da obore Miloevia, da li je to bio
sam Miloevi koji je pogreno pretpostavljao da e nezadovoljni narod
ipak glasati za bilo koga, ili je to uradio sam Drakovi... Svakako tek
time je osloboen prostor za pravi obraun sa Miloeviem. Naravno,
mogue je da je kompletna pria bila odraena od strane samog
Miloevia jer je zbog nekih razloga reio da se povue...)
85
 2. Osim Drakovia i drugi propali lider ini povukao se u drugi
plan a tim je otvoren prostor za novog, jo uvek nepotroenog lidera
Kotunicu koji je oigledno jedini imao potencijal da stekne poverenje
naroda.
3. Ono to je verovatno osnovno, a to je da su Zapadnjaci (pre svega
Amrikanci) zaista konano reili da srue Miloevia. Odatle je sledilo
to da su po prvi put podrali jedinu struju, ideologiju i program koja je
mogla da obori Miloevia jo 1992: reformisani, liberalni srpski
nacionalizam. Sve druge ideologije i politike prie su sklonjene iz
opozicionih medija.
4. Odatle je takoe sledilo i to da su naredili svim politikim i NVO
strukturama koje su izgraene njihovim novcem da podre tu ideologiju
po kojoj su sve vreme pljuvali kao po jo opasnijoj od Miloevia, pa su
iza Kotunice stali bukvalno svi slojevi opozicionog prostora sa velikim
novanim, strunim, medijskim i drugim potencijalom, a sa druge strane
srpska nacionalistika opozicija je po prvi put dobila novac i podrku.
5. U vezi sa tim je i prvi pravi izlazak srpske salonske inteligencije i
Kotunice kao njenog paradigmatinog, verovatno i najkvalitetnijeg
predstavnika, iz totalne samoizolacije, i susret te inteligencije sa obinim
narodom. Kampanja je bila jednako prijatno iznenaenje i za sam narod
i za Kotunicu (koji je dodue po prvi put imao sredstva za takav
poduhvat). Ljudi su videli da ipak imaju nekog kome mogu da veruju i
ko moe da ih povede u promene. Ne radi se pri tome o potrebi za
voom ve za nekim ko simbolie kvalitet, moralnost i uliva veru u
vrednost uloenog truda i rizika, a to je, kako sam to u tekstu stalno
ponavljao, vie nego potrebno u trenucima krize i velikih drutvenih
lomova.
6. Zemlja je bila potpuno fiziki iscrpena, ali ovoga puta zapadnjaci
nisu kao posle Dejtona dozvolili Miloeviu da proda neki vaan
infrastrukturni sistem i time produi svoj politiki ivot.
Naravno iza ovog ostaje kljuno pitanje zato su Amerikanci
dozvolili da se sve ovo desi, odnosno zato nisu to ranije uradili, ali time
ve ulazim u domen geo-politikih spekulacija to nije moj posao. Ovde
je cilj bio da opiem jedan nov model sistema diktature. Na ovom
modelu se jo itekako moe raditi, a moje je da se nadam da e ideja
naii na interesovanje kolega i javnosti.
86
POP-POLITIKA I POP-IDEOLOGIJA
O (ZLO)UPOTREBI MASOVNE KULTURE
I UMETNOSTI U POLITIKO-IDEOLOKE
SVRHE
Prethodna napomena
Da bih predupredio pogrena itanja i tumaenja ovog teksta elim da
ukaem na dve stvari. Prvo, u politikoj filozofiji, i politikoj i socijalnoj
teoriji uopte nuno je praviti makar aproksimativnu razliku izmeu
normativnog i deskriptivnog dela. Normativni deo se bavi apstraktnim
pojmovima, teorijama, konstrukcijama, projekcijama; pokuava da
odredi znaenje apstraktnih ideala kao to su pravda, jednakost, sloboda,
i pokuava da stvori to je bolje mogue modele institucija, poretka i
drutvene organizacije. Deskriptivni deo, meutim, usmeren je na to
precizniji, detaljniji i adekvatniji opis postojeeg drutva; pokuava da
da to bolju deskripciju postojeih i vaeih institucija i modela,
odnosno realnog stanja u drutvima u kojima oni deluju. Stoga su
najee, mada ne nuno, i kritiki osvrti i zapaanja usko povezani sa
deskripcijom: uporeuje se postojee stanje sa proklamovanim
modelima i kritikuju se neopravdana odstupanja i zloupotrebe vlasti.
Ovaj deskriptivni deo analize, daleko je blii pojmu nauke nego
normativni deo, upravo zato to je mnogo vie vezan postojeim
uslovima i injenicama. Studija koja je pred itaocima ima namere da se
smesti upravo u ovaj prostor deskripcije.
Druga bitna stvar je ova: budui da je kod nas dolo do radikalne i
najbanalnije politizacije svega, pa i naunih istraivanja, stvorila se
navika da se svako nauno delo povezuje sa nekom ideologijom,
politikom paradigmom, centrom moi, klanom, ak odreenom
politikom opcijom, tj, da se implicitno pretpostavlja da po svakom
pitanju postoje samo dve opcije (ili-ili varijanta), te da svaki javni iskaz
autora automatski svrstava na neku od tih strana. Sa tim je ilo i uverenje
da svaki deskriptivni pokuaj i svaki kritiki osvrt nuno implicira i
odreene normativne stavove koje autor zastupa. Ovaj pristup je sasvim
pogrean i kao ovek koji eli da se bavi drutvenom naukom a ne
politikim angamanom, najotrije protestujem protiv toga. Ovaj pristup
87
se najbolje vidi u odnosu prema Zapadu (koji je kod obe strane
stvoren kao mitski, esencijalistiki konstrukt): jedni su do paroksizma
doveli priu o trulom Zapadu, o Evropi kurvi, o hiljadugodinjim
zaverama zapada protiv Slovena, Vizantije i Srba naroito, dok su mnogi
njihovi protivnici fascinirani svime to dolazi iz zapadnih zemalja (ili od
zapadnih vlada) stvarali svoje mitove o idealiziranoj, progresivnoj,
benevolentnoj zapadnoj civilizaciji i retrogradnom, kolektivistikom
Balkanu. Obe paradigme (i nekritiko odbijanje i nekritiko prihvatanje
svega, u totalu) su potpuno neozbiljne, mitomanske, obe su podjednako
izraz palanakog duha, obe vide Zapad kao esencijalistiki konstrukt i
onemoguuju ozbiljno, segmentirano istraivanje tokova zapadne
civilizacije sa svim svojim prednostima, manama, problemima,
izgledima. Ovo predstavlja izrazito veliki problem za nae drutvo
upravo zato to se konano nalazimo na putu da uemo u taj politiki,
ekonomski, kulturni i civilizacijski krug i da tako preuzmemo mnoge-i
dobre i loe-stvari koje su u tim zemljama prole ili se dogaaju. A o
svemu tome vrlo malo znamo, optereeni sopstvenim unutranjim
diskusijama i problemima koji su obeleili intelektualnu scenu u
poslednjih deset godina.
Zbog svega ovoga moram da naglasim da smatram kako je liberalna
demokratija zapadnog tipa najbolji normativni model organizacije
drutva koji je oveanstvo dosad stvorilo. No, jedna stvar je apstraktni,
normativni model, a druga je opis funkcionisanja tog modela u
konkretnoj situaciji i kritika loih strana koje se pri tome uoe. Pri tome
je nuno veliku panju obratiti na ukupnost kulture (u irem smislu) u
jednom drutvu jer bez nje same institucije nemaju mnogo smisla.
Kritika jednog modela nije njegovo odbacivanje nego doprinos
pokuajima da se on uini boljim, odnosno da on bolje i adekvatnije
funkcionie. U tom smislu smatram da neko iz Beograda, Nia, Novog
Pazara, Sofije, Sarajeva i sl. ima podjednako pravo da se bavi tim
poslom kao neko iz Pariza, Berlina, Lisabona, Kopenhagena ili
Njujorka.
Konano, smatram da svaka vlast , bez obzira na ideoloke predznake
nastoji da nametne odreenu ideologiju, da pri tome manipulie,
zloupotrebljava i podvodi svoje graane odreenim ideologemama.
Upravo zbog toga, kvalitet ivota u jednom liberalno-demokratskom
sistemu, velikim delom zavisi od otpora graana, od kritike i
88
razotkrivanja ideolokih matrica koje se nameu preko razliitih
mehanizama.46 Deskripcija ovih procesa je prvi korak u tom pravcu. A
to je moj zadatak u ovoj studiji.
a) IDEJA O POP-POLITICI I POP-IDEOLOGIJI
1. Kada je neko relativno mlad i nadobudan istraiva, analitiar,
mislilac stalno mu se ini da svet od njega poinje i da je upravo on
pozvan da imenuje i oznaava stvari, iako je prema biblijskom predanju
Adam to odavno uradio. Pomenuti poriv bi se onda mogao shvatiti kao
obini bezobrazluk nevaspitanog derleta, hibris nekoga kome jo uvek
nije pokazano gde mu je mesto. Ovakav klasini konzervativistiki47
stav, koji je poslednji svoj veliki teoretski izdanak dao u ranim,
herojskim danima jo uvek uticajnog logikog pozitivizma (dakle 20-e i
30-e godina prolog veka) pretpostavlja, meutim, jednu ve investiranu
i integrisanu statiku filozofiju stvarnosti prema kojoj jednom
imenovana stvar, entitet ili odnos, ako je imenovan(a) na Pravi nain, to
ime mora zadrati zanavek.
Autor ovog teksta pak smatra da je takav pristup drutveno-istorijskoj
stvarnosti u najmanju ruku nepotreban (a zbog potencijalnog fanatizma
koji sa sobom nosi, takoe je i opasan). Umesto toga, ini mi se da je
prostor naeg sveta beskonano bogat raznim entitetima (od kojih mi
usled ogranienosti svoje sposobnosti percipiranja, spoznajemo tek
smeno mali broj utisaka), koji usled takoe beskonane vremenske
dinamike stalno stupaju u nove odnose, stvaraju nove konstelacije
relacija, razlau postojee fenomene, oblikuju nove, grupiu se na
razliite naine, pri tom ukidajui, zatamnjujui, potiskujui, sklanjajui
46
Ovim lankom ne pretendujem da dajem odgovore ve pre svega da uoavam
probleme, da ih reflektujem i da postavljam neka, ini mi se, znaajna pitanja. Naprimer,
elim da pokaem i konstatujem kako se umetnika dela i proizvodi masovne kulture
koriste za nametanje i interiorizaciju odreenih ideolokih poruka bez postojanja
refleksije kod samih potroaa o tome ta im se deava. Potpuno je drugi nivo rasprava
koja nakon toga moe uslediti o tome da li je to opravdano, odnosno da li je poeljno da
se naprimer liberalno-demokratski ideali nameu bez refleksije o njima.
47
Pridev konzervativistiki ovde koristim u njegovom popularnom savremenom
znaenju koje, naravno, nema mnogo veze sa bogatom istorijom konzervativizma kao
politike teorije i prakse.
89
ili unitavajui ve postojee kvalitete da bi iznedrili neke nove koji
mogu biti ili apsolutno novi ili varijacije nekada postojeih, slinih
fenomena u izmenjenim okolnostima. U oba sluaja, ti novi kvaliteti
trae da se imenuju, odrede, zahvate, razgranie od poznatog, slinog,
drugog i da tim specifinim inom imenovanja zadobiju pravo na
diskurzivni ivot, na postojanje u sferi ljudske komunikacije.48
Voen ovom logikom, dozvoliu sebi taj luksuz pretencioznosti da
pokuam da imenujem i oznaim jedno specifino podruje istraivanja
koje bi se bavilo jednim adekvatno specifinim podrujem fenomena, a
koje bismo mogli nazvati podrujem Pop-politike i Pop-ideologije.
Dakle, ideja je krajnje ambiciozna: pokuati da se omei jedan prostor
za posebnu istraivaku disciplinu.
No, ne radi se naravno o pokuaju da se izmisli neto nepostojee, to
niko pre mene nije video. Malo je takvih fenomena na svetu. Uvidi koje
u ja iznositi bliski su i srodni shvatanjima i radovima mnotva
teoretiara koji su ovim fenomenima prilazili na slian nain, i mnoge
od tih teoretiara u ja i pominjati u radu. Ono to ja pokuavam je da se
to podruje jasno odredi, priblino omei i da se shodno tome izvri
izvesna formalizacija (discipliniranje) koje bi pomoglo da se mnogo
bolje uvidi znaaj ovog tek mestimino zahvatanog i/ili samo doticanog
podruja. Ideja je da se ukae na ogroman znaaj ovog podruja u
promenjenim socijalno-tehnikim uslovima gde se ceo ivot, pa tako i
gotovo svi klasini teorijski fenomeni posreduju preko masovnih medija
popularne kulture.49 Na primer, sve klasine politike ideologije u eri
masovnih medija i popularne kulture dobijaju izmenjeno znaenje, koje
njihovu imanentnu dijalektiku moe odvesti ka krajnje opasnim
politikim posledicama nezavisno od proklamovanih normativnih ideala;
48
Kao to je poznato za oveka neto postoji tek kada ga je imenovao, kada ga je na taj
nain klasifikovao i odredio mu mesto u svom jezikom univerzumu preko koga zahvata
stvarnost. Za nae sadanje istraivanje zanimljiva je i ilustrativna savremena, ve
legendarna varijacija ovog uvida, koju je izrekao boss CNN-a Ted Tarner, a to je da
neto postoji tek ako se pojavi na televiziji. I sam drevni proces imenovanja posredovan
je televizijom: stvari se klasifikuju tako to se upoznaju na televiziji. Za savremenu decu
televizija je mesto na kome sreu , upoznaju i gde spoznaju najvei broj fenomena, tako
to naue da odreena imena spajaju sa slikama koje gledaju na TV-u.
49
Tako i politika i ideologija kao klasini fenomeni dobijaju u naslovu ove disipline
prefiks pop kao svoju odrednicu.
90
nekad ak uprkos njima kao to se dogodilo sa komunizmom i kao to se
danas izgleda dogaa sa liberalizmom.
Dakle, elimo da izvrimo odreenu disciplinarnu formalizaciju,
nadajui se da bi to moglo pomoi preciznijem konceptualnom i
metodolokom tretmanu fenomena na koje ukazujemo. Da upotrebim
metaforu iz politikog renika, radi se o pokuaju pomoi ovim
fenomenima da ostvare pravo na samoopredeljenje, da se izvuku ispod
hegemonistike prevlasti klasinih, pred-masovnih ideologema i metoda
i da tako ostvare pravo na samostalno organizovanje, izuavanje,
klasifikovanje, deljenje, promovisanje sopstvenih simbola, mitova,
obeleja, zabluda, strasti, ambivalentnosti, ali i inspirativnih i
zavodnikih kreativnih podsticaja.
2. Cela ova ideja pop-politike i pop-ideologije ima svoj izvor u jednoj
naroitoj tradiciji koja je prisutna u drutvenim naukama. Ova tradicija
je, za razliku od mainstreama socijalno-politikih disciplina koji je bio
okupiran transparentnim institucionalnim i van-institucionalnim
oblicima praktikovanja moi, te drutvenom komunikacijom ukoliko je
sa time povezana, bila usmerena na sva ona brojna marginalna i
neobina (uvrnuta) podruja kojima se u glavnom toku politikih
istraivanja odricao znaaj. Naime, pojedini autori su bili veoma kritini
prema standardnim obrascima i metodama socijalno-politikih
istraivanja jer su smatrali da ona ne daju dovoljno jasnu i realnu sliku
drutvenog ivota, te su se usmeravali na razna zapostavljena podruja
svakodnevnog ivota verujui da e u njima nai vaee, ali prikrivene
ideologije u daleko otvorenijem i shvatljivijem obliku.
Ideja koja stoji iza tog pristupa je shvatanje da su politika i ideologija
prisutne u svim oblastima ivota, te da se esto mnogo bolje mogu
analizirati, shvatiti i razotkriti preko takozvanih marginalnih fenomena,
odnosno preko kulturnih fenomena u irem smislu, kao to su humor,
zabava, seksualnost, dokolica, horoskopi, sport, moda, materijal u
oglasima i revijalnoj tampi,50 nego preko institucionalno-politikog
50
Ovo izuavanje marginalnih fenomena posebno je razvijeno u francuskom
strukturalizmu i post-strukturalizmu odnosno u semiologiji kao posebnoj disciplini.
Najznaajnije ime je svakako Rolan Bart. Kod nas se time najvie i sa najzanimljivijim
rezultatima bavio Ivan olovi. Za upoznavanje sa Bartom pogledati njegovu knjigu
Knjievnost, mitologija , semiologija, Nolit, Beograd, 1979, te njegov lanak Sistem
91
ustrojstva i preko deklarativnih normativnih tvrdnji samih politikih
aktera.51
Ova tendencija izuavanja marginalnih fenomena u koju
ukotvljujemo svoju disciplinu Pop-politike i pop-ideologije, istorijski
vue korene od starih Grka. Po prvi put se sree u raspravi izmeu
Sokrata i ostalih sofista kako nam je Platon to preneo. Dok Sokrat
pokuava da otkrije normativna , univerzalna i sveobavezujua
moralna pravila drutvenog ivota, sofisti (Protagora, Gorgija) se
usmeravaju na stvarne oblike drutvene prakse pokazujui kako
proklamovana normativnost zapravo izgleda u realnom ivotu.
(Zanimljivo je da je ve Platon prilikom razrade normativnih pravila
drutveno-politikog ureenja veliku panju posvetio umetnosti i
posebno muzici.) Ova realistika ili deskriptivistika tradicija koja je
svoje vane predstavnike imala npr. u Vikou, Herderu i Paskalu, svoje
relativno precizne i zaokruene oblike dobila je u devetnaestom veku.
Ako je osamnaesti vek ostavio u naslee zaokruenu liberalno-
prosvetiteljsku normativnu ideoloku paradigmu, devetnaesti vek je
obeleen njenim gotovo univerzalnim prihvatanjem u evropskim
zemljama te ustoliavanjem kao vladajue. Meutim, sa razliitih strana
se uvialo da stvarni drutveni ivot odstupa od proklamovanih
normativnih ideala, te da sadrina meuljudskih odnosa pokazuje
potpuno drugaije tendencije od onih koje je vladajua liberalna
oligarhija proklamovala. Napadi su dolazili od zainteresovanih strana
koje su se usredsreivale na analizu upravo tih stvarnih drutvenih
odnosa, borei se na razliite naine da u ukupnoj drutveno-politikoj
stvarnosti ostvare to bolji poloaj. Centralna liberalna paradigma
napadana je sa razliitih strana (npr. od ugroenih manjina kao to su
ene ili od nacionalnih manjina koje su traile pravo na
samoopredeljenje), ali najjae sa levih i sa desnih pozicija.
Iako su normativne paradigme koje su sa ove dve ideoloke pozicije
nuene vukle na razliite strane, deskriptivni kritiki uvidi, minuciozna
mode u Marksizam - struktralizam, Delo, Nolit, Beograd, 1974. Od olovievih dela
najzanimljivija je Divlja knjievnost, Nolit, Beograd, 1985; valja pogledati i Ivan
olovi, Politika simbola, Radio B-92, Beograd, 1997.
51
Poveimo ovo sa dve popularne narodne mudrosti. Prva kae Sve je politika, a poto
je politika kurva i poto po univerzalnom popularnom silogizmu svi poroci idu zajedno,
neumoljivo sledi i druga: Svi politiari lau!
92
skeniranja liberalnih drutava devetnaestog veka esto su bili potpuno
identini kod njihovih autora.52 Mislioci iz obe paradigme nastojali su da
pokau liberalizmu njegovu skrivenu istinu, odnosno neistinu, tj.
njegovim auto-prezentacijama suprotstavljali su deskripciju stvarnih
politikih odnosa, sistema vrednosti i ideologija. Meu najzanimljivija
imena spadaju Demestr, Bonal, Donozo Kortez, pengler s jedne strane i
Prudon, Bakunjin i Marks sa druge, te Nie i Frojd. Dvadeseti vek je
doneo njihove briljantne naslednike kao to su Karl mit, Hajdeger,
Luka, te posebno pripadnici Frankfurtske kole (Horkhajmer, Adorno,
Nojman, Benjamin), a zatim francuske (post)strukturalistike (Fuko,
Delez, Altise, Liotar, Bodrijar, Derida). Meutim taj vek je doneo i
pokuaje da se ustanove nove normativne pardigme drutvenog ureenja
koje su se pokazale kao daleko gore od devetnaestovekovnog
kapitalistikog liberalizma. Sa prljavom vodom izbaeno je i dete i ceo
taj proces rezultirao je najgorim terorom koje je oveanstvo ikada
videlo; graani nekih drava pretvoreni su u savremene robove, umesto
da se postignuti nivo sloboda i prava uveava on je odbaen zarad
vraanja u varvarstvo, a u naslee nam je ostavljeno seanje na
holokaust, koncentracione logore, gulage, kulturnu revoluciju i Crvene
kmere.53 Kraj dvadesetog veka obeleen je masovnim vraanjem
normativne liberalno-demokratske paradigme koja se nakon svega
pokazala kao najmanje opasna (bar po odnose unutar jedne zemlje).
Meutim, kao i u devetnaestom veku, drutvena relanost najee
umnogome odstupa od proklamovanih ideala te se tako ceo krug
zatvorio. Nakon dramatinog iskustva dvadesetog veka, ostaje nam
zadatak da branimo i dalje razvijamo te normativne ideale, ali pre svega
da ukazujemo na njihova stalna izigravanja u realnom drutvenom
52
O ovoj bliskosti marksista i konzervativaca, pa i faista puno je reeno. Pomenimo
samo neke sluajeve. Naprimer, delo jednog anarho-sindikaliste ora Sorela lako je
inkorporirano u teoriju i praksu italijanskog faizma; uvena je bliskost Martina
Hajdegera i Hane Arent te Herberta Markuzea koji su oboje bili njegovi studenti; meu
mitove studente spadaju i Leo traus, Franc Nojman, Oto Kirhajmer
53
Ovde, naravno, pominjem samo zloine koji su injeni prema stanovnitvu sopstvene
drave od strane relativno legalnih, pa dakle i odgovornih vlada, kako bih ilustrovao
navedenu tezu. Meutim, ne sme se zaboraviti monstruozno uveanje tehnikih
mogunosti (i atomskih i konvencionalnih) koje stoji dravama na raspolaganju za
voenje ratova protiv drugih drava, dakle za klasini oblik rata. Pomenimo samo
Hiroimu, Nagasaki i Vijetnam.
93
ivotu i da se trudimo da stvarnost zaista bude to blia proklamovanim
normama (naprimer, da sloboda zaista bude sloboda, a individualnost
zaista individualnost, a ne njeno potroako simuliranje)54. Za to nam je
pomenuta deskripcija od presudnog znaaja, a radovi pomenutih autora
sa svim svojim bogatstvom analiziranih fenomena predstavljaju
izvanredno konceptualno, metodoloko i teoretsko polazite koje u
savremenim radikalno izmenjenim uslovima tehniciziranog sveta moe
dati veoma zanimljive rezultate.
3. Analiza fenomena pop-politike i pop-ideologije kao pomenute
deskripcije tzv. marginalnih fenomena sprovodi se preko onoga to je
Miel Fuko nazvao Poredak govora. Nas e zanimati upravo poredak
raznih govora u javnom diskursu; kako se govor proizvodi, okupira,
usmerava, upotrebljava, zloupotrebljava, da bi se individue i grupe ljudi
nadgledale, kontrolisale i usmeravale. Ideju Poretka govora, Fuko je u
svom pristupnom govoru na Kole d Frans-u odredio na sledei nain:
Pretpostavljam da je u svakom drutvu proizvodnja govora u isti mah
kontrolisana, selekcionisana, organizovana i rasporeena preko izvesnog
broja procedura koje treba da od njega otklone moi i opasnosti, da
gospodare njegovim aleatornim ostvarivanjem, da izbegnu njegovu
tvrdu, stranu materijalnost.55
Presudno je uoiti metode koje Fuko izdvaja kao efikasne za kontrolu
i pacifikaciju govora. Nasuprot standardnim teorijama totalitarizma,
dikatature i autoritarnih reima prema kojima se kontrola odvija
odsecanjem, zatomljivanjem, ukidanjem, represijom i zabranom, Fuko
istie da se kontrola u savremenim drutvima daleko efikasnije sprovodi
kontrolisanom pseudo-afirmacijom, tj. prethodnim organizovanjem,
rasporeivanjem i usmeravanjem pomenutog subverzivnog govora.
54
Ovo iskustvo najbolje se uoava kod razoaranih radikalnih leviara. Horkhajmer i
Adorno su u predgovoru za drugo izdanje Dijalektike prosvetiteljstva istakli da Kritiko
miljenje koje ne sustaje pred napretkom zahtijeva danas zauzimanje za preostatke
slobode i tendencije spram realne humanosti, ak i ako su nemone naoigled velikog
historijskog pravca., te da je danas znaajnije sauvati, iriti i razvijati slobodu
nego, ma koliko posredno, ubrzavati put u upravljano drutvo. Pogledati u
Horkheimer i Adorno, Dijalektika Prosvjetiteljstva, Veselin Maslea, 2. izdanje,
Svjetlost, Sarajevo 1989, str. 5, 6.
55
Miel Fuko, Poredak govora, u asopisu Pregled, Sarajevo, oktobar 1971, str. 378.
94
Kratko reeno, daleko je efikasnija kontrola putem usmeravanja nego
preko zabrane, kao to je kvalitet savremenih, modernih oblika
vladavine da vladaju duama ili delovanjem na due a tek posredno i
mnogo manje nego ranije delovanjem na tela.56
Fuko insistira na znaenju prinude na govor. Umesto da se, kao to je
to u psihoanalizi tvreno, stvari (konkretno seksualnost) stalno
potiskuju, prema Fukou se zapravo od struktura moi stalno namee
jedna prinuda na govor, stimulie se iznoenje, prikazivanje,
pokazivanje, jedan diskurzivni egzibicionizam koji je nesumnjivo u
interesu vlasti i moi koja tei potpunoj transparentnosti drutvenih
odnosa kako bi mogli biti izloeni njenom panoptikumu.57 Anders
ukazuje na to da su savremena drutva voajerska i egzibicionistika i
insitira na znaaju odsustva zidova u konformistikom drutvu i na
perpetuiranom ponavljanju savremnih zapadnjaka : Ive got nothing to
hide!.
Ovi autori su znaajni jer su pokazali u kojoj su meri zapadna
potroaka drutva zapravo totalitarna te se nae shvatanje totalitarizma i
diktature proirilo budui da nije ogranieno na standardne otvoreno
represivne sisteme. Za ovo novo shvatanje u jednom svom ranijem radu,
iskoristio sam metaforu o Podvoenju (Sub-ducere). Ova metafora
potie iz sveta prostitucije i oznaava proces u kome se potroau
seksualnih usluga podvodi roba u obliku ene (sve vie i mukarca,
deaka i devojice, starije osobe). Znaajno je da podvoda (metafora
za onog ko posreduje, nadgleda, osmiljava i praktino kreira ceo
proces; tj vlast) nabavlja, oblikuje i priprema robu, a zatim namamljuje
potroaa i tako izvrava in podvoenja. Poloaj i uloga podvodaa je
sutinska. Vlast je podvodaka jer isto tako stvara lane drutvene,
ideoloke i politike alternative koje oblikuje, minka i puta u promet,
56
Ovo je Fuko izvanredno razvio u nekim drugim svojim delima. Za tezu o
preusmeravanju moi i vlasti sa tela na duu pogledati Nadzirati i kanjavati, Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997. Za tezu o
kontrolisanju putem prinude na govor i usmeravanja govora pogledati u Fuko, Istorija
seksualnosti , I deo, Prosveta, Beograd, 1982. U slinom pravcu idu i izuzetno
provokativna i zanimljiva istraivanja Gintera Andersa raena 50-ih, 60-ih i 70-ih godina
prolog veka. Pogledati Ginter Anders, Zastarelost oveka, Nolit, Beograd 1985.
57
Ovo stimulisanje drutvene transparentnosti obino je proporcionalno skrivanju
sopstvene delatnosti, odnosno tenji da se sadrinski bitne sopstvene aktivnosti to
manje iznose u javnosti.
95
namamljujui graanina na prestupe i kontrolisano uivanje, hvatajui
ga u svoje zamke, a zatim ga kao ucenjenog stalno dri u sopstvenoj
zavisnosti navodei ga na nove poroke, stvarajui mu zavisniku potrebu
za stalno novim uivanjima i terajui ga stalno da se otkriva, da ini, da
govori, da se izlae.
Ova metafora mi je bila potrebna da bih opisao prirodu Miloevieve
vlasti. Dok recimo Erik Gordi58 insistira da je priroda Slobizma bila u
stalnom unitavnju alternativa (to je varijacija klasinog shvatanje
totalitarne diktature), ja sam smatrao da je Slobizam potpuno inovirani
oblik politike diktature u kome je Miloevi sam stvarao lane
alternative, briljantno kontrolisao autohtone pacifikujui ih i zajedno ih
sve nudio graanima kao gore od sebe kako bi na taj nain legitimisao
sopstvenu vlast.59 Ova metafora o podvoenju naalost nema samo
lokalno znaenje ve je, ini mi se, umnogome primenljiva i na
savremena zapadna drutva i to pre svega u vezi sa celom potroakom
filozofijom. Reklama kao sveprisutni, suptilno nasilniki fenomen je
upravo kulminacija podvoenja.
b) SOCIO-FILOZOFSKA I KONCEPTUALNO-TEORETSKA
OSNOVA ZA IZUAVANJE POP-POLITIKE I POP-IDEOLOGIJE
1. Pop-politika i pop-ideologija bi zapravo bile analize politike i
ideologije, usmerene na izuavanje ova dva fenomena onako kako oni
funkcioniu i kako se rasprostiru u i preko sredstava popularne
(masovne) kulture i umetnosti.
Pop je popularna(!) skraenica od engleske rei popular koja znai
masovno, narodno, poznato, omiljeno. Koristi se za
oznaavanje oblasti kulture koje su iroko prihvaene i rasprostranjene
meu narodom, populusom, pukom, masom. Veoma rasprostranjen je
naprimer termin pop-muzika koji se ustalio za jedan pitkiji oblik
savremene zabavne muzike. On je nastao u Engleskoj ezdestih godina
dvadesetog veka kako bi odvojio popularnu, komercijalnu muziku, koja
58
Eric Gordy, Culture of Power in Serbia, The Pensylvania State University Press, 1999.
59
Pogledati studiju Dikatatura simulakrumima - Slobizam kao inovirani oblik politike
diktature.
96
se u to vreme etablirala preko radio-stanica i top-lista, od takozvane
klasine, umetnike muzike s jedne strane i tradicionalne, narodne,
odnosno folk-muzike s druge strane.
Pop-ideologija bi dakle bila ideologija, kao relativno koherentan skup
ili sistem nekih postvarenih60 ideja, znaenja, shvatanja i vrednosti, koji
se iri, rasprostire, interiorizuje i suptilno i sublimno namee preko
pomenutih pop-fenomena (pop(ularne)-kulture i umetnosti). Svaka vlast
ili politika grupacija po definiciji nastoji da namee izvesnu ideologiju i
da na taj nain oblikuje i pacifikuje svoje podanike, da ih usmerava u
odreenom pravcu, i da im tako iz horizonta iskljuuje neke druge
mogunosti. Obrt koji nas ovde zanima sastoji se u tezi da se ovaj proces
nametanja ideologije sve vie i odlunije odvija preko pop-fenomena,
pop-kulture i sredstava masovne komunikacije koje ih promoviu. Dok
je ranije proces ideologizacije uglavnom sprovoen preko formalnog,
kolskog obrazovanja, danas se on daleko vie, snanije i znaajnije
obavlja preko pop-fenomena.. U drugom delu navodiemo primere
kojima emo pokuati da ilustrujemo savremene pop-ideologije koje pre
svega deluju u okviru, unutar, dravno-kulturne zajednice.
Pop-politika bi sledila jedno radikalno, mitovsko shvatanje politike,
koje se zasniva na grupisanju prijatelj-neprijatelj i prema kome je
osnovni princip podruja politikog princip borbe, polemosa, trajne
kompeticije.61 Ovo shvatanje je direktno usmereno protiv
prosvetiteljskog vienja politike kao normativne, izmirujue, moralne i
principijelne delatnosti, i danas se obino klasifikuje kao real-politika.62
Pop-politika bi dakle bila upotreba ovako definisane pop-ideologije u
borbi protiv politikog protivnika. Ona se moe voditi i unutar jedne iste
drave, ako je javno mnenje u njoj radikalno podeljeno oko nekih
fundamentalnih pitanja. Tako je Francuska dugo vremena u prolom
60
Valja posebno naglasiti ovaj znaaj postvarenja/fetiizacije tih vrednosti i ideja jer se
tako izvlae iz konteksta i pretvaraju u kvazi-religiozne nereflektovane mantre. O tome
vie u drugom delu.
61
Pogledati u Karl mit, Pojam politikog, III program Radio Beograda, br. 102. O
ovom shvatanju politike pisao sam u knjizi Poredak, moral i ljudska prava, Institut za
evropske studije, 2001.
62
Tako se na primer, pravi navodna razlika izmeu navodno na moralu i principima
zasnovane spoljne politike koju u SAD vodi Demokratska stranka i real-politike, na
pukom interesu zasnovane spoljne politike koju vode Republikanci.
97
veku bila ideoloki pa i politiki radikalno podeljena zemlja iji je
bazini konsenzus bio opasno ugroen. Danas je u samim zapadnim
zemljama dolo do visokog stepena saglasnosti oko fundamentalnih
pitanja tako da je i taj osnovni konsenzus veoma jak. Stoga je pop-
politika mnogo zanimljivija za izuavanje u obliku u kom se ispoljava i
ostvaruje u sukobu dveju politikih zajednica, drava, politikih
poredaka ili ak civilizacija, kada se sprovodi u cilju kulturnog, ne-
vojnog ovladavanja duhovnim i idejnim prostorom protivnika, te
osvajanjem duha, volje, stavova njegovih graana. Cilj je naravno
potinjavanje i pobeda nad protivnikom, ali za razliku od ranijih oblika
rata kada se bitka vodila za unitavanje tela i konvencionalnog
naoruanja protivnika, danas se nastoji na njegovom paralisanju,
pacifikovanju i ne-konvencionalnom, integrativnom potinjavanju. U
drugom delu emo dati puno primera, pre svega iz kulturalnog hladnog
rata voenog izmeu SAD i SSSR, a pokazaemo i nekoliko momenata
iz dananjih hladnih ratova.
Pop-politika se, naravno, slui pop-ideologijama kao svojim glavnim
orujem u politikoj borbi.
2. Osnovna teza od koje ovde polazimo je sledea: masovna,
popularna kultura sve vie preuzima ulogu vaspitaa koju su nekada, u
klasina vremena imali porodica, kola, crkva, obiajnost Sistemi
vrednosti, ponaanja i potreba, kao cela jedna savremena paideia, daleko
se vie i uspenije (sublimno i prikriveno) nameu preko pop-kulture
nego preko gore pomenutih institucija, a ak i u njima se opet sve to
posreduje preko pop-kulture.63 Taj fenomen moemo veoma dobro
uoiti na primeru unutar-porodinih odnosa. Radio i televizija su gotovo
sve vreme ukljueni, a lanovi porodice su im podjednako izloeni i
63
Nakon to sam prvi put izloio ove ideje na predavanju od 14. februara 2001, naleteo
sam na gotovo identian uvid Gintera Andersa iz 1962/63. On kae: Nain na koji se
danas smejemo, hodamo, volimo, govorimo, mislimo, ak i nain na koji smo danas
spremni na rtve, to smo samo sasvim neznatnim delom nauili u roditeljskom domu, u
kolama ili crkvama, a skoro iskljuivo posredstvom radija, ilustrovanih asopisa,
filmova ili televizije - ukratko posredstvom razonode. Dok je ona u ranijim vremenima
bila samo jedna od mnogih snaga obrazovanja i, svakako, ne ona najuticajnija, sada je
ona rapidno napredovala do monopolistikog poloaja. Ginter Anders, Zastarelost
oveka, str. 141. Anders pod razonodom podrazumeva najvei deo onoga to mi koje su bile glavni izvor preokupacije ljudi. One su uglavnom
nazivamo pop-fenomenima.
98
jednako usvajaju uniformne utiske, imperative, stavove i vrednosti. Na
taj nain oni usvajaju jedan zajedniki apriori koji sutinski odreuje,
ograniava i usmerava njihovu meusobnu komunikaciju.
Ovaj proces pop-ideologizacije jae se primeuje kod odraslih nego
kod dece (to samo naizgled zvui paradoksalno). Deca se kreu u
nekoliko razliitih sfera i dimenzija od kojih svaka veoma esto namee
razliite sisteme vrednosti (kola, okruenje, porodica, ulica). Oni se jo
uvek nalaze u procesu formiranja bazinih vrednosti, njihov
kategorijalni, vrednosni i socijalni apriori jo uvek nije zacementiran,
imaginacija nije sapeta, a ula su jo uvek otvorena za razliIte
percepcije, i posebno za njihovo razliito oblikovanje. (Deca su daleko
vie filozofi i sanjari nego odrasli. To se posebno vidi u igrama reima
dok ue jezike ili kasnije dok se trude da ih oneobiavaju, da ih
kombinuju na nenormalne naine.) Odrasli su, meutim, najee
zatvoreni u jednu ili dve dimenzije, sfere i imaju relativno apsolutno
formiran sistem, matricu vrednosti i shvatanja koju najee uopte i ne
reflektuju, a jako teko je menjaju jer je shvataju i kao deo svog
nepromenljivog identiteta iz ega izvlae i samo-potovanje i samo-
uverenje Dok se deca obrazuju i formiraju preko mnogo sfera, odrasli
se najee obrazuju i formiraju (u smislu u kome taj proces traje celog
ivota) iskljuivo preko sredstava masovne jednosmerne komunikacije
(odnosno ulivanja kako to Anders naziva) i preko fenomena pop-
kulture.
Pomenuli smo da se porodini prostor posreduje preko televizora.
Prema nekim istrivanjima u 9/10 sluajeva, lanovi porodice samo
bulje u televiziju bez ikakve meusobne komunikacije i komentara, to
oito predstavlja simulaciju zajednitva, porodinog ivota i kontakata.
Autohtoni, privatni porodini prostor je okupiran, osvojen nekim
spoljanjim prostorima koji ulaze u kuu preko televizije. Ovaj fenomen
Anders s pravom naziva shizotopija - postojanje dva prostora na istom
mestu.
No u novije vreme ne samo da se to dogaa sa porodinim prostorom
ve i sa prostorom radnog mesta. Ako su osamdesete bile okupirane
severno-amerikim sapunicama poput Dinastije i Dalasa, druga
polovina devedestih je u Srbiji obeleena latino-amerikim novelama
ispunjavale asove dokolice, takozvanog slobodnog vremena, ali su
99
definitivno bile glavna tema i na veini radnih mesta putem naknadnih
komentara, prepriavanja onima koji su propustili neku epizodu,
proricanja budueg toka fabule, moguih zapleta i naravno razreenja.64
3. Da bismo objasnili iznesenu tezu moramo pokuati da
rekonstruiemo istorijski proces koji je doneo pomenuti obrt, novum. U
tu svrhu potrebno je vratiti se dva veka unazad i istraiti strukturnu
promenu javnog mnenja. Ova promena svoj izvor ima u tehnolokim,
ekonomskim, demografskim, socijalnim i politikim promenama koje su
obeleile ameriko i zapadno-evropska drutva u devetnestom veku.
Naime, nakon tehnike i industrijske revolucije koja je krajem
osamnaestog i poetkom devetnaestog veka otvorila dotad nesluene
mogunosti za poveanje proizvodnje, transporta (eleznica i parobrod) i
trgovine dobrima, desila se neverovatna migracija stanovnitva iz sela u
gradove kao nosioce nabujalog ekonomskog ivota. U Engleskoj je
krajem tog veka u gradovima ve ivelo tri etvrtine stanovnitva dok je
64
Srbija, naravno nije jedinstven sluaj; kao to je poznato sapunice su ameriki izum
koji je osvojio svet jer se sa malo para proizvodi beskonani serijal koji obavlja mnotvo
bitnih drutvenih funkcija: ispunjava slobodno vreme (to je veliki problem za veinu
graana), namee odreeni sistem vrednosti, razvija celu jednu industriju sa prateim
sadrajima Ono to bi bilo zanimljivo izuiti jeste specifian poloaj ovih serija u str. 72.
Slobizmu i mnotvo zanimljivih momenata koji su uz njih vezani. Npr., jedna od
bizarnosti komijske saradnje je uveni odlazak na buvljak da se za 5 dinara kupi
informacija od neke Bugarke o tome kako e se zavriti prva od ovih serija, Kasandra.
Ova serija je ranije poela da se prikazuje u Bugarskoj tako da su komije imale
privilegiju da ranije saznaju ono to je uzbuivalo matu mnotva Srbijanaca. Iako je
opte mesto da se inteligencija sablanjava nad ovim serijama, ozbiljno i objektivno
istraivanje bi moralo da ukljui i pozitivne stvari cele prie. Jedna od njih je
neverovatna popularnost panskog jezika koja je dovela dotle da je katedra za ovaj jezik
na Filolokom fakultetu u Beogradu naglo postala interesantnija za studente od mnogih
tradicionalno privlanijih jezika. Na Filozofskom fakultetu su takoe bili prinueni da po
prvi put uvedu fakultativno uenje panskog jezika. Zatim, svako ozbiljno istraivanje
fenomena drutvenog morala u Slobizmu bi moralo da ukljui i ove serije. Slobizam se
karakterie potpunim unitavanjem svakog sreenog i normalnog sistema vrednosti,
jer je zasnovan na kontrolisanom haosu, atomizaciji i razbijanju elementarne drutvene
solidarnosti. U vreme povratka na zakone dungle, ove serije su paradoksalno vrile
ulogu poslednjeg propovednika, uitelja morala. U njima su poruke svedene na
nezahtevan nivo, lako su prijemive veini i stoga se lako interiorizuju. A te poruke su,
ipak, upravo klasine univerzalne poruke svakog morala bez koga jedno drutvo ne moe
da opstane: afirmiu odanost, pravdu, ljubav, neisplativost i kanjavanje zla Vie o
sapunicama u Dejvid Mek Kvin, Televizija, Clio, Beograd, str. 47-69.
100
na selu ostala jedna etvrtina. Poetkom veka situacija je bila potpuno
obrnuta, to govori da je u Engleskoj za neto vie od pedeset godina
polovina stanovnitva prela iz sela u gradove.65
Posledica ovog procesa bila je promena demografske strukture
gradova koja je donela i promenu politike strukture, politike
organizacije, ali i promenu politike kulture. Neobrazovani i nisko
obrazovani radnici postaju uesnici politikog ivota koji se bore za
svoja osnovna prava66, ali u skladu sa svojom kulturom i svojim
shvatanjem sveta. Kao posledica ovih kretanja, javno mnenje se od
obrazovanih stalea (koji su ga uglavnom sainjavali tokom 18. veka)
pomera ka plebsu, neobrazovanom i nisko obrazovanom narodu koji se
tek bori za graanska, politika i socijalna prava.67 Ovo proirenje
javnog mnenja novim politikim iniocima valja posmatrati kao
dijalektiki proces:
1) S jedne strane, desila se demokratizacija drutva, uvoenje
radnitva, ena i drugih potisnutih i marginalizovanih grupa u politiki
ivot, kao i afirmacija njihove kulture i potreba.
65
Pogledati u Slobodan Jovanovi, Primeri politike sociologije, BIGZ, Beograd, 1990.
66
Kao to je poznato, ceo 19. vek je zapravo protekao u borbi za proirenje prava glasa,
u borbi radnika za uvoenje opteg prava glasa emu se buroazija iz razumljivih razloga
na sve naine protivila: uvoenje tog prava znailo bi u to vreme nesumnjivu prednost
socijalistikih stranaka u parlamentarnom i politikom ivotu.
67
Ovim problemom na izvanredan nain bavio se Karl mit u radu Duhovno-povesni
poloaj dananjeg parlamentarizma. (Original: Die geistesgeschichtliche Lage des
heutigen Parlamentarismus in Bonner Festgabe fuer Ernst Zitelmann, 1923, str. 413-
473. Ja sam imao privilegiju da koristim manuskript prevoda ovog teksta na srpski koji
je uradio Danilo Basta i koji e se pojaviti do kraja 2001. godine u izboru mitovih
radova u izdanju izdavake kue Filip Vinji iz Beograda). Rad je naroito instruktivan
za razumevanje politikih tokova 19. veka, kao i za shvatanje politiko-teoretskih
pojmova i ideologija koji su tada bili na snazi, a ije se pravo znaenje danas zaboravlja.
mita posebno zanima pojam parlamentarizma (iji je princip rasprava, dijalog) i u vezi
s njim liberalni pojam javnog menja koji po njemu tokom 19. veka gubi svoj princip:
nesputanu javnu raspravu, koja postaje puka propaganda. Drugo nezaobilazno delo je
rani rad Jirgena Habermasa, kod nas preveden pod nazivom Javno mnenje, Kultura,
Beograd, 1969. (U originalu Strukturwandel der Oeffentlichkeit, 1965.). Naslanjajui se
na pomenuto mitovo istraivanje, Habermas je sproveo jednu minucioznu analizu
transformacije pojma javnog menja tokom 19. i 20 veka. Za probleme kojima se ovde
bavimo, posebno su zanimljiva poglavlja 4, 5 i 6. (str. 115 i dalje.)
101
 2) No rezultat ove kvantitativne promene javnog menja (politikog
prostora) jeste njegovo kvalitativno opadanje, tj. daleko vei populizam
na politikoj sceni. Politika i politika rasprava se iz institucije salona
koji je karakterisao uspon graanstva, a u 19. veku gubi na znaaju, sele
na masovne pozornice: kafane, fabrike, trgove, ulice koji zauzimaju
mesto i salona, ali sve vie i parlamenta kao poprita politike borbe i
reprezentovanja. Na ovim masovnim pozornicama argument,
artikulisana rasprava, tolerantni dijalog gube snagu i smisao, a jaaju
manipulacija, politika mitologija, pokreti masa sa svojim zapaljivim
frazama, demagogijom i ideolokim pokliima koji umesto razlonog
ubeivanja imaju za cilj da pokrenu masu podilazei joj. Stoga je mit
bio prilino u pravu tridesetih godina prolog veka kada je tvrdio da je
parlamentarizam izgubio svoj princip, argumentovanu diskusiju i
raspravu, te da je ostala samo beivotna forma u kojoj vladajua
politika volja beskrupulozno majorizuje i nadglasava manjinsku, a ak i
sama ta veinska volja nije rezultat nekih principa ve obino naredba
politike oligarhije koja kontrolie veinsku partiju. Princip
parlamentarizma bio je Javnost koja je podignuta protiv dotada
vladajueg principa Arkane, dravne tajne i dravnog razloga, koji je
obeleio 16. i 17. vek i cilj je bio izvui politiko odluivanje na svetlost
dana, uiniti ga transparentnim. Rezultat procesa demokratizacije u19.
veku je paradoksalno bio vraanje na teoriju Arkane, odnosno
pomeranje kreiranja politike van parlamenta, u izdvojene oligarhije koje
svoju volju nameu puku pseudo-demokratskim sredstvima.68 Politiki
ivot i parlament republike Srbije tokom devedesetih je briljantna
ilustracija ovih uvida.
Sa dvadesetim vekom ovaj proces transformacije javnog mnenja od
argumentovane rasprave ka populizmu postaje sve jai i izraeniji
zahvaljujui napretku tehnologije i sredstava masovne komunikacije:
radio, televizija, film, satelitska televizija, muzika industrija, konano
internet. Don Stjuart Mil69 i Aleksis de Tokvil70 koji su ve polovinom
devetnaestog veka uoili kako demokratizacija drutva vodi okupiranju i
68
O grekama, devijacijama i problemima parlamentarizma pogledati mit, navedeno
delo, str.22. O teoriji Arkane i javnosti pogledati str. 40.
69
Pogledati D. S. Mil, O slobodi, Plato, Beograd, 1998.
70
Pogledati u Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, Sremski Karlovci, 1990.
102
silovanju privatnosti i kako prosenost i mediokritetstvo zamenjuju
slobodu i stvaralatvo u politici, danas bi bili frapirani.
4. Veoma znaajan za ovaj proces je fenomen inflacije javnog
diskursa. Dok je u ranom periodu uspona graanstva retka nezavisna
tampa predstavljala istinski revolucionarno oruje koje je vodilo ka
transparentnosti i argumentovanoj kritici u politici (a to je takoe
znaajno u svakoj klasinoj represivnoj diktaturi - recimo institucija
samizdata u SSSR-u), danas smo suoeni sa jednim totalitarizmom
obilja u informisanju. Podruje informisanja je postalo jedna od
najprofitabilnijih svetskih industrija, a informacija je postala roba kao i
svaka druga koju treba prodati vodei pre svega rauna o reklami,
dizajnu i pakovanju.
Dananji totalitarizam obilja nas takoe odvraa od pravog
informisanja kao to to ini i represivni totalitarizam. Dok ovaj drugi to
ini uskraivanjem informacije, ovaj prvi to radi bombardovanjem,
inflacijom informacija sa svih strana, koja obesmiljava sam proces
informisanja. Suoeni smo sa neverovatnim uveanjem broja rei i
informacija koje nam se svakodnevno, sa svih strana plasiraju i sve to
vodi ka tome da pojedina vredna i znaajna re (na koju bismo moda
mogli da se usredsedimo i da je promislimo kad bi nam se servirala na
miru), argument, informacija nestaje, potanja i bledi u moru drugih,
slinih ili beznaajnih utisaka koji nas okupiraju, napadaju, uzjahuju,
stiskaju i tako nam otupljuju i blokiraju ula i razum. Danas nije
dovoljno uti neto jednom jer odmah zatim ujemo mnotvo drugih
informacija koje nam briu taj utisak i ubeenje iz glave; taj utisak biva
nadvladan brojnim drugim utiscima pre nego to stignemo da ga
obradimo i ukljuimo u neki sistem koherencije naih stavova i
shvatanja.
Dakle, da bi se stvorilo ubeenje nije dovoljno dati informaciju samo
jednom, ma kako ona zanimljiva bila, ve se ona mora stalno ponavljati,
ili davati sa veoma slinim i bliskim informacijama, kako bi se stvorio
dovoljno jak i dovoljno dugo prisutan utisak koji bi mogao da nas
103
okupira i da usmeri nau panju u tom pravcu te da se tako relativno
trajno upie u na sistem shvatanja.71
Sve ovo vodi ka neprestanom jaanju propagande u sferama koje se
jo uvek eufemistiki nazivaju informisanje. Propaganda (ukljuujui i
reklamu u svim oblicima) spada meu najjae industrije, meu
najprofitabilnije privredne grane, danas. Zakljuujemo da je politiki
diskurs iz sfere argumentacije u poslednjih dvesta godina, a naroito
tokom druge polovine dvadesetog veka preao skoro potpuno u sferu
propagande.72 Dokaz tome je to da politiari sve vie lie na pop-zvezde,
a tako se i ponaaju jer publika to trai od njih. Ve je Ajzenhauer73 bio
prvi predsednik koji je unajmio PR-agenciju u svojoj predizbornoj
kampanji i od tada je predsednik roba koju treba prodati biraima.
Kenedi i Nikson su pristali da ih naminkaju pred uveni televizijski
obraun. Boris Jeljcin je uprkos svom nagrienom zdravlju tokom
kampanje 1996. godine morao da skae uz rokn rol. Ovu tendenciju ini
se najdalje je sledio Bil Klinton sa sviranjem saksofona i irenjem
predstave o sebi kao plejboju, savremenom oveku koji je puio
marihuanu, ali nije uvlaio, iji su ivot i ljubavne avanture godinama
punile asopise ute tampe, itd.74 Nedavno se pojavila informacija da
mu je bilo ponueno da svira saksofon na festivalu u San Remu
Ovako veliki znaaj propagande i reklame povezan je sa fenomenom
potpuno okupirane privatnosti.75 Umesto istinske privatnosti, slobode i
71
Ovo je frapantno iskustvo svakog ko je sedeo za raunarom tokom Kosovske krize iz
1999. i pokuavao prijateljima, poznanicima i drugima zainteresovanima da objasni ta
se ovde zaista deava, koji su stvarni, kompleksni uzroci rata, i kako su sve tri strane
podjednako zainteresovane za rat. Nakon izvesnog vremena svako je shvatio koliko su
zapadni elektronski mediji jaki sa svojom propagandom jer bi svaku informaciju koju bi
odavde neko poslao pokrili sa hiljadama drugih, relativno koherentih, tako da su ljudi
odgovarali: Da, ovo je sve zanimljivo i uverljivo, ali zna slike na CNN-u, BBC-ju
Ipak je dole etniko ienje i rat se mora nastaviti dok ne nateramo Miloevia da
prestane sa tim .
72
Tokom poslednje predsednike kampanje iz 2000. u SAD prema nekim izvorima
potroeno je izmeu 4 i 5 milijardi dolara!!!
73
F.S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London, 1999,str. 147.
74
Vie o ovom fenomenu pop-politiara ili top-politiara, kako ih Virilio naziva
koristei aluziju na modne top-modele, vidi u Pol Virilio, Informatika bomba, Svetovi,
Novi Sad, 2000, str. 74.
75
Ginter Anders to naziva zastarelou privatnosti i zastarelou individualnosti.
Vidi u Ginter Anders, navedeno delo.
104
autonomije u savremenim drutvima dominiraju pseudo-privatnost,
pseudo-subjektivnost i pseudo-autonomija, tako da su i ta drutva
pseudo-liberalna. Ne samo javnost ve i privatnost, koja je veliki ideal
zapadnog liberalizma, potpuno su okupirane od strane svemonog
trita.
Postoje dva mogua vienja, dve koncepcije individualne slobode;
jedno je sloboda kao dozvola (licence), a drugo je sloboda kao
autonomija ili nezavisnost (independance). Prva koncepcija je klasinija,
prosvetiteljska i polazi od verovanja da se ljudi raaju kao formirane
osobe, koje tokom svog ivota nuno postaju autonomne, samosvesne i
zrele osobe i koje same uvek najbolje znaju ta je za njih dobro. Prema
ovoj koncepciji zadatak drave je samo da se ne mea u delovanje
individue, te da je spreava da povredi druge, odnosno da potuje
individualnu slobodu sve dotle dok ona ne ugroava plauzibilne tue
slobode (to je varijanta Milovog harm principle).
Ova koncepcija je usmerena samo na formalne oblike slobode i
stoga je bila podlona veoma snanim kritikama tokom 19. veka zato to
je proputala da uvidi koji su sadrinski oblici te slobode. Kritikovana je
koncepcija subjekta kao apsolutne, nedodirljive, samosvesne
lajbnicovske monade i ukazivano je koliko su ljudi podloni raznim
uticajima, odnosno ta sve utie na profil, oblikovanje i sadrinu
subjekta.76
Druga koncepcija slobode upravo polazi od rezultata pomenute
kritike i integrie znaaj teme obrazovanja subjekta. Prema njoj sloboda
je autonomija, ali subjekat se mora obuiti, pripremiti i nauiti da se
ponaa kao autonomna i svesna osoba, kao autohtoni politiki subjekat.
Zadatak drutva i drave jeste upravo da ga preko kolskog i drugih
vrsta obrazovanja pripreme za ulogu autonomnog subjekta i svesnog
graanina (naravno, koliko je to mogue).
Ako sagledamo funkcionisanje savremenog zapadnog sveta,
uvideemo da prva koncepcija izrazito dominira upravo zbog gore iznete
teze, da popularna kultura sve vie vri funkciju obrazovanja i
vaspitavanja. Zahvaljujui ovom procesu dobili smo prelaz od publike
76
Krajnja konsekvenca ove kritike je pria o kraju ili smrti subjekta koja je od ezdesetih
voena u Francuskoj.
105
koja rezonuje o kulturi ka publici kao potroau kulturnih dobara.77
Gotovo sva kultura se sputa na nivo masovne kulture da bi bila
prijemivija to veem broju potroaa. Usmerava se na najnie strasti i
povlauje najniim potrebama trita. Umesto formiranja za autonomiju,
za miljenje i prosuivanje, ljudi se formiraju za potronju i ispovedanje
idologije. (Podsetimo se uvida da problem obrazovanja individualne i
grupne volje predstavlja kljuni politiki problem.) To je savrena
formula vladanja jer se u istom procesu udruuju:
1) uveanje profita (koje tei to veoj masovnosti potroaa) i
2) ideoloka i politika manipulacija (koja takoe tei to veoj
masovnosti receptora ideolokih poruka).
Uviamo da proces formiranja ljudi, koji se vri preko sredstava
masovne komunikacije i popularne kulture, omoguava izvanredno
kontrolisanje i upotrebu podanika jer se istovremeno formiraju i
pacifikovani, ideoloki usmereni podanici i zahvalni potroai:
formiranje politikih stavova odvija se paralelno i istovremeno sa
formiranjem (pseudo)potreba.
Presudna je, naravno, uloga masovnih, popularnih (pre svega
elektronskih) medija,78 preko kojih se:
1) plasira aktuelna informacija birau i to u obliku lepo i atraktivno
upakovane propagande tako da i informativni programi poput CNN-a
sve vie lie na TV-sapunice, video-igrice, ili nauno-fantastine
serijale, to e rei da se gubi razlika izmeu informativnog programa i
klasine pop-kulture, i
2) individua unapred formira sa takvim sistemom vrednosti i takvom
percepcijom koji joj omoguavaju da bude prijemiva za ideologije u
okviru kojih onako plasirana informacija dobija pun znaaj.
5. Danas se esto susreemo sa fenomenom kraja svih ideologija i
sa navodnom depolitizacijom i neutralizacijom unutar opteg
konsenzusa. Meutim, radi se zapravo o izrazito politikom konceptu
navodne depolitizacije i navodne de-ideologizacije gde se u stvari
namee samo jedna ideologija, idelogija hedonistike, konformistike
77
Habermas, Javno mnenje, Kultura, Beograd, str. 202.
78
Setimo se, sam medij je ve izvesna poruka (media is the message) jer transformie
navike, percepciju, potrebe
106
potroake kulture. Graanin, ovek, sveden je samo na dimenziju
potroaa, a javnost je populus, masa ija je refleksivna distanca
abolirana, a privatnost okupirana. Reklama i popularna kultura nas ne
ostavljaju same nigde, ni na jednom mestu: naprimer, ceo gradski
prostor je prekriven, okupiran bilbordima, napisima, slikama, panoima i
drugim propagandnim materijalom kojim se izvesna roba neprestano
izlae, namee, vue nas, nabacuje se.
Nije sluajno to ove metafore lie na ponaanje prostitutki. Mi
zapravo ivimo u gradovima u kojima se roba neprestano prostituie, na
svakom koraku i na svakom mestu pokuava da nas zavede i da nas
ubedi da su njene usluge nune i najkvalitetnije i da je svakako moramo
upotrebiti, uz izvesnu nadoknadu. Zamislite ivot u gradu gde bi vas
prostitutke na svakom koraku vukle za rukav. Upravo to nam se dogaa
sa potroakom robom, ali mi smo se toliko navikli da to vie i ne
primeujemo. Ceo grad, (kao i auto-putevi) postao je izlobeni prostor
svaki njegov segment dobija reklamni karakter. Pored velikih, uoljivih
mega-reklama, sve vie se okupira mikro-prostor na kome caruje mikro-
reklama. U autobusima, na staklima i tablicama automobila, na ulaznim
vratima zgrada, na naoj odei, u naim potanskim sanduiima, svuda
se neko i neto reklamira nudei nam svoje usluge. Mi tome dobrovoljno
robujemo i postajemo zavisnici od reklame koja daje neku pseudo-
raznovrsnost i vaarsku arolikost naem ivotnom habitusu. Televizija,
radio, raunari slue nam da pobegnemo od samoe i privatnosti i da
stalno budemo Nekim okrueni plaei se momenata kada bi ostali
suoeni sa onim to istinski jesmo.
Kulminacija ovih tendencija je prisustvo radija i televizije ne samo u
kuhinji (svaka amerika domaica radi poslove gledajui televiziju) ve i
u kupatilu i toaletu (ko ne mata o tome da se kao Al Paino u filmu
Skarfeis zavali u dakuziju pred kojim se nalazi nekoliko televizijskih
ekrana - zato bi se tokom kupanja liavali svoje najomiljenije zabave?)
Dejvid Risman je u svom delu Usamljena gomila ukazao na to da
masovna sredstva zabave od malena vaspitavaju decu da budu potroai
(vetako stvaranje potreba je osnova savremene kapitalistike
ekonomije; proizvodnja i potronja, unitavanje proizvoda kako bi se
stvarala potreba za novim koji e opet biti uniteni, moraju se obavljati
kao na traci iz aplinovih Modernih vremena i to to je mogue bre.
Od te brzine zavisi produktivnost, zavise plate, standard, koji omoguuje
107
da se to vie toga kupi i potroi itd.79) Ovo manipulisanje decom je
takoe nemoralno i nepravedno ali nikome ne pada na pamet da digne
glas protiv toga. Sve se to, kao i u sluaju odraslih podvodi pod zabavu
koja se jel deci mora pruiti.
Trite neprestano stvara nove deje junake koji pokreu itavu
industriju podravanu od medija stvaranom histerijom. Pomenimo Itija
(ET), Ninda kornjae, Hi-mena, Barbiku Trenutno je u Srbiji prava
pomama za malim Hugom, jednozubim crtanim junakom prvog
interaktivnog kviza koji se svakog radnog dana odvija na BK televiziji.
Deca najpre troe veoma skupe impulse mobilnih telefona dok
pokuavaju da pomognu Hugu da oslobodi svoju Hugolinu i decu od zlih
uzurpatora; zatim sledi kupovina Hugombona (Hugo-bombona),
Hugolade (Hugo okolade), i Hugo-sladoleda, sve to podrano agresivno
reklamiranom nagradnom igrom, a tu spada i mnotvo drugih proizvoda
i dida-mida koje nose neodoljivi Hugov lik: kape, olje, majice,
arape, olovke, znake, igrakice, kantice za pesak, lopte, gaice, kupae
gaice, sveske, bojice, fascikle, blokovi za crtanje, bojanke, trenerke itd.
Ako se neto od ovoga jo nije pojavilo u prodaji, ne brinite, brzo e;
samo ako Hugo i dalje bude atraktivan. Ovim se prosto ponavlja obrazac
koji na zapadu savreno funkcionie i uz male varijacije obnavlja se sa
svakim novim dejim junakom. Nakon Huga doi e faza opinjenosti
igricama, Najk patikama, farmerkama, CD-ovima i logino, kad se
odraste, skupim automobilima, odelima itd, kada umesto Huga idoli
budu Tom Kruz, Bil Klinton, Denifer Lopez. Svejedno: on/ona je ve
savreno formirani potroa isto kao to je i savreno istesani propagator
interiorizovanih politikih ideologija.
c) ANALIZA PRIMERA I ILUSTRACIJA
1. U drugom delu emo se baviti analizom primera koji bi trebalo
konkretno da ilustruju ta su zapravo pop-politika i pop-ideologija i kako
one deluju. No, pre analize primera pokuaemo da objasnimo ta je
danas na zapadu globalno vladajua ideologija i kako danas politika
funkcionie.
79
O tome vie u Ginter Anders, Zastarelost oveka, Nolit , Beograd, 1985.
108
Ako se prisetimo marksizma, koji je na ovim prostorima dugo
vremena bio oficijelna ideologija, setiemo se da je iz celokupnog
Marksovog dela (i iz konteksta diksusija i polemika koje je on vodio sa
promoterima drugih ideologija i pogleda na svet), bilo izvueno
nekoliko krilatica, fraza (poput klasne borbe, diktature proletarijata,
odumiranja drave, odnosa baze i nadgradnje, odnosa proizvodnih snaga
i proizvodnih odnosa) koje su tako postvarene, fetiizirane i uinjene
idolokim mantrama koje su se nemilice, hipnotiki ponavljale bez
ikakvog razumevanja njihovog konkretnog znaenja. Naalost, potpuno
isti proces susreemo danas u vezi sa navodno neo-liberalnom
ideologijom. Iz bogatog naslea liberalne politike misli izvueno je
nekoliko mantri koje se univerzalno ponavljaju u dnevno-politikom,
urnalistikom, ideolokom diskursu, a to je najgore taj plitki,
redukcionistiki, restriktivni i stoga po duhu direktno anti-liberalni
diskurs poinje da ovladava i akademskim prostorom. Najee
pominjane mantre su sledee:
- ljudska prava
- multikulturalizam
- tzv. civilno drutvo (to je kod nas dominantni ali pogrean prevod
engl. civil society, odnosno lat. societas civilis - ne radi se o drutvu
civila jer to nita ne znai ve o drutvu graana, o graanskom drutvu.
Hobsov De cive znai O graaninu (citizen) a ne O civilu)
- globalizacija
- slobodno trite
- nenasilno reavanje konflikata
- afirmacija navodne drugosti, manjinskih grupa i sl.80
Svi ovi pojmovi81 su veoma bogati razliitim znaenjima, i u
drugaijim kontekstima mogu imati potpuno razliite konotacije.
80
Uz sve ovo ide i proliferacija jezivog idioma Politika korektnost koji je direktno
uperen protiv slobode stvaralatva, miljenja i izraavanja i koji predstavlja eufemizam
za novi totalitarizam. Ovaj idiom nadopunjuje sa na internetu sve uestalijom
orvelijanskom skraenicom TINA, to znai There Is No Alternative, koja treba da nas
ubedi da je dato jedino mogue i da je pogreno i traiti drugaija reenja, prilaziti
fenomenima sa razliitih strana razvijati imaginaciju u svim pravcima osim u zadatom
okviru. Propisuje se okvir politiki korektnih mogunosti.
81
Moji prijatelji iz jedne opte studentske evropske organizacije su ove pojmove
definisali kao skup rei koje se moraju staviti u naziv konferencije kada se trae
sponzori.
109
Njihovo konkretno znaenje mogue je odrediti samo u konteksu. Ako
pogledamo ta se pod svakim od njih podrazumeva u svakodnevnom
urnalistikom dikursu, videemo da im se pridaju apstraktna ideoloka
znaenja, najee potpuno razliita od onih koje imaju u ozbiljnom
istraivakom diskursu. Analizirajmo ove disparatnosti kod nekih od
ovih pojmova.
Uzmimo, naprimer, pojam mutlikulturalnost ili multikulturalizam.
Kod najznaajnijeg teoretiara ovog pojma, Kanaanina Vila Kimlike,
multikulturalizam znai institucionalno odvajanje kulturnih zajednica
unutar jedne politike zajednice, radi ouvanja i zatite njihovog
posebnog identiteta.82 U svom ustaljenom ideolokom diskursu
multikulturalizam, meutim, znai upravo obrnuto: opte kretanje i
meanje kultura, melting pot, u kome u procesu globalizacije razlike
nestaju u jednoj utopijskoj proliferaciji kultura (to zapravo vodi
unitavanju svih kultura sem globalne potroake). Ono to se naziva
multikulturalizam zapravo je interkulturalizam. Apstraktno reeno, te
dve stvari se razlikuju kao Evropska Unija od SAD, odnosno,
metaforino reeno kao princip meane salate (gde razlike ostaju, gde se
upravo afirmiu radi boljeg ukusa) od principa melting pot-a (gde se
razlike planski tope).
Drugi primer je primer ljudskih prava. Kod ozbiljnih teoretiara, kao
to je Ronald Dvorkin, ljudska prava su shvaena kao moralni (u smislu
u kome je pravo uvek usmereno na svoj moralni izvor) sudovi koji se
donose unutar odreene politike, kulturne i pravne zajednice u kojoj
pojedinci imaju bar formalno jednak poloaj i u kojoj negativna prava
idu zajedno sa pozitivnim pravima tj, pravima na participaciju u
odluivanju o politikim i pravnim ustanovama.83 S druge strane stoji
urnalistiki diskurs o pravima kao ontolokim sablastima koja navodno
vae univerzalno, nezavisno od granica i politikih ureenja, a time se
zapravo o njima nita ne kae. ta ljudska prava mogu znaiti za ljude
koji ive u marginalizovanim, eksploatisanim i od multinacionalnih
kompanija sistematski unitavanim zemljama Afrike u kojoj je ogroman
broj stanovnitva gladan i ostavljen bez elementarnih sredstava za ivot?
82
Pogledati Will Kymlicka, Multicultural Citizenship, Oxford University Press, 1995.
83
Pogledati u Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously, Harvard University Press,
1977.
110
Kome se oni mogu obratiti za zatitu svojih ljudskih prava? Ovo je
dokaz da iza apstraktnog univerzalistikog diskursa o ljudskim pravima
ne stoji nikakva smislenost ba zato to ne postoji nikakva obaveznost.
Pomenimo ovde jo primer pojma globalizacija. U akademskom
diskursu ustalila se definicija globalizacije koju je ponudio Entoni
Gidens, koji kae da je globalizacija: intenzifikacija drutvenih odnosa
irom sveta koja povezuje udaljene lokalitete na takav nain da se
lokalna deavanja oblikuju dogaajima koji se odvijaju mnogo milja
daleko i vice versa84. Meu fenomene koji karakteriu ovako odreenu
globalizaciju Dejvid Held je ubrojao mnoge odnose kreirane
globalizacijom ekonomije: ekspanziju transnacionalnih veza koje
stvaraju nove forme kolektivnog odluivanja, razvoj meu-vladinih i
kvazi-supranacionalnih institucija, intenzifikaciju transnacionalnih
komunikacionih sistema i razvoj novih regionalnih i globalnih
poredaka.85 Umesto toga, dnevno-politiki pojam globalizacije pretvara
se u shvatanje po kome se zapravo vri unifikacija svetskih pravnih
odnosa pod diktatom SAD (preko kvazi-globalnih institucija kao to je
Svetska trgovinska organizacija), u onoj meri u kojoj je to potrebno
nesmetanom prodoru zapadnog kapitala, dok se s druge strane iri
neravnopravni tretman razliitih nacija i zemalja tako to se ovi propisi
tumae potpuno kazuistiki, ne-univerzalno i selektivno. Naprimer,
zapadne zemlje forsiraju osnivanje ad hoc tribunala na kojima se prema
ad hoc propisima raspravlja o grehovima samo pojedinih regiona, a
istovremeno iste te zemlje dosledno odbijaju da ratifikuju pre tri
godine donetu odluku o osnivanju stalnog, univerzalnog meunarodnog
suda za ratne zloine (International Criminal Court) koji bi zaista bio
supra-nacionalni i koji bi vodio istinskoj unifikaciji pravde na globalnom
nivou. Ovi dvostruki standardi nam se prema pomenutom urnalistikom
diskursu nameu kao sasvim normalni, te se globalizacija zapravo
posmatra kao ono to kau i preporue zapadne zemlje (tj SAD).
2. Kao to smo to pokazali, umesto da se pomenuti fenomeni
ozbiljno, na istinski univerzalan i razloan nain tumae, studiraju i
primenjuju, njihova apstraktna, fetiizirana forma, ogoljena u
84
A. Giddens, The Consequences of Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990, str. 64.
85
David Held (ed.), Political Theory Today, Stanford University Press, 1991, str. 9.
111
besmislenu mantru se kvazi-religiozno i ideoloki namee najiroj
populaciji. Zbog ega se ovo deava? Tajna se nalazi u mitolokom
karakteru koji je politika zadobila tokom poslednjih sto pedeset godina.
Karl mit je analizirajui ove procese mitologizacije politike u
devetnaestom veku doao do uvida da pojednostavljenje vodi
pojaavanju intenziteta, odnosno snage neke teorije ili ideologije kao
mobilizatorskog i homogenizirajueg sredstva politikog delovanja. Ako
je, kao to smo to gore primetili, promena strukture javnog mnenja
vodila ulasku mase na pozornicu, to znai da je argumentovana diskusija
i studiozna razlona dijaloka razrada pojmova i argumenata morala da
napusti pozornicu, a da su je zamenile redukovane, kratke, efektne i
zapaljive politike krilatice koje se lako formuliu, i jo lake ire u
masi. Cilj svakog politiara postala je to laka prihvatljivost parola i
simplificiranih ideologija koje zastupa. Ako se poe od tog cilja, svako
suptilno tumaenje i svako sholastiko i akademsko bavljenje
distinkcijama i obrtima samo smeta, optereuje masu ,
kontraproduktivno je jer vodei refleksiji (koja trai razumnu distancu
od ideologije, kritiki pristup) slabi motivaciju i mobilizaciju za
odreene ciljeva. Jo Dejvid Hjum je uvideo da razum slui analizi i
razmatranju, ali da strasti i emocije vode delanju i aktivnostima.86
86
Bilo bi dobro napraviti iz ovog ugla analizu diskursa zapadnih politiara i vodeih
zapadnih ratnohukakih medija pred i tokom Kosovske krize i 78-dnevnog
bombardovanja. Ta analiza bi pre svega pokazala kako su pomenute izrazito pacifistike
mantre sluile kao bilo koji drugi politiko-mitoloki pojam koji deli na NAS - koji smo
za ljudska prava, demokratiju i multikulturalizam i NJIH - koji su protiv ljudskih
prava, demokratije i multikulturalizma, ma ta to stvarno znailo, te su faktiki osnovna
ljudska prava na hiljade ljudi, civila krena u ime ljudskih prava. U svrhu mobilizacije i
homogenizacije zapadnog javnog mnenja korieni su svi klasini metodi politike
mitologije kao to su lai, manipulacija, skrivanje podataka, iskrivljavanje slike, tzv.
personalizacija (prikazivanje pojedinanih dogaaja koji utiu na emocije gledaoca i
podstiu njegov od medija usmeravani bes, umesto prikazivanja ozbiljnih analiza koje bi
uputile na prave uzroke sukoba).
Da ne bude zabune, ovo opet ne znai da se ovdanja strana abolira od sopstvenih
zasluga; samo ovde nam ona nije zanimljiva za analizu jer Miloeviev reim nikada
nije ni prihvatio aktuelne mantre. Njegove mantre su iz nekog sasvim drugog ideolokog
diskursa. No zanimljiv je sluaj jednog drugog igraa sa ovih prostora, a to je Haim
Tai. Bilo je fascinantno videti ovog oveka kako preko noi odbacuje svoje nekadanje
marksistiko-lenjinistike ideologeme, te prihvata i koristi mantre o kojima ovde
priamo, istovremeno dok je njegova vojna formacija terorisala ne samo ne-Albansko
112
Ovaj uvid se faktiki svodi na shvatanje znaaja iracionalne politike
mitologije kao osnovnog faktora svakog masovnog politikog delanja (a
po definiciji svako ozbiljno politiko delanje eli da bude masovno jer u
savremenim demokratskim drutvima samo uticaj na mase moe doneti
vlast, a time i mogunost da se kreira drutveni ivot i da se neto menja
u skladu sa sopstvenim naelima). Pomenuti fenomen je poznat i
detaljno razraen u delima francuskog mislioca ora Sorela87, ali
takoe i kod raznih anarhistikih i faistikih teoretiara kao to je
Musolini i teoretiari koji su bili uz njega kao to je entile.
I Marks i Engels su faktiki koristili taj reduktivni, ili-ili, mitoloki
pristup kada su pisali Manifest komunistike partije sa namerom
mobilizacije najirih slojeva internacionalnog proletarijata. Frapantna je
razlika izmeu bogatstva kompleksne analize koja se nalazi u drugim
Marksovim delima i potpune redukcije koju sreemo u Manifestu
(Naprimer, u Manifestu je broj klasa programski sveden na dve
suprotstvaljene koje se moraju boriti do konane pobede proletarijata. U
18. brimeru Luja Bonaparte, meutim, imamo veoma bogatu analizu
socijalne stratifikacije u Parizu tokom analiziranog perioda i sreemo
najmanje pet suprotstavljenih klasa). Svoje najradikalnije, najgore i
najjezivije praktine oblike, ovo mitoloko shvatanje politike doivelo je
u Staljinovom SSSR-u, te u Hitlerovoj Nemakoj (gde je, uz Italiju, bilo
i otvoreno propovedano).
Ovaj uvid je izuzetno znaajno naglastiti zbog sledee injenice.
Hitlerova i Musolinijeva faistika avantura se esto predstavlja kao
anomalija, radikalna mutantska devijacija u nesputanom procesu pobede
Uma, demokratije, Racia, ljudskih prava koji karakterie navodno
kumulativistiko kretanje zapadne politike istorije ka ovim nabrojanim
idealima. Faistika epizoda se odreuje kao pobuna varvarskih,
konzervativnih, retrogradnih elemenata koji su zasnovali jedno
iracionalistiko, mitoloko shvatanje politike naspram dotad i nakon
toga preovlaujuih prosvetiteljsko-liberalnih i racionalistikih shvatanja
koja politiku vide kao izmirujuu, dijaloku, transparentnu i
stanovnitvo ve i nekooperativne Albance. On je naprosto shvatio da je lukrativno a
niim obavezujue prihvatiti diskurs koji je trenutno aktuelan.
87
Pogledati u Georges Sorel, Revolucija i nasilje, Globus, Zagreb ; naroito tekst
Razmiljanja o nasilju.
113
kompromisnu delatnost. Izgledalo je, prema tome, da je ova ideologija
intenziteta, mitologije, instrumentalnih pojednostavljenja, iracionalnog,
manipulatorskog mobilisanja mase, i konano mitovskog vienja
politike kao radikalno-polemike delatnosti koja funkcionie na principu
podele prijatelj-neprijatelj, dakle izgledalo je da je takvo shvatanje
politike u Drugom svetskom ratu poraeno i otposlato u istoriju.
Meutim, ispostavie se da su poraeni samo oni koji su javno
ispovedali pomenute ideologije, dok je takvo shvatanje politike u
potpunosti prihvaeno u SAD meu kreatorima spoljne politike. Sledei
primeri ilustruju ovaj utisak:
1) Britanska istoriarka F.S. Saunders koja je u knjizi Ko je platio
lulaa? briljantno obradila kulturalni hladni rat izmeu SAD i SSSR,
obavetava nas da su pomenuti opasni pisci kao to su Sorel, Pareto,
Moska ili Musolini bili omiljena literatura kreatora hladnog rata.88 Osim
Sorelovih uvida o znaaju mitologije, propagande i iracionalnosti za
politiku borbu, naroito zanimljivi su bili Paretovi uvidi o znaaju elite
(koji su u oficijelnoj liberalno-demokratskoj ideologiji zavereniki
preutkivani i ignorisani jer direktno poriu demokratski ideal jednakosti
priznajui natproseni znaaj u upravljanju i formiranju stavova mase
aristokratskim, odnosno oligarhijskim elementima elite). Osnovni
princip hladnoratovskog delovanja bio je pokuaj da se propagandom
deluje na elitu preko koje bi se vrio uticaj na mase.
2) Vodei geostrateg amerike spoljne politike Zbignjev Beinski,
ali i veoma uticajni Semjuel Hantington u potpunosti prihvataju i
reafirmiu mitov realpolitiki diskurs i podele prijatelj-neprijatelj (kod
Hantingtona je to podela na civilizacije). Beinski smatra da je
realpolitiki sasvim opravdano da SAD dre Evropu kao svoj
protektorat, a o Rusiji govori otvoreno kao o neprijatelju.
3) Konano, i same osnove, dakle liberalni ideali se fetiizuju,
odvajaju od svoje prave sadrine i pretvaraju u pomenute mantre koje
88
F.S. Saunders, Who paid the Piper?, str. 149. Ovom knjigom emo se detaljnije baviti
u narednim odeljcima. Radi se o izvanrednoj studiji iz oblasti savremene istorije,
zasnovanoj na detaljnom istraivanju obilne arhivske grae kao i na intervjuima
obavljenim sa jo uvek ivim akterima i svedocima analiziranih dogaanja. Zavidno
poznavanje savremene likovne, muzike i filmske umetnosti, zatim knjievnosti, stripa i
drugih oblika masovne kulture omoguilo joj je da detaljno analizira kako su sve ove
oblasti koriene u propagandne svrhe.
114
samo navodno afirmiu liberalne principe a zapravo funkcioniu kao
pojednostavljena i utoliko intenzivnija mito-politika i ideoloka orua.
O dilemama poveznim sa ovim procesom, na zanimljiv nain pisao je
Ivan olovi u eseju Retorika mira?.89 Ovaj autor najpre citira
hrvatskog autora Ivu ania koji opisuje recepte iz politike kuharice:
Jedan od njih upuuje kako obavezno valja potisnuti jasno znaenje
rijei i iskaz preudesiti u sugestivan ritam i ist zvuk, jer to je ono to u
masovnom sluateljstvu, budi snane osjeaje i potie matu, a reenica
dobiva liturgijsko-obredno znaenje i pamti se iskljuivo kao efektna
forma. Budui da je njome stvarnost korjenito pojednostavljena, uinak
nee izostati, jer jednostavnost je najopojnija. Prema anievom
shvatanju formula ili-ili je neprimerena politiaru u jednom tolerantnom
demokratskom drutvu.90
Meutim olovi zabrinuto ukazuje na neefikasnost antiratnih
slogana na ovim podrujima, i tu se pribliava zabrinutosti nekih
francuskih autora za neefikasnost racionalne borbe i rasprave sa
rasistima u zapadnim zemljama. Zanimljivo je da kao lek neefikasnosti
takvog govora, pisci koje olovi navodi (Pjer-Andre Tagijef, Olivije
Rebul i Lionel Belane) nastoje da opravdaju sa etikog i politikog
stanovita, upotrebu nekih sredstava za postizanje tog uticaja, nekih
sredstava retorikog ubeivanja, koja se inae smatraju neodvojivo
vezana za tip komunikacije svojstven antidemokratskom i autoritarnom
drutvu.91 Belane se zalae za zdravo ubeivanje, a Rebul afirmie
tezu da se slogani i propagandna mrnje mogu pobediti i suzbiti samo
opozitnim sloganima i kontra-propagandom. I sam olovi prihvata da
se ovakvi slogani ne smeju otpisati, te da se kultura sugestivnog govora
u propagiranju tzv. jezika mira mora ozbiljno shvatiti.
Vano je naglasiti da su navedeni autori rukovoeni zaista krajnje
benevolentnim motivima i da je njihovo prihvatanje ovih opasnih
sredstava retorikog ubeivanja potcrtano dobrim namerama. Ali
moramo se zamisliti o tome kako ista sredstva mogu biti koriena od
manje benevolentnih faktora za razliite namene pa i za zloupotrebu cele
retorike.
89
Pogledati u olovievoj navoenoj knjizi Politika simbola, str. 275.
90
Ibid, str. 276.
91
Ibid, str. 280.
115
 Sve ovo je, naravno, danas daleko lake raditi usled toga to je
gotovo sva ideologija, kao i sva politika prela u pop(ularne) sfere
odnosno u sfere pop-kulture u najirem smislu.
Navodne neo-liberalne mantre, koje su u ovom obliku zapravo
elementi jednog novog konzervativizma, uperenog protiv slobode
miljenja i delanja kao osnovnih liberalnih ideala, slue: 1) za unutranju
pacifikaciju sopstvenog stanovnitva (to je podruje izuavanja pop-
ideologije) i 2) kao orua u novim hladnim ratovima protiv islamskog
sveta i Kine (kao to su u hladnom ratu bile orua protiv SSSR), a to je
oblast pop-politike. Recimo, Zbignjev Beinski je nedavno izjavio da je
on razvio doktrinu ljudskih prava kao oruje u borbi protiv SSSR-a i
komunizma i da je plan u potpunosti uspeo.92
3. Sada moemo prei na analizu pojedinih primera. Kao orue pop-
politike, za nametanje pop-ideologije koriste se svi vodei mediji i
oblici masovne kulture i umetnosti: televizija (posebno serije, sapunice,
tele-novele, kvizovi), radio, popularna muzika, umetnika muzika, rok-
muzika, umetniki i populistiki filmovi, stripovi, pozorina umetnost
Politiki i ideoloki potencijal masovne kulture i umetnosti poznat je
odavnina. Zanimljivo je da je muzika uvek bila veoma bitna za
organizovanje politikog i drutvenog ivota. Jo kod starih Grka
muzika je bila legitimni i fundamentalni deo paideie: koristila se za
smirenje strasti i oblikovanje due, odnosno kao protivtea grubosti i
fizikoj vrstini koje su nastajale usled fizikih vebi. I Pitagora i Platon
su posebnu panju posvetili ovoj drutvenoj funkciji muzike. Ovaj drugi
bio je u tolikoj meri opsednut ideolokim smislom umetnosti (muzike,
tragedije, slikarstva) da je ostao u istoriji poznat kao prvi koji je
zahtevao cenzuru odreenih vidova muzikog stvaralatva, tj.
eliminisanje i zabranu onih muzikih lestvica koje preterano uzbuuju
duu i pokreu strasti.
Prisetimo se uvenog paragrafa 424 Platonove Drave:
Dobro se treba uvati svake promene u muzici, jer su to opasne
stvari. Damon tvrdi, a ja se slaem s njim da se naela muzike ne mogu
92
Navedeno prema delovima knjige Predraga Simia Put u Rambuje koji su bili preneti
u NIN-u , br. 2578.
116
nigde dotai, a da se pritom ne pokolebaju i najvii dravni zakoni
ini mi se da uvari moraju svoje postaje izgraditi na podruju muzike.
- Da, jer se tu bezakonje lako i neprimetno rasprostire Pa ono i ne
ini nita drugo nego se polagano naseljava i prodire u nae obiaje i
navike; potom, poto je naraslo, prelazi u ugovore koje ljudi sklapaju
jedni s drugima, iz ugovora ide dalje i s velikom drskou zahvata
zakone i dravni ustav, pa tako, o Sokrate, na kraju uspeva da dovede do
poremeaja i zbrke u celokupnom privatnom i javnom ivotu.93
Francuski mislilac ak Atali, koji se posebno bavio ovim politikim
aspektom muzike, upozorava nas da je Karlo Veliki svoje carstvo
uobliio uvodei svuda gregorijansko pevanje, ak i uz pretnju
oruanom silom. Muzika je na taj nain vrila ideoloko fundiranje
carstva i bar deliminu unifikaciju raznorodnih podanika. Ideja
harmonije nuna je svakoj vlasti zato to uobliuje neartikulisanu
disperzivnu buku i na taj nain namee podanicima ideju poretka.94 Od
14. do 16. veka muziari su iveli na dvorovima i zvali su ih
menestrelima, od ministerialis - inovnik.
Dajui jedan istorijski pregled politikog tretmana muzike Atali kae:
Kao prevashodna aktivnost masa, muzika je kao i gomila, u isti mah i
pretea i neophodna kao potvrda legitimnosti, rizik koji svaka vlast mora
podneti ako pokua da je usmerava.95 Buka nuno postoji u svakom
drutvu ba kao i politiki potencijal naroda. Represivna vlast e jednako
tretirati oba fenomena, potiskivae ih i guiti. A pametnija vlast e
priznati njihovo nuno postojanje i teie da ih kontrolie oblikujui ih,
dajui im prihvatljivu formu i ak pokuavajui da na taj nain jedan
potencijalno subverzivan potencijal i energiju okrene u svoju korist.
Masovni politiki potencijal pametna vlast kanalie na neki nain koji
joj omoguava i ak pojaava legitimitet, a buku oblikuje u prihvatljive
forme muzikog izraavanja. Kod oba fenomena prisutna je dijalektika
rizika. Obe stvari imaju energetski potencijal koji se lako moe razliti u
pravcima nepoeljnim i opasnim za vlast. Stoga se neprestano moraju
nadgledati i kanalisati.
93
Platon, Drava, 424, BIGZ, Beograd, 1983, str. 108,
94
ak Atali, Buka, Kultura, Beograd, 1983, str. 91.
95
Ibid, str. 35.
117
 Muzika je masovna, nosi poruku, kanalie elje, vri funkciju rituala,
mobilie, unificira, usmerava, podstie, stoga svaka vlast eli da je
nadgleda, usmerava i koristi. Svaka umetnost, kao i svaka muzika nosi u
sebi dijalektiku deskripcije, promovisanja odreenog politikog i
drutvenog poretka, ali i potencijala kritike, osporavanja, subverzivnosti
(deskripcija, pobuna, protest, prorotvo, najava, izdanak,samo su neki od
odnosa u kojima umetnost i kultura mogu stajati prema politikom
sistemu). Pametna i obazriva vlast svesna je te dijalektike i stoga tei ne
samo da afirmie oblike muzikog i umetnikog govora koje je ona
proizvela, ve i da subverzivne govore kontrorlie integriui ih u
drutveni monolog vieg tipa. Najvei problem za savremenu vlast, u
vreme kada se zbog izuzetne dinaminosti protoka informacija stvari
mogu veoma brzo razvijati, jesu marginalni govori, koji vrlo lako i brzo
mogu dospeti u centar i napraviti problem. Stoga je veliki zadatak ne
ostaviti nita na margini, prepoznati ga jo u povoju i ukljuiti u Sistem
kako bi se pacifikovala njegova subverzivna energija. Upravo zato je
kapitalistika vlast skoro savrena jer svaki diskurs, pa i subverzivni
moe bez problema da integrie i da ak na njemu napravi profit, a od
glavnih aktera stvara pop-zvezde koje korumpira, profanie i tako
dezavuie i pacifikuje.
Kapitalizam je kao i nacionalizam sistemska ideologija, ideologija
dubljeg i fundamentalnijeg tipa nego to su to klasine politike
ideologije poput liberalizma, socijalizma, konzervativizma i sl. Njega ne
zanima sama poruka koliko nuna integracija te poruke u sistem, jer ako
poruka, ma kakva ona bila, eli do nekog da doe ona tada pretenduje na
to veu masu, a onda su joj potrebna sredstva masovne komunikacije,
nove tehnologije i sve ostalo to ini bit savremenog kapitalizma, tako
da se na kraju bilo kakva (meta)naracija ili ideologija svede na novac i
prodaju lepo upakovane poruke.
4. Izvanredan primer klasine pop-politike je primer hladnog rata
voenog izmeu SAD i SSSR. Ve pomenuta britanska istoriarka
Frensis Saunders uradila je briljantnu studiju o brojnim aspektima ovog
fenomena i objavila je 1999. godine pod nazivom Ko je platio lulaa? -
CIA i kulturalni hladni rat.96 Sledei deo nae prie bie inspirisan
96
F. S. Saunders, Who Paid the Piper?, Granta Books, London, 1999.
118
njenom knjigom. Naveemo brojne primere koje je Saundersova
analizirala kako bismo ilustrovali tezu da svi oblici popularne kulture i
umetnosti mogu biti (zlo)upotrebljavani u politiko-ideoloke svrhe.
Knjiga je pre svega okrenuta aktivnostima uvenog Kongresa za
kulturnu slobodu koji je bio sastavljen od mnotva najvienijih
evropskih intelektualaca, koji su se zalagali i borili za slobodu kulturnog
izraavanja. Organizacija je nominalno bila nezavisna i borila se za
kulturne slobode u celom svetu, a zapravo je sve vreme iza njenog rada
stajala ameria Centralna obavetajna agencija koja ju je koristila kao
oruje u propagandnom ratu protiv sovjetske imperije. Kongres je bio
finansiran preko mnotva filantropskih fondacija (kao to je bila Ferfild
fondacija), a koje su novac dobijale direktno od Agencije. Zanimljivo je
da je mrea propagandnih radio stanaca Radio slobodna Evropa
formirana pod okriljem Kongresa 1950. i da je veoma brzo emitovala
program na 26 jezika97.
Kulturkampf koji je CIA vodila preko Kongresa i srodnih
organizacija, bio je usmeren na pridobijanje evropske, posle Drugog
svetskog rata uglavnom marksistiki orijentisane inteligencije (i u
zapadnoj i u istonoj Evropi), i na pobijanje u Evropi veoma
rasprostranjenog miljenja da su Amerikanci primitivni kulturni varvari,
rasisti, kapitalistiki fanatici i sl. (S druge strane, ovakva slika o
Amerikancima u zapadnoj Evropi rezultat je briljivo i snano voene
sovjetske propagnde tokom tridesetih godina koja se odvijala preko
sindikata, feministikih organizacija, radnikih udruenja, omladinskih
organizacija, mnotva asopisa.) Strategija je bila da se najpre pridobiju
NCL (non-communist left, ne-komunistika levica) strukture, dakle
razoarani komunisti i revizionisti, zatim da se preko njih deluje na
elitu pre svega evropskih zemlja, koja bi zatim ostvarivala uticaj na
mase. U ovom periodu koji Saundersova obrauje Agencija je faktiki
vrila funkciju ministarstva kulture i kulturnog ataea SAD. Sredstva
preko kojih je ova akcija sprovoena su mnogobrojna: knjige , filmovi,
teatar, apstraktna likovna umetnost, seminari, konferencije, festivali,
nagrade
Umesto propagirane kulturne slobode svih oblika stvaralatva, vrena
je briljiva selekcija amerikih i drugih umetnikih proizvoda pri emu
97
Ibid. str. 91.
119
su odreeni autori potiskivani i uklanjani iz biblioteka, knjiara i
amerikih kulturnih centara dok su drugi favorizovani i nametani,
objavljivanje njihovih knjiga je podravano i dela su im propagirana.
Pravljene su lista knjiga koje se propagiraju u Evropi (tu spadaju,
naprimer, Pasternakov Doktor ivago i knjiga Milovana ilasa, Nova
Klasa)98 i liste autora i knjiga koje su ocenjene kao dekadentne i kao
proizvodi koji ire runu sliku o Americi. Meu potiskivane, odnosno
autore knjiga iji je izvoz za Evropu zabranjivan spadaju i takva imena
kao to su Stajnbek, Fokner i Sinkler-Luis.
1954. je napravljena selekcija od 37 filmova koji su ocenjeni kao
naroito podobni za prikazivanje iza Gvozdene zavese. (naprimer, tu
spada i Diznijev Petar pan).99 Pravljena je ista takva selekcija pozorinih
predstava koje slave iskljuivo propagirane ideale kao to su sloboda i
sl., dok su druge predstave koje slave nepodobne ideale odstranjivane
iako spadaju u sam vrh svetskog stvaralatva. Iza svega ovoga stajao je
PSB, Psiholoki strateki bord, specijalni odbor napravljen u okviru
Agencije za voenje psiholokog hladnog rata i psiholoke propagande.
PSB je kao svoj program oznaio usmeravanje na sva polja ljudske
misli, sva polja intelektualnog interesovanja, od antropologije i
umetnikog stvaralatva do sociologije i ak naune metodologije.100
Zanimljiva je i strategija to veeg slanja crnakih umetnika u
Evropu. Kao to je poznato, rasna diskriminacija je u SAD sve do
ezdesetih godina prolog veka bila izuzetno jaka, obeleena je
divljanjima raznih rasistikih organizacija koje su poinile stravine
zloine nad crnim stanovnitvom. Osim toga, crnci su bili uasno
ekonomski i socijalno obespravljeni i eksploatisani, potpuno
marginalizovani u drutvenom ivotu. Ovaj fakat je izazivao ogroman
otpor evropske inteligencije prema SAD, i dodatno je iskorien od
Sovjeta u propagandne svrhe: kako neko moe tititi navodne
umetnike, politike i stvaralake slobode kada veliki deo sopstvenog
stanovnitva, slino Hitleru, dri bez osnovnih ljudskih prava u velikoj
materijalnoj oskudici? Ovo, posebno bolno pitanje naravno nije reavano
tako to bi se neto uinilo da se crnom stanovnitvu poboljaju uslovi
98
Ibid, str. 245.
99
Ibid, str. 289.
100
Ibid, str. 148.
120
ivota i njihov drutveni status, ve je PSB napravio strategiju da se
promeni slika o tretmanu crnaca u SAD, dakle da se poboljanja
simuliraju. Saundersova nas izvetava da je planski slat veliki broj crnih
umetnika u Evropu kako bi se oni predstavili kao ni po emu razliiti
graani SAD101. Drugi deo strategije je obuhvatao specijalna uputstva o
tome kako crnce tretirati u holivudskim filmovima. Preporuke su
govorile da se prikazuju kao uljudni, lepo obueni, da ih takvih bude
puno u kadru, da ih se to vie provlai kroz masovne scene
Puno toga je uraeno da se promovie nova slobodna umetnost.
Ogromna sredstva su izdvajana za promovisanje amerikih umetnika
kao to je bila naprimer ogromna promocija Bostonske filharmonije koja
je tako tokom 1950-ih uinjena slavnom i koja i dan danas spada u
vodee svetske filharmonijske orkestre. Velika i zanimljiva pria je
vezana za dravno promovisanje amerikog apstraktnog ekspresionizma,
amerikog enformela kao nove, velike amerike umetnosti jer
Amerika kao velika zemlja zasluuje i veliku umetnost. Postoji inae
velika literatura o tome kako su Polok, De Kuning i drugi promovisani i
kako su stvarani mitovi o njima i njihovom stvaralatvu.102
Jako je zanimljiv i proces tokom kojeg su nakon Drugog svetskog
rata Nemci postajali prijatelji, a Rusi neprijatelji, i kako su integrisani i
prihvaeni Hitlerovi ljudi, visoki nacistiki slubenici i nacistiki
umetnici poput dirigenta Herberta fon Karajana. Tokom 50-ih su
snimani filmovi poput Romela ili Pustinjske lisice u kojima su nemaki
vojnici iz drugog svetskog rata poeli da dobijaju ljudski lik i da bivaju
prikazivani kao asni i hrabri ratnici. Istovremno je Marvelov strip-junak
Kapetan Amerika prestao da vodi bitke sa Nemcima i poeo da ratuje sa
Rusima.
Odnos prema Rusima tokom tridestih, etrdestih i pedesetih godina je
briljantna ilustracija toga do koje frapantne mere popularna kultura i
mediji oblikuju javno mnenje i formiraju stavove navodno autonomnih i
svesnih graana. Ovo se najbolje vidi u popularnim magazinima i
filmovima. Tridesete godina obeleene su antisovjetskom i anti-
komunistikom histerijom. Rusi su predstavljani kao varvari, antihristi i
kao velika opasnost za savremenu civilizaciju. Ove tendencije
101
Ibid, str. 20.
102
Ibid, str. 254.
121
kulminiraju tokom perioda 1939-1941, nakon potpisivanja pakta izmeu
SSSR-a i Hitlerove Nemake. Meutim, nakon napada Nemake na
SSSR, 22.juna 1941. stvari se preko noi menjaju. Svi mediji se
odjednom nadmeu u velianju ruskog rodoljublja i hrabrosti, Staljin se
glorifikuje kao mudri i stameni anti-faistiki voa (dok je ranije bio
predstavljan kao savremeni Dingis-Kan), a magazini Tajm i Lajf 1943.
objavljuju njegove fotografije na naslovnim stranama i proglaavaju ga
za linost godine; porie se postojanje gulaga i takve prie se
proglaavaju za antirusku propagandu Meutim, nakon 1945. ovi
magazini i Holivud e jo jednom biti prinueni da iz osnova menjaju
imid Rusa i Staljina koji nude svojim potroaima, i da poriu sve ono
to su do pre samo godinu dana pisali, priali i slikali, te se jo
radikalnije vraaju na priu od pre 1941. godine.
Takoe je zanimljivo i stalno nametanje teze da istinska umetnost
moe cvetati samo u slobodnim demokratijama. Ova teza je izreena od
strane amerikog predsednika Ajzenhauera103 i zatim nemilice
propagirana od strane PSB-a te je kao takva prihvaena od mnotva
liberalnih intelektualaca irom sveta. Teza je naalost, veoma
sumnjiva i u pogledu svoje empirijske relevantnosti i u pogledu
teoretskog opravdanja.
to se tie empirijske nerelevantnosti pomenute teze, valja ukazati na
to da je tek mali broj zajednica u relativno kratkom vremenskom periodu
imao prilike da ivi u demokratskom ureenju, a da je prava i bogata
umetnost stvarana u svim moguim drutveno-politikim sistemima.
Nikolaj Berajev je takoe dobro uvideo da najzanimljivija moderna
umetnost nije stvarana u demokratskoj Engleskoj devetnaestog veka ve
u nestabilnim italijanskim renesansnim tiranijama. to se tie teorijskog
opravdanja teza je u najmanju ruku sumnjiva ili jednostrana. Ona
pretpostavlja da je umetnost prost, nesputani izraaj ljudske kreativnosti
koji opisuje harmoniju i sreene odnose oko sebe. Meutim, nama se
ini da je makar podjednako relevantno shvatanje koje vidi umetnost kao
pobunu protiv okova koji veu oveka te i kao potrebu za
uspostavljanjem sopstvenih poredaka nasuprot haosa koji umetnika
okruuje. Ako se poe od takvih uvida onda ispada da su diktature,
tiranije, revolucije i drugi nestabilni dinamini poretci u kojima se
103
Ibid, str. 272.
122
otvaraju nove mogunosti, nove perspektive i brzo iz korena preokreu
stvari, daleko zanimljiviji za umetnika nego stabilne, dosadne
mediokritetske liberalne demokratije koje karakterie visoki stepen
konsenzusa ali i visoki uniformizam. Ako se prisetimo grke mitologije,
setiemo se da se svaki kosmos/poredak/red raa iz haosa.
Posebno poglavlje knjige Saunders je posvetila radu Agencije u
Holivudu. Filmska industrija je zbog masovnosti svojih potroaa,
ogromne popularnosti glumaca koji slue kao identifikacioni modeli, i
stoga velikih mogunosti ideologizacije i manipulacije, bila od izuzetne
vanosti za hladni rat. Meu najvanije ljude povezane sa Agencijom
Saundersova ubraja Don Vejna, Don Forda i Sesil de Mila. Godine
1955. sprovedena je tajna operacija koja je imala za cilj da se odreene
teme (sloboda i sl.) to vie afirmiu u Holivudskim filmovima. Vitni
Trast je radio kao Agencijin specijalni koordinator, politiki savetnik
mnogih reditelja.104
5. Jedan od najzanimljivijih pop-ideolokih fenomena koga se i
Saundersova dotie je fenomen prekrajanja odreenog pripovedakog
umetnikog dela prilikom njegove ekranizacije. Ovo nasilnitvo nad
originalnom priom obino se pravda umetnikim slobodama filmskih
autora, i govori se o drugaijem, savremenijem itanju razmatranog
dela. Saundersova nam daje dva primera u kojima je ova sloboda
stvaralatva bila eufemizam za nasilno prepravljanje dela protiv izriite
naredbe originalnog autora. Radi se o ekranizaciji dela Dorda Orvela.
Zgaen kretanjem svetskih poslova, Orvel je tokom 40-ih napisao
dva, sada ve klasina dela - ivotinjsku farmu i 1984.- u kojima je eleo
da upozori na totalitarne tendencnije koje se jednako uviaju svuda po
svetu bez obzira na normativnu prirodu politikih sistema i koje su
direktno usmerene na suzbijanje i ono malo slobode to je ljudima
ostalo. U ovom drugom delu, naroitu panju usmerio je na sve vei
manipulativni potencijal masovnih medija.
1951. godine zapoet je rad na snimanju crtanog filma po motivima
ivotinjske farme. Snimanje crtaa finansirala je CIA, a pomenuti PSB
je radio na pisanju scenarija tako da je kraj namenski i protiv zamisli
samog autora promenjen. Orvel je u delu jednim hiper-realistikim i
104
Ibid, str. 284. i dalje.
123
haotinim zavretkom hteo da upozori na opte ludilo koje sve zahvata i
u kome se vie ne pravi razlika izmeu kapitalistikih ljudi i
komunistikih svinja koje jednako eksploatiu svoje nie ivotinje,
odnosno nie klase. Gospodin Pilkington, kao predstavnik kapitalista
estita svinjama (komunistima) na oskudnim obrocima, dugom radnom
danu i nemilosrdnosti koju je primijetio na ivotinjskoj farmi.105 est
svinja i est ljudi sedi za stolom u potpunom razumevanju. Problem
nastaje kada prilikom kartanja voa svinja i voa ljudi istovremeno
odigraju pikovog asa, to je briljantna metafora za shvatanje poslovanja
u oba tabora. Orvel zavrava knjigu uvenim pasusom: Dvanaest
glasova bijesno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno ta se
promijenilo u izgledu svinja. Pogled ivotinja koje su stajale napolju
klizio je od svinje do ovjeka; ali ve je bilo nemogue raspoznati tko je
svinja, a tko ovjek.106
Ovo izjednaavanje kapitalistike dekadencije i kapitalistike
eksploatacije sa komunistikom korupcijom, koje ini poentu Orvelove
prie i opisuje univerzalnu prirodu moi, u filmu je potpuno izbaeno.
Ljudi se u filmu gotovo i ne sreu, pa je cela pria fokusirana samo na
komunistike oblike totalitarizma, a kraj je izmenjen tako da se druge,
potinjene ivotinje organizuju i izvedu uspenu kontra-revoluciju!, to
je bila jasna poruka koja se slala preko Zavese.
Prilikom prve ekranizacije 1984. kraj je promenjen uprkos direktne i
izriite Orvelove zabrane. U svom delu Orvel kritikuje sva masovna
propagandna drutva i ne ostavlja prostora za nadu i veru da se neto
moe promeniti nabolje. Logika sve masovnijeg sistema je neumoljiva
bez obzira na ideoloke oblande: nemogue je odbraniti se od Velikog
brata, jezika i logike masovne kulture i masovnih medija. Umesto toga,
na filmu je insistirano da se radi samo o komunistikim, totalitarnim
drutvima i menja se kraj u smislu da Vinston Smit moe sauvati svoju
ljudskost i da biva ubijen tek nakon to povie: Dole veliki Brat!. Kao
i prilikom silovanja Farme i ovde je direktno promenjen smisao i poruka
autora kako bi se jedno snano umetniko delo sa obeshrabrujuim i
depresivnim krajem koji je imao nameru da upozori na sve univerzalne
pod-sistemske manipulacije ljudima, pretvorilo u patetinu ideoloko-
105
Dord Orvel, ivotinjska farma, BIGZ, Beograd, 1987, str. 98.
106
Ibid, str. 100.
124
politiku priu koja nasuprot originalnoj ideji deli svet na Njih
neslobodne i Nas slobodne i poziva njih neslobodne da postanu
slobodni kao to smo mi.
6. Fenomen promene kraja klasinih umetnikih dela kako bi se
uklopila u obrasce happy-end ideologije obeleio je Diznijeve crtane
filmove tokom devedesetih godina. Ovi filmovi su postali gola
propaganda i manipulacija decom, izuzetno efikasan nain za pop-
ideologizaciju dece. Ekranizacija uvene bajke Mala sirena i Igoovog
klasika Bogorodina crkva u Parizu spada u sam vrh sramnog
ideolokog nasilnitva nad delima mrtvih autora koji bi se verovatno
sablaznili od onog to je napravljeno, navodno prema njihovim
motivima.
U originalnoj bajci Mala sirena pria se zavrava tuno, neuspehom
male princeze Arijel da ostvari svoje elje i bude uz svog princa; poruka
koju dobijamo je svedoanstvno o istinski nesavrenoj, problematinoj i
zloj prirodi sveta u kome se ovek osea sputan i isfrustriran
okolnostima u kojima najee i pored najveih rtava ne moe da
ostvari svoje zamisli. Uz to bajka, zahvaljujui svom melodramatskom
kraju nosi onaj preliv melanholije i katarzinosti koji najee
karakteriu veliku, inspirativnu i refleksivnu umetnost. U prepravci
Diznijevog studija Arijel je simpatina tinejderka, tatina mezimica koja
mora da ostvari sve to naumi.107 Dobro prema zakonima savremenog
trita svakako mora pobediti zlo: hrabri princ ubija veticu Ursulu kao
nosioca zlog principa, i time simbolino unitava i zle ini koje je ona
posejala po svetu, pa se sve vraa u prvobitni , savreni red. Film se
okonava glamuroznim venanjem u stilu Dinastije pri emu se kopneni
i morski svet spajaju u zajednikom veselju (to je ideja o konanoj
pobedi dobra u svim svetovima nad retkim nosiocima zla: isti princip
sreemo i u pretposlednjem filmu iz serijala o Dems Bondu Sutra ne
umire nikad, 1997; Bond kao predstavnik zapadnog sveta ovde radi na
istom zadatku sa prelepom kineskom agentkinjom u borbi protiv zlog
107
Arijel je inae lansirala i novi modni stil: gornji deo bikinija, prslue, spojeno sa
potpuno pokrivenim donjim delom tela. Ovaj stajling je krajem devedesetih eksplodirao
u naim krajevima kod estradnih zvezda a posebno ga je proslavila zvezda PGP-a Ana
Stani.
125
vlasnika globalne medijske imperije; nakon obavljenog zadatka, jedno
drugom zavre u zagrljaju uz zadovoljstvo njihovih pretpostavljenih, to
treba da nam pokae da je proimanje ta dva sveta i te kako mogue).
Isti princip da je zao samo jedan, koji je anomalija, pa stoga i
maligna izraslina na inae savrenom poretku sveta, primenjen je u
Zvonaru bogorodine crkve (lik Frolo-a). Sa silovanjem jednog
umetnikog dela tu se izgleda otilo najdalje. Film je satkan od
ideolokih poruka koje treba da nam uliju elemente gore navedne
savremene ideologije. Da bi samo jedan ostao lo (razumljivo je da e se
sve vratiti u normalu kad se taj jedan eliminie), likovi su preraeni,
oieni i uklopljni u idealne tipove: poudni, poroni i primitivni
siledija Febus uinjen je skoro mitskim herojem, voom revolucije, a
uz to i dentlemenom koji oboava svoju dragu. Takav Febus se obraa
pitomom ali odlunom narodu jednim demokratski intoniranim govorom
koji nas uvodi u demokratsku revoluciju u kojoj dobri narod nesebino
brani svoja i univerzalna prava u romanu je to, meutim, atrovaka
masa koja pljaka crkvu i divlja u ulinim neredima kad god joj se prui
prilika. Bogat, kompleksan i briljantno naslikan Kvazimodov lik u kome
se radikalizovani meaju svi najrazliitiji porivi koji postoje u realnom
oveku, redukovan je na nekoliko crta i pretvoren u klasino dobro i
portvovano udovite koje ima dobru duu ispod ne ba simpatine buntovnika:
fasade (to naravno treba da nas naui da je istinska vrednost skrivena
iza povrnih odlika). Takav nesretni Kvazi, doivljava potpunu
transformaciju i prosvetljenje kada shvati da je samo jedan lo a svi
ostali dobri: tada nesebino spaja Esmeraldu koju i sam oboava i junaka
Febusa, a osim to i sam uiva u njihovoj srei, potpunu satisfakciju
doivljava kada ga izvesna devojica izvodi iz senke crkve na sunevu
svetlost, pomiluje po licu i uvede u masu koja ga slavi kao velikog
heroja.
Za potpuni timung nedostaje samo da se na kraju filma kao u koli
ponovi lekcija. Da se na ekranu, lepo uokvirene pojave sve pomenute
mantre savremene religije i da ih deca sa radou ponove uz glas npr.
Robina Vilijemsa: Idemo deco da vidimo ta smo danas nauili: De-
mo-kra-ti-ja, Ljud-ska -pra-va, tako je, pa Mul-ti-kul-tu-ra-lizam, jeste
deco ovo je jedna teka re pa emo je ponoviti jo nekoliko puta. itd.,
sve dok se na kraju ne uputi i poslednja preporuka da kad klinci izau iz
bioskopa odmah tu s desne strane mogu videti prodavnicu u kojoj e
126
nai svoje omiljene junake u svim moguim oblicima (pogledati gore
deo o Hugo -industriji).
Ja lino molim da se odnegde vrati Kalimero. Voleo bih da moja
deca jednom mogu od malena da vide ta ih oekuje u ovom svetu. Za
razliku od pomenutih mantri iji smisao se ui bez razumevanja, mantra
koju e nauiti kod Kalimera nikada im nee biti nerazumljiva. Kad god
im doe da poviu Nepravda, pa ovo je nepravda ili Ti si veliki, a ja
mali, pa to je nepravda znae dobro zbog ega to govore. Teko da e u
ovom svetu imati prilike da neto ee govore od toga.
7. Briljantan primer konzervativne deskripcije vladajue ideologije je
Madonin spot za prvi singl sa istoimenog albuma Mjuzik. U njemu se u
kondenzovanom obliku, kod jednog istinskog savremenog umetnika,
moe nai kompletna deskripcija 90-ih, odnosno ideala koji su tokom te
decenije iskonstruisani i nametani; iza svega stoji potpuni hedonizam i
konformizam koji oliava vreme navodnog izmirenja unutar zapadnih
zemalja u kojima su unutranji konflikti daleko manji nego prethodnih
decenija upravo zbog pomenute depolitizacije ovih drutava. Pokuajmo
da taksativno nabrojimo ono to vidimo u Madoninom spotu iz koga
nam se poruuje da navodno muzika ini da buroazija postane
Najpre sureemo afirmaciju tehno-kulture kao izraza i proizvoda
tog hedonizma i konformizma 90-ih, a u obliku reciklae ljateeg
disko fazona 70-ih. (Reciklaa je inae jo jedno od optih mesta 90-ih;
ona govori o nedostatku novih ideja, ali i o smrti svih drugih ideologija
osim potroake koja sa refleksijom i distancom reciklira stare ideologije
pri emu upravo tom distancom svesnog, kontrolisanog ponavljanja
oduzima nekada ozbiljno shvatanim ideologijama i pokretima ivost,
snagu, izvornost pa i bazini smisao, pacifikujui ih i na kraju pravei
profit od njih. Faktiki se svi preanji pokreti, kao i svaka politinost
ismejavaju i prikazuju kao potpuno off, passe ili demode.)
Meavina raznih medija i izraajnih umetnikih formi koje donose
izuzetnu dinamiku jednom proizvodu: igrani film, animirani film,
specijalni digitalni, vizuelni efekti, kompjuterska animacija;
Afirmacija ene kao superheroja. Madona je predstavljena kao
super-woman u crtanom filmu koja oas pretue momke koji prave
probleme, zatim iutira mukog Di Dej-a i simboliki preuzme njegovu
127
ulogu na kultnom anrovskom mestu 90-ih - Di Dej pultu; u spotu je
prisutna potpuna dominacija amazonskog enskog pisma - ene su na
svim bitnim mestima: i striptizete u klubu, i korisnice njihovih usluga, i
Di dej-evi i superheroji, i bogate vlasnice luksuznih automobila108 dok
su mukarci redukovani na posao izbacivaa, vozaa i zabavljaa.
Naravno, na kraju se sve zavrava velikom, hedonistikom
lezbejskom orgijom u luksuznom autu dok se hipnotiki ritam pesme
Mjuzik frapantno ubrzava (po modelu Ravelovog Bolera), a to je
adekvatno odslikavanje ludakog ritma ubrzanja i dinamizacije na svim
nivoim i u svim oblastima, u kome se pre svega SAD nalaze.109 Madona
sve vreme na glavi nosi uveni Stetson eir.
Usled ove dinamizacije raste potreba za nasiljem: ljudi tee sve jaim
utiscima. Otud sve manji znaaj knjiga pa i novina - tampane rei
generalno. Ljudi trae samo sliku i hiper-snane multimedijalne
doiivljaje koji ih udaraju direktno u stomak. Novinar Nik Dejvis je
istraujui irenje pornografije 1994. godine doao do uasavajuih
rezultata. Od odgovarajuih slubi Skotland Jarda dobio je podatke da
oko 70% preko pote naruivane pornografije obuhvata najekstremnije
programe: silovanja, muenja, konzumiranje izmeta, mokrenje. Takoe
su otkriveni kanali za uvoz jo tvrih materijala kao to su brutalna
silovanja, seks koji ukljuuje decu i ivotinje i konano najekstremniji
sluajevi gde muene rtve na kraju bivaju i ubijane.110
Ova radikalizacija je dosledno prikazana u crtanom filmu Svrabia i
eko koji se prikazuje kao integralni deo Simpsonovih. Ii i Skrei su
radikalna i konsekventna, i utoliko istinitija verzija Toma i Derija. Oni
ostvaruju sve ono to godinama oekujete da se desi kod starije verzije.
Naime, poteno je zapitati se zato se Deri zadovoljava samo time da
lupi Toma po glavi, palcu i sl., ili da ga potpuno nevino navue na malu
koliinu eksploziva koja ga tek nagari, ako mu stoje na raspolaganju
108
Treba se setiti briljantnih scena enskog kongresa iz Felinijevog Grada ena, na koji
upada zalutali Marelo Mastrojani.
109
Prisetimo se da an Bodrijar vidi Ameriku kao hiper-Evropu, kao hiper-
modernistiku zemlju koja je na putu da usled tolikog ubrzanja potpuno izleti iz svih
koordinata. O ovome vie u njegovim delima Amerika, Baddy-Books, Kontekst, 1993. i
Prozirnost zla., Svetovi, Novi Sad, 1994. Pogledati i moj lanak Nadziranje i
podvoenje, Republika br. 226, takoe i u ovoj knjizi
110
Navedeno prema knjizi Dejvida Mek Kvina, Televizija, Clio Beograd, 2000, str. 193.
128
daleko ubitanija i zanimljivija sredstva? Stoga u Simposonovima Bart i
Liza mogu do mile volje uivati gledajui kako se maak moe brutalno
isei, secirati, baciti u kiselinu, odrati, oguliti do kostura, razneti u
hiljade komada a sve to uz puno, puno krvi.
Fenomen radikalizacije posebno je obraen u dve epizode
Simpsonovih. U jednoj, nakon to je beba Megi pod uticajem crtanih
filmova razbila Homeru glavu ekiem, Mard pokree akciju da se
izmene sadraj i tematika crtanog filma. Kompanija biva prinuena da
izbaci scene nasilja i da snima filmove u kojima Svrabia i eko u
ljubavi ispijaju limunade. Serija doivljava fijasko: niko vie ne eli da
je gleda. U drugoj epizodi se bave istorijatom Svrabie i eka. Prvi
snimljeni crtani film prikazivao je maka kako bezazleno eta ulicama.
Film nije izazvao nikakvo interesovanje. Tek kada je ubaen mi koji ga
pokosi mitraljezom u filmu koji je aluzija na Diznijev Parobrod Vili,
publika se masovno zainteresuje za ova dva junaka. Poruka je da je
ideologija nasilja toliko duboko upisana u na svakodnevni ivot da mi
naprosto ne moemo bez nje.
Ovaj proces je nemaki mislilac Sloterdijk nazvao otputanjem
konica, koje je prema njemu otilo predaleko. Zaista, danas se
uglavnom zaboravlja da jedno umereno i sreeno drutvo mora poivati
na balansu konzervativnih i reformskih, odnosno liberalnih elemenata.
Ideologija potpunog oslobaanja ne vodi rauna o tome da se na kraju
moemo osloboditi i od osnovnih korodinata u kojima drutvo
funkcionie i zavriti u anarhistikom haosu. (Proliferacija pornografije,
seksualne industrije i nasilja na stadionima trebalo bi da nas na to
podsete).
8. Naveemo jo nekoliko primera direktnog sprovoenja vladajue
politike ideologije preko sredstva popularne kulture. Paradigmatian
primer je film Ronalda fon Emeriha Dan nezavisnosti. Ovaj film je
poput pomenutog Madoninog spota saetak mnotva optih mesta
ideologije devedesetih. Film se bavi moguom invazijom vanzemaljaca
na Zemlju i ljudskom odbranom sopstvene planete. Ova odbrana
odigrava se, naravno, tako to se konano ujedine sve drave i nacije
oko zajednikog interesa (pri emu uz interes dou i drugi momenti), ali
pod vostvom SAD. Amerika je predvoena hrabrim, mladolikim i
odlunim predsednikom koji eli da odbrani svet ali i da sauva prirodno
129
okruenje (eto i ekologije!) Sluajno je predsednik pljunuti Klinton,
kao to je isto toliko sluajno da je u to vreme trajala predsednika
kampanja nakon koje je Bil Klinton izborio svoj drugi mandat. Uz belca
predsednika, prema svim pravilima multikulturalizma, glavni junaci
moraju biti i jedan ameriki Jevrejin i jedan Afro-amerikanac, ija se
nevenana ivotna saputnica poteno bavi striptizom kao i svakim
drugim poslom, te kao takva ostvaruje savrenu komunikaciju sa
predsednikovom enom. itd., itd.
Najvei problem je to sve ove prie koje su nekada istinski imale
smisla i znaile snanu revolucionarnu borbu za emancipaciju
manjinskih grupa, danas postaju toliko izlizane i besmislene, te esto
opravdane jedino kao ostvarivai profita, dok se realni drutveni
poloaj ovih grupa nije mnogo promenio nabolje. S druge strane, ovek
naprosto biva rezigniran kada se neto to pretenduje na status
umetnikog dela pretvori u otvorenu socijalnu propoved, i kada se i dalje
puni optim mestima iji je stvaralaki potencijal davno potroen. To se
naalost deava i velikim autorima kakva je Arundati Roj, autorka knjige
Bog malih stvari, za koju je dobila Bukerovu nagradu. Ova briljantna
knjiga je tako dobro napisana i toliko bogata u svim svojim aspektima da
se ovek osea istinski prevarenim kada pri kraju romana naie na
incestni odnos brata i sestre.
Zato? Zato to je incest kao narativna tema, takoe postao izlizano
mesto svakog ko i dalje pretenduje da bude progresivan i da okira
itaoca i upravo zbog toga on ne moe vie da okira bilo koga.
okantno i revolucionarno je danas kada se napie dobar, veliki roman
bez korienja incesta, perverzija, detaljno opisanih ubistava, brutalnosti
itd. Povremeno mi se ini da svaki publiciteta eljan autor najpre osmisli
nekoliko takvih okantnih situacija i izglobljenih likova a onda
proba da neim popuni sve ono izmeu. Oseaj je slian onoj uvenoj
sceni iz jednog od montipajtonskih filmova u kojima se parodira
srednjovekovna pomama da se ljube gubavci kako bi se time dokazala
hrianska portvovanost i ljubav za sva stvorenja bojeg sveta. U
jednom trenutku, na pojavu ovih fanatinih hriana gubavci ustaju i
poinju da bee sa reima: O, ne opet ovi manijaci hoe da nas snana kritika Vladajue ideologije i sistema vrednosti, takoe i pokuaj
ljube!
Ova manija ideolokog okretanja zadatog materijala ide dotle da su u
Diznijevom crtanom filmu Herkul dve muze predstavljene kao crnkinje!
130
(pardon, Afro-amerikanke valjda, jer priaju na engleskom), a Had biva
uniten i razoren!!! Ovaj film ignorie elementarnu injenicu da su crnci
u staroj Grkoj mogli da se pojave eventualno kao robovi, a u mitologiji
ni tako. U glavu nesretne dece uliva se prezentistika konfuzija koja u
jednu stravinu dvodimenzionalnu, haotinu masu mea sve to se
savremenim ideolozima svidi, odsecajui potpuno treu, istorijsku
dimenziju koja stvari makar aproksimativno klasifikuje u odgovarajue
prostorne i vremenske koordinate. Poseban deo prie je to umesto
navodne socijalne afirmacije, crnaka populacija na ovaj nain biva
dodatno poniena budui da joj se porie istorijsko seanje na vekove i
vekove patnje koje joj je beli ovek naneo i jo uvek joj nanosi dok je u
sferi ideologije navodno uzdie.
9. Meutim, kako smo to ranije rekli o muzici, svaka forma masovne,
pop-kulture moe biti iskoriena za ulivanje vladajuih mantri,
navikavanje na nepravini status quo, pacifikaciju i aboliciju
stvaralakih energija, ali moe biti i poprite subverzije, pobune, kritike i
borbe za afirmaciju istinski kreativnih snaga. Jedan od najjaih primera
takvog delovanja u devedesetim jeste stvaralatvo danskog autora Larsa
fon Trira. Ovaj briljantni autor, jedan od nosilaca projekta tzv. Dogme
95, zasluuje daleko vie mesta no to mu se ovde moe dati, te emo se
zasad ograniiti samo na nekoliko motiva iz njegovog dela koji mogu
ilustrovati i ovaj pobunjeniki i kritiki potencijal pohranjen u pop-
kulturi.
Fon Trir je nastavlja Bergmanove ontoloke filmske poetike, ali
proete daleko jaim socijalnim nabojem. Svojim filmovima pokuava
da unese snaan element pobune protiv savremene potroake ideologije
i redukcije ljudske slobode na slobodu izbora u supermarketu. Ovaj
autor pokuava da afirmie neke vrednosti, ideje i pojmove koji su
potpuno prokazani u vladajuem trinom diskursu, kao to su: rtva,
rtvovanje, solidarnost, smislena patnja, autentinost, snaga vere,
ljubavi, sopstvenog preispitivanja i nadilaenja sopstvenih mogunosti
kao Linog, a ne kao potroakog ina Njegovo delo je, osim to je
da se ovim pojmovima, koji nam se danas predstavljaju iskljuivo kao
potroeni, islueni i sa refleksivnom, ironinom distancom, vrati, udahne
ivot na jedan hajdegerijanski nain: vraanjem izvornim, smislenim,
131
znaenjima tih pojmova111 u savremenim okolnostima.112 Posebno treba
izdvojiti njegova dva poslednja filma, Kroz talase, i Ples u tami.
U filmu Kroz talase, (Breaking the Waves), fon Trir razvija
fascinantnu ideju samo-rtvovanja ene kroz predavanje manijacima i
sadistima motivisano verom da svaka takva rtva doprinosi ozdravljenju
voljenog oveka. Iza svega stoji jaka potka vere i specifinog shvatanja
religije koji razvija glavna junakinja Bes, no film je pre svega krcat
ogromnom snagom ljubavi koja izbija iz svakog njenog postupka i koja
joj pomae da potpuno ignorie i pritisak svoje autoritarne seoske
zajednice, i opte prezrenje ljudi koje sree i kojima se podaje, a
konano i strah od smrti kada skoro ritualno odlazi na brod dvojici
sadista ispunjena verom da e tako pomoi Janu da se vrati u ivot.
Slina radikalna kritika potroake ideologije data je u filmu jo
jednog Evropljanina, Sema Mendeza, Amerika lepota (American
Beauty). Ovaj film predstavlja minuciozno seciranje anatomije jedne
radikalizovane slike amerikog socijalnog mehanizma, jednog
zahuktalog sistema, zasnovanog na hipokriziji, koji nezaustavljivo melje
sve one koji mu pripadaju pa se kao u Matrici (Matrix) brae Vaovski,
napaja njihovom energijom. Autor brljantno slika jedan do paroksizma
naduvan svet potpune hipokrizije, bez ikakvog smisla, u kome potraga
za smislom i nije dozvoljena. Glavni junak ( u tumaenju Kevina
Spejsija) e ve prvom svojom reenicom opisati poloaj oveka u tom
mehanizmu: Ovo sam ja ujutru dok onaniem tokom tuiranja. To je
vrhunac(highlight) moga dana. Posle e sve krenuti nizbrdo
U jednom trenutku junak napravi refleksiju o svom besmislu i zapita
se moe li to da bude drugaije. Od tog trenutka, raskida sa svim
konvencijama i poinje da ivi smisleno, sa punim pluima predajui se
pravim, malim zadovoljstvima. Kazna stie veoma brzo i on zavrava sa
111
Umberto Eko je jednom prilikom dobro opisao odnos prema pojmovima u
postmoderno ( u to vreme ova re je jo uvek imala nekog smisla) doba. On je rekao
da je razlika izmeu klasinog i novog tretmana pojmova sledea u 17. veku mladi bi
devojci rekao direktno: Volim te, dok dananji mladi kae devojci: Zna, kao to bi
to pesnik XY rekao u 17. veku Volim te . Upravo ovo stavljanje svega pod navodnike
karakterie nae doba. Svega sem potroake ideologije.
112
Pri ovome, naravno, treba voditi rauna i o mogunostima zloupotrebe i ovih
pojmova, kakve je jako dobro otkrio i pokazao Teodor Adorno u knjizi argon
autentinosti, (biblioteka Sazvea, Nolit, Beograd) gde je analizirao odnos izmeu
Hajdegerove i Jaspersove terminologije i nacistikog pokreta.
132
metkom u glavi i potokom krvi koja curi iz rupe. Poruka je veoma jasna:
iz matrice nije mogue izai i svako ko se usudi da poini takav hibris,
biva kanjen i eliminisan.
Ovaj uvid o nemogunosti izlaenja iz sistema je neto to Marks i
drugi prosvetitelji 19. veka nisu mogli da uvide; radi se o kljunom
uvidu da je kapitalizam takav, ne samo ekonomski, nego i drutveni i
politiki sistem (prvi u istoriji) koji moe sve da integrie, pa tako i
svaki subverzivni diskurs, pokret, ideju, da ih pacifikuje, obesmisli i
konano od svega toga napravi samo trinu novotariju koja dosnosi
profit. Ovu tezu su briljantno razvili Delez i Gatari (danas je puno
upotrebaljava i obrazlae Slavoj iek) koji kau da je u okviru samog
kapitalizam sve potpuno racionalno, ali je problem to je sistem globalno
iracionalan.113 Amerika lepota je i sama dobar primer za to: dobila je 4
Oskara i potpuno je ukljuena u svet profita protiv koga je direktno
usmerena. Slian je tretman i crtanog filma Simpsonovi.
Specifian je sluaj filma Ridlija Skota Gladijator. U njemu takoe
nalazimo afirmaciju ovih netrinih i danas potisnutih vrednosti kao to
su vernost, ast, potenje, patriotizam, zavet, ljubav, ali je veoma
zanimljivo da je sve to uklopljeno u prilino jasnu podelu na unutranje i
spoljno. Naime, oigledna je namera da se napravi paralela izmeu SAD
i antike rimske imperije. Rim (SAD) nam je u filmu predstavljen kao
113
Genijalna ilustracija ove teze je izjava Predsednika SAD Bua mlaeg koja se odnosi
na ameriki tretman Protokola iz Kjotoa izreena krajem marta 2001. Naime 1997.
godine odrana je u Kjotou velika svetska konferencija o problemu globalnog
zagrevanja. Na njoj su se svi prisutni svetski lideri sloili o merama koje treba preduzeti
da bi se globalno zagrevanje i zagaenje smanjili i zaustavili. Razlog je veoma prost:
prema nekim proraunima ako se ovaj trend zagrevanja nastavi ukupna svetska
temperatura e se u sledeih 100 godina poveati za 6 stepeni. Oigledno je da od toga
nema vee opasnosti po ukupno oveanstvo. Stoga su svi prihvatili da stimuliu
smanjenje upotrebe fosilnih goriva. etiri godine nakon Kjotoa retko koja zemlja je
ratifikovala Protokol, a u pomenutoj izjavi Bu mlai je naglasio da je ta ideja
katastrofalna po ameriku privredu koja je ionako na granici ulaska u recesiju, te da
Amerika u potpunosti odustaje od obaveza preuzetih iz Protokola. Sve ovo je
razumljivije kad se zna da su njegovu predizbornu kampanju velikim delom finansirale
naftne kompanije iz Teksasa. No zakljuak je evidentan: zbog kratkoronog ekonomskog
interesa i nezajaljive pohlepe za profitom nastavie se unitavanje ljudskog prirodnog
stanita. Ovo dokazuje definitivnu iracionalnu osnovu same logike savremenog
kapitalizma: voeni pohlepom ljudi e onemoguiti svojim naslednicima da uopte imaju
gde da ive.
133
civilizacija potpuno odvojena od ostatka sveta koji nastanjuju varvari, te
je stoga i sistem vrednosti koji se namee iteljima imperije drugaiji od
sistema vrednosti koji treba da vai za ostale i od odnosa prema tim
ostalima. Dakle ideologija koju gledamo u Gladijatoru vai za Rimljane,
ali ne vai za varvare kojima se moe uvaliti neka druga pria. Quod
licet Iovi, non licet bovi. (Ovaj princip vai jo od starih Grka). Tako se
amerika samoglorifikacija i kolska mitologizacija sopstvenih
istorijskih linosti (Vaington, Deferson) naziva patriotizmom, a kad to
rade drugi onda se ceo proces naziva nacionalizmom i mitomanijom, te
ocenjuje kao retrogradan, regresivan, infantilan i opasan. Ove dvostruke
standarde mogue je opravdati jedino standardnim, nama iz skoranjih
vremena tako poznatim motivom izabranog, pozvanog ili kod nas
nebeskog naroda.
O amerikom shvatanju sopstvene izabranosti, odnosno o
problemima civilne i politike religije u SAD, pisao je sedamdesetih
godina Robert Bela, a kod nas je o tome pisala Jelena orevi u veoma
zanimljivom radu Politike svetkovine i rituali. Pozivajui se na
istraivanja Bele, orevika objanjava da civilna religija kao
specifian vid ideologije prihvata osnovne postulate hrianstva i
evocira njegove mitove, koristi njegove simbole i promovie njegove
vrednosti, ali ih simboliki upotrebljava prema zahtevima graanske
tradicije i dravnopravnog ustrojstva.114 Prema Belinim istraivanjima,
civilna religija u Americi ima funkciju da da transcendentnu svrhu
politikom sistemu i da graane motivie da taj cilj uspeno postignu
sredstvima rtvovanja za svetu stvar izabranog naroda Insistiranje na
spasiteljskoj ulozi SAD, od Drugog svetskog rata, temeljno izgrauje
sliku o dominantnoj i pravednoj sili, sa apsolutnim pravom odluivanja u
svetskim razmeramaPodzemna indoktrinacija putem medija, uvlai se
u sve pore ivota prosenog Amerikanca , isto kao i politika religija
koja putem propagande eli da postigne isti cilj.115
10. U okviru transformacije pop-ideologije, zanimljivo je uoiti
smrt rok en rola kao globalnog fenomena tokom devedestih. Rok je
nekada na Zapadu bio izraz pobune i protesta mladih ljudi protiv raznih
114
Jelena orevi, Politike svetkovine i rituali, Dosije, Beograd, 1997. str. 166.
115
Ibid, str. 168.
134
kliea i uasa neretko katastrofalne i besmislene svakodnevice (iako je
trite esto obesmiljavalo i njegove heroje). Setimo se 60-tih koje su
bile vreme vijetnamskog rata i obeleene su talasima snanih anti-ratnih
protesta gde se posebno isticala Zapadna obala sa svojim talasom
bendova poput Deferson eirplein i Grejtful ded, zatim eksplozija
garanih bendova poput Studis u Detroitu i drugim klaustrofobinim
industrijskim gradovima, pa pojava panka u Engleskoj u 70-im, zatim
veza rudarskih trajkova i mase alternativnih bendova sredinom 80-ih
(Smits su bili samo jedan od indi-bendova koji su javno podravali
trajkove i svirali u korist rudara), onda cela alternativna scena u SAD
80-ih (bendovi poput Hisker di) Tokom 90-ih rok koji je u najmanju
ruku bio ambivalentan kulturno-socijalni fenomen, zamenjen je potpuno
pacifikujuom, konformistikom i pseudo-hedonistikom plesnom ili
tehno-kulturom, koja je izraz novog informatikog doba koje uveava
tehnike mogunosti izraavanja, ali i gura ljude u nove vrste
atomizacije i drutvene izolacije. Na tehno zabavama vi ste u ogromnoj
masi potpuno sami, a kao pratea sredstva slue vam sintetike droge
koje vas opet zatvaraju u svet sopstvenih tripova, unitavajui bilo kakvu
potrebu za nekim drugim. Glavni promoter tehno-kulture na naim
prostorima, Duan Kalianin je 10. januara. 2001, u intervjuu datom
Treem kanalu, istakao da je upravo to kvalitet tehno-kulture: ranije je,
kae Kalianin, sve kao bila neka pobuna sa raznim ideologijama; sada
vie nema potrebe za time, niko vas ne tera da se bunite i angaujete
samo dolazite da se zabavljate i uivate.116
Poslednji talas rok en rola koji je imao globalni znaaj bio je talas
bendova iz Sietla poetkom devedesetih, od kojih su najznaajniji bili
Nirvana i Prl Dem. Ove grupe su izdanci autohtonog amerikog
garanog zvuka i kompletne auto-destruktivne ideologije (ispod koje su
uvek stajali bolni krici za neim boljim i ljudskijim) kao simbola
protesta protiv industrijalizovanih meuljudskih odnosa. Taj pokret
korene vue od Studiz i MC-5 s poetka 70-ih, nastavlja se preko Hisker
di, Sonik Jut, Tin vajt roup u osamdesetim, da bi kulminaciju doiveo
116
Druga strana ove prie je proboj World music, a naroito jedne tople, ive, koloritne
latino-muzike i latino kulture uopte sa svojim izlomljenim, neparnim,
eksperimentalnim, nekonvencionalnim i za improvizaciju zahvalnim ritmovima koja se
afirmisala kao protivtea hladnoj tehno-kulturi.
135
kada su ovi bendovi poeli da snimaju za mejdor kompanije i kada su
1991. Nirvana i Prl Dem globalno eksplodirali sa svojom luzerskom
poetikom.
Meutim, preko noi su ovi ljudi promovisani u sve ono to su
kritikovali i po emu su pljuvali. Ceo njihov pokret, nain ivota,
oblaenja i ponaanja koji godinama upranjavaju kao deo svog
habitusa, cela ta potkultura obesmiljena je i ismejana tako to je
podignuta na rang globalne mode. Doiveli smo eksploziju apsurdne
grand mode, pomamu bogate dece za pocepanim i iznoenim
farmerkama koje se plaaju stotinama dolara, poznate modne kreatore
koji svoje kolekcije prave u grand stilu i prezentuju u glamuroznim
halama pred istom takvom publikom. lanovi pomenutih grupa i pored
ogromnog finansijskog uspeha oseali su se zbunjenim i izgubljenim u
svom tom ludilu. lanovi grupe Prl Dem su ve posle svog prvog
albuma (Ten, prodao se u vie od 10 miliona primeraka) prestali da
snimaju spotove i znatno redukovali pojavljivanje u javnosti; po
sopstvenom priznanju ozbiljno su razmiljali da raspuste grupu.
Meutim, bez obzira na to i drugi album se, iako bez prave medijske
promocije, prodao u slinom tirau. Kurt Kobejn, voa grupe Nirvana
prolazio je kroz niz estokih kriza da bi celu agoniju okonao
samoubistvom 1994. godine u svojoj 27. godini ivota.
Nekako izgleda da je upravo ta godina bila vreme nestajanja
roknrola sa dominatne globalne scene pop-kulture. Od tada su tek
Oejziz uspeli da naprave jedan vei proboj ali se ini da je to vie bilo
povezano sa obnovljenom Bitls-manijom (1995) nego kao izraz neeg
novog i zaninimljivog. (Oejziz uglavnom svoj koncept razvijaju na
implicitnoj reciklai Bitlsa: od koketiranja sa psihodelijom, sa raznim
oblicima proirenja zvuka orkestrom i sl., do direktnih asocijacija u
imidu kao to su naoare lenonke i bitls-frizure koje braa Galager novinari beogradskog radija B-92 pitali ta bi poeleo osloboenim Beograanima za
esto nose).
Ju tu (U2) su postali karikature onoga to su bili tokom 80-ih godina
i na njihovom primeru se vidi sva beda nekog ko iz te pozicije danas eli
da zastupa neke pretenciozne stavove. Oni izvanredno odslikavaju
ideologiju onoga to bi se uz dosta ograde moglo nazvati nova svetska
kretanja (da izbegnemo re poredak jer zapravo cela pria i jeste muzike, rasta kulture, raznih oblika worldmusic (npr. uticaji Pakistanske populacije u
zasnovana na tome da ne bude nikakvog poretka ve dirigovanog haosa;
poredak za razliku od haotinih kretanja podrazumeva univerzalizam u
136
tretmanu i odgovornost onoga ko vlada). Bono se navodno zalae za
otpisivanje dugova siromanim zemljama, a zapravo cela ta pria mu
samo pomae da neprestano ostaje u ii interesovanja moralistike
zapadne javnosti i da svoje besmislene i beivotne muzike projekte iz
devedesetih i dalje prodaje u milionskim tiraima; postalo je deo
obavezne drutvene korektnosti kupovati U2 produkte. U2 su zapravo
odlina slika savremene zapadne hipokrizije: devedesete koje su
obeleene ekspanzijom zapadnog moralistikog diskursa usmerenog na
navodnu univerzalnu zatitu ljudskih prava, zapravo su godine znaajno
poveane eksploatacije treeg sveta i izuzetno stabilnog i bogatog ivota
u zapadnim zemljama: svako simbolino otpisivanje dugova praeno je
poveanjem sistemske eksploatacije koja uveliko nadometa navodnu
pomo.117
Dovoljno je uporediti U2 sa onim velikim bendovima koji su u
kreativnom i svakom drugom smislu istinski preiveli i u devedesetim.
To su samo one grupe koje svoj posao shvataju kao posao zabavljaa
koji rade poteno, bez velikih politikih pretenzija, okupirani nekim
svojim malim ivotnim priama. Pomenimo samo Red hot ili pepers i
Metaliku.118 Igi Pop je jednom prilikom rekao da ovek ne moe biti
mladi buntovnik sa 40 pre svega zato to nije mlad. A mladi su danas
okrenuti nekim sasvim drugim stvarima.
11. Hladni rat je okonan 1990. godine pobedom SAD. Negde u to
vreme objavljen je najpre lanak, a zatim i knjiga slubenika iz Stejt
departmenta Frensisa Fukujame u kojoj je promovisana jedna ki-
117
Do koje su mere U2 postali ozloglaeni u ozbiljnom muzikom svetu kao jeftini i
potroeni ideolozi, svedoi sledea izjava lidera benda Disciplina kime. Kad su ga
novu 2001, Koja je rekao: Samo da im ne dou U2 da sviraju, aludirajui na pompezne
humanitarne nastupe ove grupe po raznim krajevima sveta.
118
Pria o Rok en rolu u devedesetim je naravno daleko komplikovanija, no ovde smo
hteli da izvuemo samo globalno (za pop-ideologiju) najzanimljivije tendencije.
Zanimljive su naprimer one tendencije koje povezuju klasine rok-forme sa drugim
oblicima muzikog izraavanja (tzv. kros-over: puno pozajmljivanja iz deza, rep-
Engleskoj; pomenimo bend Kornerop), upotreba novih tehnologija, tzv. trip-hop...
Takoe i u okviru klasine forme ima zanimljivih deavanja, ali to su grupe koje nemaju
veeg globalnog znaaja, ve su lokalni heroji poput Rejdiohed, Vilko, Jo la tengo i sl.
137
ideologija o kraju istorije koja je najavila navodno rasprostiranje
kseroksirane liberalne demokratije amerikog tipa na sve zemlje sveta.
Meutim i zato to su neke zemlje i kulture odlune u zatiti svog vie-
milenijumskog identiteta i zato to su neke strukture u SAD shvatile da
je najpre Ja uvek u opasnosti da se raspline ako nema granicu prema
kojoj se odreuje (Fihte) i da, zatim, sukob predstavlja ipak najvei izvor
profita i opravdanje za ogromna sredstva koja se izdvajaju za vojno-
industrijski kompleks, dobili smo nagovetaj novih hladnih ratova.
Ovoga puta protivnici su Kina i islamska civilizacija.
I ovoga puta dominira pop-politika kao korienje svih onih
sredstava pop-kulture koja bi trebala da doprinesu nametanju sopstvenih
kulturnih i ideolokih vrednosti preko proboja potroake kulture i tako
integrisanju odmetnutih i amerikom vienju globalizacije
suprotstavljenih kultura. Mnoge od ve vienih stvari su ponovo u igri.
Pre par godina Nobelova nagrada za knjievnost je dodeljena
nepoznatom kineskom disidentu, a ini se da su posebno filmski festivali
pogodni za razne strategije uvlaenja ovih kultura u globalnu
kapitalistiku i kulturnu mreu. Poetkom devedesetih su kineski filmovi
doiveli neverovatnu ekspanziju i promociju na prestinim zapadnim
festivalima, a druga polovina devedesetih je obeleena promocijom
iranskih filmova.
Ovu strategiju je izvanredno opisao an Bodrijar u lanku Rat u
Zalivu se nije dogodio.119 Zapadni ljubitelji globalne demokratije
sanjaju o jednoj islamskoj perestrojci, o uspostavljanju zapadne
demokratije u zemljama poput Irana, jer narodi ne mogu a da ne ele da
se oslobode. Radi se o mekom konsenzualnom integrizmu (onom
prosvetiteljstva, ljudskih prava, levice na vlasti, sentimentalnog
humanizma) koji je po Bodrijaru podjednako okrutan kao i bilo koja
plemenska religija ili prvobitno drutvo, s tim to ovaj fundamentalizam
prosvetiteljstva zadrava sva sredstva da razori druge fundamentalizme i
ne liava ih se ve obino razara druge. Ceo posao je u privoenju
konsenzusu, na ta su se dali Amerikanci, misionarski narod, nosilac
elektrooka koji e sve privesti demokratiji.120 Kljuni ulog jeste
119
an Bodrijar, Rat u Zalivu se nije dogodio, Obrad Savi (ed.), Evropski diskurs
rata, Beogradski krug, 1995.
120
Ibid, str. 479.
138
svoenje Islama na svetski poredak, njegovo pripitomljavanje, jer sve
ono to je jedinstveno i nesvodivo treba biti redukovano i srezano.121
Ovi pokuaji integrisanja vre se preko potroake kulture i uklapanja
tih autohtonih vrednosti u njene obrasce. Afirmacija iranskog filma nije
sluajna. Najgore je to se ne afirmiu najzanimljiviji ve najpodobniji
radovi. Abas Kijarostami je pre dve godine dobio Zlatnu palmu za do-
zla-Boga dosadni film Ukus treanja, a na prologodinjem
Venecijanskom festivalu Dafar Panahi je osvojio Zlatnog lava za jeftin,
siromaan i loe reiran politiki pamflet pod nazivom Krug koji se bavi
potlaenim poloajem ena u Iranu122. Meutim film je krajnje politiki
korektan, pa je neprimereno upozoriti da je to ipak lo film, te da je
svetogre pretvarati umetnika dela u puke pamflete, posebno kad im je
to jedini kvalitet.
12. Na kraju, recimo nekoliko rei o tome kako ova ideja funkcionie
u naim uslovima. Naalost, iako je nae podruje u poslednjih pola
veka bilo izuzetno zanimljivo za istraivanja ove vrste, nije mnogo toga
uinjeno. Izdvojio bih radove Ivana olovia, (pre svih Divlju
knjievnost), zatim rad Ljubodraga Dimia Agitprop kultura123 i na kraju
veoma zanimljiv rad Predraga J. Markovia Beograd izmeu istoka i
zapada 1948.-1965, koji obrauje period trnsformacije i pomeranja
jugoslovenskog drutva iz sovjetskog kulturno-politikog prostora ka
zapadno-evropskom kulturnom podruju i sistemu vrednosti. Naroito
zanimljiv je deo koji se bavi masovnom kulturom i njenom ulogom u
preoblikovanju shvatanja jugoslovenskih graana.124
Posebnu panju valja usmeriti na krajnje protivrean i dinamian
period Miloevieve vladavine. Za razumevanje perioda Miloevievog
uspona na talasu populizma, zanimljiva je analiza Mirka orevia
izloena u eseju Knjievnost populistikog talasa125. orevi se bavi
121
Ibid, str. 480.
122
Film je prepun pop-politikih momenata kao to je scena u kojoj glavna junakinja
enjivo gleda u izlog sa Lorealovom kozmetikom, kao da je upravo to ono to joj
nedostaje od zapadne kulture.
123
Ljubodrag Dimi, Agitprop kultura, Rad, Beograd 1988.
124
Predrag J. Markovi, Beograd izmeu istoka i zapada 1948.-1965., Slubeni list SRJ,
Beograd 1996, str. 437. i dalje.
125
Pogledati u Neboja Popov (ur.), Srpska strana rata, Beograd, 1996.
139
procesom nacionalnog buenja u Srbiji, tokom druge polovine
osamdesetih u kome je jedna struja u savremnoj srpskoj knjievnosti
odigrala veliku ulogu. Izvestan kompleks ideja , shvatanja i
prevrednovanja dotada vaeih tumaenja istorije i ideologije
jugoslovenstva, svoj prvobitni i emotivno izuzetno jaki oblik, imao je u
populistikom talasu srpske knjievnosti. orevi je izdvojio
specifian poloaj tada veoma popularnog, uticajnog i politiki
znaajnog dela Danka Popovia, Knjigu o Milutinu. U Popovievom
junaku Milutinu autor prepoznaje nacionalni program i jedan pokuaj da
se knjievnost pretvori u popularnu, subjektivnu istoriografiju i
ideologiju, po cenu odumiranja estetsko-umetnikih momenata.
Zanimljivo je da autor prepoznaje sline ideje i upotrebu knjievnosti
ve jednom realizovane u populistikom i nacional-romantiarskom
periodu srpske knjioevnosti druge polovine 19. veka, a svog
prethodnika vidi u Lazi Kostiu koji je analizirao prevlast politikih
elemenata i motiva u delima Jovana Jovanovia Zmaja (Knjiga o
Zmaju). Tome se moe dodati i kritika analiza knjievnosti Omladine
srpske koju je Jovan Skerli izneo u delu Omladina i njena knjievnost.
Za razumevanje perioda Miloevieve vladavine, i ideolokih
tehnika koje je koristio uputio bih na svoj pominjani rad Nadziranje i
podvoenje objavljen u asopisu Republika, br. 226. i pretampan u
ovoj knjizi, u kome sam pokuao da analiziram neke od naina na koji se
upranjavala slobistika pop-ideologija, odnosno kako se manipulisalo
humorom, seksualnou, kvizovima, popularnom muzikom i sl.
Ovo podruje tek treba ozbiljno i detaljno istraiti,a kao posebno
zahvalan zadatak namee se i praenje transformacije medija, vladajue
ideologije i sredstava popularne kulture posle 5. oktobra 2000: smuena,
anahrona, protiv-trina (ne)politika RTS-a, fascinantna koprodukcija i
okazionalna(?) fuzija Nenada anka i eljka Mitrovia, politiko-
ideoloka transformacija Pinka i BK televizije kao i mnogih drugih
igraa, neslueno bujanje mita o Ceci kao globalnoj balkanskoj
heroini Sve ovo daje bogat empirijski materijal za dalje izuavanje i
razvijanje teorije o pop-ideologiji i pop-politici.
140
NACIONALIZAM I POPULARNA MUZIKA
DA LI JE SLOBA BIO NACIONALISTA?
Zapoinjui jo jedan u nizu lanaka kojima pokuavam da zahvatim
pojedine aspekte vremena i sistema u kome sam iveo deset godina,
suoavam se sa mnotvom problema. Moja prednost i izvesni novum
koji ovim lankom elim da ponudim sastoji se upravo u postojanju
svesti o izrazitoj sloenosti problema koji razmatram. A to, kao to emo
videti, nije uopte malo.
Osnovni problem pri tumaenju sloene Miloevieve linosti i jo
sloenijeg sistema vladavine i ureenja drutveno-politikih odnosa
koje je on razvio, sastoji se u radikalnoj promeni globalnog okruenja.
Ne samo da se raspadao stari globalni poredak, nego su se na osnovu
gole kazuistike formirali novi odnosi i, to je jo znaajnije, stvarao se
nov disparatni odnos vladajue ideologije i realnog politikog stanja.
U eseju Pop-politika i pop-ideologija, pokuao sam da pobrojim
osnovne mantre nove zapadne ideologije i da pokaem kako su te rei
kao nikada ranije bile odeljene od svoje izvorne osnove s jedne, i
politike uloge koju su igrale s druge strane. Naime, zapadne zemlje su
delovale na osnovu jednog klasinog skupa principa, koji je implicitno
upravljao njihovom spoljnom i trgovinskom politikom, a istovremeno su
izvozile i nametale drugim zemljama jedan potpuno drugaiji, utopijski i
ideoloki skup principa, koji je uspostavljen kao neto poput novog
sveobavezujueg Manifesta komunistike partije. Tako je, naprimer, za
nas ovde bitan pojam nacionalnog interesa ostao osnovna implicitna
pretpostavaka politike svake od monih zapadnih zemalja, dok je
istovremeno drugima nametnuta ideologija prema kojoj je taj pojam,
odnosno svaka koncepcija dravne i kulturne politike na njemu
zasnovana, proglaavana retrogradnom i anahronom. Tu se suoavamo
sa sledeim paradoksom.
Propast komunistike ideologije na realnom planu znaila je i
propast, na problematinim teorijama o ljudskoj prirodi zasnovanog,
komunistikog internacionalizma. Meutim, istonoevropskim narodima
koji su smatrali da se poput zapadnih mogu normalno vratiti
nacionalizmu kao globalno najsnanijoj i osnovnoj ideologiji, gotovo
istog asa nametnuta je nova vrsta utopistikog, prosvetiteljskog
141
kosmopolitizma kao obavezujua ideologija. Ovaj paradoks je vrlo teko
prihvaen od istonih naroda iz vie razloga.126 Osnovni je, naravno, taj
to je njima vrlo jasno da im zapadnjaci odriu pravo na neto to sami
uivaju, no jednako je znaajan i onaj koji lei u injenici da je od strane
zapadnih sila oivljena stara koncepcija, posebno rabljena u Kominterni,
o benignim i malignim, tj. o njima korisnim i nekorisnim
nacionalizmima. Ova kazuistika u tumaenju zasnovana na golom
zapadnjakom interesu, dovela je do opteg zameateljstva i haosa u
glavama i oseanjima identiteta, naroito u multinacionalnim dravama,
kakve su sve drave u kojima Srbi ive.
U tom ideolokom i real-politikom haosu treba sagledavati i
tumaiti Miloevia i njegov odnos prema nacionalizmu. Otud je samo
pitanje postavljeno u naem podnaslvu izuzetno komplikovano i
vieslono. Sama re nacionalista, stavljena je pod navodnike jer se
najpre ona mora rastumaiti. Mora se objasniti ta je u konkretnom
konteksu znailo biti nacionalista i pri tome se mora to je mogue vie
insistirati na deksriptivno-analitikom postupku. I kod nas, a i u svetu,
ovo pitanje je naalost razmatrano gotovo iskljuivo u normativno-
ideolokom smislu gde je Miloevi po definiciji proglaavan
retrogradnim nacionalistom koji je oiveo jednu anahronu ideologiju i
time izazvao ratove, umesto da se usmerio ka graansko-demokratskim
principima kojima tee civilizovani narodi dananjice. Ovo budalasto
tumaenje127 koje svakog ozbiljnog i obrazovanog politikog teoretiara
126
Iako je prihvaen od velikog dela intelektualne elite. Razlozi su sledei: kao to se
ranije nekritiki ispovedala oficijelna komunistika ideologija, tako se sada ispoveda
oficijelna kosmopolitska ideologija; i jedna i druga su primarno internacionalistike (i
imaju isti prosvetiteljski koren) tako da se promena sastoji samo u brisanju
komunistikog predznaka; ispovedanje i ove ideologije je lukrativno jer se debelo
finansijski pomae od strane centara moi koji deluju unutar Evro-atlantskog prostora
(fondacije, multi-nacionalne korporacije); nepoznavanje istorije liberalne politike
misli dovelo je do toga da se liberalizam izjednaava sa kosmopolitizmom.
127
Elementarno poznavanja istorije prakse zapadne Evrope i Amerike (dakle
civilizovanih naroda) i politikih teorija koje su tu praksu objanjavale ukazuje na
nunu povezanost i zajedniki uspon nacionalne drave i principa graanstva i liberalne
demokratije. Osnovna stvar je da su se svi pozitivni principi i vrednosti na kojima poiva
civilizacija evro-atlantskih zemalja razvijali unutar nacionalne drave kao neosporne
osnove. Princip lanstva u dravi kao politikoj zajednici je osnovni politiki princip, a
pravo na dravljanstvo je osnovno pravo koje kod svakog oveka mora da bude
zadovoljeno. Ono to drava garantuje svojim lanovima ne odnosi se na ne-dravljane
142
nagoni na smeh, naalost dominira u javno prihvaenom intelektualnom
diskursu, a haosom koji produkuje na javnoj sceni preti da dovede do
novih konfuzija i sukoba koji po pravilu slede iz takvih ideolokih
konfuzija.
Dakle, prvi zadatak je tematizacija pojma nacionaliste u konkretnoj
situaciji Srbije s kraja 80-ih i poetka 90-ih. Pokazeemo razliita
znaenja ovog pojma i pokuati da pokaemo da u kljunim aspektima
Miloevi nije bio nacionalista. Pri tome emo koristiti pomalo
neuobiajen metod za socio-politika istraivanja u uem smislu -
analizu popularne kulture i to pre svega popularne muzike u Srbiji. Ovaj
metod ne treba nikako doivljavati kao kuriozitet ili pokuaj autora da
neobinostima i bizarnostima skrene panju publike. Ovaj metod je
sutinski iz najmanje dva razloga; prvi sam opisao u ve pominjanom
eseju Pop-politika i pop-ideologija radi se o nairoko razvijenoj i
opravdanoj tezi da politika i ideologija sve vie prelaze u sfere
pop(ularne) ili masovne kulture. Drugi razlog je imanentan samom
pojmu nacionalizma i naroito razumljiv u vezi sa prvim razlogom: i
nacionalzam je ideologija128, koja u skladu sa gore iznetom tezom sve
koji su pak dravljani neke druge zemlje. Izmeu tih drava, odnosno lanova jedne i
druge zajednice postoji stalna kompeticija u borbi za to vie resursa kojima bi se
zadovoljila prava i elje jednih, na utrb prava i elja onih iz druge drave. Sve
prosvetiteljske utopijske postavke poivaju na nerealnom nadanju da e se jednog dana
prevazii ta podeljenost i sukob i da e se svi pojedinci podii na takav nivo svesti da
rade u korist svih drugih. Ova utopija je nerealna zato to ignorie kompeticiju (i borbu,
sukob, nadmetanje) kao jedan od osnovnih postulata ljudskog delanja koji uostalom i
vodi svet napred i inicira stvaralatvo. Svaki ovek eli da ima neto to drugi nemaju i
vrednost tog neeg najee i potie upravo iz te injenice da ga drugi nemaju. Iz
kompeticije potie i nacionalizam i nadmona prednost nacionalizma nad svakom
drugom ideologijom, a naroito nad sveizjednaavajuim kosmopolitizmom.
Nacionalizam je proizvod ujedinjavanja grupe ljudi da bi ostvarila, otela ili sauvala,
neto na utrb druge grupe ljudi. U cilju dugoronog delovanja i dugoronog interesa oni
stvaraju sopstvenu ideologiju koja ih povezuje i ujedinjuje protiv drugih, i tee da stvore
sopstvene institucije koje im olakavaju zatitu od drugih i borbu sa drugima.
128
Ovde treba naglasiti da pojam ideologije ne pretendujem da koristim u marksistkom
smislu, kao iskrivljenu svest nasuprot nekakvoj (fantomskoj, metafizikoj) neiskrvljenoj
sveti, ve kao nauni, deskriptivan pojam koji pod ideologijom podrazumeva skup ideja,
uenja ili principa koji pretenduje da bude manje vie zaokruen i koherentan i da ima
veze sa realnou. Povremeno u govoriti i o ideologizaciji kao o procesu
glajhaltovanja, manipulisanja i nametanja izvesnih ideologema koje nemaju nikakve
veze sa realnou. Naalost, ovde nemamo prostora da se bavimo raznim znaenjima
143
vie deluje preko mehanizama pop-kulture. Kod njega je to jo izraenije
jer su simboli, slike i predstave, koje se popularnim medijima prenose,
jedno od glavnih i sutinskih podruja njegovog delovanja. tavie, za
savremeni nacionalizam je u eri globalizacije daleko najznaajnije
podruje ovo polje na kome se vodi borba protiv unificirajueg
amerikog potroakog modela: skoro da bi se moglo tvrditi da postaje
znaajnije i od klasinog kolskog obrazovanja. Primeri Francuske i
Kvebeka jesu eklatantni ali su samo deo opteg pokreta.
Kad ovome dodamo i tezu, takoe razvijanu u eseju o pop-politici da
delovanje i rezultate politiara treba uporediti i suprotsaviti sa njihovim
javnim diskursom i deklarativnim izjavama, a da se to najbolje ini na
podruju takozvanih marginalnih fenomena, postaje nam jasno zato je
podruje popularne muzike od tako esencijalnog znaaja za na rad.
Upravo analizom ovog podruja elimo da pokaemo da Miloevi nije
bio nacionalista. Poslednji deo lanka trebalo bi da pokae koja je
ideologija dominirala Srbijom u vreme Slobizma i zato to nije bila
nacionalistika ideologija u smislu u kome se to obino govori.
a)
1. Razmatranje problema nacionalizma u naem sluaju
zahteva prethodnu ozbiljnu teoretsku analizu. Ovde emo se ograniiti
na tematizaciju svega nekoliko kljunih taaka. Zbog potpune
izolovanosti nae nauke od stvarnih naunih tendencija u oblasti
izuavanja nacionalizma, mora se rei nekoliko rei o glavnim temama i
o ukupnom stanju na ovom podruju, a zatim se posebno mora
analizirati odnos nacionalizma i internacionalizma, kao i problem
odnosa nacionalizma i globalizacije.
Istorija izuavanja nacionalizma (i drugih problema povezanih sa
njime, kao to su problem nacionalnog identiteta, stvaranja nacije itd.)
radikalni obrt doivljava tokom 80-ih godina. Pre toga su se ovim
problemom uglavnom bavili istoriari koji su analizirali pojedine
sluajeve, a kao globalna teoretska paradigma dugo su vladala
pojma ideologija i njegovim transformacijama u poslednjih dva veka od francuskih
ideologa, preko Marksa, do kritike teorije, Sartra, Altisea, Gidensa, Zigmunta Baumana
i drugih savremenih mislilaca.
144
primordijalistika i perenijalistika shvatanja u skladu sa statinim
shvatanjem identiteta kao nedeljive prirodne kategorije identiteta ili
ima ili nema.129 Loem statusu nacionalizma kao teoretskog fenomena
doprinele su i dve praktine stvari: najpre eksplozija Hitlerovog nacizma
koji je doivljen kao najmraniji vid nacionalizma, te se stoga svaka
nacionalistika ideologija nakon Poperovog Otvorenog drutva poela
doivljavati kao neto to prirodno i logino vodi nacizmu i istrebljenju
Drugog. Kao reakcija na Hitlera, takoe, na Zapadu su sve
partikularistike ideologije doivljene kao retrogradne i opasne, pa je i
liberalizam poeo da poprima apstraktno kosmopolitski vid.
S druge strane, iz komunistikog bloka je takoe stizao izvesni vid
proleterskog internacionalizma kao vladajua ideologija. I jedna i druga
strana su svoje internacionalistike ideologije gurale i iz politikih
razloga, jer su time pokuavale da legitimiu i opravdaju svoje
intervenisanje, ukljuujui i vojno, u poslove drugih zemalja i nacija.130
Pomak u istraivanju nastaje 80-ih sa pojavom i razvojem takozvane
modernistike paradigme u nacionalistikim studijama. Godine 1983.
pojavljuju se dve veoma vane knjige: Nacija - zamiljena zajednica
Benedikta Andersona131 i Nacije i nacionalizam Ernesta Gelnera. 132
Ovu tendenciju je na radikalan nain do kraja doveo Erik Hobsbaum
1990. svojom knjigom Nacije i nacionalizam od 1780133. U osnovi,
modernistika paradigma je neo-marksistika teorija koja je nastala kao
reakcija na primordijalistike i perenijalistike teorije o nacionalizmu,
ali je i s druge strane pokuala da ispravi nedostatke i jednostranosti
klasinog marksistikog pristupa koji je sve drutvene fenomene svodio
na klasnu borbu a nacionalizam doivljavao kao prostu manipulaciju
129
To je ono klasino shvatanje identiteta A=A, kako ga je Hajdeger opisao analizirajui
istoriju zapadne metafizike. Protiv ovog shvatanja identiteta usmereno je gotovo
celokupno filozofsko stvaralatvo druge polovine 20. veka.
130
ezdesete godine su naroito obeleene ovim intervencijama. Amerikanci su
intervenisali u Vijetnamu i u itavom nizu juno-amerikih zemalja, a Brenjev je ak i
razvio doktrinu o ogranienom suverenitetu i nevanosti suvereniteta izmeu
komunistikih zemalja, kako bi se objasnila intervencija SSSR-a u ehoslovakoj.
131
Nae izdanje, Benedikt Anderson: Nacija - zamiljena zajednica, Plato, Beograd,
1998.
132
Nae izdanje, Ernest Gelner: Nacije i nacionalizam, Matica srpska, Nov Sad, 1997.
133
Nae izdanje, Erik Hobsbaum: Nacije i nacionalizam od 1780, Filip Vinji, Beograd,
1996.
145
buroaske klase oseanjima i potrebama proletera i seljaka. Oni dobri i
korisni elementi koji su od marksizma nasleeni su ideja o naciji kao
istorijskom konstruktu i ideja o realnim ekonomskim i drutvenim
potrebama koje je nacionalistika ideologija zadovoljavala u datom
istorijskom periodu, kao i ukazivanje na znaaj elite i drave i njenih
institucija kao mobilizirajueg instrumenta vladajue elite
Meutim, Hobsbaum je radikalizujui modernistiku paradigmu i
ovu ideju o naciji kao konstruktu, zapravo napravio korak nazad u
plauzibilnosti ove paradigme jer se pribliio klasinom marksistikom
stanovitu. Konsekvenca je bila zakljuivanje da je nacionalizam kao
neobavezni istorijski konstrukt zavrio svoju istorijsku misiju i da
ulaskom u doba veeg protoka kapitala i informacija te stoga i
intenzivnijeg regionalnog i globalnog povezivanja, za njim prestaje
svaka potreba. Iz toga je sledio uveni zakljuak Hobsbaumove studije
da nacionalizam vie nije svetski politiki program i da je istorijski
manje znaajan.134 U poslednjem pasusu pomenutog dela, ovaj autor je
ustvrdio da pojmovi nacija i nacionalizam nisu vie adekvatni pojmovi
za opisivanje, a pogotovu za analizu, politikih entiteta koji se opisuju
kao takvi, ili ak za oseanja koja se izraavaju ovim reima.135
Hobsbaum se pridruio Donu Broljiju u kritici ranijih, umerenijih
modernistikih teorija (Gelnerove i Andersonove) koji su smatrali da
oigledan uspeh nacionalizma znai da je nacionalizam veoma duboko
ukorenjen u misli ili ponanja ljudi, pa je pretpostavio da e
nacionalizam uskoro nestati sa nestankom nacije-drave. Ovu svoju
nadu autor je potkrepio poslednjim argumentom iznetim u knjizi , tj
injenicom da su istoriari poeli da napreduju u prouavanju i analizi
nacija i nacionalizama. Pozivajui se na Hegelovu izreku o Minervinoj
sovi mudrosti koja izlee u sumrak, Hobsbaum je predvideo da je dobar
znak to to ova sova sada krui nad nacijama i nacionalizmom136
Ovaj njegov argument se pokazao pogrenim na dva naina. Najpre,
pokazalo se da je veliko interesovanje naunika za nacionalizam
uzrokovano svim onim mnogobrojnim aspektima i elementima koji su
povezani sa ovom problematikom i koje ovakve jednostrane
134
Hobsbaum, ibid, str. 205.
135
Ibid, str. 206.
136
Ibid.
146
modernistike paradigme nisu mogle da zahvate. Nakon svih moguih
ponuenih definicija pojma nacionalizma, uvidelo se da je jedini mogui
nain njegovog definisanja Vitgentajnova teorija o porodinim
slinostima. Postoji ogroman broj elemenata koji su potrebni za
odreenje nacionalizma, ali nijedan od konkretnih sluajeva ne sadri
sve te elemente ve svaki sadri drugaiju kombinaciju dovoljnog broja
razliitih elmenata (kao to su jezik, religija, kultura, zajednika
mitologija i seanja, istorijsko iskustvo, simboli, ekonomija, ratovi)
Sva ova raznolika iskustva otvorila su ogromno neistraeno polje za
tematizaciju nacionalistike problematike u koje su se ukljuili mislioci
najrazliitijeg profila: od filozofa, etiara, analitiara pojmova, preko
sociologa, politikologa, psihologa, istoriara, teoretiara kulture i
mitologije, antropologa, feminista
Drugi odluujui faktor za ekspanziju nacionalistikih studija je
potpuna eksplozija, nasuprot Hobsbaumovim predvianjima,
nacionalizma u 90-im. Uprkos predvianjima da e u eri globalizacije,
dakle sve veeg proimanja, nacionalizam nestati sa scene ili da e
nacionalni identitet izgubiti na znaaju, pokazalo se sasvim obrnuto da je
taj oblik identiteta postao najznaajniji na kraju 20. veka. To su pokazali
kako radikalni primeri Balkana i istone Evrope, tako i sukobi u Africi,
Kamiru, bivim sovjetskim azijskim republikama, Istoni Timor,
konano i sama Zapadna Evropa odnosno Evropska unija ( Severna
Irska, kotska, panija, Belgija, regionalne tenzije u Francuskoj i Italiji).
Kao nimalo beznaajan kuriozitet pomenimo i sve prisutniju modu u
SAD da razliiti pripadnici amerike politike nacije dodaju svom
idenitetu prefiks koji istie njihovo razliito etniko porekl: dakle ne
samo Afro-amerikanci ve i Hispano-amerikanci, Anglo-amerikanci,
eho-amerikanci, Poljski-amerikanci i sl.
Sva ova kretanja su empirijski pokazala koliko je modernistika
paradigma nedovoljna i stoga su izazvale ozbiljnu kritiku same
paradigme. Ove kritike su uglavnom ile u pravcu pridavanja veeg
znaaja socio-biolokim i kulturno-simbolikim aspektima
problematike. Takoe se ukazivalo na elemente nacionalnog i etnikog
identiteta koji su postojali i pre savremenog nacionalizma (za koji se
obino smatra da poinje sa francuskom buroaskom revolucijom).
Naroito je istaknuta i potreba ljudskog bia za pripadanjem zajednici i
za uivanjem odreenog specifinog simbolikog i kulturnog naslea.
147
Primer Evropske unije je takoe pokazao koliki je znaaj tih drugih
elemenata identiteta i da prosto institucionalno nametanje i konstruisanje
nije delotvorno bez dugoronog stvaranja istinskog oseaja pripadnosti
jednoj evropskoj, politikoj, ali i simboliko kulturnoj zajednici.
Za detaljno, veoma instruktivno upoznavanje sa tokom ove dikusije i
recentnim rezultatima, a zata mi ovde nismo imali mesta, treba
pogledati knjigu Entoni Smita iz 1998. godine, Nacionalizam i
modernizam -Kritiki pregled recentnih teorija o nacijama i
nacionalizmu.137 Ovaj rad predstavlja najbolji pregled i uvod u celu
problematiku i u njeno sadanje stanje. U prvom delu se kritiki iznose
najrelevantnije modernistike teorije a u drugom delu njihovi
najznaajniji oponentni (primordijalizam, perenijalizam, socio-bioloke
teorije, etno-simbolizam)
2. Druga znaajna diskusija vezana za nacionalizam pokrenuta je
knjigom izraelske autorke Jael Tamir, koja se pod nazivom Liberalni
nacionalizam 138 pojavila 1993. godine. Naime, kao to smo ve
pomenuli, nakon Drugog svetskog rata u zapadnoj Evropi dominira
jedno apstraktno i neistorijsko shvatanje liberalizma, koje ga izjednaava
sa kosmopolitizmom i koje nema nikakav pozitivan odnos prema
nacionalnoj dravi i svemu to je povezano sa partikularistikim,
nacionalnim i specifino-kulturalnim elementima. Takvo shvatanje je
80-ih i naroito 90-ih pokazalo koliko ne odgovara stvarnosti i postalo je
predmet ozbiljnog preispitivanja i kritike. Zanimljivo je da se pri tome
retko ko vratio samom tumaenju klasika liberalne politike misli( Hobs,
Tokvil, Mil, Macini, Fihte), ve su pokuaji dolazili iz dva sasvim
razliita pravca.
Jedan je doao od strane tzv. komunitarista (Mekintajer, Sandel,
Tejlor, Volcer) koji su oiveli klasino shvataje politike koje ide od
Aristotela, u kome se istie primat zajednice i zajednikih elemenata
(naroito zajednike, partikularne kulture i tradicije) nad apstraktnim
individualizmom.139 Drugi pravac je bio refleksija linog iskustva
137
Anthony D. Smith, Nationalism and Modernism, Routledge, 1998.
138
Yael Tamir, Liberal Nationalism, Princeton Unversty Press, 1993.
139
Izvinjavam se itaocima na ovako banalnim formulacijam. Priroda teksta mi nalae
samo pregled tendencija i isticanje najupeatljivijih elemenata koji su osporili vladajuu
liberalnu paradigmu. Svi pominjani autori su izuzetno vispreni i lucidni mislioci, koji se
148
realnosti koja je ostala nereflektovana u apstraktnim teorijama. Doao je
od takozvanih kulturalista meu kojima su najznaajniji Vil Kimlika i
pomenuta Jael Tamir.
Ova druga autorka pola je od sopstvenog jakog oseanja pripadnosti
svojoj nacionalnoj zajednici s jedne strane i takoe snane privrenosti
liberalnoj ideologiji s druge strane. Njen cilj je bio da te dve stvari
ujedini i pomiri. Rezultat je pomenuta briljantna knjiga nastala pod
mentorstvom Isaije Berlina. Svoju knjigu autorka zakljuuje sledeim
reima: Ali postnacionalno doba u kome su nacionalne razlike izbrisane
i svi sudeluju u jednoj plitkoj univerzalnoj kulturi, gledaju sapunice i
CNN, jedu Mekdonalds, piju Koka-kolu, i vode decu u lokalni
Diznilend, jeste pre nona mora nego utopijska vizija.
Ovo bi mogle izgledati kao uzaludne brige u traginim vremnima,
kada fanatine verzije nacionalizma uzrokuju tako mnogo bola i patnji.
Ali upravo u takvim vremenima individue su primamljene pozivima
kosmopolitskih vizija, koje previaju vanost nacionalnih aspiracija.
Nain da se suprotstavi etnocentrinom nacionalizmu nije da se sugerie
kako bi nacionalni interes trebalo u potpunosti da se porie, ve treba
ponuditi alternativno nacionalno shvatanje. Izgleda prilino jasno da
nacionalizam nee naprosto nestati, i pitanje koje ostaje otvoreno jeste
da li e njegov izgled biti neki oblik otrovnog etnocentrizma ili trezvena
vizija, voena potovanjem liberalnih vrednosti.140
Vano je uoiti da u oba ova pravca kulturni elementi igraju
presudnu ulogu, a za potrebe ovog lanka zanimljivo je da Tamir upravo
potencira popularnu kulturu.
3. Osnovni rezultat ovog pregleda koji je nama potreban je
ukazivanje na veoma iroko shvaen pojam nacionalizma.
razlikuju izmeu sebe samih i apostrofiraju razliite elemente. Takozvana diskusija
liberala i komunitarista koja je trajala 80-ih i 90-ih, naroito u SAD, veoma je bogata i
plodotvorna, a zanimljjivo je da je pri kraju sam arls Tejlor naglasio da se uglavnom
radi o sporu unutar same, iroko shvaene liberalne paradigme i da je cilj komunitarista
bio dopuna aktuelnog shvatanja liberalizma onim elementima klasine politike koji su
vladajuim tumaenjima nedostajali. Pogledati njegov tekst Nesporazum: debata
liberala i komunistrista u arls Tejlor, Prizivanje graanskog drutva, Beogradski krug
2000.
140
Yael Tamir, Liberal Nationalism, Princeton University Press, 1993. str. 167
149
Nacionalizam, kao ideologija i kao pojam treba posmatrati spektralno.
Njegova razna znaenja i oblici se mogu sagledavati na jednom
zamiljenom spektru na ijem se jednom kraju nalaze krajnje benigni
oblici afirmacije razliitosti, sopstvene kulture, kreativnosti itd. a na
drugom kraju pomenuti radikalni virulentni oblici poput ovinizma,
iskljuivosti, torture i sl. Razni oblici aktuelnih nacionalizama obino se
smetaju negde u sredini izmeu ova dva ekstrema a zadatak svake
odgovorne elite je da svoj nacionalizam usmerava ka onom prvom kraju
spektra. Jako je bitno za nunika da vodi rauna o ovoj irini znaenja, a
ne da u skladu sa vladajuom ideologijom redukuje sadraj ovog pojma
na znaenja koja se nalaze na ovinistikom kraju spektra, jer onda vie
nije naunik ve ideolog i politiar.
Pitanje odnosa nacionalizma i internacionalizma smo ve delimino
dotakli priom o odnosu nacionalizma i kosmopolitizma, ali treba se
podsetiti i nekih bitnih istorijskih detalja. Druga polovina devetnaestog
veka obeleena je usponom radnikih pokreta irom Evrope. Markiszam
je bio samo jedan deo irokog ideolokog spektra koji su radnici
prihvatili, ali zajedniko im je svima bilo to to su isticali kako su
nacionalizmi manipulativna izmiljotina pojedinih buroazija koja slui
za demobilisanja i razjedinjavanje radnie klase, kao i za legitimisanje
eksploatacije radnika u pojedinim zemljama od strane njihove lokalne
buroazije. Stoga se kao osnovni zadatak nametalo dezavuisanje
nacionalistike ideologije kao iskrivljene svesti i ujedinjavanje
internacionalnog proletarijata u borbi protiv internacionalne buroazije.
Ovo je najradikalnije formulisano uvenim sloganom Proleteri svih
zemalja ujedinite se!.
Ove diskusije su dramatian oblik imale naroito pri kraju 19. i
poetkom 20. veka kada su okolnosti nametale radnicima pojedinano i
radnikom pokretu globalno, odluku o tome koji oblik identiteta vide
kao primarniji i znaajniji.141 Kao to je poznato proletarijat je odluio
da je ipak nacionalni identitet bitniji, gotovo sve leve partije su glasale u
svojim parlamentima za ratne kredite, a Druga internacionala se raspala.
141
Zanimljvio svedoanstvo o tome moe se nai u delu ora Sorela koji sve vreme
polemie sa francuskom socijaldemokratijom, koja je u predveerje rata sve odlunije
afirmisala nacionalni identitet na utrb internacionalnog proleterskog. Pogledati u or
Sorel, Revolucija i nasilje, Globus, Zagreb.
150
Ovo je najznaajniji primer neega to se pokazalo kao pravilo: uvek u
sukobu nacionalnog i internacionalnog identiteta, a nariito je to
izraeno u kriznim u trenucima, nadvlada onaj prvi, obino na zgraanje
humanistie inteligencije.
Njihov problem je u nerelanom i utopijskom shvatanju o ljudskoj
prirodi. Ovakva odluka pojedinaca uvek se tumai kao dokaz da jo nije
dozrela svest, da je jo uvek primitivno-tribalistika i da se ljudi stoga i
dalje dele u plemenske grupe umesto da shvate da su najpre pripadnici
oveanstva. Ovakvo shvatanje potpuno ignorie injenicu da su potrebe
za kompeticijom i sukobom sutinske potrebe oveka i da ih on zbog
niza faktora i kretanja u svetu najbolje ostvaruje kao pripadnik
nacionalnih zajednica.142 Odreena vrsta takvog tribalizma e vek
ostati svojstvena najveem broju ljudi jer sama po sebi ta svest nema
nieg loeg. Ne vidim ta je loe u injenici da se jedna grupa nadmee
sa drugom. Problem je, naravno, oblik u kome se ta kompeticija odvija i
koji moe varirati od sportskog, ekonomskog i kulturnog nadmetanja do
krvavih ratova, genocida i drugih zloina.
Iskustvo 20. veka govori nam da svaki oblik internacionalizma za
ogromnu masu ljudi (gotovo sve sem veoma malog broja intelektualaca,
umetnika i biznismena koji imaju tu privilegiju da slobodno mogu
putovati po svetu i oseati se apatridima) moe doi samo kao
nadgradnja, kao dodatni oblik identiteta uz ve postojee oblike gde je
nacionalni najdominatniji. Pokuaji stvaranja multinacionalnih
federacija (SSSR, ehoslovaka i SFRJ) su propali im je propala
odozgo, na silu nametana ideologija koja ih je obuhvatala. Primer
Evropske unije, koji se esto istie kao navodni primer nadilaenja
nacionalnih drava i nacionalnog identiteta, je ba dobar primer za nau
tezu. Uprkos ogromnoj ideolokoj propagandi, i velikim sredstvima koja
se za te potrebe izdvajaju, najvei broj graana EU sebe doivljava
primarno kao pripadnike odreenih nacija a tek onda kao pripadnike
142
Upravo ovde nam je umerena modernistika paradigma presudna za objanjenje zato
se potreba za kompeticijom i sukobom u modernom svetu najbolje zadovoljava
pripadanjem naciji; u pitanju je itav niz faktora koji objanjava ekonomskim i
politikim razlozima uzrokovanu intenzifikaciju povezanosti unutar drava koja iziskuje
zajedniko obrazovanje, vernakular, ekonomiju, vojnu industriju Sve ovo zajedno sa
kulturno-simbolikim elementima vodi bujanju zajednikog identiteta unutar jedne etno-
nacionalne grupe koja se suprotstavlja, nadmee i sukobljava sa drugim takvim grupama.
151
Evropske unije ili kao Evropljane. (Zanimljivo je da im to postaje vano
tek kada se odreuju prema Amerikancima.) ak i sama ideja o
vieslojnom ili viestepenom identitu, koja je veoma upotrebljiva i
primamljiva kao kompromis normativnih programa sa relnou, zasad ne
daje mnogo praktinih rezultata. I dalje je daleko predominatan oseaj
pripadnosti pojedinim nacijama.
4. Odgovor na pitanje zato je to tako moemo nai u naoj sledeoj
temi, a to je pitanje poloaja nacionalizama i nacionalnih identiteta u
doba globalizacije. Opte mesto raznih prosvetiteljskih teorija nastalih u
poslednjih nekoliko vekova je teza da e jednog dana usled veeg i
intenzivnijeg kretanja i protoka ljudi, informacija i kapitala, nacionalne i
dravne granice izgubiti svoj znaaj. Sve ove mislioce nadahnjivala je
plemenita ali utopijska vizija o Jednom svetu, razlikama koje se gube,
univerzalnoj ravnopravnosti, proliferaciji ideja i sveoptoj solidarnosti.
Ova vizija poiva na shvatanju ljudske prirode koje se moe nazvati
antropoloki optimizam.
Naime teorije o ljudskoj prirodi na kojima poiva svaka politika
teorija143, mogu se podeliti u tri grupe; antropoloki optimizam (prtisutan
kod prosvetiteljskih teorija liberalne i socijalistike orijentacije; ideja o
fundamentalnoj dobroti ljudske prirode), antropoloki realizam (prisutan
u spisima umerenih teoretiara kao to je Aleksander Hamilton; ovek
nije po sebi ni dobar ni lo ve moe biti i jedno i drugo) i antropoloki
pesimizam (zastupali su ga najee mislioci reformacije sama ideja
suvereniteta je u direktnoj vezi sa ovom idejom, zatim mislioci
kontrarevolucije i restauracije poput De Mestra i Donoso Kortesa, kao i
konzervativci 20. veka poput Karla mita). I pesimizam i realizam
zahtevaju jake institucije koje e ograniavati oveka da ne nanosi zlo
drugima. Meutim, za antropoloke optimiste loe ureenje i vaspitanje
su krivi to on ponekad naginje zlu i stoga oni smatraju da se sve te loe
inklinacije mogu otkloniti prosvetljivanjem i obrazovanjem. To se
postie i bliim i intenzivnijim kontaktima meu razliitim ljudima; ljudi
se navodno boje razliitog jer ga ne poznaju, a kad ga upoznaju zavolee
ga ili e bar nauiti da ga cene, potuju ili toleriu. Stoga e kao rezultat
143
Ovo su uvideli svi veliki mislioci nevezano od svoje ideoloke pozicije. Navedimo
samo imena Karla mita i Isaije Berlina.
152
veeg meanja nestati strahovi, nepoverenje i granice u jednoj
univerzalnoj otvorenosti i proliferaciji ideja i kultura.
Meutim, realnost nikada nije odgovarala ovoj viziji, a sva je prilika
da e tako i ostati. Ova teza koja tvrdi da se granice uklanjaju time to ih
ljudi vie prelaze svakim danom doivaljava ozbiljna osporavanja. Jo
50-ih godina u svom briljantnom romanu O junacima i grobovima, u
uvenom odeljku Izvetaj o slepima, Ernesto Sabato je napisao ove
redove:
Jedna skromna uiteljica po imenu Norma Gladis Puljeze, koja mi je
mesecima sluila da prouim izvesna reagovanja tobonjih
intelektualaca, mislila je da mrnju i ratove meu ljudima raspiruju
meusobno nepoznavanje i opte neznanje. A ja sam joj morao
objanjavati da jedini nain odravanja mira meu ljudima jeste
meusobno nepoznavanje i opte neznanje. Jedino u tim uslovima, ova
stvorenja su relativno dobroudna i pravedna, jer svi smo mi prilino
ravnoduni prema stvarima koje nas ne zanimaju.144
Sabatova formulacija je u skladu sa njegovom umetnikim
temperamentom i namernim cininim radikalizovanjem, preterana. Ali
ista ova intuicija, suprotstavljena prosvetiteljskom shvatanju, razvijena
je u uvenom eseju Frederika Barta Etnike grupe i njihove granice,
prvobitno objavljenom 1969.145 Kao rezultate istraivanja o etnikim
grupama i njihovom odnosu prema granicama, Bart tvrdi dva otkria:
Najpre, jasno je da granice odolevaju uprkos strujanju pojedinaca
koji ih prelaze. Drugim reima, distinkcije izmeu etniih kategorija ne
poivaju na odsustvu pokretljivosti, kontakata i informacija, ve
144
E. Sabato, nae izdanje str. 267. Ovaj udesni deo, Izvetaj o slepima koji spada u
sam vrhunac knjievnosti prolog veka, posluio je Sabatu kao mogunost da ismeje sva
ova banalna utopistika shvatanja radikalne levice a koja i danas, u malo izmenjenom
vidu (sad se ti ljudi zovu levi liberali poto nije vie moderno biti samo leviar), ine
ideologiju koja nas na bezobrazan i nametljiv nain spopada i glajhaltuje direktno
ugroavajui osnovna prava na toleranciju i slobodu miljenja, koja zapravo i ine
osnovu liberalnog shvatanja sveta. Sline je intencije skoro jednako briljantan produkt
Milana Kundere Nepodnoljiva lakoa postojanja, naroito delovi o Velikom maru
evropskih levih intelektualaca kao velikom besmislenom banalnom foliranju neodraslih
ljudi.
145
Pogledati na prevod eseja Etnike grupe i njihove granice Frederika Barta,
objavljen u knjizi Teorije o etnicitetu, autora Filipa Putinja i oslin Stref-Fenera. Izdanje
XX vek, 1997. Str. 211.
153
podrazumevaju drutvene procese iskljuivanja i ukljuivanja kojima se
diskretne kategorije odravaju uprkos promenama u pogledu
uestvovanja i pripadnosti u toku individualnih ivotnih istorija. S druge
strane, otkriva se da stabilni drutveni odnosi, postojani i neretko od
vitalnog socijalnog znaaja, opstaju s obeju strana takvih granica i esto
bivaju zasnovani upravo na tim dihotomnim etnikim statusima.
Drugaije reeno, etnike distinkcije ne zavise od odsustva interakcije i
drutvenog prihvatanja ve, naprotiv, predstavljaju same temelje na
kojima su izgraeni sveobuhvatniji drutveni sistemi. Interakcija u
takvom drutvenom sistemu ne vodi njegovom iezavanju pod
dejstvom promene i akulturacije; kulturne razlike mogu opstajati uprkos
meuetnikom kontaktu i uzajamnoj zavisnosti pojedinih grupa.146
Iskustvo zapadnoevropskih zemalja ovo potvruje u velikoj meri.
Etnike zajednice imigranata su sve vee i sve znaajnije u ukupnom
procentu stanovnitva a time i u ukupnom drutvenom i kulturnom
ivotu. Ali proliferacija i meanje ovih zajednica sa belim,
starosedelakim ili domorodakim stanovnitvom je veoma mala.
Preovlaujua je tendencija pravljenja njihovih etnikih etvrti u kojima
oni stvaraju svoj svet u malom, ukljuujui i hranu, prodavnice, jezik,
obiaje, kompletnu kulturu. Ono to je zabrinjavajue za vlasti tih
drava je da u tim svojim svetovima ove zajednice organizuju i svoju
posebnu strukturu kriminala i gotovo separatnog politikog poretka
obe stvari se baziraju na njihovoj obiajnoj tradiciji i vezama to im daje
posebnu vrstinu i stoga te poretke pretvara u drave unutar drava.
Frapantan je sluaj Francuske i Velike Britanije gde ve postoje veliki
delovi gradova u koje policija gotovo da ne sme da proviri.147
Ovo je inae povezano sa velikim strukturnim problemom zemalja
Evropske unije koji se sastoji u sledeem: u EU preovlauje staro
stanovnitvo, natalitet opada dok je ekonomija i dalje u ekspanziji. Time
se otvara pitanje ogromnog deficita radne snage. U nedostatku domae
radne snage ona se mora uvoziti iz nerazvijenih, uglavnom afriih i
azijskih zemalja, i to najee njihovih bivih kolonija. S druge strane
veina ovih zemalja i dalje ima u najmanju ruku ambivalentan odnos
146
Frederik Bart, ibid, str. 214.
147
Ovo je veoma upeatljivo prikazao Metju Kasovic u svom debitantskom filmu
Mrnja.
154
prema dobu kolonijalizma i odatle se vue veliki stepen rasizma i
netrpeljivosti prema ovim drugim kulturama, te prema pripadnicima tih
kultura - njihovim bivim robovima. Dakle s jedne strane postoji nuna
potreba da se ti strani ljudi prihvate i na neki nain integriu u drutvo, a
sa druge postoji teko otklonjiva mrnja i netrpeljivost prema njima i
njihovim kulturama, strah od oigledne promene u izgledu domaih
drutava.
Ranije, dok je priliv stranaca bio manji, bilo ih je lako integrisati
putem asimilacije i to je smanjivalo strah od promene strukture i kulture
drutva. Danas su to meutim viemilionske zajednice kojima ne pada
na pamet da se asimiluju ve poinju da predstavljaju veliku politiku
snagu u ovim drutvima i trae puno priznavanje svog kulturnog,
verskog, pa ak i manjinskog nacionalnog identiteta, na zgraavanje
domaeg stanovnitva. Ideologija multikulturalizma i interkulturalizma
zasada daje slabe rezultate u Evropi upravo zbog razloga koje je Bart
naveo: zajedniki ivot ili ivot jednih pored drugih, mnogo ee
afirmie razlike no to ih brie. Rezultat je rast etnikih i rasnih tenzija
koji se poslednjih godina zapaa u Nemakoj, Francuskoj, paniji i
Velikoj Britaniji (gde su nedavno u Bredfordu izbili dosad najvei rasni
sukobi izmeu belaca i azijske zajednice).
Ovom Bartovom uvidu, dodajmo i tezu naznaenu kod Dejvida
Helda da globalizacija generalno upravo vodi jaanju pojedinih
nacionalnih identiteta. Held kae:
globalizacija u oblasti komunikacija i informacija daleko od toga
da je stvorila oseanje zajednike ljudske svrhe, interesa i vrednosti.
Umesto toga, ona je posluila da se pojaa oseanje vanosti identiteta i
razliitosti, to je dovelo do dalje nacionalizacije politike.
Held u produetku citira H.Bula koji je uoio da svest o drugim
drutvima otkriva sukobe interesa i ideologija koje postoje.148 On
takoe primeuje da su mogue posledice globalizacije i politiko
sektatvo, politika fragmentacija i dezintegrativni trendovi.149
I zaista, naroito u nehrianskim zemljama uoava se veliki otpor
svemu onome to se pod firmom globalizacije namee kao unificirajue
a to te stare kulture poput islamske ili konfuijanske doivljavaju kao
148
Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd, str. 118.
149
Ibid, str. 120.
155
direktan napad na sopstveni identitet, kulturu i tradiciju. Posledica
medijske i potroake amerikanizacije je i reaktivno jaanje verskih
fanatizama i fundamentalizama u mnogim delovima sveta.
Svi ovi procesi koje smo gore pobrojali ukazuju na izuzetan znaaj
fenomena nacionalizma u savremenom svetu i na njegove perspektive
koje se ne smeju zanemariti u analizi sadanjice i bliske prolosti, ba
kao ni u predvianju budunosti. Pri tome se ovaj fenomen mora
sagledavati u svoj sloenosti svog identiteta i svog odnosa prema drugim
pojmovima i procesima.
b)
1. Tek sada kada smo postavili okvir, relevantnu osnovu za
razumevanje problema nacionalizma, moemo prei na na osnovni
zadatak, a to je ispitivanje da li je Miloevi bio nacionalista, odnosno u
kom smislu je on to mogao biti, a u kom nije.
Obino se smatra da je Miloevi nacionalista zato to je njegovo
ime povezano sa i najistaknutije u procesu povratka nacionalizma kao
dominatne ideologije u Srbiji i Jugoslaviji; odnosno, on je bio
najupeatjljivija politika figura u vreme kada su se ovi procesi
odigravali. Sam po sebi ovaj argument nema nikakvog znaaja. Sledei
ovu logiku Miloevi bi mogao biti proglaen i liberalnim demokratom
on je takoe bio najupeatljivija i najmonija politika figura na naim
prostorima i u vreme kada je bar formalna liberalna demokratija
reinstalirana na podruju Jugoslavije i Srbije. tavie , ovaj argument se
veoma esto potee od Miloevievih socijalista: upravo je on navodno
dao Srbima demokratiju, tj. viestranake izbore i sve ostalo to uz
njih ide.
Smatram da je nepotrebno pokazivati da Miloevi nije liberalni
demokrata. Uvoenje viestranakih izbora i bar formalno-demokratskih
institucija u Srbiji bila je iznudica na koju je on tekom mukom pristao
iako je bio u boljoj politikoj poziciji od svih drugih i sa sigurnou
mogao da rauna da e dobiti izbore. Meutim, vezanost za
komunistiku autoritarnu ideologiju, stvarala je kod njega emotivni
otpor prema svemu to se sa njom kosilo, te je hteo da je sauva to je
due mogao. Pritisak iznutra, iskustvo aueskuove Rumunije i
odravanje izbora u svim drugim republikama SFRJ, naterali su ga da
156
ipak prihvati uvoenje demokratskih institucija i simulacije politikog
pluralizma. Ali to oigledno nije znailo njegovu privrenost toj
ideologiji, ve njeno prihvatanje kao nunog zla (mode), protiv koga
je svim silama nastojao da se bori na real-politikom nivou jer, iako mu
je njeno simboliko prihvatanje davalo legitimitet i smanjivalo politiki
pritisak, ipak je znao da tu lei potencijal koji, ako se ne kontrolie, kad
tad se moe razviti i ugroziti mu vlast.
Miloevi je ostao istinski protivnik politikog pluralizma i vrebao je
svaku priliku da ga obesmisli, ogadi narodu i rei ga se kao nezgodnog ,
ali nunog saputnika. Pravljenje i afirmacija JUL-a i njegove ideologije,
kao i stalna okrenutost ka Kini i ruskim komunistima, bio je oigledan
pokuaj koji je iao u tom pravcu. No, na njegovu alost, logika svetskih
poslova i unutranjih deavanja ila je u drugom pravcu, te bi ukidanje
politikog pluralizma bilo i spolja i to je jo vanije iznutra doivljeno
kao anahronizam i teka provokacija, smrtna presuda njegovoj vlasti.
Naroito zato to se narod vrlo brzo okrenuo od Miloevia i to, iako
nije naao odgovarajuu politiku alternativu, ipak je samu ideju
pluralizma i viepartijskog nadmetanja brzo prihvatio kao nezamenjivi
deo ivota.
Dakle, iako je Miloevi iznudicom prihvatio institucije liberalne
demokratije on sam oigledno nije bio liberalni demokrata, i to niko
ozbiljan ne spori. Zato se onda izbegava da se ista logika uoi u
njegovom odnosu prema nacionalizmu?150 Njegov odnos prema
nacionalizmu isti je kao odnos prema institucijama liberalne
demokratije. esto se istie, s pravom, da Miloevi nije bio vezan ni za
jednu ideologiju i da ih je sve koristio kao instrumente ouvanja gole
vlasti koja je sama sebi bila cilj. Meutim, ipak se ne sme zaboraviti
privrenost komunistikoj ideologiji jugoslovenskog tipa (titoizmu) koja
je ostala da tinja ispod naslaga politikog pragmatiara. U vezi sa ovim
nikada nije suvino istai uticaj njegove supruge Mire Markovi koje je
do kraja ostala klasini titoista i koja je imala tu privilegiju da otvoreno
sme da govori ono to su ona i mu oseali i u ta su verovali. Za takvu
ideologiju i liberalna demokratija i nacionalizam su smrtni neprijatelji;
to se sasvim jasno moe videti u spisima Mire Markovi. Ali, kao to je
150
Kao to emo videti, uzrok tome su ideoloki i politiki razlozi kojima su analitiari
optereeni.
157
morao da prihvati/tolerie liberalnu demokratiju, tako je morao da
prihvati i tolerie i povratak nacionalizma.
Ono to se zaboravlja je da su se ove dve ideologije istovremeno
vraale na scenu u celoj Istonoj Evropi 80-ih i ono to se ignorie i
potiskuje jeste injenica da je borba protiv SSSR-a u istonoevropskim
zemljama najpre doivljavana kao nacionalistika borba protiv
okupatora, zajedno sa ekonomskom borbom protiv neefikasne privrede i
borbom za politike slobode protiv totalitarne vladavine. Velikoj veini
ovih zemalja komunizam je bio nametnut od strane spoljne sile, SSSR-a
i u mnogima je dolazilo do pobuna koje su guili sovjetski tenkovi.
Prisustvo SSSR-a i komunistike internacionalistike ideologije jednako
je shvatano kao okupacija. Stoga je oslobaanje od svega toga bilo
voeno jakim nacionalistikim impulsima, povratkom svemu onome to
je nasilno potiskivano: sopstvenoj tradiciji, religiji, kulturi, folkloru,
mitovima, dakle sopstvenom nacionalizmu, koji je, kako to obino biva,
vraen u najradikalnijem i najekstremnijem vidu (kako zbog oseaja
pobede tako i zbog neiste savesti veine onih koji su ga preko noi
prihvatili, naroito bive komunistike elite koja se kaila na novi voz
koji je do jue osuivala).
Isti je sluaj bio u Jugoslaviji i u Srbiji. SFRJ je ve sa Titovom
smru poela da se raspada jer vie nije bilo harizme i ideologije koja je
mogla tako heterogenu zajednicu da dri na okupu. Naroito zato to je
Ustav iz 1974. bio sve drugo samo ne ozbiljan ustav jedne sreene
drave. Tokom 80-ih se polako otkrivalo na kako je lanim i nesigurnim
temeljima ta zajednica bila postavljena. Ekonomska kriza je samo
pojaala tenzije i ubrzala proces razotkrivanja golotinje cara. I kao u
drugim istonoevropskim zemljama, tako i u SFRJ dolazi od polovina
80-ih do povratka nacionalizma koji je i tu kao i drugde iao sa propau
komunistikog internacionalizma. Ovaj proces su pokrenuli Albanci
jo1981. godine traei Republiku Kosovo i nastavljajui progon Srba i
Crnogoraca na Kosmetu. Kao reakcija na ovo eksplodirao je srpski
nacionalizam. Hrvatski je bio sve vreme prisutan i paljivo negovan, a
kod Slovenaca je to ve od kraja 70-ih bio irok pokret u kome su
158
participirale i etatistike i alternativne strukture.151 Sve ovo je dovelo do
toga da se od polovine 80-ih nacionalizam i zvanino etablira kao
vladajua ideologija.
Ovaj proces Miloevi, kao pametan tehniar vlasti, nije smeo da
ignorie. Za razliku od svog kuma Ivana Stambolia, koji je takoe
oseao da pitanje poloaja Srbije i srpske nacije u Jugoslaviji mora da se
postavi, ali nije imao snage da to uini, ovaj drugi je to uinio na
radikalan i manipulativan nain. No, ne treba zaboraviti injenicu da je
Miloevi do samog kraja insistirao na ouvanju Jugoslavije i SKJ, a
sebe pokuavo da instalira kao novog Tita. Tek kada je postalo
oigledno da jugoslovenska ideologija nema vie nikakve relevantne
snage, odluno se prihvatio upravljanja naraslim srpskim
nacionalizmom.
Meutim, i to prihvatanje bilo je veoma nerado uraeno ne
zaboravimo njegovu sentimentalnu privrenost titoizmu. Ali sa
nacionalizmom je mnogo manje smeo da se pogaa, i da ga eskivira,
nego sa uvoenjem liberalno-demokratskih institucija; ovo drugo je
predstavljalo samo formu u koju svakakve ideologije mogu da se
ugrauju, a ono prvo je, meutim, bilo meso, sadraj, lavina koja je
tektonski nailazila i nosila sve pred sobom. U nju se moglo ukljuiti na
vrhu i delimino je kontrolisati, upravljati njome, ili potonuti i nestati u
njoj. Veoma nerado, zbog svog ideolokog otpora, ali rado zbog njene
snage i potencijala, Miloevi je prihvatio da njome upravlja.
Prema tome jasno je da je Miloevi morao nacionalizmu da se
prikloni, a nije ga on sam stvarao. Nacionalizam je kod svih
jugoslovenskih naroda (kao i kod svih istonoevropskih i
zapadnoevropskih) u veoj ili manjoj meri bio sve vreme prisutan
(naroito u rubnim podrujima BIH, Hrvatske, i na Kosmetu, gde su
tokom Drugog svetskog rata poinjeni veliki nekanjeni i potiskivani
zloini i gde rat niskog intenziteta i mrnje nikada i nije prestajao). On
se samo oslobodio stega komunizma i upravo zbog svog dotadanjeg
potiskivanja vratio se u najekstremnijem vidu. Nerazumevanju ovoga
procesa uasno doprinosi ideoloka dominacija hobsbaumovski
151
Ovaj proces u Sloveniji najvie lii na procese u Poljskoj, ehoslovakoj i
Maarskoj: i danas svi istiu samo liberalno-demokratske i reformske elemente u njemu,
dok se oigledno nacionalistiki podstrek potpuno ignorie.
159
shvaene modernistike paradigme u tumaenju nacionalizma, za koju
smo videli da je jednostrana i neadekvatna. Dakle, shvatanje
nacionalizma kao golog konstrukta koji po elji pravi i kojim manipulie
elita. Ovo shvatanje ne odgovara na pitanja zato ba nacionalizam, a ne
neka druga ideoloka paradigma dobija tako veliki znaaj, odnosno,
zato se nacionalizam koristi kao sredstvo mobilizacije, a ne recimo
klasna borba ili drugi alternativni modeli.152
Elem, ini mi se da se daleko adekvatnije tumaenje procesa koji su
doveli do raspada SFRJ dobija ako se odbaci Hobsbaumova radikalna
neo-marksistika teorija o golom konstruisanju, i prihvati daleko realnija
i umerenija teza o tome da je nacionalizam kao nosea, ali u odreenoj
meri potiskivana, ideologija sve vreme bio prisutan, te da je eksplodirao
kada je komunistiki internacionalizam propao. Dokaz da je on sve
vreme bio tu prisutan jeste oigledan: politiko ureenje SFRJ sa
republikama kao nacionalnim dravama umesto pravljenja jednog
internacionalistikog melting pota. Dakle, realnost nacionalizma je bila
prihvaena,153 ali je oficijelna ideologija bila drugaija.
2. Ova razmatranja o vraanju nacionalizma na velika vrata treba
povezati sa razlozima koje smo za to izneli u prvom delu kada smo
objanjavali odnos nacionalizma i internacionalizma, kao i poloaj
nacionalizma u doba globalizacije. Iz svega se vidi zato je Miloevi
morao da se nakai na voz nacionalizma; to je bio jedini nain da se
odri na vlasti i da stekne legitimitet. Oigledno je da u vreme uspona
nacionalizma politiari mogu biti samo oni koji se tako legitimiu. Ne
treba zaboraviti da je srpski narod bio najbrojniji u SFRJ i da je vladanje
njime za Miloevia predstavljalo vladanje najjaom snagom u vreme
kada je ta drava morala nekako da se preuredi i transformie. On je
pokuavao da spoji narasli srpski nacionalizam sa titoizmom i
152
Na ovoj primedbi insistira i Smit u pominjanom delu.
153
Setimo se da je oficijelna ideologija bila bratstvo i jedinstvo svih jugoslovneskih
naroda i narodnosti (eufemizam za nacionalne manjine). Ona je prihvatala da ti narodi i
narodnosti ve postoje a time se prihvatao evidentan nacionalistiki princip u irem
smislu. Inae, zanimljiva je ta protivrenost da se implicitno prihvata stanje podeljenosti
ljudi na nacije to jeste oigledno prihvatanje principa nacionalizma, a onda sledi kritika
svakog nacionalizma kao retrogradne ideologije koja se primenjuje u odnosima meu
narodima (pri emu se nacionalizam svodi na ovinizam)!!!
160
komunizmom kako bi privukao i nesrpske komunistike privrenike i
tako obezbedio veinu u SKJ, a onda majorizacijom neposlunih zaveo
diktat, najpre u SKJ, a onda i u zemlji. To mu nije uspelo.
Tek kada je propala ta strategija, on prihvata sledeu, a to je bilo
odsecanje gangrenoznog tkiva, odnosno onog podruja kojim vie ne
moe da vlada kako bi dobio prostor na kome e Srbi biti veina
(skraena Jugoslavija) i gde e time sebi obezbediti vlast. Ni to nije
uspelo i na kraju mu je ostala jedino strategija vezivanja samo za Srbe i
objedinjavanja srpskih teritorija. Tek tu ( u treem koraku) je napravio
pravu koaliciju sa srpskim nacionalizmom. Zbog svega ovog se
prethodne strategije ne smeju izgubiti iz vida jer se time proputa da se
vidi 1) koliko mu je bilo stalo da sauva princip jugoslovenstva i 2)
koliko je kasno prihvatio ideju o objedinjavanju srpskih teritorija kako bi
makar njima vladao. Ni ova strategija mu, kao to je poznato, nije
uspela, pa je 1992. morao da pravi daleko skraeniju Jugoslaviju i da
istinski oficijelno vlada samo podrujem Srbije i Crne Gore.154
Dakle, naa teza je da iako je Miloevi bio prinuen da se ukrca na
brod nacionalizma, on sam to nije bio. Pokazali smo zato je on morao
oficijelno da prihvati, ili bolje je rei, da tolerie155 uspon srpskog
nacionalizma, a sad emo preko analize popularne muzike i kulture
pokazati da on to nije bio.
3. Za identitet nacionalizma bitni su, kako oni elementi koji se grade
prema drugima, tako i oni koji su deo imanentnog, unutranjeg
identiteta. Onaj prvi je uglavnom baziran na nadmetanju, kompeticiji,
sukobu sa drugim nacijama koji moe biti razliitog nivoa i razliite
snage, od kulturne, sportske i ekonomske kompeticije do pretnji i
154
Kada je 1997. izgubio kontrolu nad Crnom Gorom i nju je krenuo da odseca u skladu
sa strategijom eliminisanja gangrenoznog tkiva. Slina je pria i sa Kosmetom.
155
Tolerisanje je bolja re, jer je on pustio drugima da razvijuju nacionalistiku
propagandu i time raspaljuju strasti ljudi i homogenizuju srpski narod pred predstojee
obraune. On sam nikada ni u jednom svom govoru nije imao bilo ta to bi povuklo na
nacionalizam. Ovo se esto previa. I na Gazimestanu i na mitingu na uu on je govorio
o Srbiji, o graanima Srbije, a koliko se autor ovog teksta sea nikada o Srbima i srpskoj
naciji. Naprosto, njemu je kao i njegovoj eni nacionalistiki diksurs stran i mrzak. On
nikada nije aludirao na emotivnu prisnost izmeu sebe i Srba koja bi se od nacionaliste
oekivala, kao od nekog ko osea da sa tim ljudima deli neto to ih povezuje. Uvek je
ostajao s one strane oseanja i diskursa koji je preovlaivao u masi.
161
otvorenog rata. Miloeviu su, naravno, ti drugi elementi jedino i bili
potrebni te je stoga te potencijale iskoristio u sukobu sa drugima.
Pravom nacionalisti je bar jednako stalo do izgradnje unutranje snage
nacije, odnosno do njenog ekonomskog, kulturnog, prosvetnog, naunog
i dr. identiteta, do jaanja svih pozitivnih odlika njegove nacije, kako
zbog kvaliteta ivota te nacije tako i zbog njenog poloaja u
meunarodnoj utakmici sa drugim nacijama. Osim to se radi na traenju
naina da se unapredi ekonomija, za nacionaliste je pre svega kulturno-
simboliko podruje od kljunog znaaja.
ta znai nacionalizam na podruju kulture? Ukratko znai
afirmaciju, unapreenje, razvoj i najee i zatitu kulture svoje nacije,
ma kako se ona definisala. Svaka nacija ima svoju specifinu (elitnu i
masovnu) kulturu i svaka tei tome da nju, a ne neku drugu, razvija,
neguje i titi. U kulturu spada sve od jezika, umetnikog stvaralatva,
nacionalne kuhinje, mitova, religije, tradicije, obiaja, institucionalne i
pravne tradicije, folklora, sporta do kinematografije i popularne muzike.
Opte je mesto u teoriji da manje - vie svaka nacija tei dravi, ili u
novije vreme supstituciji dravnosti kao to su razni samoupravni
poloaji u vieetnikoj dravi, od kulturne samouprave i autonomije,
preko politike autonomije, do poloaja republike u federalnoj dravi.156
Cilj ovog nastojanja je ovladavanje institucijama kako bi se
institucionalno odravala, zastupala i negovala sopstvena kultura.
Fenomen obrazovanja/edukacije, pri tome igra centralnu ulogu i stoga se
najee oko njegove kontrole i vode sporovi. Nacionalne manjine
najvie insistiraju (a prema skoranjem razvoju u evropskom i
meunarodnom pravu i imaju to pravo) na obrazovanju na sopstvenom
jeziku i na samostalnom ureivanju udbenika za svoju decu.
Meutim, podruje masovne kulture u takozvanoj eri globalizcije
svakim danom postaje sve znaajnije polje na kome se vode borbe
nacionalista za zatitu i unapreenje svoje kulture. Postoje dva naina
takve borbe u zavisnosti od pozicije pojedinih nacija. Uzmimo
konkretne primere kako bismo pokazali o emu se radi. SAD i
156
Smatra se da je upravo ova vrsta unutranje institucionalne decentralizacije i
institucionalnog multikulturalizma dobar nain da se sauvaju vienacionalne zajednice.
Po mnogima je upravo kretanje u ovom pravcu spasilo Kanadu od cepanja jer je time
amortizovan kvebeki separatizam.
162
Francuska su dva moda najindikativnija primera za ova dva naina
nacionalistike borbe na podruju masovne kulture.
SAD oznaavaju poziciju najjaeg na tritu, nekog ko je
zahvaljujui i svojoj trinoj snazi i dugogodinjoj propagandi uspeo da
svet preplavi svojim proizvodima masovne kulture (dins, koka-kola,
mekdonalds, holivudski filmovi, sapunice, amerike rok en rol grupe).
Potrebe amerikog nacionalizma zagovaraju to otvoreniju trinu
utakmicu irom sveta jer u toj utakmici oni najbolje prolaze.157
Francuski nacionalizam, koji zbog kolonijalne prolosti, tradicije i
specifinog francuskog duha, spada meu najjae u Evropi, teko
prihvata svoje potinjeno mesto u globalnoj utakmici i pribegava gotovo
svim moguim protekcionakim merama kako bi se francuska kultura
odbranila od invazije amerike pop-kulture (upravo zato to pop-kultura
sve vie utie na obrazovanje i na gubljenje francuske samosvojnosti).
Svedoci smo oajnikih pokuaja Francuza da se odupru
amerikanizaciji: institucionalno se uvela kvota francuskih filmova koja
mora biti prikazivana u bisokopima bez obzira na trinu potranju (to
znai da se tim protekcionistikim merama smanjuje broj amerikih
filmova koji moe igrati u bioskopima), ulau se ogromne pare u
pravljenje glomaznih, spektakularnih i uglavnom loih filmova koji bi
trebalo da budu pandan Holivudu (od filma Konjanik na krovu stalno
sluamo o najskupljem francuskom filmu ikad uraenom)
Paradoksalno, upravo time Francuska gubi svoj identitet nekada najbolje
i najkvalitetnije evropske kinematografije.
Slino je i u oblasti ishrane; prisustvo Mekdonaldsa Francuzi
doivljavaju kao direktan atak na sopstvenu sutinu jer je francuska
kuhinja jedan od najvanijh delova njihove tradicije i identiteta. Kada je
pre par godina izvesni seljak simbolino kamenovao Mekdonalds
pozivajui na borbu protiv amerike sintetike okupacije, naiao je na
ogromno odobravanje svojih sugraana. Pomenimo i sluaj jezika.
Francuski jezik je nekada bio najrasprostranjeniji jezik na svetu, jezik
civilizovane Evrope i civilizovanog sveta. Setimo se, naprimer, u Rusiji
157
Naroito zato to iza amerike robe stoji amerika vojska koja svoje nacionalne
interese brani po celom svetu i to smatra potpuno legitimnim. Amerikanci esto koriste
vojsku i druge vrste ucena kako bi otvorili protekcionistika trita, a sami su veoma
skloni protekcionizmu u oblastima u kojima ne stoje najbolje.
163
19. veka to je bio jezik celokupne vie klase. Danas ne samo da je
potisnut od strane engleskog jezika ve ga je i panski preao po
popularnosti, zastupljenosti i rasprostranjenosti. Stoga je Pariz verovatno
jedina prestonica u Evropi gde neete nai turistike upute na engleskom
jeziku, odnosno gde na institucijama koje turisti poseuju nema natpisa
na engleskom. Ova injenica samo pokazuje ogromnu frustraciju
Francuza zbog inferiornog poloaja njihovog jezika u svetu i opet je
direktno antitrino usmerena: nita toliko ne nervira strane turiste u
Parizu koliko nedostatak instrukcija na engleskom i neljubaznost
domaeg stanovitva ako mu se ne obratite na fracuskom. Konano,
francuska ansona je nekad uz italijansku kanconu bila simbol zabavne i
popularne muzike u Evropi. U ovoj zemlji meutim rok en rol je odavno
istisnuo ansonu, a zanimljivo je da je noviji veliki proboj francuske
popularne muzike koji je vezan za tehno i haus muziku 90-ih, obeleen
injenicom da svi uspeni francuski izvoai pevaju na engleskom.158
Evidentno je da Francuzi gube ovu bitku iako ulau velika sredstva i
energiju da sauvaju to vie od svog identiteta. Ove protekcionake
mere se koriste i za unapreenje elitne kulture.
Ono to je nama bilo bitno jeste da uoimo kako funkcionie
nacionalizam u popularnoj kulturi. Francuski primer je posebno znaajan
jer su Amerikanci verovatno jedini u poziciji nekog ko moe da bez
problema igra otvorenu trinu utakmicu budui da u njoj zbog svoje
velike snage pobeuje. Ostali u manjoj ili veoj meri slede primer
Francuza.
Popularna kultura je bitna za nacionalizam i zbog jedne druge stvari.
Danas se esto istie (i sa time esto i preteruje) da se nacionalizam
karakterie i reinvencijom prolosti kao i njenom mitoizacijom. Naime,
kae se, nacionalne elite ili izmiljaju ili vade neke detalje iz zajednike
nacionalne prolosti kako bi ih izvukle kao bazine odrednice identiteta
te nacije. Nacionalizam insistira na purizmu, istoti tih elemenata i
raznim protekcionakim merama trudi se da razvije upravo te elemente
tradicije i kulture koje naglaava kao fundamentalne, karakteristine
samo za tu naciju. Njih zatim popularie preko sredstava masovne
komunikacije, sveanosti, rituala, obiaja, i drugih oblika popularne
kulture u fundamentalnom, irem smislu.
158
Pomenimo one najpoznatije: Daft pank, Stardast, Er, Kasius, Bob Sinkler
164
4. Pokuajmo da analiziramo kako je sve ovo funckionisalo tokom
perioda Miloevieve vladavine u Srbiji.
Ovo vreme okvirno moemo podeliti na tri perioda: prvi je doba
Slobinog uspona, nacionalne homogenizacije koja je ila sa tim, i
verbalnih obrauna unutar SFRJ. Ovaj period traje do poetka ratova, tj
od 1987. do 1991. Za njim je sledio period pune ratne mobilizacije,
militarizacije drutva i dominacija teme ratova prekodrinskih Srba. On je
trajao od 1991. do 1993/94., kada poinje obraun sa nacionalizmom i
kada Miloevi unitava sopstvenu stranku i poinje da vlada uz pomo
neformalnog jezgra, JUL-a. To je doba kada mir nema alternative.
Ovaj period je bez obzira na koaliciju sa eeljom i rat na Kosmetu
trajao do samog kraja Miloevieve vladavine, jer istinska JUL-ovska
vlast ni u jednom trenutku nije bila ugroena.
U prvom periodu na zvaninim medijima i dalje je dominirao rok en
rol kao dravno promovisana muzika. Miloeviu je, kao i svim ostalim
jugoslovenskim komunistima pre njega, bilo stalo do legitimizacije pred
zapadom i sve do otvorenog sukoba sa njim nastavljalo se sa
promovisanjem roken rola.159
Zanimljivo je da to vreme koje se obino naziva usponom
nacionalizma, nije donelo nikakvu promenu na podruju popularne
muzike koje mi istraujemo. Nikakav poseban napor nije uinjen da se
na dravnoj televiziji i ostalim medijima promovie srpska tradicionalna
muzika ili stvara neka nova specifino srpska popularna muzika.
Verovatno se zbog te medijske slike veoma esto govori o deset godina
Miloevieve vladavine, ignoriui injenicu da je on vladao ve od
1987. i da je rok en rol jo etiri godine, sve do poetka rata i sukoba sa
zapadom, bio oficijelna popularna muzika. U to isto vreme, neo-folk koji
je inkorporirao elemente srpske tradicije i dalje je bio potiskivan i
karakterisan kao und.
Na mitinzima (1988/89) je takoe poela da se pojavljuje specifina
mitingaka pop-kultura sa svojim obelejima, ritualima i sopstvenom
muzikom baziranom na mitovima, istoriji, opevavanju ratova, srpske
hrabrosti i srpskih voa (naroito Miloevia i pravljenju paralele
izmeu njega i npr. Karaora), kao i na reciklai etnikih i drugih
159
O tome pogledati esej Razmatranja o Turbo-folku .
165
rodoljubivih i nacionalistikih pesama. Ova muzika je zaetak tzv.
Ratnikog folka koji se razvio tokom godina rata, u prvoj polovini 90-ih
i iji je glavni predstavnik uz legendarnu Brau Baji, Baja Mali
Kninda. Veoma je bitno uoiti injenicu da ovi pevai ni u doba
najvee ratne histerije nisu nali put do dravnih medija u Srbiji. Jedini
medij na kome su se mogli uti u Beogradu bio je eelju blizak i esto
progonjen Radio Ponos. Ove pesme koje su imale samo jednu namenu, a
to je raspirivanje ratnikih strasti, transformaciju srpskih frustracija u
nacionalno homogenisanje i mobilizaciju za nacionalne i ratne sukobe,
koje su zatim muziki bile izgraene na raznime elementima srpskog
folklora (od arijskog pevanja, pevanja na bas do umadijske dvojke) i
koje su stoga bile idealne za nacionalistiko promovisanje, nikada nisu
bile upotrebljene pa ak ni tolerisane od strane Miloevievih medija.
Ako je prvi period njegove vlasti obeleila vladavina dravno
promovisanog roka, sa poetkom rata i otklona od zapada dolazi do
nastanka vrednosnog i tendencijskog haosa na podruju masovne
muzike. Jo tokom 1992. po inerciji je nastavljeno sa delovima stare
politike, jer se u potpunom haosu koji je nastao tokom rata u Hrvatskoj
program popunjavao svime to je moglo da se nae. Tih godinu dana
obeleeni su slikama leeva, mobilizacijama, beanjem od mobilizacije,
masovnim naputanjem zemlje, prvim inflacijama i pre svega verom da
je u pitanju kratak period haosa koji e se brzo prevazii i da emo se ne
samo vratiti u preanje stanje ve i ukljuiti u evropske tokove. Kada je
u prolee 1992. puklo i u Bosni i kada su uvedene sankcije postalo je
jasno da e stvari trajati malo due.
Ovaj period ratovanja u Hrvatskoj moda je jedini kada je Srbija
imala elemente radikalnog nacionalizma u popularnoj muzici i kulturi
uopte, bar to se tie odnosa prema drugim jugoslovenskim kulturama,
hrvatskoj i slovenakoj naroito: radikalno se iste udbenici od
njihovih pisaca, a sa medija se proteruju hrvatski izvoai; u nekim
sluajevima radilo se i o klasinoj zabrani emitovanja i o kanjavanju
onih koji bi prekrili tu zabranu. Meutim, i za taj period se moe rei da
se znalo ta se nee ali se nije znalo ta se hoe. Ako je postupak
proterivanja stranih izvoaa bio deo klasine ratno-nacionalistike
histerije, nije se ponudio nikakav alternativni obrazac za popunjavanje te
praznine u popularnoj muzici.
166
(Postoji jo jedan detalj na koji ovde valja podsetiti. Osnovno naelo
nacionalista je reciklaa istorije, mitova i tradicionalnih simbola.
Najeksplicitniji takav simbol je himna. Srbija je imala svoju tradicionalu
himnu Boe pravde, veoma lepu kompoziciju koja je bila oficijelna
himna sve do dolaska komunista na vlast. Bilo je najnormalnije
oekivati da sa usponom nacionalizma i krajem komunistike ideologije
Srbija vrati svoju himnu. Meutim, upravo su navodni nosioci
nacionalnog preporoda, Miloevi i SPS bili protiv toga i zahvaljujui
njima Srbija i dalje nema svoju himnu. Godine 1992. voena je rasprava
u Skuptini povodom izbora himne i SPS je tada estoko bio protiv
vraanja pesme Boe pravde. Razlog za to je bio to to su i dalje ostali
pre svega komunisti, a ne nacionalisti kakvima su eleli da se predstave:
smetale su im obraanja Bogu i Kralju koja dominiraju u pesmi.
Opozicija je listom bila za vraanje ove pesme a njih je SPS optuivao
da su izdajnici. Boe pravde je bez problema uzeta za himnu u Republici
Srpskoj.)
Moe se naravno i shvatiti da u vreme masovnog ubijanja, sankcija i
inflacije teko ko da je imao vremena da sedne i pravi strategiju razvoja
srpske popularne muzike. Stoga je ovaj problem ostao u potpunosti
preputen trinim zakonima koji su postepeno poeli sami od sebe da
oblikuju ponudu, ukus i potranju od materijala koji su mogli da nau.
Rezultat je bio postepeni uspon neo-folk pevaa na glavnu scenu i
njihovo konano legitimisanje kao regularnih zvezda popularne muzike,
a sledei korak je usledio kada su sa ulaskom tehno-matrica i radikalnom
afirmacijom orijentalnih elemenata ovi pevai stvorili TF, tj., tehno (ili
turbo) folk, koji je najveim delom obeleio doba Miloevieve
vladavine. Paradoksalno, nastanak i afirmacija TF vezani su za doba
poetka rata u BIH. Paradoks se sastoji u sledeem: borba u BIH
doivljavana je kao borba protiv Turaka, Muslimana, orijenta, a
istovremeno je kao oficijelna popularna muzika afirmisan, na
katastrofalno upotrebljenim orijentalnim elementima zasnovan, tehno-
folk. U jednom drugom eseju sam pokazao da je ovaj paradoksalni
razvoj dokaz kako je kompletno podruje popularne muzike bilo
preputeno golom trinom procesu i da nije bilo nikakve, a ponajmanje
nacionalistike strategije u vezi sa kontrolom i usmeravanjem te muzike.
Podsetimo se da se nacionalizam karakterie protekcionizmom u odnosu
na strane elemente, nastojanjem na ienju sopstvene muzike,
167
reciklaom tradicije i planskim usmeravanjem sopstvene kulture. Od
svega toga mi kod Miloevia ne nalazimo nita a po najmanje strategiju
usmeravanja i kreiranja domae popularne muzike. TF koji je nastao na
trinim zakonima upravo je izazvao reakciju nacionalista i iz opozicije,
DEPOS-a, i iz redova SPS-a koji su podigli svoj glas protiv trovanja
srpske muzike i kulturnog prostora iranskim, turskim i drugim
orijentalnim elementima. To je upravo dokaz da Miloevieva politika u
kulturi nije bila nacionalistika.
Nacionalistike kritike, meutim, nisu rezultirale okretanjem
Miloevia ka nacionalizmu ve upravo obrnuto, ka radikalnijem
povratku internacionalizmu u kulturi. Naime, 1993. godina je godina
poetka preokreta na srpskoj politikoj sceni i godina poetka
Miloevievog obrauna sa srpskim nacionalizmom na svim frontovima.
U tu svrhu on je sa svojom enom stvorio komunistiki pro-
jugoslovenski JUL i uz pomo njega unitio nacionalistiko jezgro svoje
partije. Ovaj period obrauna trajao je od 1993. do 1995. i povratka iz
Dejtona. Najpre su preuzeti mediji i sa njih je JUL ponovo poeo da
namee odreenu dravno promovisanu i protiv-trinu kulturnu
politiku. Ona je poela da se nazire ve sa otvaranjem radio Koave
(vlasnik i urednik Marija Miloevi) koja je radikalno vratila u etar ju-
rok 80-ih, i pre svega nekada popularne hrvatske i bosanske grupe.
Ova politika koja se zatim prenela na RTS, kada ga je JUL preuzeo,
bila je direktno usmerena protiv srpskog nacionalizma, a za afirmaciju
jugoslovenskog internacionalizma i eks-ju muzike. JUL je zatim stvorio
jo dve televizijske stanice na kojima je radikalno afirmisao tu politiku:
TV Pink i TV Koavu. Ne samo da je raeno na reafirmaciji eks-ju roka
80-ih, ve su propagirani novi hrvatski i bosanski izvoai, njihova
muzika, spotovi i konano organizovana njihova gostovanja u Srbiji.
Istvremeno, za vladavinu JUL-a je vezan i uspon densa; jo 1993.
hrvatska grupa Elektro Tim (ET) napravila je veliki uspeh u Srbiji, a
zatim su po tom principu pravljeni i promovisani i srpski dens izvoai
kao protivtea TF pevaima. JUL je sebe video kao promotera
tehnologije, progresa, modernosti, informatike a time i tehno-dens
muzike (profanije varijante) i takvih izvoaa koje su promovisale
Koava i Pink (Ivan Gavrilovi, ogani, Dr Igi, Dak i sl.)
Nakon neuspeha na izborima od 1996. shvatilo se da se preteralo u
potiskivanju nacionalizma i unitavanju takvog imida SPS-a, pa je RTS
168
delimino vraen na pozicije navodno nacionalne kue koja promovie
navodno nacionalne vrednosti. Meutim on je planski ubijan i dran
neprofitabilnim dok je prava ideologizacija gurana preko Pink-a.160
Dakle, godine Miloevieve vladavine ne samo da nisu (sem moda
perioda 1991-92)obeleene nekakvom nacionalistikom brigom za
sopstvenu kulturu, ve se, upravo obratno, karakteriu afirmacijom
pozajmljivanih elemenata i propagiranjem uvezenih izvoaa i trendova
( zapadnim tehno-matricama, orijentalizmom, bosanskim i hrvatskim
izvoaima, tehno-folkom i densom to je sve dovelo do neverovatnih
trino diktiranih fuzija). Najmanje u svemu tome ima srpske
tradicionalne muzike ili bilo kakvog pokuaja da se na osnovama srpske
tradicije napravi savremena popularna srpska muzika.
tavie, iz politikih razloga i ono to je vredelo u srpskoj popularnoj
muzici potiskivano je kako bi se promovisali eks-jugoslovenski
izvoai. Frapantan je primer iz jeseni i zime 1999. godine. Najpre je
dovedena bosanska grupa Hari mata Hari koja je promovisana na Pinku
i odrala sedam koncerata u Sava centru,161 a zatim je u vreme kad
velika zvezda srpske popularne muzike ore Balaevi po tradiciji oko
nove godine dri seriju koncerata doveden bosanski peva Haris
Dinovi i time je Balaeviu onemogueno da odri jednu od retkih
poslednjih institucija koje je srpska popularna muzika uspela da ouva i
u najteim vremenima, a to je uvena serija koncerata koju Balaevi
ima oko nove godine u Sava centru.162
Ovo sve nije sluajnost ve je voeno ideologijom koja je vladala
Srbijom tokom Miloevieve vladavine. A to svakako nije
nacionalistika ideologija kako se to obino smatra. Odnosno, pomenuli
smo gore da je vraanje nacije nacionalizmu bio sasvim normalan trend
u to vreme, koji je karakterisao raspad svih internacionalistikih
ideologija. Ali vrlo brzo su se na vlast vratile u Srbiji titoistike snage
koje su u najveoj moguoj meri ponovo promovisale jugoslovenski
internacionalizam; granicu u tome nalazile su samo u strahu od reakcije
160
Pogledati esej Nadziranje i podvoenje.
161
Nedeljnik NIN je pisao o tome da su Miloevi i njegova porodica verovatno
prisustvovali jednom od koncerata.
162
O tome pogledati asopis Svedok, broj od 21. 12. 1999 godine gde se nalazi razgovor
i sa samim Balaeviem koji direktno objanjava da odreene politike strukture stoje
iza zabrane njegovih koncerata i istovremenog dovoenja bosanskih grupa.
169
naroda. Ova injenica se stalno previa i Miloevi se i dalje proglaava
za nacionalistu iako je jedina ideologija kojoj je on koliko- toliko bio
blizak titoizam, a njegova ena je sedam godina, naroito preko pop-
kulture i muzike direktno promovisala tu ideologiju. On je morao da
tolerie nacionalizam u onoj meri u kojoj se on iz senke vraao na scenu
i u kojoj je mogao da ga kontrolie. im mu je postao teret vrlo rado je
krenuo u radikalan obraun sa njim, ali je morao da sauva simulakrum
nacionalistike partije to je napravio od SPS-a, jer je i njemu bilo jasno
da se titotizam ne moe vie otvoreno ispovedati. Tako je on dobijao
izbore preko svog simulakruma nacionalizma SPS-a, a vladao sa svojim
titoistikim komunistima iz JUL-a koji su na nivou popularne kulture
(muzike) koliko god je to mogue promovisali jugoslovenstvo.
Imamo nekoliko veoma bitnih svedoanstava za ovo i njima emo
zavriti tekst kako bismo jasno odredili Miloeviev odnos prema
nacionalistikoj ideologiji i nacionalizmu.
5. U leto 1993, Aleksa ilas je u asopisu Forin Afers objavio lanak
pod nazivom Portret Slobodana Miloevia. Ovaj lanak je bitan jer je
u vreme masovne histerije na zapadu povodom srpskog nacionalizma i
Miloevia kao njegovog navodnog inspiratora i predvodnika, ilas dao
jednu objektivnu analizu u kojoj je uspon nacionalizma u Srbiji stavio u
kontekst opteg uspona nacionalizma u istonoj Evropi u drugoj polovini
80-ih. Ukazujui na specifinosti i naroito mane ovog srpskog
nacionalizma (on istie istorijski nihilizam, to bismo mi pre nazvali
resentimanom), ilas je podsetio da on nije izdvojena pojava ve
generalni trend u kome su podjednako uestvovali inteligencija, studenti,
radnici i da se kao takav iroki pokret masa mora i analizirati.163
Druga vana stvar na koju autor u lanku ukazuje je injenica da
Miloevi nije proizveo nacionalizam niti ga je pokrenuo. ilas ga s
pravom opisuje kao aparatika, komunistu-titoistu, partijskog
konzervativca koji je kao predsednik gradskog komiteta SKJ u Beogradu
otro progonio srpske nacionaliste sredinom 80-ih.164 Razloge njegovog
163
Mada i sam ilas pod uticajem tada izuzerno popularnih pro-hobsbaumovskih teorija
previe veliki znaaj daje inteligenciji i eliti, ali bar ne svodi sve uzroke na njen uticaj.
164
uvena je pria da je zahvaljujui Miloeviu za 5 godina pomereno izdavanje
sabranih dela velikog srpskog pravnika i socijalnog teoretiara Slobodana Jovanovia.
170
uspona autor vidi u sledeem: Miloevi je prvi naao snage da prevlada
strah od masa i uspeo je da shvati mo straha koju je koristio u vlastite
svrhe.165 Talas protesta kosovskih Srba koji je inicirao buenje srpskog
nacionalizma, ve je bio u punom jeku kada je Miloevi shvatio
opasnosti od njega ako mu se suprotstavi, odnosno njegov politiki
potencijal ako ga prihvati. Stoga je on bio prvi vodei komunista koji je
poeo da ga podrava, i uz pomo medija uskoro je uspeo da dominira
tim pokretom, jer je otkrio da je najbolji nain da se izbegne gnev masa
taj da ih se predvodi. ilas ovo naziva politikim kanibalizmom:
Miloevi je pojeo srpski nacionalizam i time preuzeo njegov duh; tako
je osnaio partiju prisilivi je da prigrli nacionalizam. Istovremeno, na
taj nain je neutralisao opoziciju koja je uglavnom dolazila iz reda
inteligencije, shvativi da e veina intelektualaca oklevati da se
supotstavi voi koji se pojavljuje kao borac za nacionalne ciljeve.166
Drugo vano svedoanstvo su knjige Slavoljuba ukia, oveka koji
je u njima detaljno analizirao istoriju i psihologiju Slobodana
Miloevia. U knjizi Izmeu slave i anateme (politika biografija
Slobodana Miloevia) uki podsea na jedan veoma bitan podatak, na
injenicu da je jo 1983, sahrani Aleksandra Rankovia prisustovalo
stotinu hiljada ljudi. Ovaj dogaaj koji je jasno pokazao nezadovoljstvo
Srba, i to obinog sveta, titovskom Jugoslavijom i spremnost da se
pobune protiv takvog poretka, desio se davno pre Memoranduma
SANU, pre delovanja intelektaulaca, i svakako mnogo pre uspona
Miloevia. Ta injenica se skoro po definiciji previa jer se ne uklapa u
priu o slonoj multikulturalnoj Jugoslaviji koju su navodno srpski
intelektualci i Miloevi rasturili budei srpski nacionalizam i
zapoinjui ratove. Ona jasno svedoi da je promene poloaja Srba u
SFRJ traio (s punim pravom ) obian srpski narod, a ne da ih je na to
nahukala inteligencija. Ovakav protest i nezadovoljstvo naroda je samo
po sebi postavilo smernice za kretanje politike. Oigledno je da su usled
toga na vlast mogli da dou samo politiari koji e umeti da izau u
Miloevi je 1985. lino zabranio ve pripremljeno izdanje upravo zato to je Jovanovia
okarakterisao kao nacionalistu.
165
Aleksa ilas, Raspad i nada, Princip, 1995, str. 113. Na strani 114. ilas kae: Za
Miloevia je pojaano oseanje nesigurnosti kod Srba bilo dobrodolo i on ih je vie no
rado gurnuo u rat u kojem e kao zatitu imati samo njega.
166
Aleksa ilas, ibid, str. 114.
171
susret pomenutim zahtevima. Naalost, doao je onaj ko je ovaj
potencijal usmeravao na najpogreniji mogui nain.
U ukievoj knjizi se detaljno prati Miloeviev razvoj i posebno
naglaava kako su mu okolnosti nametale ideologiju i uloge. U
poslednjem pasusu uki rezimira Miloeviev odnos prema
ideologijama:
U borbi za vlast i uvrenje vlasti, junak ove prie je, u relativno
kratkoj karijeri, promenio mnoge politike uloge, a svaku je prilagodio
vladarskom prestiu. Bio je titoist, radikalni komunist, anti-titoist,
Jugosloven i nacionalista, raspiriva sukoba a sada je neumorni
mirotvorac167
U to vreme, 1994.godine, Miloevi se od borca za srpsku stvar
pretvorio u oveka koji je zaveo sankcije prekodrinskim Srbima i poeo
da pravi planove za eliminaciju i izruenje njihovih voa.
Istovremeno je, uz pomo svoje supruge i titoista koji su dugo bili u
senci, otpoeo borbu protiv srpskog nacionalizma i naroito
nacionalistikih elemenata u svojoj stranci. S obzirom da opozicija zbog
razvijenih mehanizama vlasti i kontrole, tada nije predstavljala neku
veu opasnost, Miloevi je otpoeo proces unitavanja jezgra sopstvene
partije. Tokom perioda dvogodinje borbe uspeo je da odstrani sve jae
ljude iz SPS-a, komunistike nacionaliste koji su mu pomogli da vlada
prethodnih godina, i na njihova mesta doveo bezline poslunike bez
ikakvog autoriteta. Od tada je poeo da vlada pomou JUL-a,
neformalnog jezgra sainjenog od starih titoista koji su se ubrzano
bogatili i uz Miloevievu pomo osvajali sve znaajnije politike i
ekonomske pozicije u drutvu.
Ovaj proces je na briljantan nain opisan u sasvim izignorisanoj
knjizi novinara Nenada Stefanovia Sneg u julu (tajni ivot levice).168
Autor precizno odreuje ovo dogaanje kao povratak komunizma u
Srbiju i opisuje ga kao strategiju raka: dok je spoljanjost ostala
nedirnuta, rak je sistemski pojeo i promenio celu unutranjost tako to se
postepeno i sistematino infiltrirao i zauzeo sve elije sistema.169 U
knjizi se objanjava zato je Miloevi posegao za vraanjem
167
Slavoljub uki, Izmeu slave i anateme, Filip Vinji, Beograd 1994, str. 330.
168
Nenad Stefanovi, Sneg u Julu, Tiker, Beograd 1996.
169
Nenad Stefanovi, ibid, str. 10.
172
komunizma i zato je i kako prihvatio titoistiku ideologiju svoje ene
koja se sasvim uklapala u ono to je zapad traio: kritiku nacionalizma,
afirmaciju jugoslovenstva, kraj sukoba
Knjiga je puna mnotva zanimljivih svedoanstava o ovom vremenu i
takoe veoma lucidnih zapaanja o imidu i prirodi nacionalizma koji su
intelektualci osmislili (prirodu, a ne sam nacionalizam) a Miloevi
pomagao i afirmisao do 1993: injenicu da se radi o starom, anahronom,
populistikom, manipulativnom, nereformskom i pre svega
komunistikom nacionalizmu koji je bio protiv uvoenja zapadnih,
demokratskih i reformskih vrednosti. Ovo je znaajno jer autor ukazuje
na potrebu i mogunost jednog drugaijeg nacionalizma izvodei ovu
nacionalistiku kritku prirode srpskog nacionalizma koji je razvijen od
1988-95. Kritike ovakvog tipa su inae potpuno potiskivane u javnosti
kojom su naalost dominirali, s jedne strane retrogradni komunistiki
nacionalisti, a sa druge isto tako retrogradni i jednostrani (bivi?)
komunistiki internacionalisti za koje je svaki nacionalizam lo i
prevazien.
Dok Stefanovi o ovom procesu Miloevievog rastajanja sa
nacionalizmom pie iz pozicije spoljanjeg analitiara, u svojim novim
dnevnicima Borislav Jovi nam donosi svedoanstvo iz prve ruke. Ovi
dnevnici su objavljeni u nedeljniku NIN,170 neposredno nakon
Miloevievog pada. U njima Jovi objanjava razloge zbog kojih je
izbaen iz partije i opisuje svoj poslednji razgovor sa Miloeviem. Na
kraju tog razgovora Miloevi mu je priznao da je upravo on osnovao
JUL i da on sam rukovodi njime. Cilj ovakvog poteza je, kako se vidi iz
teksta, nastojanje da se iz SPS-a odstrane ratni hukai, kriminalci,
lopovi, nacionalisti, odgovorni prema shvatanju Mire Markovi za
raspad Jugoslavije, otcepljenje nekih republika, ratove i ratne zloine, i
da se promovie ideologija obnove jugoslovenstva. Iz ovih dnevnika,
kao i iz Stefanovieve knjige ( a to se moe proveriti i po raznim
analizama poloaja na kojima su se JUL-ovci nalazili) vidi se da je JUL
sa Miloeviem zaista kreirao i vodio politiku od ovog perioda do
prevrata od 5. oktobra.
A najbolje svedoanstvo o ideologiji JUL-a, koja je sva zasnovana na
besomunoj kritici nacionalizma, jednako otroj, radikalnoj i
170
NIN, brojevi 2599 i 2600.
173
jednostranoj poput one koja je dolazila iz raznih antiratnih pokreta i
nevladinih organizacija, pruaju sama dela Mire Markovi. Ova gospoa
je od 1993. poela da objavljuje svoje Dnevnike koje je kasnije tampala
u knjigama pod naslovima kao to su No i dan, Izmeu istoka i juga i sl.
Ovi dnevnici su imali paradoksalnu sudbinu da su prevoeni od strane
zapadnih ambasada kao najbolji indikator pravca u kome e se
Miloevieva politika kretati, a da su istovremeno potpuno ignorisani od
strane domae javnosti. Radi se o neverovatnom tre-tivu, originalnom
srpskom kempu, meavini linih opsesija, ispovedne proze, cinine
ironije, plitkih, pseudo-naunih opservacija o tranziciji i globalizaciji,
dnevno-politikih razmatranja, komunistike i titoistike ideologije,
veoma udnog feminizma, kritike nacionalizma i desnice (ceo svet se
svodi na progresivnu levicu koja mora pobediti i retrogradnu desnicu
koja hoe da vrati toak istorije unazad), i briljantnih ki-patetinih
ispada prilikom opisivanja prirode, objanjavanja kako je najlepa
mamina haljina i sl. U pitanju je jedan jako zanimljiv pokuaj da se
nekada vladajua besmislena komunistika ideologija prenese u nove
uslove i primeni u skladu sa novim svetskim deavanjima. Sve to je dalo
jedan potpuno neverovatan i nestvaran kemp-rezultat u rangu Alan
Forda, Rokera s Moravu, filmova iz ciklusa Lude godine/ikina
dinastija i sl.171 Naalost ovo tivo ni najmanje nije bilo bezazleno jer je
godinama odreivalo sudbinu najmanje desetak miliona ljudi.
Ovo tivo je naroito bitno zato to objanjava stvarni odnos branog
para Miloevi-Markovi prema nacionalizmu. Mira je mogla da pie
sve ono to Sloba nije smeo da govori, a teko da su im stavovi mogli
biti mnogo razliiti. Ona je svoj angaman upravo i zapoela kritikom
nacionalistikog divljanja po Bosni, napadima na Karadia, i
optubama za ratne zloine, a poetak rasturanja starog SPS-a je
obeleen njenim napadom na Mihajla Markovia za nacionalizam. Ona
se daleko vie bavi nacionalizmom i separatizmom nego
171
Iz same tre ili kemp perspektive ovo delo ima daleko veu vrednost zbog potpune
ubeenosti i iskrenosti same autorke koja nema nikakvu refleksivnu distancu o svom
kemp-proizvodu. To joj daje daleko jai utisak nego to su ovi ostali pobrojani primeri
jer su oni u sebi upravo nosili svest o sopstvenom poloaju, jaku samo-ironizaciju. Ako
Miloevi u Hagu konano finalizuje svoj status uvenog diktatora koji je obeleio
poslednju deceniju 20. veka, ovi dnevnici njegove supruge mogu jednog dana stei
kultni status.
174
imperijalizmom, drugim velikim protivnikom progresa, i za nju nema
nikakvih sumnji da je nacionalizam najretrogradniji fenomen dananjice
jer razdvaja ljude u doba kada se svi povezuju. Po njoj su pravi
ambasadori muziari koji prvi obnavljaju veze izmeu jugoslovenskih
republika172, i upravo zbog toga je popularna muzika iz drugih eks-ju
republika toliko promovisana na JUL-ovskim stanicama.
6. Na kraju teksta mogu samo da izrazim nadu da sam makar u
naznakama uspeo da pokaem veoma sloeni odnos Miloevia prema
nacionalizmu. Iz gore navedenog proizilazi najpre da ga on nikako nije
proizveo u Srbiji, jer ni on sam nije bio nacionalista. On je svoj uspon
gradio u vreme kada je nacionalizam bio svuda u ekspaniziji i stoga je
morao da mu se prikloni, da ga prihvati, razvije i koristi sve do trenutka
kada je zapretio njegovom opstanku. Tada je krenuo da se hitro i
odluno vadi iz tog talasa i da se direktno bori protev njega. Kao
kolateralna teta takvoj njegovoj zloupotrebi nacionalizma kao
ideologije koja zastupa i titi nacionalne interese, stradao je upravo
srpski nacionalizam i srpska nacija. Kao bazino resentimanski, dobioje
hipoteku najopasnijeg u Evropi, Srbi su faktiki izgubili pravo na svoj
nacionalizam i sada nam predstoji teak i dugoroan napor da taj
nacionalizam redefiniemo, liberalizujemo, reformiemo,
modernizujemo i uinimo normalnim, umerenim, liberalnim evropskim
nacionalizmom koji se podrazumeva i o kome nema ni potrebe govoriti -
kao u drugim evropskim zemljama. Tek time emo ponovo zadobiti
pravo na legitimnost svog nacionalizma i njegovo legitimno ukljuenje u
porodicu evropskih nacionalizama koji svi zajedno, razvijajui sebe i
sopstvenu naciju, unapreuju i Evropu.
172
Mira Markovi, Izmeu istoka i juga, str. 52. lanak pod nazivom
Jugonostalgiarska preica.
175
 KULTURNA INDUSTRIJA
I PROBLEM NACIONALNOG IDENTITETA
SLUAJ POPULARNE MUZIKE U SRBIJI173

1. Vladavina Slobodana Miloevia dovela je u Srbiji 90-ih do

nastanka jednog zaista zanimljivog politikog i drutvenog
eksperimenta. Polemike o prirodi tog sistema vode se ve dugo vremena.
Nijedan pokuaj svrstavanja u neki ve poznati oblik ureenja (klasina
diktatura, sultanizam, politiki kapitalizam) nije dao velike rezultate.
Autor ovog teksta smatra da je re o veoma specifinom obliku
politikog ureenja, koji u sebi saima mnoge elemente razliitih
paradigmi, ali bi se najbolje mogao odrediti kao inovirani oblik
diktature.174
Detaljna analiza pojedinih aspekata ovog sistema, koja tek treba da
usledi, bitna je ne samo kao teoretski izazov ve i zbog mnotva
otvorenih pitanja i problema koje nam je ostavio u naslee. Kao jedno
od najbitnijih podruja ovog sistema istie se polje kulture (elitne i
naroito popularne, masovne) i kulturne politike, odnosno specifinog
oblika kulturne industrije koji se razvio u Miloevievo doba. U ovom
tekstu naroito u se usmeriti na popularnu muziku, odnosno na tzv.
turbo-folk kao dominantnu paradigmu masovne muzike i masovne
zabave uopte u Srbiji 90-ih.
Inae, ve na samom poetku treba ukazati na problematian status
termina turbo-folk. Ovaj, naalost veoma rasprostranjeni pojam koristi
se kao nekritiki zbirni imenitelj za najrazliitije, esto i meusobno
suprotstavljene oblike popularne muzike u Srbiji 90-ih, kao to su tehno-
folk, ratniki folk, neo-folk i dens. Ovakav pristup je rezultat ideolokog
i anahronog tretmana celog fenomena popularne muzike, koji naalost
karakterie najvei broj onih koji bi da o tome neto kau, a prema kome
se na jednu stranu stavlja rok kao navodno urbana, moderna, progresivna
, kosmopolitska muzika, a s druge u isti ko sa etiketom regresivnog,

173
Veliku zahvalnost na pomoi pri izradi ove studije dugujem svojoj prijateljici,
etnomuzikologu Jasmini Milojevi.
174
O ovome sam detaljno pisao u tekstu Diktatura simularkumima Slobizam kao
inovirani oblik dikature.

176 177
primitivnog, nacionalistikog (?) trpa sve ono to nije rok. Takvi autori u
startu diskvalifikuju sebe kao nerelevantne jer nisu sposobni da zahvate
svu arolikost problematizovanog polja. Rezultat je to da do danas o
ovom fenomenu imamo svega nekoliko u dovoljnoj meri kompetentnih
radova.
Da bih opravdao svoj metodoloki pristup izneu sledeu tezu:
izuavanje ovog naizgled marginalnog, profanog fenomena ili podruja
(popularne, masovne muzike) nije zanimljivo samo zbog svojih
kulturnih aspekata, ve je pre svega zahvalno kao izvanredan indikator
za ozbiljna politikoloka, socioloka pa ak i filozofska pitanja.
Pomenimo ovde samo neka od njih: odnos globalnog i lokalnog, odnos
elitne i masovne kulture, odnos politike i kulturne moi, pitanje
poloaja kulture u trinoj ekonomiji, pitanje dozvoljenih i poeljnih
granica intervencije drave u sferi kulturnog stvaralatva
Nas e meutim ovde zanimati kompleks pitanja povezan sa
problemom definicije i analize nacionalnog i kulturnog identiteta.
Podruje masovne muzike u Srbiji 90-ih je po meni najzanimljiviji okvir
na kome se mogu sprovoditi relevantne analize pitanja iz pomenutog
kompleksa. I samo ovo podruje popularne kulture i pomenuta pitanja su
i nakon Miloevia prisutna u emfatinom obliku; npr. od odreenog
shvatanja nacionalnog identiteta zavisie i ustrojstvo same drave kao i
mnotvo institucionalnih reenja i odluka. Stoga ove analize imaju i
veliki praktian znaaj za reavanje aktuelnih problema.
Prvi problem koji se pred nas postavalja jeste pitanje najpre
definisanja a zatim i sprovoenja kompleksne analize samog turbo (ili
tehno) folka 175 kao najdominantnijeg oblika popularne muzike u
naznaenom periodu. Uz to ide i analiza njegovog odnosa prema drugim
oblicima popularne muzike.U retkim dosadanjim kompetentnim
analizama ( Erik Gordi, Ivana Kronja) dominatna je teza o TF kao
nacionalistikom proizvodu iskonstruisanom i propagiranom od strane
Miloevieve vlasti u svrhe ratne mobilizacije i proterivanja roka kao
protivnike, urbane kulturne paradigme. Ovu tezu, kao i radove
pomenutih autora kritikovao sam u lanku Razmatranja o turbo-
folku. Ovde u ponoviti samo rezultat te kritke.
175
U nastavku koristim skraenicu TF koja se dakle odnosi na precizno odreen tehno-
folk koji se razlikuje od ostalih gore pobrojanih pravaca.
178
Moja kontra-teza je da TF nije dravno promovisan i propagiran
proizvod, ve da je upravo rezultat nestanka bilo kakve dravne kontrole
(dotada dominantne) i stoga specifian isto trini produkt, amalgam,
nastao susretom i fuzijom aktuelnih trendova globalne (pre svega
zapadne) muzike kulturne industrije ( u kojoj je rok en rol zamenjen
tehno-matricama) i raznih domaih tradicija narodne i popularne
muzike. Sve ovo zajedno, stvorilo je jedan svakako poguban, ali i realan,
autohtoni oblik kulturne industrije koji je usled svoje potpune
preputenosti zakonima trita ostavio brojne katastrofalne posledice.
Pomenuti autori nekritiki izjednaavaju dva fenomena koji su se
uzdizali u isto vreme: pseudo-nacionalistiku homogenizaciju
dirigovanu od strane Miloevia, te poetak rata sa jedne strane, i uspon
tehno-folka sa druge. U TF oni vide odgovarajuu nacionalistiku
kulturnu matricu koja je dirigovano nametnuta kao zadovoljavajui ratni
model. Greka je to se temporalna srodnost pretvara u ideoloku.
Naime, najpre sam uvid u prirodu TF jasno govori da se ne radi o
nacionalistikom produktu jer je TF, zasnovan na dominaciji
orijentalnih, najee islamskih motiva i elemenata, u Srbiji doiveo pun
procvat u vreme najljuih ratova protv bosanskih Muslimana.176
Druga osnovna greka je tvrenje da je TF nametan kao kulturna
politika. Upravo je obrnuto tano: on se nametnuo na osnovu trinih
zakona jer drava vie nije imala nikakvu kulturnu politiku i jer je
dotada dominantni elitistiki, dravno nametani kulturni model u
popularnoj muzici, rokenrol, izgubio podrku. Rok je osamdesetih bio
nametan od vlasti kao najbolji nain legitimacije te vlasti kao
savremene, reformske i okrenute ka zapadu, od koga su se oekivali
krediti, pomo i saradnja. Jugoslavija je oficijelno teila ukljuenju u
zapadne kulturne, ekonomske i politike sfere te je stoga dirigovano
nametana zapadna matrica popularne muzike. Onoga trenutka kada je
Jugoslavija pod Miloeviem ula u konflikt sa zapadom rok vie nije
bio potreban jer toj vlasti, logino vie nije trebala zapadna
legitimizacija. Stoga nije tano da je rok planirano sklonjen: on samo
vie nije bio podravan jer za tim nije bilo politike potrebe.
176
Na ovo su najee ukazivali stvarni kulturni nacionalisti poput Pavla Aksentijevia
ili Zorana Hristia.
179
 U tu prazninu uleteo je nov fenomen TF, upravo voen golim
trinim zakonima dovedenim do krajnosti. I pre devedesetih pevai
neo-folka su bili najpopularniji, meu masama daleko popularniji nego
rokeri. Njihovi tirai su daleko nadilazili rokere iako nisu imali podrku
dravnih struktura. No zbog svog, i tada velikog trinog potencijala, bili
su tolerisani. Ovaj potencijal je eksplodirao u 90-im zbog vie razloga:
najpre, vie nisu bili progonjeni niti je postojala konkurentska matrica
popularne kulture; zatim neo-folk se radikalno modernizovao i stopio sa
tehno-matricama koje su usled zamaha raunarske tehnologije i na
Zapadu bile u ekspanziji tako smo dobili tehno-folk, a uz
modernizovani muziki izraz iao je i radikalno unapreen vizuelni
izraz, odnosno imid (luksuzni spotovi, ljatee toalete, koketiranje sa
urbanom sredinom, rokerskim i tehno imidom); konano medijski
prostor u Srbiji je bio u ekspanziji, nicale su brojne lokalne
komercijalne stanice za koje su TF zvezde bile idealan materijal,
posebno u nedostatku konkurencije.
Ovo insistiranje na trinom, a ne dirigovanom ili komandnom
poreklu dominacije TF-a, osnovno je za nau analizu problema
nacionalnog identiteta. Bitno je znati da su svi kulturni i ideoloki
elementi stopljeni u TF-u upravo izraz vaeih potreba i oseanja
graana Srbije, a ne planirana i usmeravana ideoloka manipulacija.
Ako se razmotri teorija o manipulaciji i nametanju uvia se da je veoma
teko prihvatiti da je neko u vreme ratovanja sa Muslimanima, islamom i
orijentalizmom (jer rat je upravo od ideologa vlasti predstavljan i kao
meu-nacionalni i kao verski i kao civilizacijski) namerno nametao
kulturu koja je esencijalno vezana za svog protivnika. To bi mogla da
objasni jedino neverovatna teorija zavere (Miloevi kao Muslimanski
agent !) a za nju nemamo nikakvih elemenata. Zvui previe besmisleno
da bi bilo prihvatljivo.
2. Upravo ovo pitanje dominantnog prisustva orijentalnih elemenata
(neparnih ritmova, mnotva sinkopa, melizama, trilera), u uslovima
ogoljene trine utakmice, u TF kao najpopularnijoj muzici jeste
zanimljivo za nas. Pomenuti problem treba razmotriti u vezi sa pitanjem
odreenja srpskog etno-nacionalnog i kulturnog identiteta, kao i
odreenja kulturnog identiteta Srbije (takoe i Jugoslavije) kao veoma
sloene multi-etnike, multi-konfesionalne i stoga multi-kulturne drave.
180
Najpre emo razmotriti nekoliko u javnosti prisutnih teza o izvoru te
dominantnosti orijentalnih elemenata.
1) Teza o teoriji zavere. Usled potpuno poremeenih kategorija
tumaenja stvarnosti koje su vladale Srbijom 90-ih , a naroito zbog
ogromnog uticaja elektronskih i pisanih medija (Trei Kanal uvena
emisija Milje Vujanovi, TV Palma naroito Dijalog Mikija Vujovia,
pa asopisi poput Zone sumraka, Dosijea X ili recimo Treeg oka koje je
finansirala Savezna vlada!) kao i mnotva tampane literature o
masonima, jevrejskoj zaveri (pomenimo samo ogromnu biblioteku R.
urevia) i sl., teorija zavere je postala jedan od najrasprostranjenijih i
najomiljenijih naina tumaenja stvarnosti. Ne samo kod obinog sveta,
uvreila se gotovo patoloka potreba da se svud trae i nalaze zavere,
obino uperene protiv srpskog naroda, njegove istorije i identiteta.177
Ovaj metod u manjoj ili veoj meri bio je prisutan i pri tumaenju
estradnih deavanja, kao i na samoj estradi. Dodue, ova teza je bila
prisutna u javnosti vie implicitno nego eksplicitno. Ogromno prisustvo
orijentalnih elemenata po medijima bolo je oi nacionalistima iz
razliitih politikih opcija (npr. pojcu Pavlu Aksentijeviu kao poslaniku
opozicionog DEPOS-a, ali i pevau Miroslavu Iliu kao pripadniku
vladajue stranke SPS-a). Svi su pozivali na borbu protiv, u srpski
identitet ubacivanog orijentalistikog virusa, ne ulazei u uzrok prisustva
tog virusa. Meutim, van pozornice mnogi su bili spremni da tvrde kako
se prisustvo ovih elemenata ne moe percipirati kao sluajno ve
iskljuivo kao deo promiljenog i dugo ostvarivanog plana o
kontaminaciji srpske muzike i srpskog identiteta, iza ega finansijski i
organizaciono stoje velike islamske petrolejske sile, iste one koje su
tokom rata pomagale Muslimane u Bosni. I sam sam imao prilike da u
177
Ruku na srce ovaj obiaj ima i svojih pozitivnijih aspekata. Sam princip traenja
zavere je zapravo zasnovan na osnovnim metafizikim (u klasinom smislu) i
epistemolokim principima, a to je ideja transcendencije datog. Naime, sve ove naine
spoznavanja karakterie neprihvatanje datog , golog empirijskog fakcititeta, i umesto
toga potraga za principima i sistemima koji mogu adekvatno i smisleno da objasne
fakcititet. tavie, direktna posledica toga je i visok stepen kritinosti koju obian
srbijanski graanin ima prema vlasti i prema svim ostalim politiarima. Meutim,
problem je to je ovaj potencijal uglavnom korien u patoloke svrhe: reprodukcija
straha i nesigurnosti, traenje alternativnog opravdanja za greke vlasti Prevoenje
ovog potencijala u upotrebljive i po drutvo korisne aspekte predstavlja veliki izazov, ali
ni nova vlast nije za to raspoloena jer joj ne odgovara kritiki odnos.
181
razgovoru sa pojedinim akterima ujem takve podatke ili teorije koje
niko od aktera nije eleo javno da iznosi zbog profanosti takvih teorija i
oiglednog nedostatka dokaza.
2) Trino-antropoloko objanjenje. Ova teza je obino u zasniva na prekoraenju granica i stalnom oslobaanju od stega religije,
direktnoj suprotnosti sa gore iznetom. Ona se moe prezentovati u
benevelentnom ili malevolentnom vidu. Prema prvoj tezi Srbi su
klasian evropski narod koji svoj identitet gradi u suprotnosti sa
istokom, orijentom, Turcima, koji se doivljavaju kao i dalje prisutni
agresori, bivi okupatori koji bi to ponovo mogli i eleli da budu i koji
nas za poetak napadaju kulturno, te stoga mi moramo braniti svoju
evropsku kulturu od njihove kontaminirajue agresije. Ta teza
reprodukuje staru ideju o Srbima kao braniku Evrope.
Ova druga teza prisutnija je u svom malevolentnom vidu; obino se
plasira od strane onih koji Srbe vide kao deo Orijenta u Evropi. Ona je
prezentirana od strane raznih amerikih mislilaca i medija, zatim od
katolikih suseda (naroito Hrvata) i jednog dela komunistike srpske
inteligencije koja prezire svoje poreklo. Teza je naroito oivljena
tokom 90-ih u svrhe propagande i konstruisanja politiki svrsishodnog
imida Srba i Balkanaca kao nie vrste. Ona govori o neizleivom
orijentalizmu, primitivizmu i civilizacijskom zaostajanju Srba koji
nikada nee biti deo evro-atlantskog civilizacijskog kruga. Stoga je
razumljivo da takav narod gaji i uiva u orijentalnoj muzici kakva je TF.
Otuda i rasprostranjenost ideje da je TF potpuno odgovarajua
nacionalistika i ratna kulturna matrica Srba: oni su sami po sebi puki
Orijent te su stoga samo afirmisali svoju klasinu orijentalnu kulturu jer
drugu ni nemaju.
Osim ove radikalne, nipodatavajue verzije postoji i umerenija koja
e za nas u kombinaciji sa drugim elementima biti zanimljiva. Ona kae
da je deo srpskog naslea baziran na orijentalnim elementima i da,
naroito u uslovima golog trita i kraha moralnih prepreka, ti elementi
odnose prevagu.
Valja samo kratko pomenuti da su se pojavljivale i benevolentnije
teze ovoga tipa koje su na tragu Micievog shvatanja o Balkancu kao
barbarogeniju. One su prihvatale polaznu tezu , ali su o tome govorile u
pozivitnom kontekstu, kao o neemu to govori o vitalnosti i muevnosti
Balkana naspram jalovosti i dekadentnosti kurve Evrope.
182
3) Teza o poputanju konica. Ovde koristim terminus tehnikus
Pitera Sloterdijka koji obuhvata analize mnogih drugih mislilaca. Polazi
se od injenice da se na Zapadu u poslednjih nekoliko vekova sve
obiajnosti, moralaZapravo radi se o poputanju konica koje je
civilizacija nemetnula ljudskoj ivotinji i opravdanom i realnou
dokumentovanom strahu ovih autora da se sa otputanjem konica ve
otilo predaleko i da e na kraju tog procesa vraanja u varvarstvo od
oveka ostati samo agresivna ivotinja. Izvanredni dokazi za ovo su
koliina nasilja, pornografije, perverznosti i patologije koja dominira
elektronskim medijima i Internetom, kao i, sve vie, i svakodnevnim
ivotom.178
Primenjena na na problem, ova teza bi objanjavala da je u
godinama rata dolo do propasti svih dotad vaeih moralnih kodeksa
(konica) i stoga do poplave golotinje, pornografije i eskapizma u
besomunoj zabavi a za to su neparni ritmovi i ostali orijentalni elementi
sa svojom mistinom aurom zabranjenog i raspusnog, tradicionalno
najpogodniji. I zaista, ponekad se tokom 90-ih inilo da se cela Srbija
pretvara u raspusnu orijentalnu kafanu ili pregrejani, i tekim mirisima
napojeni amam u kome tek to nije zapoela masovna orgija. Opte je
mesto, naprimer, da na urkama mladih na kojima se slua narodna
muzika, nakon izvesnog vremena, kada se dovoljno popije, poinje
glavni deo zabave kada dominira muzika sa orijentalnim elementima i
dertom (Sinan Saki, Aca Lukas i sl.)179
4) Ova teza objanjava pomenuti fenomen kao pokuaj stvaranja
sopstvenog, antropoloki prisnijeg kulturnog produkta umesto
preuzimanja u popularnoj muzici globalno vladajuih amerikih i
178
Sloterdijk npr. ukazuje na talas nasilja koji je u itavom zapadnom svetu prodro u
kole, naroito u SAD, gde su uitelji poeli da prave sisteme za odbranu od uenika.
On upozorava da danas kola, ukoliko ne nastane nova struktura za kultivisanje koja
utomljuje nasilje, moe da izgubi bitku protiv indirektnog obrazovnog nasilja, televizije,
bioskopa sa filmovima punim nasilja i drugim medijima koji doprinose poputanju svih
konica. Pravila za ljudski vrt, asopis Re, Br. 57/3, str. 199.
179
Indikativno je recimo da je i Zdravko oli na slian nain koncipirao svoj nedavni
veliki koncert na Marakani; dok su prvi deo obeleili hitovi iz ranijih perioda, zasnovani
na klasinoj evropskoj festivalskoj i pop-matrici, drugi, glavni deo je bio koncipiran od
novijeg, na orijentalnim elementima zasnovanog repertoara, koji je omoguio raspusniju
i ivlju zabavu publike.
183
engleskih ostvarenja. Naime, 90-e su definitivno godine otvorenog
neprijateljstva i rata niskog ili visokog intenziteta izmeu Srba i
zapadnih zemalja. Stoga je i razumljiva velika rezerva prema svim onim
procesima koji su podvedeni pod zajedniki imenitelj globalizacija i koji
su najoigledniji bili u nametanju zapadne popularne muzike zasnovane
na pravilnim ritmovima i pravilnim harmonijskim strukturama. Ovo se
ispoljilo u stvaranju autohtone meavine, tako to su zapadna tehnoloka
dostignua fuzionisana sa balkanskim ritmovima, kulturnim nasleem i
emocijama.
Razumljiva je i rezerva prema zapadnim ikonama pop-kulture koje su
percipirane kao nosioci zapadne ideologije. Takoe valja ukazati i na
potrebu afirmacije drugaijeg modela ene i mukarca od onog koji je
90-ih nametan od zapadnih medija. Francuski teoretiar an Bodrijar je
ve poetkom prole decenije ukazao na nametanje hermafrodita kao
modela identifikacije, na proces u kome se postepeno namee uniseks
model i gube razlike izmeu ene i mukarca. Ovo je pokazao na sluaju
Madone i Majkla Deksona. I zaista, razumljivo je odbijanje balkanskih
mukaraca da prihvate kao kulturni i antropoloki model poeljne ene
krhku feministkinju, visoku 160 santimetara. U konkurenciji sa 180
santimetara visokom enom, poput Cece ili Karleue, sisatom, guzatom
i lomnom u struku, da citiramo B. orevia, ona zaista Balkancima ne
izgleda privlano. Po ovom shvatanju radi se o odbrani lokalnog
identiteta od unificirajueg dejstva globalizacije. Da upotrebimo
pomodnu terminologiju, radi se o odbrani prava na drugost i bivanje
drugaijim.
5) Sledea teza je bliska prethodnoj. Ona ovaj fenomen stavlja u
kontekst ekspanzije i afirmacije razliitih kulturnih i naroito muzikih
modela tokom devedesetih, kao otpor vesternizaciji i unifikujuem
modelu globalizacije pod amerikim vostvom. Naime, kao reakcija na
tako shvaenu globalizaciju, te nezanimljivost i jednostranost anglo-
amerike popularne muzike, tokom devedesettih je dolo do ekspanizije
drugih muzikih kultura, odnosno do talasa poznatog po imenu world-
music. Pomenimo samo ogromnu popularnost latino-amerike a naroito
kubanske muzike, zatim otkrie nepresunog blaga afrikog kontinenta,
pa ogromnu popularnost turske muzike u zapadnoj Evropi (fenomen
Tarkan), itd.
184
Naprimer, asopis Le mond diplomatik je nedavno muziara Manu
aoa oznaio kao heroja druge ili alternativne globalizacije. Ovaj
francusko-panski muziar koji poslednjih desetak godina provodi
lutajui po latino-amerikom kontinentu, napravio je predivnu fuziju
raznih pravaca i muzikih naslea i zabeleio ogroman uspeh sa svoja
dva albuma Klandestino i Proksima estasion: esperansa. Zanimljivo je
da na poslednjem albumu peva na pet jezika ( panski, portugalski,
francuski, engleski, i arapski) i mnotvu njihovih dijalekata.
U ovom kontekstu bi se i TF sagledavao kao afirmacija posebnosti i
lokalnog naslea; tavie kao radikalna afirmacija upravo onih
elemenata koji su tradicionalno suprotstavljeni zapadnoj dursko-molskoj
strukturi, dakle orijentalnih elemenata. Ali, naalost, prezentiranih na
jedan rogobatan nain.
2. Od svih gore navedenih teza samo nam je prva, ona o teoriji zavere
neupotrebljiva. Sve ostale teze na ovaj ili onaj nain, naroito u svojim
umerenim varijantama, doprinose objanjenju prisutva orijentalnih
elemenata u TF. tavie, pravi odgovor se moe dobiti samo
korienjem svih njih zajedno. Ono to nam je posebno zanimljivo da
naglasimo iz te analize jeste da orijentalni elementi nisu neto to je
odskora, i spolja nametnuto naem kulturnom identitetu, ve da su oni
itekako prisutni kao legitimni i tradicionalni DEO (naglaavam deo) tog
identiteta. Da bismo ovu tezu potkrepili napraviemo kratak pregled,
skeniranje najpre muzikog identiteta Srbije, a zatim i Srba kao nacije.
Kada pogledamo muziku kartu Srbije uoiemo ogromno bogatstvo
i arenilo popularne muzike koje je sasvim razumljivo ako se pogleda
isto tako bogata i arolika etnika i kulturna stratifikacija drutva.
Naravno da sve ovo potie od veoma specifine istorije podruja Srbije
koje je vekovima bilo na razmei mnotva suprotstavljenih i krajnje
razliitih kultura koje su se vremenom meale i stvarale potpuno nove
kombinacije stilova. Obratimo panju najpre na injenicu da pored Srba
na ovom podruju ive brojne etnike manjine.
ak i ako izbegnemo da tematizujemo i inae prilino strano naslee
Albanaca sa Kosmeta kao najbrojnije manjine iji budui status u okviru
Srbije nije izvestan, ostaje nam jo uvek ogroman kultur-diverzitet.
Istie se nekoliko muzikih podruja i tradicija. Na severu Srbije, u
Vojvodini, veliki je uticaj maarskog folklora pri emu veliku
185
popularnost ima veoma dinamino naslee maarskih Cigana. uveni
maarski arda uao je i u savremeniju popularnu muziku Srba. Dobar
primer su pesme ora Balaevia Devojka sa arda nogama i Slabo muziki diverzitet. Ukaimo samo na razliku folklora maarskih Cigana
divanim madarski koje su izvanredan primer dobre fuzije i istinski
kreativne proliferacije kultura. Ne treba zaboraviti stvaralatvo Lajka
Feliksa, violiniste iz Subotice koji je najpre napravio veliki korak u
iznoenju tog naslea pred javnost Srbije, a zatim u saradnji sa
orkestrom Bobana Markovia pokazao mogunost zanimljive fuzije
maarskog folklora i ciganske bleh muzike sa juga Srbije.
Zatim tu je i veoma bogat folklor Rusina i Slovaka, te naroito
Rumuna posebno zanimljivo je opet stvaralatvo rumunskih Cigana.
Dobar primer mogunosti savremene upotrebe ovog naslea i motiva je
projekat Ognjena Popovia Balkan rumba (izdanje B-92).
Na istoku Srbije nalazi se neverovatno blago vlake tradicije, jednog
naroda jo uvek izolovanog i zatvorenog u svoju prebogatu pagansku
prolost koja jo traje bez obzira na uticaje savremene kulture. Ovo
naslee sreom postaje sve vie predmet tematizacije i analize od strane
naih etnomuzikologa pa su razni oblici tog stvaralatva (tubalice,
obredne pesme, aljive pesme, i sl. ) zabeleeni. Vlaka muzika je u
svojoj savremenijoj preradi imala trenutke popularnosti tokom 80-ih
(pomenimo pevaicu Izvorinku Miloevi), a prole godine dobili smo i
jedan zanimljiv i relativno uspean pokuaj savremenije umetnike
prerade vlakih motiva projekat Biljane Krsti Bistrik.
Na jugo-zapadu Srbije ivi velika zajednica Muslimana sa takoe
zanimljivim folklornim nasleem. Naalost, jedino to sa tog prostora
danas stie jesu razne varijante tehno-folka. Nema nijednog pokuaja
prezentovanja izvornih sevdalinki ili savremene umetnike obrade i
prerade tog stvaralatva. Na jugu centralne Srbije ostaje zajednica
Albanaca koja je u svakom pogledu, pa tako i kulturnom i muzikom,
potpuno izolovana od drave Srbije i srbijanskog kulturnog prostora.
ini nam se da e Albanci istinski biti integrisani u srbijansko drutvo
tek kada i ako budu integrisani i u taj kulturni prostor.
Na kraju ovog saetog pregleda pomenimo i etniku grupu koja
svakako tradicionalno daje aromu muzikom ivotu Srbije. Radi se
naravno o Ciganima/Romima koji su tradicionalno bili oficijelni
muziari jo za turskih vremena, a i kasnije im je uglavnom bila
namenjena uloga zabavljaa. Ve sam pregled njihovog stvaralatva u
186
raznim delovima Srbije (jer oni su jedina grupa pored Srba koja je
podjednako rasporeena po celoj teritoriji Srbije), pokazuje ogroman
od vojvoanskih ciganskih tamburakih orkestara (kao to je uveni
orkestar Lepog Jovice poznat iz Karanovievog filma Jagode u grlu), i
posebno na razliku izmeu njih i trubakih orkestara june i istone
Srbije u ijoj muzici preovlauju sinkope, neparni ritmovi i drugi
orijentalni elementi, ili na razliku od ciganskih orkestara iz centralne i
zapadne Srbije gde dominiraju violine (emane).
Ukazivanje na ovu ogromnu kompleksnost muzikog identiteta naih
Cigana koja je povezana sa njihovom vezanou za razliita podruja,
razliite tradicije i razliite susede, odlian je uvod u analizu muzikog
identiteta samih Srba, koji je moda jo kompleksniji i bogatiji. Ova
analiza e pokuati da samo delimino ilustruje to bogatstvo. Prava
dijahronijska pa ak ni sinhronijska slika jo uvek nedostaju i koliko
znam niko se jo kod nas nije poduhvatio tog posla. Dovoljno je samo
baciti pogled na iroku rasprostranjenost Srba po Balkanskom
poluostrvu na kome zauzimaju sredinji poloaj, i na njihovu izmeanost
sa drugim, veoma razliitim nacijama i njihovim kulturama, da bi se
shvatilo koliko je to teak posao.
Postoje najpre, jo uvek oni najstariji, paganski elementi sauvani u
tzv. kajdama ili arijama. Njih najvie ima u Lici, Kninskoj krajini,
Hercegovini i oko Uica, dakle u dinarskim predelima koji su ostali
najvie izolovani od kulturnih kretanja. Zatim postoji u zapisima
sauvano naslee srednjeg veka, preturskih vremena. Turski period
karakterie dominacija turske orijentalne muzike u gradovima koja je
istisnula srpsko gradsko srednjovekovno stvaralatvo, i potpuna izolacija
seoskog stanovnitva koje je uglavnom ostalo vezano za pred-tursku ,
najvema pagansku tradiciju.
Meutim, ve doseljenici u Vojvodinu, Slavoniju, Hrvatsku i
Dalmaciju dolaze u kontakt sa srednjo-evropskim i mediteranskim
muzikim nasleem, sa dursko-molskim harmonskim sistemom, i od
tada i Srbi postaju deo zapadno-evropskog kulturnog miljea. Iako je po
osloboenju Srbije knez Milo, poput turskih velmoa, sa sobom vodio
ciganski orijentalni orkestar (Mustafa i njegova druina), ve 1831.
osnovana je Knjaevsko-serbska banda sa kapelnikom Josifom
lezingerom i od tada je centralno-evropski muziki model sve vie
187
osvajao Srbiju. Krajem 19. i poetkom 20. veka stvorena je specifina
varoka pesma (danas poznata kao starogradska muzika), a izmeu dva
rata preuzeto je u seoskoj sredini pevanje na bas koje se zadralo ak i u
mnogim novokompanovanim pesmama (npr. Lepa Brena, Era Ojdani i
Braa Baji).180
Dakle ve od sredine 19. veka u Srbiji i kod Srba naporedo postoje
pagansko naslee, orijentalno-turski elementi (daleko vie preuzimani
od strane seoskog stanovnitva u Bosni od kraja 19. veka kao i od strane
srpskog gradskog stanovnitva juga Srbije, naroito Vranja i Nia) i
zapadnoevropski uticaji. Sve vreme su oni u napetosti, u borbi za
osvajanje prostora, ali i u izvesnoj proliferaciji koja je davala i
zanimljive umetnike rezultate. Ovi orijentalni uticaji zadrali su se
naroito meu Srbima na jugu Srbije i na Kosmetu. Posebno vranjanske
pesme imaju veliku lepotu i sa svojim orijentalnim melosom ine
izvanredno bogatstvo u srpskoj kulturnoj tradiciji i identitetu.
Slino je i sa duvakim orkestrima sa juga Srbije koje podjednako
ine Srbi i Cigani. Ovo naslee je na majstorki nain preradio i
modernizovao Goran Bregovi koji je uvene oeke fuzionisao sa
tehno matricama i na taj nain napravio bogatu, ivu i zanimljivu
muziku koja je fascinirala celu Evropu. Paradoksalno je, za nae prema
orijentalizmu nipodatavajue orijentisane poslenike, to da je Srbija svoj
najznaajniji kulturni prodor u 90-im nainila upravo zahvaljujui tim
orijentalnim elementima.
Kada se o njima govori, od strane pomenutih elitista, obino se
navodi da je to ili naslee turske okupacije ili rezultat skoranje kulturne
agresije te da sve to treba proterati iz naeg kulturnog prostora.
Meutim, zaboravlja se najpre da su ve 20-ih godina prolog veka,
davno pre tehno-folka, postojale iste ovakve rasprave o prisutnosti
orijentalnih elemenata, kao i ono to je jo znaajnije a to je pitanje
karaktera vizantijske muzike koja je bila dominantna pre dolaska
Turaka.
Vizantija upravo jeste bila deo orijentalnog kulturnog prostora i u
sebe je integrisala pored bogatog starogrkog i rimskog naslea i
kulturne tradicije azijskih prostora koje je osvajala. Dobar primer za ovo
180
Ove podatke uglavnom preuzimam iz knjige Dimitrija Golemovia Etnomuzikoloki
ogledi, XX vek, 1997. Posebno su zanimljvi eseji 11, 12 i 13.
188
je rad nae etno-dez grupe Hazari koji se upravo bazira na vizantijskom
nasleu a koji je pun orijentalnih elemenata. Zanimljivo je da se previa
i postojanje crkvene duhovne muzike pre reforme koju su na evropskim
osnovama u 19. veku nainili Kornelije Stankovi i Mokranjac. Ako
posluamo pravoslavnu muziku u Grkoj, Bugarskoj, na Svetoj Gori ili
naroito u Siriji i drugim azijskim prostorima uvideemo da je tu
razumljivo ogroman uticaj orijentalnih elemenata. Stoga je logino
pretpostaviti da je tako zvuala i naa crkvena muzika pre reforme.
Iz svega navedenog proizilazi potpuna legitimnost i poeljnost
orijentalnih elemenata u naem kulturnom i muzikom identitetu. Mnogi
kulturni radnici, istinski zabrinuti za karakter nae kulture, ali previe
jednostrani u njenom sagledavanju, smatraju to velikim nedostatkom i
problemom. Meutim, kako Dimitrije Golemovi primeuje: Osnova
ovog miljenja ini se da poiva na nesporazumu ili jednostavno reeno
nedovoljnom poznavanju problematike ovog (novokomponovanog
M.) pevanja koje je, to pomenuti ljudi zaboravljaju ili ne znaju,
poteklo iz varokog tradicionalnog pevanja kome nijedan od pomenutih
(orijentalnih ) elemenata nije bio stran.181 I sam Golemovi istie da se
radi samo o njihovom prenaglaenom prisustvu u pevanju, na ta bismo
mi dodali i dominaciji njihove veoma loe upotrebe u tehno-folku.
Zavrna teza je da svako ograniavanje naeg kulturnog identiteta na
umadijsku dvojku, kao i svaka ideja o radikalnom rezanju i progonu
orijentalnog naslea iz tog identiteta, ne samo da je nasilno i nerealno
(jer ne vodi rauna o konstruktivistikoj dinamici identiteta koji se
nalazi u stalnom kretanju u skladu sa proliferacijom sa drugim
kulturama i uticajima), ve je i kontraproduktivno (elitistiko nasilnitvo
e voditi veoj popularnosti tih elemenata meu obinim svetom) i
pogubno (jer vodi osiromaenju identiteta).182 Pravo pitanje je kako se
ozbiljnom kulturnom politikom moe pomoi autorima da umesto
uglavnom nakaznih tehno-folk proizvoda stvaraju daleko kvalitetniju
popularnu muziku u skladu sa trendovima takozvane world-music, koja
bi na pravi nain afirmisala razne oblike pomenutih identiteta i muzikih
181
182
Dimitrije Golemovi, ibid, str. 180.
Jo 1923. etnomuzikolog V. ordjevi je istakao dvojstvo nae narodne muzike: ona
koja se ouvala od turskog uticaja i ona koja se razvijala pod uticajem turske muzike, a
koja je prema njemu naprednija i arenija, to je proizvod prigodnog ukrtanja.
Navedeno prema Dimitrije Golemovi, ibid, str. 183.
189
tradicija, gde bi se na pravi nain prezentovalo i preraivalo bogato
naslee balkanskog folklora. Pri tome treba uzimati u obzir uspene
primere stvaralatva Gorana Bregovia, grupe Hazari, Bobana
Markovia i Lajka Feliksa, Ognjena Popovia i sl.
Takoe, postavlja se i pitanje kako postepeno kolovati publiku za
kvalitetnije oblike masovne kulture. Osnovno je odustati od utopistike
ideje da se svi mogu osposobiti za uivanje u elitnoj kulturi, te stoga
ozbiljnije razmiljati o tome kako unaprediti masovnu, manje zahtevniju
kulturu koja svakako mora postojati u savremenom drutvu. Orijentalni
elementi definitivno jesu deo te kulture, naslea i identiteta. Kljuno je
kako ih na pravi nain preraditi, dovesti u prikladnu meru i tako stvoriti
jednu kvalitetnu masovnu muziku.
190
NADZIRANJE I PODVOENJE
PRILOG IZUAVANJU MANIPULATIVNIH
STRATEGIJA MILOEVIEVOG REIMA
Mehanizmi i strategije ouvanja vlasti koje Miloeviev reim
upranjava, zaista su povremeno ingeniozni i zapanjujue inventivni.
Svaki poraz pretvara se u novi izvor manipulisanja, svaki pogrean potez
dobija racionalizaciju i kosmiko opravdanje. Nakon dvanaest godina
katastrofalne vladavine i neopisivih nelagoda koje je priredio
sopstvenom stanovnitvu, Miloeviev sistem i dalje nastavlja da se
samo-reprodukuje i da vrhovnom Majstoru odrava vlast. Svakako je
zanimljivo zapaziti da je zapanjujua inventivnost mehanizama koje
koristi za ouvanje sopstvenih pozicija u oiglednoj kontradiktornosti sa
potpuno nerazumljivim promaajima, pogrenim procenama i porazima
u spoljnoj politici i zatititi srpskog naroda.
U ovom lanku baviemo se ovim prvim, uspenijim delom
njegove politike, koji je sav usmeren ka reprodukovanju uslova u kojima
se njegova vladavina namee kao jedino reenje183. Pokuaemo da neke
od tih mehanizama prikaemo na jednom skoranjem, visokom
dostignuu njegovih manipulativnih tehnika.
1. Nakon dvoipomesenog ratovanja sa NATO-om, prenosni sistemi
Elektrodistribucije ostali su znaajno oteeni. Poto je zemlja i nakon
rata ostala pod reimom strogih sankcija, kao i bez ozbiljnih novanih
rezervi, postalo je oigledno da se mrea nee moi u dovoljnoj meri
oporaviti da bi podnela onoliku potronju kolika je uobiajena u
zimskim mesecima, kada se veliki deo graana Srbije greje pomou
elektrine energije. Budui da se reim ne plai blokirane i po-sebe-
183
Moto Miloevieve vladavine je: A ko drugi, ako ne ja? Strategija, dakle, nije
nadmetanje na slobodnom politikom tritu , na kome bi se nametnuo kao jedan faktor,
bolji od drugih, ve je u pitanju potpuno monopolisanje i pokrivanje trita i njegova
identifikacija sa samim sobom: sem mene nita ne postoji. Uz to naravno ide strategija
potpunog unitavanja opozicije kao ozbiljnog pretendenta, odnosno njeno svoenje na
status nunog ukrasa koji uz to treba da opravda moto time to e se biraima
prezentovati kao jo gori od vlasti.
191
destruktivne opozicije ve samo moguih socijalnih nemira od strane
smrznutog stanovnitva, javilo se ozbiljno pitanje na koji nain to vie
rasteretiti elektrinu mreu. Osim potrage za gasom i mazutom, krenulo
se u kampanju za popularisanje grejanja na vrsta goriva.
ovek koga se Srbi najvie plae, i koji im je tokom svog uea u
vladi potpisivao sve nepopularne uredbe i zakone, potpredsednik vlade
Vojislav eelj, poeo je otvoreno da upozorava narod da grejanja na
struju nee biti, te da e stoga svako morati da trai alternativne izvore
energije, tj. ugalj i drva. Sline informacije su stizale i od strunih
timova, poput tima UN-a koji je procenio da e graani Srbije imati za
30-50% manje elektrine energije na raspolaganju no to su je imali
prole zime. Naplaeni narod poeo je intenzivno da kupuje i nabavlja
porete na vrsto gorivo. Ali poto je argarepa obino primamljivija od
tapa, pored zaplaivanja bilo je potrebno istu priu mu servirati i na
daleko prihvatljiviji i prisniji nain, tako da sve to naprosto prihvati kao
neto normalno. Tako smo dobili vrhunac kampanje ubeivanja ljudi u
nunost takvog ivota, a to je svakako porodini kviz koji se pod
nazivom Brane zavrzlame od poetka septembra 1999. emituje na,
prema najnovijim istraivanjima agencije Stratedik Marketing,
najpopularnijoj televiziji u Srbiji , televiziji Pink.
Ova televizija iji je vlasnik, direktor i jednom reju Gazda, eljko
Mitrovi, lan direkcije JUL-a, nedavno je proslavila pet godina
postojanja. TV Pink je izuzetno znaajan stub reima , po miljenju
autora ovog teksta daleko znaajniji nego RTS kojim su opsednuti
ovdanji opozicioni prvaci i analitiari. RTS , glasilo Socijalistike
partije je otvoreni poligon za prenoenje direktnih poruka u koje odavno
vei deo stanovnitva ove zemlje ne veruje. Pink je daleko suptilniji i
stoga sve uspeniji mehanizam za vladanje. Njegov ogroman
manipulativni i politiki potencijal zasniva se upravo na njegovoj
(navodnoj) potpunoj apolitinosti. Dok je RTS muko naelo, otvoreno, i
direktno agresivan, i trai isti takav odgovor, reakciju po principu uzmi
ili ostavi, Pink je ensko naelo jedne politike zavoenja koje svoje
zavodnike tehnike praktikuje na suptilan, postepen i utoliko vie
neodoljiv nain. Dok je RTS, bar po parolama i informativnom
programu,otvoreno nacionalistiko, TV Pink je multikulturalno, pro-
SFRJugoslovensko i kvazi-zapadno lice Miloevieve vladavine .
Svakako je zanimljivo i indikativno da ovu televiziju gledaju u velikoj
192
meri mladi ljudi koji iako deklarativno protivni ovome reimu, preko TV
Pink usvajaju sistem vrednosti, kao i naine ponaanja i optenja koji taj
reim reprodukuju. 184
Ve pomenuti nedeljni kviz je jedan od tih naina na koje se ljudima
suptilno serviraju poruke. Kviz je pre svega usmeren na popularisanje
grejanja na vrsta goriva kao hita sezone. Stari dobri Smederevac, vraa
se u nae domove na velika vrata, tj. pod primamljivom zadnjicom i jo
boljim nogama dobro ouvane, nekadanje Miss Loto, Suzane Mani185.
Naime, negde na polovini kviza, Suzana sedne na sneno beli
Smederevac i svojim umilnim glasom pone da nam objanjava kako je
taj divni poret koji istovremeno i greje i kuva (dakle progres: spajanje
funkcija i tednja energije) proizvod uvene fabrike Milan Blagojevi iz
Smedereva, da oni proizvode ak 1200 komada dnevno, i da emo
zahvaljujui njemu (Smederevcu) svi biti i jaki i zdravi ove zime. Pa
ko da ga ne kupi nakon toga?
U poetku je postojala i igra u kojoj se takmiari utrkuju u slaganju
cepanica.
Kviz je zamiljen kao nadmetanje dva brana para, od kojih samo
jedan kao premiju dobija Smederevac. Brani par Stankovi nakon prvih
est emisija imao je isto toliko tih poreta!? Ovaj podatak govori o
evidentno urgentnoj i nedomiljenoj pripremi kviza, u uslovima kada je
bilo nuno to pre ga zapoeti i to vie nametati Smederevac.Vano je
bilo servirati ljudima lepo upakovanu poruku da je sasvim normalno da
se ljudi na pragu dvadeset prvog veka greju i kuvaju na poretu na vrsta
goriva.
No, kviz ima puno prostora, pa ga treba iskoristititi za slanje i drugih
manipulativnih poruka. Analizirajmo nekoliko igara.
Jedna od igara zove se Oblaenje ljubavnice. Igraju je muevi.
Prilikom demonstriranja smisla i poente igre, Suzana objanjava da su
obojica skoro zateeni u prevari, da se ena vraa kui, i da ljubavnicu
to pre i to bolje treba obui i postaviti na svoje noge kako bi otila iz
184
U ovom lanku nemamo prostora, no svakako bi bilo potrebno uraditi ozbiljnu studiju
o tome na koje sve naine Pink utie na, pre svega, mladu populaciju u Srbiji. Ovde
emo u tekstu izneti samo neke od njih.
185
Suzana Mani je idealna osoba za popularisanje ovih poreta, zato to po tradiciji
donosi sreu i pre svega, kao i Smederevac podsea na Stara Dobra Vremena; nostalgija
je jedna od najjaih poluga ovog reima.
193
stana. Ljubavnice su lutke koje potpuno obnaene lee na podu. Pored
njih nalazi se kutija sa brojnim komadima odee, i cilj je da se u
zadatom vremenu ljubavnici obue to vie tih komada (gaa,
brushaltera, marama, suknji). Kroz sve ovo provlai se kao
samorazumljivo to da suprug mora da ima ljubavnicu (kakav je pa to
ovek bez ljubavnice?), a Suzana je ak i izriita i veoma agresivna u
tome:Priznajte, priznajte, morate da je imate; svi vi mukarci ste
isti. Kod zbunjenog supruga se bore dve tendencije: ne ispasti onja,
pa se esto i koopere (uti da me ne uje ena, Ne smem da kaem zaista zaseli na suprotnim stranama scene i pozdravljaju gledaoce
i sl.) i sa druge strane, ne povrediti sasvim enu sa kojom se ivi (tad se
pitanje ignorie ili se ovek samo zbunjeno smeje i uti). Svakako je
bitno da se intimnost individualnog ivota potpuno ignorie, a da se
promiskuitet podrazumeva 186.
Podjednako zanimljiva je i igra koja se bavi odnosom sa tatama i
svekrvama. Naime, u studiju se postavi ogromna lutka-spodoba sa
nesrazmerno velikim, irom otvorenim ustima, i ona predstavlja metu.
Iako je cilj igre da se sa daljine od nekoliko metara ubaci to vie lopti u
usta lutke (zapuiti joj usta), zapravo je bitniji onaj naizged sporedni
zadatak: to vie izmaltretirati runu, gadnu i omraenu tatu/svekrvu.
Naravno, podrazumeva se da je to najomraenija osoba u ivotu svakog
normalnog graanina ove zemlje. Ali, jo je zanimljivije ono to se
podsvesno provlai, a to je da je tata/svekrva uvek tu, prisutna,
neprestano u vaoj okolini, to zapravo znai da ivite u istom stanu ili
kui. Na taj nain se reprodukuje ideologija po kojoj porodicu ne ine
dvoje ljudi i njihova deca, ve najmanje jo jedna generacija , tj. njihovi
roditelji, ako ne i urnjaje, zaove i ostala mnogobrojna rodbina. Ovim
metodom se ljudi ubeuju da je sasvim normalno da po nekoliko
186
I ova injenica i sam tekst bi trebalo da doprinesu razvejavanju dosadnih, banalnih,
jednostranih i nekorisnih tvrdnji velikog dela ovdanjih novopeenih liberala koji sledei
apstaktne eme insistiraju na konzervativizmu, patrijarhalizmu i zatvorenosti reima
prema novim svetskim tendencijama. Problem kod njih je metodoloke prirode, jer ne
shvataju da reim nema nikakvu sutinu, niti bilo kakve ideoloke odlike koje bi ga
nuno karakterisale. Reim ima hiljade lica koje navlai po potrebi , kao to ima i hiljade
oblika (simulakruma) kojima pokriva odreene sfere. I konzervativizam i progresivizam,
i licemerno insistiranje na tradicionalizmu i otvorena pornografija podjednako ine
njegov prostor i pojavu. Ta vlast mora biti potpuna i pokrivati sve delove sistema, pa i
lascivne, i pornografske, budui da je podruje seksualnosti izuzetno bitno u jednom
drutvu
194
generacija ljudi ivi u istom stanu, te da se bez pobune treba adaptirati
na postojee stanje ogromnog nedostatka stambenog prostora koji
pogaa ovu zemlju.
Konano, na favorit je pretposlednja igra, ona koja predstavlja
potpunu kulminaciju kviza (ne samo u takmiarskom smislu, koji je
uostalom ponajmanje bitan). Radi se o igri Spaavanja asti mueva.
Tokom pojanjavanja pravila igre, Suzana objanjava da su muevi
izali u noni klub, koji je kod nas najee striptiz-bar. Njih dvojica su
irokim osmehom, koji govori da, naravno, svaki graanin Srbije
najee izlazi u striptiz-barove i da se tamo najbolje i najkomformnije
osea. Na sredinu scene izlaze dve zgodne devojke koje predstavljaju
striptizete. Ispred njih nalaze se nesretne supruge koje treba da spasu
ast svojih zabludelih (?) mueva. One e to pokuati da urade tako to
e svaka od njih nabacivati deset plastinih obrua na tapove koji su
postavljeni na nekoliko metara ispred njih. U trenutku kad zadatak bude
ispunjen, dame prestaju sa svlaenjem.
Igra poinje i oduevljeni gledaoci shvataju da su devojke na sceni
prave profesionalke. Svlaenje se odvija po uzusima vrhunskih nonih
klubova: prvo odlazi kouljica, zatim suknja i devojke ostaju samo u
donjem veu i u cipelama sa visokom potpeticom kao nezaobilaznim
feti-simbolom. Ali zbunjene supruge, kojima nisu adekvato objanjena
pravila, rade sve suprotno od onog to bi trebalo i nabacivanje krugova
ide veoma sporo. Devojke, meutim, ne ekaju, i zapanjeni gledaoci u
studiju, kao i oni pored malih ekrana imaju jedinstvenu priliku da u
jednom porodinom kvizu, na najgledanijoj televiziji vide striptizete
kako odbacuju svoje grudnjake i kako se gole grudi u svom sjaju
zabelasaju na nekoliko trenutaka! 187. No, gospoe i dalje ne uspevaju da
izvre svoje zadatke, te devojke sa rukama kojima ovla prekrivaju gole
grudi, nastavljaju da poigravaju na sceni. Pratei bez daha ceo prizor,
187
Autoru ovih redova ne pada na pamet da izigrava moralistu, ali ukazuje na injenicu
da je bilo tek par minuta nakon jedanaest sati, da se radilo o porodinom kvizu i da je
sigurno na hiljade dece gledalo emisiju; takoe valja podsetiti da moral i dobar ukus
treba da imaju izvesno mesto u drutvu, koje bi trebalo da se zasniva na moralnim
normama. Tako bi po uzusima normalnog drutva trebalo da se zna koja je razlika
izmeu odreenih drutvenih i politikih sfera, pa tako i izmeu porodinog kviza i
striptiz bara.
195
gledalac osea neverovatnu tenziju zapanjen onim to vidi i osea: cela
Srbija polako postaje jedan striptiz-bar. Opta napetost raste i svi se
pitaju: Hoe li, hoe li ?. Hoe li devojke nastaviti i hoe li se desiti koju vide kao najpre ostvarivu u Americi kao zemlji ostvarene
udo i cela zemlja na trenutak ejakulirati, pretvoriti se u simboliku
kolektivnu orgiju, u kojoj ne samo da se rue granice izmeu porodinog
doma i striptiz-bara, ve konano i simboliki i realno sve norme nestaju
u nepreglednom haosu u kome je sve dozvoljeno, u kome nita, pa ni
porodini dom ne moe biti sauvano od kolektivnog ludila.
Ovoga puta se to nije desilo.( Gospoe su konano zavrile igru i
devojke su neveto izvedene sa scene.) Ali ko zna, moda neki drugi
put Dovoljno je da je naznaeno kako je ovde sve dozvoljeno i da
nikakve granice nisu svete. Ljudima je otvoreno pokazano da smo doli
do granice posle koje im nita vie nee biti zabranjeno, makar na
simbolikom nivou, dok im se na realnom oduzima sve (ukljuujui i
delove zemlje). Kao to su to mnogi teoretiari od Adorna do Fukoa i
Bodrijara primetili, ovakva hiperprodukcija i proliferacija seksualnog u
svim sferama, zaparavo je znak potpunog osiromaenja samog
seksualnog. Navodna (seksualna) sloboda koju bi ovo skidanje trebalo
da predstavlja je vetaka, simulirana sloboda i namee se kao
sublimacija, vetaka nadoknada za otete elementarne slobode.
2. No, ovo skidanje je samo deo opteg trenda razgolienja na naim
popularnim televizijama, u emu Pink kao najgledanija prednjai (kao i
uvek kad su nove tendencije u pitanju). Sve to, kada se stavi u iri
teorijski kontekst, dovodi do veoma zanimljivih zakljuaka. Naime,
modernistiki teoretiari, zagovornici Prosvetiteljske metafizike su
opinjeni i obuzeti pojmovima ubrzavanja, dinamizacije, akceleracije,
usmerenog kretanja koje istoricistiki vodi ka jednom krajnjem zadatom
cilju Univerzalnog osloboenja, Razreenja svih naizgled nespojivih
ambivalentnosti i nereivih aporija na ijem e se blistavom kraju kao
Lajbnicov lik oien od suvinog mermera pojaviti Univerzalni ,
benevolentni (Fukujamin) Poslednji ovek. U osnovi ove ideologije stoji
prosvetiteljska individualna psihologija, koja veruje u uroenu ljudsku
dobrotu, naalost oprhvanu zamkama jo-nesavrene civilizacije.
Neki drugi teoretiari sagledavaju ljudsku prirodu i njen odnos prema
drutvima futuristike modernosti na malo drugaiji nain. Mislioci
poput ana Bodrijara i Pola Virilia, pisca Dejmsa Balarda i napokon
196
reditelja Dejvida Kronenberga (naroito u filmu Sudar) razvili su jednu
zapanjujuu, mutantsku, ali veoma realistiku projekciju budunosti
modernosti, ili hiper-modernosti, zemlji neprestane akceleracije koja
gubi referentni okvir i tei da prestigne samu sebe 188. Ovi mislioci
smatraju da e u budunosti ljudi imati tako malo vremena za zabavu da
e teiti da te malobrojne trenutke ispune najjaim moguim utiscima i
(simuliranim) doivljajima. Istovremeno, predvia se da e tehnika
proizvodnje televizijskog i drugog igranog programa toliko
uznapredovati da e svako bez problema moi da pravi svoj program i
da ga na tritu nudi kupcima i potroaima. Interaktivna televizija
mogla bi da ima pravac razvoja u kome danas ide internet. Univerzalna
logika nesputane trine konkurencije koju Amerikanci danas na sve
naine pokuavaju da izvezu u svet kao jedinu Progresivnu i moguu
zarad efikasnosti i poveane produktivnosti kao jedinih
(samorazumljivih) ciljeva, dovee prema ovim autorima do stanja u
kome e na ekranima carovati samo ubistva, nesree (dogaaji ispunjeni
krvlju) i najperverzniji i najradikalniji oblici pornografije.189. Po logici
po kojoj se ljudi veoma brzo zasite neobinostima, traie se stalna
pomeranja ka novim i upeatljivijim utiscima, tako da e na kraju svi
ostali programi otpasti zarad ove dve vrste emisija.
Ovu razvojnu logiku na izvestan, rudimentaran nain nalazimo ve
ostvarenu u Srbiji u mesecima nakon rata.190. Zemlja se nakon rata nalazi
u potpunom limbu. Podaci o (ne)funkcionisanju nekih elementarnih
stubova ivota su frapantno nestvarni. Sve se pretvara u virtuelnu
stvarnost; ljudi ive virtuelni ivot primajui virtuelne plate u virtuelnoj
ekonomiji.191 U takvim uslovima, dve stvari su presudno dovele do
neverovatnog poveanja golotinje i do prikazivanja porno-filmova na
188
Pogledati u an Bodrijar, Amerika, Badi Books i Context, Beograd 1993.
189
Prost uvid u neprestano poveanje koliine nasilja na televizijama i podaci o tome
koji su sajtovi najposeeniji na Internetu oigledno potvruju ova predvianja.
190
Srbija kao ostvarenje najgorih tendencija Modernosti.
191
Skoranja etnja predsednika Miloevia od 11.oktobra po Srbiji jedino se na taj
nain moe tumaiti - kao zamiljena video-igrica virtuelnog junaka u virtuelnoj zemlji:
igra mora da na jednoj trasi otvori pet mostova, odri nekoliko govora, proveze se
jednim delom i eleznicom, primi venac paprike i vrati se u Beograd, a da pritom uspe
da tokom celog puta izbegava ogroman broj ljudi nezadovoljnih njegovom vladavinom
(kao u uvenoj video-igrici Pakmen).
197
gotovo svim televizijama: prvo, graani ove zemlje su proiveli ve
strahovito mnogo najluih stvari tokom poslednjih desetak godina,
zakljuno sa bombardovanjem i slikama razorene sopstvene zemlje i
pobijenih sugraana, da su njihova ula otupela za mnoge standardne
zabave, te stoga trae programe sa veom koliinom napetosti i veom
snagom utisaka; drugo, koliina novca koja je ostala u igri nakon
bombardovanja, znatno je smanjena, tako da su i televizije prinuene da
se svim sredstvima bore za gledaoce i reklamne klijente. Otuda se
gledaocu po ovoj urgentnoj trinoj logici mora ponuditi golotinja:
studiji se pretvaraju u striptiz-barove, devojke nastupaju samo u donjem
veu, a posle ponoi se na mnogim kanalima emituju pornii. Nastupilo
je doba simuliranog Univerzalnog Osloboenja u svim sferama: kako
telesnog, tako i diskurzivnog.
Ono to se jo do pre nekoliko meseci smatralo hibrisom 192 danas se
zarad nunih uzusa trenutka prezentira kao normalno. Savreno dobar
primer tog dvostrukog, telesnog i diskurzivnog razgolienja je novi spot
grupe Models. etiri devojke (idoli i istinski Modeli(idelizirani obrasci)
ovdanje enske tinejderske populacije) izvode u studiju svoje novo
dostignue obuene samo u bikinije i cipele sa visokom potpeticom.
Njihovi telesni pokreti prezentuju potpuno otvorenu seksualnost,
ukljuujui ak i nagovetaje lezbejskih interakcija, dok njihov tekst koji
se savreno uklapa u vizuelni ambijent poruuje:
Pare, pare, pare, volim samo pare,
pare,pare, pare, volim da me kvare
Pare, pare, pare, vano da su pare,
mojoj dui napaenoj samo pare fale.
Devojke uz to direktno govore svakom mukarcu koji nema para da
ih ne zanima:
192
Kada je poetkom godine najeksponiraniji seks-simbol ovdanje estrade, pevaica
Jelena Karleua, u reviji Sabor otvoreno razobliila svoju profesiju, napravila je incident
na koji su odreagovala sva vodea imena estrade, pa ak i vrhovni pokrovitelj eljko
Ranatovi. Karleua je izjavila: Svi mi u ovom poslu smo u sutini kurve. Ne ba u
pravom smislu te rei, ali tu negde. Umee je sebe dobro unoviti. Ja sebe ubrajam u
vrhunske kurve, koje umeju da se prodaju za najbolju moguu cenu, na najvetiji nain.
Pogledati Vreme br.431, str 33. Posle rata dolazi do obrta. Pevaice iz Modelsa u jednoj
od emisija magazina Siti , dodue kroz smeh, kau da je cena za vee sa nekom od njih
10 000 DM.
198
Samo pare imati i daje ti se svaka
Nema para, odmah zdravo. 193
Ovo je trenutak potpunog odbacivanja svih maski morala, obiaja
kao suvinog balasta, isto kao kada devojke u kvizu odbacuju svoje
grudnjake. Sistem vrednosti koji se godinama nametao, ogoljen je do
sri i sada se samo ljutura sklanja ostavljajui ga da dejstvuje otvoreno.
Ba kao u Kronenbergovom filmu Muva kada ostatak ljudskog oblika od
nekadanjeg junaka Brendla, potpuno puca i otpada kao larva leptira, da
bi se ispod nje pojavio savreni mutant Brendl-muva. Pitanje je
meutim, da li e, kako i koliko dugo moi da deluje bez svog zatitnog
omotaa.
3. Tradicija porodinih kvizova u ovoj zemlji vezana je pre svega za
nadmetanja u znanju (u raznim oblastima). Godinama su se u heroje
pretvarali razni anonimusi koji su nas zapanjivali svojim ogromnim
poznavanjem pojedinih oblasti (kao to je istorija filma, srpska istorija,
istorija savremene muzike, istorija sporta, grka mitologija) ili pak
univerzalnim i sveobuhvatnim znanjem iz najrazliitijih oblasti, kao to
je bilo u uvenoj Kviskoteci. Dakle, znanje se vrednovalo i nametalo kao
odreena vrednost koja vas moe istai, proslaviti, a neretko i obogatiti.
Heroji nekadanjih kvizova bili su pripadnici elite u odreenim
oblastima, najee intelektualne.
Umesto toga, kviz TV Pinka nudi nam za heroje polupismene,
svakodnevne tzv.obine ljude, koji su junaci upravo zbog sopstvene
prosenosti, nikakvih distinktivnih odlika i neznanja. Najkominiji deo
kviza je igra opte kulture u kojoj uesnici pokazuju fascinatno
neznanje ak i onih pojava , likova i fenomena koji dominiraju u
popularnim ukrtenicama. Tako moete uti da je Najdel Kenedi sin
193
Ovo bi se moda moglo tumaiti i kao nain pospeivanja preduzimakog duha u
graana Srbije koji ide zajedno sa najavljenom intenzifikacijom privatizacije: ako hoe
ovakvu enu zarauj! Ali bi se isto tako moglo sagledavati i kao razvoj prie o
takozvanom konzervativnom konsenzusu izmeu vlasti i naroda, odnosno kao jo jedan
nain da se narod potkupi time to e imati simulaciju bljetavila i sjaja kakav prezentira
Pink, zatim simulaciju mogunosti brzog obogaivanja- otud tolika inflacija lutrija, loto i
fonto-izvlaenja, i konano simulaciju slobodnih seksualnih uivanja, gledajui porno-
filmove
199
predsednika Kenedija, i videti da takmiari ne znaju ko su Franc ubert,
Entoni Hopkins Ali sve se to prezentira sa krajnjojm benevolentnou
koja govori: Ma, uostalom, nije ni vano. Koga je uopte normalnog
briga za te ljude?. Ovo je naravno samo refleksija onoga kako se
obrazovanje inae tretira i vrednuje u zemlji.
Pomenimo i da je kviz obleen neverovatnim izostankom
elementarne profesionalnosti, dikcije, razgovetnosti i smislenosti u
govoru voditelja, u emu dominira muki deo voditeljskog tandema,
Pile. Radi se o veoma popularnom heroju TV Pinka koji u svojoj parodiji
popularnih Teleopova stalno prezentira neke navodne novitete trita,
pokuavajui da zasmeje svoje gledaoce. Problem je to su sve njegove
ideje beskonano neinventivne i to se jednoj sredini iji je opori humor
vazda bio izraz nepristajanja na norme i nain za razbijanje stega i za
provociranje svih, od ukuana do vlasti, namee jedan simulakrum
humora koji beskonano zatupljuje i zaglupljuje i kao obrazac humora
namee krajnju neinventivnost i benevolentnu tupost usiljenosti.
Naime, malo ta je u ovom sistemu ostavljeno slobodno i
nepokriveno. Naizgled apsurdno izgleda teza koju ovde zastupamo, da je
u jednom viepartijskom sistemu daleko vea presija i kontrola svih
mikrosistema i delova drutva no to je to bilo u jednopartijskom
sistemu kakav smo imali do 1990. godine. Ali radi se o veoma loginoj
stvari koja moe da sablazni samo analitiare koji se bave samo
formalnim aspektima demokratije. U onom sistemu stvarna i
potencijalna mo bile su koncentrisane na jednom mestu, koje je i
formalno imalo pravo na optu kontrolu i distribuciju raznih oblika
moi. Ta formalna, zagarantovana vlast davala je uz odlino materijalno
stanje u drutvu sigurnost. Stoga je sistem bez opasnosti mogao da
dozvoli postojanje nekih istinski slobodnih enklava u drutvu, budui da
njihova mo nije mogla da naraste do te mere do koje bi ga mogla
ugroziti. U ovom sistemu meutim, u kome postoje formalne
mogunosti za gubljenje vlasti i za istinsku disperziju moi, reim je
prinuen da na sve naine pokriva sve pore drutva i da kontrolie
bukvalno svaki aspekt ivota, komunikacije i delanja, kako bi spreio
nekontrolisani porast neke oponirajue i ugroavajue moi, kao i
sredstva koja bi ka tome vodila.
A humor je upravo takvo sredstvo. Smeh ima, kae Vladimir
Dvornikovi u eseju Humor, satira i ironija u Junih Slovena, ne samo
200
svoju fiziologiju i psihologiju, nego i svoju karakterologiju, pa i vie:
svoju etiku i sociologiju.194. Sa njim moemo rei da se inteligencija,
kultura, ceo tip oveka , ali ponekad i politiki sistem poznaju po smehu.
Naivnost, dobroudnost, pakost, zloba, zavidljivost, unost,
pronicljivost i tupost ogleda se u raznim formama smeha i smenosti.
Smeh moe da bude spontan, pa ak i mehaniki-refleksivan, ali moe
da bude i duboko znaajan, da kori, da vaspitava, da se ruga, pa i da
mrvi i obara u prah onoga kome je namenjen.195 Razni oblici kritikog
humora mogu dodue sluiti i kao ventil nezadovoljnom stanovnitvu (to
su one prie da je u prolom sistemu postojala sluba koja smilja viceve
o politiarima na vlasti i distribuira ih meu obinim svetom). Ali satira,
ironija i drugi subverzivni oblici humora mogu opasno nagrizati sistem
razvijajui kritiki duh i dovitljivost (protesti iz 96-97 su najsveiji
primer ). Naroito ako je u pitanju duh ovako specifinog podneblja,
gde humor nikad nije nevin, slatkast i vedar, ve po tradiciji
ofanzivan.196
Smeh naeg oveka je, kako to Dvornikovi primeuje retko kad
bez izvesne otrice. Na je narod izrazito podrugljiv, vie naklonjen
ironiji, satiri i sarkazmu nego vedrom humoru197 Bogata fantazija,
kritinost i retorski dar za prianje podcrtani su gorinom i unou.
Stoga je reim prinuen da obrati naroitu panju na ovu bitnu oblast
drutvenog ivota, i da nju prekriva neutraliuim simulakrumima,
upravo onakvim kakvi bi morali da nametnu vedar, slatkast i zatupljujui
kvazi-humor. Otud poplava humoristikih serija poput Srenih ljudi,
Otvorenih vrata i Porodinog blaga na RTS-u, ali i ovako zatupljujuih
programa kao to su Pile Teleop, Ljubav i moda i ostalih orua
tupavosti RTV Pinka. U tome reim ima istinski teak posao jer je
izvorni humor kod naeg naroda po prirodi rezak, opak, esto vulgaran,
zajedljiv, ili kako ga Dvornikovi naziva ujedljiv.198. Ali, Pink je ipak
vremenom postao najgledanija televizija.
194
Vladimir Dvornikovi, Borba ideja, Slubeni list SRJ i Tersit, Beograd 1995, str.100.
195
Vladimir Dvornikovi, isto, str. 100
196
197
Vladimir Dvornikovi, isto, str. 101
Vladimir Dvornikovi, isto, str. 101
198
Vladimir Dvornikovi, isto, str. 99. Nedavno sam imao prilike da ujem kako jedan
seljak nekom poznaniku koji ga je neprestano zaikavao, odgovara Au, to si ti
pametan, kao da nisi sisao majku nego oca!
201
 Pile je veoma indikativan zbog jo nekoliko svojih odlika. On je
najpre elementarno nepismen. Objanjavajui zadatak u jednoj igri,
doao je u situaciju da kae da takmiari treba da uzimaju ve iz korpe i
da ga kae na konopac. No on nikako nije mogao da se seti(?) kako se
kae jednina od vea.
4. Uz to, Pile je potpuno feminiziran po svojim manirima, nainu
govora i optem stavu i ponaanju. Kao takav, potpuno se uklapa u
paradigmu voditelja i pradigmu mukaraca kakva nam se od samog
poetka namee sa TV Pinka. Idealni obrazac te paradigme su, sada ve
uveni Boko & Stanko , zvezde najpopularnijeg TV magazina Siti.
Izrazita i upadljiva dominacija feminiziranih mukaraca na ovoj
televiziji, i znaajan porast homoseksualizma u Srbiji u poslednjih
nekoliko godina, o emu moemo samo intuitivno i po glasinama da
zakljuujemo jer ne postoje istraivanja o tome,199 navodi nas na
nekoliko zanimljivih pretpostavki. Ako se sloimo sa Fukoom i
Bodrijarom da seksualnost proistie iz procesa proizvodnje (diskursa,
govora i elja),200 osnovna hipoteza e biti da se feminiziranost i
homoseksualizam201 namerno nameu od strane sistema.
To se naravno ne radi otvoreno i na zvaninom nivou reim gura
tradicionalni konzervativni model mukarca domaina kome to ne pada
na pamet202 jer on sa svojom seljanicom , pa i ponekom kominicom
uvek moe u dovoljnoj meri da zadovolji svoje potrebe. tavie, smatra
se da optuba za pederastiju i veze sa pederima najee moe da pogodi
199
Razlog tome je to to nema nikog zainteresovanog da ih radi. Reim skriva sve to bi
moglo da ga kompromituje, pa i mnogo gore patoloke podatke kao to su porast
alkoholizma, narkomanije, maloletnike delikvencije, prostitucije A ova druga
,opoziciona strana (pri emu pre svega mislim na razne NGO-e i medije) problem
homoseksualizma tretira apstraktno-individualsitiki, kao neto to spada u domen
ljudskih prava i to je hibris istraivati kao drutvenu tendenciju sa ozbiljnim uzrocima i
posledicama
200
Pogledati an Bodrijar, O zavoenju, Oktoih, Podgorica i Grigorije Boovi, Pritina
1994, str. 5.
201
Odnos feminiziranosti i homoseksualizma nikako nije onaj potpunog poklapanja. Taj
problem zasluuje posebno i ozbiljno istraivanje. Za potrebe ovog teksta, smatram da
moemo koristiti njihovo zajedniko nametanje i u naem sluaju veliko poklapanje. Pre
svega je bitan utisak o njihovom poklapanju koji postoji kod konzumenata TV Pinka
202
Rambo Amadeus je u pesmi Glupi hit to pregnatno formulisao: U Crnu Goru take
ljude alju na robiju.
202
neku javnu linost, pa je poetkom oktobra 1999. RTS zajedno sa
Politikom do besvesti i degutantnosti ekploatisao pismo podrke koje je
Udruenje homoseksualaca i lezbejki Arkadija uputilo Savezu za
Promene. Ali budui da smo mi drutvo koje funkcionie na dva nivoa,
na onom drugom, nivou istinski nametanih i uivanih vrednosti (za
razliku od onog prvog nivoa hipokrizije) dolo je preko Pinka do
izrazitog nametanja modela feminiziranog mukaraca kao jedinog
modernog i prihvatljivog u svetu. Srbija je preplavljena momcima koji
po pravilu bilduju (ne da bi bili agresivni ve da bi blago zategli svoja
nena tela), nose uske majiice i istovremeno se ponaaju kao Boko i
Stanko trudei se da govore kao oni, da se ponaaju isto tako
feminizirano, kao i da budu otvoreni za nove tendencije.
Kada govorimo o homoseksualizmu moramo praviti aproksimativnu
razliku izmeu prirodne i manipulativne homoseksualnosti. Prva se
odnosi na ene/mukarce koji bilo pod uticajem vika hormona
suprotnog pola, bilo pod uticajem vaspitanja i formiranja u najranijem
dobu, imaju ozbiljne probleme sa polnim identitetom i koji usled svega
toga oseaju seksualnu elju/potrebu za osobama istog pola. A
manipulativna ili proizvedena homoseksualnost je ona koja se sa
odreenim ciljem namee od strane drutvenog ili politikog sistema u
kome ljudi-manipulativni materijal ive. Sistem se moe koristiti ovom
vrstom homoseksualnosti za najrazliitije ciljeve i u istoriji imamo puno
primera za to: bilo zato to u zajednici ne postoji dovoljan broj ena,
bilo zato to je to najlaki nain za obrazovanje mlaih narataja i
inicijaciju u drutvo, kao to je to bilo u staroj Grkoj i u arapskim
drutvima, ili zato to se time obuzdava problematino stanovnitvo.
Govorei o grkom vaspitavanju omladine, Monteskje istie atletiku i
muziku kao dva komplementarna sredstva: atletika i fiziko vebanje,
razvijali su telo i spremali oveka za vrstinu i ratnike poduhvate, ali je
stoga bila nuna protivtea u vidu muzike koja je ublaavala narav i
dovodila Grke u onu harmoniju mere za kojom su neprestano tragali.
No, nisu svi koristili muziku za tu svrhu. Navodei Plutarha, Monteskje
nas obavetava da su Tebanci da bi ublaili narav svojih mladia,
ozakonili onu ljubav koju bi sve nacije sveta trebalo da zabranjuju203.
203
Monteskje, O duhu zakona, Filip Vinji, Beograd 1989, tom I, str. 52.
203
Dakle, homoseksualizam se dravno ozakonio da bi se ublaila narav
Tebanaca i da graani ne bi bili opasni po svoju zajednicu.
Tv Pink je poeo da radi u jesen 1994. Rat sa Hrvatskom je odavno
bio gotov (bar se tada to tako mislilo), a i rat u Bosni se polako privodio
kraju. Onaj kult Srbina potentnog ratnika, koji se bez problema bori ne
samo sa Ustaama, Balijama i Mudahedinima, ve i sa celim Svetom, a
koji sa druge strane po pravilu ne potuje zakone i zajednicu, vie nije
bio koristan. tavie, pretio je da postane opasan. Nezadovoljni, a esto
podivljali mladii i ljudi u punoj snazi, vraali su se u Srbiju ozlojeeni,
ljuti, i eljni da po inerciji nastave sa nasilnim ponaanjem i delanjem.
Nalazili su oajno ekonomsko stanje, propale fabrike, prodani i za
bogaenje zloupotrebljeni patriotizam. Energija i snaga koju su ti ljudi
nosili mogla je da se okrene samo prema jednoj strani: prema reimu.
Taj isti reim koji se opasno poigravao sa najgorim vidom
nacionalizma , sa resentimanskim nacionalizmom podiui snagu mrnje
kod svojih graana, kretao je putevima mirotvorne, Dejtonske politike.
Vreme je bilo da se Dinarci pasivizuju i da se Srbima nametnu nove
vrednosti , uzusi i profili.204 Ne verujemo da je neko itao Plutarha ili
Monteskjea, ali Pink je poeo da radi. Pet godina posle toga to je
najpopularnija i najuticajnija televizija u dravi. A Boko i Pile, koji u
kvizu obavezno zagrli svakog svog mukog sagovornika(ak se desi da
se ponekom brki obrati i sa "Lutko") su njeni najvei heroji. Bilo bi
dobro da imamo i empirijska istraivanja koja bi mogla da potkrepe ove
hipoteze, ali sumnjam da emo ih skoro dobiti. Zasad ovakvo stanje
dvostrukog morala odgovara i reimu i homoseksualcima koji se
ostavljaju na miru dok god javno ne preduzimaju nita da promene svoj
status.
204
Lako je uoiti da nezadovoljni, nasilni navijai Crvene Zvezde, iz kojih su
regrutovani nekadanji ratnici, predstavljaju mnogo vei problem za kontrolisanje nego
fini , pseudo-urbani Pinkoidni mladii
204
RAZMATRANJA O TURBO - FOLKU
1. Slobodan Miloevi je vladao Srbijom trinaest godina. Tokom tog
perioda sve se uasno brzo menjalo, imperije i drave su nestajale, nove
politike i bezbedonosne zajednice su se raale, irile, uvrivale,
svetom je zavladala nova ideologija, informatika tehnologija se
revolucionisala svake dve godine, satelitski programi i internet su
premreili svet Kako se radikalno menjao globalni evro-atlantski
politiki kontekst tako se brzo menjalo i podruje na kome je Miloevi
imao realnu ili bar simboliku mo: stvarala se Republika Srpska
Krajina pa je u vihoru 1995. nestajala, stvarala se Republika Srpska kao
autonomna politika tvorevina sa snanim prerogativima dravnosti, pa
je Dejtonom i naroito post-dejtonskom politikom sve vie gubila ta
obleja kao to je i sam Miloevi sve manje uticaja imao na njen ivot;
Crna Gora je poetkom devedesetih bila snaan oslonac njegove politike
da bi se vremenom (naroito od 1997.) pretvorila u samosvojni zabran,
koji sve manje veze ima sa Srbijom; Istona Slavonija je dugo bila
vezana za Vojvodinu, da bi se reintegrisala u Hrvatsku; Kosmet je 1999.
otkinut od Srbije Vidimo da je uasno teko odrediti granice
Miloevievog politikog uticaja ili podruja na kome je on vladao, a
opet se obino veoma lagano i nekritiki govori o Miloevievoj Srbiji
kao jedinstvenoj, definisanoj tvorevini, pri emu se za taj prostor vezuje
vladavina srpskog nacionalizma kao sama po sebi razumljiva
ideologija.
Meutim, analiza Slobizma kao politikog sistema mora se obavljati
veoma suptilnim metodama, i ceo period njegove vladavine mora se
tumaiti kao veoma dinamian i promenljiv, u svom istorijskom razvoju.
Kao to je i sam fiziki prostor njegove politike moi varirao tokom tih
trinaest gdina, isto tako su se menjali unutranji ideoloki i kulturni
prostori kojima je on upravljao i mehanizmi i ideologemi koje je
koristio.
Pri izuavanju ovog trinaestogodinjeg perioda, posebno mesto u
bavljenju ideolokim i politikim borbama mora se rezervisati za analize
kulturnog prostora. Ako se period uspona populizma i navodne
nacionalne homogenizacije i nacionalnog buenja pred rat (1988 - 1991)
205
odvijao istovremeno sa jo uvek jakim jugoslovenskim,
internacionalistikim, pro-zapadnim kulturnim ablonom, kao proiz-
vodom nasleene komandne drutvene ekonomije i jednopartijske
drave, onda je period od 1991-2000. okarakterisan neverovatnom
proliferacijom najparadoksalnijih kulturnih meavina koje su rezultat
procvata trine politike u uslovima drutvenog i vrednosnog haosa.
Upravo ovo je polazno (polemiko) mesto analize koju nameravam da
obavim u ovom lanku.
Naime, postaje uobiajeno da se sva kulturna politika Slobizma
posmatra kao proizvedena diktatom drave. Nasuprot ovakvom pristupu,
ja u insistirati na tome da je Miloevi upravo uklonio ili sklonio
elitistiko-prosvetiteljski diktat drave i pustio niim sputano trite da
stvara kulturne vrednosti205: pri tome uvek pobeuju najprostiji,
najvaarskiji i najmanje suptilni obrasci masovne potronje i masovne
zabave, pa se ne treba uditi to je to bio sluaj i u Slobizmu.
Analiza kompletne kulture u Slobizmu, mora biti veoma razuena i
ii naporedo sa analizom ideolokih obrazaca. tavie, ini mi se da je
upravo izuavanje masovne kulture jedan od najproduktivnijih naina za
razumevanje ideolokih obrazaca koji su se stvarali i smenjivali tokom
pomenutih trinaest godina. Ova kompleksna analiza mora da se
usredsredi na svo, ogromno i razueno bogatstvo razliitih kulturnih
proizvoda i mora pre svega nai naina da da jednaku panju
elementima autohtonosti, kao i onim elemetima koje slobistika kultura
deli sa globalnom (zapadnom) masovnom potroakom kulturom (pri
emu treba voditi rauna i o zajednikoj balkanskoj potroakoj
masovnoj kulturi koja se odravala i transformisala uprkos (ili moda
ba zahvaljujui!?) meusobnim animozitetima i ratovima).
Od svog tog konglomerata kulturnih artefakata koji je tokom
analiziranih godina inio galimatijas masovne kulture, pomenimo ovde
samo najimpresivnije fenomene: procvat prorotva, vidovnjatva,
hijeromantije, astrologije, alternativne medicine i drugih oblika
iskoriavanja ideologije paranormalnih fenomena, koji jeste
205
Ova teza svakako vai za period od poetka raspadanja Jugoslavije do dolaska JUL-a
na vlast kada imamo najpre kratak, neuspean pokuaj vraanja starog modela (sa
povratkom roka na RTS), a zatim kanalisanje i manipulisanje tehno-folkom i densom
kao ve formiranim sistemima.
206
promovisan preko dravnih i para-dravnih medija, ali je mnogo vei
zamah doiveo podzemnim drutvenim kanalima i sitemom radio-
Mileve, upravo zbog novonastalih drutvenih okolnosti (nesigurnost,
poveanje bolesti, propast regularnog zdravstva, propast porodice i
porodinih vrednosti); procvat pornografije, prostitucije, prometa
belog roblja, i drugih oblika seksualne industrije206, sa striptiz-barovima,
tajnim javnim kuama, drumskim kafanama i slinim srodnim
institucijama; ekspanzija upotrebe droga i kompletna kultura linog
izolacinonizma i eskapizma ,privatne narkomanije i alkoholizma koja
se razvila po kuama i stanovima Srbije; specifini procvat video-
piraterije i muzike piraterije u situaciji kada je cela zemlja bila
izoptena, sa svim bizarnostima poput injenice da je piraterija dravno
forsirana i upotrebljavana kao instrument vladavine i ak direktne
politike borbe;207 ideologija i priroda politikih rituala, mitinga,
proslava, i mnogi drugi fenomeni
2. Posebno mesto u ovom drutvu zauzima popularna muzika u svim
svojim oblicima. Za razliku od veine pominjanih podruja gde ne
postoje ni elementarna istraivanja, pa ak ni publicistiki osvrti,
podruje muzike je esto tematizovano u publicistici, a nedavno smo
206
Samo po sebi ovo podruje je dovoljno za ozbiljnu i podrobnu analizu. Pomenimo
samo da je poetkom devedesetih poelo nesputano bujanje otvorene prostitucije.
Dovoljno je uzeti asopis Oglasi i pratiti kako u njemu dve rubrike doivljavaju
ekspanziju: najpre uveni Lini kontakti, koji su pre toga zaista sluili za upoznavanje
ljudi koji drugaije nisu mogli da nau partnere ili brane saputnike, postaju oglasi za
javno reklamiranje tzv.javnih kua (eufemistiki nazvanih Agencijama za poslovnu
pratnju), koje nude sve vrste seksualnih usluga; posebna bizarnost je vezana za
reklamiranje najprljavijih i najtvrih pornografskih video-materijala koji su se tokom
nekoliko meseci 1992 i 1993, javno nudili i prodavali preko Oglasa u rubrici Video.
Agencije koje su prodavale ove materijale do detalja su opisivale ta se na njima nalazi.
Imali smo prilike da proitamo sve mogue kombinacije tipa: babe i uenici, dede i
uenice, babe i dede, maloletnike orgije, maloletnici (5-6. razred) siluju svog kolskog
druga i sl Ovo je prekinuto im su poeli protesti u javnosti.
207
Ceo ovaj fenomen dravne piraterije, iako frapantan, teoretski nije ni dotaknut, a
kamoli adekvatno objanjen i razjanjen. (Zanimljiv je pokuaj Srana uria objavljen
u asopisu Anti-pirat, br. 2). Para-dravne stanice poput Palme i Pinka su poetkom i
sredinom 90-ih redovno prikazivale najnovije holivudke hitove. Ovu tradiciju nastavila
je krajem 90-ih dravna TV Politika koja je, naprimer, odvraala ljude od odlaska na
opozicione mitinge tako to bi emitovala najatraktivnije bioskopske hitove poput
poslednjeg Dems Bonda.
207
dobili i prve pionirske studije koje su pokuale da zahvate ideoloke,
socioloke, politike, stilistike i druge aspekte i elemente ovog
podruja. Radi se najpre o studiji Erika Gordija Kultura vlasti u Srbiji
Nacionalizam i unitavanje alternativa),208 konkretnije, o njenom delu
koji se zove Unitavanje muzikih alternativa, i o studiji Ivane Kronje
Smrtonosni sjaj Masovna psihologija i estetika turbo-folka 1990-
2000.209 Kao i svi pionirski poduhvati, ni ove studije nisu liene brojnih
mana, jednostranosti i ogranienosti pristupa, ali su i sa svim tim svojim
nedostacima vredne zato to ocrtavaju jedan zanimljiv prostor i
postavljaju neke poetne osnove za budua istraivanja.
Ovaj moj tekst svakako nije zamiljen kao studija koja pretenduje da
daje neke konane ocene o samom fenomenu muzike kulture u
Slobizmu, niti je on pisan sa idejom vrednovanja i ocene pomenute dve
studije. Moje pretenzije su znatno manje i ograniene su na pokuaj da
prilikom osvrta na ideje dvoje pominjanih autora, pojedine teze osporim,
druge proirim i konano, iznesem nekoliko svojih zapaanja, dajui
moda neki svoj ugao gledanja na ceo ovaj fenomen. Usredsreivanje na
popularnu muziku Slobizma moe biti dobar povod da se pokrenu i neka
znaajna pitanja povezana ne samo sa naom skoranjom istorijom, ve i
sa naom budunou. Naprimer, pitanje sukoba ideologija i stvaranja
drutvenog konsezusa, pitanje transformacije, izgradnje sistema
vrednosti i orijentacije srbijanskog drutva, pitanje odnosa i
usklaivanja elitne i masovne kulture, pitanje stava srpske elite i
inteligencije o svom indentitetu i nasleu, pitanje (pre)vrednovanja
srpskog trea od 70-ih naovamo
3. Najpre o samom pojmu turbo-folk. Generalna je tendencija kod
prosveene, urbane, pro-zapadne inteligencije da kompletnu
popularnu muziku nastalu (po njima samo) u Srbiji 90-ih strpaju pod
ovaj zajedniki peorativni imenitelj. Kad jedan takav (takva)
komentator pomene turbo-folk, onda on pod tim podrazumeva sve to
nije rok en rol (koji je navodno po definiciji urban, subverzivan,
208
Eric Gordy, The Culture of Power in Serbia, Pensylvania University Press, 1999, str.
103-165.
209
Ivana Kronja, Smrtonosni sjaj Masovna psihologija i estetika turbo-folka 1990-
2000, Tehnokratia, Beograd 2001.
208
zapadni, kosmopolitski, dok je turbo-folk navodno nacionalistiki,
ruralni i ratni proizvod): dakle, i tehno-folk, i novokomponovanu
muziku, i dens, i razne druge forme koje su nastale kao kros-overi ovih
bazinih pravaca. Ovo najee izraava samo ideoloku i kolonijalnu
poziciju tog autora, odnosno njegovo neimanje elje da ozbiljno razume
fenomen popularne muzike sa svim njegovim sloenostima. Jo gore,
esto se radi o poloaju antropologa koji izuava divlja plemena sa
nekim njihovim retrogradnim proizvodom.
Ovoj poziciji je dosta (mada ne uvek) blizak Gordi. Njegova
istraivanja su oigledno raena tokom 1993. i 1994, a knjiga je
objavljena 1999. U meuvremenu su se desili revolucionarni ideoloki
preokreti u prirodi Miloevieve vlasti, i pre svega u razvoju popularne
kulture, koje on nije ni pokuao da opie i zahvati, ili nije mogao jer je
ostao ogranien vizurom koju su mu ovdanji izvori nametnuli, a to je
ugao gledanja nekadanje liberalno-komunistike, pro-zapadne elite koja
je potisnuta u opoziciju i koja sve ono to nije njeno (tj. zapadno,
kosmopolitsko), gleda katastrofikim oima.
Kronja je daleko suptilnija u tumaenju ove popularne muzike i po
njoj je turbo-folk samo jedan deo fenomena Nove (popularne) srpske
muzike, gde jo spadaju dens i neo-folk . Meutim, ipak se u radu
dominanta panja posveuje TF; dens se npr. svodi na izdanak TF-a, svi
fenomeni se uglavnom posmatraju kao deo TF matrice, i konano
podnaslov knjige nije Masovna psihologija i estetika Nove srpske
muzike, ve upravo Masovna psihologija i estetika turbo-folka.
Gordijevi ovdanji izvori su i inae krajnje sumnjivi, nepouzdani i
reduktivni. Kada on, naprimer, pozivajui se na Vreme zabave, kae da
je to ogranak legendarnog nezavisnog magazina Vreme (str. 113),
onda je prilino jasno iz kog ugla Gordi prilazi celom fenomenu
popularne muzike. To je kao to rekosmo ugao gledanja jedne veoma
male grupe ideoloki usmerenih ljudi; onog sveta koji potie od
nekadanje komunistike inteligencije, bilo vladajue ili disidentske
(nije bilo velike razlike izmeu njih), koja se identifikovala sa zapadnim
potroakim vrednostima i prosvetiteljskim elitizmom. Ova grupa se
polako formirala od liberalnijih komunista-internacionalista koji su
poraeni na osmoj sednici i od disidenata-kosmopolita (za razliku od
disidenata-nacionalista). Najpre su se politiki organizovali u UJDI-ju i
partiji nekadanjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovia, a zatim u
209
GSS-u, dok su istovremeno ove strukture potpuno monopolisale
takozvani Trei sektor (NVO-i, mediji, fondacije) upravo zato to je u
njima zapad video jedinu zahvalnu i odgovarajuu politiku ideologiju
koju je eleo da podrava. Osnovna glasila su Radio B-92, Republika,
nekada (Naa) borba i legendarno Vreme. Ove strukture postoje kao
legitimni inilac politikog ivota u Srbiji, ali je problem za nauno
istraivanje, a to Gordijeva knjiga eli da bude, to to ostaje ideoloki
ogranien perspektivom ove grupacije ak i kada pokuava da iznosi
stavove drugih aktera, koje najee o(t)pisuje kao nacionaliste.
4. Problem nije samo ideoloka vizura, ve su to i materijalne greke.
Naprimer, jedan od tih starih nostalginih rokera, koji su najee
Gordijevi relevantni sagovornici, objanjava mu da je rok en rol ranije
bio normalna muzika koja se sluala po kafanama (str. 143.) !? Ovo je
upravo paradigmatino za ogranieni svet u kome su oduvek ovi ljudi
iveli, ne znajui ta se zbiva malo dalje od njihovog kruga (najee kao i njihovi vrnjaci na zapadu, te je dakle Srbija bila deo
kruga dvojke). Oni projektuju da se osamdesetih rok sluao i po
kafanama jer je to njima logino. Inae za neupuene, sluati rok u
srpskoj kafani je jednako mogunosti da se u istoj instituciji sluaju
operske arije.
Jo fantastinija je sledea izjava (koja naravno dolazi od jo jednog
od tih pouzdanih izvora). Govorei o Milanu Mladenoviu, preminulom
voi Ekatarine velike, kao o nekome ko se nije prodao, ovaj izvor
dezavuie kao one koji su se prodali: Grupe koje su se nakaile na
politiki talas, koje su poele da proizvode sranja, poput Bajage i Riblje
orbe. Oni su dobili velike pare za to. Milan je njima poput oca. Njihova
muzika, njihove ideje, oni su sve to dobili od njega. (Gordi 146.) Veu
ludost zaista nisam mogao da zamislim od izjave da je Bora orevi
sluao Ekatarinu veliku i da je Riblja orba svoju muziku bazirala na
muzikim idejama pokojnog Milana. Ljudima u Srbiji ovakvu i
vremensku i stilsku, pa i ideoloku besmislicu ne treba objanjavati, ali
za neupuene ljude probajmo da objasnimo da je to kao rei da su Dip
parpl ili Brus Springstin s poetka osamdesetih sluali i krali od Simpl
Majnds.
Slina ovome je i tvrdnja sa str. 116. da je beogradski rok
osamdesetih personifikovan u Giletu i Elektrinom orgazmu. Po emu i
za koga? Niti je Orgazam bio najpopularnija mejnstrim grupa, niti je to
210
bila kvalitetna, inovativna alternativna grupa - tavie, od svih znaajnih
beogradskih grupa koje su obeleile osamdesete, Orgazam je sa svojim
klasinim pank-rifovima iz ranog perioda i opet klasinim pop-rok
repertoarom iz kasnijeg perioda najnezanimljiviji. Ono to je od njih
ostalo ne moe se meriti sa inovativnim i eksperimentalnim opusom
arla Akrobate, Idola, Partibrejkersa, Ekatarine velike, Discipline
kime Stoga, ili je Gordiju to neki ljubitelj Orgazma tako rekao ili je
on sve to posmatrao iz svoje ograniene perspektive klasinog
amerikog rok-en rol fana gde se rok svodi na nekoliko Roling stons
rifova.
Generalno gledano, zbog ove ograniene ideoloke perspektive slede
i mnogi drugi nedostaci ove studije. Osnovni postulat u tumaenju
turbo-folka je sledei, potpuno pogrean, mit koji glasi ovako:
Osamdesete godine su obeleene vladavinom rok en rola kao
dominantne, urbane matrice popularne muzike koju su mladi sluali isto
kosmopolitske rok kulture. I u Srbiji je rok bio pobunjeniki,
subverzivan i protestni mehanizam omladinske ekspresije, navodno je
bio nain pobune protiv vladajueg komunistikog modela. Nakon toga
sa dolaskom Miloevia na vlast, rok en rol je kao kosmopolitska urbana
kultura uniten i zamenjen nacionalistikim, anti-zapadnim, ruralnim
turbo-folkom koji je drava promovisala kao novu vladajuu paradigmu
popularne muzike.
Ve u analizi samih ovih tvrdnji vidi se njihova bazina
kontradiktornost: ako je rok bio dominatna matrica, kako je on mogao
biti subverzivan? Odgovor je sledei: rok niti je bio dominatan, niti je
bio subverzivan. Popularna muzika scena tokom 80-ih bi se mogla
opisati na sledei nain. Pro-zapadna, progresivno orijentisana
komunistika elita podraval je sve oblike popularne kulture koji su
mogli da joj daju legitimitet navodne urbanosti, internacionalizma,
zapadnjatva, modernosti, otvorenosti za reforme. Rok je kao
univerzalno prihvaeni ideologem svih tih epiteta, kao nosilac
zajednike kulture mladih bio idealan isntrument za te namene. Dakle,
rok ne da nije bio subverzivan tokom osamdesetih, ve je upravo bio
instrument koji je vladajuoj eliti liberalnijih komunista davao
prozapadni legitimitet.
211
 Rok je bio dravno promovisan i nametan kao deo poeljnog,
ideoloki dominatnog kulturnog modela. Rok grupe su snimale
iskljuivo za dravne izdavake kue (budui da nezavisnih nije ni bilo)
i promovisane su preko dravnih medija i ostalih sredstava dravne
propagande. I pored svega toga, takozvane urbane (Gordijevim
prijateljima drage) grupe teko su prelazile tirae od 30-ak hiljada
primeraka jer su sa svojim komplikovanim i eksperimentalnim
muzikim formama i tekstovima (Ekatarina velika je ekstremni primer)
bile previe daleke i nerazumljive irokoj populaciji. Velike tirae
pravile su isljuivo (to je i logino) populistiki orijentisane grupe sa
provokativnim tekstovima i nezahtevnim muzikim formama (poput
Riblje orbe) ili one koje su poput Bijelog dugmeta koketirale sa folkom
i raznim propagandnim marifetlucima i tosovima (Azra npr., koja je i
pored svih svojih politikih problema, isto kao i Riblja orba sve
vreme snimala za dravne izdavake kue). O tome koliko su rokeri bili
subverzivni govori injenica koju Gordi zaudo ne registruje da je 1988.
njemu omiljeni Elektrini oragazam u izdanju PGP RTB-a izdao veliki
hit Igra rok en rol cela Jugoslavija, definitivno od svih vlasti
najkorieniju rok pesmu.
Sa poetkom rata i uvoenjem pluralizma, rok vie nije dravno
podravan jer je pre svega trino bio neisplativ, a uz to tadanjoj vlasti
vie nije bila potrebna pseudo-zapadnjaka legitimacija. Rok nije planski
unitavan, on samo vie nije nametan i dravno promovisan kao ranije.
Ostavljen je sebi i nekim zaista alternativnim strukturama izdavatva,
promocija i distribucije koje su se raale. Jedini zanimljiv centar je
napravljen oko radija B-92 i to opet po starom sistemu, samo to to nije
radila drava svojim parama ve stari omladinski funkcioneri koji su
sada dobijali novac od stranih fondacija i mogli da ga troe na izdavanje
zanimljivih eksperimentalnih i ne-trinih projekata kao to su Kanda,
Koda i Neboja, Darkvud dab, Eva Braun, Plejboj, Kristali.
Ovo je veoma bitno naglasiti jer se naknadnim tumaenjem stvara
nerealna slika o tome da su osamdesetih svi sluali urbani, subverzivni
rok. Time se ignorie prosta injenica da su najvee tirae i tada, bez
snane dravne prodrke i ak uz oficijelno protivljenje i kritiku unda,
ostvarivali narodnjaci (Miroslav Ili koji je jedini uspeo da pree milion
prodatih ploa, Lepa Brena, Vesna Zmijanac, Halid Muslimovi), zatim
kierajski patetini terasa-pop, koji je uvek bio na granici folka (poput
212
Magazina, Hari Mata Hari,Plavog orkestra, Merlina) i pomenuti
populistiki, narodni rokeri poput Dugmeta, orbe i Bajage.
Gordi u potpunosti prihvata ovaj, na beogradskoj alternativnoj sceni
vladajui mit i tek na kraju (str. 160 i 162) pominje i autore koji smatraju
da je TF nastao nakon sloma komunistikih vrednosti osamdesetih i
roka kao dela tog sistema vrednosti. Ali to su vie ilustracije drugaijih
miljenja koja on pominje, dok glavni tok njegovih misli i analiza prati
ovaj nametnuti mu mit.
Kronja je i tu daleko paljivija. Ona ima hrabrosti da ukae kako su
narodnjaci bili daleko subverzivniji sa svojim neprihvatanjem
nametanog elitistikog modela kulture i kao implicitna kritika
komunistikog preseljenja velikog broja ljudi u grad koji se tamo nisu
snalazili. Meutim, i ona ipak prihvata ovaj mit kada, kao na strani 37,
smeta urbane rok-grupe u podruje potkultura koje su kritikovale reim
i njegov sistem vrednosti, odnosno bile orijentisane nasuprot
vladajuem prosvetiteljsko-dogmatskom kulturnom modelu, odnosno
nasuprot marksistikoj ideologiji i dogmatskoj vladavanini staraca,
partizansko-komunistikog establiemnta (Kronja, str. 37.)
Kronja posmatra vladajuu strukturu osamdesetih kao monolitnu, na
marksistikoj ideologiji zasnovanu, to je pogreno. Osamdesete se
upravo karakteriu brojnim ideoloki i orijentacionim sukobima izmeu
samih komunista, izmeu reformatora i konzervativaca, nacionalista i
internacionalista, unitarista i decentralista (buduih separatista)
Karakteristian je sluaj slovenakog Lajbaha koga Kronja pominje, ali
ne analizira. Lajbah je zaista pomerao granice dozvoljenog kulturnog
govora u Jugoslaviji osamdesetih i razgraivao postojei dogmatski,
partizanski sistem vrednosti, ali je to radio koristei dravna sredstva i
medije i uivajui snanu zatitu reformskih/nacionalistikih
komunistikih struktura u Sloveniji, koje su se pripremale za obraun sa
federalnom vlau i za osamostaljenje. To je bilo oigledno prilikom
otcepljenja Slovenije i pre svega tokom dugoronih kulturnih i politikih
priprema koje su tome vodile, kada su se slovenaki komunisti bez
problem sjedinili sa takozvanim alternativnim strukturama, gde su bili
disidenti iz Civilne drube (filozofi, umetnici, politiki aktivisti) i gde je
i sam Lajbah spadao sa svojim projektom Neue Slowenische Kunst.
213
 5. Sledea zanimljiva ideoloka teza koju Gordi namee je navodna
nuna povezanost urbanih rokera sa anti-ratnim shvatanjima i
protivljenjem ratu. On tu navodi akciju beogradskih rokera sa projektom
Rimtutituki iz 92 i druge antiratne akcije u kojim su ovdanji rokeri
uestvovali ili izjave koje su davali. Ova teza meutim pada im se
pree u susednu Hrvatsku, gde su kolege urbani rokeri bili listom
zalegli za nacionalnu stvar i snano propagirali domovinski rat kako bi
poveali odziv na mobilizaciju i snagu kojom se brani hrvatska stvar.
Pomenimo samo neke: Film sa pesmicom E moj drue beogradski,
Psihomodo-pop sa Hrvatska mora pobijediti, ili Prljavo kazalite sa
Lupi petom i reci ovo je HrvatskaOvo, karakteristino
ograniavanje samo na Srbiju omoguava Gordiju da izbegne i odgovor
na pitanje zato je TF bio tako popularan u mnogim okolnim zemljama
koje nisu imale Miloevia, rat, sankcije, populistiki nacionalizam i sl.
(pomenimo Bugarsku, Rumuniju, Makedoniju)
Poslednje ideoloko uproavanje je vezano za pokuaj da se rokeri
predstave kao levi liberali, kosmopoliti ( to je devedesetih bila
vladajua ideoloka paradigma na zapadu). Ko god je uzeo uea u
nacionalnoj euforiji ili pokazivao neke druge sklonosti osim
kosmopolitskih (tj. imao politike rezerve ka Zapadu), proglaen je
nacionalistom i izbaen iz roka, kao to je to uraeno sa Ribljom
orbom, Bajagom ili Oliverom Mandiem. Meni je posebno zanimljivo
bilo da se uopte ne pominju Idoli, a jasno je i zbog ega: potpuno
naruavaju Gordijevu ideoloku koncepciju. Idoli su svakako
najintrigantniji urbani bend osamdesetih, autori po svim anketama
najboljeg domaeg albuma Odbrana i poslednji dani. Meutim radi se
o ljudima izrazito desniarske provinijencije koji su osamdesetih
afirmisali i koristili neke snane uporine take srpske tradicionalne
kulture (pravoslavlje, irilica, delo Borislava Pekia) i esto koketirali sa
likom i delom Dimitrija Ljotia, voe srpskih faistikih odreda iz
Drugog svetskog rata. I dan danas su nekadanji lideri ove grupe veoma
bliski sa Isidorom Bjelicom, Nebojom Pajkiem i drugim zastupnicima
radikalne desnice na srpskoj ideolokoj sceni. To pokazuje da Gordi nije
214
uspeo da odbrani svoju tezu ak ni time to je rok u Srbiji sveo samo na
njegovu ultra-urbanu elitistiku struju. 210
Gordi je na momente (kao na strani 125.) spreman da dovede u
pitanje svoju zapravo osnovnu tezu o tome da je reim svesno unitavao
muzike alternative (odnosno, pre svega rok). Na pomenutom mestu on
kae da pitanje da li se reim svesno usmerio protiv domae rok en rol
kulture, kao deo programa da kulturu usmeri u pravcu konzistentnom sa
ratom, jeste svakako neto o emu treba raspravljati, te da se ta rasprava
ne moe lako okonati. Meutim, ceo njegov tekst je baziran na toj
nedokazanoj tezi, to se vidi i po izrazima kao to je onaj sa strane 162.
da je reim sponzorisao turbo-folk i neo-folk.
U razgovoru koji sam imao sa jednim od kljunih aktera promocije
turbo-folka, sa uvenim reiserom spotova muzikih zvezda
devedesetih, gospodinom Zlim, dobio sam veoma logina uveravanja da
takvih tendencija nikada nije bilo. Iako je radio sa svim najveim
zvezdama pomenute scene, Zli nikada nije dolazio u kontakte sa
politikom i politiarima, niti je dobijao instrukcije ta bi trebalo da se
gura i provlai kroz spotove. Od njega sam dobio najjasniju potvrdu da
se upravo radilo o prostim zakonima trita u datim specifinim
uslovima. Budet za snimanje spotova je uglavnom bio veoma
210
U ovom kontekstu veoma je zanimljiva pojava sve ono to se deavalo povodom
nedavnog izlaska albuma Pesme iznad istoka i zapada. Radi se o projektu koji je
pokrenuo svetenik SPC Jovan ulibrk sa namerom da Crkvu priblii mlaoj populaciji,
a to je recept koji se odavno koristi u zapadnim zemljama i u Americi. Projekat je
osmiljen i realizovan tako da desetak poznatih srpskih grupa napie i izvede
kompozicije na osnovu tekstova vladike Nikolaja Velimirovia. Kontroverzno
stvaralatvo Nikolaja Velimirovia je inae veoma prihvaeno i popularno u raznim
srpskim intelektualnim krugovima, pa i meu mlaom populacijom, naroito zato to je
delo bilo zabranjivano od strane komunista pa se njegovo itanje smatralo za pobunu (a
smatra se da je bio najbolji pravoslavni pisac u Srbiji u 20. veku). Stoga nije bilo
nikakvo udo to je na ovom projektu uee uzelo mnotvo znaajnih srpskih urbanih
grupa, meu kojima i dve trenutno najbolje Partibrejkersi i Darkvud dab. Ovo je nailo
na estoku osudu pomenutih Gordiju bliskih krugova jer je sve to odmah strpano u
klerikalizam, pravoslavni fundamentalizam, desniarstvo, anti-zapadnjatvo U lanku
u Republici 264-265, Ivan Zlati, naprimer, ceo dogaaj koji se doivljava kao izdaja,
komentarie reima Ostali smo i bez rokera. Opet se ignorie globalni kontekst i
fenomeni se sagledavaju jednostrano. Valja samo pomenuti da upravo istovremeno sa
ovim projektom u Americi dolazi do neverovatne ekspanzije takozvanog hrianskog
roka i da je pojava vrlo moderna i vrlo zapadna. Ovaj fenomen mi navodimo samo kao
jo jedan dokaz jednostranosti i neadekvatnosti Gordijeve teze.
215
ogranien, ponekad i bedan (neke uvene spotove je snimao za po
nekoliko sati), a s druge strane moralo se gledalitu ponuditi to
atraktivniji sadraj. Rezultat je bio da se pribegavalo klasinim
trikovima koji se koriste u uslovima kada se trite i mediji masovne
kulture ni minimalno ne kontroliu (za razliku od perioda pre
devedesetih kada su se und i ki estoko progonili i oporezivali): dakle
nasilje, golotinja, simulacija luksuza Moe se rei da je ovim putem
samo doputeno onom, do tada potiskivanom, kolektivno nesvesnom da
eksplodira na povrini, pri emu je usled radikalizovano nenormalnih
uslova izolacije, borbe za preivljavanje i sl. cela pria dobila razmere
hiperbolinog i grotesknog.
U vezi sa ovim je i injenica koju Gordi registruje, ali se ne udubljuje
u nju, a to je pitanje mejnstrima u popularnoj muzici . Ovaj problem je
jako dobro registrovao Zlatko Joi, direktor KST-a koji je ukazao na
prostu injenicu da je najvei broj potroaa masovne kulture anrovski masama.
neopredeljen i da slua ono to se najvie vrti po medijima, pod uslovom
naravno da je u pitanju lagana i prosta forma, a ne neto zahtevno poput
EKV ili Discipline kime npr. Takvi ljudi su do raspada SFRJ sluali
uglavnom gore pobrojane izvoae pri emu treba istai da su nameravam da se tom temom detaljnije pozabavim na jednom drugom
neposredno pred raspad bosanske grupe (uvek na ivici folka) poput
Merlina, Hari Mata Hari, Plavog orkestra, uz hrvatski Magazin , bile
daleko najdominatniji na pop-sceni i inile pravi mejnstrim. Sa njihovim
nestajanjem otvorio se prostor u koji su naravno uleteli
najkomercijalniji, a to su bili modernizovani narodnjaci. Ne treba
zaboraviti da je i tokom devedestih RTS stalno pokuavao da afirmie
neke bezvezne i neinventivne izvoae festivalske pop-muzike, ali je sve
to bilo krajnje nezanimljivo i usled toga je propadalo. Turbo-golotinja je
bila daleko interesantnija.
Da bi se ovo rasvetlilo zanimljivo je ukazati na sluaj projekta koji se
zvao Fanki haus bend i koji je promovisan 1992. Grupa je napravljena
po principu aktuelnih bojs-bendova, dakle lepukasti mladii koji igraju
po sceni i pevaju neke lagane note. U ovom sluaju muzika je ak vukla
na neki moderniji, fanki zvuk, kao pomoni muziari angaovani su
veoma cenjeni dez muziari, no uprkos velikom trudu i ak pozitivnim
reakcijama tinejdera (veoma poseen koncert u Sava centru), stvar se
nije mogla unoviti zbog opte krize. Dan nakon koncerta menader je
zakljuio da tu nema para i jednom od lanova rekao: Od sutra si Super
216
Ivan i radimo neto da uzmemo pare. Rezultat je bio paradigmatina
numera tehno-folka 200 na sat gde su fuzionisani tehno-rif iz hita tada
aktuelnog holandskog dueta 2 unlimited, i klasina kafanska harmonika.
Ivan se iz folk-voda izvukao tek kada se vladajua dravna ideologija
ponovo uplela u popularnu kulturu, a to je bilo kada je JUL preuzeo
vlast od SPS-a i poeo da promovie dens. Tada je i drugi lan Fanki
haus benda doiveo veliku popularnost sa svojim dens projektom Mobi
dik.
Iz ovoga sledi da je period izmeu vladavine urbanih komunista iz
osamdesetih i Julovskih komunista iz druge polovine devedesetih, na
polju kulturne politike najbolje okarakterisati kao doba haosa, odnosno
trine anarhije gde su se spontano probili oni najkomercijalniji, a to su
turbo-folk izvoai. Rok nije namerno uniten ve je spontano propao
zato to je bio nekomercijalan i nezanimljiv i reimu i potroakim
Analiza odnosa reima prema popularnoj muzici je dobar nain da se
otkrije stvarna ideologija koju taj reim promovie. Ovo se po meni jako
dobro moe ilustrovati na primeru Miloevieve vladavine. Budui da
mestu211 ovde u dati samo neke napomene povezane sa Gordijevim
tezama. Osnovna teza u tom planiranom radu bi trebalo da bude
dokazivanje, upravo preko popularne muzike, da Miloeviev reim nije
bio nacionalistiki, kao to ni sam Miloevi nije bio nacionalista.
Kao to je poznato, nacionalisti tee purifikaciji sopstvene tradicije i
sopstvene kulture, kako bi svoj identitet to vie razgraniili i branili od
svojih protivnika ili bar od globalne potroake kulture. I kod samog
Gordija se to dobro vidi po primerima koje navodi, ali on opet ne izvodi
priu do kraja budui mu se ne uklapa u teoretsku konstrukciju. Gordi
navodi tri struje Miloevievih nacionalistikih oponenata: grupu oko
uvenog Ponos radija, zatim Deposovog poslanika, pojca Pavla
Aksentijevia i pevaa narodne muzike Miroslava Ilia. Prva grupa je
etniko-eeljevske provinijencije i afirmisala je istinski ratniko-
ovinistiku verziju neo-folka koja je trebalo da primitivnim tekstovima
bodri srpske ratnike i iri mrnju prema Hrvatima i Muslimanima.
Pevai koje su oni promovisali, a koji su uglavnom preko-drinske
211
Pogledati esej Nacionalizam i popularna muzika.
217
provinijencije i koji su najblii tradicionalnom pevanju iz vika, nikada
nisu bili promovisani na dravnim medijima. Njihove kasete su se
prodavale na ulici, sluali su ih na frontu, a u Beogradu ih je jedino
pomenuti Radio Ponos promovisao. Ni do sukoba sa eeljem, reim
nije afirmisao ovu vrstu kulture, ali ju je tolerisao kao saveznika. Kada
je dolo do sukoba, Miloevievi ljudi su estoko udarili po njima,
potpuno ih isterali iz medijskog spektra a Ponos je zabranjen.
Druga vrsta oponenata su stvarni srpski nacionalisti konzervativne,
tradicionalistike i graanske provinijencije koji su insistirali na
uvanju i odbrani tradicionalne srpske kulture, po obrascu francuske
ili poljske drave. Gordi navodi primer Pavla Aksentijevia koji je u
Narodnoj skuptini ukazivao na zagaivanje srpske popularne muzike
orijentalnim ritmovima i drugim elementima (zavijanje), koje se odvija
preko turbo-folka. Trea grupa su oni pripadnici SPS-a koji su olienje
tradicionalne seljake Srbije, poput uvenih poslanika Rake i Bide, a
koji su ovde predstavljeni u liku Miroslava Ilia. Oni su dobro uoavali
mnoge elemente u drutvenom i politikom ivotu koji su im smetali i
nisu se uklapali u ono to su oni videli kao nacional-patriotsku
ideologiju, ali su bili spremni da preu preko toga sve dok su verovali da
Miloevi sve to mora da radi ili da tolerie zbog viih nacionalnih istonoj Evropi i da su po vie puta gostovali svi najznaajniji umetnici
interesa. Za sve ove tri struje je karakteristino da su na svoj nain
nacionalistike, i da su pri tome kao svog najveeg protivnika videle
upravo orijentalizovani turbo-folk koji je prema Gordiju afirmisao
Miloeviev nacionalistiki reim. Oigledno je da ovo fundamentalno Markovi upravo su afirmisali jugoslovenstvo starog tipa i promovisali
ugroava Gordijevu teoretsku kontrukciju koja je, kao to smo to gore
pokazali, uglavnom preuzeta od njegovih lokalnih savetnika i
informatora.
Na kraju svog teksta Gordi pokuava da zahvati period 1994. godine i
Slobinog prelaska na formulu Mir nema alternative. Njegove analize
se tu zavravaju, a knjiga je objavljena 1999. godine. Time je Gordi
propustio da analizira neke fundamentalne obrte koji bolje rasvetljavaju
smisao Slobizma i ideologije koje on koristi. Ovaj propust je veliki
minus za tekst, jer se takoe gubi iz vida globalni kontekst Miloevieve
vladavine. Naime, godine koje je Gordi obraivao upravo su vreme
smrti roka kao globalno vladajue paradigme.212 Devedesete su doba
212
O tome sam detaljnije pisao u tekstu Pop-politika i pop-ideologija.
218
ekspanzije informatike tehnologije, te stoga nije udno to je i
popularna muzika doivela ogromnu transformaciju u skladu sa novim
tehnolokim mogunostima. Mesto koje je ranije pokrivao rok zauzela je
najpre plesna i tehno-muzika, a zatim i tzv. world-music sa latino-
muzikom kao najupeatljivijim izdankom.213
Za Gordija je, meutim, paradigma urbanog, aktuelnog, modernog i
kosmopolitskog ostao stari rok en rol u Roling stons tradiciji, to e rei
da je sam Gordi out of fashion. (Neki bi mogli i da ga klasifikuju kao
amerikog nacionalistu koji brani svoju pop-kulturu i ak zagovara
njenu dominaciju irom sveta.) Ono to mu lokalni informatori nisu rekli
je da je jo u periodu koji on obrauje primat u zabavi urbane mladei u
Beogradu preuzela plesna muzika. Najznaanije mesto u prvoj polovini
90-ih bio je klub Soul Food u kome su se sluali i promovisali svi oblici
ove muzike, od suola, fankija, latino-muzike, hausa do tehno-zvuka koji
je poeo od 1992. da ulazi na scenu, kao naslednik manesterske esid-
kulture, da bi u drugoj polovini devedesetih doiveo ogromnu
ekspanziju. Budui da Gordi ne registruje ceo ovaj prostor i promenu na
sceni popularne muzike, on ne moe ni da registruje injenicu da je
tokom Miloevieve vladavine Beograd stvorio najjau tehno-scenu u
ovih anrova.
Ono to Gordi na ovaj nain proputa jeste takoe promena koju je
JUL izveo kada je preuzeo vlast od SPS-a. JUL, odnosno Mirjana
hrvatske i bosanske bendove Marijina radio stanica Koava jo 1993.
godine poela je sa radom i sa propagiranjem anti-nacionalistikog
jugoslovenstva i jugo-nostalgije. U kasnijem periodu svog razvoja ova
politika i ideoloka opcija bila je najsnaniji promoter densa kao neeg
modernog i aktuelnog naspram zaostalog, balkanskog folka.214 Moda
213
Zanimljivo je da Turbo-folk, odnosno tehno-folk upravo spaja ta dva u svetu
vladajua trenda: tehno-matrice i folk muziku. Naravno, na jedan karikirani nain gde su
proizvodi uglavnom veoma niskog kvaliteta.
214
Cela pozicija Mirjane Markovi je veoma bliska poziciji anti-ratnih pokreta i treeg
sektora (tzv. Druga Srbija) . Ona je bila podjednako radikalni kritiar rata, populizma,
govora mrnje, nacionalizma i sl. s poetka devedesetih. Takoe se zalagala za
afirmaciju prilino slinih vrednosti kao i pomenute grupe (modernizacija,
219
i zbog toga to su i sami videli koliko je rok postao nekomercijalan, a
moda i zbog toga to su gotovo sve rok grupe bile na protivnikoj
politikoj strani.
Konano, Gordi nije ni u mogunosti da prati evoluciju ove muzike
tokom devedestih, kao ni cele propratne industrije koja je uz nju nastala.
Zanimljivo je analizirati ta se sve od ritmova i pomonih muzikih
elemenata/sredstava vremenom ukljuilo u pokret - i rok, i pop, i latino
elementi, pa je ak nekada to bilo na ivici visoko-kvalitetnih produkata
world-music (kao u sluaju pesme Vesne Zmijanac Malo po malo, koju
je na briljantan nain odsvirao Feris Mustafov, inae velika zvezda
world-music.)
6. Kronjina studija je objavljena nakon Miloevievog pada, i ona se
potrudila da zahvati ceo taj period. To joj je, za razliku od Gordija,
omoguilo da detaljnije istrai drugu polovinu devedesetih, koju je
obeleio prodor densa. Zahvaljujui tome ova knjiga je bogatija,
obuhvatnija i realnija, Kronja se suptilnije i sofisticiranije odnosi prema
raznolikosti slojeva i elemenata koji su se fuzionisali u ovog mutanta.
Ono to posebno valja naglasiti jeste da je autorka neko ko dolazi iz
sveta filma, pa su stoga najbolji delovi njene starudije oni koji su
okrenuti analizi stila, imida i tematike video spotova.215
Ve u samom Uvodu , Kronja odreuje TF i dens kao izraz
specifinog susreta neverovatnog broja razliitih faktora. Ona kae:
Pojava turbo-folka i dens muzike je izraz specifinog susreta nae
posleratne novokomponovane kulture, zatim naih urbanih potkultura
(Veoma bitno!- prima M..): pank, hipi, minka, rok, novi talas, rejv
(rave) u 90-tim, i prodornog uticaja masovne i potroake kulture
zapadnog tipa, koji dolazi preko amerikih filmova, TV serija,
prikazivanja revija zapadnih modnih kreatora, masovnog uvoza i
reklamiranja strane robe, itd. (Kronja, str. 7). Ovo je jako dobar pokuaj
jer se najpre ceo fenomen odreuje kao galimatijas, specifini hibridni
proizvod nastao u jednom haotinom proimanju ideja, uticaja i stilova
internacionalizam i sl.), s tim to je ona svoj uzor videla na istoku, u Kini, a ne na
zapadu.
215
Osnovu ove studije ini Kronjin magistarski rad Muziki video-spot u Srbiji 90-ih:
estetika filmskog jezika kao nosilac znaenja stila Neofolk kulture.
220
(esto su to najparadoksalnije meavine koje izazivaju smeh), a zatim se
pokuava analiza pojedinih elemenata i izvora koji se mogu otkriti u
izvornoj ili izmenjenoj formi . Kronja paralelno prati ovo meanje u
samom muzikom proizvodu i meanje u imidu, stilu pratee promocije
(garderoba, scenografija, simboli).
Poseban kvalitet Kronjinog pristupa u odnosu na Gordijev ini
upravo stavljanje fenomena TF u kontekst globalne svetske potroake
kulture. Dok Erik Gordi sve vreme insistira na autohtonosti TF kao anti-
zapadnog pokreta povezanog sa nacionalistikom, anti-globalistikom
orijentacijom, Kronja daje daleko realnije shvatanje prema kome je TF
estetika lokalni izdanak globalne potroake kulture i nekih
univerzalnijih svetskih tendencija. S te strane, naroito su zanimljiva
poglavlja Komercijalizacija kulture i estetizacija svakodnevnog ivota
i Estetika turbo-folka u kontekstu svetske masovne kulture. U ovom
drugom poglavlju autorka analizira uveni Altmanov film Nevil,
pravei oigledne paralele izmeu TF pokreta u Srbiji i ikonografije
novokomponovanog amerikog kantrija. Ova analiza je prilino
ubedljiva i verodostojno pokazuje da TF logika ima svoje
counterparts, odnosno pandane, upravo u najprogresivnijoj zemlji
dananjice. Jo je jai i zanimljiviji pokuaj da se TF stavi u kontekst
prodora islamskih, orijentalnih i drugih egzotinih mediteranskih
ritmova koji su prodrmali Evropu 90-ih. Naalost, i sama Kronja je
ograniena svojom polaznom premisom, koju deli sa Gordijem i koju
sam gore ve kritikovao, o tome da turbo-folk muzika u naelu ima
isto nacionalistiki karakter (Kronja, str. 48). Ova premisa je
ograniava i ne dozvoljava joj da krene dalje u produbljeniju analizu TF
kao u naelu trinog i univerzalnijeg ili bar regionalnog pokreta.
Na navedenom mestu autorka istie kao paradoks to to TF kao
nacionalistika muzika koristi model zapadne potroake kulture. Kao
to sam ve gore pominjao, TF sa svim svojim melizmima,
orijentalizmima, i pozajmljivanjem iz svih moguih ritmova i kultura
nije nacionalistika, ve vrlo otvorena, ak multikulturalna i
interkulturalna muzika. Zanimljivo je da je upravo proboj turbo-folka
obeleilo puno integrisanje muslimanskog , novopazarskog zvuka, dok
su raniji i kasniji pro-evropski, deklarativno internacionalno i
multikultuuralno orijentisani komunisti sve to progonili kao ki, und i
primitivizam. Paradoksalno je da upravo na ovom polju odnosu prema
221
orijentalnim elementima u muzici i imidu TF izvoaa - nacionalisti i
internacionalisti dele isto shvatanje: nacionalisti ele da brane istotu
srpske muzike od orijentalnih elemenata, a pro-evropski navodni
kosmopoliti da sve to suzbiju kao deo orijentalnog, despotskog naslea i
primitivizma koje nas spreava da krenemo ka svetu, Evropi,
zapadu
Jedna od najproblematinijih teza u Kronjinom tekstu je teza o
odnosu TF i densa. Ova ideja se provlai kroz ceo tekst ali je
najeksplicitnije izneta na strani 72. kada ona kae da je dens proiziao
iz turbo-folka. I sama autorka odmah dodaje da po logici stvari to
izgleda udno, ali ipak bezrezervno tvrdi svoju tezu, nalazei potvrdu u
prelasku pojedinih pevaa iz jednog anra u drugi.
Ovaj podatak prosto treba dovesti u vezu sa promenom vladajue
ideologije. Umesto SPS-a koji je pustio trinu logiku da sama kreira
ukus i potrebe, na vlast je doao JUL koji je, kao i alternativni
kosmopoliti, hteo da oisti Srbiju od primitivizma, islamizma i sl., kako
bi je okrenuo ka tehnolokom progresivizmu i modernizaciji po
kineskom modelu. Stoga je JUL propagirao dens kao izraz ovog
tehnolokog doba, a pevai su se prosto prilagoavali onome to je novi
gazda zahtevao. Uz to, Kronja proputa da dens stavi u globalni kontekst
kao to je to uradila sa TF.216 Polovina 90-ih je u Evropi obeleena
prodorom elektronskog zvuka u raznim oblicima. Naravno, postojala je i
zahtevnija, urbanija varijanta haus, rejv i sl., zvuka (koju je kod nas
propagirala ekipa oko radija B-92, a zatim i druge grupe) i profanija,
vie populistika, manje zahtevna varijanta koja je vladala top-listama
(to su izvoai poput 2 unlimited, Dr. Albana,raznih bojs-bendova )
koju je prihvatio JUL i propagirao preko Koave, Pinka i sl. Kronja
registruje ovu povezanost JUL-a sa densom, ali je ne objanjava
odnosno tvrdi da se JUL samo prilagoavao ve postojeem trendu.
Poenta je da je JUL upravo planski stvarao taj trend.
Malo drugaije stoji sa objanjenjem Kronjine tvrdnje da dens i TF
dele isti sistem vrednosti. Na strani 62, autorka veoma dobro uoava
promenu motiva u narodnoj muzici koja se desila sa transformacijom
neo-folka u tehno-folk. Kronja je pribegla i statistikoj analiizi
216
Preciznije, ona samo kae da dens svoje motive pozajmljuje iz Amerike, Nemake i
Engleske.
222
odreenog uzorka spotova iz devedestih uoila potpunu promenu
motiva, okupacija i pre svega ambijenta koji se koristi u spotovima. Dok
je neo-folk bio okrenut seoskim i tradicionalistikim motivima, turbo-
folk je u potpunosti gradski fenomen iji se spotovi po pravilu snimaju
u gradskom ili prigradskom enterijeru, teme su gradske, scenografija je
veoma savremena. Kronja kae da su spotovi turbo-folka i densa dali
legitimnu potvrdu Nove srpske muzike kao urbanog fenomena.
(Kronja str. 62) Da bi ovo objasnila autorka je istraila nastanak
industrije TF i dens video-spotova u Srbiji 90-ih. Pri tome je analizirala
pre svega proces profesionalizacije izrade spotova, i nain na koji su
autori poput Zlog i Dejana Milievia uvodili ultra-urbane elemente u
narodnjaki imid (Zli rok-ikonografiju, a Milievi brodvejsko-
holivudski glamur). Budui da su ovi isti autori pokrivali i dens i TF
produkciju lako je objasniti zato su motivi i sistem vrednosti koji
nameu isti.
Zanimljiv motiv koji zasluuje detaljniju razradu je tvrdnja koju
Kronja iznosi na st. 40, da su ove potkulture veran odraz drutvenog i
normativnog haosa. Ovo bih opet povezao sa svojom osnovnom tezom
da se ovde ne radi toliko o planskom nametanju nekih matrica koliko o
trinom preslikavanju kolektivnog nesvesnog u trenucima opteg haosa
i razgradnje svih dotad vaeih sistema vrednosti i moralnih normi.
Naime, ako je nasilje bilo svuda oko nas, ako se na 100 kilometara od
Beogada vodio uasno krvav i brutalan rat, nita se drugo nije moglo
oekivati nego da nasilje zacaruje i na televizijskim ekranima i posebno
u dinaminim video-spotovima.217
Muziki i video autori su samo preneli ono to je bilo svuda oko
njih te je utoliko TF mnogo vie deskripcija, pa tek onda reprodukcija
izvesnog sistema vrednosti. Kada govorimo o nasilju takoe se ne sme
zaboraviti ni globalni kontekst, odnosno porast koliine i stepena nasilja
koje sreemo u zapadnim produktima masovne potroake kulture.
Kronja i ovde pravi zanimljivu paralelu izmeu srpskog ratnikog ika i
spotova crnih rep-izvoaa. teta je to je ovaj motiv ostavljen samo u
naznakama jer svakako zasluuje ozbiljniju i detaljniju razradu. Mnoga
217
Upravo bi obrnuto bilo ideoloka presija , kada se u uslovima haosa plasira nerealna
slika smirenosti, sreenosti, organizovanosti Na tome je bar delimino JUL gradio
svoju viziju.
223
predgraa Beograda su tokom devedesetih poela opasno da lie na
crnaka geta u kojima vie nema dravnog reda ve vladaju alternativne
institucije lokalnih kriminalaca i narko-bosova. Droga je negde od 1993.
upravo kao i oruje bila u neverovatnoj ekspanziji po tim krajevima, a
kriminal je postao jedini oblik dokazivanja, zarade, pa i izgleda za neki
drutveni prosperitet. To je upravo slika koju su klinci mogli da vide u
spotovima i filmovima crnakih rep-autora poput Tu-pak-a i stoga su se
vrlo lako identifikovali sa njima. Stoga nije ni udo to su i domai spot-
autori pribegli istim reenjima (droga, nasilje, oruje, prostitucija), jer je
publika upravo to i oekivala. Sve drugo bi bilo odbaeno kao foliranje
ili kao dosada.
Primedba koja bi podjednako mogla da se stavi i Kronji i Gordiju je
fiksiranost za Beograd. Srbija se kod oboje autora naalost svodi samo
na Beograd, a analiza medija na Pink i Palmu. Nema referiranja ni na
jednu lokalnu stanicu niti na programe ogromne mree brojnih lokalnih
stanica koje su se devedesetih razvile kao peurke. Ovaj kontekst je
bitan upravo zbog gore pominjane prie o mejnstrimu. Te stanice su
morale da organizuju svoj program sa malim finansijskim sredstvima.
Po pravilu on je bio baziran na piratskim kopijama filmova, nelegalnom
preuzimanju sportskih dogaaja sa satelitskih kanala, zatim na
sapunicama (najpre repriza amerikih, a zatim i poplava latino-
sapunica), i konano na muzikom mejnstrimu. A gore smo objasnili
zato je i kako upravo TF postao muziki mejnstrim u Srbiji 90-ih. Pri
tome ne treba izgubiti iz vida da je i pre 1990. neo-folk daleko manje
proganjan na lokalnom nivou, u provinciji, nego u Beogradu, te je stoga
najpre propagiran preko mree lokalnih radio stanica (uvena je
institucija emisije elje, estitke i pozdravi, kao i pojedine stanice kao
to je bio Radio abac) Stoga je lako razumljivo da kada je na dravnom
nivou prestalo proganjanje kia i unda, lokalne stanice su imale punu
slobodu da putaju ono to narod ite, a to je razumljivo bio TF.
Konano je moglo da se krene sa Pinkovom devizom A to ne bi moglo?
Ovo bavljenje lokalnim stanicama nuno je i zbog razumevanja teme
koju Kronja218 za razliku od Gordija sasvim lepo pominje i naznaava.
Radi se o subverzvinom potencijalu neo-folka iz osamdesetih, o
njegovom ambivalentnom statusu u drutvu gde je na ideolokom planu
218
Kronja, str. 25.
224
estoko proganjan, ali na ekonomskom i socijalnom bivao tolerisan ( i
zbog visokih prihoda i zato to su pametniji meu vladarima shvatali da
se narodu ne sme previe ukidati masovna zabava koju trai). Kronja
veoma dobro uoava da je neo-folk bio ozbiljna implicitna kritika
socijalistikog drutva koja je dobro ukazivala na neuspeh nasilnih
modela urbanizacije, na otuenost ljudi koji su iz svog prirodnog
seoskog ambijenta dovedeni u urbane dungle u kojima su se oseali
izgubljeno, strano, nesigurno i jadno.219 Upravo ti ljudi su svoju enju
za selom i prolim ivotom pokuavali da pronau i otpevaju u neo-folk
hitovima. Zanimljivo je da su i njihovi idoli, najvee zvezde te muzike
po pravilu bile sa sela i predstavljale nekog koga su svi oseali kao
nekog svog ko je uspeo.220 (Razlika izmeu neo-folka i TF se vidi i u
tome to je ovaj drugi naroito u svom drugom talasu iznedrio heroje
koji su iz gradskih predgraa, kao to su Aca Lukas, Dej, Karleua ili
Jovana.)
Da bismo ilustrovali poloaj estradnih umetnika u SFRJ naveemo
uvodne rei Petra Lukovia iz najobuhvatnijeg i najzanimljivijeg rada
koji se bavi problemima estrade do 1990, iz njegove knjige Bolja
prolost. Lukovi kae: Lov na estradne vetice, ve decenijama, jedan
je od popularnijih hobija ovdanje javnosti, eljne trofeja koji postaju
vaan poen u svakoj lovakoj biografiji. Iskustvo nas ui da pravog
povoda ne mora da bude: jednom je to lako bogaenje, drugi put utaja
poreza, ponekad srozavanje umetnikog nivoa i irenje kia, a
najee doborodoao skandal koji dokazuje da su estradni radnici
219
Kada god proem Novim Beogradom, ekstremnim simbolom socijalistikog ludila
zvanog masovna urbanizacija, panju mi privue mnotvo prostih, improvizovanih
klupica koje stoje ispred monstruoznih zgrada i na kojima obino sedi po jedna ili vie
baka sa maramama na glavi. Ova mega-tuna slika govori o tome da se ti ljudi ni nakon
nekoliko decenija ivota u novim uslovima, nisu privikli na nove obiaje i da pokuavaju
i dalje da ouvaju ono to smatraju za makar simulaciju normalnog ivota, a to je sedenje
ispred kue na selu, kada se sreu komije, pitaju za zdravlje, kada postoji komunikacija,
sigurnost poznatosti
220
Ovo je izvanredno opisano u pesmi grupe Zabranjeno puenje Ibro dirka. Pesma
govori o naem malom Ibri harmonikau , iz nae mahale koji tako dobro svira za
raju, ali koga zli menaderi odvuku na estradu i utope njegov retki talenat u estradnu
industriju. Meutim, poenta je da se on u tom velikom svetu ne osea dobro i pored svih
velikih para i velikih uspeha . Razreenje dolazi na kraju pesme kada se noen
nostalgijom Ibro vraa u nau mahalu da svira za svoju raju jer mahalu i sevdah Ibro
nije mogao da zaboravi.
225
zabavnjaci, narodnjaci, rokeri i svi usputni pratioci nuno zlo koje ili Miloevia na vlast i da emo tako ui u jedan tragini krug ekstrema
valja to pre iskoreniti. Jo od prvih dana pobede socijalizma u nas, pod koji se smenjuju na vlasti. A takve drave su za aljenje.
posebnom paskom nadlenih, potisnuti su na drutvenu marginu: veito
su bili sumnjivi elementi, potencijalni neprijatelji progresa i
oveanstva, uvek savrene rtve koje su utale da bi preivele. Scenario
se ni kasnije nije menjao: slikani su kao jevtini zabavljai, generalno
tupavi, neobrazovani, gramzivi, zloesti i bezoseajni, spremni da se
prodaju za tezgu, svakom sluaocu i svakoj dravi.
Iako su bili tretirani na ovakav poniavajui i nipodatavajui nain,
oni su ipak preivljavali jer je narod uprkos ideolokim pritiscima
kupovao njihove ploe, iao na njihove koncerte, pratio revijalnui
tampu koja se bavila njihovim ivotimaNaroito za neo-folk je vano
ponovo istai zapaanja Svete Lukia, koja Kronja navodi, o tome da je
ta muzika potpuno preputena sebi, prokaena i socijalno
marginalizovana od vladajueg kulturnog establimenta umesto da je
prihvaena kao realno postojei fenomen i pravilno kanalisana i
usmeravana, da je ukus potroaa paljivo i postepeno negovan i time
podizan ukupni kvalitet modernizovane narodne muztike. Interesantno je
da je Goran Bregovi pokazao da je to itekako mogue: iskoristio je
narodnu muziku sa juga Srbije, modernizovao je, uklopio u savremene
matrice i napravio neverovatan uspeh u Evropi. Neverovatno je da niko
nije pokuao nita slino i da tako uspean projekat kao to je muzika iz
filma Andergraund nema ak nijednog imitatora, a nekmoli kreativnog
sledbenika!
Ovo sam eleo posebno da naglasim zato to nova, post-
miloevievska vlast u kulturi potpuno podsea na komuniste koji su
vladali pre njega ak su i mnogi ljudi isti samo to sada nisu u SK,
nego su u nekim od DOS-ovskih partija. Evidentno je da ti ljudi nisu
ama ba nita nauili i da pokuavaju da vrate toak deset godina
unazad: opet emo imati vladajui kulturni elitizam koji narod ne
prihvata i s druge strane proskribovane, ali od naroda prihvaene TF
heroje. Elita e iveti u svom zastakljenom, imaginarnom i
samodovoljnom svetu, a obian narod u svom svetu kulture u kome
vladaju zakoni trita koji sve vie unakazuju profil njihove muzike. No,
ovo je naalost samo odraz opteg politikog obrasca u odnosu elite i
obinog sveta od 5. oktobra naovamo. Ono to mene plai je da e
rezultat takvog odnosa vlasti prema narodu biti povratak nekog eelja
226 227
 GLOBALIZACIJA
LIBERALNE DEMOKRATIJE: POSLEDNJA
VELIKA MODERNISTIKA UTOPIJA?

Sveobuhvatnost je jedna od osobenosti Zapada

i ne obuhvata druge kulture.
an Bodrijar

1. Hrianska se civilizacija ubrzano priprema za kraj Milenijuma.

Milenijumska groznica koja potresa taj svet vezuje se za doek 2000.
godine, koja naravno, spada u ovaj milenijum. Meutim, zapadni svet je
nestrpljiv i eli da stvar ubrza, stvarajui jo jednu iluziju, simulakrum
kraja. Ali ta da ubrza ? Da li kraj ovoga Milenijuma ili dolazak novoga?
Da li kraj Milenijuma znai i kraj velikih iluzija? Da li moda zapadni
svet ne pravi jo jednu iluziju da bi sa zavretkom Milenijuma zavrio sa
svojim velikim iluzijama?
Ovaj tekst e se baviti jednom Velikom Iluzijom kraja koja je
dominirala u svetu socijalnih nauka tokom prve polovine ove dekade.
Prvi deo nae prie bavie se genalogijom nastanka te Iluzije i nainom
na koji nam je ona prezentirana, smetajui je u istorijske i teoretske
sklopove iji je ona (ne)legitimni batinik. Dakle, izloiemo projekat
univerzalistiko-modernistikog zasnivanja i utemeljenja globalizacije
liberalne demokratije. Zatim emo zastupati jedno ne-univerzalistiko,
komunitaristiko opravdanje (umesto zasnivanja) liberalne demokratije,
zasnovano na radovima Riarda Rortija, Ronalda Dvorkina i Dona
Rolsa. Njihova teza je da se i sama liberalna demokratija i ljudska prava
mogu ozbiljno opravdati, tumaiti i ukoreniti samo unutar precizno
odreenog drutva, koje zadovoljava odreene preduslove i
pretpostavke. Videemo da usled ove kritike i sopstvene
nekoherentnosti, projekat globalizacije liberalne demokratije propada.
Umesto njega, namee se paradigma koja tvrdi dominaciju partikularnih
kultura i civilizacija kao modela identifikacije. Takva paradigma u
vremenu globalizacije221 verovatno vodi do sukoba civilizacija, a ne ka
kosmopolitskoj demokratiji koju, naprimer, zagovara Dejvid Held. Kraj

221
Pogledati nie o dva znaenja globalizacije.

228 229
ovog teksta o krajevima, okonavanjima i zavrecima, obeleie pokuaj
da pokaem zato bi 24.mart 1999. mogao da bude veoma znaajan
datum prilikom promene izmeu ove dve sistemske paradigme kojima
emo se baviti u tekstu.
No pre nego to pristupimo samom izvoenju, pokuaemo da
zadobijemo i obrazloimo pojmove koji e biti kljuni za izlaganje teze
iznete u naslovu, a koju ovde ispitujemo.
2. Pojam globalizacija bio je jedan od dominantnih u dekadi koja se
primie kraju. Zajedniki oseaj sve vee integracije i povezivanja sveta
bio je iroko rasprostranjen. Sam pojam globalizacija moe se shvatati
dvojako:
1) Kao oseaj spontanog podsistemskog jaanja meusobnih veza,
zgunjavanja sveta i pribliavanja i ubrzavanja dogaaja, koji je pre
svega rezultat napretka tehnologije, a naroito informatike, zatim
medija, saobraajnih sredstava, te usled poveanog znaaja i uea
multinacionalnih korporacija, sve intenzivnije svetske, a ne vie
dominatno meudravne ekonomije. Entoni Gidens je ovaj oseaj
definisao na sledei nain: globalizacija je intenzifikacija drutvenih
odnosa irom sveta koji povezuju udaljene lokalitete na takav nain da
se lokalna deavanja oblikuju dogaajima koji se odvijaju mnogo milja
daleko i vice versa.222
2) Drugi vid globalizacije moemo nazvati NATO globalizacija. Radi
se, dakle, ne o spontanom intenzifikovanju odnosa irom sveta, ve o
nasilnom nametanju partikularnih standarda, vrednosti i pogleda, koji se
drugima nameu kao univerzalni i jedino validni. Nametanje se sprovodi
putem sistema ucena, prisila, propagande, zloupotreba pseudo-globalnih
institucija, jednostranog korienja, odnosno krenja meunarodnog
prava a po potrebi ak i vojnom silom. Iako je ovakvih primera bilo i
ranije, koristiemo naziv NATO globalizacija upravo zbog specifinih
okolnosti nastalih usled intenzivirane globalizacije pod 1) koja se u
NATO zemljama koristi kao bezupitno i samooigledno opravdanje za
globalizaciju pod 2). Zanimljivo je svakako i to da se u zapadnim
zemljama sam pojam globalizacija koristi gotovo iskljuivo u smislu
1), a kod nas u smislu 2).
222
Anthony Giddens, Consequences of Modernity, Cambridge, Polity,1990.,str.64.
230
Drugi pojam, odnosno idiom je liberalna demokratija. O samom
idiomu, a naroito o postepenom ideolokom redukovanju demokratije
na liberalnu demokratiju, neto vie emo rei u drugom delu teksta.
Ovde napomenimo da projekat globalizacije liberalne demokratije
podrazumeva dva naporedna procesa. Prvi je multiplikovano instaliranje
ili kseroksiranje liberalne demokratije amerikog tipa u to je mogue
vie zemalja. Drugi je osiguravanje tog procesa postepenom, ali to je
mogue brom zamenom meunarodnog prava takozvanim,
kosmopolitskim pravom.
Pojam Velika u naslovu pozajmljen je od francuskog mislioca an-
Fransoa Liotara. Liotarov vaan doprinos teoriji je jedan zanimljiv
pokuaj hvatanja nekih tendencija duha vremena kraja 20 veka. U sklopu
tog pokuaja nalazi se i njegovo insistiranje na kraju Velikih,
sveobuhvatnih, totalizujuih i univerzalizujuih pria. Njegovi epigoni
su, naalost, od te njegove prie o kraju Velikih pria uspeli da naprave
jo jednu Veliku priu i da banalizuju njegov rad do te mere da se nekih
svojih pojmova tokom osamdesetih sam Liotar odricao. Ovde koristimo
taj njegov doprinos zato to nam je pria o globalizaciji liberalne
demokratije zaista nuena na nain na koji je Liotar opisao Velike
prie223.
Sledei u naoj mrei pojmova je pojam modernost, koji e se ovde
tretirati i varirati zajedno sa mnogim etimoloki srodnim pojmovima
(moderno, moderna). Takoe e se naporedo koristiti sa pojmom
prosvetiteljstvo, onakvog kakav je objanjen kod Horkhajmera i Adorna.
Naravno, nemogue je potpuno nekritiki izjednaiti ova dva pojma,
kako se to danas pomodno radi, ali sigurno je da oni imaju mnogo toga
zajednikog.224 Ulaenje u njihov odnos nije mogue u ovom tekstu i
223
Pogledati, an Fransoa Liotar, Postmoderno stanje, Svetovi, Novi Sad, kao i an
Fransoa Liotar, ta je to Postmoderna?, Beograd, 1995
224
O pojmu modernosti konsultovati Jirgen Habermas, Filozofski diskurs moderne,
Globus, Zagreb 1988, str. 7. i dalje, kao i zanimljiv predgovor Hotimira Burgera u istoj
knjizi; o pojmu prosvetiteljstva koji se koristi u ovom lanku pogledati M.Horkahajmer
- T.Adorno, Dijalektika prsvetiteljstva, 2. izdanje,Veselin Maslea-Svjetlost, Sarajevo
1989, kao i Pet predavanja o odreenju naunika u J.G. Fihte, Zatvorena trgovaka
drava, Nolit, Beograd, 1979, gde Fihte na klasian nain pokazuje kako se putem
prosveivanja uvek kreemo jednim apriori zadatim pravcem, gde ako proemo sve
stadijume u razvoju nuno dolazimo do vrhunskog stadijuma koji je naravno samo jedan
231
nadam se da e iz samog konteksta itaocu biti jasno koje se zajednike
tendencije ova dva srodna pojma, bitne za globalizaciju liberalne
demokratije, eksploatiu. Uglavnom emo koristiti pojmove
univerzalizacija, sveobuhvatnost, metafizika progresivizma, nasilje
identinog, kumulativizamDakle mreu pojmova koja izvire iz onog
to je Adorno nazvao ontolokom potrebom za apsolutnim i
identinou.225
Pojam utopija takoe nije jednoznaan pojam. Radi se o izrazito
novovekovnom, modernistikom pojmu, koji je nastao kao svetovna
supstitucija nekih teolokih, izmirujuih pojmova koji treba da opiu
stanje s onu stranu Istorije. Ne bez razloga, projekat kojim se ovde
bavimo govorio je o kraju istorije, o univerzalnom izmirenju i na taj
nain preuzeo taj pojam Tomasa Mora u njegovom izvornom znaenju.
Dakle, kada govorimo o utopiji, ovde e se koristiti taj smisao koji je s
jedne strane sluio kao podsticaj na mobilizaciju emancipatorskih
potencijala, ali s druge obino zatvarao mnoge druge potencijale i
projekte trudei se da eliminie, odsee heterogeno i razliito. Za
drugaije i daleko zanimljivije shvatanje utopije treba konsultovati
zanimljivu Nozikovu preformulaciju po kojoj se utopija shvata kao
pluralistika metautopija, okvir za razliite utopije.226
I konano, termin poslednja. Autor smatra da je iscrpljivanjem ove
poslednje utopije o kraju istorije, dakle projekta globalizacije liberalne
demokratije sama moderna s jedne strane naizgled dovedena do apsurda,
a s druge dola do svojih krajnjih konsekvenci te da su njeni utopijski (u
ovde prvom navedenom smislu) potencijali gotovo potpuno iscrpljeni.
Vreme je da se modernistika utopija zameni ovim drugim nozikovskim
shvatanjem utopije kao metautopije. No, namerno ovde ne koristimo re
zadnja (koja kod nas podrazumeva konano zatvaranje niza) ve re
poslednja koja kod nas znai samo poslednja u nizu ili vremenski
poslednja. Ljudi i njihove zajednice su u principu nepredvidljivi. Kad
i jedini mogui. Ovaj pristup Adorno je nazvao Prosvetiteljskim narcizmom koji
operie hipostaziranim kauzalnim nizom umesto kauzalne mree.
225
Teodor Adorno, Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd 1979, str. 69 i dalje.
226
Nozik dodue ne vri ekstrapolaciju ove svoje zamisli na meunarodne odnose budui
da njegova istraivanja ostaju u okviru klasine, homogene nacionalne drave, ali bi
svakako bilo zanimljivo napraviti taj pokuaj. Pogledati u Robert Nozick, Anarchy,
State, Utopia, Basic Books, 1974. part 3, Utopia.
232
god joj obeaju progon iz sveta, Istorija se uvek vraa nosei esto
nepredvidljive obrte, konstelacije odnosa i izume. Zato ozbiljna nauka
mora ostati otvorena za najrazliitije projekte. Otud i onaj znak pitanja u
naslovu. Sputavanje teorijske mate, kako su to Horkhajmer i Adorno
primetili, vodi u politiko ludilo.227
Uostalom, ve na poetku ovog rada videli smo jednu mogunost
tumaenja simulakruma doeka Milenijuma kao pokuaja da se jednom
iluzijom preseku sve bive iluzije. To deluje tako modernistiki i
pokazuje da Zapad ne moe pobei od sebe, makar mu prostor bio
daleko skueniji no to je navikao
3. Ki bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija,
napisao je A. Mol. Prema tim merilima, a i po mnogim drugim, knjiga
Kraj istorije i poslednji ovek Frensisa Fukujame je vrhunski ki. Kod
njega je uglavnom sve jasno, a asocijacije su prirodne: nauka je
neprestani progres, ljudi su po prirodi dobri, ekonomija sve vie
povezuje ljude koji se tako sve vie zbliuju i stvaraju sve bolja drutva,
a Marks = Komunizam, kao jedini (ili-ili, nema treeg; eventualno
zaostali reakcionarni i konzervativni Islam, ali ni on nema ansi)
protivnik, mrtav je. Ergo, ivela neograniena, univerzalna,
sveobuhvatna globalna liberalna demokratija!
Ali, problem je to Fukujama nije u vreme svog pojavljivanja bio
jedinstveni i izolovani egzemplar politikog kia. Ne, on je bio ki-
sindrom, reprezent jednog univerzalnog kia zemlje iz koje je potekao, a
koja je hiper-realizacija ki-aspekata savremenog Prosvetiteljstva.
Nesuvislost i alosna primitivnost228 ove knjige simptom su koji
treba posmatrati u kontekstu ideja i vremena u kome je nastala i koje je
obeleila tokom prve polovine ove dekade. Zato se naporedo bavimo
njom i njenim kontekstom.
A te 1992. godine, kada je Knjiga (vulgata kapitalistikog raja229 )
objavljena, an Bodrijar je pisao o radikalnom gubljenju iluzija (u
politici, u umetnosti). Sve iluzije iezavaju sem Poslednje iluzije
227
M.Horkhajmer - T.Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, 2.izdanje, Veselin Maslea-
Svjetlost, Sarajevo 1989, str.9.
228
ak Derida, Egzorcizovati marksizam,u Trei program br.100, str.194.
229
Isto, str. 199.
233
koju donosi Poslednji ovek- Fukujama. Prorok kae : dobra vest je
stigla i pronosi se dalje.230 Vest o konanoj pobedi liberalne
demokratije. I na taj nain on samo izraava duh opteg trijumfalizma
zapadnog sveta: Hladni rat je gotov i Mi smo pobedili. Konsekventno
tome poinje novo, post-istorijsko vreme. U skladu s tim, prilikom
ustanovljenja Hakog tribunala, Generalni sekretar UN je naveo
simboline cifre od kojih poinje Novo raunanje vremena relevantno za
novi svet dogaaji koji ih zanimaju su samo oni od 1.januara1990.231
Prosvetiteljstvo je trijumfovalo nad silama mraka. Fukujamina pria se
predstavlja u najboljoj tradiciji prosvetiteljske metafizike linearnog
progresivizma: ona je univerzalizujua, totalizirajua, apriori nuna,
odseca i eliminie heterogenosti, za nju je svaki proces ve unapred
odluen i ceo svet na njenom kraju treba da bude jedan veliki analitiki
sud 232
Kao i svi novovekovni prosvetitelji i Prorok zapoinje svoju
demonstratio prirodnom naukom kao glavnim dokazom i potporom
svoje vere. A nauka je za njega, naravno i danas isto to je i bila tada u
17. veku: kumulativna i usmerena na putu ka univerzalnoj mathesis233.
Tek ovla se obazire na jeretika Tomasa Kuna i u jednoj fusnoti
eliminie sva dostignua i sporove u savremenoj metodologiji i filozofiji
nauke.Kud se dedoe Fajerabend, Lakato, Tulmin, Kvajn ili npr.
Laudan? U istoriju, naravno, jer hiper-modernost i ostvareno
prosvetiteljstvo ne trpe osporavanja.
A Fukujamina domovina, po Bodrijaru jeste upravo to: originalna
verzija modernosti, ostvarena utopija, centar sveta, apsolutni model.234
Ljudi koji je nastanjuju, osloboeni od tereta istorije, idealan su predmet
za analizu svih varijanti modernosti.235 Njihovo drutvo je osloboeno
od evropskih naslaga i slobodno da za sebe zamisli da je istinski
ostvarena liberalna demokratija, univerzalno primenljivi standard. Stoga
230
Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, CID, Podgorica, 1997.
231
Pogledati Alfred P. Rubin, Meunarodni kazneni tribunal za bivu Jugoslaviju, u
Theoria br. 1/1998.
232
M.Horkahajmer - T.Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, 2. izdanje, Veselin Maslea-
Svjetlost, Srajevo 1989, str.37.
233
Frensis Fukujama, Kraj istorije i poslednji ovek, isto, str.22. i 104.
234
an Bodrijar, Amerika, Buddy Books - Kontekst, 1993, str.76.
235
Isto, str.30.
234
je treba upakovati i pripremiti za izvoz. Kultura, kao obuhvatni pojam za
sve ono to ovek proizvodi, po Benjaminu je u 20. veku stupila u
stadijum kseroksiranja, serijske proizvodnje. Zapoelo se sa
industrijskom proizvodnjom, zatim se prelo na umetnost i na kraju
stiemo do potpune, sveobuhvatne vladavine kseroksa. Ideal je da u 21.
veku imamo kseroksiranje ljudskih individua (to bi trebalo da nam
obezbedi kloniranje, a u meuvremenu to nadometavaju globalne
medijske kue i obrazovni sistemi) i kseroksiranje drutava. Tako je
Liberalna demokratija amerikog tipa kao najsavrenija, kao ostvarena
utopija nametnuta kao model za kseroksiranje po svetu. A zapravo
demokratija i ljudska prava su roba koju ameriki merkantilizam prodaje
svetu poput svake druge profitabilne robe. 236
Ono to oveka lako fascinira je potpuna deistorizacija tog drutva.
Po Bodrijaru ta povrnost i naivnost deistorizacije se takoe izvoze. Na
sve nas koji smo uvueni u sukobe nasleene iz istorije, gleda se kao na
reakcionarne i zaostale divljake koje treba prosvetiti i nauiti da nije
lepo svaati se. Nije iznenaujue to to Bodrijar Ameriku tumai
preko pustinjske episteme; za njega je ta zemlja jedna beskonana
pustinja povrnosti, koja obitava u permanentnoj, produenoj
sadanjosti. Jedina odlika te sadanjosti je da se u njoj brzina stalno
poveava. Osloboeni tereta istorije, a uhvaeni u mreu stalnih
ubrzavanja koja ukidaju tlo i teritorijalnost, Amerikanci su na putu da
potpuno umaknu referencijalnoj sferi istorije i realnog, da postanu hiper-
realni.237 To drutvo naravno, mora da afirmie samo identifikujue i
univerzalne fenomene (Bodrijar ukazuje na optu androginizaciju ljudi u
Americi, potpuno izjednaavanje, jer i polne razlike predstavljaju
problem); ono nema vremena da se bavi stvarnim razlikama i
drugostima.
To nepostojanje drugosti i razlika pokriva se jednom orgijom
simulacija drugog i drugosti.238 Bodrijar smatra da ivimo u orgiji
otkrivanja, istraivanja i izmiljanja drugosti i drugog. U orgiji razlika.
Radi se o Drugom posle smrti drugosti (mogue su samo meke razlike, a
ne i tvrde). Umesto prirodno drugog uvaljuje se metafizika Drugosti.
236
an Bodrijar, Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad 1994, str.112.
237
an Bodrijar, Iluzija kraja, Rad, Beoograd 1995, str. 9.
238
an Bodrijar, Prozirnost zla, isto, str.117.
235
Razvija se itava utopija Drugosti, prave se sistemi za upotrebu,
kontrolu i manipulisanje razlikom. Namee nam se univerzalistika
ideologija multi-kulturalizma, multi-etnicizma, multi-bilo-ega i
univerzalne tolerancije. Nain na koji nam se sve to namee vodi
potpunom obesmiljavanju cele prie i na kraju dobijamo formu,
ideologiju koja se usauje na povrinskom, simbolikom nivou. Ali u
realnosti sve to obino funkcionie sasvim drugaije. Jedan od junaka iz
poslednjeg filma brae Koen, Veliki Lebovski, povratnik iz Vijetnama,
neprestano maltretira ljude oko sebe pozivajui se na Prvi amandman,
na slobodu govora, ponaanja i prava da bude razliit; a da bi obezbedio
potovanje svojih prava najee koristi pitolj.
Takvo drutvo zasniva se na univerzalnoj sugestiji: potronja je
sugerisano uivanje, komunikacija je sugerisano govorenje, informacija
je sugerisano znanje, a sve to objedinjava reklama kao sugerisano
verovanje.239 Sugestija se koristi da bi se dekontaminirali od stvarne
drugosti. Jo jedna od metafora koje Bodrijar koristi je patologija
istote, univerzalna sterilizacija. Drutvo tei potpunom izmirenju i
eliminaciji svih problema: sve stare viruse treba eliminisati ili proterati
van Drutva.
ak i renik mora da bude ist. Ako posluamo renik koji koriste
amerika administracija i ostali promoteri univerzalne globalne
demokratije, videemo da se on sastoji od gomile eufemizama. U tom
drutvu zlo se ne sme nazvati zlim. Bodrijar upozorava da istom tom
logikom kojom bogalja ne smemo nazvati bogaljem ve iskljuivo
disabled person dolazimo dotle da pobijene ljude ne smemo nazvati
pobijenima ve traginim sluajnostima ili kolateralnom tetom.240
Naravno, ako se radi o Nama. Naa istota, meutim, po logici stvari
trai prljavtinu, zlo u odnosu na koje bi se mogla razlikovati i isticati
kao savrena i ostvarena. Zato se zlo mora simboliki transponovati i
vezati za nekog Drugog koji je ostao s one strane konsenzusa. Na
konsenzus mora ostati pacifikovan i oien; kao to vajcarske
domaice u Sabatovom romanu O junacima i grobovima svakog jutra
temeljito oiste svoju zemlju i prainu istresu u Italiji.
239
Isto, str.42.
240
Isto, str.78.
236
Eto kljune unutranje nekoherencije Fukujamine Velike prie: ona
ne moe da funkcionie bez drugog koga po svojoj logici mora da
ukljui u sebe i pacifikuje. Ispod Fukujaminog pseudo-pacifikovanog
teksta, sapeta, militantna Univerzalnost oajniki trai svoju Drugost.
Svet ne moe da bude potpuno izmiren i univerzalizovan zbog onoga to
moemo nazvati metaforom vajcarskog sira: kada su pre par godina
reili da sterilizuju mleko od koga prave uveni rupiasti sir, on je
izgubio rupice, ukus, privlanost a time i sopstvenu svrhu postojanja. Sir
je traio svoje bacile da bi bio uveni vajcarski sir. Zato je Zapadu
nuan Husein i zato im treba Miloevi. Oni, dodue jesu mali i
nedostojanstveni Drugi, ali moraju da popune prostor izmeu SSSR-a i
narednog velikog Drugog koji se priprema za tu ulogu.
Fukujama, naravno, ponovo otkriva i istinu da je ovek po prirodi
dobar. To je stari postulat individualne psihologije prosvetiteljstva
plemeniti divljak sa koga treba samo skinuti naslage Istorije i njegovo
dobroduno lice e zasijati udesnim osmehom sa reklame za pastu za
zube. Prirodna privlanost dobra za oveka je neto to se ne dovodi u
pitanje. Ovaj deo zapadnog mita o individualnosti u Fukujaminoj
interpretaciji glasi ovek kao ovek to je njegov uobiajeni nain
opisivanja transistorijskih fenomena sve je prirodno. Kao to je gore
eliminisao pola veka dramatinog razvoja filozofije nauke, tako je ovde
potpuno izignorisao sve one momke koji su ljudsku prirodu malo
drugaije sagledavali.241 I ovde se prosvetiteljstvo namee u vidu
naslea hrianstva, ali potpuno oieno od njegove dijalektike. Naime,
u hrianstvu se oveku zabranjuje sve ono to po Sabatu on jeste242 da
241
O tome ak Derida primeuje: Mera svih stvari ima jedno jedino ime: transistorijski
i prirodni kriterijum od kojeg Fukujama oekuje da e sve da izmeri zove se ovek kao
ovekkao da nije ni itao izvesnog Marksa, ni tirnera, na koga se obara Nemaka
ideologija, u pogledu isto fantomatske apstrakcije takvog koncepta o oveku, da i ne
govorim o Nieu,da i ne govorimo o Frojdu, ili o Huserlu jednostavno
preutanom ili o Hajdegeru , ak Derida, Marksove sablasti, ovde navedeno iz
prevoda jednog dela knjige objavljenog pod nazivom Egzorcizovati Marksa u asopisu
Trei program br. 100/1994., str. 192.
242
Da ovek po prirodi nije sklon zlu, zato bi se zlo stavljalo izvan zakona, spreavalo,
igosalo itd.? Vidite, najrazvijenije religije propovedaju dobro. tavie, one izdaju
zapovesti koje zabranjuju preljubu, ubijanje i krau. Ljudima treba zapovedati da to ne
ine. Ernesto Sabato, O junacima i grobovima, str. 296.
237
bi se izgradio onakvim kakav mora biti. Kod Fukujame on jednostvano
jeste takav.
Meutim, ovaj manir ignorisanja teorijskih i praktinih problema
tako to se svi neuniverzalistiki mislioci smetaju u istoriju, nije samo
Fukujamin metod. On je naalost, veoma prisutan u savremenoj
politikoj teoriji. Uzmimo sam pojam demokratije kao eklatantan i
pouan primer. Teorijskom manipulacijom pojam demokratije se isti
od sopstvene istorije i od svojih mnogobrojnih oblika redukuje na, i
gotovo potpuno izjednaava sa liberalnom demokratijom. Moete li
zamisliti Klintona, ili bilo kog od fanova globalizacije liberalne
demokratije da o demokratiji govori na neki drugi nain? 243
Za istoriju pojma i drugaija shvatanja demokratije treba pogledati
briljantnu studiju Karla mita Duhovno-povesni poloaj dananjeg
parlamentarizma. mit nas izvanredno podsea da su liberalizam i
demokratija pre svega opreni pojmovi, da su diktatura i cezarizam u
nekim razdobljima bili daleko demokratiniji od statike parlamentarne
demokratije, da su svi pojmovi politike teorije polemiki a ne
univerzalistiki pojmovi, da demokratija moe biti i militaristiki, i
pacifistiki pojam, i apsolutistika i liberalna Jo dvadesetih godina
ovoga veka, upozoravao je da je demokratija izgubila sadrinsku
preciznost tim njenim univerzalizovanjem.244 Danas uviamo istu
tendenciju: osnovni pojmovi ovog kosmopolitskog ludila (demokratija,
ljudska prava, sloboda) postaju potpuno ispranjeni, puke prazne
formule, potapalice. Univerzalistika banalizacija isisala im je sadraj i
opet se postavlja zadatak da im se vrati znaenje; a to se moe samo
njihovom ponovnom istorizacijom, kontekstualizacijom i vraanjem u
istorijske kontigencije njihovog obima i domena.Treba da pomognemo
samim pojmovima da se pobune protiv svojih banalizovanih
simulakruma.
243
Pogledati dela vienijih tumaa demokratije, npr. Norberto Bobio, Budunost
demokratije, Filip Vinji, Beograd 1990, ili npr. odreenja demokratije koja navodi
Amy Gutmann u odrednici Democracy u Robert E. Goodin Philip Pettit, A
Companion to Contemporary Political Philosophy, Blackwell, 1997.
244
Karl mit, Duhovno povesni poloaj dananjeg parlamentarizma. (Die
geistesgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus in Bonner Festgabe fuer
Ernst Zitelmann, 1923, str. 413-473).
238
Prosvetiteljski Zapad tei da svoju univerzalistiku retoriku predstavi
kao univerzalnu logiku time to kritikuje svaku retorinost! Pojmovne
manipulacije su veoma bitne i rasprostranjene. Korienjem pojmova
poput meunarodna zajednica, globalni sveti sl., pokuava se sebi
pribaviti legitimitet za neogranieni intervencionizam i preoblikovanje
sveta po sopstvenim arinima. Tako se ponovo afirmie doktrina o
ogranienom suverenitetu koju je na opte zgraanje tzv. slobodnog
sveta pre tridesetak godina zastupao izvesni praktini mislilac Leonid
Brenjev tokom okupacije ehoslovake. NATO se predstavlja kao
nova Kominterna koja moe da ureuje stvari u svom dvoritu.
Poetkom dekade Fukujamina knjiga izraavala je ideju da je itav svet
njegovo dvorite. Nekadanji evro-centrizam slobodnog sveta
preoblikovao se u NATO-centrizam univerzalne, kosmopolitske,
liberalne demokratije. Pritom se liberalna demokratija gotovo potpuno
vezala za SAD kao njenog tumaa, zastupnika, branitelja i iritelja. Ali
kako Hantington upozorava: Imperijalizam je logika posledica
univerzalizma.245
Ako iskoristimo Fukoovu metodu pa uporedimo normativno
proklamovanu politiku ljudskih prava i kosmopolitske demokratije, sa
njenim realnim postignuima, tj. sa nainom na koji ti ideologemi
funkcioniu i zloupotrebljavaju se u dananjem svetu, doi emo do
poraavajuih rezultata. Problem je i to to je univerzalnost neke ideje
esto njen put ka nestajanju. Kako Bodrijar upozorava, demokratiju
moe unititi njena prekomernost. I zaista, mnogi postulati liberalne
demokratije (javnost, sloboda medija, odvojenost, multikulturalizam)
su danas u zapadnim zemljama ozbiljno ugroeni.Tamo gde je sve
demokratija i gde se sve svodi na ljudska prava, ta dva teorijska entiteta
gube smisao, pretvaraju se u prazne formule, oruje i instrument
podesan za najrazliitije zloupotrebe.246
245
Ovu tezu Hantington varira kroz celu knjigu. O tome pogledati lanak Milana
Subotia Globalizacija demokratije i civilizacijske granice: Od Treeg talasa do
Sukoba civilizacija u Filozofija i drutvo, br. 14, Beograd, 1998.
246
Da ne bude zabune, kritikovanje dananje liberalne demokratije zapadnog tipa ne
podrazumeva da autor zastupa neko drugo ureenje za drutvo u kome ivi, smatrajui
da je ono bolje, humanije, naprednije. Svaka pria o pseudo-opredeljivanju tipa mi (na
specifini nain organizovanja, sabornost, autoritarnost) ili oni (liberalna demokratija)
je potpuno nesuvisla i neozbiljna i spada u crno-belu episteme koju vladajui reim sa
239
 Liberalnoj demokratiji, teza je koju ovde zastupamo, nije potrebno i
ak joj teti takvo univerzalistiko utemeljenje. Umesto toga ona (moe
da) funkcionie i opravdava se na sasvim drugaiji nain.
4. Ljudski jezik (jezici) je (su) veliko udo. Otud je, naizgled
podjednako udno da zastupnici progresivizma nisu koristili njegov
napredak kao dokaz svojih teorija. Zaista impozantno izgleda misao o
tome da su ljudi od najprimitivnijeg ivotinjskog optenja tokom hiljada
godina razvoja stigli do tako kompleksnih i diferenciranih, dinaminih
sistema kakvi su dananji jezici. No, kljuno je da se ne radi o
jednoznanom, apriori zacrtanom i jednosmernom progresu koji je od
najprimitivnijeg stadijuma doveo (ili vodi) do nekog savrenog jezika
koji bi dozvolio savrenu jednoznanu komunikaciju i isto takvo
oznaavanje ljudi, stvari i ostalih postojeih entiteta.
Moda najznaajniji obrt u filozofiji dvadesetog veka predstavlja
takozvani jeziki obrt, liguistic turn. Na prelazu vekova mislioci poput
ranog Vitgentajna, Rasela i lanova Bekog kruga, pokuali su da
ostvare projekat ienja filozofije i filozofskog jezika od onoga to su
oni nazvali metafizikom (u Poperovoj blaoj verziji to je ono to se ne
moe proveriti), tj. da se iz jezika izbaci sve ono to onemoguava da se
jednoznanom korespondecionom teorijom istine svi filozofski problemi
ree i da se filozofiji podari jedan univerzalni fizikalistiki jezik.
Meutim, sam jezik se pokazao kao nereiv problem, kao posebni
univerzum koji stoji izmeu ljudi i stvari i koji se nikako ne da
redukovati prema zamisli logikog pozitivizma. Jezik se nije mogao
oistiti od metafizike jer bi to znailo da se oisti od dijahronije, glagola,
unutranje dinamike, dvosmislenosti, kreativnosti i ambivalentnosti koja
izvire iz razliitosti ljudi, njihovih sukoba kao i kompleksnosti i
neponovljivosti stvari i situacija. (Pomenimo injenicu da u svetu danas
postoji oko 8 000 jezika od kojih neki imaju potpuno razliite strukture i
uspehom reprodukuje u ovoj zemlji godinama. Liberalna demokratija kao polemiki
pojam/drutveni sistem je potrebna upravo za ogranienje jedne neodgovorne, auto-
destruktivne i neograniene vlasti kakva je ova koju mi danas imamo. Budui da ovo
drutvo batini odreene demokratske tradicije, kao i seanje na autohtono izborenu
ustavnost (kao ustavljanje neograniene vlasti) smatramo da postoje preduslovi da se
sami izborimo za sopstveno liberalno-demokratsko ureenje. Uticaj zapada u srpskoj
borbi za demokratiju u ovoj dekadi bio je daleko vie tetan nego to je pomagao.
240
da je potpuna prevodljivost ak i kod srodnih jezika nemogua.) Danas
je u filozofiji dominantno jedno hegelijansko, odnosno
neopragmatistiko-koherentistiko shvatanje jezika po kome su
diferenciranost i kompleksnost zapravo bogatstvo i prednost, a ne
anomalija jezika. Kao to tvrdi Riard Rorti to bogatstvo dozvoljava da
se stvarima i situacijama preko jezika prilazi na razliite i neponovljive
naine i da se stalno mogu stvarati nove redeskripcije stvarnosti i nove
jezike igre koje e verovatno bolje funkcionisati i pomagati nam da
bolje izaemo na kraj sa svetom koji nas okruuje.247
Jezike igre su neumoljivo vezane za drutvo, podneblje ili
civilizaciju u kome su spontano i tokom dugog vremena nastajale i u
kome se i dalje razvijaju. I ceo teorijski sklop liberalne demokratije
takoe se moe posmatrati kao jedna komplikovana jezika igra. Na taj
nain jo vie potkrepljujemo tvrdnju do koje smo u gornjem izlaganju
doli, tvrdnju da takozvane univerzalne kategorije treba smestiti u
drutvo, u celokupan socijalno-ekonomski i kulturni sklop u kome su
nastale, a ne na silu ih nametati drugim civilizacijama i kulturama koje
ih upravo zbog toga, iako esto na sopstvenu tetu, mogu doiveti kao
strane, nametnute i nepoeljne.
Ovakav stav o razumevanju liberalne demokratije pregnanto je razvio
u nizu svojih radova Riard Rorti. Nasuprot Jirgenu Habermasu,
najveem zastupniku savremene verzije Univerzalnog Prosvetiteljskog
Racionalizma, Rorti smatra da je renik takvog prosvetiteljskog
racionalizma danas postao suvian i smetajui. Habermasov
univerzalizam nastavlja da trai aistorijsku osnovu za zasnivanje
kategorija politike teorije, pa tako i za utemeljenje liberalne
demokratije kao najboljeg, univerzalno prihvatljivog okvira za razvijanje
nesmetane i nedistorzirane komunikacije meu ljudima i za jaanje
komunikativnog Uma kao naslea ontoloke potrebe za izmirenjem, iz
nedovrene modernosti248.
247
O savremenim shvatanjima jezika i znaaju tako shvaenog jezika u savremenoj
filozofiji pogledati Ludvig Vitgentajn, Filozofska istraivanja, Nolit, Beograd 1969;
Miel Fuko, Rijei i stvari, Nolit, Beograd 1971; Donald Dejvidson, Metafiziki ogledi,
SIC Beograd 1995, te Richard Rorty, Contingency of Language u Contingency, Irony,
Solidarity, Cambridge University Press, Cambridge 1989.
248
Pogledati Jirgen Habermas, Filozofski diskurs modrne, Globus , Zagreb 1988,
poglavlje 11.
241
 Insistirajui na zastarelosti, suvinosti i nekorisnosti distinkcija
apsolutno/relativno, racionalno/iracionalno, te moralno/instrumentalno
Rorti postavlja sebi za zadatak da pokae da (je) renik Prosvetiteljske
Racionalnosti , iako je bio esencijalan za poetke liberalne demokratije,
postao smetnja za ouvanje i napredak demokratskih drutava. Ja u
tvrditi da je renik koji sam razvio u prva dva poglavlja, renik koji se
razvija oko pojmova metafore i samo-razvia pre nego oko pojmova
istine, racionalnosti i moralne obaveznosti, bolje skrojen za ove svhe249
(Uzgred, napomenimo za velike vernike u pojam racionalnosti da Rorti
sledei Dejvidsona ne eli da izbaci potpuno taj pojam iz upotrebe ve
pokuava da ga preoblikuje i preformulie. Dejvidson je u lanku
Paradoksi iracionalnosti razvio jedno neo-pragmatiko shvatanje
racionalnosti kao unutranje koherencije.250) Pojam filozofskog
utemeljenja je jo jedan od tih nasleenih pojmova kojih se treba
osloboditi iz prostog razloga to nita nije mogue apsolutno utemeljiti;
za poetak setimo se Kantovog paradoksa da ni postojanje spoljanjeg
sveta ne moemo dokazati ve da s tim ivimo kao permanentnom
pretpostavkom.
Posmatrajui filozofiju kao uklapanje renika, u knjizi Kontingencija,
ironija, solidarnost, Rorti je razvio jedno ne-tradicionalno, ne-
metafiziko i ne-kumulativistiko shvatanje jezika, oveka i drutva.
Kljuni pojam u knjizi je kontingencija. Koristei ga, Rorti najpre
pomou radova kasnog Vitgentajna i Dejvidsona razvija jedno
nereprezentacionalistiko i nepozitivistiko shvatanje jezika kao
kontingentnog ljudskog produkta. Zatim pomou Nieovih i Frojdovih
uvida objanjava kontingentnu, uslovljenu i decentriranu prirodu
sopstva, tj. subjekta. I konano, polazei od uvenog Berlinovog eseja o
Dva shvatanja slobode, postavlja jedno kontingentno shvatanje
drutva.
Ovo svoje vienje drutva iskoristio je u eseju Prioritet demokratije
nad filozofijom, da pokae kontingentnu, a ne univerzalnu prednost
liberalne demokratije nad drugim drutvenim eksperimentima u
zapadnim drutvima. Kao to ovek nije teleoloki vrhunac prirode, tako
249
Richard Rorty, Contingency, Irony, Solidarity, isto, str. 44.
250
Donald Davidson, Paradoxes of Irrationality u Richard Wollheim James Hopkins
(ed.), Philosophical Esseys on Freud, Cambridge University Press, 1982, str.305.
242
ni demokratija ne mora nuno da bude teleoloki vrhunac razvoja
drutva. I ovek i demokratija su samo eksperimenti; ovek je
eksperiment prirode, a demokratija eksperiment zapadnih drutava koji
obeava vie od drugih. Rorti zastupa jedno decentrirano shvatanje
oveka (subjekta) kao produkta univerzuma u kome je roen i formiran a
koji se sastoji od jezika , kulture, institucija i praksi koje bi sve trebalo
da tvore jednu vie-manje koherentnu celinu. On smatra da je Makl
Sandel u knjizi Liberalizam i granice pravde obezbedio vrlo elegantne i
ubedljive argumente protiv pokuaja da se u svrhe liberalne politike
koristi izvesna koncepcija sopstva, izvestan metafiziki stav o tome
kakva su ljudska bia.251. tavie, liberalnoj demokratiji uopte nije
potreban bilo kakva metafizika koncepcija oveka koja bi mogla da
pozlui kao Arhimedova osnova za neku metafiziku koncepciju
liberalne demokratije. Rorti smatra da je demokratija prosto povezana sa
istorijsko-sociolokim opisima drutava u kojima zapadnjaci ive.
U oba svoja teksta kojima se ovde bavimo, Rorti citira isti pasus iz
Rolsovog lanka Kantijanski konstruktivizam u moralnoj teoriji.
Branei se od optubi da je u Teoriji pravde, svojoj uvenoj knjizi iz
1971, razvijao jednu metafiziku koncepciju demokratije, Rols kae:
ono to opravdava koncepciju pravde nije njena istinitost u skladu sa
poretkom koji nam prethodi i koji nam je dat, ve njegova kongruencija
sa naim dubljim razumevanjem nas samih, naih aspiracija i naeg
shvatanja da, poto nam je naa istorija i naa tradicija data kao ugraena
u na javni ivot, ona za nas jeste naa najrazumnija doktrina.252
Kljuni metodoloki pojam u Rolsovom shvatanju demokratije kao
teorije pravde kao nepristrasnosti je refleksivni ekvilibrijum. On
podrazumeva neprestano, ponovno uklapanje elemenata jednog drutva
u koherentni drutveni sistem. Nijedan od tih elemenata (pa ni Rolsova
dva principa) nema apsolutno prvenstvo u tradicionalnom smislu te rei.
Zbog toga je prvi i kljuni preduslov za funkcionisanje takvog drutva
jasna definicija teritorije i lanova tog drutva. I naravno, postojanje
251
Riard Rorti, Prioritet demokratije nad filozofijom, Koava, avgust 1994, dodatak
Riard Rorti-Filozof razbijenog ogledala, str. 11.
252
John Rawls, Kantian Constructivism in Moral Theory, Journal of Philosophy
77/1980, str. 519.
243
onog ko garantuje mogunost dalje egzistencije tog drutva, dakle
suverena.
Zanimljivo je da veina savremenih autora uopte ne razmatraju to
pitanje. Kod jednih, poput Rolsa, jednostavno se podrazumeva da postoji
homogena, omeena drava i pitanje njenog rata se uopte ne postavlja,
a kod druge vrste autora (Habermas, Held) smatra se da nezaustavljivo
idemo ka drutvu kosmopolitske demokratije u kome ratova ne bi uopte
trebalo da bude, jer e pobeda komunikativne racionalnosti obezbediti i
pobedu dijaloga nad sukobima, pa e ljudi u univerzalno pacifikovanom
drutvu izgubiti potrebu za ratom. Problem je to ratova ima jo uvek i
sve su brutalniji, a pitanje suverenosti se i dalje ozbiljno postavlja. Kako
mit ree u Politikoj teologiji: Suveren je onaj ko odluuje o
vanrednom stanju (ausnahmezustand),253 dakle onaj ko odluuje o ratu.
Fuko je, preokreui uvenu tvrdnju Klauzevica, smatrao da je politika
samo nastavak rata mirnim sredstvima; danas uviamo na sopstvenom
primeru koliko su istinite te njegove naizgled apsurdne i jeretike rei.
Mogunost rata je ipak jo uvek osnovno pitanje politike i postojanja
drave jer sav razvoj i prosperitet ne znae nita ako usled nemogunosti
zemlje da se odbrani sve moe biti pretvoreno u prah i pepeo. Dakle,
pitanje suverenosti i vazalstva se i dalje postavlja: ili ste sposobni da se
sami odbranite ili morate preneti svoju suverenost na onog ko je u
mogunosti da vas brani i odbrani. Naravno ti odnosi se predstavljaju
kao odnosi demokratskog dogovaranja, ali da li to zaista tako
funkcionie? Mnogi s pravom misle da ne funkcionie.
Pomenimo jo da je Ronald Dvorkin u knjizi Uzimati prava
ozbiljno,254 izloio jedno slino opravdanje ljudskih prava. Kritikujui
prirodno-pravni metafiziki univerzalizam tradicionalne liberalne
teorije, Dvorkin je ponudio jedno konstruktivistiko ekvilibrijumsko
opravdanje ljudskih prava, nepobitno vezano za partikularnu, odreenu
zajednicu, njenu kulturu i politike institucije.
5. Fukujamin projekat je, ini se, pri kraju dvadesetog veka doiveo
krah. Upravo smo pokazali jedno daleko obrazloenije, naunije,
253
Karl mit. Ovo je uvena prva reenica iz teksta Politika teologija.
254
Ronald Dworkin, Taking Rights Seriously, Harvard University Press, Cambridge,
Massachusetts, 1977, poglavalja 6 i 7.
244
suvislije i funkcionalnije opravdanje liberalne demokratije, koje ima tu
manu u odnosu na Knjigu to ne obeava kseroksiranje liberalne
demokratije all over the World. Knjiga nije doivela samo teoretski
neuspeh i pobijanje, ve pre svega krah na deskriptivno-analitikom
polju; naime svet uopte ne funkcioonie tako kako je Prorok mislio i
ak ide u nekim sasvim drugaijim pravcima. Sablast Istorije vraa se na
velika vrata, ovoga puta kao svest o mnotvu istorija vezanih za
partikularne civilizacije.
Druga polovina dekade obeleena je jednom drugom knjigom koja
je, izgleda, ponudila prilino adekvatan heuristiki okvir iliti paradigmu
za tumaenje globalnih odnosa. Nakon pilot-lanka objavljenog u
asopisu Foreign Affairs 1993, Semjuel Hantington je 1996.
obnarodovao izuzetno citiranu i provokativnu knjigu Sukob civilizacija.
Ovde nemamo mesta da izlaemo opirno mnogobrojne teze te
kompleksne paradigme. Osnovno za argument branjen u ovom tekstu
jeste njegovo insistiranje na ovom Rols-Rortijanskom shvatanju
liberalne demokratije kao proizvoda zapadne civilizacije koji se ne sme
naturati ne-zapadnim drutvima jer se iza tog univerzalizma krije puki
imperijalizam. Smatramo da bi Hantingtonovu knjigu bilo uputno itati i
kao paradigmu za instruisanje i opravdavanje recentne spoljne politike
SAD, pa emo ovde stoga tek probati da razvijemo nekoliko teza iz
naporednog tumaenja Sukoba civilizacija, Saveznikog stratekog
koncepta (nove NATO povelje obznanjene 24. aprila1999)255 i agresije
na Kosmet.
Prva premisa u Hantingtonovoj konstrukciji je tvrdnja o
konstantnom opadanju moi zapadne civilizacije. Zapad je u 19. veku
vladao svetom zahvaljujui svojoj demografskooj eksploziji, snanom
privredno-tehnolokom razvoju i ogromnoj nadmonosti u primeni
organizovanog nasilja. Ovaj proces je trajao do dvadesetih godina ovog
veka (Evropa), odnosno do pedesetih godina (SAD), a onda je tako
formirana mo Zapada poela da opada: prirodni prirataj zapadnog
stanovnitva je simbolian, nasuprot ogromnoj demografskoj ekspanziji
drugih civilizacija (pre svega islamske); privredni rast Zapada je veoma
umanjen, dok je sinika civilizacija doivljavala ogroman rast (ak i do
255
Alliances Strategic Concept, dokument prezentovan na proslavi 50-godinjice
NATO.
245
10% na godinjem nivou), a od sredine 80-ih zapadne zemlje su
smanjivale izdvajanja iz budeta namenjena vojnoj industriji, dok su
druge civilizacije ile u suprotnom pravcu, pretvarajui naraslu
ekonomsku mo u vojnu.
Sve ovo umanjuje sposobnost Zapada da odluujue utie na
promenu ponaanja i shvatanja drugih.256 Time se smanjuje i mogunost
NATO da intervenie gde i kako hoe i bie prinuen da mnoge
konflikte ignorie kako ne bi rizikovao ulaenje u sukob u kome ne
moe da pobedi. Otuda je prisutna tendencija omeivanja sopstvenog
prostora koja dominira u Stratekom dokumentu. Naime, u njemu se
neprestano govori o evro-atlantskoj strukturi sigurnosti i stabilnosti, a
ova sigurnost se izriito vezuje za porast, irenje i izgradnju
demokratskih institucija u naznaenom regionu. Na strani 4. jasno se
opisuje prostor u kome NATO ima interesa da sprovodi svoju rastuu
politiku ulogu: Severna Amerika i Evropa do rubnih zemalja
(Ukrajine, Rusije i mediteranskih zemalja dijaloga) sa kojima se
razvijaju partnerski odnosi.257 De facto ovo znai samopostavljenu
obavezu NATO da intervenie u ime demokratije i ljudskih prava na
Kosovu, ali ne i u eeniji, Avganistanu ili Kini (Tibetu). Naravno, gde
god bude mogao NATO e i dalje delovati titei svoje interese, ali ovim
dokumentom i Hantingtonovim shvatanjem, NATO se reava obaveze
da univerzalno intervenie po celom svetu.
Dakle, kako mo Zapada opada, tako opada i njegova sposobnost da
nametne sopstvene ideje o demokratiji, liberalizmu, ljudskim pravima.
Meutim, istovremeno opada i privlanost tih vrednosti za druge
civilizacije.258 Nekako se sve vie ovi pojmovi vezuju iskljuivo za
SAD. Ova tendencija je prisutna od kraja Drugog svetskog rata kada su
256
Sto godina posle tog vrhunca, dvadesetih godina dvadeset prvog veka, Zapad e
verovatno kontrolisati ok 24% svetske teritorije (sa maksimuma od 49%), 10% ukupnog
svetskog stanovnitva (od ranijih 48%) i moda 15-20% drutveno mobilnog
stanovnitva, oko 30% svetskog ekonomskog proizvoda (sa maksimuma od verovatno
70%), moda 25% industrijske proizvodnje (sa maksimuma od 84%) i manje od 10%
globalnog vojnog ljudstva (od ranijih 45%). S. Hantington, Sukob civilizacija, CID
Podgorica, 1998.
257
Alliances Strategic Concept, str. 4
258
Hantington pokazuje kako sinika civilizacija doivljava sopstveni ekonomski bum
kao rezultat afirmacije sopstvenih kulturnih i drutvenih vrednosti. S. Hantington, Sukob
civilizacija, isto, str. 101.
246
SAD praktino silom demokratizovale dve tradicionalno izrazito ne-
liberalno-demokratske zemlje: Nemaku i Japan, koje su ogroman
privredni i tehnoloki napredak bile doivele upravo zahvaljujui svojoj
autoritarnoj drutvenoj organizaciji.
Primer Nemake je izrazito zanimljiv zato to je ta nacija/drava
svoju specifino autoritarnu i neliberalnu politiku kulturu stvorila u 19.
veku upravo kao odbranu od dva univerzalizma koji su dominirali
zapadnim svetom: francuskog politikog univerzalizma Buroaske
revolucije koji je Napoleon svojim maem nametao Evropi, a protiv
koga je Fihte drao Govore nemakom narodu, i engleskog ekonomskog
univerzalizma laisser-faire-a, protiv koga je isti taj Fihte pisao svoju
Zatvorenu trgovaku dravu. Stoga je veliko pitanje nije li u toj zemlji,
kao i u Japanu, liberalna demokratija jedan omota, navlaka koja se
neprirodno odrava preko osnova nekih izrazito ne-liberalnih kultura, tj.
koliko bi se jo dugo zadrala kada bi se uklonile amerike vojne baze?
Svakako, druge civilizacije i kulture e prosvetiteljsku aroganciju
amerikog univerzalizma pre doivljavati kao napad na sopstveni
politiki i kulturni univerzum nego kao istinsku elju da se pomogne.259
Nasuprot Fukujami, Hantington iznosi jako dobre argumente u prilog
tezi da ekonomska globalizacija ne vodi pozapadnjaenju i poboljanju
razumevanja meu ljudima, ve upravo obratnom.260 Prema Dejvidu
Heldu,261 globalizacija u komunikaciji je ojaala oseanje nacionalnog
identiteta i razliitosti; kod ne-zapadanih naroda inicirala je reakciju na
irenje zapadnih kulturnih simbola. Globalizacija upravo moe voditi
fragmentaciji, sektatvu i jaanju dezintegracionih procesa.
259
Ovaj fenomen u kome delimino lei i jedan od uzroka srpske tragedije, mogli bismo
objasniti metaforom Britanskog nacionalnog muzeja. Naime ta institucija, jedan od
najveih razloga za ponos britanske drave, bar kako to Britanci vide, predstavlja najvei
spomenik dobu kolonijalizma, dobu u kome su Evropski narodi pod firmom irenja
univerzalnih vrednosti i prosveivanja monstruozno opljakali neverovatno bogato
naslee mnogih zemalja kojima danas ele da uvale ideologiju ljudskih prava. Autoru
se ini da dok god ta institucija nastavlja da postoji, ona e biti simbol najveeg
nepoverenja ne-zapadnjaka prema Zapadu i zapadnim vrednostima, tako da e se druge
civilizacije mnogo vie brinuti da nabave zapadno atomsko naoruanje, koje ih jedino
moe zatititi, nego da uvedu zapadnu demokratiju.
260
S. Hantington, Sukob civilizacija, isto, str. 63.
261
Dejvid Held, Demokratija i globalni poredak, Filip Vinji, Beograd 1997, str. 118 i
120.
247
 Pored toga, injenica je da zapravo Amerikancima ne odgovara
postojanje demokratija u drugim dravama ukoliko ta zemlja nije pod
njihovom direktnom kontrolom. Naime, demokratija u zemljama sa
drugaijom kulturom obino vodi jaanju tih drugaijih, ne-zapadnih
vrednosti, pa na vlast dolaze veoma ne-zapadno orijentisane politike
grupacije. Suaj Alira iz 1992. je samo najfrapantniji primer za ovu
istinu. Dugogodinja praksa amerike spoljne politike pokazuje da su se
veoma esto u takvim dravama opredeljivali za tiranina koji je u
pokornosti drao zemlju kojom vlada, uz to obino pljakajui i
uniavajui narod kojim gospodari.
Konano, kako je to ruski teoretiar Malahov primetio,262 veliki
uspeh svoje knjige Hantington duguje i injenici da je Zapadu vratio
Drugog, a time i identitet koji se uglavnom uspostavlja u opreci, razlici.
Naime, Zapadu je nuan novi hladni rat i zbog potreba ouvanja
unutranjeg legitimiteta kao i unutranje koherencije. Vojni izdaci
Zapada su opadali od polovine 80-ih, a to je povlailo mnotvo vezanih
ekonomskih problema. Da bi se legitimisalo njihovo ponovno podizanje,
nuno je pronai ili stvoriti novu spoljanju pretnju (ove mehanizme su
zapadni leviari opisivali tokom hladnog rata SAD-SSSR). U tom svetlu
se moda moe tumaiti i bomardovanje ambasade Kine u Beogradu, te
sama intervencija od 24. marta 1999. izvedena bez doputenja UN, kao
inauguracija nove, hantingtonijanske paradigme. Zapadu je jednostavno
potreban taj neki Drugi, Lucifer koji bi opravdao i ponovno pokretanje
80-ih godina stopiranog Rata zvezda.
Spoljanji Lucifer je potreban i zbog ouvanja koherentnosti unutar
NATO. Evropa polako ide ka formiranju jedne drave, kojoj je, da bi to
postala nuno da ima svoje oruane snage. Taj projekat je vie puta
dosad pokretan, ali je uvek nekako stopiran zbog NATO-a. Otud je
zanimljivo pogledati Savezniki strateki koncept. Na strani 9. izriito se
kae da NATO ostaje glavni (istiemo glavni, a ne samo vojni) forum za
konsultovanje meu saveznicima. Na str. 6. se opominje da se
bezbedonosni i odbrambeni identitet EU ostvaruje u Savezu, a na str. 16
istie nunost opstanka amerikog oruja u Evropi, pri emu se u
262
V. Malahov, Publisictika i oerki, navedeno prema M. Suboti, Globalizacija
demokratije i civilizacijske granice: Od Treeg talasa do Sukoba civilizacija u
Filozofija i drutvo, br. 14, Beograd, 1998.
248
dokumentu moe nai formulacija da je nuklearno oruje (ameriko,
naravno) esencijalna politika (!?) i vojna veza EU i Severne Amerike.
Zanimljivo bi bilo videti reakcije na ovo svih velikih humanista
dananjeg sveta koji su u ime politike ljudskih prava branili intervenciju
na Kosovu. Ako nakon ovoga navedemo i tvrdnju sa 18. strane po kojoj
je nuklearno oruje esencijalno za ouvanje mira, a da se s druge
strane istie kako je spreavanje proliferacije tog oruja (koje bi po istoj
logici trebalo da bude esencijalno za ouvanjue mira i drugih drava i
civilizacija) jedan od sutinskih zadataka Saveza, onda smo primorani da
na Habermasovu alost zakljuimo da je ovo voda za vodenicu jednog
Karla mita koji oduvek sve bolje zna: Ko kae ljudskost , hoe da
prevari.263
6. Zakljuimo: liberalna demokratija, nuena na nain kseroks
univerzalnosti nije vie moderna. NATO globalizacija joj veoma odmae
i ak spreava ne-zapadne narode da se izbore da sami unutar sebe
reavaju svoje probleme na demokratski nain. Veliki je problem to to
se borba za demokratiju uvek implicitno povezuje sa okcidentofilstvom i
to onaj deo elite koji se u svojoj zemlji zalae za demokratiju uvek
oekuje svaku pomo od NATO zemalja smatrajui da je to samo po
sebi dovoljno, jer u krajnjem sluaju NATO moe, kao u Nemakoj, na
tenkovima doneti demokratiju. Prvi je problem meutim, da li NATO
eli. odnosno ima interes za demokratijom u odreenoj zemlji (odgovor
na to pitanje niukoliko nije jednoznaan i varira u zavisnosti od
kontingentnog NATO interesa). A drugi i kljuni problem je da ta elita
shvati da je pitanje demokratije u jednoj zemlji pre i iznad svega pitanje
naroda koji ivi u toj zemlji, te da se tom narodu moraju objasniti
prednosti liberalne demokratije. Ma koliko to teko izgledalo ne postoji
drugaiji put.
263
Jirgen Habermas, Jedan rat na granici izmeu prava i morala, u elektronskom
izdanju asopisa Re, Beograd, maj 1999; re je o prevodu Habermasovog lanka iz
asopisa Die Zeit, br.18/1999
249
 POBEDNICI BEZ AROBNOG NAPITKA
ESEJ O SRBIMA I EVRO-ATLANTSKOJ
DRAVI
1. Jedan od zanimljivijih viceva tokom rata bio je sledei:
Razgovaraju dva prijatelja u sklonitu. Jedan kae: Pobogu ovee, uvidom u situaciju. Uostalom, to je priznao i vodei Miloevi pravnik,
ta nam je trebalo da se tuemo sa Amerikancima, pa oni su najaa sila
na svetu.
Ma ne brini, odgovara drugi. U Drugom svetskom ratu Nemci su
izgubili od njih, pa su postali najvea ekonomska sila u Evropi. Japanci
su takoe bili poraeni od Amera, pa su danas najvea ekonomska sila u
Aziji. ta li e tek od nas ispasti
Jeste, kae prvi, a ta ako pobedimo?
Sudei prema tvrdnjama reima, desilo se upravo to: pobedili smo!
Ouvali smo suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije, i
odbranili smo se od agresije NATO pakta, poruuju reimski mediji i
listovi. Glasovi sa opozicione scene tvrde meutim, neto sasvim
suprotno. Izgubili smo, kau oni, i to je potpuno oigledno. Kosovo, Kosovo nikada vie nee vratiti u granice Jugoslavije. Izjave amerikih
kao glavni predmet spora, vie ne pripada nama, a uz to zemlja je
bespotrebno razorena, hiljade ljudi je uzalud izgubilo svoje ivote,
zemlja je svakim danom sve blia potpunoj propasti, oterani smo u
potpunu izolaciju. Prosto, izgubili smo i nismo ni trebali da se tuemo.
Budui da normalan ovek u ovoj zemlji odavno ne veruje ni jednima
ni drugima, i poto obe strane iz manipulativno-propagandnih razloga
tee da situaciju pokau u to boljem , odnosno to gorem svetlu,
pokuajmo da vidimo ta je istina. Da li smo pobedili ili nismo?
O pobedi Srbije u ovom ratu moe se govoriti na dva naina:
1) Oficijelni reim tvrdi da je uspeo da odbrani potpuni suverenitet i
teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije, to znai da Kosovo i dalje
pripada Jugoslaviji. De iure, oni su u pravu. Rezolucija 1244 jasno istie
privrenost svih zemlja lanica (UN) suverenitetu i teritorijalnom
integritetu Savezne republike Jugoslavije i ostalih drava regiona, onako
kako je to utvreno u Finalnoj helsinkoj povelji264, to znai da kroz celu SR Jugoslaviju. Ovo e ukljuivati i pravo na logorovanje,
Kosovo ostaje deo Jugoslavije. Meutim, ni na jednom mestu u
264
Pogledati Eurobalkans, Spring/Summer 1999, str. 47.
250
Rezoluciji ime Srbija se ne pominje, pa se tako i ne tvrdi da Kosovo
ostaje u Srbiji!!! Dakle, postavlja se pitanje ta bi bilo ako se SR
Jugoslavija raspadne, te se u tom smislu mora tumaiti nedavna,
naizgled prilino apsurdna izjava gospodina Kutleia da bi Jugoslavija
nastavila da postoji i bez Crne Gore.265
De facto, meutim, reim nije u pravu, to se da uoiti prostim
potpredsednik Vlade Srbije, gospodin Ratko Markovi. On je
neposredno nakon rata u asopisu Svedok izjavio da Srbija nema
suverenitet nad Kosovom: tamo nema srpske policije niti srpske vojske,
nema srpskog sudstva, niti pravnog sistema. U meuvremenu, nema vie
ni monetarnog suvereniteta, a carinski punktovi su prvo postavljeni
prema Srbiji pa tek nedavno prema Makedoniji i Albaniji.
Uz to, iako Rezolucija tvrdi de iure suverenitet Jugoslavije nad
Kosovom, ona nigde ne predvia kada e se taj suverenitet i de facto
vaspostaviti. Protektorat nad Kosovom, teoretski gledano moe trajati do
u beskonanost. Mnogi analitiari smatraju, ne bez osnova, da e SAD
sadanje faktiko stanje na Kosovu, na neki nain i legalizovati, te da se
zvaninika (npr. gospodina Dobinsa), a naroito izgradnja kod Uroevca
najvee amerike vojne baze na Balkanu, jasno potkrepljuju takve
procene. Kad sve ovo saberemo vie je nego jasno da Srbija nije
pobedila u ratu.
2) Meutim, o (deliminoj) pobedi Srbije , moe se ipak govoriti na
jedan drugi, smislen nain. Treba uporediti predlog Sporazuma iz
Rambujea sa Rezolucijom 1244 i sa de facto situacijom u Jugoslaviji.
Podsetimo se da je odbijanje srpske vlade da potpie Sporazum iz
Rambujea bilo direktan casus belli za poetak rata. U tom sporazumu, u
Apendiksu B moemo nai sledee:
Apendiks B: Status multi-nacionalnih snaga za vojnu implementaciju
Paragraf 8. NATO personal e uivati, zajedno sa svojim vozilima,
plovilima, letelicama, i opremom, slobodno i neogranieno kretanje i
neometano pravo na korienje vazdunog prostora i teritorijalnih voda
265
NIN br. 2551, str. 7.
251
izvoenje manevara, smetaj i korienje bilo kog prostora i svega
ostalog to je potrebno za podrku, trening i delovanje.266
Ovo je veoma jasan i otvoren atak na suverenitet Srbije i Jugoslavije i
ugroavanje tog suvereniteta. Treba obratiti panju na injenicu da je
ovakav Sporazum predloen od strane nekog ko je uzeo na sebe
odgovornost da bude medijator u pronalaenju mirnog i pravednog
reenja za koflikt na Kosmetu. Dakle, radi se o jasnoj zloupotrebi
pozicije medijatora za realizaciju sopstvenih interesa i ciljeva (iz ovoga
bi narodi Balkana jednom trebalo neto da naue). Zbog ega bi se inae
zahtevalo slobodno i neogranieno kretanje i neometano pravo na
korienje vazdunog prostora i teritorijalnih voda kroz celu SR
Jugoslaviju, a ne samo na Kosmetu? Teko da bi bilo koja vlada u
Srbiji, u tom trenutku mogla da prihvati dokumenat sa ovakvom
sadrinom. Nakon odbijanja srpskog reima da potpie Sporazum,
NATO je zapoeo rat.
Rezolucija 1244 i Vojno-tehniki sporazum potpisan u Kumanovu,
ukljuuju jasne propozicije o prisustvu KFOR-a (dakle ne samo NATO
snaga), samo i iskljuivo na teritoriji Kosova. U tom smislu se s pravom
moe tvrditi da je reim uspeo da sauva i de iure i de facto suverenitet
nad ostatkom Srbije i s te strane se s pravom moe tvrditi da smo
pobedili. I naravno, ostali u potpunoj izolaciji, okrueni sa svih strana
zemljama koje su ili lanice NATO, ili aplikanti za lanstvo u njemu, ili
konano njegovi protektorati; sve ukupno, oko 80 000 NATO vojnika.
Sasvim je drugo pitanje koje su konsekvence te pobede i koliko e dugo
ona trajati pre nego to NATO ponovo krene da nas na silu uteruje u
procese evro-atlantskih integracija, odnosno kako bi mi trebalo da se
prema svemu odnosimo.
Zasada moemo da zakljuimo da su strahovanja junaka iz vica bila
sasvim opravdana: pobedili smo (makar delimino), sauvali dravu
(dodue okrnjenu), ali i utonuli u jo dublju izolaciju i ekonomsko i
socijalno propadanje drutva.
2. Pitanje suvereniteta je zaista najznaajnije pitanje za razumevanja
specifine pozicije Srbije. Postoji mnotvo uzroka i razloga koji mogu
objasniti ovaj poseban status Srbije tokom poslednjih deset godina,
266
Pogledati na http://www.state.gov/www/regions/eur/ksvo_rambouillet_text.html
252
odnosno od poetka tranzicije nekadanjeg istonog bloka. Pomenimo
samo neke.
1) Pre svega seanje na izuzetan ekonomski napredak i bogat ivot u
SFRJ, a koji nije bio zasnovan na velikom radu (ve velikim delom na
spoljanjoj pomoi, to je nepoznato irim narodnim masama),
komunistiki period nije zabeleilo kao doba sa kojim to pre treba
raistiti; naprotiv, Srbi nisu teili ka menjanju sistema u kome su dobro
iveli. Ostali narodi iz komunistikog sveta su pohrlili ka
demokratizaciji ne toliko zbog nje same, ve pre svega zato to je ona
simbolizovala bolji ekonomski ivot.
2) Multinacionalni karakter SFRJ, kao i SRJ; ovaj inilac je vodio
potiskivanju svih socio-ekonomskih pitanja na drugo mesto i reavanju
(ili bar simuliranju reavanja) napetih meunacionalnih odnosa kao
primarnog pitanja.
3) Unitaristiki karakter srpskog nacionalizma, za razliku od
separatistikih nacionalizama ostalih ex-jugoslovenskih nacija, vodio je
ka (samo)identifikovanju Srba sa (SFR)Jugoslavijom, a time i sa
politikim sistemom koji je u njoj vladao.
4) injenica da su najvei deo partizana inili Srbi vodila je ka
srpskom prisvajanju revolucije, a time i (SFR)Jugoslavije kao njenog
produkta.
Svi ovi uzroci, doveli su do toga da Srbi nisu hteli da se direktno i
bezrezervno ukljue u talas tranzicije koji je 1990. dominirao u bivim
komunistikim zemljama, a koji je ustvari znaio politiku, ekonomsku i
kulturnu vesternizaciju tih drutava. Procesi i konsekvence koji su
usledili tokom raspadanja bive Jugoslavije, dodatno su doprineli ovom
anti-zapadnom raspoloenju. Ne treba zaboraviti ni da su pre svega
ekonomski rezultati tranzicije (naroito u susednim zemljama i u Rusiji)
tokom prvih pet godina bili poraavajui i dodatno su poveali strah kod
naih graana. Taj strah je posluio kao izvanredan materijal
Miloevievom reimu za najrazliitije manipulacije. Pored toga,
ponaanje Zapadnih zemalja u raspadu Jugoslavije i posebno njihov
tretman Srba, bili su, a i dalje su daleko od legalnosti i potovanja
demokratskih principa i utvrenih meunarodnih normi. Naroito su
ekonomske sankcije, koje u razliitim vidovima traju ve osam godina,
uveliko potpomogle ksenofobiju i homogenizovani strah Srba za
253
ouvanje suvereniteta svoje drave i identiteta svoje nacije.267 Miloevi
je odravao i potpirivao ovaj strah, kao najznaajniji izvor svoga
legitimiteta i svoje nekontrolisane moi.268
Izvestan crte neimenovanog autora, tokom rata je bio veoma
popularan meu Srbima. Radi se o varijaciji na popularni strip Asteriks.
Asteriks i njegovi Gali iz malog normandijskog sela su poslednje pare
Evrope koje odoleva svemonoj rimskoj sili. Sve ostalo je okupirano. U
ovoj verziji, godina je 1999. i opet je cela Evropa okupirana, sem malog
sela Singidunuma iji se itelji hrabro odupiru amerikoj okupaciji. Ovaj
crte moe se posmatrati i kao srpska propaganda i kao jo jedan dokaz
srpske opinjenosti samima sobom. Ali, ako uraunamo one gore
navedene razloge koji su doveli do specifinog poloaja Srbije, i ako se
podsetimo radikalnog shvatanja Zbignjeva Beinskog po kome je
Evropa danas ameriki protektorat, videemo da ovaka slika
Singidunuma, kao metafore za celu Srbiju, zaista na izvestan nain
odgovara realnosti.
Tano mesec dana nakon poetka bombardovanja Jugoslavije, u
Vaingtonu je odrana velika konferencija, prvobitno zamiljena kao
proslava pedesetogodinjice NATO. Ono to je trebalo da bude samo
proslava godinice jednog odbrambenog saveza, pretvorilo se zapravo u
267
Ovde je dobra prilika da se progovori o jednoj bitnoj zameni teza koja dominira na
naoj teorijskoj sceni. Svesni smo dominacije diskursa koji istie ekstremnu
suprotstavljenost iracionalnog, organicistikog i kolektivistikog nacionalizma sa
jedne strane, i racionalistikih i individualistikih ljudskih prava sa druge. Previa se
ili ignorie kljuni problem; naime, ljudi su se od davnina udruivali u zajednice upravo
da bi mogli da odbrane i zatite svoja individualna ljudska prava. Vremenom je taj ivot
u kolektivu stvarao i odreene zajednike, kolektivne odlike i kolektivne identitete, kao
to su, naprimer, dravni,verski i nacionalni... Istorija balkanskih naroda, gde su Srbi po
stradanju zaista ekstremni primer, naroito je bolna upravo kada je posmatramo sa te
strane. Ostati na Balkanu bez drave znai biti vekovima ostavljen na vetrometini
nemilosrdnih svetskih sila, i potpuno zavisiti od njihove (ne)milosti. Tek takvo
traumatino istorijsko iskustvo bezdravnosti, moe adekvatno objasniti toliku
privrenost Srba svojoj naciji i dravi. I jedno i drugo su upravo vidovi i naini ouvanja
svojih individualnih i kolektivnih ljudskih prava.
268
Sudija Vueti s pravom istie da je zemlja ve skoro deset godina u neprekinutom
Vanrednom stanju, koje se karakterie izrazitom dominacijom izvrne vlasti, ali i on
proputa da uvidi da su toj uzurpatorskoj izvrnoj vlasti graani spremni da progledaju
kroz prste sve dok se njena vladavina legitimie dravnim razlogom-ouvanjem drave i
nacije.
254
savremenu verziju Filadelfijske konvencije iz 1878. gdine. Kao to su
nekada Oevi utemeljivai od konfederacije ili saveza amerikih drava
postepeno izgradili vrst dravni savez, federaciju SAD, tako su na
Konvenciji u Vaingtonu sa usvajanjem tzv. Stratekog koncepta
Alliances Strategic Concept, savremeni utemeljivai postavili osnove za
jednu Evro-atlantsku dravu.
Ova tvrdnja moe nekome izgledati preterana: evropske drave i
dalje postoje, ak se EU i dalje izgrauje kao pokuaj zajednice
evropskih naroda koja bi mogla da parira amerikoj snazi Meutim,
ako sledimo kategorije klasine politike teorije, prema kojoj je za jednu
dravu osnovno da poseduje jasno ogranienu teritoriju, odnosno
definisane granice unutar kojih postoji suveren koji jedini ima legitimno
pravo na upotrebu (pre svega vojne) sile, onda bez problema moemo
ovaj dokument smatrati prvobitnim ustavom jedne Evro-atlantske ili
NATO drave. Analizom dokumenta pokuau ukratko da potkrepim
ovu tvrdnju.
Najpre bi valjalo da se setimo da je i Oevima utemeljivaima
najbitnije bilo da federalna vlast stupi u direktan kontakt sa individuama,
a ne da drave lanice i dalje budu posrednik u toj komunikaciji (bolje
rei praktikovanju vlasti).Radi se o klasinom novovekovnom
apsolutistikom pristupu, gde se suverenitet na jednoj teritoriji
uspostavlja suspenzijom dotadanjih partikularnih suvereniteta. U
Evropi su monarsi apsolutisti integrisali svoje monarhije time to su
suspendovali i redukovali prava svoje vlastele i plemstva. Savremeni
pandan toj intenciji je teorija ogranienog suvereniteta, prema kojoj
jedan instrumentalizovani sud poput Hakog tribunala ima direktnu
jurisdikciju nad pojedincima, ignoriui i suspendujui pravne sisteme
pojedinih zemalja. Iako je ustanovljen kao organ Saveta bezbednosti
UN, Tribunal deluje samo tamo gde se prostire domen NATO snaga, te
je praktino to vie organ ove NATO drave nego istinski organ UN.269
269
Zanimljivo je da celokupna zloupotreba prava i pravnih naela i institucija od strane,
pre svega, SAD na frapantan nain potvruje Marksovu tezu o pravu kao instrumentu
vladajue klase. Postoji itav jedan sistem mehanizama (selektivna upotreba pravnih
normi, njihovo ignorisanje i zaobilaenje) putem kojih se pravo uzurpira i
zloupotrebljava. SAD su, naprimer,odbile da priznaju jurisdikciju Suda za ratne zloine
koji je kao meunarodni organ formiran u Rimu, a s druge strane su inicirale
ustanovljenje Hakog tribunala koji slui kanjavanju i satanizaciji pre svega Srba, ali po
255
 Strateki koncept zaista ima formu ustava, sastavljenog od 65
lanova. U lanu 1. navodi se da su ovaj dokument na aprilskom samitu
prihvatili i odobrili predsednici vlada i drava lanica. Ve u lanu 3,
nagovetavaju se novi zadaci, napori i sutinski nove aktivnosti
NATO, pa se dva puta pominje Evro-atlantski region, dok se u lanu
4. otvoreno navodi ono to je mnogo bitnije: (NATO) mora, iznad
svega obezbediti politiku volju i vojna sredstva kakva se zahtevaju za
ceo domen njegovih misija. Ako obratimo panju na injenicu da je 85
% vojnih sredstava korienih u agresiji na Jugoslaviju bilo amerikog
porekla, i ako imamo podatke o tome kako se proces odluivanja
(decision-making) unutar NATO odvijao tokom iste te agresije270,
dobijamo zastraujue nagovetaje budunosti ostvarivanja te politike
volje u Evro-atlantskoj dravi. Naravno, sve se to zasniva na
zajednikim vrednostima demokratije, ljudskih prava i vladavine prava
lan 6; no, moramo se setiti ubedljive tvrdnje Karla mita da su svi
pojmovi politike teorije izrazito polemiki (izvorno znaenje rei
polemos je rat). Nedavna agresija na SRJ je odluujue pokazala kako se
univerzalni, apstraktno metafiziki pojam ljudskih prava koristi kao
jednostrani instrument za napad na suverenu dravu.
Isti ovaj lan 6, bitan je i zato to ograniava odgovornost NATO za
mir i stabilnost na ovaj region; misli se na evro-atlantski region. Ovo
je jedan od kljunih momenata za razumevanje savremene amerike,
odnosno NATO politike. U politikoj teoriji ovo se da uvideti na
pomeranju od Fukujame ka Haningtonu. Naime, sa ovako ogranienom i
definisanom teritorijom, koja se poklapa sa teritorijom zapadnog
hrianstva, ali se protee i na neke teritorije od vitalnog interesa
(termin veoma zastupljen u Stratekom konceptu) za NATO zemlje,
Amerikanci reavaju nekoliko problema:
potrebi i drugih naroda Balkana. Aleksandar Hamilton je tvrdio da e federalnoj vlasti u
SAD biti dovoljno da dri ma i kesu(vojnu silu i poreze kao ekonomsku silu), da bi
mogla da preuzme voenje drave u svoje ruke. SAD u ovoj Evro-atlantskoj dravi
imaju skoro ceo ma, a i veliki deo kese, tako da mogu da sprovode svoju volju,
onakvim vienjem prava koje njima odgovara.
270
Pogledati asopis Vreme br.451, str. 9. Od poetnog konsenzusa prilikom donoenja
odluka, vrlo brzo se prelo na sistem odluivanja po kome je general Vesli Klark
konsultovao samo kljune lidere, a one za koje je znao da e se protiviti gaanju
odreenih ciljeva nije vie ni konsultovao!
256
1) Definiu jasnu teritoriju unutar koje su odluujue dominantni, jer
praktino imaju monopol na upotrebu vojne sile. Dosada su na sve
naine ometali pokuaje formiranja WEU odnosno zdrunih vojnih
snaga EU, a u Konceptu stoji da je formiranje takvih snaga mogue
samo pod okriljem NATO lan 18.
2) Evropskoj uniji je jasno naznaeno da je zavisna od amerikog
nuklearnog oruja. U lanu 63, kae se da nuklearno oruje ini
sutinsku politiku i vojnu vezu ovih zemalja i da stoga mora ostati u
Evropi, a u lanu 42, da je ovo oruje vitalno za bezbednost Evrope. EU
teko pokuava da stvori svoj identitet, a on se obino ostvaruje naspram
onog drugog sa kojim se borite. Brojni sluajevi pravih carinskih ratova
izmeu EU i SAD (sluaj banana, amerike hrane proizvedene od
biljaka i ivotinja sa genetskom mutacijom, sluaj Koka-kole), mogli bi
da znantno doprinesu jaanju evropske kohezije naspram SAD. Stoga je
izuzetno bitno stvoriti nekog treeg, zajednikog neprijatelja
(zajednikog Drugog), ija bi pretnja drala Evropu u stanju poslunosti
i potiskivala ekonomske probleme na drugo mesto pred pitanjima
sigurnosti. I zaista, u jednom hipotetikom ratu Evrope sa recimo
Rusijom ili Kinom, oigledno je da bi amerika pomo bila sutinska.
3) Ovako definisane granice daju Amerikancima opravdanje za
intervenciju u Bosni i na Kosovu i za neintervenisanje u eeniji, Kini
ili u Istonom Timoru. Poslednje tri pomenute zone nisu u Evro-
atlantskom regionu, ne utiu direktno na interese NATO zemalja, kako
su odreeni u Stratekom konceptu, te ih stoga nita i ne obavezuje na
intervenciju.
Granice ove drave odreene su lanovima od 33 do 39. Granice u
Americi su jasne i obuhvataju teritorije SAD i Kanade. U Evropi se one
opisuju na sledei nain: lan 35. odreuje znaaj Partnerstva za mir, te
na taj nain ukljuuje u NATO strukturu drave koje su lanice
Partnerstva; lan 36. posebno objanjava odnos prema Rusiji , a lan
37. odnos prema Ukrajini, naznaavajui da su praktino granice sa
ovim zemljama i granice Evro-atlantskog regiona.271 lan 38. posebno
se osvre na afrike zemlje Mediteranskog dijaloga, kao na podruje od
271
Zanimljivo je da se u ovom drugom lanu navodi podrka suverenitetu i integritetu
Ukrajine, a da toga nema kada je Rusija u pitanju! Ovo izuzetno podgrejava spekulacije
o geostratekim planovima SAD kad je re o Rusiji.
257
specijalnog interesa za NATO. I konano, lan 39 koji se bavi
proirenjem Alijanse otvara vrata za formalno ulanjenje svih
demokratskih zemalja ije bi primanje zadovoljio ciljeve NATO
sporazuma. ta znai ova odredba o demokratskim zemljama, imali smo
naalost prilike da vidimo nedavno na predsednikim izborima u
Makedoniji gde je OEBS priznao i verifikovao oigledan falsifikat, da bi
promovisao pro-amerikog kandidata.272 Jo je apsurdnije bilo obraanje
predsednika Klintona, neformalnog efa ove nove drave, u Sofiji, 21.
novembra, kada je istakao Bugarsku kao svetli primer zemlje u kojoj se
potuju prava nacionalnih manjina i na koji bi komije u Srbiji trebalo da
se ugledaju. Ta ista Bugarska je u poslednjih dest godina bila promoter
izuzetno agresivne ovinistike politike koja je proterala na stotine
hiljada Turaka iz zemlje, dok su mnogi bili naterani da pokrste svoja
imena. Postavljati pitanje makedonske nacionalne manjine smatra se u
toj zemlji za vrhunski hibris. Ali sve je to nebitno, ako je Bugarska
izuzetno kooperativna prema zahtevima NATO alijanse; izgleda da je to
jedino merilo demokratinosti koje Amerikanci uvaavaju.
3. Tokom bombaradovanja, NATO lideri su neprestano koristili
termin intervencija. Po klasinom meunarodnom pravu, radilo se o
jasnom napadu, agresiji nekoliko zemalja na jednu suverenu dravu.
Meutim, ve po ovom diskursu se videlo da je unutar ove nove drave
klasino meunarodno pravo neto to se vie ne priznaje. Od ius
gentium, ne prelazi se kao to ovdanji kritiari Novog Svetskog Poretka
misle na ius cosmopoliticum, ve, bar deklarativno ili kao pokrie za
zavoenje pravde, na ius civitas u ovoj novoformiranoj dravi. Oni
zaista svoju akciju nisu smatrali za rat sa neprijateljskom dravom, ve
za unutranju policijsku intervenciju, za pokuaj disciplinovanja
mangupa koji ne prihvata nova pravila igre.
Kada analiziramo situaciju unutar ove nove drave, NATO ima skoro
potpuni legitimitet u zavoenju tih novih pravila igre, po kojima je ova
organizacija vrhovna policija unutar nove drave i uvar bezbednosti na
granicama. Sve zemlje i svi narodi su, bilo preko direktnog lanstva u
NATO, bilo preko indirektnog lanstva kroz EU i na taj nain u WEU
(buduim vojnim snagama EU, moguim samo kao deo NATO
272
Pogledati NIN br. 2551, str. 46.
258
strukture), bilo preko Partnerstva za mir (iji je lan ak i Belorusija), ili
konano kao aplikanti za lanstvo, dali svoju saglasanost i priznali
vrhovnu politiku i vojnu premo NATO. Svi sem Srba. Zbog gore
navedenih razloga, Srbi su jedini ostali u direktnoj konfrontaciji sa
NATO pa su i zasnovali svoju nacionalnu i dravotvornu politiku
nasuprot NATO. Rezultat takve politike je injenica da je srpski etniki
korpus (gde spadaju i Crnogorci kao posebna nacija) faktiki podeljen u
pet drava. etiri dela tog prostora su ve ukljueni u NATO dravu:
Hrvatska, a sve vie i Crna Gora,273 preko svojih legitimnih
predstavnika, Kosmet i Republika Srpska kao protektorati. Ostala je
samo centralna Srbija sa Vojvodinom, kao jedini prostor koji nije
prihvatio NATO dravni poredak. Otud je ovaj crte sa Singidunumom
(ovde Srbijom) kao jedinim neokupiranim mestom u Evropi, zaista
verodostojan.
Meutim, ako uporedimo situaciju Asteriksa i njegovih suseljana sa
naom dananjom situacijom uoiemo dve bitne razlike:
1) Ove dve prie se odvijaju sa vremenskom distancom od dve
hiljade godina. Danas je apsolutno nemogue iveti van savremenih
globalnih tehnolokih i ekonomskih tokova, to Srbija ve skoro deset
godina pokuava.
2) Srbi nemaju magini napitak koji bi reio sve njihove silne i
nagomilane probleme; nemaju, naime, njegov dananji pandan-atomsko
naoruanje, koji bi im za poetak omoguio odbranu od NATO pakta
kao evidentnog agresora.
Kada sam gore govorio da smo delimino pobedili, insistirao sam na
tome da je ta pobeda verovatno pobeda na kratke staze. NATO drava e
najverovatnije nastojati da nas na silu i po svaku cenu ugura u svoje
procese integracije. 274 Poslednji rat je pokazao da Srbija nije sposobna
273
Iako formalno i dalje u SRJ, Crna Gora je, zahvaljujui uzurpaciji savezne vlasti od
strane Miloevia, faktiki vie vezana za SAD, nego za Srbiju. Izjave amerikih elnika
i naroito priprema planova za odbranu Crnu Gore od Miloevieve agresije (pogledati
NIN 2551, str.14.), direktno potvruju da Amerikanci ve vide Crnu Goru kao podruje
pod sopstvenom jurisdikcijom. Ekonomska pomo koju lideri ove republike trae i
dobijaju od SAD svedoi o tome da se takav stav Amerike prihvata kao legitiman.
274
Mada postoji i druga varijanta; mogue je da, kao to je nekada Jugoslavija
napumpavana da bi izgledala kao rajski mamac za sve komunistike zemlje, isto tako
sada treba Srbiju uiniti crnom rupom, strailom koje e plaiti sve neposlune unutar
259
da se trajno odbrani od nasrtaja NATO-pakta. Uz svo junako dranje
VJ, pokazalo se da danas svijetlo oruje igra mnogo veu ulogu no u
vreme Manduia Vuka. Rat se zavrio nakon to su nam oni nekoliko
puta razbili kompletan energetki sistem. Jesmo li mogli od toga da se
odbranimo? Oigledno je da nismo. Uostalom, kako se i u stratekom
dokumentu to kae(lan 62, Stratekog koncepta), danas samo
nuklearno oruje moe da obezbedi mir i stabilnost jednoj zemlji.275. Mi
ga naalost nemamo i tu prestaje svaka pria o naoj sposobnosti da se
trajno odbranimo.
U Srednjem veku , kada su se stvari u politici zvale pravim imenom,
ako jedna zemlja ili njen suveren nisu bili sposobni da se sami odbrane
od najezde vee sile, stupali su u vazalni odnos sa silom koja je to mogla
da im obezbedi. Ugovori o vazalnom poloaju jasno su i precizno
odreivali prava i obaveze vazala prema sizerenu.276 Na vladar je tokom
rata pokuao da zasnuje savremeni vazalni odnos sa Rusijom.
Oigledno, u tome nije uspeo: Rusi nisu spremni da rizikuju otvoreni
sukob sa NATO paktom da bi nas zatitili. Njih se evidentno ne dotiu
kuknjave naih geopolitiara da se majka Rusija brani na Kosovu.
Dakle, ostaju nam dve opcije.
1) Da i dalje iracionalno i slavno opstajemo u kompletnoj izolaciji i
sluimo kao negativan primer dok nam propada i zemlja, i ekonomija, i
to je najgore i stanovnitvo, a da nam Amerikanci i dalje komadaju
zemlju i da nas uteruju u integracione tokove tek nakon to su nas
razdvojili u pet, est ili vie drava;
2) Ili da i mi , kao i svi drugi stupimo u vazalni odnos sa
Amerikancima. Danas se to zove ukluivanje u integracione, globalne,
demokratske tokove. Meutim, oigledno je da u jednom NATO
paktu ili nekoj drugoj, mnogodravnoj zajednici jedna Belgija, ili sutra
Makednija, ne moe da ima isti znaaj i teinu kao SAD, te se termin
vazalstvo u mekem i modifikovanom znaenju sa pravom moe
Evro-atlantske drave, kako bi npr. Klinton mogao da pokae Bugarima kako izgleda
onaj ko nije dobar, demokratian
275
Pri emu oni insistiraju na zabrani proliferacije tog oruja, to znai da druge zemlje
ne smeju da uivaju u miru i sigurnosti, odnosno da za njih moraju da se obrate
amerikoj zatiti.
276
Tako je naprimer i knez Lazar pre no to je slavno izginuo na Kosovu dugo bio
Ugarski vazal.
260
koristiti.277 Naravno, moralistiki diskurs o demokratiji, ljudskim
pravima uinio je svoje, pa ak i Amerikanci moraju da trae neko
takvo pokrie za svoje akcije. Snaga javnog mnenja ipak nije
zanemarljiva. Ukljueni na takav nain u NATO dravu, izgubili bismo
znatan deo svoje suverenosti, ali bismo sauvali jedan, kakav-takav
manevarski prostor unutar koga bismo mogli da traimo svoje mesto. Uz
pametniju politiku, sa drugim manjim zemljama, mogli bismo da putem
lobiranja i diplomatske borbe postignemo neka relativna poboljanja
Naroito bi uputno moglo da bude igranje na kartu sukoba SAD i
Evrope.
No, po svemu sudei od svega ovoga nee skoro biti nita. Vladavina
predsednika Miloevia je takva da podrazumeva kompletan suverenitet
(njegov, a ne na, iako ga mi tako doivljavamo zbog injenice da je
gospodin Srbin, a ne, recimo, Amerikanac) nad celom teritorijom nad
kojom vlada. Strategija Amerikanaca je da mu oduzimaju deo po deo
teritorije (kao u Bosni), a njegova da svaki deo na kome nema potpunu
vlast, odseca kao delove tela obolele od gangrene (kao Crnu Goru npr.,
ili ranije Sloveniju ). Rezultat oba procesa je da gubimo i teritorije i
narod i sve to je vekovima postizano i stvarano. Strah naroda za dravu
se i dalje poveava, a Miloevi i dalje na tome gradi svoj legitimitet ne
objanjavajui ljudima pravo stanje stvari .278 Budui da nismo sposobni
da se odbranimo, logini zavretak tog procesa je potpuno komadanje
srpskog prostora i mogue, veliko odumiranje, pa ak i izginue naroda.
Sa ovakvom decizionistikom politikom odbrane potpunog, neokrnjenog
277
Ovaj termin je ak pomenuo i Zbignjev Beinski u knjizi Velika ahovska ploa koja
se nedavno pojavila i kod nas u izdanju CID-a iz Podgorice
278
Ovom stanju stvari znatno doprinosi opozicija. Prvo, onaj deo opozicije koji
neopravdano optuuje predsednika Miloevia da je nacionalista, to gospodin oigledno
nije. Na taj nain oni odravaju i pojaavaju niim zaslueni Miloeviev legitimitet u
srpskom narodu, jer mu pomau da dri monopol na najznaajnije pitanje srpske
politike. Drugo, oni nastavljaju da priaju narodu amerike bajke o izgradnji humanog,
multikulturalnog, demokratskog drutva civilizovanih naroda, u koje mi samo treba da se
ukljuimo i u kome po automatizmu svi poinju da ive bolje. Ovakve nebulozne prie
su kontraproduktivne, zato to ljudi vide da situacija u tom svetu uopte nije takva, ve
se radi o nasilnikoj hegemoniji jedne sile kojoj je do demokratije u globalnim tokovima
stalo koliko do lanjskog snega. Umesto da pospeuju konfuziju u glavama ljudi,
opozicioni lideri bi trebalo da iznesu narodu pravo stanje stvari, dakle da objasne da i mi
moramo da zasnujemo neku vrstu prinudnog (polu)vazalnog odnosa, da bismo sauvali
ono to jo uvek imamo. Pre svega narod, koji je strano izginuo u ovom veku
261
suvereniteta, koja, iako moralno i pravno opravdana, stoji u potpunoj Summary
nesrazmeri sa naim snagama i mogunostima, nek nam je Bog na
pomoi. Mia urkovi

DICTATORSHIP, NATION, GLOBALIZATION

Mia urkovis book Dictatorship, Nation, Globalization is a collection of

eight interdisciplinary essays that enter deeply in the territory of social
philosophy, political theory, theory of mass culture, studies of
nationalism...Those essays were created in a ten-year period of studying and
living in one of the most turbulent places in the world. The author has tried to
grasp a multitude of changes in global and local relations that marked the last
decade of the twentieth century. Three concepts extracted in the title are the red
thread that is laid through all essays: these concepts are the most mentioned in
the last ten years and in a way they have influenced the lives of people in Serbia
in this period (Milosevis dictatorship and position of Serbian nation in the
time of globalization).
First essay is Dictatorship of Simulacrums Slobism as Innovated System of
Political Dictatorship. Here the author presents a strong thesis that Slobodan
Milosevi developed and practiced a new system of dictatorship in Serbia that
does not fit into any of the dictatorship forms known before. The author calls it
Dictatorship of Simulacrums. The essay consists of three parts. The first part is
a descriptive analysis of Slobism in all its aspects. The basic idea is that
Milosevi developed a system of simulacrums of which the most important of is
the simulacrum of opposition, which he made into protective armour. This
armour has two elementary functions: first, it gives him pseudo-democratic
legitimacy, and than, it serves as demobilizing mechanism for the citizens, that
does not let the oppositional energy of the people canalizes in the direction of
changing the system. It is assumed that, in the time of pre-transitional
conditions, concretely in the period of the end of a one-party system, when it
was felt that social changes must start, Milosevi prevented a real democratic
organization of society by directing pseudo-pluralisation himself. Instead of
letting parties, non-governmental organizations, syndicates and medias develop
independently and spontaneously in grass-rooted form, communists secured the
complete political area for themselves with a system of direct and indirect
simulacrums and, by controlling it, delayed social changes for the whole
decade. The second part of the essay is a comparation of this system with
classical systems of dictationship simple, cezaristic and totalitarian that
Franz Neumann described in his famous essay. A detailed analysis shows what

262 263
Slobism shares with some of those systems, but it turns out that it does not fit in
any of them and that it is really an innovative technique. In the third part, it is
shown, by analyzing Milosevis strike on opposition in May 17, 2000, how
this whole social system functions in a moment of crises. Mechanisms from the
so-called scale of Slobism are being analyzed, i.e. how controlled pseudo-liberty
of media and parties is being permitted and how, in the moments of crises, it is
being suspended without greater problems so that these indirect simulacrums
could be returned in a previously set frame.
The second essay is Pop-politics and Pop-ideology. In it, the author
expresses an idea about pop-politics and pop-ideology as a special discipline
and a special field of study. Starting point is that education, paideia, and with it,
the ideologizing of the people, is more and more conducted though powerful
mass media and popular culture, instead of classical mechanisms of
ideologizing and education, as have been school, church and customary.
Therefore, ideologization and manipulation of ones own citizens as well as
citizens of other countries is accomplished through all forms of elite and
especially mass culture as are films, music, literature, comics... First, socio-
philosophical basis for this kind of process are analyzed; the author finds them
in the change of function of public opinion and parliament democracy described
by Carl Schmitt and Jrgen Habermas. In the other part, first are presented basic
mantras of contemporary left-liberal ideology and then it is analyzed on a
multitude of examples how these mantras are infused in ones head. The author
analyses cultural cold war between USA and USSR that was waged in the field
of the pop-politics, and than contemporary film industry with an accent on
Disneys movies; the death of rock and roll is also analyzed, as is its
replacement with escapist techno matrices. Of course, emancipative and critical
potentials that exist in these medias are also being analyzed and the author is
giving the example of Lars Von Trier movies.
The third essay is Nationalism and Popular Music. Fundamental question
that is posed in this essay is whether Milosevi was a nationalist. The author
starts by pointing out the tremendous complexity of this question. In order to
clarify what it means to be a nationalist and how this term is treated in recent
works, the author views basic trends in studies on nationalism in the last ten
years. First, he points great complexity and wideness of area covered by the
term nationalism. The modernist paradigm in theory of nationalism is explained
and its drawbacks are criticized. Then the problem of relations between
nationalism and globalization is explained and it is shown why, exactly in the
time of larger proliferation and culture mixing, comes to an explosion of
nationalism. Finally, the cultural movement in liberal theory that advances
classical liberalism by emphasizing need for cultural and national identity
(liberal nationalism) is pointed at. Only when he has set this ground for
264
scientific understanding of nationalism, the author returns to the basic question.
Analyzing the period of Milosevis rise in global and local context, the writer
shows a complex attitude of Slobodan Milosevi towards Serbian nationalism
and proves that Milosevi was not a nationalist. Culture and, above all, popular
music is emphasized in order to point that Milosevis regime didnt have
anything of classical protectionist nationalistic policy, but on contrary, it
affirmated foreign elements; Milosevi, as well as his wife, was closer to
international titoistic Yugoslavian ship than Serbian nationalism.
The forth essay Culture Industry and National Identity Problem brings out
some of the, still emphatically present questions about Serbian identity as a
cultural-ethnical nation and identity of Serbia as political community. The
author again uses field of popular music and explains why it is an extraordinary
indicator of more complicated social and political subjects. He leads us to the
question of the status of oriental elements in Serbian popular music and music
in Serbia. There are five theses about presence of these elements and a review
of Serbian music and music in Serbia. Conclusion is that those oriental elements
are legitimate part of both identities and that bringing these identities down to
so-called umadijska dvojka pattern is wrong. The main problem is how to
put these elements to their proper measure and improve their artistic handling,
and whit it, creating popular music of higher quality.
The essay Supervision and Hustling was created in the autumn of 1999 and
it fallows very specific political and media development in Serbia right after the
war on Kosovo. The author is spotting the tendency of a complete denuding of
regimes nature that openly, as well as discursively and practically, discloses its
own value system under the changed socio-economical circumstances. The
monstrous production of Pink television is analyzed and there is a detailed
description of manipulative techniques that are conducted through certain quiz
show created in that house. But the author broadens his research by analyzing
many other aspects of Milosevis manipulation through the mass media. To
that point, a detailed research on manipulation through humor, sexuality, quiz,
popular music, etc. is undertaken. At the end, it is shown that there is an ideal-
type pattern for girls and boys that developed in Slobism; also in a specific way
the paradigm of a man has changed as the wars ended.
The sixth essay is named Discourse on Turbo-folk. It is imagined as a
critical analysis of two recent works concerning problems of popular music in
Slobism; it is Eric Gordey`s book Culture of Government in Serbia and Ivana
Kronjas Deadly Shine. The author emphasizes good sides of these works, but
also a lot of defaults and one-sidedness. He is especially interested in basic
myth of antagonism between allegedly nationalistic turbo folk and
cosmopolitan rock. He is pointing out the one-sided and twisted presenting of
the position of rock and roll in Yugoslavia in the eighties as well as
265
inappropriate use of term turbo folk where variety of musical genres is putted BELEKA O PISCU
into. Elementary thesis is that turbo-folk did not originate as a result of a
planed, commanded, conscious cultural policy; quite opposite, it is the result of
an absence of a cultural policy of any kind and a product of a bare, radical,
market mechanisms that ruled in one chaotic wartime.
The last two essays are elaborates on globalization and position of Serbian Mia urkovi (1971. Zemun). Studirao je filozofiju na Filozofskom
people in the time of the great global turbulences at the end of twentieth fakultetu u Beogradu, gde je 2001. magistrirao iz oblasti etike i pravne
century. First of them, Liberal Democracy Globalization: Last Great filozofije. Autor je knjige Poredak, moral i ljudska prava (IES, Beograd,
Modernistic Utopia? Analyses two possible meanings of the term globalization, 2001), kao i mnotva lanaka. Zaposlen je kao istraiva-saradnik u
as a true mutual saturation of cultures because of progress in technology and Institutu za evropske studije, Beograd. Bavi se politikom, pravnom i
communications, or as a one-sided, violently pushed NATO globalization moralnom filozofijom, klasinom i savremenom politikom teorijom,
realized through abuse of international institutions and selective use of the
problemima nacionalizma i nacionalnog identiteta, kao i pitanjima
international law. In direct relation to that is a turn in American foreign policy
that during the nineties came from Fukuyamas thesis of the end of the history politikih aspekata masovne kulture.
and a need for photocopying of American liberal democracy to the
Huntingtons conflict of civilization. The cause of this turn is that, from under
the militant universalization, a need for the Other has come through.
Huntingtons book is a success because he brought beck the Other by which the NOTE ON THE AUTHOR
West and the Americans are defined.
The last essay The Winners without the Magic Potion claims that, instead
of the so-called New World Order, Euro-Atlantic community with high degree
of state sovereignty is being constructed. For defending this thesis, the author is
analyzing new Strategic Concept of NATO completed in a form of a future Mia urkovi was born in Zemun, 1971. He graduated philosophy
constitution of that future state; it is insisted that only NATO can legitimately on Faculty of Philosophy, University of Belgrade. In 2001 he took his
use force in a specific region or delegate that right to a local authorities. In that the Master`s Degree in ethics and philosophy of law from the same
constellation of powers, the author writes about the tragic position of the university. He is the author of Poredak, moral i ljudska prava Order,
Serbian people, the only one who stayed on the outside of the new community Morality and Human Rights, (IES, Belgrade, 2001) and has published
flow and is by force being pushed inside. The author insist on the need that, in numerous articles. He works as a fellow researcher in the Institute for
spite of all problems, the Serbs must join those flows like the others, establish a
vassal relation to the most powerful force in the world that dominates the
European Studies in Belgrade. His fields of interest are philosophy of
region. Any other course of our foreign policy could lead us again into direct politics and law, ethics, classical and contemporary political theory,
confrontation with the interests of that force, and that is not something we are problems of nationalism and national identity, as well as political aspects
capable of. of mass- culture.

266 267