Kantova prakticka filozofija-pre nego sto uvedemo Sopenhauera

Kantova prakticka filozofija ili Kantova etika. Ona je prvo vazna kao pretpostavka za
razumevanje Sopenhauerove etike. Kakva je Kantova etika? Prvo imate razliku izmedju
materijalisticke i formalisticke etike. Kantova etika je formalisticka. Sta je materijalisticka?
Nema nikakve veze sa materijalizmom kao ontolokim principom objanjavanja stvarnosti,
ve ima veze sa razlikom formalnoga i materijalnoga u onom smislu to je materijalno je
sadrzinski odredjeno, tu se radi o pitanjima normi, vrednosti, koje su eticki prihvatljive. Kant
ne daje konkretan spisak onoga sto je moralno pozeljno i dobro, to pokusavaju materijalisticki
orijentisane etike- to je jedan nivo. Drugi nivo je da je njegova etika intelektualisticka. On
daje teorijski princip za razlucivanje dobra od zla, odnosno onoga sto je moralno obavezno i
onoga sto je moralno zabranjeno. Zato sam stavio odnosno? -Ako kazete dobro i zlo tu imate
onaj osecajni moment, imate moment patosa, zanosa, da je zlo zlo zato sto je zlo, i nauceni
smo da odbacujemo zlo. Kant pokusava da zaobidje momente emotivnosti-kod Sopenhauera
je suprotno. Za Kanta sazaljenje nije prihvatljiv motiv za eticko delovanje.
Kant daje vama poznati kategoricki imperativ-bezuslovno zapovedanje, prevedeno na srpski.
Bezuslovno, znaci da to mora biti sprovedeno pod bilo kojim okolnostima. Kant kaze-
delaj tako da maksima tvoga delovanja moze postati princip opstega zakonodavstva- to je
prva formulacija kategorickog imperativa. Zakonodavstvo- nema veze sa pozitivnim pravnim
normama ali Kant po anologiji sa pravom pokusava da promisli nacin na koji se regulisu
moralne norme, sam covek dolazi do uvida sta je moral. Sta znaci sam po sebi ovaj stav-to
znaci, ako razmisljamo u nekoj situaciji da ucimo to i to, onda zamislimo sta bi se desilo kada
bi svi u toj situaciji postupali na isti nacin. Ako bi dosli do zakljucka, da posledice
univerzalizovanja onoga sto mi uzimamo u razmatranje, sto mislimo da bi trebalo da uradimo
imaju negativne posledice, ako se to iskljucuje sa idejom odrzanja ljudske zajednice, onda to
znaci da ono sto nameravamo da ucnimo nije moralno. Radi se o jednoj vrsti misaonog
ogleda. Misaoni ogledi su oni ogledi koji se ne mogu fakticki izvesti, ali koje mozemo u
mislima da izvedemo-sta bi se desilo ako bi uradili to i to. Razmisljanje na temu da li je
dozvoljenol lagati, ako mislimo da u nekoj situaciji da je jeste, sta bi se desilo sta ako bi svi
poceli da lazu. Niko nikom ne bi verovao. Ono sto se iskljucuje sa samomzamislju daljeg
odrzavanja ljudske zajednice je po sebi nemoralno, moralno nedopusteno, horizont
primlljivosti i smislenosti morala jeste zajednica. Kant ovde formalisticki nastupa, daje
svakom coveku orudje u ruke kako da razluci sam moralno od nemoralnog. Ako dolazi do
kontradikcije, na intelektualnom planu, bez emocija, posledica radnje sa daljim opstankom
ljudske zajednice je neprihvatljivo. A sta ako nismo veti u misaonim ogledima, ako nemamo
obrazovanje, slabi smo u logici pa ne moemo da prepoznajemo kontradikcije. Kant smatra da
njegova etika ne uvodi nista novo, nikakvu novu teoriju u sferi morala, razmilsjanja o
moralu. Kae da on samo dovodi do pojma, da formulise ono sto moralni ljudi uvek rade.
Kada se mala deca od 3-6 godina kada im nije taj aparat razvijen i kada im sklonost za
otimanjem, posedovanjem prevlada u ponaanju i onda im stariji kau- zamisli kad bi svi
tako radili, ti si jai i uzeo si igraku deaku koja je njegova. To- Zamisli kad bi svi tako radili
je u stvari je svakodnevna formulacija onoga to je kategoriki imeprativ. Deca shvataju ta je
neprihvatljivo tako to bivaju upozorena na neprihvatljive posledice univerzalizovanja takvog
njihovog ponaanja. Ve sa 6, 7 godina deca vie nemaju nedoumicu oko toga ta je
prihvatljivo a ta ne. Dakle, na delu je primena kategorikog imperativa bez ikakve svesti
znanja o tome, moe neko da zna ali sigurno je broj onih koji ne znaju vei.
Druga forma kategorckog imperativa-postupaj tako da covecnost u drugom coveku ne uzimas
samo kao sredstvo, vec i kao cilj. Ovo reenica samo se esto izostavlja, a Kant je svestan da
nekad, u nekoj praksi, ophoenju ipak moramo da ih uzemo i kao sredstvo a ne samo kao
svrhu. Ovo je produbljeno u njegovoj praktikoj filosofiji koju je obradio u Kritici praktikog
uma a imate i Zasnivanje metafizike moralnosti koji je obimniji spis. Praktika filosofija je
temelj politike filosofije. Ne moe se ozbiljnije raditi bez nje, ne moe se bez razumevanje
moralnih normi razumeti i promiljati zajednica bez toga. Kant navodi primer da je bio
svestan svojih ogranicenja-recimo ako nekog od nasih prijatelja progone ljudi, mislimo da mu
je zivot ugrozen, i znamo da nas prijatelj nije kriv, i sakrije se kod nas, progonitelj dodje kod
nas, pitaju jel tu. Moralni osecaj koji on pokusava da suspenduje je da ne treba da kazemo
istinu jer ako kaemo istinu izdali smo ga, ali ako ne kazemo istinu i zadovoljimo svoj
moralni osecaj, sa stanovista etike kategorickog imperativa napravili smo prestup jer zamislite
da svi lau. Problem je Kantovo stavljanje stvari prefise formalisticki. Pokusava da izbegne
empirijsko ustanovljavanje norme od slucaja do slucaja. On ne bi da dopusti da se u nekim
situacijam laz smatra prihvatljivom ili obaveznom, a negde ne. Oigledno da je ivot mnogo
sloeniji od njegove namere da apriopristiki snabde svakoga od nas ili podseti svakoga od
nas na ono to prema njegovom shvatanju treba svi da radimo. Ako ljudi ovo oduvek znaju
ovo, sta je moralno a sta ne, kako se onda desava da neki nemoralno postupaju.
Desava se zato sto moralna svest, refleksija kategorickog imperativa, nije jedini pokretac
nasega delovanjaa- tu su zelje, tu su strasti, slabosti. Kada ovek moralno postupi, on da je bio
suoen sa nekim drugim kandidatima za delovanje zapravo uspeva da savlada svoju slabost i
da deluje u skladu s onim to zapoveda moralni zakon. Covek nije savrseno stvorenje, on bi
bio savrsen samo ako bi pozeleo ono sto je moralno.
Zato moralni zakon koji on spoznaje putem svog misljenja, koji je dat u njegovom duhu, dato
nam je kako da delujemo, taj moralni zakon nije cista datost, jer postoje alternativni kandidati
za odredjivanje pokretaca njegovog postupanja u razlicitim situacijama. On ima zadatak da
uvek potuje moralni zakon u sebi. Moralni zakon je krajnji horizont kategorickog imperativa,
apriori dat je cinjenicom da je covek misleci, da ima u sebi covecnost, prisutan u nama. To da
je ovek mislei je da moe da zakljuuje, to da ima u sebi ovenost znai da ima svest i
obzir prema drugome. Zato je drugi vaan. Ako se drugi uzima kao sredstvo, iskljuivo kao
sredstvo, to je nemoralno ponaanje. To vam je tranzicija. To su vam dobitnici tranzicije koji
na druge ljude gledaju kao na ovce. To je argon iz kriminalnog miljea ali to koriste i
novopeeni kontraverzni biznismeni. To vam je kad dignete avione pa razlupate drugu zemlju
pod izgovorom njene civile od legalno izabranih vlasti a onda kaete kako ete braneti te
civile mnoge morati da ubijete jer to je kolateralna teta. Moralni zakon je prisutan u nama.
On je apriorna injenica koju svaki ovek pronalazi u svom umu. Kao to Dekart smatra da
Bog mora biti uroena ideja zato to svaki razuman ove, civilizovan, pronalazi u svom duhu
ideju Boga. Kant analogno tome smatra da svaki covek se ne uci empirijskih, na osnovu
kulturnih normi sta je dobro sta je zlo, ve mu je taj zakon usaen samim tim to je ovek,
nalazi ga u svom duhu. Moralni zakon je apriorna injenica ovekovog uma. Ono to ovek
treba da radi je, uvek kada treba neto da ini, da se potrudi da to to on shvata kao moralni
zakon, da to pretegne u odreivanju njegove budue radnje, a ne neke druge potrebe i poriva.
Sada pored kategorikog postoji hipotetiki imperativ. Ako je kategoriki bezuslovan onda je
hipotetiki uslovan, nesto se radi pod uslovom da stvari stoje tako i tako, sa namerom da se
ostvari to i to. A kada se nesto radi iz postovanja kategorikog imperativa, onda je tu
odlucujuce, postovanje moralnog zakona. Ne potujemo moralnu normu iz poasti koju e
nam doneti, jo vie ne iz straha da nas ne uhvate u nepotovanju moralnih normi pa da ne
izaemo na lo glas. Tu moralne norme potujemo samo zbog njih samih. Tu je nevano da li
to to radimo radimo pred oima svih ili to niko ne vidi. Imate ljude koji postaju manje
moralni kada ih niko ne vidi. Istinski moralan ovek ne postupa na taj nain. Ako i niko drugi
ne sazna za neto to smo uinili to je moralno neprihvatljivo znaemo mi. Istinski moralno
ponaanje je ono gde se moralna norma potuje zbog nje same, a ne zbog bilo ega drugoga
to je njoj spoljanje.
Kod Kanta vazno ne samo sta se cini, vec i zbog ega se ini, koji je motiv, namera. Ako neko
ne cini nemoralne stvari da mu ne bi opao ugled, da ne bi izgubio ast to je hipoteticki imp.
Tu se moral postuje zbog neceg to je njemu spoljasnje. Iako moemo da kaemo da ast,
obraz je neto to oveka ini. Prema Kantu, strogo uzevi, nije tako. Tu i dalje imate jednu
vrstu heteronomije- razliku izmeu onoga sta se ini i zbog ega se cini. Ako se moralna
norma potuje samo zbog nje same i ni zbog ega drugog zato to nam je nezamislivo da
krimo moralni zakon onda je u pitanju ista moralnost. Dakle, postoji ovde razlika izmeu
autonomnog i heteronomnog morala. Autonomni moral-postuje se zbog samih normi,
heteronomni zbog neceg drugog. Drastiniji primer, neko ne vara na vagi kupce ne zato to
misli da je nemoralno nego se boji da ne bude uhvaen- to je hipotetiki imperativ. Ako ljudi
se dre moralnih normi samo iz straha od neega spoljanjeg, od nekih posledica koje mogu
da dou nakon krenja moralnih normi onda e sigurno misliti da e biti situacije u kojima ih
niko nee videti i tad e biti spremni da naprave neto to je nemoralno. Dakle, 2 oveka
mogu da naprave istu radnju ali da njena kvalifikacija ne bude ista jer se ta radnja moe
izvesti iz razliitih motiva. Autonoman je onaj moral koji se potuje zbog njega samog,
heteronoman je ono ponaanje gde imate razliku izmeu same radnje, njene sadrine i njenog
motiva, heteros- drugi. Moralno ponaanje iji je krajnji cilj potvrivanje moralnog zakona,
ne zato to neko eli da potvruje zakon nego zato to mu je nezamislivo da drugaije
postupa. Kant koristi izraz za heteronomni moral- legalnost, nema veze sa pozitivnim pravom,
tu se tvrdi da je ta radnja prihvatljiva, jer je u skladu sa onim sto iziskuje moral, formalno je u
skladu sa njime ali nije ucinjena iz osecaja duznosti prema moralnom zakonu. Kanta odlikuje
eticki idealizam, to znaci da moralna norma postoji po sebi, nezavisno od toga kakva je praksa
ljudi. Ne odlucuje ponasanje ljudi, njihova moralnost ili nemoralnost o tome da li postoji
moralna norma. Zato se kae idealizam? Zato to ne zavisi postojanje i vaenje te norme
kakva je faktika praksa. Makar se u nekoj zajednici svi ponaali nemoralno postoji
obaveznost moralne norme i u takvoj zajednici i ta obaveznost se ne suspenduje injenicom
da niko ne uvaava tu normu. Kant pretpostvlja da ljudi moraju da znaju da krse moralne
norme kada i dok to cine. Ako je moralni zakon apriorna cinjenica covekova misljenja.
Govorili smo o tome na vebama da sloboda proistie iz svesti o posledicama izbora, samim
tim to je ovek mislei sledi da je slobodan pa time i odgovoran. Ne moze neko ko je
mislece, delatno bivstvujue, kao sto je covek, da ne zna da krsi moralne norme. On moe da
ih kri jer nije potovanje zakona jedini razlog njegovoga postupanja, postoji i pohlepa i
slavoljublje i mnoge druge stvari. Ali kada i dok to ini on ne moe pretpostavljajui
moralnom zakonu nekakve druge motive da izgubi svest o tome da postoji taj moralni zakon.
I time faktiki on zna da kri moralni zakon. Danas govorimo o moralnim idiotima. Moralni
idioti-to su ljud koji ne razlikuju dobro i zlo. Moete imati i najgore zloince koji ovu svest
imaju. Mogu postojati ljudi koji nisu toliko napravili strane stvari sticajem okolnosti ali ne
poznaju ovu razliku. To su strano opasni ljudi. Ipak i najgori zloinac ako poznaje ovu
razliku moda mu se nekad svest probudi. Svaki covek mora da zna ovu razliku- tako misli
Kant, oni koji ne prave razlikiku rade, najgroznije stvari i ne vidi nista sporno u tome.
Oko kauzlnosti- Kant razlikuje kauzlnost u sferi pripode i u sferi slobode. U sferi priprode-
ono sto je uzrok necega dolazi spolja, kod slobode o kauzalnosti moze biti reci na autonoman
nacin. Uzrok slododnog delovanja moze biti samo u njemu samom, u cinjenici da je covek
slobodan i zato je ovde vazan moralni zakon. Nije dovoljno samo da se pretpostavi samo
autonomno odreivanje, odnosno, samoodreivanje svojih delovanja i svojih motiva. Kada bi
ovek imao autonomiju u odreivanju svojih inova, a ne bi imao svest o moralnom zakonu
koji ga ograniava da ne ini ono to je moralno nedoputeno, onda bi se sloboda pretvorila u
udovinu stvar. Znai jedan nivo je odrediti delanje i svoje sopstveno htenje, ali u svojoj
svesti se mora pronai odbrambeni zakon koji e nas usprezati da inimo sve to nam padne
na pamet. Inae se sloboda pretvara u samovolju, a onda i u potencijalnu preksu i teoriju.