Sopenhauer 2.

deo prva polovina

On pretpostavlja,odnosno doktorirao je na, tema mu je bila o cetvorostrukom osnovu stava dovoljnog

razloga ,a stav dovoljnog razloga koji je zakon logike a sustina mu je jeli sve sto se desava desava se sa
nekim razlogom ,jer treba da postoji dovoljan razlog da bi doslo do prouzokovanja necega.dakle to je
jedna vrsta pankautaulizma.Ono sto je kod kauzalizma ,Sta znaci pankauzalizam?Pa da za sve postoji neki
uzroki.uzrok i razlog nisu isti.Uzrok je ono sto prethodi necemu ali nije uvek ta motivacija od uzroka ka
posledici odlucujuca vec nekad imate i teleolosku motivaciju.Ne da se nesto radi zato sto ga je nesto
uzrokovalo vec da bi se nesto postiglo.Znaci tu imate motivaciju od sadasnjeg ka buducem a kod ovog
uzornog objasnjenja od prosloga ka sadasnjem.Ono sto je tu skatljivo jeste sta je urocnost.Da li je
uzrocnost ono sto se realno desava ,da li svi prirodni zakoni predstavljaju razlicite modifikacije,razlicite
realizacije tog delovanja uzroka koji realno postoji ili uzrok nasa predstava, nasa intrepretativna shema
pomoc u koje mi sve sto se desava oko nas mi ukalupljujemo i stavljamo u taj obrazac znate.Sad to je
jedna od stvari koja spada u stvari sto Kant ikazuje u aporije.Ima razloga i za jedno i za drugo,ima
argumenata i za jedno i za drugo ,ima situacija gde se stvar moze nedvosmisleno resiti bilo u jednom bilo
u drugom slucaju ali u osnovi to se ne moze tako lako razresiti.To jeste osnov za sporove.Sopenhauer je to
dobro uocio i onda je sa 25 godina napisao svoj doktorat koji je bio pretpostavka i za ovu potvrudu koju je
dobio nakon 5godina i koji mu je bio glavno delo.E sad sta je ovde problem?Problem je sto ovde postoje
dva nacina odnosenja prema stvarnosti.Jedan je diskurzivan a drugi je intuitivan.Oni su medjusobno
nesvodljivi.Naravno motivi i razlozi iz jednoga uticu na ovaj drugi ali u osnovi su to dva medjusobno
nesvodljiva tipa odnosenja prema stvarnosti.Kad se kaze svet kao volja i predstava,kao volja i predozba
mada bi trebalo promeniti redosled jer se on prvo bavi predozbom pa tek onda voljom.Onda to znaci da
svet se moze posmatrati u jednom modalitetu a moze da se posmatra i u drugom modalitetu.ako se
posmatra kao predozba mozete koristiti i predstava iako je ta rec bolja.Kod predstave mozete imati u vidu
pozorisnu predstavu,stavljanje pred dok kod predozbe radi se o necemu sto bukvalno to stavljamo pred
ocima, sto predocava a ne nesto stavljamo ispred nas ali nemora biti akt misljenja.kad se radi o predstavi
onda to znaci da su pojmovi subjekta i objekta medjusobno pretpostavljajuci.Nije moguce da se govori o
objektu ako se ne pretpostavi onaj koji ga zamislja kao objekat koji ga postavlja kao objekta ,cista
objektivnost je nista,objektivost bez subjekta je nista.S druge strane cista subjekt je nista u koliko nema
intenciju ka objektu.Videcemo da je i na neki nacin prisutan je i kod Husrela ovaj problem.To je problem
fenomenalizma.Fenomen znaci ono sto se samo pojavljuje.Fenomenalizam je skepticko shvatanje da mi u
osnovi kada se bavimo stvarnoscu mi nikada nemamo posla sa samom stvarnoscu vec sa svojim
predozbama o njoj.Mi se ne bavimo cistim bicem vec se bavimo fenomenima koji upucuju na bice.Ovde
se naravno radi o Kantu i Hjumu.Ali ako je nama odnos prema stvarnosti uvek posredovana nasom
predozbom da li onda mi mozemo biti sigurni da posredstvom svoje predozbe mi shvatamo kakva je
stvarnost po sebi.Ne mozemo odnosno on smatra da je krajnji domet ove diskurzivne filozofije
fenomenalizam.Sto znaci da nas svest ne moze da iskoraci iz granica svojih predstava i zato on kaze: 'svet
je samo moja predstava'.On ne kaze da svet postoji samo u mojoj predstavi pazite nije u pitanju
solipsizam.On smatra da svet postoji realno po sebi ali ja ga racionalno ne mogu dokuciti.Za mene koji
pokusavam na osnovu stava dovoljnog razloga odnosno preko formule uzrocnosti dakle da na racionalan
nacin da objasnim svet na kraju se uvek ispostavlja da ja ne mogu da izadjem iz toka odnosa mojih
predozbi i da zakljucim na racionalan nacin kakva je stvarnost po sebi.A zasto ne mogu?Pa stav dovoljnog
razloga odnosno nacelo uzrocnosti je shema koju sa sobom donosi saznajno teorijski subjekt .Uzrocnost
je pomocno sredstvo pomocu kojeg mi uredjujemo svoje predstave i medju njima uspostavljamo
kauzalne odnose.Kada bi nam neko ukinuo tu predstavu kauzalnosti ne bismo mogli da poredjamo da
objasnimo te svoje predstave.Ono sto je uslov objektivnosti nosi sam subjekt u sebi.Ako tu prashemu,
interpretativnu koju sa sobom nosi subjekt ako znamo da necete moci na racionalan nacin povezete u
predstavu vi necete imati racionalnu predstavu stvarnosti.Drugim recima cista objektivnost zavisi od
necega sto sa sobom nosi subjekt.Znaci nije cista objektivnost.Ako je jedna temeljna predstava,temeljna
shema subjekta pretpostavka mogucnosti racionalnog objasnjenja stvarnosti onda mi nemamo posla sa
cistom stvarnoscu,sa necim sto je sam subjekt sebi priredio da bi mogao racionalno da ga objasni.On se
slaze sa Kantom da je iskustvo moguce u granicama prostora i vremena.A sta su prostor i vreme?Prema
Kantu to su apriorne forme culnosti.Sta je cista tvar?Ako pokusamo da zamislimo predmet saznanja koji je
opipljiva materijala i pokusamo da zamislimo sta je cista tvar koju pokusavamo da doznamo, za nas je to
nista.Prema Hegelu bice nista.Kada tom nekakvom hipotetickom supstratu koji postoji i pre nego
pristupim saznanju ja samo znam da tu postioji neka materija i ne znam nista drugo.I pokusavam da
udjem u taj proces.Proces dopunjavanja mog ishodisnog uvernja da tu postoji nesto ,to je proces
saznanja koji donosi vec neke informacije zavisi od onoga sto sam ja doneo svojim predstavama.Dakle ako
je to ucitavanje i to praucitavanje i proces iskustva kao stalnog ucitavanja onoga sto sa sobom nosi
subjekt uslov objektivnosti onda to znaci da nema objektivnosti.Ono sto je rezultat procesa saznavanja
nije cista stvarnost.On smatra da je dozvoljeno zakljucivati sa predstava o uzrocnosti ali nije dozvoljeno
praviti skok od predstava ka onome sto ih uzrokuje a to je sama cista stvarnost.Dakle cista stvarnost je
nama nedostupna.Ona prestaje biti cista kada mi u nju unesemo svoje predstave,svoje interpretativne
sheme,12 kategorija,on razradjuje kantovsku filozofiju.Iz toga donosi skepticki zakljucak da je svet samo
moja predstava i nista vise.Ako ga zamislimo kao cistu stvarnost on je za mene nista.Nije solipsista ne
smatra da svet realno postoji u mojoj predstavi sto je solipsizam vec smatra ako je svet saznatljiv ,ako je
svet saznatljiv,ako mogu da ga postavim kao svet onda je on ogranicen mogucnostima mojih
predocavanja,rasudjivanja a kao cist on je za mene nista.Svet je moja predstava jeste samo fenomen a
ono sto je noumenalno opet kantovski momenat.Ovo sve do sad je varijacija na Kanta i na Hjuma.Ako je
Kant bio taj kojeg je Hjum probudio iz dogmatskog sna pa ga je naveo da stvori apriorne sinteticke
sudove koji omogucuju kauzalnost,tj.naucno saznanje prirode onda se on moze tumaciti kao jedna vrsta
skepticke reakcije na Kanta.Sopenhauer ne kaze da je uzrocnost stvar navike ali kaze da je uzrocnost nesto
sto mi investiramo u nase saznanje stvarnosti i da je nas objekt kontaminiran tom predstavom ali da mi
ne mozemo znati da li stvari tako realno stoje.sta onda on dalje predlaze?On predlaze da se stvarnosti
drugacije pristupi,da se pristupi intuitivno.Tu nemate posla sa nacelom dovoljnog razloga,sa nacelom
uzrocnosti,sa vremenom i prostorom kao apriornim formama culnosti,sa niste optereceni sa 12
kategorijama,sa svim onim sto predstavlja apriorni habitus koji saznajni subjekt u sebi nosi kako bi mogao
da smisaono uredi taj empirijski materijal sa kojim se suocava.On pokusava da preokrene predznak
kantovske filozofije.Kant kaze da nije moguce,kako je ono rekao da,da bez 12 kategorija opazaji su
slepi.Sto ce reci,iskustvo je moguce samo na osnovu racionalne aparature koju u sebi nosimo.Ono sto je
kljucno pitanje jeste sta je jemac racionalnosti te aparature koju u sebi nosimo .Osim sto mi znamo da tih
12 kategorija apriorne forme culnosti da nam one omogucuju da racionalno uredimo materijal
,iskusteveni materijal koji dobijamo putem cula ali sta je nama garancija da je ono sto je nama racionalno
da je i realno racionalno?Ako postoji razlika izmedju stvari po sebi i stvari za nas ,ako su metafizicari
pretpostavljali da je nacin funkcionisanja razuma odnosno uma prema kojem covek misli identican i
veoma slican nacinu kako je stvarnost realno ustrojena predpostavlja da je subjekt i objekt realno
odgvaraju Kant kaze da to nije moguce,da je to dogmatska teza i mi to ne mozemo znati.Pravi razliku
izmedju fenomena i noumenona,o racionalnosti se moze samo govoriti na nivou onoga sto je nama
dostupno putem pojava,putem iskustva i na nacin na koji to nase kategorije dozvoljavaju da racionalnost
uredi.Postavlja se pitanje ako je to raionalnost koja funkcionise samo na nivou onoga sto je nama
dostupno da li imamo pravo da to nazivamo racionalnim?To sto svi ljudi razumeju tih 12 kategorija,tako je
Kant mislio,ali naravno da nije tako,to sto je 12 kategorija jezik iskustva preko koga komuniciramo i da
znamo sta znaci,da je nesto brze,da ima razlike u kvantitetu,da li to ima realnog korelata u samoj
stvarnosti?Ako nema realnog korelata u stvarnosti onda mozemo da kazemo da uslov racionalnosti nesto
sto mi dalje ne mozemo obrazloziti .To je ono sto kaze Hegel,prigovara Kantu: 1.odakle ti ovih 12
kategorija 2.a zasto bi se one same po sebi uzimale kao racionalne?To sto smo mi to zatekli iz anticke
metafizike i sto po navici znamo sta predstavlja uzrok-posledica,vise-manje..da li to predstavlja ono sto je
realno racionalno.I onda kad preokrece Kanta on postavlja suprotni predznak pred njegovu saznajnu
teoriju on pokazuje da je uslov racionalnosti neobrazloziv pa se o njemu moze govoriti s podjednakim
pravom i kao racionalnim i kao iracionalnog.Sta je onda izlaz?Pazite ako stvari ovako stoje na nivou
diskurzivnoga govora o stvarnosti on pokazuje da nije moguci diskurzivni govor o stvarnosti .Dakle
racionalno saznanje stvarnosti onako kava je ona po sebi nije moguce.sta je onda drugi put?Drugi put je
put intuicije a ne diskurzivnoga govora.Kanonski stav tog puta jeste svet je moja volja.Rekao sam da za
njega je volja sveprisutna.Covekova volja,njegova pojedinacna volja je samo manifestacija ,blagi odraz
sveopste volje.Volju ovde treba imati na umu i to cemo videti kod Nicea jedna vrsta ontoloskoga
principa.Kant kaze da mi ne mozemo da znamo sta je sustina svega,sopenhauer uz odredjenja
ogranicenja smatra da on moze da odredi sustinu svega.Ne vise uz ogranicenja stav dovoljnog razloga,ne
vise osnovu uzrocnosti,i na nivou fenomena vec na nivou noumena.Tako on veruje.On tvrdi da je sustina
stvari po sebi oko nas pa i nas samih nezavisno od nasih predstava volje,sve je volja.odakle mu to.Sada
cete se iznenaditi koji mu je argument,metafizicki,i naravno da je neizbezno metafizicki iz razloga sto je
sam sebi spalio odstupnicu ukidanjem diskurzivnosti.On pretpostavlja da egoizam pretpostavlja
manifestaciju volje.On tvrdi da ljudi ne bi bili egoisti kad bi bili samo duhovi.Mi smo egoisti zbog
tela.Sada kad pogledate pocasti,imamo i kad ne bismo bili telesni..sta ce nam pice,novac,hrana...?Treba
nam zbog tela.Egoizam za zastitu svojih interesa cak i kad bombardujete suverene drzave,to moze
delovati suludo ali to stoji.ma koliko neko bio sulud ,iracionalan i smatrao da je citava planeta sfera
njihovih interesa..O cemu se radi?Zemlje koje su mocne i dalekoj ekstenziji tih interesa kao kod
bogatasa.Na osnovu ovoga Sopenhauer pretpostavlja,imate liniju egoizam ,egoizam se vezuje za telo i
egoizam je univerzalan i on onda po analogiji ne kazemo induktivno on onda zakljucuje,vezujuci taj
zakljucak za iskustvo ljudskog roda.Ako je sustina ljudskoga ponasanja egoizmom,egoizam je u vezi s
voljom on je zakljucio da je sve u vezi sa voljom.Sad to imate i kod Hegela to danas deluje potpuno
neverovatno i tesko objasnjoivo da se na spekulativno-metafizicki nacin objasnjavaju prirodni
fenomeni..Ako pogledate recimo magnetizam to su za Hegela,Sopenhauera i mnoge mislioce 17. , 18.i 19.
veka samo manifestacije volje.dakle tu se volja ne uzima samo ono sto ima covek vec i kao opste nacelo
koje s obzirom na razliku u podrucjima stvarnosti ima razlicite manifestacije.Tako je i sa duhom.Ako Hegel
kaze da je priroda olicenje apsoluta samo takvo olicenje koje ne zna da je olicenje apsoluta isto je kao sa
voljom.Na spekulativan nacin, na nacin gde se stvari tumace na nacin koji je drugaciji od stanadardnog se
primenjuje neki princip.Samo je tako moguce univerzalizovati volju.Nije rec o tome da neko smatra da
ova klupa ima neko htenje na nacin koji je analogan covekovom htenju.Ne nego samo kaze da je volja
jedno opste nacelo koje onda u odnosu na to da li se radi o coveku ili nesto sto nije ljudsko ima razlicite
manifestacije.Nama treba da bude upozorenje da mi ne apsolutizujemo svoj dozivljaj volje kao nesto sto
odredjuje volju kao univerzalni ontoloski princip.Vec obrnuto taj univerzalni ontoloski princip koji on
postulise se kod nas, u nasem iskustvu manifestuje na odredjeni nacin koji ne treba da bude
univerzalan.Volja je sveprisutna ali na nije volja svuda prisutna na nacin koji je nama poznat iz nase licne
volje.Dakle,pitanje sta svet predstavlja nezavisno od mojih saznanja,nezavisno od mojih predstava desava
se na podrucju metafizike volje.Ono sto je ovde vazno da je volja nezavisna od uzrocnosti,vremena i
prostora,Zasto od vremena i prostora?Pa to vam je Kant.O saznanju prirode moze se govoriti samo
pretpostavkama moguceg iskustva ,prostor moguceg iskustva su apriorne forme prostor i vreme, a taj
materijal se uredjuje preko ideje uzrocnosti.Volja ne zavisi od prostora i vremena zato sto je
iracionalna,apsolutna,ona hoce samu sebe.Ona buduci iracionalna ne mora da ima stav divoljnog
razloga.kad neko kaze ja hocu tu nema racionalne pomoci.Kad se racio suoci sa cistom voljom onda je on
nemocan on se odbija od njega.Jedini fenomen koji je on prepoznao u ljudskom i duhovnom svetu koji ne
zavisi od ovih uslova pod kojima funkcionise diskurzivni razum jeste volja.I volja u toliko jeste olicenje
suprotnosti,najvece moguce suprotnostii raionalnom pristupu stvarnosti.Ono sto je dalje vazno ne samo
da- svet je moja volja- vec da stav koji dalje sledi -sve je volja-.To je sustinski humanisticki stav kojim se
tvrdi da postoji jedinstvo stvarnosti tako da je predstava o tome da postoje razlicite stvari koje imaju
razlicita svojstva.To imate i u indijskoj filiozofiji a imate i kod Parmenida u evropskoj filozofiji .Zezonovi
dokazi protiv kretanja su ustvari dokazi protiv mnostva .Za Grke je spekulativno uzevsi kretanje samo
jedna varijacija na temu mnostva.Smisao Zenonovih dokaza je da pokaze da je kretanje privid.Tamo gde
nema kretanja nema ni mnostava,tamo gde nema mnostva za to postoji sve jedinstvo,to je jedan.Ako je
tako onda znaci da postoji jedna volja sa velikim slovom V koja je sveprisutna..Princip individuacije koji je
znacajan u srednjevekovnoj metafizici kao termin ukazuje na to kako je moguce da pored toga sto je
stvarnost kako tako jedinstvena evo recimo kako mogu da nastaju razliciti ljudi.Covek ako covek u
srednjem ima sustinska svojstva.Nije dovoljno da se neko bioloski rodi kao covek ,metafizika mora da
objasni kako je moguca individuacija.Kako je moguce da svi mi buduci ljudi imamo neka slicna svojstva a
da se ipak razlikujemo.To je princip individuacije.Na planu subjekta realizacije odnosno olicenje principa
individuacije jeste JA.Svako od nas jeste JA.I to je onda olicenje ovoga nacela.Sad smo ocrtali dva razlicita
pristupa odnosa prema stvarnosti.Kod jednoga imate razum i koja je majka i koji pociva na ideji uzrocnosti
,kod drugoga imate volju.Kakve su posledice odnosa prema stvarnosti koji stoji u znaku volje?Volja je
nenasita,njoj se ne moze udovoljiti.Ako je volja odredbeno nacelo odnosa prema svetu onda je ona uzrok
besomucnih lutanja tamo vamo.Volja kao takva je suprotna ideji ispunjenja ostvarenja mira, telosa,svrhe
a to smo i rekli ako on kaze da svet nije racionalan,da njime ne upravlja um ,ako na mesto tog
univerzalnog nacela stavi volju onda j jasno da tu ne moze biti ni poretka ni svrhe.dakle to je u direktnoj
suprtonsosti sa starom metafizikom.To nije dobro za coveka.Ako je svet moja volja onda to primenjeno na
praktican covekov zivot znaci da mu nikada nece biti dobro u tom njegovom svetu.Jer ce ga volja terati da
dalje nesto preduzima.Na etickom planu volja je uzrok patnje.Covek pati zato sto je voljan.Ono sto je
interesantno jeste u prvom koraku pokazuje da je um ogranicen,da volja ima primat nad umom zato sto
je um odredjn je kategorijama koje nemu da se racionalno objasne pa onda sa stanovista umnosti same
taj pristup prema stvarnosti je manjkav.A to je racionalni pristup.U drugom koraku gde se pokazuje da je
volja nadmocna nad umo vec volja ima sama prakticne posledice po coveka.Dakle covek je vise volja nego
sto je um a to sto je volja ima po njega ima teske posledice.Sad je jasno zasto je ovo pesimizam.Misljenje
ne moze da se izbori sa ovim svetom a ono nasta smo upuceni uzrok je besumicnoga lutanja i procesa koji
ne moze da se zavrsi.Sta je onda resenje prema njemu?