Edmund Huserl

(1859-1938)

Osniva je filozofskog pravca fenomenologija. Fenomenologija dolazi od starogrke rei

fainomenon i znai ono to se samo pojavljuje ili pojavljujue. Motiv njegove filozofije je ka
samim stvarima. To je postalo deo filozofskog argona i znai pokuati razumeti istinu o
stvarnosti onakvu kakva je ona po sebi, nezavisno od onoga to joj mi pridodajemo, nezavisno od
naeg prethodnog iskustva i ak nezavisno od sredstava pomou kojih pokuavamo da doemo
do te istine. Huserlova filosofija se odlikuje izrazitim radikalizmom. Ona se smatra poslednjim,
kako je to ponekad reeno sa zanosom, ali sa punim pravom, herojskim pokuajem filosofije
ume, pokuaj utemeljenja filosofije na umu. Po vremenskim odrednicama vidite da on u neku
ruku predstavlja pokuaj spasavanja uma, ako se poredi sa ovom strujom filosofije koja je bila
orijentisana protivno umu, nusa, logosa. injenica je da je njegova filosofija bez konkurencije
najuticajnija filosofija XX stolea. Njegov uticaj se ne zavrava nipoto u granicama filosofije.
Fenomenolopki pristup je neto to postoji u itavoj humanistici. Fenomenoloki pristup znai
pokuati doi do istine na osnovu pojavljivanja same stvari. Dakle, pretpostavka Huserla je da je
mogue doi do istine, i to polazei od onoga kako nam se stvari najpre pokazuju. Kod Niea,
setite se, istina ne postoji, postoje samo prividi i perspektive. Kako se uvede poliperspektivizam,
kao to uvodi Nie, kao legitimna pozicija, takva pozicija ukida jednu istinu. Huserl, dakle,
pokuava u vremenu kada se to smatra pomalo zastarelim, uzaludnim, da spasava um. Naravno,
sama elja da se spase um nita ne znai da nemate jednu ozbiljnu filosofiju koja pokuava to da
izvede. Huserlova filosofija je teka zbog svog stila pisanja, zbog tema, teka je zato to
pretpostavlja itav niz stvari iz istorije filosofije kao poznate. Za Huserla se moe rei da
nastavlja Dekartov, odnosno Kantov program. Njegova filosofija je filosofija svesti. Filozofija
svesti nije jedini nain da se pokua spasavati filosofija uma, kod Hegela je svest prolazna taka
koja ide ka viem pojmu duha, uma. Huserl smatra da je mogue putem refleksije doi do istine,
zato se pominje ovde Dekart. Kod Huserla je glavni junak ono Dekartovo ego cogito.
Huserl je izvorno bio kolovan kao matematiar. Imao je doktorat iz matematike,
filosofije i psihologije. Uitelji su mu bili poznati psiholozi i matematiari toga vremena,
najznaajniji su bili Franc Brentano, Karl tumf i Vajtras. Ono to je neobino kod Huserla jeste
da je njegov put do filosofije iao preko prirodnih nauka. Mogli smo da kaemo da je on bio na
negativan nain obeleen prirodnim naukama: on je pokuavao da svoju filosofiju razvije u
kontrapunktu, u protivstavu u odnosu na nauno dranje. Ali ipak, kad itate Huserla, onda se ne
moete oteti utisku da je u pitanju neko ko je matematiar.
Huserl je stvarao do poslednjeg trenutka svog ivota. Poznat je njegov uenik Ojgen Fink
sa kojim je pre 6 sati kretao u etnju du reke Barjzgalou u Frajburgu. Fink je usavrio
stenografiju, Huserl je priao, a ovaj je zapisivao. Huserlov arhiv u Levenu (Belgija) sadri
45000 stranica, i jo uvek nije izdano sve ono to je Huserl zapisao ili izgovorio. Imao je 4 faze u
svom stvaranju:
1. borba protiv psihologizma i naturalizma
2. deskriptivna fenomenologija
3. transcedentalna fenomenologija
4. filosofija kulture

Knjiga Kriza evropskih nauka i transcedentalna fenomenologija pokazuje da je sudbina

Evrope povezana sa umom. On smatra da je Evropa nastala iz umskog miljenja, da je zapala u
krizu koja se moe opisati kao kriza uma, i da Evropa moe biti spasena ako se spase umnost u
njoj. To je radio poslednjih godina svog ivota, ve su nacisti bili na vlasti. On je bio prognan iz
javnog ivota (bio je jevrejskog porekla1).
Fenomenologija nije bila izmiljena kao nova orijentacija u filosofiji. Relativno brzo, a to
je od 1907. godine, ispostavilo se da fenomenologija nije samo proces razjanjavanja u
epistemologiji, ve je to itav jedan program koji treba ispuniti u okviru filosofije, pa, kao to
smo videli, i izvan nje. Recimo, Alfred ic je poznati sociolog fenomenoloke orijentacije i
Huserlov uenik.
Huserl je pokuao da prevlada kontroverzu izmeu idealizma i realizma. Ta kontroverzna
je vladala od antike filosofije. On je pokuavao da doe do one pozicije koja e, ne da izmiri
dobre i loe strane realizma i idealizma, nego da se zasnuje na takav nain da argumenti koje
idealisti, odnosno realisti jedni drugima prebacuju postanu suvini, nepotrebni. Zapravo, situacija
je dosta slina kao sa Diltajem. Znai, nije mogue, ako se ostane na tradicionalnim filosofskim
pozicijama, izbei skeptiki argument, koji je ve bio poznat u antici, ali koji je usavren kod
Hjuma. Potrebno je zaobii to.

1
Bio je iz sekularne porodice. Sam Huserl je bio evangelistike vere. Njegov dobar prijatelj je bio Toma Masarik,
veliki eki dravnik i mislilac i prijatelj Srba. Bio je Huserlov duhovni mentor i uspeo je da ga privoli da pree na
evangelizam.
 Pomenuo sam da Huserl pokuava da sprovede Dekartov program, pa se njegova
filosofija moe nazvati neokartezijanstvom. Ipak, tu postoji znaajna razlika zato to ja kod njega
nije utemeljujui aksiom2, ve je to utemeljujua sfera bia. To znai da nije mogue razumevati
stvarnost nezavisno i mimo toga ja koje promilja. Svest nije put ka istini koja vai nezavisno od
svesti. Do istine se ne moe doi nezavisno i mimo svesti. To znai da ja koje promilja svest je
polje na kome se razreava pitanje istine o samom svetu. To niko pre njega nije rekao. Ovde
nemate kantovsku opoziciju izmeu stvari po sebi i stvari za nas. To ta je stvarnost
nezavisno od svesti je za nas nedostupno i nevano. O stvarnosti se moe znati samo ako ona
postane predmet refleksije mog linog akta svesti.
Prva faza, kritika psihologizma, dosta je vana zato to se Huserl u tim prvim godinama
samostalnog promiljanja konano odvojio od scijentistikog, pozitivistikog naina razmiljanja.
Treba imati u vidu da je u to vreme filosofija bila u defanzivi, dok su napredovale druge nauke,
pozitivne nauke. To je bilo vreme velikog uzleta psihologije. Druga polovina XIX stolea je
prilino siromana originalnim misliocima u filosofiji, dok u psihologiji imate jednog Frojda koji
je ve tada stvarao, imate Dirkema i Tenisa u sociologiji. Postojala je tendencija da se
tradicionalni delokrug filosofije apsorbuje od strane ovih pozitivnih nauka, pri emu treba imati u
vidu da je psihologija koja je tada bila u usponu bila praktikovana kao egzaktna nauka. Dakle,
ako imate na umu Diltajevo razlikovanje izmeu razumevanja i objanjenja, ispada da je, umesto
razumevajue psihologije o kojoj je govorio Diltaj, trebalo da ta deskriptivna, egzaktna
psihologija da apsorbuje dobar deo delokruga tradicionalne filosofije. Postojao je pravac u
humanistici koji se nazivao psihologizam. Ovaj infiks iz treba da ukae na preteranost u primeni
psihologije u razumevanju sveta oko nas. Sutina psihologizma je u tome da je on pokuavao da
znanje o stvarnosti svede na psiholoke zakone. To e rei: ako je ovek taj koji se pojavljuje kao
onaj koji promilja o stvarnosti, ako je on taj koji misli, ako njegovo miljenje podlee zakonima
psihologije, onda to znai da pratei te zakone moemo da pratimo kako se svet konstituie.
Znai, radikalnost, ekstremnos, preteranost, jednostranost ovog pristupa je u tome da se
zakonitosti stvarnosti sveta svode na zakonitosti naeg miljenja. Huserl kritikuje ovaj stav tako
to kae da psihiki inovi jesu sredstvo putem kojeg mi dolazimo do istine o stvarnosti, ali oni
su samo put, oni ne konstituiu sadraj onoga do ega mi dolazimo. To znai sledeu stvar na
primer: ako se radi o logici, psihologizam je pretpostavljao da zakonitosti logike, koji prema

2
Cogito ergo sum je utemeljujui aksiom.
samorazumevanju logike vae veno i nezavisno od toga da li mi znamo za njih ili ne i nezavisno
od naina na koji mi dolazimo do uvida u te zakonistosti, budu zakonitosti naeg miljenja. To bi
znailo da zakonitost iskljuenja treega (A ili ne-A) istina koja zavisi od naeg naina miljenja,
zato to je naem nainu miljenja priroeno da ne moe da zamisli stvari drugaije nego da je
neto crno ili belo, A ili ne-A. Ovde Huserl tvrdi da psihologizam grei jer ne razlikuje kljune
aspekte. Mi ne moemo da doemo do istina o stvarnosti (pa ni do logikih venih istina) ne
promiljajui ih, ne zahvatajui ih aktivno u svojoj svesti, ali psihologija se bavi samo nainom
funkcionisanja medija putem kojeg mi dolazimo do te istine. Ali to do ega mi dolazimo putem
naeg misaonih akata ne zavisi od naih misaonih akata. Dakle, postoji razlika izmeu forme i
sadrine. Ako formu ili sredstvo uzmemo na jednoj strani, a sadrinu ili cilj na drugoj strani, onda
to znai da je greka psihologizma to ovaj formalni moment, moment sredstva, izjednauje sa
sadrinskim momentom, momentom cilja. Primer: Pitagorina teorema. Prema psihologizmu,
istinitost Pitagorine teoreme bi trebalo da bude svodljiva na nain funkcionisanja naeg miljenja,
to je potpuno kontraintuitivno. Postoji mnogo naina da se dokae Pitagorina teorema. Razliiti
matematiari, s obzirom na svoje razliite psiholoke sklonosti, mogu da dou do istinitosti tog
stava na razliite naine. Ali ti razliiti putevi do istog cilja ne konstituiu cilj. Obratite panju u
filozofiji se esto govori da put ka nekoj stvari zasniva sam cilj i to se govori sa dosta razloga,
esto je tako. Meutim, postoji granica rog stava. Jedna od granica je upravo ovo: Pitagorina
teorema, logiki zakoni i neke takve, da kaemo, vene istine koje su vaile i pre nego to ih je
ovek konstatovao3, pre nego to je neko to zakonom dokazao, nisu izum, nemaju karakter parne
maine koju je Vat izmislio. Znai, Huserl ovde zastupa jedan idealistiki pojam istine, naravno,
o onim stvarima o kojima se uopte moe govoriti kao o venoj istini. To je sutina kritike
psihologizma.
Postoji kritika koja se nadovezuje na ovo, to je kritika naturalizma 4. Naturalizam u
huserlovskom smislu rei se poziva na stav koji je on nazvao generalnom tezom prirodnog stava
kao na istinit stav. Generalna teza prirodnog stava jeste da stvarnost postoji nezavisno i pre nas i
da ona ima svoju istinu. Da ne bude nesporazuma: to to Huserl smatra da nije mogue govoriti o
istini stvarnosti mimo i pre onoga to se otkriva svesti ne znai da on veruje, to bi bila apsurdna
teza, da svet nastaje mojim promiljanjem. ovek nije bog. Ali moja intuicija, moje oekivanja,

3
Pitagorina teorema je bila tana i pre nego to je Pitagora to otkrio, to nije izum, to je otkrie naina na koji se
odnose neke relacije.
4
Naturalizam ima razliite konotacije, jedno je naturalizam u slikarstvu, drugo u filosofiji.
pretpostavka da svet u kojem ivim postoji pre i nezavisno od moje svesti nema nikakve veze sa
mojim istraivanjem istine o tom svetu. Zato sam rekao da je to intuicija, oekivanje? Pa, Huserl
je morao da uzme u obzir skepticizam. Skepticizam doveden do krajnosti je, recimo, solipsizam
(samo ja postojim). Dakle, uverenje da postoji svest mimo i nezavisno od nas je neto od ega
svi mi polazimo, tako Huserl kae, s punim pravom. Generalna teza prirodnog stava je neto sa
ime se ovek raa, ali neto to dobija pozadinski, neodreeno, samo sebe, bez ikakvog
ubeivanja, samom injenicom da postaje svestan sebe i sveta. Odakle uopte neophodnost da se
pitamo o zlim demonima, o tome da li nas naa svest vara? Kada je jednom otvorena Pandorina
kutija skepticizma, vie se ne moe pobediti skepsa poverenja. Skepsa moe biti uguena samo
argumentima, jer onaj koji ne veruje, za njega je vera nita, ak moe biti predmet ruganja. Ono
to je normalno za svakodnevni, neteorijski stav, a to je uverenje da svet postoji i ima neko svoje
znaenje i smisao nezavisno i mimo mog mentalnog ivota, za nauni stav nije doputeno.
tavie, nauni stav se konstituie, kako to Huserl kae, stavljanjem u zagrade generelne teze
prirodnog stava, a to je da svet ima neki smisao koji se konstituie, koji je zatvoren, uoblien,
nezavisno od mog bavljenja tim svetom. Naprotiv, svet jeste ono kako mi se on pojavljuje, u
fenomenima. Svet koji je nezavisan od naina i modaliteta pojavljivanja stvarnosti za moju svest
je za mene nita. Razlika u odnosu na Kanta je to ovde ne postoje stvari po sebi kao onoga to je
potpuno nedostupno mom uvidu. Stvar po sebi je za Kanta nita, ista apstrakcija, i obrnuto, to je
jedan optimistiki stav: ako istine ima, ona mora da se pojavi. Put do istine, do sutine, vodi
preko fenomena. Smisao onoga to je stvarno se konstituie u formi fenomena. Zbog ega je ovo
vano i kako je uopte bilo mogue da jedna filosofija koja ve sada deluje dosta komplikovano
bude ishodite itavog niza uticaja u drugim disciplinama pored filosofije? U njoj se nekako
dodiruju i skeptini i nauni stav, i ta prirodna vera u postojanje smisla i ta nauna rigoroznost
ijom primenom treba da se doe do istine. Ako se kae da put do sutine vodi preko fenomena,
to znai dve komplementarne stvari. To kako se nama stvarnost neposredno pojavljuje, to nije
ista istina, nije prava istina. Onaj ko neposredno izgledanje uzima za samu istinu, za njega se
priin preokree u privid. Naprotiv, onaj ko reflektuje, pokae oprez, shvati da se istina ne
pojavljuje na prvi pogled, on to neposredno pojavljivanje stvarnosti moe uzeti kao polaznu
taku, kao odskonu dasku na putu ka istini. To znai da se mora ii putem destrukcije onoga
kako nam se stvari najpre pojavljuju. Istina, u principu, esto nije neposrednost, ali se do istine ne
moe doi mimo fenomena. Dakle, to kako se stvari neposredno pojavljuju je polazite i
pogrenog puta i istine, to su puka mnjenja, ali je polazite i za kritiki, teorijski pristup istini
koji moe da doe do same istine. Dakle, polazite im je zajedniko.
ta je svest? Za razliku od Dekarta koji govori o protenoj i misleoj stvari, koji mislee
ja eli da stilizuje, uoblii u neku vrstu supstancijalnosti, u nekakvo vrsto jezgro koje je
konstantno, identino, iako ulazi u razliite doivljaje i protie kroz vreme, Huserl smatra da
svest ima nesupstancijalnu prirodu. To znai da ne postoji neka vrsta osigurana taka moga ja
koja je uvek nepromenljiva. To to postoji tok svesti, to to ja u jednom trenutku zahvatam ovo, u
drugom ono, ukazuje na to da svest nema supstancijalnu narav. Huserl se distancira od
metafizikog shvatanja kartezijanstva.
ta je fenomenologija? Fenomenologija predstavlja uverenje da put do objektivne istine
vodi preko subjektivnih sredstava. Ako imate u vidu skepsu koja je naroito bujala nakon Niea,
a naroito posle Drugog svetskog rata, onda vam ovo deluje kao utopistiki program. Ali setite se
kritike psihologizma: problem je bio to je psihologizam brkao nivoe, to je verovao da je to to
moja svest kao onoga koji misli ustrojena na taj i taj nain, da taj nain funkcionisanja moje
svesti utie na istinitost istine do kojih dolazimo. Psihologija kao, kako Huserl kae, prirodna
nauka o svesti, nekritina je, to kae doktor psihologije, zato to pretpostavlja neke fenomene o
kojima ne polae rauna. Pretpostavlja da postoji ja, njegov doivljaje itd. Ona ne polae o njima
rauna tako to koristi neke koncepte i konceptualne sheme koje ne reflektuje. Ovaj pridev
prirodna u prirodna nauka znai da psihologija, kao i sve pozitivne nauke, ima zajedniko
ishodite u generalnoj tezi prirodnog stava. To e rei: sve pozitivne nauke nisu dovoljno kritine.
Mogu biti kritine prema svemu osim prema sebi samima. Model za kritiku pozitivnih nauka dao
je Platon u Dravi. To je isti Platon koji je, prema legendi, na ulazu u svoju Akademiju stavio
da ne ulazi niko ko ne poznaje aritmetiku. Artimetika je, prema tom shvatanju, bila pretpostavka
za bavljene filosofijom. Ono to je najvrednije kod dobrih matematiara je to znaju da razlikuju
vano od nevanog. To je najvanije u svakodnevnom ivotu i nauci. Ali, matematika moe biti
racionalna pod pretpostavkom nekih aksioma. Aksiomi se ne izvode, oni se ne dokazuju, nego se
pretpostavljaju. Postoje, naravno, pravila za postulisanje aksioma i aksiomatika je ozbiljna
discplina, ali aksiomi se kao takvi ne dovode u pitanje. Pretpostavka matematike su aksiomi, ali
ako njih niko ne dovodi u pitanje, onda postoji jedno jezgro koje matematika sama ne moe da
preispita. Znai, ako je matematika model kritikog miljenja, onda u jezgru tog kritikog
miljenja je neto nekritiki prihvaeno, to su aksiomi. Filosofija to ne moe, ona se konstituie
radikalnom skepsom, radikalno kritikim stavom i prema sebi samoj. Odatle razmiljanja o zlom
demonu, skepsi itd. Uprkos tome, Huserl smatra da se moe doi do objektivne istine koja ne
zavisi od puta kojim se do nje dolo, a put je subjektivno miljenje. Ako je njegova kritika
psihologizma utemeljena, a deluje da jeste, to bi znailo da on ponavlja isti program u
fenomenologiji koja kritikuje psihologizam, a to je da put ka neemu ne konstituie rezultat.
Pojednostavljeno: da li je Pitagorina teorema tana? Recimo da verujemo da jeste. Da li mi
znamo da je to tano? Recimo da znamo, ako smo malo upueni u matematiku. Nae osvedoenje
o tanosti Pitagorine teoreme ne konstituie njenu istinitost. Ona je tana pa je tana. Ona samo
odreuje osobenost moga puta dolaenja do te istine. U vremenu koje je prepuno skepse, u kojem
se istina svodi na subjektivnost, ak se vulgarizuje, da svako ima svoju istinu, Huserl preduzima
herojski pokuaj, da uprkos svojoj skepsi pokae da je subjektivnost put dolaska do istine, a ne
rezultat do kog doemo kreui se tim putem. Naravno, kljuno pitanje je kako subjektivna svest
moe dostii objektivno saznanje. Kako svest kao subjektivno sredstvo moe da se otrese svoje
subjektivnosti? Svest treba da bude sposobna da sebe samu kritikuje, da sebe samu utemelji, da bi
dola do objektivne istine. Prilino ambiciozno. Ovde stalno istiem razliku izmeu Hegela i
Huserla. Dakle, Hegel smatra da put konstituie rezultat, a ovaj neto drugo, dodue, na razliitim
nivoima se ove istine uspostavljaju. Treba rei da je Huserl doao sporednim putevima filosofije,
nije sasvim dobro poznavao istoriju filosofije (znao je antiku, Dekarta, Kanta), njemu je Hegel
bio stran, tu.
Fenomen je datost svesti shvaena u kvalitetu njenog naina pojavljivanja. Kljuna
stvar ovde je kako. To kako se meni pojavljuju fenomeni odreuje nain, put moga dolaska do
neke sadrinske istine. Krajnji cilj naunog bavljenja istinom je da moj put, moje lino kako,
ne utie na ono do ega dolazim. Ja ne mogu da zaobiem sredstva koja su mi na raspolaganju da
bih doao do istine, ali doi do same istine stvari zapravo znai oistiti rezultat mojih pregnua ka
istini od svih spoljanjih stvari, od svih naslaga koje su se nagomilale na putu dolaska do nje.
Svest treba da bude sposobna za jedan herojski poduhvat, da poe od priina, da probija slojeve
neistine i doe do same istine koja lei iza nje. To je jedna esencijalistika shema koja, inae, vai
u svakodnevnom ivotu. Znai, postoji privid stvari, postoji opna koju treba probiti i doi do
samog jezgra, u jezgru prebiva sutina. Pri svemu tome, poto najvea opasnost u dolaenju do
istine lei upravo u onom sredstvu, putu subjektivnosti, svest treba da bude sposobna i da samu
sebe kritikuje, ne samo da kritiki probija privid da doe do sutine stvari, nego da istovremeno
samu sebe kontroliei da ono to je neprimeneno, neumesno u svom pristupu samoj stvarnosti
otklanja.
Pomenuo sam epohe, odnosno, stavljanje u zagrade. Stavljanje u zagrade ne treba da se
sprovede samo na poetku akta distanciranja u odnosu na tzv. prirodni stav. Nauni stav, teorijski
stav nastaje okretom, distanciranjem od prirodnog stava, njegove originalne teze i shvatanjem da
je istina do koje moemo doi mogua samo kao korelat, kao ono to je meuslovljeno, povezano
sa nainom na koji ja nju promiljam.
Huserl kae za fenomenologiju da je ona bespretpostavna nauka o svesti. To je direktno
suprotno psihologiji koja je prirodna nauka o svesti. Ona pretpostavlja itav niz stvari koje ne
dovodi u pitanje i ona se bavi doivljajima, s obzirom na sadraj tih doivljaja. Huserla sadraj
doivljaja savreno ne zanima. Bitna je samo forma. Doivljaj je za njega jednostavno in svesti
koji moe biti ovakav ili onakav, moe da se bavi ovim ili onim, koji moe biti ispunjen
emocijom, ali ako se bavite Pitagorinom teoremom, tu onda nema emocije ili ne bi trebalo da
bude. Bespretpostavna nauka o svesti je ona koja pokuava da odbaci, stavi u zagrade, preispita,
sve ono to nije prolo proveru kritikog miljenja. Ponovo postoji virtuelni, u pozadini prisutan
zli demon gde treba ii na najradikalniji nain kritikom sumnjom do same istine. Ponovo, kao
kod Dekarta, samo ako se izdre najtee probe mogue je verovati da ono to je preostalo moe
biti istina. Ono to kod Dekarta ne postoji, a ovde postoji je da se ne prihvata nita. Ne postoje
uroene ideje, zagarantovane istine, ne postoji dobri bog koji je jemac utemeljenosti naih
predstava o stvarnosti. Zaista postoji do krajnosti zaotren program kritike nauke o svetu, pri
emu saznanje o svetu je mogue samo putem svesti, a svest ne moe biti samo svest koja je
okrenuta prema predmetnosti, ve to mora biti svest koja je okrenuta prema sebi samoj. To
postoji i kod Hegela, uzgred budi reeno. Onaj nauni stav koji je samookrenut predmetnosti koju
istrauje, a koji sam sebe ne preispituje, obino je nekritian. Bespretpostvna nauka o svesti je
zapravo ona nauka koja stalno pokazuje budnost ne samo prema onome to je zanima, prema
stvarnosti, ve prema sebi samoj.
Kako Huserl misli da moe da izae na kraj sa problemom bia i miljenja? On smatra da
je ja, odnosno svest, podruje na kome se reava pitanje istine o svetu. To znai, negativno
posmatrano, da on ne dri da je neophodno, neizostavno preskakati jaz izmeu bia i miljenja.
isto bie je nita. Bie je neto za onoga koji zna za istinu, a to je ovek, samo posredstvom
njegovih akata svesti. Dakle, svest treba da bude sposobna da doe do istine, pazite, i o sebi
samoj i o svetu ukoliko je on predstavljen putem njenih akata. Samo predmetna refleksija nije
dovoljna, potrebno je da neprekidno postoji i autorefleksija. Dakle, svest se poziva na titanski
zadatak kritikog saznavanja sveta kao kritikog samosaznavanja. Nije dovoljno samo
sakupljati saznanja o svetu, odnosno, sakupljati fenomene i kritiki ih obraivati. Proces
razjanjavanja fenomena uvek mora biti proces samorazjanjavanja. Iz onoga to mi je zanimljivo
na predmetu istraivanja ja shvatam neto i o sebi samome. Primenjeno na svakodnevni ivot,
nije mogue napredovati u razumevanju sveta ne napredujui u samorazumevanju. Zato je to
ovde tako? Zato to su moja saznanja o svetu posredovana mojim aktima svesti. Ako ja kritiki
analiziram fenomene koji su mi dati na nain na koji su mi dati, i onda tu dolazim do nekih uvida,
kritiki reflektujem o tome, pa napredujem u tome tj. shvatam da najprijanji izgled, ono prima
facie kako mi se prikazuju stvari nije ba tako, ja ne mogu samo da napredujem u razumevanju
toga, a da ne shvatim neto o sebi samome zato to su meni ta stvarnost, ti fenomeni bili dati kao
moji akti svesti. Ako napredujem u saznavanju svojih akata svesti, o njihovoj idealnoj
predmetnosti, onda moram napredovati i u saznanju onog pomou ega su mi te predmetnosti bile
date, a to su moji akti svesti, to je moje ja. Nije mogue razdvojiti ta dva zadatka, nije mogue
napredovati u saznanju sveta, a ne napredovati u saznanju sebe samoga. To je mogue u
pozitivnim naukama, ne samo u egzaktnim, nego i u humanistikim zato to se tu prihvata jedno
jezgro gotovih, datih, zateenih istina. Npr. u politikologiji postoje neke tradicije, neka vaea
uenja. Ta zateena tradicija koja se kao takva ne problematizuje nalazi izraza u injenici da u
pozitivnim naukama napredujui u saznavanju sveta, ne morate da napredujete u samosaznanju
zato to se tu ja uzima kao jedan kutak u samoj stvarnosti. To radi Dekart. Za Dekarta je ono
ego cogito konstruktivni in, na nivou realnosti ja odnosno ono to odgovara mom ja
postoji unutar samog sveta. Ovde nije tako. Ovde se sasvim ozbiljno uzima ideja da se istina
sveta konstituie aktivnou moga ja i onda je neizbeno da u refleksiji posledica onoga to se
pokazuje prilikom istraivanja fenomena pojavljuje u istini i u meni samome. Uvek je onaj koji je
izvrilac tih akata zaloen u svoje sopstvene istine. Dakle, zadatak utemeljenja treba da bude
izveden pomou refleksije. Deluje potpuno neverovatno zato to, obratite panju na sintagmu
kritika refleksija, refleksija znai ponovno osvetljenje i obino ima zadatak da stvari preispita,
da ih dovede u pitanje, da pokae da je prethodni utisak bio pogrean, prividan, ak moda
neistinit. Kod Huserla refleksija ima ba to znaenje, ali on smatra da je mogue izvriti
utemeljenje putem refleksije, kao i Dekart, ali ne prihvatajui itav niz Dekartovih metafizikih
pretpostavki. Ne postoji supstancijalno ja, ne postoji bog, ja nije supstancija koja se nalazi u
svetu, ve je ja pretpostavka vaenja smisla onoga to za mene jeste svest. Moje ja je korelat
onoga to se za mene pojavljuje kao smisao sveta. Ja ne mogu da obezbedim istinu o svome ja
pre i nezavisno od istraivanja samog sveta. Istraujui svet, stalno sam i ja u pitanju, i od toga
ta ustanovim kao istinu o stvarnosti, koliko mi je dato da ustanovim, od toga e zavisiti ta e
biti moje ja.
Veliina fenomenologije je to ne morate da delite pretpostavke njegovog programa da
biste mogli da primenjujete eme, tosove, motive koji su prisutni u fenomenologiji. Iako stalno
insistiram na spekulativnosti, na znaaju ovog stava da put odreuje rezultat, fenomenologija je
pokazala da je mogue nezavisno od programa fenomenologije primenjivati fenomenoloke
postupke i izvan same fenomenologije. U irem smislu rei, fenomenologije nije jedna kola u
filosofiji, ve da je samo naena formulacija za generalno dranje u nauci, a to je da se nauimo
da dobro posmatramo ono to nas zanima u istraivanju. Fenomenologija je budno posmatranje,
nepredavanje prividu i nebeanje u golu spekulaciju beanjem od toga kako nam se stvar najpre
pokazuje. Kljuno umee u teoriji, a i u ivotu, da polazei od onoga kako vam se stvar najpre
prikazuje razluite la od istine. Kako stvar najpre izgleda moe da bude privid. Prema mom
shvatanju, tragovi fenomenologije postoje i kod Platona i Aristotela. Huserl je samo doveo do
pojma, formulisao, zaokruio ono to su mislioci znali pre njega. Hegel je fenomenolog.
Fenomenologija je nain spekulativnog posmatranja stvarnosti, sa naglaskom i na spekulaciji i na
posmatranju (da ne izmiljate). Problem sa metafizikom je bio to su se predavali konstrukcijama
ne vodei rauna da ih uopte nemaju pred oima.
Ako svest treba da izvri utemeljenje, ona ne treba samo da sprovede zadatak da doe do
istine, ve svest mora da bude sposobna da sebe samu koriguje. Huserl eli da doe do istine koja
nije subjektivna, a dolazak do istine je preko subjekta. Subjekt, dakle, treba da bude sposoban da
sebe samog koriguje tako da od svih moguih puteva koji mu se otvaraju dok posmatra
fenomene, nae upravo onaj koji vodi ka samim stvarima. Vrlo teko, ali nije nemogue, makar
na nivou regulativnog ideala nauke. Pretpostavljamo da postoji istina o stvarnosti. Ma koliko
istina bila daleko od onoga kako nam stvar najpre izgleda, ona mora biti u vezi sa priinom. Ono
to je umee je da mislee ja kao nosilac saznanja prilikom korigovanja privida koji se
pojavljue tokom procesa otkrivanja istine, uspe da nae klju koji vodi ka samim stvarima, dakle,
da vrei proces saznavanja koji moe da vri samo on sam, sebe kao onoga koji ima odreena
oekivanja, stavove, preferencije, sklonosti, navike, kako to Huserl kae, stavi u zagrade, da sebe
stavi u zagrade. To je kao Minhauen koji je rekao da je sebe izvukao iz ivog blata tako to se
povukao za perin. Svest treba da izvri nemogue, da ona bude samo forma u kojoj se izvrava
proces saznavanja, ali da sve sadrinske pretpostavke koje svako od nas nosi u sebi sama odbaci i
da nae naina da bude voena samom istinom. Ako postoji neka veza izmeu onog kako stvari
najpre izgledaju i istine, a neka veza mora da postoji, jer istina mora da se pojavi 5. Kljuno je da
uspemo da dopustimo da budemo voeni samom istinom, da od svih moguih naina saznavanja
same stvarnosti prepoznamo ba onaj koji iziskuje sama stvarnost, da ja koje vri spoznaju
bude nosilac saznanja samo u smislu forme koja to sprovodi, ali da ostavi u zagradi, da se
ratosilja predubeenja ukoliko ona nisu u skladu sa onim kako nam se stvari pokazuju. Dakle,
kljuna je stvar osetiti, naslutiti istinu. Ako se istina naelno pojavljuje, onda mora da se nae
nain da od sebe napravimo slugu istine, ne tako da uitavamo svoje predrasude, svoja pogrena
ubeenja, oekivanja, potrebe u ono to elimo da otkrijemo i onda konstruiemo ono ega nema,
ve obrnuto, da dekonstruiemo svoje predrasude i da dopustimo da ono kako sama stvar stoji, da
ono to je sama istina nas povede. Ako je ovo mogue, onda ne bi bilo samoobmane.

Postoji razlika izmeu noeza i noeme. Noeza dolazi od rei noesis miljenje,
promiljanje, noema je miljeno, promiljano. Sutina Huserlovog antipsihologistikog stava je u
sledeem: s obzirom na osobenost noeze, akta promiljanja o istom fenomenu, nai akti mogu da
se razlikuju, ali ono na ta su usmereni mora biti identino, pod uslovom da se inom noeze
dolazi do istine. Pretpostavlja se da postoji jedna istina u nekom sklopu, pretpostavlja se da, s
obzirom na psiholoku razliitost ljudi, razliitost obrazovanja i tako dalje, put do istog rezultata
koji je istina moe biti razliit, ali ono to se broji u fenomenologiji jeste noema, ono miljeno,
ukoliko se doe do istine, a ne sam akt, iako bez akta, naravno, nema puta ka istini.
ta je za Huserla filosofija? On kae da je to ista eidetska nauka. Da objasnimo prvo dve
stvari. Eidos dolazi od rei ideja, u platonovskom smislu rei, ne novovekovnom6. Zato traimo
objanjenje rei nauka? Zato to Huserl konstantno kritikuje pozitivne nauke, ali on se sam
nadao, mada je u poznoj fazi priznao da je to neostvariv san, da filosofija moe biti ista nauka,

5
Ako se istina ne pojavi, onda je miljenje potpuno irelevantno kao nain za ophoenje sa stvarnou.
6
Setite se, ve kod Dekarta, idejom se naziva sadraj svesti. To je potpuna promena u odnosu na Platona.
Za Platona je eidos ista sutina.
ali nauka svoje vrste, bezpretpostavna apsolutno kritina, a ne kakve su pozitivne nauke. Zato
eidos? Zato idealna sutina? Huserl smatra da je pitanje egzistencije irelevantno. Ovo je dosta
znaajan moment. Pitanje stvarne egzistencije onoga to je predmet promiljanja je nevano u
epistemolokom pogledu. Tu sad postoji pitanje egzistencije, kao pitanje stvarnoga saznanja. On
smatra da bi spoznaja o stvarnosti trebalo da bude nastavljena ak i da nema realnoga sveta koji
bi odgovarao naim predstavama o njemu. On, naravno, ne misli da ima smisla baviti se
izmatanim stvarima, ali ako fenomenologija treba da doe do uvida u istu sutinu, onda ona
mora biti nezavisna od faktikih uslova. Ovo se moe razumeti ako se ima u vidu da je on bio
matematiar po obrazovanju. Njemu je zapravo matematika spoznaja bila uzor i za celokupnu
filosofiju. Neretko daje primere iz matematike, npr. kad govori o tome ta je pravougaonik. To ta
je pravougaonik ete videti na osnovu lista hartije koji obino ima oblik pravougaonika. Ono to
je tu znaajno jeste da se apstrahuje od toga da li je list ispisan ili nije, od boje, od materijala, od
teksture. Kada se od svega toga apstrahuje, onda se dobija uvid u to ta je ideja pravougaonika,
ta je isti eidos. Tu je vano shvatiti da se ovde ne radi o uoptavanju, ve o tome da je
kompletan predmet, u ovom sluaju list hartije koji drim u ruci povod koji onda slui kao okida
na osnovu koga se dolazi do iste sutine. Ovaj ovde komad hartije je mogao i da ne postoji.
Spoznaja do koje se dolo o istoj ideji, istoj prirodi pravougaonika na osnovu ovoga kvadrata bi
i dalje bila vaea. To kad on kae da bi mogao i da ne postoji taj predmet koji bi bio povod za
spoznaju, to ne znai da se bavimo neim to je izmiljeno, to ne postoji, ve to znai da je
pitanje faktike egzistencije sekundarno u odnosu na ono do ega nam je stalo, a to je do istih
istina koje vae bezuslovno, nezavisno od okolnosti.
On dalje kae da je fenomenologija deskriptivna disciplina koja istrauje transcedentalnu
istu svest. To bi moglo da se shvati kao da se ona bavi samom sobom, i to je tano. Ne da
fenomenologija bavi sama sobom, nego da se svest bavi sama sobom. Kad smo radili Kanta,
pomenuli smo da je transcedentalno ono saznanje koje prethodi mogunosti realnoga iskustva.
Kakve to veze ima sa Huserlom? Ima utoliko to on istrauje svet, ne kakav je on po sebi i ne s
obzirom na pitanje njegove faktike egzistenije predmeta unutar sveta, ve s obzirom na to kako
se on meni pojavljuje. To kako se meni pojavljuje svest, to su iste sutine. Kada se sutina
pojavi, kada jedno doem do uvida u sutinu 7, onda sam ja, spoznavi ideju kvadrata ili, Platon bi
rekao ideju kreveta, ideju stolice, shvatio ta je sutina svih moguih kvadrata, kreveta, stolica

7
Huserl je, naravno, platoniar.
makar vie na svetu ne bilo nijednoga. Jo jedanput: on se ne bavi imaginarnim objektima, on se
bavi razumevanjem stvarnosti, ali se od stvarnosti moe doi do iste istine, do sutine samo ako
ne budemo vezani za konkretne faktike uslove. Ako doemo do iste sutine, one same stvari
koja je motiv njegove filosofije, onda je pitanje psiholokih osobenosti onog ko promilja,
njegovo prethodno obrazovanje, informisanost i tako dalje stavljeno u zagrade, nevano je. Broji
se samo rezultat to je ista sutina. Sutina je vana zato to treba doi do jedne istine, istine
koja je neosetljiva na faktiki kontekst. Moda je to bilo idealistiki u kolokvijalnom smislu rei,
ali to je ono o emu je Huserl sanjao: da je istina jedna i da ne zavisi od ovih konkretnih uslova.
Kada imate odnos izmeu bia i miljenja, onda je pitanje kako mi znamo ili koja su nam
svedoanstva na osnovu kojih moemo da dokaemo da ono to je nae uverenje o stvarnosti
odgovara samoj stvarnosti. Kako moemo da proverimo da li se nae predodbe o stvarnosti
poklapaju, da su identine samoj stvarnosti? To je, naravno, ozbiljno pitanje na koje se ne moe
dati odgovor na koga nee biti ozbiljnoga skeptinog protivodgovora. Videli ste da su do sada
smiljene strategije, zapravo, to smo imali kod openhauera, Diltaja i sada Huserla nema naina
da se na ovo pitanje odgovori direktno, suoavajui se sa ovim problemom. Jedini nain je da se
zaobie. ta Huserl radi? On smatra da se pitanje saznanja sveta reava na tlu svesti. To znai da
on veruje da je mogue izbei problem korespondencije, odnosno, pitanje metodoloke
opravdanosti, odnosno, kontrole mogunosti korespondiranja, odnosno, adekvatnosti naih
predstava onom to mislimo da je stvarno i to mislimo da jeste i tako kako jeste i ono kakva je
sama stvarnost. To da on smatra da se ovaj problem moe reiti na nivou same svesti ne treba da
iznenadi s obzirom na injenicu koju sam ovde vie puta pominjao: da on veruje da svest moe
biti refleksija, orue, ne samo kritikujueg utemeljenja, da svest moe samu sebe da kontrolie.
Kako je to mogue? On pravi razliku izmeu misaonog ina, koji se drugaije zove znaenjska
intencija (usmerenost), i misaonog znaenja. Nije mogue praviti poreenje izmeu dve vrste
objekata, ali je mogue praviti poreenje, odnosno, procenjivati stepen korelacije izmeu
razliitih entiteta koji postoje u naoj svesti. Svest ima posla, strogo uzevi, sa samom sobom,
svojim inovima. Razlika izmeu besmislenog bavljenja samim sobom i smislenog bavljenja
aktivnom svesti jeste to nae bavljenje, nauno bavljenje svesnim aktima se vri pod
pretpostavkom da oni imaju smisao koji transcenduje samu svest, da imaju transsvesni smisao
(upuuje na spoljanju realnost). Dakle, umesto poreenja i korespondencije, on govori o ideji
ispunjenja. Naime, misaoni in, budui znaenjska intencija, ima intenciju ka nekom smislu. To
znai da kada imam neki mentalni akt, a svaki mentalni akt je akt o neemu, to je intencionalnost.
Svaki misaoni in se odnosi na neto. To neto ne mora biti opipljiva, predmetna stvar, ali mora
biti neki smisao. Smisao intencionalnog akta ne moe biti vrenje samog akta, on mora da se
odnosi na neto drugo, odnosno na sebe, bilo to idealno, bilo da je materijalno, predmetno. Ta
intencija sama po sebi upuuje na neki smisao. Dalji tok svesti, a u daljem toku svesti se bavim
istim predmetom, ja mogu da vidim da li je dolo do poklapanja, da li postoji unutranje
podudaranje, saglasnost izmeu onoga to je bila prethodna znaenjska intencija i onoga to je
potonje misaono znaenje. Drugim reima, svaki misaoni akt se posmatra kao jedna vrsta pitanja.
Akti koji slede treba da predstavljaju odgovor na to. Nijedan akt nema sam za sebe znaenje, ve
samo u kontekstu. Prevedeno na manje komplikovan jezik: ako postoji unutranja konzistentnost
izmeu onoga to su bili moji prethodni intencionalni akti o nekom predmetu i onoga to se
nakon toga ispostavlja, onda to moe da bude kandidat za valjan uvid. ta on zapravo ovde radi?
To je, inae, standardna strategija u XX stoleu izbegavanje principa korespondencije. To je
princip konzistentnosti. Prema Huserlu, jedino stvarno ili stvarnim u apsolutnom smislu rei se
moe nazvati samo svest. Ona je stvarna s obzirom na ono to je meni najblie. Za mene kao
misleega najblie je ono pomou ega mislim, a to je moja svest. Ako je tako, onda zapravo na
polju same svesti treba da se rei problem same istine. Nije mogue reiti problem istine tako to
e se preskakati iz sfere svesti u sferu realnosti, jer sfera realnosti je neto potpuno drugo u
odnosu na svest. Ako se eli preskoiti iz svesti u realnost, onda se mora iskoraiti,
transcendovati u neku drugu sferu, pri emu mi nemamo naina da kontroliemo adekvatnost tog
iskoraivanja u neto to se deava izvan same svesti. Dakle, istina mora da se razrei na polju
svesti tako to e se videti da li ono to je moje oekivanje smisla, koje se generie na osnovu
intencionalnih akata bavljenja nekim predmetom, da li se oni potvruju. Ako postoji unutranja
konzistentnost izmeu onoga to ja doznajem ili to ustanovljujem ili tvrdim na osnovu
intencionalnih akata o nekom predmetu, onda to znai da je ta konzistentnost jemac za istinitost.
Dakle, umesto korespondencije, podudaranja izmeu objekata koji postoje u dvema sferama, sferi
svesti i sferi iste stvarnosti, to onda, videli smo vie puta, nije mogue izvesti, Huserl ovde
pokuava da problem istine potpuno prevede u sferu svesti i da se onda pitanje istine/neistine
razreava tako to da li postoji unutranji sklad izmeu onoga to su bila moja prethodna
oekivanja smisla, moje znaenjske intencije i onoga to je potonje iskustvo ustanovilo da se
desilo. Ako postoji unutranja konzistentnost, onda to znai da su se moja prethodna oekivanja o
smislu ispunila,a ispunjenje oekivanja o smislu je zapravo drugi naziv za istinu. Dakle, pitanje
istine se razreava iskljuivo u domenu svesti.
Huserl pravi razliku izmeu eidetske i transcedentalne redukcije. Eidos je ista sutina,
ono to se pojavljuje na strani predmetnosti. Transcedentalna redukcija je moje ja. Da bi dolo
do spoznaje, potrebno je da realna svest oisti i sebe samu i sam predmet od pogrenih naslaga.
To e rei: neadekvatne pretpostavke o predmetu koji istraujemo, pogrena predubeenja i sve
ono to me koi u pokuaju da prepoznam ovu intenciju istine koja prebiva u samim stvarima,
toga treba da se oslobodim. Istovremeno, treba da se oslobodim na nivou predmetnosti svega
onoga to mi skriva uvid o istoj sutini. Kad se radi o ovome ovde, sagledavanju sutina
pravougaonika posmatranjem jednog konkretnog lista hartije ono to ostaje kad se apstrahuju
boja, tekstura, materijal itd. je ista ideja pravougaonika. Analogni proces se vri na samom
jastvu. Jastvo sebe treba da dovede u poziciju da moe da mu se pokae ista sutina. Ako se
ono ne distancira od onih predrasuda, uverenja, oekivanja, smisla koje ga spreava u
napredovanju saznavanja sutine predmeta kojim se bavi, on nee moi da napreduje. Znai,
kritiki nastrojeno ja e biti ono koje e, pratei interakciju izmeu sebe i onoga to istrauje,
odnosno, pratei korelaciju izmeu mojih oekivanja i onoga to se posle toga ispostavlja kao
realan rezultat, pokuae da sebe koriguje tako da mu se pokae sutina. Ako realno ja,
konkretni ovek, u procesu saznavanja ne bude bio sposoban da se oslobodi pogrenih
predrasuda, ako bude podlegao pogrenom prividu, njemu se nee pojaviti ista sutina. Onaj
kome se ne pojavi ista sutina, samo ako je nekritian ili neto drugo, verovae da, zato to on
misli da je tako, da to jeste tako.
Sutinski, Huserla zanima zajednica kompetentnih ljudi. Samo e meu budalama onaj ko
je tvrdoglav moi da istraje u svojim tvrdnjama nemajui za to argumente. Idealno bi bilo da
zajednica kompetentnih ljudi bude to ira, ali realnost je uvek bila takva da je takvih bilo malo.
Koja faktika, psiholoka pretpostavka za ovakav herojski poduhvat autokritinog ocenjivanja
nauke, da neko bude toliko intelektualno poten da kada god grei, ne samo da bude sposoban da
vidi svoju greku nego da bude sposoban da je koriguje? Realno, koliko ima takvih ljudi, pa i
najinteligentnijih? Ima vie ljudi koji su inteligentni, dakle, opremljeni u tom smislu za
istraivanje od onih koji su kadri da ne budu toliko sujetni nego da priznaju greku i sebi i
drugima. Ovaj proces autokorekcije je proces priznavanja da greim kad god da greio. Ovde se
oslobaanje od pogrenih predrasuda deava na autohtoni nain, ovek sam sebe proiava od
pogrenih uverenja. Ako pogledate metodoloki uslov Huserlove metodologije i ako ga uporedite
sa realnou ljudske zajednice, videete da je jako malo onih koji mogu, ma koliko bili
inteligentni, sami sebe da popravljaju. Stanovie dolaenja do istine nije nita manje vano. Da li
je ovaj model pod idealnim uslovima mogu? Jeste, mogu je, ali jako teko i malo verovatno, ali
mogu. ta je ovde sporno, izmeu ostalog? Ovaj model saznavanja nije dijaloki, ovde svest
samu sebe kontrolie. Izmeu dvojice ljudi koji imaju slian reim noeze moe doi do dijaloga,
ali hipotetiki, mogue je doi do istog uvida razliitim putevima i da tokom tog procesa
dolaenja do istine bude otean dijalog meu njima, jer tek kada se ovek oslobodi svojih
pogrenih predrasuda, moi e da doe do istog uvida. Te pogrene predrasude mogu biti
potpuno drugaije kod razliitih osoba koje se time bave. Znai, ovde postoji jedna vrsta
samodovoljne kontemplacije. Ovde ne postoji intelektualna zajednica gde se u razmenama
argumenata dolazi do istine. To je, naravno, mogue i to se redovno deavalo Huserl je imao
svoj kruok, ali ako pogledate ovaj obrazac dolaenja do istine, onda postoji mislei subjekat koji
je usredsreen na samu stvar i koji paralelno sebe isti od pogrenih uverenja i pojavljuje mu se
ista sutina.
Rekao sam da je naelo intencionalnosti da se svaki in svesti odnosi na neto. Druga
formulacija ovog naela ide ka tome da svaki intencionalni in treba da se ispuni neim. Onaj
intencionalni in koji se ne ispuni, dakle, to je kao predvianje i potvrivanje, kao pitanje i
odgovor, to se deava u trenutku vremena. Ako pogledate model teorije korespondencije, vama
treba neko vreme da biste ustanovili ta emu odgovara i ne odgovara, ali, u principu, kada biste
imali neki savren raunar ili skener, vi biste mogli u trenutku da vidite ta valja, a ta ne valja.
Ovde se stvar deava u toku svesti. Ja ne mogu, ma koliko imao savren mentalni aparat ili da se
prikljuim na neki raunar koji moe da radi u nanosekundi, ne mogu bez upotrebe vremena da
doem do istine, zato to se istina deava na nivou potvrivanja i opovrgavanja prethodno
iznesenih intencija o smislu. Svaki intencionalni akt ima intenciju ka nekom smislu. Taj smisao,
ako nije re o neemu to je veoma jednostavno, ispunjava se ??? verovatno drugim aktima.
Primer: kada priete skulpturi, ona je trodimenzionalna, ne moete da je vidite istovremeno sa
svih strana. Da biste sagledali ta ona jeste, ta je njena sutina, morate da je obiete. ta je tu
interesantno? Dok obilazimo skulpturu, na osnovu onoga to smo videli do tada, mi oblikujemo
intencije ka smislu, odnosno, formira se horizont oekivanja o tome ta emo videti kad doemo
sa druge strane. Dok obilazimo, ja sagledavam i sa ove druge strane i onda potonje iskustvo, ovo
to sagledavam kasnije potvruje ili opovrgava ono to sam ja oekivao kada sam prvi put bacio
pogled na neku skulpturu. Ovaj model sa trodimenzionalnim objektom moe mutatis mutandis da
se upotrebi na neke stvari koje nisu prostorne. Treba vreme da bismo oblikovali. Sluamo
predavanje o Huserlu, i horizont oekivanja smisla one dve koleginice je bio da je to Sauvaj
boe. Znai, kad god imate interakciju sa neim, vi imate neki intencionalni akt koji sam po sebi
nije dovoljan da biste videli kako s tim stoje stvari, sem ako nije veoma jednostavno da moete
odmah da ga sagledate. Ako nemate strpljenja kao one, onda uteknete i nemate to poslednje
iskustvo. Ali, zapravo, stvari obino stoje tako da vam treba neko vreme da proverite svoja
prethodna oekivanja.
Druga formulacija naela intencionalnosti je da svaki intencionalni akt treba da se ispuni.
Kada doe do ispunjenja, onda postoji jedna vrsta poklapanja izmeu onoga to smo prethodno
oekivali i onoga to sad doivljavamo. Ono to se deava zapravo jeste sjedinjenje onoga ko vri
refleksiju sa svojim predmetom. Kad postoji to poklapanje, povrivanje, onda ne postoji
distancija izmeu vaeg misaonog akta i onoga to je sama stvar. Pazite, ovde se stvari deavaju u
domenu svesti. Mislee ja ne iskae iz svesti da bi dolo do istog predmeta da bi se vratilo
nazad, ve se poklapanje, odnos izmeu bia i miljenja je apsorbovano u samu svest, u elementu
svesti se odigrava potvrivanje/opovrgavanje mojih oekivanja smisla. Kada se desi to
potvrivanje, onda ja vie nemam utisak da postoji razlika izmeu mene i onoga to je moj
predmet, postoji sjedinjenje. Kako znam da su 2 i 2 4? Znam da su 2 i 2 4 kao to znam da
postojim jeste uli za tu formulaciju? Iako to obino koriste nastavnici matematike koji su
skloni autoritarnom tipu objanjenja, ako je to objanjenje, tu ima neeg vrlo istinitog. Znai,
toliko mi je oigledno da su 2 i 2 4 da mi je to jednako istinito kao to da ja postojim. To zapravo
znai da kada i dok verujem da su 2 i 2 4, postoji stapanje izmeu mene koji tvrdim i onoga ta
tvrdim. Kada nema razlike izmeu mog akta i njegove intencije, to znai da postoji poklapanje.
Kada se dogodi sjedinjenje duha sa njegovim predmetom, zapravo tom istinom. Sjedinjenje znai
da nema distancije. Ta samooiglednost, ta intuitivna datost same istine, to je otkrivanje istog
eidosa. Kada mi se eidos otkrije, izmeu mog akta, kao forme zahvatanja istine i predmeta kojim
je usmeren taj akt, nema nikakve razlike, postoji neposredno poklapanje. To je intuicija. Pazite,
opet je ovo metodoloki nepodobno, jer se esto deava da intuicija vara. To smo spominjali kod
Dekarta, da je on morao da izmilja i uvodi kriterijume zato to se deava da, i u onim
situacijama kada verujemo da je apsolutno i bezuslovno neto tano, ispostavi se kasnije da to
nije bilo tano. Ali ovde postoji, dakle, princip konzistentnosti i princip evidencije. Evidencija je
samooiglednost. Naa spoznaja se zasniva na tome da idemo od jedne evidencije ka drugoj.
Kako reavate zadatke iz matematike? Ako se ide postepeno, svaki korak u reavanju je praen
inom samooiglednosti, osim ako ne prepisujete, naravno, pa vam nije nita oigledno. Ako
sami radite i ako niste neto pobrkali, u svakom koraku imate Da, to je tako, zato to je jedan
sloen zadatak, koji valjda samo genije moe da vidi u ternutku da je to tako, vi ga izdelite na
nekoliko faza, pri emu je svaki korak predmet samooiglednosti. Kada vam izgleda da stvari ne
mogu izgledati drugaije nego samo tako, to je upravo ta evidencija. Evidencija nije akt koji se
odnosi na neki posebni predmet, ve je to pratei efekt svake situacije u kojoj se ja doivljavam
sjedinjenim sa istinom koju tvrdim. Znai, evidencija se ne bavi ovim ili onim, ona moe biti
pratei efekat bilo kojeg intencionalnog akta pod uslovom da postoji ovo poklapanje. Dakle, ja
kada uvidim da je neto istina, nakon toga, to bi Huserl rekao relucentno, ja naknadno shvatam da
sam doiveo taj utisak sjedinjenja sa samom istinom. Sjedinjenje sa predmetom je zapravo
iskustvo istine i to smatra i Platon 8. Ovo intuitivno sjedinjavanje Huserl naziva kategorijalnom
intuicijom. Dodatak kategorijalan treba da napravi razliku izmeu nekih oblika intuicije koji
nisu nauno relevantni. Primer je vrlo pogodan za njegovu teoriju: okrugli kvadrat. Okrugli
kvadrat ima znaenje, ali je taj pojam tako konstruisan da ne moe da doe do ispunjenja. Kao
to, recimo, ako kaete jednakostranini trougao, onda ono to iz toga proistie jeste da su svi
njegovi uglovi jednaki, pod 60 stepeni.
Kada posmatrate vi mene ili ja vas, to je posredovano ulima, postoji prostorna distancija
ili makar verujemo da je tako dakle, moramo da se pouzdamo u ula. I slepcu je jasno da su 2 i
2 4. Drugim reima, za 2+2 = 4 vam ne trebaju oi da biste to shvatili. To znai da se to deava u
neposrednom duhu, nemate prostornu distanciju izmeu sebe i svog predmeta. To se deava
neposredno u vaem ja.

8
Inae, to je bio predmet velike kritike u epistemolokoj tradiciji XX stolea.