Izvod iz knjige Filozofski aspekti modernog olimpizma, autor Ljubodrag Simonovi,

Lorka, Beograd, 2001.

MODERNI I ANTIKI OLIMPIZAM

Kuberten je imao isti onaj odnos prema helenskoj civilizaciji koji su evropski
kolonijalni zavojevai imali prema drevnim civilizacijama. itajui njegove rasprave o
antikom svetu stie se utisak da se radi o pljakau koji prevre po antikim
iskopinama ne bi li pronaao neto to e mu doneti dobit. Za razliku od onih vrlih
predstavnika "evropske civilizacije" koji su pljakali materijalna bogatstva, Kuberten
je pljakao antiko duhovno blago, koje ima svoju pravu vrednost samo u okviru
civilizacije u kojoj je nastalo, da bi ga bespotedno kasapio i prekrajao u nastojanju
da od njega stvori sredstvo za obraun s emancipatorskim nasleem modernog
drutva. Sama upotreba izraza "olimpijske igre" skrnavljenje je antike tradicije.
Kuberten koristi taj izraz ne zato to je bio inspirisan antikim duhovnim nasleem,
ve zato to mu je izgledalo da on ima "svearski karakter", to znai da je u njemu
video svojevrsni dekor za meunarodna sportska takmienja koja je nastojao da
organizuje i institucionalizuje. Njegova politika koncepcija klju je za razumevanje
njegove olimpijske ideje, a samim tim i njegovog odnosa prema antici. Kuberten ne
tei "obnavljanju antikih olimpijskih igara" zbog razvoja sporta, ve da bi doprineo
"razvoju nacionalne snage" Francuske i njenoj kolonijalnoj ekspanziji. To je prvobitna
prizma kroz koju Kuberten sagledava "antiko naslee" i kriterijum po kome vri
odabir onoga to je "prihvatljivo" za moderno doba. Helenska duhovnost nema za
Kubertena kulturnu, ve praktino-politiku vrednost; on je ne sagledava u kontekstu
duhovnog razvoja modernog drutva, ve u kontekstu ostvarivanja nekulturnih i
antikulturnih politikih i ekonomskih ciljeva vladajue buroaske "elite". Utilitarizam
ini polazite, a pozitivizam misaonu prizmu kroz koju Kuberten sagledava antiku
Grku.

"Obnavljanje antikih olimpijskih igara"

Teza da moderne olimpijske igre predstavljaju "obnavljanje antikih olimpijskih

igara" zauzima centralno mesto u modernoj olimpijskoj mitologiji. Shodno njoj,
Kuberten je dobio titulu "obnovitelja" ("Le Rnovateur"). Po Dimovom shvatanju,
Kuberten je od samog poetka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da
odgovaraju vremenu u kome nastaju. On "nije eleo da izgradi muzejsku ruinu" koja
e biti "kopija antike". To ne znai da antike olimpijske igre, kao i antiko drutvo,
nisu bile inspiracija za Kubertena. Iz antike, te "visoke kulture oveanstva",
Kuberten e, po Dimu, preuzeti sledee "olimpijske ideje" : "slavljenje praznika u
znaku mira, posveivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savrenstvo". to
se tie sadraja igara, on je trebalo da bude "moderan", to znai da bude izraz
vremena u kome nastaje, da njemu slui i da se menja zajedno sa njim.(1) Budui da
je za Kubertena prolost neistorina, on ne "obnavlja" antiko olimpijsko naslee, ve
uzima iz "prolosti", koja mu je na dohvat ruke, ono to je "korisno" za obezbeivanje
 101

nesmetanog razvoja "progresa" i istovremeno odbacuje ono to taj "progres" ometa.

to se tie Malterove interpretacije Kubertenovog odnosa prema antikom
olimpizmu,(2) Prokopova s pravom tvrdi da je Malter pogreno razumeo Kubertena :
njegov cilj nije bio "restauracija klasine olimpijske ideje", ve postizanje odreenog
vaspitnog efekta preuzimanjem "formalnih elemenata" starogrkog olimpizma. (3)
Radi se o politikom instrumentalizovanju antikog olimpizma, a ne o pokuaju
obnavljanja helenskog duhovnog naslea. Kuberten idealizuje antiku da bi njenu
idealizovanu sliku iskoristio za stvaranje odgovarajueg duhovnog zalea za
pribavljanje modernom olimpizmu oreola "kulturnog" i za obraun s
emancipatorskim nasleem helenske civilizacije, koje je utkano u graansko drutvo,
i kao emancipatorsko naslee oveanstva predstavlja conditio sine qua non njegovog
razvoja. Istovremeno, Kuberten nastoji da, poput Tena, helensko drutvo prikae kao
"idealni svet" kome treba stremiti u odnosu prema "sivilu" svakodnevnog ivota,(4)
to znai da stvori duhovno pribeite koje treba da predupredi oveka da se u tenji
za boljim svetom okrene ka budunosti. Idealizovani antiki svet preuzima ulogu
"drugog sveta" koji, poput Huizingovog srednjeg veka, postaje neprikosnoveni i
nedostini uzor modernom svetu.
Kuberten se neprestano poziva na izvorne antike tradicije i velia njihov
"besmrtni duh", ali je to bio rasistiki duh slobodnih Helena, a ne
"internacionalistiki" (kolonijalni) duh monopolistikog kapitalizma. Antike
olimpijske igre bile su oblik duhovne integracije Helena i demonstracija rasne
"superiornosti" i rasne ekskluzivnosti u odnosu prema "varvarskim" narodima. Na
antikim olimpijskim igrama mogli su da uestvuju samo "istokrvni" Heleni pod
uslovom da nisu osuivani i da nisu uvredili bogove. Antiki olimpizam nije teio
globalizmu, niti je bio oblik duhovnog porobljavanja drugih naroda, ve je bio
povlaenje granice izmeu "civilizovanog" sveta i "varvara". Moderni olimpizam
nastoji da bude sveobuhvatni i globalan duhovni pokret, i u tome je sled hrianske
doktrine kao univerzalistike ideologije iz ega proistie "olimpijsko misionarstvo"
jezuitistikog tipa. On je nastao kao kruna ideologije (kolonijalnog) buroaskog
"internacionalizma" i kao takav je sredstvo za postizanje odreenih globalnih
politikih i ekonomskih ciljeva. Ve su prve zvanine Olimpijske igre, koje su 1896.
godine odrane u Atini, oganizovane po uzoru na romanizovane olimpijske igre koje
predstavljaju obraun s izvornim religioznim i rasistikim duhom olimpijskih igara,
to znai da je potpuna besmislica pozivati se, i sa tog aspekta, na "izvornu istotu"
antikog olimpizma i polazei od takvih tradicija stvarati, u modernom dobu, "crkvu"
u kojoj e se "besmrtnom duhu antike" - "klanjati svi narodi".(5)
Po modernoj olimpijskoj doktrini helenski svet nema dinamiku svog razvoja i
nalazi se u istoj vremenskoj ravni kao, uostalom, i itava prolost oveanstva.
Kuberten po potrebi uzima iz tog sveta ono to misli da moe da mu koristi za
njegovu olimpijsku ideju ne vodei rauna o konkretnom istorijskom trenutku u
kome je pojava, o kojoj je re, nastala - bez ega se ne moe razumeti njena priroda.
Sve ono to smatra da je upotrebljivo za njegovu koncepciju Kuberten die na nivo
mita i prebacuje u moderno doba, ne obraajui panju na istorijsku distancu koja
nas deli od antike. On govori o "obnavljanju antikih olimpijskih igara" u elji da
pokae da postoji neposredna duhovna veza izmeu antikog olimpijskog duha i
modernih olimpijskih igara. "Nadistorijski" karakter "antikog olimpizma" izraz je
nastojanja da se modernom olimpizmu pribavi mitski karakter i na taj nain mu se
obezbedi venost. Drei se neistorijskog pristupa antici Kuberten je "prevideo" da je
 102

u samom helenskom drutvu dolo do degeneracije izvornog (religioznog)

olimpijskog duha, koja je zapoela jo u doba Solona korumpiranjem igara,(6) da bi
bila okonana makedonskim osvajanjem i u rimskom periodu. "Besmrtni duh antike"
upokojen je u samom antikom drutvu. Ve u njemu se "prave olimpijske igre" sele u
sferu mita koji postaje osnov kritike uspostavljene "olimpijske" realnosti.
Homerovska Helada, pretvorena u legendu, pravo je izvorite prvobitnog olimpijskog
duha koji e u samoj Grkoj biti izvitoperen i uniten. Postajanjem Grke rimskom
provincijom olimpijske igre gube svetost i postaju, organizovane po principu panem
et circences, banalna demonstracija rimskog "internacionalizma" i kao takve
zloupotreba helenskog kulturnog naslea za duhovno integrisanje (kolonizovanje)
pokorenih naroda u rimsku imperiju.
Kuberten je njegov odnos prema antikim olimpijskim igrama i helenskoj
civilizaciji podredio stvaranju pozitivnog oveka i pozitivnog drutva. U tom
kontekstu jedan od Kubertenovih kljunih stavova glasi da su se stari Grci "malo
posveivali razmiljanju, a jo manje knjigama",(7) to postaje polazite za njegov
obraun s helenskom duhovnou i umnou. Nastojei da oduzme oveku
mogunost da se suelji s postojeim svetom, Kuberten izbacuje iz helenske kulture -
duhovne kolevke zapadne civilizacije - sve ono to usmerava oveka da postavi
sutinska pitanja o njegovom ljudskom bivstvovanju, o svetu i odnosu prema njemu.
Stoeri antike religije (filozofije) nisu bili samo olimpijska i druga borilita (Delfi,
Istam, Korint), gimnazije i palestre, ve pre svega hramovi, svetilita, misterije,
kultovi, akademije, pozorita, trgovi, predavanja sofista, re pesnika, dela vajara i
arhitekata, Homerovi epovi i akordi harfe... Samo u svetlu tog duhovnog i umnog
ivota moe se prodreti u dubine antikog poimanja ivota i olimpijske misterije.
Svodei ivot Helena na primitivni telesni agonalni aktivizam, Kuberten nije ni mogao
da u olimpijskim igrama vidi najvii religiozni ceremonijal koji je predstavljao krunu
duhovnog ivota i filozofije ivljenja antikog sveta i kao takvim vrhunac antikog
agon-a. O tome Milo uri : "Jer, svi oblici helenskog prosvetnog ivota razvijaju se u
sferi agonske aktivnosti, kao najobilnijeg izvorita slave: i poezija, i muzika, i
orhestika, i slikarstvo, i vajarstvo, i neimarstvo, i filosofija, i politika, te i oblici
moralnog ponaanja. A svoj najkoncentrisaniji izraz nalazila je agonistika volja u
pravoj agonistici, tj.u stadionskim, hipodromskim i muzikim nadmetanjima o
velikim narodnim svetkovinama.""(8) Helenski kosmos pun je bogova koji
simbolizuju ne samo bogatstvo ivotnih oblika, ve i kompleksnost oveka i
bogatstvo njegovog prirodnog, emotivnog, duhovnog i intelektualnog bia. Tek u
celokupnosti helenskog ivota ideali i principi tog sveta dobijaju svoj puni smisao.
Samo njihovo kritiko promiljanje, polazei od konkretnog totaliteta u kome su
nastali (dakle kao konkretne istorijske pojave), moe da nam otkrije njihov
humanistiki naboj koji moe da bude inspiracija za oveka modernog doba.
Kuberten nije mogao da primeni ovaj metod ne samo zbog toga to bi na taj nain
doveo u pitanje vrednost antikih mitova koje je nastojao da iskoristi za graenje
svog olimpizma, ve to bi, istovremeno, doveo u pitanje legitimnost modernog
olimpizma kao "humanistikog" pokreta. Pokazalo bi se da je moderni olimpizam
samo "humanistika" maska sveta koji, navodno, tei da prevazie. U nastojanju da
od modernog olimpizma stvori kako sveobuhvatni religiozni pogled na svet, tako i
sveobuhvatni nain ivljenja, Kuberten je uklonio sa Olimpa sve one bogove koji
dovode u pitanje njegov rigidni utilitarni pogled na svet i njegovog pozitivnog oveka
koji je otelotvorenje tog sveta. Treba imati u vidu da je princip "vladati u glavama", to
 103

znai stvaranje karaktera i svesti lojalnog i upotrebljivog (pozitivnog) graanina,

korienjem romantizovanih mitova i proizvoenjem mitoloke svesti, najvaniji
postulat Kubertenove "utilitarne pedagogije". Kuberten se obraunava s
emancipatorskim nasleem helenske civilizacije i od ubogaljenog i oskrnavljenog
olimpijskog mita stvara polazite za uobliavanje "istorijske predstave" o antikim
olimpijskim igrama i helenskom drutvu. Iskonstruisana imitacija, koja nastoji da
pribavi mitoloku dimenziju "nadvremenskim" i "venim" vrednostima na kojima
poiva kapitalizam, postaje osnov za rekonstrukciju originala.
Antika religija predstavlja vrhunac antike duhovnosti i ivotnosti. Bogatstvo
kultnih radnji i neprestani agonalni aktivizam izraz je bogatstva ivotnih oblika i
intenzivnog doivljavanja ivota. Kuberten itav ivot i samog oveka nastoji da
podredi modernom olimpizmu kao totalitarnoj duhovnoj sili koja ne tei samo da
stvori pozitivno jednoumlje i da "oisti" bie oveka od svega ljudskog to moe da
dovede u pitanje ekspanziju kapitalizma i neprikosnovenu dominaciju buroazije nad
radnim "masama", ve nastoji da ga osakati i na taj nain mu zauvek oduzme
mogunost da "povrati" svoju ljudskost. Kao fanatini Prokrustov sledbenik,
Kuberten liava oveka Erosa, mate, emocija, uma... Ono to je najvanije, Kuberten
je odbacio slobodarske impulse helenske kulture i to ne samo prometejski mit, ve i
kritiku misao koja je dovela u pitanje osnovne odnose i vrednosti na kojima se taj
svet temeljio. Ni neprikosnoveni autoritet bogova nije mogao da sprei da se u
helenskom drutvu stvori otpor nepravdi i da se se razvije kritika misao. Milo uri
navodi da se "ve i u samim Homerovim pesmama bogovi podvrgavaju ivoj kritici,
time to ili Olimpljani prekoravaju jedni druge", ili se "ljudi ale na njihovu
svirepost", to "svedoi o slobodoumnosti tadanjeg jonskog drutva."(9) Najvii
humanistiki domet helenskog sveta je njegova sposobnost da na temelju
emancipatorskih mogunosti koje su u njemu stvorene iznedri misao koja dovodi u
pitanje sam taj svet, razotkrivajui lai i nepravdu koje su u njemu vladale, i prui
mogunost za njegovo prevazilaenje. Tek na osnovu sueljavanja stvarnosti i
vladajue ideologije, s jedne strane, i misli koja je nastojala da, sueljavajui se s
postojeim svetom, oslobodi oveka i digne pojam humanum-a na vii nivo, s druge
strane, mogue je dosei do prave prirode antikog humanizma. Ukratko, slobodarski
agon istinska je bit helenskog humanizma. U onome to je prualo mogunost za
prevazilaenje helenskog sveta: buenje svesti o univerzalnim stvaralakim moima i
o slobodarskom dostojanstvu oveka - da je sloboda najvia vrednost za oveka -
nalazi se ono najbolje od helenske kulture i to je seme koje je u modernom drutvu
proklijalo i dalo prave plodove. Jedan od najvanijih zadataka modernog olimpizma
je da zauvek zatre slobodarsko seme antike i da se i na taj nain obrauna sa
slobodarskim tradicijama oveanstva i slobodarskim dostojanstvom oveka.
Kada se poziva na "besmrtni duh antike", Kuberten nema u vidu
emancipatorske impulse helenske kulture, ve konzervativni duh antikih olimpijskih
igara. Bliskost izmeu izvornog antikog i modernog olimpizma je u tome, to i jedan
i drugi nastoje da budu uvari prolosti. Kuberten je pokuao da u modernom
drutvu ukloni protivreje koje je jo u antici bilo uspostavljeno izmeu izvornog
konzervativnog duha olimpijskih igara i emancipatorskih tendencija koje su,
pogotovu sa pojavom demos-a na politikoj pozornici Helade, poele da se razvijaju. U
tom smislu moe biti rei o "kontinuitetu antikog olimpijskog duha" u modernom
dobu: uz pomo "besmrtnog duha antike" moderni olimpizam postaje bastion
militantnog konzervativizma.
 104

Moderni i antiki olimpijski paganizam

Antiki olimpizam inio je sredite duhovnog kosmosa u okviru koga se odvijao

itav ivot polis-a u kome nije bilo razlike izmeu religioznog i svetovnog ivota. O
tome Fistel de Kulan : "I tako, u vreme mira i u vreme rata, religija se meala u sve
poslove. Ona je bila svuda prisutna, ona je obmotavala oveka. Dua, telo, privatan
ivot, javan ivot, obedi, svetkovine, skuptina, sudovi, bitke, sve je bilo pod vlau
ove gradske religije. Ona je upravljala svim radnjama ovejim, raspolagala svim
trenucima ivota njegova, utvrivala sve njegove obiaje. Ona je upravljala ljudskim
biem sa tako apsolutnom vlau, da nije nita ostajalo to bi bilo izvan nje."(10)
Moderni olimpizam nastaje i razvija se u vremenu u kome se ovek emancipovao od
religije i u kome je dolo do razdvajanja religioznog od svetovnog ivota. Kuberten
pokuava da povrati status religiji kao dominirajuoj duhovnoj sili, ali ne hrianskoj,
ve paganskoj. U tom smislu Kuberten nastoji da reafirmie mit i kult koji su, zajedno
sa agonskim aktivnostima, predstavljali "glavni elemenat helenskog duhovnog
postojanja" i bili "centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u
pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izraavanja".(11) Moderni olimpizam
podrazumeva: mit o antikim olimpijskim igrama, kult postojeeg sveta i agonalnu
aktivnost u vidu sporta. Kao kult postojeeg sveta moderni olimpizam nastoji da
postane njegov sveobuhvatni i neprobojni duhovni svod. U njegovom okrilju nastaje
kult miiavog tela u borilakom naponu koji postaje simbolini pojavni oblik
postojeeg sveta.
U antici olimpijske igre bile su jedan od najvanijih stoera religije kao jedine i
neprikosnovene duhovne sile; u modernom dobu one su nain nametanja buroaskog
pogleda na svet koji se pojavljuje u odnosu prema pokretima (idejama) koji tee
iskoraku iz postojeeg sveta i u odnosu prema emancipatorskim tekovinama
modernog drutva koje pruaju objektivne mogunosti za taj iskorak. Moderni
olimpizam postaje kamen temeljac nove "pozitivne" religije koja "prevazilazi"
hrianstvo na taj nain to se obraunava s njegovim humanistikim idejama,
pogotovu s idejom o boljem svetu. U tom svetlu moe biti rei i o "obnavljanju
besmrtnog duha antike" koji je, ponovnim organizovanjem olimpijskih igara, nanovo
izbio u prvi plan da bi sa istorijske pozornice potisnuo sve ono emancipatorsko to je
u meuvremenu stvoreno i omoguio novi poetak u razvoju civilizacije koji
odgovara vremenu u kome je bila uspostavljena neprikosnovena dominacija
rodovske aristokratije nad demos-om. Kubertenov olimpizam postaje kanal putem
koga se osakaena helenska kultura "preliva" u savremeno doba da bi se u njemu
udavila ideja budunosti. I ovom prilikom treba imati u vidu da je olimpizam jedan od
odgovora aristokratije i buroazije na mogunosti koje radnicima, u borbi protiv
kapitalizma, prua emancipatorsko naslee oveanstva i razvoj demokratskih
institucija. Olimpizam je prvorazredno politiko sredstvo za duhovnu integraciju
radnika u uspostavljeni poredak. Bez obzira na promene, ljudi treba zauvek da
ostanu u duhovnom horizontu kapitalistikog drutva. Nije sluajno to princip
"vladati u glavama" predstavlja "kategoriki imperativ" Kubertenove "utilitarne
pedagogije". Putem olimpizma treba usaditi ne samo u svest, ve u bie oveka duh
koji vlada svetom i stvoriti od njega lojalnog i upotrebljivog podanika.
 105

Duhovno jedinstvo antikog sveta zasnivalo se na jedinstvu drave i religije. U

antici slavljenje bogova istovremeno je i slavljenje drave kao jedino mogueg i
neprikosnovenog oblika u kome se obezbeuje zajedniki ivot ljudi. Kulan : "Ni Grci
ni Rimljani nisu znali za one alosne konflikte koji su bili tako esti u drugim
drutvima izmeu Crkve i Drave. Ali to je dolo jedino otuda, to je u Rimu, kao i u
parti i Atini, Drava bila podlona religiji. To ne znai, da je ikada bilo kakvo telo
sveteniko, koje bi nametnulo svoje gospodstvo. Stara drava nije se pokoravala
kakvom svetenstvu, ona je bila podlona samoj svojoj religiji. Ova Drava i ova
religija bile su potpuno smeane jedna s drugom, tako, da je bilo nemogue, ne samo i
pomisliti na kakav konflikt izmeu njih, ve ak ni razlikovati ih jedne od druge".(12)
Kuberten je "razreio" sukob izmeu drave i crkve na taj nain, to ih je
detronizovao kao vladajue integrativne sile drutva i na njihovo mesto ustoliio
zakone koji vladaju u ivotinjskom svetu - proglaavajui buroaziju za njene nosioce,
MOK za svetog uvara njihovog kulta, dok njegova dela postaju svojevrsni "sveti
spisi" koji pokazuju put kojim oveanstvo treba da ide. U antici ivotinjski svet je
suprotnost ljudskoj zajednici i u tom smislu je negativni osnov polis-a. Kuberten
proglaava zakone koji vae u ivotinjskom svetu za vrhovne i neprikosnovene. Ne
ljudska, ve ivotinjska zajednica, u kojoj je uspostavljena ni sa im ograniena
dominacija jaih (buroazije) nad slabijima, osnov je drutvene integracije. Otuda
Kuberten, kada govori o antici, ima u vidu period u kome jo nije dolo do
uvrivanja institucionalne strukture polis-a i u kome je bila uspostavljena
neograniena vlast rodovske aristokratije nad demos-om. Kuberten eli da umesto
politikog ustrojstva drutva, koje se zasniva na zajednikom egzistencijalnom
interesu i razumu graana, uspostavi prirodno-pravno ustrojstvo koje se zasniva na
bioloko reproduktivnim vezama (porodica, rasa) i na tiranskoj moi vladajue
bogatake "elite".
U antikoj religiji postojala su dva sveta: ljudski i boanski. O tome Mihailo
uri : "U najmanju ruku, dve su osnovne take na kojima je grka religija naroito
insistirala. (...) Pre svega, grka religija je poklanjala najveu mogunu panju
razgranienju izmeu ljudskog i boanskog sveta, ukazivala je na ogranienost,
prolaznost i nitavnost ljudske egzistencije u poreenju s boanskom. Grka religija
je gledala na oveka pre svega kao na smrtnika, za nju je smrtnost bila najdublja
unutranja odrednica ljudske prirode. Zbog toga je ona toliko pozivala na umerenost,
zbog toga je ona toliko opominjala oveka da se ne nadmee s bogovima, da se dri
svog, ljudskog nivoa, da ne tei za tim da postane Zevs. S druge strane, grka religija
je veliala ulno-telesnu stvarnost, bila je ovozemaljski usmerena, potvrivala je ivot
na ovom svetu."(13) Kod Kubertena nema udvajanja sveta na ovozemaljski i
onozemaljski, pogotovu ne sueljavanja izmeu zemaljskog i nadzemaljskog,
prolaznog i venog, lanog i istinskog. Postoji samo jedan svet (ivot) koji je
istovremeno otelotvorenje ideala sveta kome treba teiti. Kuberten : "Helenizam je
iznad svega kult humanosti u njegovom postojeem ivotu i njegovo stanje ravnotee.
I nemojmo dozvoliti da greimo u tome, jer to je bila velika novost u shvatanju svih
naroda i vremena. Svuda drugde kultovi se temelje na tenji ka boljem ivotu, na ideji
o nagradi nakon smrti i na strahu od kazne za onog ko je uvredio bogove. Ali, ovde je
sadanje postojanje ono to je srea."(14) Moderni olimpizam predstavlja totalitarni
i apsolutizovani kult postojeeg sveta. Posredstvom olimpijske sfere ne potvruje se
besmrtnost nebeskog, ve besmrtnost ovozemaljskog sveta; umesto velianja
boanskog, dolazi do obogotvorenja postojeeg sveta.
 106

U antikoj kosmogoniji ovek je proizvod kosmikih (boanskih) sila - koje su

stvorile ivot na zemlji. Svet (ivot, kosmos) je mogu bez zemaljskog ivota i oveka
koji je samo privremeni stanovnik na planeti stvoren neuhvatljivom voljom bogova.
Vena i svemogua boja volja izvorite je zemaljskog ivota i osnov "venog"
postojanja oveka (due). ovek je "igraka bogova" (Platon), to znai da bez obzira
ta inio boja volja odluuje ta e biti s njim. Radi se o okrutnoj igri bogova u kojoj
se iskazuje njihova apsolutna mo nad ovekom i njegova nitavnost. Boanski svod
postaje demonstracija potpune podreenosti oveka uspostavljenom poretku i
ubijanje dostojanstva oveka kao slobodarskog bia i stvaraoca (svoga) sveta.
Kubertenova koncepcija temelji se na socijalnom darvinizmu: ovek je "ivotinja"
koja nije stvorena aktom nadzemaljske volje, ve je proizvod evolucije ivoga sveta u
kome dominira borba za opstanak. Otuda je za Kubertena besmisleno svako
nastojanje da se logos izdigne iznad postojeeg sveta i da pokua da se odnosi prema
njemu sa aspekta entiteta koji su proizvod tenje oveka da dopre do istinskog.
Antika civilizacija poploala je ovekov put ka svetu koji se uzdie iznad zemaljskog;
Kuberten nastoji da skrene oveka sa tog puta i zauvek ga zatvori u postojei svet.
Po antikoj teoriji o nastanku sveta stanje nereda je prvobitno i ono odlikuje
ivotinjski svet. Prvi zadatak bogova (Uran) bio je da uspostave red ime je stvorena
osnovna pretpostavka za uspostavljanje antikog kosmosa. Kosmiki red, koji se
sastoji u harmoninom jedinstvu delova sa celinom, postaje najvii ideal zemaljskom
redu. ak je i ljudsko telo pojavni oblik kosmikog poretka. Po Platonu su bogovi
"imitirajui sferini oblik univerzuma" doli do toga da glava oveka najvie odgovara
boanskom i da je kao takva "gospodar svega to je u nama".(15) Dominira holistiki
pristup: lepota je u harmoniji koja postaje nain spajanja oveka sa boanskim. Videli
smo da je i kod Kubertena red osnovni egzistencijalni princip, ali kod njega nije
(geometrijski ustrojeni) kosmos izvorite, okvir i ideal sveta kome ovek treba da
tei, ve ivotinjski svet u kome vlada "pravo jaega". Za Kubertena je "harmonija
sestra poretka" a estetika, koja ima instrumentalni i dekorativni karakter, oblik je
spajanja oveka sa vladajuim duhom. Euritmija, kao najvii duhovni izraz
"pomirenja" oveka sa postojeim svetom, postaje put ka blaenstvu. Meutim,
umesto na statinom antikom redu, Kuberten insistira na dinamikom redu koji
odgovara progresistikom duhu kapitalizma i koji se temelji na neprestanoj borbi za
opstanak. U tom kontekstu pojavljuje se i njegova maksima mens fervida in corpore
lacertoso: nabrekli miii simbolini su izraz ekspanzivne snage kapitalizma.
I pored principijelnih razlika, Kubertenova olimpijska ideja bliska je praktino-
politikom duhu antike religije. O tome Mihailo uri: "Utoliko, ne treba se uditi
tome to je grka religija pridavala prvorazrednu vanost praktinoj strani vere u
boga, to je kult igrao tako vanu ulogu u njoj, to se ona gotovo poistoveivala s
verskim obredima. Sa stanovita drave, to je bilo nejpotrebnije i najumesnije. ta
drugo moe da poslui kao pouzdaniji znak da su graani odani dravi nego injenica
da oni uredno obavljaju odreene kultne radnje, da prinose rtve, itaju molitve,
pevaju pobone pesme? (...) Tome je mnogo doprinelo to to grka religija nije znala
za dogmatiku. Iako je imala za sobom autoritet dravne vlasti, ona nije polagala pravo
na iskljuivu nadlenost u pitanjima vere, niti je uopte teila za tim da se dokopa
ljudskih dua. U staroj Grkoj nije bilo nikakvih svetih knjiga u kojima su svi mogli
nai autoritativan obrazac religioznog iskustva, niti je bilo ma kakvih strogo
utvrenih uenja koja su svi morali da ispovedaju, koja su svi morali da prihvate bez
pogovora."(16) U antici kultne radnje su oblik iskazivanja potpune pokornosti
 107

vladajuem poretku, i u tom smislu odgovaraju Kubertenovom olimpizmu kao "kultu

postojeeg ivota" sa kojim se iskazuje potovanje "rasi" i "zastavi". Kuberten u
jednom od svojih poslednjih razmatranja o olimpijskoj ideji ("Filozofski osnovi
modernog olimpizma") konstatuje: "Prva sutinska karakteristika starog kao i
modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujui svoje telo vebanjem kao to
vajar oblikuje kip, antiki atleta je iskazivao potovanje bogovima. inei isto,
moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu".(17) Ovde se vidi da
nema optih vrednosti, koje simbolizuju antiki bogovi, koje treba duhovno da
ujedine uesnike olimpijskih igara i kojima oni iskazuju potovanje, ve se radi o
obezduhovljenoj borbi olimpijaca, svedenih na puku telesnost, za svoju zemlju, rasu i
zastavu. Ono to ih "ujedinjuje" je rat, a ne potovanje vrednosti koje nadilaze
postojei svet. Borei se za pobedu na olimpijskim igrama antiki atleta iskazivao je
potovanje bogovima koji su predstavljali stoere rasne, kulturne i politike
integracije Helena u odnosu prema "varvarima". U modernom dobu borba za pobedu
na sportskom polju postizanjem veeg rezultata postaje najvii oblik kultne radnje sa
kojom se slavi postojei svet. Kuberten sledi Konta po kome je okonana "teoloka" i
"metafizika" faza u razvoju oveanstva i uspostavljena "pozitivna" (i konana) faza
u kojoj vlada pozitivi um koji se zasniva na bespogovornom "potovanju injenica".
On ne tei stvaranju religioznog, nego pozitivnog oveka ; ne drutva u kome e
dominirati teoloka svest, ve drutva koje e se zasnivati na pozitivnom jednoumlju.
Obraunavajui se s najvanijom intencijom Arnoldove pedagogije da se putem
sporta i telesnog drila stvore "miiavi hriani", Kuberten je pokazao da njemu nije
stalo da razvije, nego da ukloni religioznu svest kod buroaske mladei da bi, poput
Hitlera, putem sporta i telesnog drila dobio "isti materijal" od koga moe da stvori
"novog oveka" koji se ne plai boga, niti ima odgovornost prema ljudima. Ne
stvaranje religiozne, ve aktivistiko-fanatine svesti, koja se temelji na pozitivnom
(izvrilakom) karakteru, predstavlja krajnji cilj Kubertenove "utilitarne pedagogije"
i osnov njegovog religio athletae. Nita ne sme da sputava osvajako-tlaiteljsku mo
buruja koji se ne rukovodi verom u sile koje nadilaze postojei svet ili opteljudskim
vrednostima, ve nezajaljivom pohlepom koja predstavlja otelotvorenje
ovozemaljskog vladajueg duha. Kuberten se ne zalae za poredak koji se zasniva na
obiajnim, religioznim, moralnim ili zakonskim normama, ve za poredak koji se
zasniva na "pravu jaega" i prirodnoj selekciji. Olimpizam postaje ne samo najvia
religiozna sveanost posveena velianju kulta postojeeg sveta, i kao takva najvia
integrativna "duhovna" sila postojeeg sveta, kao to je to bilo u antici, ve sredstvo
za uklanjanje svih drugih duhovnih oblika koji mogu da ogranie samovolju vladajue
klase: on postaje pozitivistiki kult koji prodire svu duhovnost. Oistiti svet od
naslaga teolokog i metafizikog, kao i kritikog uma i ideje budunosti, to je jedan od
najvanijih zahteva Kubertenovog olimpizma.
Usmerenost ka idealizovanoj prolosti kao izvoritu "pravih vrednosti" i
potpuna podreenost oveka uspostavljenom poretku predstavlja jednu od
najvanijih spona koja spaja antiku i Kubertenov olimpizam. U antikoj Grkoj nije
postojala ideja progresa ni novog sveta. Izraz prokop oznaava dobro obavljeni
posao. "Budunost" se svodi na predstojee (neminovne) dogaaje koji u linearnom
nizu slede jedni za drugima i koji predstavljaju uvrivanje veza sa prolou i njeno
glorifikovanje. Ono to je bitno ve se odavno odigralo i svakodnevni ivot svojevrsna
je kopija tog deavanja. Pribliiti kopiju originalu, to znai nastojati da svakodnevni
ivot to vie lii na mitologizovani ideal nekadanjeg "pravog" ivota, najvii je
 108

izazov za graanina. ovek se ne odnosi prema svetu, niti sebe shvata kao njegovog
stvaraoca. Svet se zbiva po neuhvatljivoj (samo)volji bogova, a ivot je neprestano
sueljavanje oveka sa sopstvenom bezvrednou i prolaznou u odnosu prema
venom kosmikom poretku ija je delotvorna mo otelotvorena u olimpijskim
bogovima. Olimpijske igre su jedna od obogotvorenih niti koje unose red u haosu
zbivanja sveta odvijajui se u senci Kronosovog brda koje je simbol trajanja u
zadatom i venom (olimpijskom) vremenu u kome nema budunosti. "Sveti ritam"
odvijanja olimpijada ne oznaava razvoj drutva ni vremenski tok, ve neumitni sled
dogaaja koji prevazilaze ciklus raanja i umiranja obinih smrtnika i predstavlja
ritmino pulsiranje besmrtnog boanskog bila koje udahnjuje svetu ivot i odreuje
kontinuitet ivotnog toka. U strogoj (ritualnoj) formi olimpijskih igara ogleda se
beznadeno nastojanje oveka da sprei udaljavanje ljudskog sveta od njegovog
boanskog izvorita i njegovo pribliavanje neumitnom kraju. Stalnost forme postaje
potvrda duhovnog kontinuiteta i ouvanje veze sa kosmikim ivotnim vrelom, poput
"svete vatre" u hramovima. "Sveti ritam" odravanja olimpijskih igara pojavljuje se
kao neprekinuti egzistencijalni i duhovni lanac koji povezuje sadanjost sa prolou
- bez budunosti. Istovremeno, igre su oblik potkupljivanja bogova sa im se ne
stiava samo njihov gnev i obezbeuje njihova blagonaklonost, ve se odrava
njihova zainteresovanost za opstanak ljudskog sveta. Platonov stav da je "ovek
igraka bogova" znai da su bogovi zainteresovani za opstanak ljudskog sveta sve
dotle, dok ih ljudi zabavljaju i dok to godi njihovoj tatini. Ne izazivaj bogove! - to je
sutina antikog gnothi seauton. Iskuavati volju bogova, koji imaju ljudske odlike
meu kojima dominira sujeta i osvetoljubivost, znai dovesti u pitanje opstanak
zajednice. Odnos monih prema demos-u, pogotovu prema robovima, postaje prizma
kroz koju se sagledava odnos bogova prema ljudima. Istovremeno, strah od nestanka
- pri emu glad, bolesti, prirodne kataklizme i nepogode imaju karakter simbolinih
pojava koje predskazuju unitenje - nagoni oveka da stalno iskazuje pokornost
bogovima. I Kuberten insistira na ouvanju "svetog ritma" odvijanja modernih
olimpijskih igara, ali on nije vezan ni za prirodni, ni za religiozni poredak. Moderni
olimpizam je kult postojeeg ivota i kao takav lien je svake prirodnosti i svetosti.
On je bez-sadrajni i samim tim apstraktni ritam pulsiranja egzistencijalnog bila
kapitalizma u glavama ljudi, to znai nametnuti pokuaj uvoenja reda u duhovni
haos koji stvara kapitalizam stalnim obraunom s umom i emancipatorskim
nasleem modernog drutva. U tom kontekstu "sveti olimpijski ritam" nosilac je
kontinuiteta jednoumlja i nain stvaranja jednoobraznog karaktera - umesto
tradicionalnih religija. Olimpijske igre su "festival prolea" i "mladosti", to znai
ponovno raanje ivotne snage kapitalizma, a njihov "sveti ritam" simbolini je izraz
neraskidivog lanca umiranja i raanja: smrt oveka postaje osnovni uslov opstanka
poretka. Kuberten nagovetava ovu dijalektiku u njegovom (emitovanom) govoru na
zatvaranju nacistikih Olimpijskih igara, kada govori o olimpijskim igrama kao
"razumevanju" koje je "snanije nego sama smrt".(18) Poredak je vean - ovek je
prolazan i njegov ivot ima smisla jedino ukoliko je doprineo razvoju neminovnog
"progresa". Otuda Kuberten daje takav znaaj posveenosti oveka delu koje velia
vladajui duh: ono postaje nain da se ovek spoji sa "boanskim". to se tie mita o
prolosti, on ima instrumentalni karakter i slui Kubertenu da se obrauna s idejom
budunosti.
Po helenskom shvatanju sveta sama egzistencija drutva ima privremeni
karakter: drutvo se poput biolokog organizma razvija i propada. Smrtnost oveka i
 109

prolaznost oveanstva osnovni je uslov besmrtnosti bogova i neprolaznosti

kosmikog poretka. ovek je fatalno podreen boanskim (kosmikim) zakonima iz
ega proistie egzistencijalni pesimizam. Heraklitovo panta rei svojevrsni je usud, jer
je budunost neizvesna. Ono upuuje na prolaznost i njenu tragiku, da ono to proe
ne moe vie da se vrati, da je proputeno zauvek izgubljeno. Radi se o protoku
zbivanja u kome se ovek nalazi i kome je podreen. Starenje, kao gubljenje ivotne
snage to vodi u smrt, najvaniji je empirijski osnov za shvatanje menjanja
(promene). Oslanjajui se na "neunitivi" duh kapitalizma i Kontovu filozofiju,
Kuberten oslobaa oveka antike tragike i nudi mu nezaustavljivi "progres" u kome
treba da pronae smisao ivota i obezbedi venost - iz ega proistie egzistencijalni
optimizam. I kod Kubertena je prisutan fatalizam, ali ne kataklizmiki (koji je
prisutan i u hrianstvu), ve progresistiki: ovek je beznadeno podreen hodu
"progresa" koji proistie iz ekspanzivne i neunitive biti kapitalistikog poretka - koji
je otelotvorenje prirodnog poretka u najneposrednijem obliku i iji se hod meri
kvantitativnim pomacima u kojima nestaje kvalitet i samim tim ljudsko. Antiku
tragiku i hriansko prokletstvo zamenjuje "prokletstvo progresa" (Horkhajmer
/Adorno).
U antikoj kosmogoniji ovek je roeni grenik. On ne snosi odgovornost zbog
svojih (ne)dela, ve zbog toga to je ovek - smrtno bie. itav njegov ivot postaje
svojevrsni obred okajavanja izvornog greha i iskupljivanja po principima kosmike
pravde: ogreenje, pravinost, oienje (Hybris, Dike, Katarsis). Za Kubertena ovek
nije grenik, ve najvii oblik u razvoju ivog sveta. On je liio oveka hybris-a, a
samim tim i oienja i puta ka oboenju (ekstaza), i na taj nain se obraunao s
etikim (religioznim) biem Helena i s tragikom njegove etinosti. (19) U nastojanju
da ukloni ograde koje sputavaju vladajuu samovolju, Kuberten je ukinuo antiki
normativni svod i apsolutizovao princip koristi. On oslobaa oveka (buruja)
"greha" da bi ga oslobodio odgovornosti za njegova (ne)dela, i u tom kontekstu se
obraunava s idejom o linoj odgovornosti koja je zaeta u doba procvata antike
demokratije. Umesto borbe izmeu dobra i zla, dominira borba za ostvarivanje
interesa vladajue klase koja je s onu stranu dobra i zla: efikasnost u ouvanju
uspostavljenog poretka najvaniji je kriterijum po kome se odreuje ta je "ispravno"
delanje. Nema niega to ograniava golu mo, jer se ona temelji na "pravu jaega"
koja je osnov prirodne selekcije koja je, opet, osnov rasnog "usavravanja" i
drutvenog "progresa". "Etika sile" postaje neprikosnoveno izvorite olimpijskog
morala.

Kubertenova "utilitarna pedagogija" i antika paideia

U nastojanju da izgradi pozitivnog oveka, Kuberten je odbacio osnovne principe

na kojima se zasniva starogrka paideia u kojoj je do najvieg izraaja dolo
humanistiko naslee helenske civilizacije - koje je bilo i ostalo jedan od najvanijih
izvorita samosvesti modernog oveka.
Antika paideia ima religioznu prirodu. Kosmos u kome vladaju bogovi i mit o
boanskoj prirodi oveka predstavljaju osnov ljudskog samoprepoznavanja i duhovni
okvir postojeeg sveta koji se ni u mislima ne sme prei. Otuda zahtev za
"samosavlaivanjem" ini sutinu principa gnothi seauton iz koga proistiu opti
 110

postulati antike paideia-e: "nita odvie" (meden agan); "mera je ono najbolje"
(metron ariston); "dri se granice" (peras epitelei); "prikloni se pred boanstvom"
(proskynei to theion); "savlauj ambiciju" (thymou kratei).(20) Govorei o
Aristotelovoj filozofiji Mihailo uri konstatuje: "Po sebi se razume da ovaj zahtev za
razvijanjem samosvesti, ovaj zahtev za osmiljavanjem vlastitog postojanja putem
samoograniavanja ima dublji religiozni smisao. U okviru Apolonove religije, pitanje
odnosa prema samom sebi bilo je nerazdvojno povezano s pitanjem odnosa prema
viem od sebe."(21) Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja odbacivanje
religioznog osnova antike paideia-e. Njegova "utilitarna pedagogija" najvii je oblik
u kome se pojavljuje ideologija ekspanzionistikog i progresistikog duha
kapitalizma. U principima antikog gnothi seauton Kuberten s pravom vidi
(normativne) granice praksi buruja koga tera napred nezajaljiva glad za sticanjem
bogatstva, a samim tim granice "progresu". "Osmiljavanje vlastitog postojanja
putem samoograniavanja" najgore je svetogre za Kubertenovog "pozitivnog"
buruja.
Shvatanje kosmosa kao harmonine, geometrijski ustrojene celine u kojoj je
uspostavljeno potpuno jedinstvo delova sa celinom, osnov je antikog shvatanja
mesta oveka u kosmosu, a samim tim i njegovog bia kome odgovara pedagoki
model koji je slika oveka gledano iz kosmike perspektive, i kao takav je najvii
religiozni i ivotni izazov. Duhovna i telesna veza oveka sa kosmosom osnovna je
pretpostavka za dovoenje oveka u potpuni sklad sa kosmosom, a to znai
dosezanja do njegove prirode u kojoj se ogleda njegova nitavnost i svemo bogova.
Antikom shvatanju kosmosa i kosmike sutine oveka odgovara holistiki pristup
oveku kao jedinstvenom telesnom, etikom i estetskom biu, iz ega sledi princip
harmoninog razvoja ljudskih moi koji predstavlja jedan od osnova antike
euritmije. Istovremeno, telesno vebanje postaje svojevrsna sluba bogovima, na ta
ukazuje i sam Kuberten tvrdei da je antiki atleta "oblikujui svoje telo vebanjem
kao to vajar oblikuje kip" - "iskazivao potovanje bogovima". (22) Dominira
duhovnost telesnog pokreta koja proistie iz "religioznog oseanja" koja proima
itav ivot. Umesto insistiranja na miiavom telu, kao to je to sluaj kod Kubertena,
najvii izazov za telesno vebanje je geometrijski ustrojena telesna proporcija koja
odgovara idealu zatvorenog i konanog sveta i koja predstavlja osnov rasnog
samoprepoznavanja Helena. Vladajui model telesnog i duhovnog, kao i sam princip
harmoninog razvoja telesnog i duhovnog, izvedeni su iz vladajueg pogleda na svet
koji je proisticao iz same biti helenskog drutva i nastojanja da se ouva uspostavljeni
poredak: antika kultura telesnog imala je konzervativni karakter. Ukratko, telesni
razvoj podrazumeva duhovni i karakterni razvoj, odnosno, postaje nain vaspitavanja
oveka. U helenskom svetu pojavljuju se prvi obrisi pedagokog modela koji e se u
modernom dobu razviti u obliku "telesne kulture" koji, razume se, ima svoj pravi
smisao samo u kontekstu ukupne helenske kulture, odnosno, konkretnog totaliteta
helenskog drutva. Imperijalistiki buruj nije otelotvorenje antikog kosmosa u
kome dominiraju bogovi koji simbolizuju unutranje bogatstvo i konfliktnost ljudske
prirode, ve predstavlja otelotvorenje duha kapitalizma koji sakati oveka i svodi ga
na one osobenosti koje pruaju mogunost za ekspanziju kapitalizma. Telo je u
jedinstvu sa osvajako-tlaiteljskim karakterom: ovek je "oien" od svih onih
osobenosti koje mogu da ga zaustave da grabi napred, kao i da uspostavi kritiku
distancu prema postojeem svetu i stvori ideju boljeg sveta. Sport i telesni dril
postaju orua sa kojima se ovek prikiva za postojei svet.
 111

Od prvorazrednog znaaja za razumevanje antikog "ovekobivstva" je to to je

"ovek ija se slika otkriva u delima velikih Grka politiki ovek.(...)Najvea dela
helenstva su spomenici jedinstveno velianstvene dravotvornosti za koju se borba
neprekidno vodi kroz sve stupnjeve razvitka, od herojstva Homerovih pesama do
Platonove autoritarne drave vladara-znalaca, u kojoj individuum i socijalna
zajednica na tlu filozofije biju svoju poslednju bitku. Budui humanizam mora se
bitno orijentisati prema toj osnovnoj injenici u karakteru svekolikog grkog
vaspitanja da su humanitet, "ovekobivstvo", Grci stalno bitno vezivali za svojstvo
oveka kao politikog bia."(23) Kuberten odbacuje Aristotelov pojam humanitas-a u
kojem je ovek odvojen od ivotinje dravnou.(24) Polazite njegove doktrine nije
boanski ustrojeni kosmos, ni polis u kome dominiraju ljudski zakoni, ve drutvo
kao ivotinjski opor u kome se mesto pod suncem obezbeuje stalnom i
bespotednom borbom za opstanak. Kubertenov ovek (buruj) nije politiko bie,
ve vii oblik zveri, zver nad zverima, koja je otelotvorenje ekspanzivne snage
monopolistikog kapitalizma. Iz njegovih oiju izbija, kao kod nacistikog
"natoveka", pogled "velianstvene zveri" (Hitler) koja je spremna da na znak svojih
gospodara epa rtvu.
Humanizam je, po Jegeru, jo u antikom dobu shvatan kao "oznaka za ideju
ovekovog obrazovanja". Za novo doba, "pojam humanizma poiva na svesnoj vezi
naeg obrazovanja sa klasinom starinom. A ta veza, opet, zasnovana je samo na
injenici da naa ideja "opteg" ovekovog obrazovanja vodi poreklo upravo iz
antike civilizacije". (25) Nastojei da istakne specifine osobenosti Grka u odnosu
prema Orijentu, Jeger zakljuuje: "Njihovo otkrie oveka nije otkrie subjektivnog ja,
nego je sticanje svesti o optim bitnim zakonima oveka. Duhovni princip Grka nije
individualizam nego "humanizam", ako je dozvoljeno tu re svesno upotrebiti u tom
njenom izvornom antikom smislu. Humanizam dolazi od humanitas. Ta re je
kasnije, od vremena Vara i Cicerona, dobila i drugi, vii i stroi smisao, pored starijeg
i vulgarnog znaenja humanitarnoga, koje ovde ne dolazi u obzir : ona oznaava
vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo. To je prava grka
paideia, takvu kakvu je jedan rimski dravnik oseao kao uzor. Ona ne polazi od
pojedinca nego od ideje. Iznad oveka kao bia opora, kao i iznad oveka kao
navodno autonomnog ja stoji ovek kao ideja, i tako su na njega stalno gledali Grci
kao vaspitai, a i kao pesnici, umetnici i istraivai. Ali ovek kao ideja znai : ovek
kao optevaea i obavezujua slika roda. Davanje peata pojedincu oblikom
zajednice, koje smo spoznali kao bit vaspitanja, kod Grka sve svesnije polazi od takve
slike oveka i, u borbi koja se ne smiruje, najzad dovodi do takvog filozofskog
zasnivanja i produbljivanja problema vaspitanja kakvo, u pogledu principijelnosti i
sigurnosti cilja, inae nigde nije postignuto."(26) Kuberten ne polazi od
"autonomnog ja" ni vrednosnog modela oveka, ve od klasnih osobenosti buroazije
i radnika koje su steene u procesu evolucije : buruj ima osobenosti zveri, a radnik
osobenosti preivara - struktura ivotinjskog sveta osnov je strukture drutva.
Moderni olimpizam kao "kult humanosti" (postojeeg sveta) ne zasniva se na veri u
odreene nadljudske ili opteljudske vrednosti, ve na ivljenju u postojeem svetu
koje se svodi na neprestanu borbu za dominaciju i opstanak. On ne "oznaava
vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo", ve nastoji da
uniti sve ono u oveku to mu prua mogunost da stvori predstavu o sebi kao
oveku i stekne slobodarsko dostojanstvo. Kuberten odbacuje "ideju ovekove
prirode" do koje su prvi doli sofisti,(27) a samim tim i teoriju obrazovanja koja se na
 112

toj ideji razvila. ovek po Kubertenu nema specifinu prirodu. On polazi od prirode,
ali pojam fysis-a vezuje za ivotinjski svet, a ne za oveka, kao to je to bio sluaj u
sofistici. "ivotinjska" priroda oveka ne propisuje pravila koja treba potovati, ve
sadri ogranienja koja treba prevazii. Radi se, naime, o tome da je ovek "lenja
ivotinja" to upuuje na ogranienost izvornog (ivotinjskog) karaktera oveka.
Glavni zadatak Kubertenove "utilitarne pedagogije" nije oplemenjivanje
(kultivisanje) ivotinjske prirode oveka, ve njen razvoj putem telesnog drila
(princip "veeg napora") sa kojim se potiskuje i degenerie instinktivna priroda
oveka i razvija bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter.
U antikoj paideia-i vaspitanje i obrazovanje ine nerazdvojnu celinu. Polazite
je ideal oveka u odnosu prema kome se odreuje ispravnost ljudskog delanja - koji
je simbolino otelotvorenje vladajuih drutvenih odnosa i vrednosti koji ine
izvorite antike religije i koji predstavljaju osnov rasnog samoprepoznavanja
Helena. ovek kao bie u koje su bogovi udahnuli svoje raznovrsne boanske moi i
nastojanje da se uspostavi njihovo harmonino meudejstvo, izvorite je
univerzalnih pedagokih principa koji su sredstvo za karakternu, duhovnu,
intelektualnu i telesnu izgradnju oveka kao celovite linosti. Na toj osnovi razvio se
kako aristokratski pedagoki model, koji je dominirao u helenskom "srednjem veku",
tako i graanski model vaspitanja, zaet od strane sofista, koji e postati, s prodorom
demos-a na politiku scenu Helade, vladajui oblik vaspitanja i koji e svoj najvii i
najsistematiniji oblik dobiti u Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Govorei o antikoj
paideia-i Kuberten konstatuje: "Miii su dobili zadatak da obave posao moralnog
vaspitaa. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakteristinijeg
principa starogrke civilizacije: stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom
obrazovanju". I dalje: "... nije duh taj koji stvara karakter, ve telo. ovek antike je to
znao, a mi to s dosta muke ponovo uimo".(28) Nikada u Heladi nisu "miii bili
vaspitai", kao to to tvrdi Kuberten. Ta teza treba da stvori iluziju o ne-normativnom
karakteru antike paideia-e, koja treba da pribavi "helenistiki" legitimitet njegovoj
"utilitarnoj pedagogiji" - koja insistira na vaspitanju bez obrazovanja. I u modelu
vaspitanja antike ratnike aristokratije, uprkos tome to je telesna snaga bila glavna
odlika arete kolenovia, potovanje zadatog vrednosnog (religioznog) modela, kao i
obiaja, predstavlja najvii imperativ. to se tie graanskog vaspitanja, Platonov
stav da "spremno telo ne moe svojom valjanou uiniti duu dobrom i izvrsnom
dok, obrnuto, izvrstan duh moe pomoi telu da se usavri",(29) na najsaetiji nain
izraava osnovu graanske arete. U svojoj analizi helenske kulture Mozes Hadas
istie izvanredno znaajnu razliku izmeu paideia-e kao "odgoja" (Bildung) i
"treninga" kao njegove suprotnosti. Homerovi junaci bili su svesni da noblesse oblige i
da mora da savladaju viteko dranje i viteku savrenost u koju nije spadalo samo
biti dobar na delu (u borbi), ve i na reima. Hadas navodi primer vaspitanja
Odisejevog sina Telemaha od koga se nastoji napraviti "aristokrata koji je svestan
svoje odgovornosti". U tom smislu se o Homerovom delu moe govoriti kao o "bibliji
Grka".(30) Kubertenov "kult humanosti" podrazumeva vaspitanje (stvaranje
karaktera) bez obrazovanja, to jasno upuuje na to da on odbacuje humanistiko
naslee antike. Kod njega nema bilo kakvog normativnog posredovanja izmeu
oveka i sveta. Glavno sredstvo za vaspitavanje deteta su "okolnosti" : ovek je od
detinjstva zagnjuren u postojei svet u kome vlada bespotedna borba za opstanak.
Ne razvoj oveka kao kulturnog bia, ve razvoj bespotednog borilakog karaktera
unitavanjem ljudske samosvesti predstavlja osnovnu intenciju Kubertenove
 113

"utilitarne pedagogije". Otuda u izvornoj Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema

mesta za gimnastiku, dok ("francuski") boks dobija prvorazrednu ulogu u
vaspitavanju buroaske mladei. Kuberten je neprestano sakatio antiku duhovnost
da bi, kao i nacisti, doao do oveka koji nije "optereen" umom i duhom - koji mogu
da budu prepreka za uspostavljanje potpune dominacije vladajueg poretka nad
ovekom. "Besmrtni duh antike" ne predstavlja kulturni most koji spaja moderno sa
helenskim drutvom, ve sredstvo za uspostavljanje neposredne veze izmeu
osvajako-tlaiteljske prakse antike rodovske aristokratije i imperijalistiki
nastrojene buroazije.
Princip "lepog i dobrog" (kalokagathia) predstavljao je u helenskom drutvu
najvii izazov kako za aristokratski, tako i za graanski model vaspitanja. Govorei o
kalokagatiji, Milo uri konstatuje da se radi o "specifinom helenskom pojmu
robovlasnike klase" koji podrazumeva "telesnu lepotu udruenu s moralnim
zdravljem". I dalje: "Ovaj pojam pokazuje da Heleni ne behu ni etiki ni estetiki
jednostrani: lepo i dobro poklapaju se u najvioj instanciji, tako da se oni pojavljuju
kao narod koji je u svojoj estetici u isti mah i etian, a u svojoj etici i estetian".(31)
Kalokagathos-a krasilo je snano i skladno razvijeno telo, inteligencija, obrazovanje,
duhovnost, oseanje odgovornosti za zajednicu, kao i aktivno sudelovanje u javnom
ivot.(32) Radi se o atinskom modelu vaspitanja u kome dolazi do proimanja
telesnog i estetskog sa intelektualnim i moralnim. Kritikujui Lakonce zbog
jednostranog telesnog vaspitanja Aristotel zakljuuje: "Prema tome, na prvom mestu
treba da stoji plemenito junatvo, a ne divljanost. Jer niti je vuk niti i jedna druga
zver u stanju da prui lepu borbu. To moe samo dobar ovek. Oni koji doputaju da
se deaci suvie razviju u tom pravcu, zanemarujui neophodno obrazovanje,
stvaraju uistinu od njih obine radnike sposobne samo za jednu graansku dunost,
pa i u tome su, kako smo rekli, gori od drugih."(33) Antiko shvatanje sveta i poloaja
oveka u njemu misaoni je i duhovni osnov antikog odnosa prema ljudskom telu. Ne
bezumni i neduhovni agonalni telesni aktivizam, kako to hoe Kuberten, ve telesna
kultura predstavlja osnov antike telesne agonistike. Atinski kalokagathos,
otelotvorenje atinskog vaspitnog ideala, suta je suprotnost Kubertenovom
pozitivnom oveku otelotvorenom u liku grabeljivog i miiavog buruja.
to se tie muzike, ona je u antikoj paideia-i imala prvorazredni znaaj.
Govorei o starogrkoj umetnosti, Jeger konstatuje da su "re i ton i, ukoliko deluju
reju i tonom ili i jednim i drugim, ritam i harmonija za Grke su prosto snage koje
oblikuju duu, jer ono to je odluujue u svoj paideia je delatni element, koji kod
obrazovanja duha postaje jo vaniji nego u agonu telesnih sposobnosti."(34) Da bi
ilustrovao znaaj koji su Heleni pridavali muzici Milo uri navodi mit o Orfeju "koji
magijom zvukova preobraava kosmiki poredak, pripitomljuje zveri, pokree drvee
i kamenje i, naposletku, svoju dragu enu, Euridiku, otima iz kandi smrti. Kad su
toliko prodrli u duboke tajne muzike umetnosti, onda nije udnovato to je u njih
muzika, u irem znaenju te rei, obeleavala celokupan razvitak duhovnog ivota,
to je izraz "muziki ovek" (...), u suprotnosti sa "nemuzikim ovekom" (...),
oznaavao obrazovana oveka uopte, i to je ona, u uem znaenju te rei kao tonska
umetnost, imala centralan poloaj, i po svojoj ne samo estetikoj, nego i fizioloko-
etikoj funkciji, bila vezana sa svima plemenitim ispoljavanjima njihova unutranja
ivota i vrila jak moralno-vaspitni uticaj."(35) Muzika u Kubertenovoj "utilitarnoj
pedagogiji" ne slui zato da "oblikuje duu", ve da doprinese stvaranju "kulturnog"
dekora olimpijskim igrama kao kultnoj predstavi i stvori "svearsku" atmosferu koja
 114

treba da izazove "religiozno uzbuenje" kod prisutnih. to se tie oblikovanja

karaktera, to se ne postie savladavanjem umetnike vetine ni razvojem muzikog
ula, ve iskljuivo borilakim telesnim aktivizmom i telesnim drilom koji
podrazumeva potiskivanje i sakaenje instikata, emocija, ula, duha... Nastojei da se
obrauna sa svim onim to moe da oslabi bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter
buruja i razbije njegovu fanatinu svest, Kuberten odbacuje dionisko i orfiko, kao i
antiki poiesis. On, poput Hitlera, ne eli da stvara "miroljubive estete", ve "nove
ljude" koje odlikuje "elino telo" i pogled "velianstvene zveri". Kuberten nastoji da
preuzme politiko, a da odbaci kulturno naslee antikog aristokratskog vaspitanja.
Od izvanredne vanosti je i to to je antiko drutvo bilo par excellence erotska
zajednica u kome je dominirao "pederastiki eros" (Fuko) - o emu e kasnije biti vie
rei. Otuda je briga o telesnom izgledu i telesnom pokretu bila od prvorazrednog
znaaja. Za razliku od Kubertenovog "miiavog tela", u antici dominira ideal
harmonino razvijenog tela; umesto "eline" vrstine i eksplozivne miine snage, u
antici je najvii izazov postii gipkost udova, kao i mekou i skladnost pokreta.
Rukovodei se "progresom" Kuberten odbacuje antiki princip metron ariston, kao i
aristokratski princip ordre et mesure; apsolutizuje princip "veeg napora" i insistira
na dualizmu tela i duha, kao i na izgradnji kulta miiavog tela koje je simbolino
otelotvorenje ekspanzivne moi kapitalizma. On ne nastoji da telesnim vebama "vaja
telo" da bi oveka doveo u duhovni i telesni sklad sa kosmosom, kao to se to inilo u
antikim gimnazijama i palestrama, ve da bi stvorio borbeni i obezduhovljeni
karakter buruja koji treba da pokori svet. Za razliku od antike u kojoj gospodarenje
nad sobom (samosavladavanje), kao osnovni uslov gospodarenja nad drugima,
podrazumeva potovanje prirodnih potreba, odnosno, dovoenje telesnih potreba u
sklad sa prirodnim potrebama, kod Kubertena se gospodarenje nad sobom svodi na
potiskivanje i sakaenje prirodnih potreba. "Kult intenzivnih telesnih vebi" svodi se
na muenje sopstvenog tela ime se postie potiskivanje erotskog bia oveka i
preobraaj seksualne energije u osvajako-tlaiteljski aktivizam. Kubertenov odnos
prema telu (oveku) posredovan je i hrianskim (jezuitskim) fanatizmom, na ta
nedvosmisleno ukazuje i njegov koncept pedagogije telesnog za XX vek.(36)
U antici telesno zdravlje je najvanija preokupacija oveka i najvaniji zadatak
telesnog vebanja. Govorei o rangiranju najviih vrednosti kod Helena efold navodi
"staru pesmu" koja je nastala u antici: "Za smrtnika zdravlje je najvanija stvar, /
zatim dolazi njegova fizika graa, / na treem mestu je bogatstvo, steeno bez
prevare, / a na etvrtom mladost u kojoj uiva sa prijateljima."(37) Kuberten
odbacuje princip telesnog zdravlja, koji preputa "slabima", obraunava se s
maksimom mens sana in corpore sano i proglaava princip mens fervida in corpore
lacertoso za polazite njegove "utilitarne pedagogije". I na primeru odnosa prema
zdravlju vidi se pravi karakter Kubertenove "naturalistike" koncepcije. Umesto
zdravog tela, koje je nesposredna priroda za oveka i najneposredniji oblik
postojanja oveka kao prirodnog bia, Kuberten insistira na "borilakom" i
"snanom" karakteru koji se stie putem principa "veeg napora" i koji se svodi na
bespotedni obraun s prirodnim biem oveka. Jo je Aristotel, govorei o odgajanju
dece, upozorio na pogubnost prekomernog telesnog naprezanja: "Sloili smo se,
dakle, u tome da gimnastiku treba primenjivati i kako je treba primenjivati. Sve do
puberteta treba primenjivati lake vebe, izbegavati prinudni reim ishrane i
prinudne napore da ne bi spreili razvoj. Ima pouzdanih dokaza da to moe da se
dogodi: meu olimpijskim pobednicima mogu se nai samo dvojica ili trojica koji su
 115

pobedili i kao deaci i kao odrasli ljudi, jer su im naporne vebe, dok su vebali kao
deca, iscrple snagu."(38) I dalje: "Naime, za dobre telesne osobine, kakve graani
treba da imaju, kao i za zdravlje i raanje dece nije korisna atletska konstrukcija kao
ni ona koja zahteva odve veliku brigu ili koja je odve slaba, ve neka na sredini
izmeu ovih dveju. Telo treba da bude prekaljeno, ali ne preteranim naporima i ne
samo u jednom pravcu kao telo atleta, ve za sve poslove koji spadaju u delokrug
slobodnih ljudi. Ovo treba da vai podjednako i za mukarce i za ene."(39) Da je jo
u Heladi stvorena telesna kultura, u kojoj je prvorazredni znaaj imao zdravstveni
aspekt koji je postao osnov za kritiku olimpijskih igara, govori i Hipokratova kritika
boksa (kao olimpijske discipline) zbog njegovog pogubnog dejstva na mentalno
zdravlje boksera. Kubertenov oduevljeni odnos prema boksu, kao najautentinijem
izrazu duha kapitalizma, pokazuje koliko je njegova pedagoka doktrina retrogradna
u odnosu prema humanistikom nasleu antike.
Kubertenovo pozivanje na antiku problematino je i zbog toga to je, sudei po
Burkhartu, u antici vladalo shvatanje "da je karakter u celini uroen, neiskvarljiv kod
dobrih i nepopravljiv kod loih, a obrazovanje posredstvom vaspitaa i dadilje samo
je sekundarna stvar, uprkos tome to se velika zasluga za postanak neke velike
linosti pridaje takvim, a na primer, ne samo Ahil nego i Jason vae kao vaspitanici
Hirona, koji se u mitu predstavlja kao idealan lik uitelja."(40) Kuberten smatra da se
ljudi razlikuju po svojim rasnim karakteristikama, koje su rase stekle tokom borbe za
opstanak, ali one imaju relativni znaaj budui da je ovek po svojoj prirodi "lenja
ivotinja". "Sport nije u prirodi oveka", tvrdi Kuberten, jer je u suprotnosti sa
principom "manjeg napora" koji vai za ivotinje. Otuda Kuberten daje prvorazredni
znaaj vaspitanju: osnovni cilj "utilitarne pedagogije" "prevazilaenje" je ivotinjske
prirode oveka stvaranjem bespotednog i postojanog borilakog karaktera. Budui
da se pozitivni ovek nalazi s onu stranu dobra i zla, kod Kubertena nema "dobrog" i
"loeg", ve samo "snanog" i "slabog" karaktera, s tim to je bela rasa, oliena u
buroaskoj "eliti", predodreena na "snani" borilaki karakter na osnovu svog
rasnog naslea koje je stekla u borbi za opstanak. Ono to je najvanije, stvaranje
borilakog karaktera podrazumeva, po Kubertenu, obraun s duhom i umom, a
samim tim s kulturnim nasleem oveanstva. On nastoji da stvori "novog oveka"
koji odgovara novom (pozitivnom) dobu i ekspanzionistikim interesima evropskih
kolonijalnih metropola.
Iz instrumentalnog odnosa koji Kuberten ima prema oveku proistie i njegova
koncepcija "usavravanja". U antici "usavravanje" podrazumeva dovoenje oveka u
sklad sa kosmikim poretkom koji predstavlja nedostini ideal (boanskog)
savrenstva. Budui da je savrenstvo odlika venosti, teei savrenstvu ovek tei
venosti. Poto je zemaljski svet osuen na propast, tenja ka savrenstvu ne
podrazumeva borbu za ouvanje postojeeg, pogotovu ne za stvaranje savrenog
sveta, ve injenje takvih dela koja e oveka pribliiti kosmikom savrenstvu. Pri
tome, ovek je okrenut ka prolosti budui da su po antikom shvatanju ljudi sve
nesavreniji kako se udaljuju od svog (boanskog) prabitka. "elja za usavravanjem"
u antikoj Grkoj ima konzervativni, a ne "progresivni" karakter, kao to je to sluaj
sa modernim olimpizmom. Uprkos tome to se poziva na "progres", Kuberten
odbacuje ideju budunosti. Okrenutost ka idealizovanoj prolosti postaje izvorite
"pravih" i "venih" vrednosti koje simbolizuje plamen olimpijske baklje koji "nikada
ne sme da se ugasi" (Hitler). Kod Kubertena ideal ispravnog delanja nije vrednosno
zasnovan, ve proistie iz logike koju namee sam ivot koja se svodi na borbu za
 116

opstanak i koja se nalazi s onu stranu dobra i zla. "Usavravanje", kao "prevazilaenje
ivotinjskog u oveku", postaje unitavanje slobodarskog dostojanstva i svoenje
oveka na dehumanizovanog jurinika vladajueg poretka. Istovremeno, elja za
usavravanjem u sportu vezana je za postizanje rezultata koji imaju "objektivnu"
kvantitativnu sravnjivost i koji podrazumevaju apsolutizovani princip uinka :
"moderni" sport obraun je s erotskim, etikim i estetskim biem oveka. Na osnovu
njih mogue je uspostaviti "piramidu uspeha" (Kuberten) na ijem vrhu se nalazi
pobednika "elita".
Kuberten je blizak antici u tome to njegov pedagoki koncept ima rasistiki
karakter. Kuberten: "Grka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala
jedna ideja, ona o superiornosti rase i njenoj predodreenosti. Samo to je bilo
dovoljno pa da se protiv tuina digne jedna trenutno ujedinjena Grka; ali, to su bili
plodovi njihovog genija..."(41) I Kubertenov buruj otelotvorenje je rasnih kvaliteta
bele rase - ona je "najistija, najinteligentnija i najjaa" (42) - koji je ine
"superiornom" u odnosu prema drugim rasama i daju joj za pravo da pokori svet.
"istota krvi" jedna je od najvanijih odlika (bele) rase, a "borba za istotu bele rase
ostaje najvaniji zadatak njenih lanova" (Kuberten). Tenja ka "savrenstvu" postaje
tenja ka postizanju rasne perfekcije u odnosu prema "niim rasama" koje
odgovaraju "varvarskim" narodima antike. Otuda "utilitarna pedagogija" predstavlja
najvaniji segment Kubertenove olimpijske filozofije, a ne (kritika) socijalna teorija.

Moderni i antiki "sport"

Kuberten je jo na tzv. "osnivakom kongresu" olimpijskih igara, 1894. godine,

izneo stav koji ukazuje na njegov mitoloko-propagandistiki odnos prema antikom
"sportu": "Grko naslee je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom
svetu otpoeli s fizikim vebanjem, polazei od jednog od njegovih brojnih aspekata,
mogli legitimno da se pozovu na Grku u kojoj su svi (aspekti fizikog vebanja) bili
obuhvaeni."(43) Kuberten i ovde primenjuje njegov oprobani metod: stvara utisak
da je helenska telesna kultura izvorite moderne telesne kulture i sporta, da bi sveo
antiku telesnu kulturu na "svoju" telesnu kulturu i sport i na taj nain im pribavio
legitimnost "kulturnog" i "venog". Istovremeno, Kuberten izbegava da ukae na
drutvenu uslovljenost helenske telesne kulture, jer ona na taj nain prestaje da bude
"nadistorijska" (mitoloka) i postaje konkretna istorijska pojava ija je bit
neraskidivo vezana sa drutvom u kojem je nastala i u kojem jedino moe da bude
shvaena na pravi nain. U tom kontekstu Kuberten "previa" da je jo u antici
uspostavljena razlika izmeu stadionskog (hipodromskog) i gimnastikog agon-a,
koja bi (samo uslovno) odgovarala dananjoj podeli na sport i telesnu kulturu, i
stvorena ideja o istinskoj telesnoj kulturi koja je otvorila prostor za uspostavljanje
kritike distance prema olimpijskim igrama i olimpijskim takmiarima.
Antiki svet ne poznaje progresistiki princip citius, altius, fortius - na kome se
zasnivaju moderne olimpijske igre. U antici ne postoji princip uinka, ni kriterijumi
za njegovo merenje i sravnjivanje. Za razliku od antikog "sporta", u modernom
sportu "uinak koji moe da se kvantifikuje" postao je "kriterijum za prihvatanje
 117

(Anerkennung) drutvenih sistema" (Prokop), to je posledica vezanosti vladanja sa

industrijalizacijom pri emu ne dominiraju zahtevi za slobodom i pravdom, ve za
zadovoljavanje privatizovanih potreba putem tehniki efikasne birokratske
organizacije. "Sport je simbolika manifestacija ove legitimacije putem uma
(Vernunft), ije je odreenje svedeno za optimalno prilagoavanje sredstva
cilju."(44) Osnovni smisao "takmienja" na antikim olimpijskim igrama nije bio
postizanje veeg razultata (rekorda), ve pobeda. Umesto u obliku brojeva, istorija
antikih olimpijskih igara pojavljuje se u obliku liste pobednika - koju e, u petom
veku pre n.e, sastaviti Hipija iz Elisa, i koju e dopuniti i sistematizovati Aristotel. U
izvornom obliku, na njima je dominirao moral ratnike aristokratije: borbe su voene
do predaje ili smrti. Sve to vodi do pobede, sem povreivanja "mekih delova tela"
(oi, polni organi), bilo je dozvoljeno, ukljuujui i udaranje protivnika dok je ovaj
leao na zemlji, kao i specijalni "zahvati" sa kojima su lomljeni prsti, podlaktice i
potkolenice, zglobovi, rebra, kljune kosti i vratni deo kime... Ubistvo protivnika bio
je legitimni nain dolaenja do pobede.(45)
Ideja o linom dostignuu, bez koje se ne moe zamisliti (moderni) sport, ne
postoji u antikom drutvu. Pobeda nije izraz ljudskih moi i u tom smislu ljudsko
dostignue, ve je izraz boje volje. Na to upuuje Milo uri: "Slava Dorieja,
najmlaeg Dijagorina sina, koji je u Olimpiji pobedio triput, na Istmu sedam puta i u
Nimeji est puta, bee tolika da ga Atenjani kao ratnog zarobljenika, za vreme
Peloponeskog rata, pustie slobodna ne nanevi mu uvrede, jer su u njegovim
pobedama nalazili prst boji."(46) Isto je i sa telesnim osobenostima, sa snagom i
brzinom : one nisu svojstvo oveka, ve boanski dar. Nema slobodne volje, line
inicijative, linog dostignua i line odgovornosti: ovek je "igraka bogova". Smisao
borbe za pobedu nije razvoj ljudskih moi, ve sticanje "slave" zadobijanjem
boanske milosti koja obezbeuje pobedu i sa kojom se stie "besmrtnost". Pindar u
svojim epinikijama ne velia pobednike kao ljude, ve kao boje izabranike i predmet
boanske milosti.(47) Bliskost antikog i Kubertenovog koncepta je i u tome to
smisao sportskog takmienja nije, u krajnjem, razvoj individualnih moi oveka, ve
osvajako-tlaiteljske moi "gospodarske rase".
U antikom drutvu ovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni
inilac (graanskog) drutva, ve je pripadnik polis-a i kao takav zoon politikon
(Aristotel). Shodno tome ovek se na olimpijskim igrama ne takmii kao pojedinac,
nego kao predstavnik polis-a. Istovremeno, olimpijske igre oblik su rasne integracije
Helena u odnosu prema "varvarima", to znai da im je stran princip "jednakosti na
startu" na kome se zasniva moderni sport. U grkom agon-u nije bitan pojedinac i
lino dostignue, ve je bitna rasa koja se pojavljuje pod aristokratskim vrednosnim
oreolom (aristokratsko arete kao osnov antikog fair-play-a). Radi se o agon-u koji
tei stvaranju gospodara, odnosno, odgajanju Helena kao gospodarske rase. Teiti da
se bude ispred svojih sunarodnika istovremeno podrazumeva da se bude iznad
"varvarskih naroda". U antici agon je najvii oblik kulturnog ispoljavanja oveka i kao
takav pokazatelj njegove boanske prirode, dok je kod Kubertena olimpizam obraun
s kulturnim nasleem oveanstva i uklanjanje svih civilizacijskih ograda "zverinjoj
prirodi" oveka (buruja). Kuberten ukida modernog graanina i odbacuje shvatanje
po kome je ovek zoon politikon. Nije volja graanina, koja se zasniva na njegovim
neotuivim "ljudskim pravima", osnovna integrativna snaga drutva, ve je to
tiranska mo vladajue klase koja se zasniva na "pravu jaega"; ne politika, ve je
ivotinjska zajednica osnov i ideal drutvenog strukturiranja. "Sportska republika",
 118

koju Kuberten nudi obespravljenima, nije prototip politikog organizovanja drutva

kome treba teiti, ve je sredstvo parazitskih klasa sa kojim treba "nauiti" potlaene
da bespogovorno prihvate poredak u kome vladaju jai. Kod Kubertena nema opteg
dobra: klasni interes je iznad interesa drutva. to se tie olimpijskih igara, na njima
se ovek ne pojavljuje kao emancipovana individua, ve kao igraka vladajueg
socijalno darvinistikog i progresistikog duha koji putem rasnog (nacionalnog),
klasnog i polnog kolektiviteta ukida individuu i od oveka, u vidu "sportiste", stvara
fanatizovanog jurinika: dizanje zastave na jarbol simbolizuje pobedu vladajueg
poretka i poraz ljudskog.
Antike olimpijske igre imaju kultni karakter i predstavljaju najvii religiozni
obred. Poredei moralni lik modernog s antikim "sportistom" Kuberten konstatuje:
"Moralne kvalifikacije (atlete) u antikom dobu bile su uslovljene religioznim
zahtevima. Verujemo da e se to opet samo nametnuti u naem vremenu. Kako
olimpijade stiu sve vei ugled, tako e se razvijati pokret da im se ukae potovanje
(ako tako moe da se kae) (moralnim, prim.aut.) ienjem uesnika i stvaranjem
prave elite koja je dostojna takve izuzetne prilike."(48) Antiko religio athletae
podrazumeva moralno istunstvo: "izabranik bogova" mogao je da postane samo
onaj atleta koji nije osuivan i koji nije uvredio bogove. Na olimpijskim borilitima
olimpioniki se pojavljuju kao fanatini Zevsovi poklonici i kao pripadnici iste rase,
klase i pola. Njihovi meusobni odnosi svedeni su na ritualno iskazivanje potovanja
jednih prema drugima kao predstavnicima najviih vrednosti uspostavljenog sveta i
borcima za te vrednosti. "Druenje" boraca posredovano je ulogom koju su dobili i
koju moraju dosledno da odigraju da ne bi bila dovedena u pitanje ozbiljnost i na taj
nain nadljudski karakter vrednosti koje predstavljaju. Pobednik je idealizovano
otelotvorenje volje bogova: velianje pobednika postaje velianje bogova. Samim tim
to je "izabranik bogova" sve to je sa njim u vezi, porodica u prvom redu, mora da
dobije onu vrednost koja odgovara veliini boanske odluke - na ta ukazuju
Pindarove olimpike. Vrednosti koje se pripisuju pobedniku ne pristaju oveku, ve
samo pobedniku, to znai onome ko je izabranik bogova. Pobednik je simbolini
predstavnik i otelotvorenje aristokratske (vladajue) arete koja se ne temelji na
slobodoljublju i ovekoljublju, ve na vlastoljublju i astoljublju. Pobeda nije dokaz
ljudskih moi, ve oblik u kome ovek iskazuje svoju potpunu i beznadenu
potinjenost tradicionalnim drutvenim strukturama i vrednostima. Pobeujui
ovek proizvodi vladajue odnose i na taj nain okove sa kojima prikiva sebe za
postojei svet. Ubistvom "protivnika", to je sastavni deo antikih kao i modernih
olimpijskih igara, ovek na simbolian nain ubija svoje ljudsko dostojanstvo i
iskazuje potpunu bezvrednost u odnosu prema vladajuem poretku koji se pojavljuje
u obliku svemone olimpijske oligarhije. Nije sluajno to do kritike olimpijskih igara
i olimpijskih pobednika dolazi u vreme uspona antike demokratije.
U kapitalistikom drutvu uklonjen je boanski (normativni) svod koji je
uslovljavao religioznu (duhovnu) prirodu antikog agon-a koji je imao
ograniavajui, a ne ekspanzionistiki karakter. "Religiozni zahtevi" koje Kuberten,
polazei od antike, postavlja modernom atleti, ustvari su obraun s antikim religio
athletae koji je izraz najvieg religioznog (filozofskog) principa gnothi seauton.
Kuberten insistira na strogoj ritualnoj formi olimpijskih igara nastojei da stvori
"religiozno oseanje" poput onoga koje je postojalo u antici. Pri tom, on "zaboravlja"
da za to nedostaju bogovi koji simbolizuju normativni svod koji je neprikosnoveno
polazite u odreivanju ponaanja ljudi i kriterijum za razlikovanje dobrog od loeg,
 119

antiki svet koji je u potpunosti proet religijom, kao i antiki ovek koji je fatalno
podreen bojoj volji. Da bi izazvao "oseanje uzvienosti" (49) u oveku, Kubertenu
nedostaje vrednost koja nadvisuje postojei svet i koja moe da ga "izvede" iz njega.
Kubertenovo religio athletae svedeno je na sredstvo za fanatizovanje oveka, za
ubijanje njegove ljudske linosti i (kritike) svesti i za njegovo potpuno potinjavanje
vladajuem poretku. Ono to ini sponu izmeu antikih i modernih olimpijskih igara
je njihov beliciozni duh: igre su svojevrsni ratniki turnir na kome se borba ne vodi
orujem, nego telima i kao takve su obraun s pacifistikom sveu i priprema za rat.
Otuda bespotedno "rivalstvo", koje podrazumeva spremnost na ubistvo
"protivnika", predstavlja glavnu osobenost sportskog "druenja".
Po Milou uriu, "agonska aktivnost" je, "pored mita i kulta, bila glavni
elemenat helenskog duhovnog postojanja i centralna odrednica u vaspitanju
helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izraavanja".(50)
Antiki olimpizam sveobuhvatni je religiozni pogled na svet i odgovarajui nain
ivljenja, a olimpijske igre jedan od najvanijih ritualnih oblika otelotvorenja tog
duha, odnosno, religiozni obred posveen Zevsu, bogu rata i vrhovnom olimpijskom
bogu. Kao takav, antiki olimpizam je kruna antikog agon-a. Olimpijske igre su
vrhunac aktivistike integracije helenskog sveta - duhovne, ratnike, erotske... One
su, kao i druge sline manifestacije, svojevrsni oblik uestvovanja u javnoj slubi koja
je bila obavezna. Antiki demos nije "masa", za razliku od rimskog parazitskog plebs-
a. Iz toga proistie bitna razlika izmeu starogrkih olimpijskih igara i rimskih
gladijatorskih borbi : prve su oblik aktivistikog integrisanja Helena radi ouvanja
poretka, dok su druge oblik pasivizovanja "masa". U Kubertenovoj koncepciji
sadrana su oba principa: sport je sredstvo za razvoj borbenog (osvajako-
tlaiteljskog) karaktera buruja i sredstvo za pacifikovanje (depolitizovanje) radnika.
U antikom drutvu nastale su dve vrste agon-a : aristokratski i graanski.
Govorei o aristokratskom agon-u Milo uri konstatuje : "Pravi cilj nadmetanja bio
je samo pobeda, i nju su smatrali kao vrhunac zemaljske sree, jer je pobedniku
zajamavala ono to je u osnovi cilj ivota svakome Helenu: biti predmet divljenja za
ivota i predmet slavljenja posle smrti. Jedno vreme agonalna slava bila je bezmalo
jedina slava u Helena, i ona je smatrana za najveu sreu na svetu.(...)Cilj nadmetanja,
dakle, nije bilo koristoljublje, nego astoljublje, udnja za prvenstvom i odlikom, ono
to je Homer izrazio na usta likijskog junaka Hipolaha, koji je sinu Glauku, kad ga je
opremao na Troju, nareivao : svagda najbolji biti i odlian izmeu drugih. (Ilijada VI
208, XI 784). U tom stihu kratko i tano izraen je vaspitni cilj vitekog
plemstva."(51) Olimpijska agonistika u svom izvornom smislu spada u "herojsko
shvatanje ivota".(52) Gledano u irem socijalnom kontekstu, olimpijska agonistika
ima viestruku prirodu i podrazumeva : borbu izmeu pripadnika aristokratije za
prvenstvo ("slavu") ; borbu za ouvanje neprikosnovene vlasti aristokratije nad
demos-om; borbu za duhovnu integraciju helenske kao gospodarske rase u odnosu
prema "varvarima" i ouvanje robovlasnikog poretka, kao i borbu za dominaciju
izmeu polis-a i borbu za ouvanje patrijalhalnog poretka.
Jedna od najvanijih osobenosti helenskog drutva je da se drutveni poloaj
stie roenjem. Aristokratski agon nije borba za zadobijanje, ve za potvrdu
drutvenog statusa i u tom smislu je nain velianja poretka koji obezbeuje
privilegije po roenju. "Slava" je privilegija kolenovia i kao takva je ulaznica za svet
olimpijskih bogova, a olimpijska nadmetanja bespotedna borba za ouvanje
aristokratskog statusa nakon smrti, sa im e se izbei odlazak u Had i sudbina
 120

obinih ljudi. Olimpijci nisu prijatelji, ve smrtni neprijatelji u borbi za sticanje mesta
u venosti. Umesto da su polis i duhovni svod koji ine olimpijski bogovi osnov
ljudskog samoodreenja i posrednik u uspostavljanju meuljudskih odnosa, u
modernom olimpizmu ivotinjski svet i princip prirodne selekcije osnov su
"samosvesti" oveka i posrednik u uspostavljanju "meuljudskih" odnosa :
Kubertenov agon ima socijalno darvinistiki karakter. Buruj ne tei sticanju "slave"
sa kojom treba da obezbedi venost u drugom svetu, ve tei pobedi sa kojom e
ukloniti svoje suparnike iz ivotne "utakmice". "Jai opstaju, slabiji bivaju
odstranjeni" (Kuberten) - to je sutina moderne olimpijske poslanice koja odgovara
vladajuem duhu monopolistikog kapitalizma koji je izraen u principu: "Uniti
konkurenciju!" Budui da je za Kubertena prirodna selekcija nosilac "progresa", koji
je sudbinska sila kojoj je ovek beznadeno podreen, razumljivo je zbog ega
Kuberten sa takvim oduevljenjem govori o ratu: on u njemu vidi najvii i
najneposredniji oblik delovanja zakona prirodne selekcije. U antici se u formi borbe
pojedinaca za sticanje mesta na Olimpu odvija borba vladajue klase za ouvanje
privilegija; u modernom drutvu se pod prividom sportskog nadmetanja odvija borba
parazitskih klasa protiv emancipatorskog naslea oveanstva i oveka kao
univerzalnog stvaralakog bia slobode. U tom kontekstu, Kuberten se obraunava s
takmienjem koje ne podrazumeva eliminaciju i dominaciju oveka nad ovekom,
pogotovu s takmienjem koje podrazumeva razvoj univerzalnih stvaralakih moi
oveka i koje otvara mogunost za prevazilaenje postojeeg i stvaranje novog sveta.
Nastojei da od antikog drutva stvori ideal pozitivnog sveta kome moderno
drutvo treba da tei, Kuberten stvara sliku antikog kao beskonfliktnog drutva koje
nema dinamiku razvoja, pogotovu ne onu koja je uslovljena sukobom izmeu
socijalnih klasa i grupa, kao ni sukobom izmeu novog i starog. Meutim, vladajui
antiki agon nije imao dijalektiki karakter: iz sukoba ne sledi prevazilaenje
postojeeg sveta i stvaranje novum-a. U njemu se ne radi o odnosu izmeu "starog" i
"novog", ve o uklanjanju jednog (prethodnog) drugim, kao to je to sluaj "zamene"
matrijarhata patrijarhatom. Pojam "starog" u antici ne dobija svoje odreenje u
odnosu prema "novome": ono se shvata kao vrelo ivota koje putem mitolokog vela
dobija kultni karakter. U tom smislu "staro" je simbol postojanosti u odnosu prema
neizvesnoj budunosti. Kod Kubertena dominira apsolutizovana progresistika logika
koja, na temelju socijalno darvinistikih zakona, postaje od oveka otuena
sudbinska mo: on je okovao "progres" kvantifikovanjem unitavajui mogunost
novum-a. Opsednut nastojanjem da sauva klasni poredak, Kuberten nije bio u stanju
da uoi egzistencijalni rizik koji vladavina apsolutizovanog principa kompeticije i
uinka nosi u sebi.
Kuberten previa da je jo u antici dolo do sukoba izmeu aristokratskog i
graanskog vaspitnog (obrazovnog) modela koji se zbio u obliku borbe izmeu
"mukog ideala" ratnike aristokratije i "filozofskog oveka" : "Sport ili duh, u tom ili-
ili lei sva udarna snaga napada" - konstatuje Jeger.(53) Tako Ksenofan "nije kadar
da, kao Pindar, u svakoj olimpijskoj pobedi, bilo u rvanju ili pesnienju, u tranju ili
kolskim trkama, vidi otkrivenje pobednikove boanske arete. "On tada u igrama
zauzima poasno mjesto, grad mu ishranu daje od javnih dobara, jo k tome za
nagradu prima dragocjeni poklon. Pobjednik u trci konja ast istu ima a mene
dostojan nije" - uzvikuje on - "jer naeg znanja mo, od snage ljudi i konja, ona je jaa.
Luda li suda! Uznositi tjelesnu snagu iznad blagorodna uma, to nipoto pravedno nije.
Jer ako je netko od svih u akanju jai, u petoboju dobar ili u hrvanju vjet ili u brzini
 121

nogu...od toga uprava grada nee postati bolja (...). Slabana je radost to grad obasja
kad netko pobijedi u igrama kod potoia Pisa ; od toga riznica gradska nee postati
vea"."(54) Insistiranje na "polisu i njegovoj srei kao merilu svih vrednosti"
prisutno je i kod Tirteja. U njegovim stihovima "duh politike etike" je ustao protiv
"starovitekog ideala".(55) "Kasnije je, u ime polisa, veliana pravda kao najvia
vrlina, kad je pravna drava dola na mesto stare. Sad u ime polisa Ksenofan
proklamuje svoj novi oblik arete, duhovno obrazovanje (...). On nadilazi sve ranije
ideale, utapajui ih u sebe i podreujui ih sebi. Snaga duha u dravi stvara pravo i
zakon, valjan poredak i blagostanje. Ksenofan je Tirtejevu elegiju svesno uzeo za uzor
i u njen oblik, tako podesan za njegovu svrhu, ulio novu sadrinu svog miljenja. S tim
stupnjem je razvoj politikog pojma arete dostigao svoj cilj : hrabrost, razboritost i
pravednost, najzad mudrost - to su osobine koje su jo za Platona zbir graanske
arete. U Ksenofanovoj elegiji ta nova "duhovna vrlina" ove sofia (...), koja e igrati
tako veliku ulogu u filozofskoj vrlini, po prvi put istie svoj zahtev za vaenje.
Filozofija je otkrila svoj znaaj za oveka, to jest za polis. Uinjen je korak od istog
sagledavanja istine do pretenzije na kritiku i rukovoenje ljudskim ivotom."(56) I
Euripid se bori protiv tradicionalnog precenjivanja atleta kod Grka orujem koje
preuzima od Ksenofana, a i Platonova kritika korienja Homerovih mitova za
vaspitanje sledi istu kritiku nit.(57) Kuberten nastoji da prikrije da je jo u antikom
drutvu dolo do detronizovanja aristokratskih vrednosti, od kojih on nastoji da
stvori neprikosnoveni nadistorijski ideal oveka koji se pojavljuje u obliku
robovlasnike, aristokratske i buroaske "gospodarske rase". Ovakva interpretacija
antike slui Kubertenu da se obrauna s graanskim idealom oveka koji je jo u
Francuskoj graanskoj revoluciji dobio opteoveanski karakter i normativno je
uoblien u neotuivim "pravima oveka i graanina". Jezdei na krilima
paganizovanog i dehumanizovanog hrianstva Kuberten je iz antikog dospeo u
moderno doba. Nita bitno se nije desilo ili, njegovim reima kazano, "promenila se
samo forma, sutina je ostala ista". (58) ovek gubi samostalnost, koju je stekao u
modernom dobu, i nanovo postaje igraka (novih) bogova. U poreenju s antikom
Kuberten je najblii spartanskom modelu vaspitanja koje je bilo svedeno na vojnu
obuku. Aristotelov sud o spartanskom vaspitanju kao "jednostranoj dresuri za rat"
izraava bit Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja je namenjena buroaskoj
omladini. Za razliku od Sparte u kojoj je vladao militaristiki ustrojeni kolektivizam,
koji je podrazumevao visok stepen solidarnosti i spremnosti na rtvovanje radi
opteg dobra, Kuberten insistira na dominaciji principa prirodne selekcije koji
podrazumeva gramzivost i "prirodno pravo" jaih da tlae slabije.
Kuberten je "prevaziao" antiki aristokratski i graanski model vaspitanja tako
to je, rukovodei se socijalno darvinistikim evolucionizmom na koji je nakalemljen
jezuitski i malograanski duh buruja, odbacio njihovu emancipatorsku bit. Kuberten
se obraunava s kulturnim nasleem antike paideia-e i uspostavlja "odnos" sa
antikom na nivou neduhovnog i neumnog osvajako-tlaiteljskog aktivizma. U
ovakvom Kubertenovom odnosu prema antici ogleda se njegovo nastojanje da izgradi
"utilitarnu pedagogiju" u kojoj dominira vaspitanje bez obrazovanja i sa kojom e
stvoriti novu "gospodarsku rasu" koju, u njenom nastojanju da pokori svet, ne
sputavaju opte-ljudski obziri. To je osnov Kubertenovog prokrustovskog odnosa
kako prema antici i hrianstvu, tako i prema Tomasu Arnoldu i modernoj
pedagokoj misli. Kuberten je shvatio da normativni svod antike paideia-e, sa svojim
zahtevom da se ovek bespogovorno podredi boanskim silama koje prevazilaze
 122

postojei (zemaljski) svet, otvara mogunost za uspostavljanje granica samovolji

vladajuoj "eliti", to on po svaku cenu nastoji da izbegne. Nije sluajno to je
Kuberten u "herojskom dobu" antike Grke, u kome je bila uspostavljena potpuna
dominacija rodovske aristokratije nad demos-om, pronaao izvorite svog olimpizma.
Osvajako-tlaiteljski karakter robovlasnikog i rasistikog poretka antike "prirodni"
je osnov modernog olimpizma kao ideologije monopolistikog kapitalizma. U njemu
je aristokrata Kuberten pronaao uzor za "humanistiko" utemeljenje olimpizma koji
e biti potvren u srednjovekovnom "vitekom" kodeksu. Cilj vaspitanja nije razvoj
slobodarske i stvaralake linosti, ve sticanje odgovarajueg klasnog statusa.
Umesto ovekoljublja i slobodoljublja - koji se u modernom dobu pojavljuju u obliku
ideala slobode, jednakosti i bratstva - astoljublje i vlastoljublje postaje okosnica
njegove elitistike ideologije. Otuda pokoravanje "niih rasa", bespotedna pljaka
radnih slojeva i spremnost na rtvovanje ivota radi odbrane poretka (dvoboj kao
"odbrana asti", rat kao "igra"), predstavljaju najvanije odlike arete buruja. "Viteki
ideali", na koje se Kuberten poziva, samo su maska za gramzivog i nemoralnog
buruja.
Uprkos tome to u stvaranju modela "svog" oveka ima u vidu ratniku
aristokratiju, Kuberten ne polazi od statinog aristokratskog sveta u kome je sve
podreeno strogim obiajnim, etikim i estetskim kanonima, ve od dinamikog
buroaskog sveta koji tei ekspanziji. On nastoji da od olimpizma stvori novu
"dinamiku" (Brendid) religiju koja odgovara duhu novog vremena i koja nee da
ograniava, ve da uklanja prepreke koje mogu da sputaju razvoj kapitalizma.
Moderni olimpizam ideologija je buruja koji hita da opljaka svet jezdei na valu
industrijske revolucije i kapitalistike ekspanzije i koji rui sve normativne (obiajne,
moralne, pravne, religiozne) ograde koje ga u tome sputavaju. Nova osvajanja
stvaraju u njemu novu snagu iz koje proistie sve vea glad za sticanjem - i tako ad
infinitum. Kuberten se u svom pohodu ka modernim olimpijskim vrhovima ne
rukovodi boanskim uzorima ni produktivistikom snagom kapitalizma, pogotovu ne
slobodarskim tenjama i stvaralakim moima oveka, ve najprimitivnijim
malograanskim motivima: "volja za mo" koja se zasniva na gramzivosti osnovna je
pokretaka snaga u "razvoju" oveanstva. Moderna olimpijska ideja u svom
izvornom obliku tei militarizovanju evropske buroazije putem sporta radi uspene
kolonijalne ekspanzije : kolonijalni pohodi bez dobre sportske pripreme
predstavljaju, po Kubertenu, "opasnu nepromiljenost". Olimpijske igre, kao
svojevrsni viteki turnir na kome e se nai najbolji predstavnici "civilizovanih
nacija", predstavlja najvii oblik duhovne integracije nove "gospodarske rase" radi
pokoravanja sveta.
Za razliku od Homerovih junaka, Kubertenov buruj lien je erosa, spontanosti,
mate... On je usresreen na samo jednu "socijalnu dunost": odbraniti po svaku cenu
uspostavljeni poredak i omoguiti njegovu ekspanziju. Rigidnost njegovog pozitivnog
oveka uslovljena je i prirodom poretka za koji se bori, koji je uklonio kvalitet i
samim tim ljudsku posebnost i individualnu razliitost. Dominira jedinstvo i
kvantitet, to znai pozitivno jednoumlje i obraun sa stvaralakom linou. Kod
Kubertena nema spontanosti i nepredvidivosti u ponaanju, to predstavlja
najvanije karakterne odlike antikih likova. Voluntarizam Kubertenovih heroja ima
utilitarni karakter i strogo je racionalan : oni se rukovode maksimom "znati da bi se
predvidelo, predvideti da bi se delovalo". Istovremeno, Kuberten je ukinuo bogove i
bogataku "elitu" proglasio nosiocem vladajue moi. Za Kubertena ovek nije
 123

"nitavan" u odnosu prema bogovima, ve stie "vrednost" kao produena ruka

zakona evolucije koji se pojavljuju u obliku ekspanzivnog duha kapitalizma. U tom
kontekstu Kuberten daje prvorazredni znaaj "velikim ljudima" kao nosiocima
"progresa" i simbolinom otelotvorenju "volje za mo", od kojih se samo mali broj
moe pohvaliti "miiavim telom" - to svakako ne vai za "oca" modernih olimpijskih
igara koji je bio ivi dokaz pogrenosti teorije za koju se sa toliko ara zalagao. Kod
Kubertena ovek i njegov ivot nisu objekti kosmike moi, ija je delatna snaga
otelotvorena u bojoj volji, ve su otelotvorenje i nosioci duha kapitalizma koji je
izraz prirodnih zakona u neposrednom obliku. Kuberten ne gleda na drutvo (i
oveka) kao na bioloki organizam, ve kao na otelotvorenje neunitivih prirodnih
zakona. Opstanak oveka obezbeuje se putem besmrtnog poretka koji podrazumeva
veni ciklus raanja i umiranja. Oigledno je da Kuberten pravi razliku izmeu smrti
(tela) i nestanka. Smrtnost oveka postaje uslov besmrtnosti uspostavljenog sveta
(poretka), to znai venog obnavljanja kosmikog ciklusa u kome se ovek pojavljuje
kao "potroni materijal" progresa : ovek je smrtan - poredak je vean. Otuda je
spremnost na smrt osnovni oblik iskazivanja pokornosti poretku i kao takav
najvanija karakteristika kako aristokratske, tako i buroaske arete.
Pobednika na antikim olimpijskim igrama ne odreuje njegova snaga, brzina i
spretnost, nego to to je izabranik bogova, isto kao to brzinu i pravac kretanja strele
ili koplja na bojitu ne odreuje snaga i spretnost borca, nego samovolja svemone
olimpijske oligarhije. "ovek je igraka bogova", tvrdi Platon, to znai da je svet
boje igralite. Kod Kubertena nema apsoluta koji nadilazi postojei svet, budui da
on sledi progresistiku logiku za koju je budunost otvorena i "prirodne" zakone koji
podrazumevaju stalnu borbu za mesto pod suncem. Kuberten insistira na linoj
inicijativi, ali je ona svedena na dehumanizovani i denaturalizovani produktivistiki
aktivizam, pri emu drugi ljudi, svedeni na "rivale", slue kao sredstvo za razvijanje
individualnih moi. U svakom sluaju, Kubertenovi uzori nisu antiki junaci, poput
Hektora, koji se rukovode plemenitou: Kubertenova "filozofija volje" postaje
filozofija ni sa im ograniene gramzivosti i samovolje monih.
U antici se u olimpijskim nadmetanjima, kao i u telesnim vebama, ogleda
tragika ljudske egzistencije. Antiki junaci su tragine linosti koje u svom najviem
uzletu doivljavaju svoj tragini kraj. U Kubertenovom gnothi seauton nema
beznadenog sueljavanja oveka sa njegovom sudbinom, ve se ovek "miri" sa njom
i to na taj nain da nikada ne postane svestan traginosti svog poloaja u postojeem
svetu: tragedija je uklonjena iz Kubertenovog progresistikog i optimistikog
kosmosa. Kubertenov pozitivni ovek ne tei viem - onom to nadilazi postojei svet
- ve tei veem ruei sve ograde koje ga u tome sputavaju. Njegov pogled nije
okrenut ka nebu, nego ka prostorima sveta koje eli da osvoji i opljaka. On nema
odgovornosti pred bogovima, koji simbolizuju statini i zatvoreni svet u kome je
ovek tragini sledbenik svoje sudbine koja je zadata njihovom voljom, ve pred
nezaustavljivom "progresom". Kubertenov kosmos nema spoljnih granica i na
buruju je da, razvojem svojih osvajakih i tlaiteljskih moi, proiri njegove
horizonte. Antiki olimpizam je, u svom izvorom smislu, nain dokazivanja potpune i
beznadene pokornosti oveka boanstvima koja vladaju svetom, a to znai smrtnosti
i nitavnosti oveka u odnosu prema besmrtnosti i svemoi bogova. Govorei o
Sofoklovom shvatanju tragedije Milo uri ukazuje na "tragino samosaznanje
ovekovo, koje delfijsko gnothi seauton produbljuju do saznanja da su ljudska snaga i
zemaljska srea svojom nitavnou sline senci".(59) Kubertenov pozitivni ovek ne
 124

sueljava se sa svojom sudbinom beznadeno nastojei da se isupa iz njenih ruku,

ve sa fanatinom odlunou nastoji da izgradi sve vie bedeme oko sveta u kome
ivi i koji doivljava kao jedini mogui prostor ivota i "sree". Kubertenova maksima
mens fervida in corpore lacertoso izraava jedinstvo oveka sa postojeim svetom i
istovremeno je simbolino otelotvorenje socijalno darvinistike i progresistike
prirode kapitalizma. Za njega ljudska egzistencija, iji je nosilac buruj, nije nitavna
jer se u njoj otelotvoruje vladajui duh postojeeg sveta. To se vidi i po izgledu
sportiste : on nije ukalupljen u geometrijski ablon, poput antikog atlete, niti lien
telesnosti, kao pokorni hrianin, ve "puca" od (miine) snage.
Kubertenova doktrina obraun je i s aristokratskim principom ordre et mesure.
Neumerenost u posedovanju i gospodarenju osnovna je snaga "progresa". "Krik
strasti" (Kuberten) olimpijskog pobednika izraz je neukrotive ekspanzionistike moi
poretka - na emu se zasniva njegova egzistencija. Eksplozivna miina snaga i volja
da se po svaku cenu ide dalje glavne su odlike "novog oveka". Kapitalistika
ekspanzija osnov je olimpijskog optimizma i ideje o "usavravanju" oveanstva. U
modernom olimpizmu uspostavljeno je jedinstvo stremljenja (gramzivost i
neumerenost) buruja sa vladajuim ekspanzionistiko-progresistikim duhom
kapitalizma. Radi se o dinaminoj ravnotei: buruj postaje nosilac moi koja vlada
kapitalistikim kosmosom, a njegova neutoljiva pohlepa motor "progresa". Uklonjeno
je sve ono to moe da ga podseti da je ogranieno ljudsko bie, da ga zastrai i
ukroti, pogotovu ono to moe da mu razvije oseanje solidarnosti i tolerancije. Kod
Kubertena nema odnosa oveka prema samome sebi putem odnosa prema viem od
sebe, jer ne postoji bilo kakva vrednost koja nadilazi postojei svet i koja posreduje
izmeu ivota i ideala sveta kome treba teiti. Potpuno uklapanje oveka u postojei
svet, bez nade u bolji svet, najvii je izazov za Kubertenovu "utilitarnu pedagogiju".
Kod Kubertena postoji "samoogranienje" sportom i telesnim drilom (princip "veeg
napora"), ali se sa njim unitava igraka priroda oveka i umnost i dobija se lojalni i
upotrebljivi graanin (podanik). Isto tako, Kuberten insistira na "samoogranienju"
buroazije u kontekstu njihove dunosti da sauvaju uspostavljeni poredak, i
"samoogranienju" potlaenih u kontekstu njihove dunosti da rade i da
bespogovorno podnose nepravdu.
Kuberten je shvatio da je ekspanzija kapitalizma najvaniji uslov njegovog
opstanka. Osnovni smisao njegove euritmije je da uspostavi jedinstvo stremljenja
vladajue klase sa vladajuim ekspanzivnim i progresistikim duhom kapitalizma
(apsolutizovani princip uinka), za razliku od antike gde je boanski svod
ograniavajui princip koji nalazi svoj izraz u maksimi gnothi seauton, to "ipak ne
umanjuje vitalni znaaj tragedije"(60) i njegovog "borbenog ivotnog stava" u
odnosu prema "pasivnom moralu mistike".(61) Budui da su "igrake bogova" i da
nita ne zavisi od njihove volje, antiki heroji se ponaaju kao da nema ta da izgube.
Oni se ne bore da sauvaju svet, jer on pripada bogovima i jer je osuen na propast.
ovek u antici nije bio u jedinstvu sa sobom jer nita nije bilo njegovo, ukljuujui i
njegove "ljudske osobenosti". Pindar se u svojim epinikijama zahvaljuje Haritama,
zatitnicama umetnosti: "Za sve, to god je lijepo i ljupko kod ljudi / vama od srca
zahvaliti treba; / ljepotu, mudrost i plemenitost / ovjek smatra darom neba".(62)
To vai i za snagu, brzinu i druge osobenosti koje ine antiko arete : one nisu
osobenosti svojstvene oveku, ve su ekskluzivno svojstvo i svojina bogova koje oni
po svom nahoenju "daruju" pojedincima kao svojevrsne ukrase sa kojima se
pokazuje da su oni predmet boanske milosti. Isto je sa pobednicima na olimpijskim
 125

igrama : pobeda je izraz naklonosti bogova sa kojom se pokazuje nitavnost oveka i

njihova veliina. Pindar ne velia pobednike, ve boansku volju koja ih je udostojila
pobede. Hvalospevima o pobednicima i njihovim dinim precima on nastoji da
pokae da su oni po svom poreklu bliski boanskom izvoritu ivota i da su dostojni
boanske milosti. Istovremeno, tragika antikih junaka uslovljena je i njihovim
beznadenim nastojanjem da se putem "slavnih dela" priblie bogovima i da na taj
nain izbegnu ponienje koje ih eka u podzemnom svetu, u kome e se njihova
"senka koja putuje u Had i koja je puko nitavilo"(63) nai meu senkama obinih i
prezrenih smrtnika. Homerski ovek nalazi se izmeu Olimpa i Hada i u odnosu
prema tim sferama shvata i ivi svoj ivot. Kuberten je ukinuo obe te sfere i samim
tim je ukinuo antiku dijalektiku i dramatiku ivota. Kubertenov buruj nije tragini
heroj u svetu koji je osuen na propast, ve optimistini (pozitivni) heroj koji se
pojavljuje kao otelotvorenje vladajueg progresistikog duha kapitalizma koji je
osuen na venost. On preuzima zadatak koji je u antici bio privilegija bogova: da
bude nosilac neprikosnovene moi kapitalistikog kosmosa, ali i da ga sauva od
neprijatelja koji je svakim danom brojniji i opasniji. Sve realnija mogunost propasti
poretka u kome parazitska "elita" ima vlast nad radnim "masama" uslovljava rigidni
odnos prema buruju : Kubertenov heroj sveden je na fanatinog borca za interese
bogatake "elite". Otuda se, za razliku od antikih heroja koji poseduju protivrene
osobenosti ljudske prirode, Kubertenov "neprotivreni" buruj pojavljuje kao
simbolino otelotvorenje "progresivnog duha" bogatake "elite" koja mora
neprestano da potvruje svoju "superiornost" da bi opravdala "prirodni" osnov svoje
dominacije nad "niim rasama", radnim "masama" i enom. U antici dokazivanje
rasne superiornosti ima daleko iri spektar i pojavljuje se u bogatoj raznovrsnosti
kulturnih oblika. Za razliku od Helena koji su "znali za jedan kosmos u kome su sva
dela i strasti nalazile odjeka",(64) kod Kubertena sve je podreeno razvoju
osvajako-tlaiteljske moi buroazije u kojoj on vidi ratniku kastu. Otuda je antika
Sparta najblia Kubertenovom modelu drutva, s tim to kod Kubertena ne dominira
asketski duh i solidarnost, ve duh nezajaljive pohlepe koji je pokretaka snaga
"progresa".
Ono to Kubertena najvie pribliava antici je svoenje agon-a na borbu izmeu
ljudi za dominaciju uz bezuslovno potovanje vladajueg poretka, to znai da je
iskljuena borba potlaenih protiv monih za slobodu, pogotovu borba za ukidanje
poretka tlaenja. Borba protiv bogova, koji simbolizuju neprikosnovenu vlast
pljakake "elite" nad radnim "masama", najgori je zloin kako za vladajuu "elitu"
antike Grke, tako i za Kubertena. Bliskost izmeu antikog i modernog olimpijskog
agon-a je i u tome to se on pojavljuje kao univerzalni princip ivota. Antiki agon
potpaljivao je neprestanu i nemilosrdnu borbu izmeu grkih polis-a koja je dovela
do slabljenja, degeneracije i propasti helenskog sveta. Motorna snaga toliko isticanog
i hvaljenog "helenskog genija" dovela je helenski svet do unitenja. Jeger u svojoj
"Paideia" ukazuje na "bezobzirnu meusobnu borbu grkih gradova" ; na "brutalnu
unititeljsku pomamu s kojom su Grci ratovali jedni protiv drugih", kao i na
"besmisleno unitavanje samih sebe u trenutku kada su njihova zemlja i njihova
civilizacija sa svih strana bile izloene sve veem pritisku tuih, neprijateljskih
naroda".(65) Antiki olimpizam bio je duhovni svod pod kojim se odvijala
bespotedna borba izmeu grkih polis-a koja e dovesti do propasti helenskog sveta,
a olimpijske igre raspirivanje ratnog poara koji je progutao helensku civilizaciju.
Nedostatak verovanja u sopstvene ljudske moi i sposobnost da pronau razumno
 126

reenje koje treba da sprei unitenje i omogui zajedniki opstanak, trasirao je put
koji ih je odveo u provaliju. Da je Kuberten bio stvarno pacifista, on bi u sudbini
helenskog sveta video upozorenje kuda vodi agon koji je motivisan tenjom za
dominacijom i eksploatacijom i za koji je rat "najvii ispit muke zrelosti". Meutim, i
za Kubertena ovek nije stvaralac svoje istorije, ve je beznadeno podreen
"sudbini" ("progresu"). Mitoloka svest i iracionalizam zajednike su osobenosti
antikog i Kubertenovog pogleda na svet. Otuda je Kuberten na prvo mesto stavio
obraun s kritikim umom i idejom slobode - nasleem Francuske graanske
revolucije i nemake klasine filozofije - jer oni otvaraju mogunost da ovek,
polazei od opte-ljudskih interesa, stvori razumnu alternativu postojeem svetu.

Telo i duh

Po Kubertenu, u grkom "sportu" postojalo je neto do ega niko nije doao ni u

srednjem veku, ni u modernom dobu - a to ima izvanredan drutveni i nauni znaaj.
Radi se o sledeem postulatu: "ovek se ne sastoji iz dva dela - tela i due (soul):
postoje tri (dela) - telo, duh (mind) i karakter; nije duh taj koji stvara karakter, ve je
to telo. ovek antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo uimo."(66) Radi se o
jednom od najpogubnijih uputstava Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kome se
temelji graanska teorija i praksa tzv. "telesne kulture" XX veka i sporta - koje izdvaja
telesno vebanje iz sfere kulture i svodi ga na istrument za razvoj borilakog
karaktera i obezduhovljenje oveka. Kuberten liava telo osnovnih prirodnih
osobenosti i svodi ga na predmet obrade i eksploatacije ; dua gubi boanski karakter
i postaje sredstvo sa kojim vladajui poredak vlada nad telom oveka, dok duh
postaje drugo ime za karakter.
U antici postoje dve sfere : prostor venog u kome borave bogovi i prostor
privremenog zemaljskog ivota u kome borave ljudi. Za ljudske due, nakon smrti
tela, koje je "grob due" (Rebac), predvien je podzemni svet mraka i uasa.
Izvoenje dua na sunce i u tom kontekstu nastojanje da se putem "slave", koja se
stie pobedom na olimpijskim igrama, obezbedi venost u oreolu boanske
besmrtnosti - najvii je izazov za smrtnika. Borba za pobedu, kao vrhovni kosmiki
(egzistencijalni) zakon, osnovni nain je da se privue panja bogova i stekne njihova
naklonost. Poput fanatinih hriana koji se takmie u patnji da bi se izborili za to
bolje mesto za ulazak u raj, Heleni se bore za sticanje prvenstva da bi obezbedili
mesto u venosti. itav ivot postaje svojevrsna sluba bogovima, to je jedan od
povoda za Kubertenovu tvrdnju da je "antika religija bila religija bez knjiga". Otuda
toliko bogatstvo i intenzitet agonalnih aktivnosti. Ono to je u hrianstvu injenje
"dobrih (bogougodnih) dela", u antici je to injenje "herojskih dela" - u koje spada
pobeda na olimpijskim igrama koja je jedan od naina da se obezbedi "besmrtnosti u
slavi i u mistinom trajanju due" venost.(67) "Slava" postaje eho herojskog ivota
koji veno odzvanja meu olimpijskim vrhovima obezbeujui smrtnom oveku
besmrtnost - i u tom smislu uskrsnue due u venosti. Za Kubertena ovozemaljski
ivot nije polazna stanica na putu ka Olimpu, ve je poetak i kraj puta. Meutim,
Kuberten, poput antike i hrianstva, pravi razliku izmeu smrti oveka i njegovog
nestanka. Smrt ne znai nestanak ukoliko je ovek doprineo "progresu" - to postaje
nain spajanja oveka sa venim. Umesto u bogu (bogovima), ovek ostvaruje venost
 127

u "progresu". Insistirajui na znaaju "velikih ljudi" Kuberten upuuje na to da je i po

njemu "slava" ta u kojoj se otelotvoruje veni opstanak ("velikog") oveka. U sutini,
moderni olimpijski paganizam ne nastoji da obezbedi venost oveku, ve
postojeem svetu. Olimpijske igre nisu mesto na kome pojedinci stiu "slavu" koja im
obezbeuje pristup Olimpu, ve mesto na kome se slavi postojei svet. Zbog toga kod
Kubertena nema heroizovanja sportista ni velianje njihovih rezultata. Oni su samo
sredstvo sa kojim moderni olimpijski svetenici (MOK) izvode najvii religiozni ritual
posveen velianju kulta postojeeg sveta.
Olimpijske igre bile su borba izmeu polis-a koja je posveena Zevsu, vrhovnom
autoritetu meu bogovima od ije odluke (milosti) zavisi sudbina polis-a. Nije
sluajno to su pobednicima na olimpijskim igrama sugraani ruili bedeme da bi uli
u grad: oni su bili simbolino otelotvorenje Zevsove volje i kao takvi izaslanici koji
donose polis-u dokaze njegove milosti (pobedniki maslinov venac). Moe se rei da
se u Pindarovoj tvrdnji da su "bogovi prijatelji igara" nalazi klju za odgonetanje
karaktera antikih olimpijskih igara. One su u svom izvornom smislu bile posmrtne
ritualne igre koje su bile organizovane u slavu palog junaka, poput onih koje su
nakon smrti Patrokla organizovane ispod trojanskih zidina, sa ime je trebalo da se
privue panja bogova i izmoli da prime duu umrlog u svoje okrilje. Iskuavanje
volje bogova ostala je stalna odrednica olimpijskih igara: pobeda postaje znak da je
boanska naklonost pripala onome ko je pobedio, to je bio dodatni motiv da bi se
nastavilo sa ratovanjem. Istovremeno, olimpijske igre su put koji vodi oveka ka
njegovom boanskom izvoritu. Osnovni smisao Pindarovih epinikija je da ispletu
mitoloku nit koja e da spoji pobednika sa boanskom prolou i na taj nain mu
obezbede venost.
Za razliku od sofista, koji pod ovekovom prirodom podrazumevaju "jedinstvo
tela i due, ali pre svega unutranje nastrojenje oveka, njegovu duhovnu
prirodu",(68) Kuberten polazi od dualizma tela i due tvrdei da "dua ima potrebu
da mui telo da bi ono bilo pokornije". U antici se gimnastiki trening pojavljuje kao
"obrazovanje due";(69) kod Kubertena se sport, kao bespotedna borba telima,
pojavljuje kao osnovni nain stvaranja (sado-mazohistikog) karaktera. "Jedinstvo"
telesnog i duhovnog pokreta u antici pojavljuje se kao podreenost smrtnog tela
besmrtnom boanskom duhu - ne i ljudskoj dui. Boji duh je ona snaga koja
udahnjuje ivot telu, a "slava", koja se stie "dobrim delom", obezbeuje oveku
mesto na Olimpu. Telesni izgled i pokret izraz su duhovnog pokreta, odnosno,
otelotvorenje nastojanja da se bude u jedinstvu sa kosmosom. Geometrija,
proporcionalnost, skladnost - osnov su umetnikog prikazivanja i mimetikog
impulsa. Radi se o zadatom vrednosnom i estetskom obrascu (koji je svoj metaforiki
izraz dobio u olimpijskom kosmosu) koji tei ouvanju uspostavljenog poretka. U tom
smislu moe se govoriti i o "jedinstvu" tela i duha u Kubertenovoj koncepciji. U antici
dominira ideal harmoninog jedinstva tela sa kosmosom u kome se iskazuje potpuna
potinjenost oveka uspostavljenom poretku. Antika telesna kultura podrazumeva
geometrijski oblikovano telo koje postaje simbolini izraz boanskog ustrojstva
kosmosa. To najjasnije dolazi do izraaja u umetnosti u kojoj dominira "umetnikova
vera da u savrenom obliku lei prototip svega ljudskog, samog boanstva".(70) Telo
koje se pojavljuje na antikim vazama slikoviti je izraz helenskog shvatanja kosmosa i
poloaja oveka u njemu. Otuda na njima ne dominira miina snaga, ve
proporcionalnost i gracioznost. "Vajanje tela" postaje ritualno iskazivanje pokornosti
bogovima i uzdizanje itavog bia oveka ka njima, slino hrianstvu u kome su
 128

molitve ritualni nain uzdizanja due ka bogu. Istovremeno, antika telesna kultura
sredstvo je za duhovnu i rasnu integraciju Helena i u tom smislu izraz je njihove
"superiornosti" u odnosu prema "varvarima". Rasna ekskluzivnost ne iskazuje se
telesnom (miinom) snagom, nego oseajem za meru (metron ariston): sirova snaga
i neproporcionalno miiavo telo odlika su robova. Isto je i sa srednjovekovnim
aristokratskim kriterijumima: oseaj za meru i eleganciju (ordre et mesure)
ekskluzivna je odlika aristokratije - u odnosu prema neumerenosti i nezgrapnosti
kmetova. Ukazujui na to da "zapadnjaka umetnost nikada nije prebrodila" -
"podvojenost tela i due", efold naglaava da "u grkom telu, s druge strane, svaki
nerv, svaki pokret odraava kretanje due na nain koji se danas sree samo kod dece
i ivotinja."(71) Da li je to onaj kvalitet koji ini da je antika umetnost
"neprevazieni uzor" (Marks) umetnosti modernog drutva?
Kuberten je blizak Platonovoj filozofiji, po kojoj telo nije integralni deo
individue, ve se duh kao transcendentalni entitet pojavljuje kao vladar nad telom.
ovek je pojavni oblik odnosa izmeu dve od oveka nezavisne sfere: duhovne i
materijalne. U pitanju je mehanicistiki, a ne dijalektiki odnos. Besmrtna "dua" ima
prvenstvo nad smrtnim telom, kao to je to u "Timej"-u, i ono mora da joj bude
podreeno.(72) Dua se pojavljuje kao simbol uspostavljenog sveta koji u obliku
kosmikog poretka dobija legitimnost venog - u odnosu prema njegovim
materijalnim pojavnim oblicima koji su privremeni. Drugim reima, uspostavljeni
nadljudski i od ljudske prakse nezavistan poredak je vean - ovek je prolazan.
Kosmiko (boansko) ustrojstvo osnov je ovozemaljskog ustrojstva: ovek je
bukvalno prikovan za nebeski svod. Kod Kubertena umesto boanskog dominira duh
kapitalizma koji je otelotvoren u miiavom telu sportiste, koje je u borilakom
naponu, s tim to se umesto due - karakter pojavljuje kao stecite i uporite
vladajueg duha u oveku. Kuberten u "besmrtnom duhu antike", koji ima nadljudsku
i nadvremensku dimenziju, vidi osvajako-tlaiteljski duh ratnike aristokratije
homerovskog doba, koji e se pojaviti u srednjem veku u obliku "vitekog duha", a u
modernom dobu u obliku "sportskog duha". Moderne olimpijske igre postaju
obnavljanje i ouvanje osvajako-tlaiteljskog kulta ratnike aristokratije kao
"gospodarske rase", ovog puta u obliku buruja koji tei da pokori itav svet.
Meutim, za Kubertena "besmrtni duh antike" nema transcendentalni karakter, ve je
pojavni oblik procesa evolucije koji neprestano proizvodi ivotno tle ("okolnosti") na
kome se uvek iznova raa "gospodarska rasa". U tom smislu sport, kao otelotvorenje
vladajuih drutvenih odnosa u "istom" obliku, postaje sredstvo za oplodnju oveka
socijalno darvinistikim i "progresivnim" duhom kapitalizma iz ega e nastati
Kubertenov "novi ovek".
Dok u antici postoji spontani odnos oveka prema telu, koji proistie iz
doivljavanja tela kao dela kosmosa i kao izvorita ivotne energije oveka, kod
Kubertena dominira instrumentalni odnos oveka prema svome telu koji je uslovljen
prirodom kapitalistikog poretka. Sve je podreeno modeliranju koje se zasniva na
kapitalistiki (zlo)upotrebljenoj tehnici i nauci: kao to je u antici telesni izgled
trebalo da bude u jedinstvu sa uspostavljenim kosmosom, tako je i kod Kubertena
telesni izgled trebalo da bude u jedinstvu sa socijalno darvinistikim i
progresistikim duhom kapitalizma. Telo postaje sredstvo za stvaranje pozitivnog
karaktera i pozitivne svesti oveka, kao i sredstvo za demonstraciju
ekspanzionistike moi kapitalizma. To je ona mo koju e Kuberten nastojati da
obogotvori i koja uslovljava odnos oveka prema svome telu. ovek je u liku buruja
 129

postao sredstvo za ostvarivanje kapitalistikog "progresa". Umesto antikog

holistikog pristupa telu, Kuberten insistira na ekspanzivnoj miinoj snazi i
istovremeno se obraunava kako s apolonskom, tako i s dioniskom prirodom oveka.
On nije samo obezglavio svog pozitivnog oveka, ve ga je liio erosa, emocija, mate,
stvaralakog...
U antici postoji organsko i duhovno jedinstvo oveka sa prirodom. Antiki ovek
nije ovladao prirodnim silama ve je u vlasti njihovih ivotvornih i razornih moi koje
dobijaju boansko oblije. Dodvoravanje bogovima prinoenjem rtve izraz je
nastojanja da se predupredi pogubno dejstvo prirodnih sila i kao takvo je svojevrsni
pokuaj ostvarivanja uticaja na prirodne sile. Ne "osvajanje prirode" i njena
eksploatacija, ve kroenje prirode postaje najvii domet aktivistikog odnosa oveka
prema prirodi, to se ogleda i u antikom shvatanju dresure ivotinja. Pegaz, kao
kultna ivotinja, simbol je ukroene snage prirode koja omoguava oveku da se, u
jedinstvu sa njom, vine ka boanskim prostorima. U modernoj olimpijskoj religiji
priroda gubi sveti karakter: ona prestaje da bude sedite bogova i postaje predmet
iskoritavanja. ovek vie nema strah od prirode i ne nastoji da ivi u skladu sa njom,
ve nastoji da ovlada prirodom i postane njen "gospodar i posednik". Kod Kubertena
priroda je svedena na objekt eksploatacije, ali se pojavljuje i kao izvor "uivanja", to
je vid aristokratskog otpora prema novonastalim gradovima, u kojima caruje beda i
prljavtina, i idealizovanje seoskog ivota kao simbola spokojnog ivota koji se
pojavljuje kao duhovno okrepljenje za nove osvajako-pljakake poduhvate. Otuda
se u Kubertenovoj filozofiji prepliu nostalgini aristokratski vapaji za idilinim
seoskim ivotom i bespotedni eksploatatorski odnos prema prirodi, pogotovu u
kolonijama. Za razliku od moderne humanistike misli koja u ovladavanju oveka
prirodnim zakonima (nauka i tehnika) vidi i razvoj stvaralakih moi oveka - ime se
otvara mogunost za "skok iz carstva nunosti u carstvo slobode" (Engels) u kome e
"duhovno bogatstvo biti mera ljudskog bogatstva" (Marks) - Kuberten u ovladavanju
prirodom vidi mogunost za nagomilavanje materijalnog bogatstva "elite", kao i
osnov za razvoj njene gospodarsko-tlaiteljske moi. Instrumentalni i izrabljivaki
odnos prema prirodi osnov je Kubertanovog odnosa prema ljudskom telu. Ono nije
harmonini deo prirode koje, kao takvo, treba potovati, ve je svedeno na predmet
obrade i sredstvo za postizanje vladajuih interesa. U antici kult harmonino
razvijenog tela istovremeno je kult prirode (kosmikog poretka), dok je kod
Kubertena re o kultu miiavog tela koje je simbolini izraz razvojne snage
kapitalizma koja se pojavljuje u vidu "progresa" - koji postaje analog boanskoj moi.
Radi se o sledu logike koja u kvantitetu posedovanog vidi osnov samovrednovanja
oveka i osnov drutvene moi. Instrumentalizovanje prirodnih zakona, u obliku
tehnike i nauke, radi eksploatacije prirode, postaje instrumentalizovanje oveka i
njegovog tela radi ostvarivanja "progresa". Antiki odnos prema telu paradigma je
odnosa prema prirodi. Jo je u antici "priroda u oveku prekoraila svoju puku
"prirodnost"".(73) Interpretirajui Plutarhove stavove o antikoj pedagogiji Jeger
konstatuje: "Telesni trening i dresura ivotinja dokaz su da se fysis moe
oplemeniti".(74) Radi se o oplemenjivanju koje podrazumeva navoenje oveka na
odreeno ponaanje, to se postie uspostavljanjem vlasti nad njegovom
instinktivnom prirodom. Vaspitanje se svodi na ukalupljivanje oveka u model
graanina koji odgovara prirodi vladajueg poretka. Kubertenova koncepcija
"usavravanja" oveka predstavlja obraun s idejom o oplemenjivanju ljudske
prirode. On upotrebljava izraz "plemenit" u istom smislu u kome graanska
 130

pedagogija naziva boks "plemenitom vetinom". To je oblik "humanizovanja" i

estetizovanja ubilakih vetina kao simbola vladajue drutvene moi.
Antiko techne ne predstavlja savladane prirodne zakone od strane oveka, ve
oblik u kome se ispoljava boanska volja koja simbolie delatnu mo kosmosa. Putem
techne ovek se ne oslobaa zavisnosti od prirode i ne ovladava njome, ve samo
potvruje svoju beznadenu potinjenost boanskim silama. U tom smislu techne
nema produktivistiki i oslobaajui, ve religiozni i ograniavajui karakter.
Kuberten se ne naslanja na antiko techne, ve na modernu tehniku, i to na onu
tendenciju u njenom razvoju koja nastoji da od tehnike stvori sredstvo za
iskoriavanje prirode i potinjavanje oveka. To postaje osnov Kubertenovog
odnosa prema telu oveka, kao njegovoj neposrednoj prirodi, i prema sportskoj
tehnici. Kuberten ne insistira na razvoju vetine i stvaralakih moi oveka, ve na
razvoju borilakog karaktera i agresivnog muskularizma, kao i na kultu "intenzivnih
telesnih vebi" sa kojima se sistematski sakati telo i stvara sadistiko-mazohistiki
karakter. U njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema mesta za princip mere i
optimalnog napora, koji polazi od potovanja telesnih specifinosti, zdravlja i linog
integriteta oveka. Umesto stvaralakog tela i duha, stvara se osvajako-tlaiteljsko
telo i ubilaki duh, glavne odlike "gospodarske rase", s tim to je prihvatljiva samo
ona vetina koja omoguava razvoj i realizaciju osvajako-tlaiteljskog duha buruja.
Jedina prava vetina koju treba da savlada pripadnik "gospodarske rase" je borilaka
vetina, kao i tehnika ubijanja koja podrazumeva savladavanje rukovanja orujem.
Kuberten nema u vidu tehniku koja se pojavljuje u obliku mehanikih naprava, u
kojima su otelotvorene savladane prirodne sile sa kojima ovek upravlja putem
razuma, ve instrumentalizovano telo koje stie ubilaku mo. Ubilaki karakter
(spremnost na ubistvo) i ubilaka vetina (sposobnost za ubistvo) sainjavaju
ubilaku mo koja predstavlja glavnu karakteristiku "volje za mo" buruja. Oni se
meusobno uslovljavaju: razvoj ubilakog karaktera podrazumeva razvoj ubilake
vetine i obratno. Izmeu ubilake moi i ubilakog karaktera nema umnog
posredovanja, ve se pojavljuje dehumanizovano i instrumentalizovano znanje, kao i
mimetiki impulsi koji treba da popune erotske i duhovne praznine i doprinesu
potpunom saivljavanju buruja sa ubilakom vetinom. Kubertenova ideja o boksu
na konjima predstavlja vrhunac njegovog poimanja "jedinstva" prirode, oveka i
(borilake) vetine. Priroda i telo postaju tehniko sredstvo za postizanje neljudskih
efekata.
U antici ovek je u jedinstvu sa telesnom vetinom: nema posebne tehnike
sfere koja se pojavljuje kao posrednik u odnosu oveka prema prirodi i prema sebi,
kao to je to sluaj u modernom dobu. U tom kontekstu nema tehnike racionalnosti
ni progresistikog principa uinka koji u prvi plan stavlja efikasnost. Otuda je u antici
estetika, u kojoj dolazi do izraaja nastojanje da se postigne potpuni sklad sa
kosmosom, najvii izazov. Duhovno jedinstvo sa kosmosom postie se putem telesne
harmonije: odnos prema telu posredovan je slikom geometrijski ustrojenog kosmosa.
I Kubertenov pozitivni ovek uklapa se u kapitalistiki kosmos putem tela i telesnog
izgleda - mens fervida in corpore lacertoso - koji odgovara dinamikom i
progresistikom duhu kapitalizma. Kuberten, poput nacista, ne insistira na telu koje
odgovara ivotinji (zveri), ve na "elinom telu" kome odgovara "elina volja". Telo
je simbolini izraz "prevazilaenja" "lenje ivotinjske" prirode oveka i istovremeno
simbol neunitive ekspanzivne snage vladajueg poretka.
 131

U modernom drutvu odnos prema telu posredovan je kapitalistikim

kosmosom (industrijski mimezis, princip racionalnosti i efikasnosti) koji se pojavljuje
u obliku od oveka otuene i nad ovekom dominirajue tehnike sfere koja je
neposredni mimetiki impuls, kao i sveprisutna logika ivljenja. Putem nje kapital
vlada ovekom i prirodom. Kao to je u antici posredstvom sfere olimpijskih bogova
ovek bio rob vladajueg poretka, tako je u kapitalizmu postao rob poretka
posredstvom nauke i tehnike. U antici su prirodne pojave neposredni mimetiki
impuls i izraz "spontanosti". Kubertenov olimpizam se oslanja na Dekartovu
mehanicistiku filozofiju tela i pronalazi mimetiki impuls u industrijskom i
militaristikom pokretu. Umesto prirodnog pokreta i prirodnog tela, dominira
mehanika pokreta, a telo postaje kavez tehnike racionalnosti. Ono to je najvanije,
Kubertenov olimpizam postaje vladavina dehumanizovanog i denaturalizovanog uma
u glavama ljudi. Najvii "estetski" izazov postaje efikasno telo koje odgovara
visokospecijalizovanoj maini. Svoenje tela na mainu, a kretanja na mehaniku
pokreta, podrazumeva tehnizovani um, potisnuti i osakaeni eros, kao i osakaeno
emotivno i duhovno bie oveka.
U antici prirodni zakoni (pojave) se politiki instrumentalizuju posredstvom
olimpijskih bogova; kod Kubertena je uspostavljeno politiko instrumentalizovanje
nauke i tehnike posredstvom olimpizma. Umesto obogotvorenja prirode (naturalna
proizvodnja i sile prirode) dolazi, posredstvom progresistikog principa citius, altius,
fortius, do obogotvorenja tehnike koja u rukama kapitala postaje "mistino" sredstvo
za porobljavanje oveka. To je jo jedno protivreje Kubertenovog olimpizma koji se
"naslanja" na antiku. "Tehnika civilizacija", koja je uslovljena destruktivnom
prirodom monopolistikog kapitalizma, postaje spiritus movens modernog
olimpizma. Otuda Kuberten insistira na principu citius, altius, fortius, koji ne postoji u
antikoj Grkoj, i polazi od Kontovog pozitivizma i Le Pleovog "potovanja injenica" -
to je u suprotnosti s metafizikim karakterom antikih olimpijskih igara. Kuberten
pokuava da prekorai izvornu prirodnost oveka, koju on ima kao "lenja ivotinja",
tako to e sportom i telesnim vebama da razvije u njemu potrebu za veim
naporom - to znai gramzivi osvajako-tlaiteljski karakter. "Potreba due da mui
telo da bi ono bilo pokornije" postaje opravdanje za obraun s erosom i za stvaranje
mazohistikog karaktera. Ovladavanje telom i njegovo instrumentalizovanje
odgovara odnosu prema prirodi. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini se ogledaju
obrisi novog antropolokog modela koji odgovara ekocidnom duhu kapitalizma i koji
obeleava put od "takmiarskog" do (samo)destruktivnog oveka.
U antikoj kosmogoniji dominira statini geometrijsko-ematski pristup prostoru.
Kosmos je sferino podeljen i svaka sfera ima svoje odlike, svrhu i simbolinu
vrednost. Takvom ustrojstvu kosmosa odgovara ustrojstvo antikog drutva, to
dolazi do svog najjasnijeg izraaja kod Platona. Jo se u antici stvaraju posebni
prostori za telesno vebanje i borbu (stadioni, hipodromi, gimnazije, palestre) - koji
dobijaju status kultnih mesta, svojevrsnih hramova u kojima se, putem gimnastikih
vebi, nastoji doi u sklad sa kosmikim poretkom i izazvati erotski zanos bogova.
Budui da je ovek "igraka bogova", atletska borilita postaju boja igralita na
kojima prinoenjem darova bogove prvo treba nahraniti, a zatim im pruiti priliku da
se zabave igrajui se ljudskim sudbinama. Prostor sveta omean je boanskim
kosmosom i predstavlja njegovu simbolinu ovozemaljsku pojavu. Telesni pokret u
antici izraz je dramatike ivljenja koja ima tragini karakter jer se ovek neprestano
sueljava sa samovoljom bogova: ivot je pozornica bogova, a ljudi njihove "igrake".
 132

ivotni tok oveka i drutva odgovara "kretanju" Zenonove strele: ona se uvek nalazi
u istoj taki. Sudbina Ikara upuuje na to kuda vodi let ka slobodi. Doiveti svoje
kosmiko bivstvovanje kretanjem kroz prostor, vinuti se prema bogovima i doiveti
svoju traginu sudbinu - to je najvii domet antikog oveka. Za Kubertena kosmos
nema geometrijsko-ematsku prirodu : ovek se ne nalazi u zadatom i statinom
prostoru, ve u dinaminom prostoru ija je priroda uslovljena progresistikim i
ekspanzionistikim duhom kapitalizma. Za razliku od antikog zatvorenog kosmosa,
kapitalistiki kosmos je otvoren i ima ekspanzivni karakter. Radi se o jedinstvenoj
sfernoj strukturi prostora pri emu je duh kapitalizma centar pulsirajue moi koja se
iri u svim pravcima. Kubertenov Ikar nema pored sebe mudrog Dedala, niti tei da
se vine ka izvoritu svetlosti koji simbolizuje tenju oveka da prevazie horizonte
postojeeg i dopre do novih svetova. On se svodi na pticu-grabljivicu koja se uvek
iznova usmerava ka plenu rukovodei se ubilakom reenou i nezajaljivom
pohlepom. Kuberten nema razumevanja ni za romantizam koji se razvija u Nemakoj
nakon Francuske graanske revolucije, kao njen duhovni refleks. On se obraunava s
Kloptokovim "krilima" koja se nalaze na nogama oveka koji tei da se oslobodi
stega feudalnog drutva i da, voen matom i verom u svoje ljudske moi, poleti ka
novim prostorima da u njima dosegne do svoje istinske ljudskosti.
to se vremena tie, ono se u antici ne shvata kao kretanje napred : trka je
nebitna kao brzina kretanja kroz prostor i kao njegovo "savladavanje", i u tom smislu
kao razvoj ljudskih moi, ve kao borba za pobedu sa kojom se stie "slava". U antici
nema merenja vremena radi odreivanja promena, ve je ono potvrda postojanosti
ovozemaljskog sveta (ne i venosti). Isto je sa modernim olimpijskim igrama, s tim
to se one, nasuprot egzistencijalnom pesimizmu antike, zasnivaju na
progresistikom optimizmu. Protok vremena za Grke znai da su sve dalje od svog
ivotnog izvorita, koje je i glavno (mitoloko) duhovno pribeite. Nepromenljivi
oblik u kojem se odvijaju olimpijske igre jedan je od naina odbrane "staroga"
ritualnim ponavljanjem izvorne olimpijske liturgije. Stroga forma postaje simbolino
vraanje na boansko izvorite ivota i napajanje helenske rase izvornom ivotnom
(kosmikom) snagom - koja se obnavlja na olimpijskim igrama. Slino je sa
Kubertenom: kod njega je (idealizovana) "prolost" izvorite "pravog" ivota koji
dobija mitsku masku i postaje sredstvo za izgradnju kulta postojeeg ivota.
"Besmrtni duh antike" postaje nadljudska (nadistorijska) sila koja nanovo dovodi
oveka do izvornog antikog ivotnog vrela.

Olimpizam i Eros

Helensko drutvo bilo je par excellence erotska zajednica. Erotska bliskost

izmeu mukaraca predstavljala je jednu od najvanijih integrativnih spona
helenskog drutva, a muko telo u borilakom naponu najvii erotski izazov.
Olimpijske igre bile su prvorazredna erotska manifestacija. Sudar golih tela u krvavoj
estini, sa provokativnim poloajima i pokretima, bila je dramatina erotska
predstava i izuzetni erotski stimulans. Borbe golih deaka (efebi) predstavljale su
posebnu poslasticu za publiku: olimpijske igre bile su festival pederastije. Budui da
su olimpijski bogovi bili antropomorfni i da su predstavljali obogotvorenje
osobenosti i sklonosti Helena, moe se pretpostaviti da su olimpijske igre bile
 133

vrhunska erotska predstava i kao takve svojevrsno "zavoenje" bogova. Put u

besmrtnost, putem pobednike "slave", bio je poploan strasnim erotskim nabojem.
Veliajui helensko drutvo kao nedostini uzor modernom dobu Kuberten,
poput mnogih drugih graanskih helenista, zaobilazi homoseksualne i pedofiliarske
"detalje" iz antikog naslea da ne bi pokvarili sliku idealizovanog sveta u kome
(malo)graanin treba da pronae najvie domete ljudskog i duhovno pribeite. Na
antikim olimpijskim igrama, kao i u gimnazijama i palestrama, pulsirao je neskriveni
erotski naboj (koji je bio izvanredna provokacija za seksualnu fantaziju) sa kojim
Kuberten, putem njegove muskularne pedagogije (rukovodei se jezuitizmom i
progresizmom), po svaku cenu nastoji da se obrauna i da na taj nain sterilie
ivotnu snagu helenskog drutva. U antici telesne vebe nisu bile oblik sputavanja i
obrauna sa erosom, ve njegovo neprestano podsticanje i oplemenjivanje. Arete
gymnastike podrazumeva gospodarenje nad instinktima, ali ne i obraun s erotskom
prirodom oveka, kao to je to sluaj u Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji". U
gimnazijama, stecitu aristokratije, stari su se udvarali mladima koji su ih zavodili
svojim telima. Radi se o telesnom vebanju kao svojevrsnoj ljubavnoj predigri i
najviem obliku aristokratskog telesnog agon-a. Kuberten tvrdi da su u helenskom
drutvu "i stari i mladi iveli u bratskoj zajednici" - to ga ne spreava da stav da je
"bratstvo za anele, a ne za ljude" proglasi za jedan od najvanijh principa njegove
olimpijske doktrine - ali ne govori nita o prirodi tih odnosa. Uprkos tome to je u
opravdavanju pedofiliarskih odnosa u antici prisutna hipokrizija, bitno je da se
ljubavno zadovoljstvo stavlja u kontekst razvoja irih ("prijateljskih") meuljudskih
odnosa. "Ljubavni odnosi" izmeu pripadnika aristokratije pojavljuju se kao najvii
oblik rasne i klasne integracije, odnosno, kao najneposredniji oblik stvaranja
organskog jedinstva zajednice. Od izuzetnog znaaja je to to se, shodno antikoj
kulturi, erotski odnosi ne zasnivaju na sirovoj, ve na produhovljenoj seksualnosti. To
se ogleda u vladajuem modelu tela i pokreta koji su ovekoveeni u kipovima, na
reljefima i slikama. Uprkos tome to telesnoj snazi daju prvorezredni znaaj, gipkost
udova i tela (ono najvanije po emu se razlikuje telo Helena od tela roba - koje je
kruto i nezgrapno) predstavlja osnov ritmike erotskog pokreta: dominira telesna
dinamika i "mekoa" pokreta. Istovremeno, snano i negovano telo nije samo oblik
isticanja rasne ekskluzivnosti i rasne superiornosti u odnosu prema "varvarskim
narodima", ve i izraz konane pobede patrijalhalnih ("svetlosnih"/ olimpijskih) nad
matrijalhalnim (htonikim) bogovima.
U antici je postizanje erotskog naboja povezano sa nastojanjem da se oblikuje
telo tako, da bude u harmoniji sa geometrijski ustrojenim kosmosom. Otuda "vajanje
tela" u gimnazijama, poput manifestacija obnaene telesne snage na olimpijskim
borilitima, ima ritualni karakter. Telesno vebanje postaje oblik pulsiranja erotskog
naboja u oveku i najvii oblik sluenja boanstvima, to predstavlja jedan od osnova
antike euritmije. Istovremeno, ono postaje realizovanje nagonskog u religioznom
obliku. U antici dominira tenja za potpunim uklapanjem oveka u kosmos, pri emu
je telesni sklad sa kosmosom osnovna pretpostavka za duhovno jedinstvo sa
kosmosom. Antika estetika pojavljuje se kao jedinstvo erotskog i kosmikog. Otuda
je harmonija najvaniji estetski izazov. Budui da je najvaniji zadatak Kubertenove
"utilitarne pedagogije" potpuno uklapanje oveka u postojei svet, i Kuberten istie u
prvi plan harmoniju u kojoj vidi "sestru poretka". Istovremeno, ritam dobija izuzetan
znaaj budui da Kubertenova koncepcija "progresa" ima dinamiki karakter. On
 134

simbolizuje otkucavanje ivotnog bila kapitalizma i veno obnavljanje njegove

ivotne snage koja se pojavljuje kao sudbinska mo.
Kuberten je dobro uoio da je Helen radei na svom telu ustvari radio na svome
duhu. "Vajanje tela" postaje religiozni ritual sa kojim se realizuje antiki princip
gnothi seauton. Telesne vebe postaju nain potinjavanja (podavanja) bogovima -
koje Kuberten zamenjuje sa "zemljom" i "zastavom". Radi se o nastojanju da se
obogotvori uspostavljeni poredak u obliku oboavanja njegovih najviih simbola. U
modernom olimpizmu nema antropomorfnih simbola koji predstavljaju vladajuu
mo poretka, kao to su to bogovi u antici. Tu ulogu preuzimaju sportisti, s tim to je
njihovo telo i izgled u potpunosti podreeno prirodi vladajueg poretka. Isto tako, u
modernom olimpizmu kult tela nema veze sa irim religioznim kontekstom, kao to
je to bilo u antici, ve se zasniva na socijalno darvinistikom i progresistikom duhu
kapitalizma, i na simbolian nain je izraen u Kubertenovoj maksimi mens fervida in
corpore lacertoso. Dominira industrijski mimezis i mehanizacija tela i u vezi s tim
obraun s erosom i s prirodnim potrebama oveka. Pored toga, u antici nije bilo ni
principa "veeg napora", ve su dominirali principi "mera je ono najbolje" (metron
ariston) i "nita odvie" (meden agan), kao i princip "lepog i dobrog" (kalokagathia).
Kod Kubertena je miiavo muko telo u borilakom naponu, kao simbolini pojavni
oblik vladajueg duha kapitalizma, najvii erotski izazov. U tom kontekstu Kuberten
nastoji da se obrauna s erosom koji usmerava oveka ka razvoju njegove afektivne
prirode i ljudske bliskosti, i da tu energiju pretvori u pokretaku snagu "progresa". Za
razliku od helenskog sveta koji se zasniva na geometrijski ustrojenom kosmosu ija je
mo otelotvorena u olimpijskim bogovima, Kubertenov svet se zasniva na
ekspanzionistikoj moi monopolistikog kapitalizma. Osvajanje sveta i tlaenje
"slabih" osnovni je erotski stimulans. Ljubav prema ubilakoj moi, kao sredstvu za
uspostavljanje dominacije nad "slabima", postaje zamena za ljubav prema bogovima
kao sudbinskoj sili. Otuda ljubav prema oruju, kao najviem simbolu osvajako-
tlaiteljske moi kapitalistikog sveta, predstavlja vrhunac "ljubavnog" zanosa, a
oruje najvii seksualni simbol ("feti"). Seksualna elja se od detinjstva usmerava ka
eksplozivnoj miinoj snazi, uniformi, konjima... Igra sa orujem zamenjuje igru sa
penisom.
Kada su u pitanju odnosi izmeu polova u antici, jedan od najvanijih
argumenata protiv ljubavi prema enama, koja se nalazi u Plutarhovoj raspravi o
ljubavi, je da je ona "nita drugo do prirodna sklonost".(75) Fuko navodi Protogena:
"Protogen se poziva na prirodnost odnosa izmeu mukarca i ene zato da bi
pokazao njihovu nesavrenost i da bi oznaio po emu se ti odnosi razlikuju od
ljubavi prema deacima koja prezire te nunosti i stremi neemu mnogo
uzvienijem."(76) I dalje: "Prema tome, postoji samo jedna prava ljubav, a to je
ljubav prema deacima ; ona je prava zato to u njoj nema runih ulnih uivanja i
zato to obavezno podrazumeva prijateljstvo koje je neraskidivo povezano sa
vrlinom."(77) Jo je u antikoj Grkoj razobliena pedofiliarska demagogija. O tome
Fuko: "Dafnaj igoe licemerstvo pederasta. Ljubitelj deaka voli da se prikazuje kao
filozof i kao mudrac, kao da uplakani Ahil nije pominjao Patroklova bedra, kao da
Solon, govorei o deacima u cvetu mladosti, nije opevao "kadifenu mekotu njihovih
bedara i njihovih usana"..."(78) Kuberten je odbacio kako naturalistiki zasnovani
eros, tako i antiku pedofiliarsku doktrinu. Odnos prema eni pokazuje da se u antici
pravi razlika izmeu seksualnog odnosa kao zadovoljavanje ula i onog koji je
usmeren na ostvarivanje "vieg" odnosa izmeu ljudi, koji je povezan sa idejom
 135

duhovne bliskosti. Kod Kubertena nema ni jednog ni drugog: seksualni odnos se

svodi na tehniku oplodnje, pri emu su ula ukljuena samo u onom obimu i na nain
koji treba da omogui oploenje. to se tie "prijateljstva" koje se zasniva na
homoseksualnoj bliskosti ono bi, dosledno sledei Kubertena, moglo da se ostvari u
svetu anela, ali ne i meu ljudima jer oni ne mogu da budu "braa", ve samo
"rivali". Kuberten nije pedofiliar niti je njegova erotika uvijena u plat platonske
eratologije. On ne vezuje eros za "ednost", ve za muevnu snagu i oduevljava se
miiavim mukim telom, vojnim paradama, konjima, orujem... Kubertenu je strana
"pederastika etika" (Fuko) koja, kao vii oblik prijateljstva, podrazumeva pomo u
nevolji, rtvovanje u borbi, negovanje u starosti, miljenikovu obavezu da uzvrati
ljubav i sl..(79) Nije sluajno to su kolektivni sportovi izbaeni iz Kubertenove
"utilitarne pedagogije". On je nastojao da sprei da se u oveku razvije oseanje
solidarnosti i na toj osnovi bliskost izmeu ljudi. Bezgranina gramzivost i
samoivost najvanije su odlike buruja. Kuberten odbacuje antiki kult "ratnikog
drugarstva" koji se zasnivao na seksualnoj bliskosti ratnika koju simbolie odnos
izmeu Ahila i Patrokla. Eros koji se "oduevljava sa ratnikom vrlinom i moralnom
disciplinom" (80) izbaen je iz moderne olimpijske mitologije. Postoji samo
erotizovani rivalitet koji se zasniva na sudaru tela koja simbolizuju ekspanzivnu mo
kapitalizma. to se tie "potovanja" meu "borcima", radi se o potovanju vladajue
(ubilake) moi koja je otelotvorena u "rivalima". U antici eros je podsticaj za razvoj
borbenosti; kod Kubertena je to potiskivanje i sakaenje erosa iz ega treba da
proistekne "divna energija" koja e biti usmerena na instrumentalizovanje oveka
radi ostvarivanja interesa vladajue "elite". Ratnika strast kod antikih junaka izvire
iz njihove ivotne strasti koja se zasniva na potovanju i razvoju svih telesnih moi, a
ne na njihovom sakaenju. Oni nisu sputani Kubertenovim malograanskim
predrasudama i progresistikom logikom (apsolutizovani princip uinka,
kvantifikovanje, "princip veeg napora", mehanizacija tela itd.), ve nastoje da ive
punim ivotom - koji je kratak i zato ga treba doiveti to intenzivnije - da bi se
postigla "slava" i time obezbedila venost. Kubertenova erotska energija nije samo
agresivna, ve i (samo)destruktivna budui da je odnos oveka prema oveku i odnos
oveka prema sebi posredovan principom "veeg napora" koji nema bilo kakvih
spoljnih ili unutranjih granica. Istovremeno, Kubertenov eros nije pobeda nad
prvobitnim neredom, kao to je to bilo u antici,(81) niti je vraanje prvobitnom
neredu, ve je obraun kako s kulturnim, tako i s prirodnim biem oveka.
Kuberten je, kao to smo videli, liio oveka potrebe da voli i da bude voljen. Iz
seksualnih odnosa uklonjen je ne samo emotivni zanos, ve i zanos parenja koji je
karakteristian za ivotinje - to samo ukazuje na pravu prirodu Kubertenove
"prirodnjake" koncepcije. Oploenje se izvodi blokiranjem i potiskivanjem erotske
prirode oveka, kao i eliminacijom mate. ena je svedena na posednika materice,
svojevrsni rasni (nacionalni) inkubator, mukarac na posednika materijala za
oplodnju, a seksualni odnos na puku mehaniku oploenja. Brak nije odnos
emancipovanih linosti koje povezuje ljubav i potreba da imaju porodicu, ve je
institucionalizovani spoj organa za paranje: suprunici su svedeni na orue za rasnu
reprodukciju. Pater familias se odnosi prema eni i deci kao protager, budui da po
Kubertenu ena ne treba da ima ni ljudska, ni graanska prava. Kuberten ne polazi od
oveka (graanina) kao konstitutivnog segmenta drutva, ve od egzistencijalnih
interesa rase ije su najvie vrednosti otelotvorene u vladajuoj "eliti".
 136

Po Kubertenu "Edipov kompleks" nije mogu, a samim tim ni oceubistvo i

oseanje krivice. Porodica se ne zasniva na potrebi da se zadovolji seksualni nagon,
ve na potrebi da se obezbedi bioloka reprodukcija rase i da se stvori inicijalna
autoritarna struktura drutva koja odgovara strukturi ivotinjske zajednice i
predstavlja neposrednu vezu s njom. Porodica, kao "osnovna elija drutva", osnov je
organizovanja drutva i sredstvo za razaranje drutvene strukture koja se zasniva na
suverenitetu i jednakim pravima graana. Budui da je za Kubertena porodica
"prirodni" osnov drutvenog strukturiranja i temelj hijerarhije moi, uloga oca kao
pater familias-a ima prvorazredan znaaj. Autoritet pater familias-a ima prirodno-
pravni karakter i poiva na njegovoj telesnoj snazi i poretku u kome ta snaga
obezbeuje dominirajui ekonomski poloaj. On je nosilac volje za mo i kao takav je
neprikosnoveni gospodar nad enom i decom. to se tie odnosa prema eni, ona kao
simbol "slabosti" ne zavreuje da se za nju neko bori, pogotovu to se odnos sinova
prema majci ne zasniva na seksualnom nagonu, ve na modelu odnosa koji
dominiraju u patrijalhalnom drutvu: ena je nacionalni (rasni) inkubator i slukinja.
U Kubertenovoj koncepciji otac i sinovi su saveznici, a njihovo rivalstvo zasniva se na
borbi za mesto u hijerarhiji moi. I ovde se vidi da Kuberten nije dosledan socijalni
darvinista: izmeu oca i sinova nema borbe za seksualnom dominacijom nad majkom
("enkom"), koja je karakteristina za zveri. Oceubistvo od strane majke i sina nije
mogue, jer ono simbolizuje pobunu "slabih" protiv neprikosnovenog autoriteta
pater familias-a na kome se zasniva postojea hijerarhija moi u drutvu. Sinovi se ne
odnose prema ocu samo kao nekom ko je jai od njih, ve i kao simbolinom
otelotvorenju vladajue moi. U njima ne sme da se stvori bilo kakva netrepeljivost
prema ocu, jer ona moe da bude klica pobune protiv vladajueg poretka: otac je
neprikosnoveni gospodar, voa i uzor.
Moderni olimpizam predstavlja erotizovani "kult postojeeg sveta". Nije
sluajno to Kuberten sa najviim zanosom govori o francuskim kolonijalnim
osvajanjima i to je posebno oduevljen sa militaristikim ceremonijama, koje su
najvii oblik erotizovane osvajako-tlaiteljske moi kapitalizma. Umesto "ljubavi
prema bogu", najvii izazov postaje ljubav prema zakonima evolucije koji u
kapitalistikom "progresu" dostiu svoj najvii i konani oblik razvoja. Deerotizacija
oveka i odnosa izmeu ljudi (polova) praena je kod Kubertena sa erotizacijom
odnosa prema sportu (naroito boksu) i sportistima kao simbolinom otelotvorenju
duha kapitalizma, pogotovu sa erotizacijom olimpijskih igara. Ritmino pulsiranje
mistifikovane vladajue moi pojavljuje se u obliku militaristike pederastije:
mariranje po taktu koranice, zastave, histerina razdraganost... Olimpijski spektakl,
sa svojom agresivnom koreografijom, predstavlja svojevrsnu ljubavnu predigru u
kojoj se nadrauju ula i ovek dri u stanju erotske napetosti. Olimpijske igre
postaju vrhunski ritual podavanja oveka vladajuem duhu kapitalizma, poput
antikih olimpijskih igara na kojima se ovek podavao olimpijskim bogovima.
Meutim, kod Kubertena je prisutno deerotizovanje antike telesne kulture putem
jezuitskog puritanizma i progresizma koji podrazumeva kvantifikovanje i industrijski
mimezis. Olimpizam postaje vrhunac dehumanizovanja i denaturalizovanja oveka.
Kuberten sledi tendenciju "deseksualizacije organizma koja je potrebna drutvenom
korienju organizma kao orua rada",(82) i proiruje je na buruja da bi od njega
stvorio idealno orue za realizaciju ekspanzionistikih tenji monopolistikog
kapitalizma. Razvoj kapitalistikog naina proizvodnje, koji se pojavljuju u obliku
kvantifikovanja i tehnizovanja meuljudskih odnosa i odnosa oveka prema samome
 137

sebi, je ona mo sa kojom se "nadgrauju" zakoni evolucije. Sport postaje

kapitalistiki oblik denaturalizovanja socijalnog darvinizma.
Kubertenov "Eros" blizak je fenomenu koji je Markuze nazvao "nerepresivnom
sublimacijom" u kojoj "spolni poticaji, ne gubei svoje erotske energije, nadilaze svoj
neposredni predmet i erotiziraju normalno ne-erotske i protuerotske odnose izmeu
pojedinaca, i izmeu njih i njihove okoline".(83) Meutim, i pored insistiranja na
spontanosti, kod Kubertena se radi o svojevrsnoj prinudi budui da "okolnosti", u
kojima dete treba da se razvija, podrazumevaju primoravanje deteta da se ponaa na
odreeni nain. Otuda je razvoj sado-mazohistikog karaktera neminovna posledica
procesa sublimacije. Istovremeno, Kuberten poziva u pomo (pozitivnu) svest koja
treba da ubedi oveka da je poredak nasilja neminovan i da je besmisleno
suprotstavljati mu se. Jedan od najvanijih zadataka sporta je da ukine dvojstvo
izmeu elje i htenja, u kontekstu nametnute borbe za opstanak i dominaciju, i stvori
od oveka beskonfliktnu linost. Uprkos tome to Kuberten nastoji da ukine sferu
svesti i da, preko sporta i telesnog drila, utopi oveka u svakodnevni ivot na nivou
nesvesnog, (pozitivna) svest se neprestano pojavljuje kao korektiv i uputstvo za
akciju. To je zato to drutveni ivot nije jednoznaan i to uvek iznova uslovljava i
reprodukuje potrebu oveka za ljudskom bliskou i slobodom.
Kod Kubertena ne dominira, kao to je to bilo u antici, stid i strah, kao ni Eros
koji zahteva "vladanje sobom, uzdravanje i vernost".(84) Uklonjena je normativna
sfera koja omoguava da se ula odre "u stanju mira i spokojstva", da se ne robuje
strastima, da se "dosegne takav nain ivljenja kojem su svojstveni potpuno uivanje
u samome sebi ili savrena vlast nad sobom"(85). Kuberten insistira na fanatinom
sado-mazohistikom aktivizmu sa kojim se erotska energija, koja usmerava oveka
prema oveku, preobraava u osvajako-tlaiteljski aktivizam. Radi se o stvaranju
kulta postojeeg sveta agonalnim telesnim aktivizmom : borbom izmeu ljudi za
pobedu postizanjem veeg rezultata i telesnim drilom koji se zasniva na principu
"veeg napora". Telesne vebe postaju obraun s seksualnom fantazijom i
usmeravanje imaginacije ka pobedi i "progresu" koji se svodi na osvajanje sveta.
Telesna patnja postaje oblik pranjenja erotske energije, svojevrsni produeni
orgazam, to je prisutno i kod Huizinge, s tim to on velia krv, oaj, smrt - kao
prvorazredni erotski izazov. Kubertenov buruj je u stanju stalne seksualne
napetosti: seksualni nagon se "realizuje" u osvajako-tlaiteljskom aktivizmu i samo-
kanjavanju tela i pretvara se u udarnu snagu nagona za dominacijom. Sport postaje
nain sistematskog potiskivanja seksualnih potreba i usmeravanje "osloboene"
energije na izgradnju fanatinog borilakog karaktera koji je usmeren protiv
sopstvenog tela i protiv drugih ljudi. "Krik strasti" Kubertenovog olimpijskog
pobednika postaje najvii oblik pranjenja potisnutog erotskog bia oveka,
svojevrsni orgazam. Kuberten je dobro uoio da emotivna veza izmeu ljudi dovodi u
pitanje fanatinu usresreenost sportiste na cilj koji je zadat. Razaranje istinskih
meuljudskih odnosa postaje osnovni nain stvaranja asocijalnog fanatika koji je
usresreen na obraun sa svojim izvornim ljudskim (prirodnim) potrebama i na
razvoj eksplozivne miine snage, pri emu dolazi do razvoja sado-mazohistikog
karaktera. U Kubertenovom "humanizmu" ovek postaje oveku predmet za
iivljavanje potisnutih i degenerisanih nagona.
Kubertenu je potrebna erotska simbolika koja e integrisati ljude kao rasu, klasu
i pol na nivou "kolektivnog nesvesnog". Miiavo telo u borilakom naponu postaje
idealizovani rasni model i simbol ekspanzivne snage kapitalizma. Nabrekli miii
 138

odraslog mukarca, koji je spreman da zada udarac, i isukani ma, koji je spreman da
prodre u telo "protivnika", predstavljaju najvie erotske simbole. Istovremeno,
nabrekli miii "gospodarskog tela" koje je spremno da osvoji svet postaju
simbolino otelotvorenje falusa u vrhuncu napona, a sadistiko nasilje oveka nad
ovekom najvii oblik seksualnog "optenja". Kubertenova "utilitarna pedagogija"
insistira na eksplozivnom pranjenju potisnute erotske energije i u tom smislu na
transformaciji erotske energije u ubilaku mo. Kubertenov odnos prema boksu
upuuje na orgazmiki karakter njegove koncepcije: "Boks je struggle for life,
predstava borbe za ivot; ovek paljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! -
upuuje svom protivniku udarac pesnicom u koji ulae svu svoju snagu i odlunost.
Kakvo zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vebe ne treba ni govoriti."(86)
U Kubertenovoj doktrini zadovoljenje seksualnih potreba preneto je sa polja
meuljudskog (ljubavnog) odnosa izmeu mukarca i ene na polje borbe izmeu
mukaraca za pobedu. Umesto ljubavne igre mukarca i ene, Kuberten nudi
bespotednu sportsku borbu izmeu "protivnika"; umesto ljubavnog zanosa,
Kuberten nudi borbeni fanatizam i pobedniki zanos. Frustracija zbog
nezadovoljenih primarnih nagona izvor su energije koja se putem telesnih vebi i
sporta preobraava u antiljudski (sado-mazohistiki) aktivizam. Na Frojdov nain
reeno, Kuberten vri "premetanje nagonskih ciljeva", s tim to se sublimacija
seksualnog nagona ne vri radom,(87) ve osvajako-tlaiteljskim aktivizmom. Za
razliku od hrianstva koje potiskuje nagonsku prirodu oveka njegovom telesnom
pasivizacijom i sublimacijom u vidu intenzivnog duhovnog aktivizma (duhovne
onanije), kod Kubertena u agonalnom telesnom aktivizmu i telesnom drilu dolazi do
potpune realizacije seksualnog nagona. Sport je sredstvo sa kojim se erotska energija
preobraava u agresivnu miinu energiju - koja postaje motorna snaga "progresa".
Kod Kubertena se radi o heteroseksualnom odnosu: ljubav prema tlaiteljskoj
moi istovremeno je podavanje oveka toj moi. To se otvoreno ispoljava u
Kubertenovom principu "veeg napora" koji se svodi na mazohistiko iivljavanje na
sopstvenom telu. Muenje sopstvenog tela postaje svojevrsno seksualno optenje
podavanjem vladajuem duhu i kao takvo kompenzacioni oblik samozadovoljavanja.
Heteroseksualnost je utemeljena u sadistiko-mazohistikom karakteru. Tlaenje
"slabih" i mazohistiko podreivanje vladajuoj moi oblici su u kojima se ispoljava
potpuna (aktivistika) potinjenost oveka postojeem poretku. Seksualno
potiskivanje postaje nain izgradnje mazohistike linosti u kontekstu liavanja
(podnoenja bola, patnje) kao osnovne pretpostavke da bi se postigao projektovani
rezultat: potiskivanje erosa, ula, duha, mate postaje izvor "volje za pobedom". Za
Kubertenov sado-mazohistiki karakter nije tipina "ljubav prema monima i mrnja
prema nemonima", kao to je to sluaj kod nacista,(88) ve ljubav prema monima i
prezir prema nemonima koji se izraava u instrumentalizovanom "milosru".
Mrnja je rezervisana za one od kojih Kuberten ima smrtni strah: za revolucionarni
proletarijat.
Kod Kubertenovog pozitivnog buruja nema neuroze budui da je Kuberten
ukinuo normativnu sferu i liio oveka seksualnih potreba, a samim tim i mate.
Idealizujui antiki svet Kuberten konstatuje da je "postojei svet bio srea". (89) U
njemu je ve ostvareno ono emu ovek tei, tanije, ovek moe da tei samo onome
to je ve ostvareno u postojeem svetu. Govorei o snovima Frojd konstatuje: "Ja,
oslobeeno svih etikih okova, saglaava se i sa svima zahtevima seksualnog nagona,
onima koje je nae estetiko vaspitanje davno osudilo, i onima koji se protive svima
 139

moralnim zahtevima ogranienja. Tenja za zadovoljstvom - libido, kako mi kaemo -

bira svoje objekte bez prepreke, i to najradije zabranjene." (90) U Kubertenovom
pozitivnom svetu nema mesta za matu koja je projekcija potisnutog. Kubertenov
pozitivni buruj sanja samo ono to odgovara "progresu" i interesima evropskih
kolonijalnih metropola. Pozitivista Kuberten ukida, po Fromu, Frojdovo "najvee
otkrie": "konflikt izmeu miljenja i bivstovanja". (91) Kod Kubertena sve se odvija
"iznad" prirode oveka koji je po svojoj prirodi "lenja ivotinja". On ne rauna sa
nagonskim potrebama, kao to je to sluaj kod Niea, ve sa "progresom" kao
najviem stepenu u kome se pojavljuje evolucija. Ljudska priroda odreena je
prirodom kapitalistikog poretka: buruj je najvii oblik u razvoju evolucije i kao
takav je otelotvorenje kapitalistikog "progresa". Jednoznanost i neprotivrenost
"progresa" uslovljava i jednoznanost i neprotivrenost prirode pozitivnog oveka u
kome se sve nalazi u funkcionalnom jedinstvu i koji se istovremeno nalazi u
funkcionalnom jedinstvu sa "progresom". To je sutina Kubertenove euritmije.
Kuberten nastoji da se obrauna s civilizacijskim ogradama koje sputavaju "borilaki
instinkt", to znai instinkt za dominacijom i posedovanjem. On ima za Kubertena
onaj znaaj koji kod Frojda ima Eros - kao izraz ivotne energije i osnov opstanka
oveka. Kuberten ne tei da "ukroti" instinkt destrukcije i da ga usmeri prema drugim
objektima i da pribavi egu vlast nad prirodom, ve da razvije gramzivost u oveku
(buruju) i na toj osnovi razvije njegov nagon za dominacijom i posedovanjem. U
Kubertenovoj evolucionoj i progresistikoj koncepciji nema mesta za Frojdov instinkt
smrti koji "djeluje u svakom ivom stvoru i tei sjedinjavanju i svoenju ivota na
prvobitne uvjete neive materije".(92) Budui da se u Kubertenovom "progresu"
izraava nezaustavljiv tok evolucije ivog sveta i da je ovek najvii oblik u njegovom
razvoju, u njemu ne postoji instinkt koji tei da svede ivot na prvobitne uslove
neive materije, ve neprestano bukti ivotna snaga koja se ispoljava u obliku "volje
za mo". Ukidanjem nagona za smru, Kuberten je ukinuo i sukob uzmeu Erosa i
Tanatosa. to se tie "lenje" ivotinjske prirode oveka, ona nije suprotnost, ve
osnov za razvoj njegovog osvajako-tlaiteljskog karaktera. Kuberten odbacuje
Frojdovo "naelo Nirvane", a time i "narcistiki Eros, prvi stupanj svake erotske i
estetske energije," koji, po Markuzeu, "nastoji prije svega dostii smirenje"... To je
"smirenje u kojem osjetila mogu opaati i sluati ono to se potiskuje u svakidanjem
radu i razonodi, ono u emu zbilja moemo vidjeti, uti i osjetiti ono to jesmo i ono
to su stvari".(93) Kod Kubertenovog "natoveka" dominira napetost koja je
uslovljena bespotednim sakaenjem linosti oveka i zadacima koje ekspanzivni
kapitalizam postavlja pred buruja: on je fanatik koji je opsednut eljom za
osvajanjem i bogaenjem. to se tie smrti, ona je uslov ponovnog raanja ivotne
snage poretka. "Progres" je vean - ovek je prolazan i njegov ivot ima smisla jedino
ukoliko je doprineo njegovom razvoju. On kao pojedinac nestaje u apstraktnom
"oveanstvu" koje se pojavljuje kao puko orue "progresa" sa kojim on uklanja
prepreke na svome putu.
Kubertenova doktrina u osnovi je bliska Frojdovoj koncepciji koja svodi
civilizaciju na represiju nad nagonima, koja proistie iz "veite primordijalne borbe
za opstanak... koja traje do dana dananjeg". Kod Frojda razlog zbog koga drutvo
ograniava nagone ima ekonomsku prirodu : budui da drutvo "nema dovoljno
sredstava da osigura ivot svojim lanovima ukoliko oni ne rade, mora se postarati da
se broj tih lanova ogranii i da se njihove energije usmjere sa spolnih djelatnosti na
njihov rad".(94) Kod Kubertena ne dominira borba drutva za opstanak, nego borba
 140

izmeu pojedinaca, klasa i rasa za opstanak. Ne obezbeivanje opstanka radom, ve

obezbeivanje dominirajueg poloaja parazitskih klasa i njihovo bogaenje
pljakom radnih slojeva, predstavlja polazite Kubertenove doktrine. Potiskivanje
nagona ne zasniva se na ekonomskim razlozima ("oskudica"), ve proizilazi iz
potrebe da se kod parazitskih klasa razvije bespotedni osvajako-tlaiteljski
karakter. Autoritet u drutvu ne konstituie se na osnovama podele rada, ve na
osnovama zakona evolucije koji omoguavaju da jai vladaju, a da im se slabiji
pokoravaju. Kuberten ne polazi od civilizacije, ve pokuava da vrati oveanstvo u
"prirodno" stanje u kome ne vae bilo koje civilizacijske norme koje ograniavaju
tiraniju bogatake "elite" nad radnim "masama", s tim to je odnos izmeu ljudi
posredovan jezuitskim puritanizom i dehumanizovanom tehnikom. Kuberten se
zalae za neogranieno dejstvo nagona, ali tako to se ono pojavljuje u obliku
bespotednog borilakog karaktera i osvajako-tlaiteljske prakse. Radi se o
potiskivanju takvog ispoljavanja nagona koje vodi pribliavanju oveka oveku, i o
usmeravanju ispoljavanja nagona ka obraunu oveka (snanih, buroazije) s
ovekom (slabih, radnika). Kuberten tei ukidanju svih normi i institucija koje
ograniavaju osvajako-tlaiteljski karakter buruja, kao i odnosa i normi koje
pospeuju realizaciju nagona u obliku razvoja meuljudskih odnosa, to znai
oseanja solidarnosti, prijateljstva i ljubavi. Potiskivanje primarnih potreba
najvanije je sredstvo za razvoj sado-mazohistikog karaktera buruja pri emu
gramzivost postaje kompenzacija za neostvarene primarne potrebe. Kod Kubertena
nisu nagonska ogranienja nametnuta oskudicom i radom, kao to je to kod Frojda,
ve gramzivou koja je upila u sebe nagonsku strukturu oveka i pretvorila ih u
potrebu za dominacijom. On zadovoljstvo ne povezuje sa zadovoljavanjem
seksualnog nagona, ve sa zadovoljavanjem nagona za sticanjem i tlaenjem. Kod
Kubertena nije seksualni nagon, ve gramzivost ivotni imperativ parazitskih klasa
koji proistie iz socijalno darvnistikog ustrojstva drutva po kome pripadnici
parazitskih klasa imaju zverinju prirodu, to znai da se njihov opstanak zasniva na
otimanju. To je osnov nagona za sticanjem i gospodarenjem. U gramzivosti je zverinja
priroda oveka doivela kvalitetni skok posredstvom kapitalistikog principa
"progresa": buruj je kapitalistiki mutirana zver. Sport i telesni dril, koji se
zasnivaju na principu "veeg napora", najvanije su sredstvo za transformaciju
"lenje" ivotinjske prirode u aktivistiko-gramzivu prirodu i za stvaranje
"gospodarske rase". to se tie napretka, on se ne zasniva na radu, ve na
bespotednoj borbi za opstanak i dominaciju izmeu rasa u kojoj je bela rasa stekla
osobenosti koje je ine "superiornom" u odnosu prema "obojenim" rasama i koja je
omoguila da, u liku "bele" buroazije, postane najvii i konani oblik u razvoju ivog
sveta. Iz toga sledi da je "progres" mogu samo kao dalje "usavravanje" bogatako-
pljakake "elite", to postaje osnov "usavravanja oveanstva".
Frojd je, poput Kubertena, liio oveka potrebe i sposobnosti da voli i sveo ga na
ubicu, sadistu, zver... Frojd: "Deli rado poricane istine, koja se iza svega toga krije,
jeste da ovek nije krotko bie kome je potrebna ljubav, a ume i da se brani ako ga
neko napadne, ve da se zbog svojih nagonskih svojstava mora smatrati u velikoj
meri sklonim agresiji. Blinji mu, stoga, ne predstavlja samo mogueg pomagaa i
seksualni objekt, ve i iskuenje da na njemu zadovolji svoju agresiju, da iskoristi bez
naknade njegov rad, da ga bez njegove saglasnosti seksualno iskoristi, da prisvoji
njegovu imovinu, da ga ponizi, da mu priini bol, da ga mui i da ga ubije. Homo
homini lupus. Ima li kogod hrabrosti da porekne ovu izreku posle svih ivotnih i
 141

istorijskih iskustava? Po pravilu, svirepa agresija iekuje neku provokaciju, ili stavlja
u slubu neke zamisli iji bi se cilj mogao postii i blaim sredstvima. Pod
okolnostima koje su za nju povoljne, kada otpadnu duhovne kontra-sile koje je
obuzdavaju, ispolji se i spontano, te razoblii oveka kao divlju zver, koja ne zna da
tedi sopstvenu vrstu. Ko god se podseti grozota seobe naroda, prodora Huna,
takozvanih Mongola pod Dingis-Kanom i Timur-Lenkom, osvajanjanja Jerusalima
koje su izvrili poboni Krstai, pa i uasa poslednjeg svetskog rata, morae pred
istinitosti ovoga gledita ponizno da pogne glavu." (95) Psiholoki profil lanova
parazitskih klasa, koji odgovara prirodi vladajueg pljakakog poretka, postaje
kriterijum za odreivanje "prave" ljudske prirode. Da stvar bude bizarnija, Frojd nije
samo sveo oveka na patoloki psiholoki profil lanova parazitskih klasa, ve je to
uinio i sa ivotinjama. Kuberten je blizak Frojdu: agresija je prirodna potreba oveka
i putem nje on postie jedinstvo sa svojim prirodnim biem. Meutim, dok Frojd u
agresivnim nagonima koji su dubinski povezani sa seksualnou vidi neprestanu
pretnju opstanku civilizacije i prisiljavaju kulture da "mobilizira svako mogue
pojaanje" protiv njih, (96) kod Kubertena stvaranje prirodnog stanja, u kome
nesmetano deluje "zakon jaega" i prirodna selekcija, predstavlja najstabilnije
egzistencijalno stanje oveanstva: u njemu se red i progres nalaze u potpunom i
nerazruivom jedinstvu. Za Frojda je kapitalizam "najvii i najrazvijeniji oblik
drutvene strukture"; za Kubertena je kapitalizam najvii oblik u razvoju ivotinjskog
sveta, a njegovo "usavravanje" se svodi na uklanjanje svih emancipatorskih tekovina
oveanstva koje mogu da ugroze njegov nesmetani razvoj i na stvaranje
"civilizovanog" zverinjaka u kome je ukinuta kultura. Po Kubertenu, upravo
neograniena agresija omoguava kapitalizmu da preivi.
Frojd ne pravi razliku izmeu civilizacije i kulture i u kulturi vidi represivni
normativni mehanizam koji dri agresivnu prirodu oveka pod kontrolom, a ne i
mogunost za oplemenjivanje nagonske i za razvoj specifine ljudske prirode.
Govorei o Frojdu, From konstatuje da je "kljuni pojam njegovog sistema kontrola".
(97) Pri tome, From ima u vidu socijalni (politiki) karakter Frojdove teorije:
"Psiholoki pojam odgovara drutvenoj stvarnosti. Kao to u drutvu manjina
upravlja veinom, tako i psihom treba upravljati pomou ega i superega. Opasnost od
prodora nesvjesnog nosi sa sobom opasnost drutvene revolucije. Potiskivanje je
represivni, autoritarni oblik zatite unutarnjeg i vanjskog status quo-a. To je, bez
sumnje, jedini nain otpora drutvenim promjenama. Ali prijetnja silom, da bi se
suzbila "opasnost", potrebna je samo u autoritarnim sistemima, gde ouvanje status
quo-a predstavlja najvii cilj." (98) Svodei prirodu oveka na agresivnu i
destruktivnu prirodu kapitalizma, Frojdova teorija otvara vrata za uspostavljanje
totalitarizma. Opstanak drutva mogu je samo ukoliko postoje represivne drutvene
institucije koje mogu efikasno da dre oveka pod kontrolom. Razvojem
kapitalistike destrukcije, koja uslovljava sve agresivnije i destruktivnije ponaanje
oveka, namee se potreba za poveavanjem represije nad ovekom. Umesto da je
"pozitivna" energija oveka usmerena na iskorenjivanje uzroka destruktivnog
ponaanja, ona je usmerena na stvaranje od "drutva" koncentracionog logora
kapitalizma - koji je osnovni generator destrukcije. Govorei o protivrenostima
Frojdove teorije Markuze konstatuje: "Samo, Freud ponovno pokazuje da taj
represivni sistem zaista ne rjeava sukob. Civilizacija zapada u razornu dijalektiku:
stalna ograniavanja Erosa oslabljuju konano ivotne nagone i tako ojaavaju i
oslobaaju one iste snage protiv kojih su "mobilizirani" - snage razaranja." (99)
 142

Kuberten u agresivnim nagonima vidi isto to i Frojd, ali umesto za njihovo

ograniavanje, on se zalae za njihovu nesmetanu realizaciju : oni postaju glavno
"antropoloko" sredstvo za obraun s kulturom i stvaralakim biem oveka. U
ograniavanju agresivnih nagona Kuberten, poput Niea, vidi slabljenje ivotne snage
vladajue klase koja se sastoji u tiranskoj volji za mo koja je osnovna integrativna
snaga drutva i nosilac progresa. Kod Kubertena postoji sueljavanje izmeu nagona i
civilizacije utoliko to je civilizacija sa svojim normama i institucijama sputala
najvaniji nagon oveka: nagon za osvajanjem i dominacijom. Osnovi zadatak
olimpijske doktrine i prakse je da ukloni sve civilizacijske ograde koje sputavaju
razvoj volje za mo nove "gospodarske rase". Kuberten nije protiv represije, ali je
protiv represivnih institucija koje, u vreme uspona "masa", ograniavaju samovolju
vladajue klase i samim tim slabe njihovu volju za mo - koju Kuberten poistoveuje
sa ivotnom moi. On se opredeljuje za neposredni obraun "elite" s "masama" pri
emu e doi do potpune realizacije instinkta za gospodarenjem - koji je privilegija
"gospodarske rase". Kod Kubertena ivotna snaga, u vidu agresivnih nagona, postaje
mo koja kida okove kulture i vodi oveka ka unitenju svega ljudskog. Kuberten
nastoji da stvori civilizaciju bez kulture, tanije, civilizaciju u kojoj je uklonjeno sve
ono to moe da oplemeni oveka. U tom smislu Kuberten se zalae za uklanjanje svih
prepreka koje ograniavaju instinktivnu prirodu oveka i za ostvarivanje potpunog
jedinstva oveka sa njegovom nagonskom prirodom, u kojoj neprikosnoveno
dominira nagon za dominacijom. Istovremeno, insistirajui na "progresu" Kuberten
je uneo u svoju koncepciju mo koja prua mogunost da se ovlada prirodom i
radnicima, ali koja istovremeno potiskuje i degenerie nagone budui da je njihova
realizacija posredovana apsolutizovanim principom uinka. ivotna energija oveka,
koja se zasniva na njegovoj nagonskoj prirodi, prenosi se na nauku i tehniku, glavna
orua fatalnog "progresa", i postaje sredstvo za unitavanje ivota. Sukob izmeu ida
i ega postaje oblik u kome superego, kao otelotvorenje ekspanzionistikog duha
monopolistikog kapitalizma, unitava nagonsko i kulturno bie oveka. U tom
kontekstu, Kubertenova koncepcija ne poznaje Frojdovu "nelagodnost u kulturi" jer
se obraunava kako s kulturom, tako i s erotskim biem oveka: ona predstavlja
"prevazilaenje" kako incesta, tako i svih drugih oblika seksualnog optenja.
Polazei od Frojdove koncepcije o strukturi linosti, moglo bi se, samo uslovno,
rei da Kubertenova "lenja" ivotinjska priroda odgovara idu, a da osvajako-
tlaiteljski karakter predstavlja ego - koji je pod kontrolom superega koji je
otelotvorenje "progresa" u oveku i koji usmerava ego da se obraunava s njegovom
nagonskom prirodom da bi se na taj nain dobila energija koju e on transformisati u
osvajako-tlaiteljsku praksu. Meutim, kod Kubertena superego nema normativnu
prirodu i ne pojavljuje se u oveku kao moralna svest (savest), ve proistie iz
ivotnih "okolnosti" i deluje na oveka putem logike odnosa koji se zasnivaju na
"pravu jaega" i prirodnoj selekciji. Budui da je Kuberten ukinuo istoriju
"progresom" i da je prolost i budunost postavio u istu vremensku ravan, kod njega
se superego ne zasniva na sueljavanju izmeu prolog i budueg, pogotovu ne na
sueljavanju izmeu nunosti i slobode, budui da je sloboda nemogua. Govorei o
oseaju krivice koja se izraava kao "potreba za kanjavanjem", Frojd konstatuje:
"Civilizacija, dakle, stjee prevlast nad pojedinevom opasnom eljom za agresijom
time to ga ini slabijim i razoruava ga uspostavljanjem posrednika, unutar njega,
koji ga nadgledava, kao to garnizon nadgledava osvojeni grad." (100) Kuberten je
liio buruja odgovornosti za njegova (zloinaka) dela, kao i moralne svesti
 143

(savesti), i na taj nain ukinuo je mogunost za Frojdovo "preobraenje

destruktivnosti u samokanjavajuu savjest". (101) Mazohizam njegovog "pozitivnog
oveka" ne proistie iz potrebe za samokanjavanjem, ve iz potrebe da "pobedi"
svoju "lenju" ivotinjsku prirodu koja je konica "progresu".
Kuberten nije "pacifist" poput Frojda koji, u pismu Ajntajnu, konstatuje da
pacifisti poseduju "konstitucijsku intoleranciju prema ratu", (102) to znai da
uspevaju da potisnu svoje instinkte, ve u ratu vidi najvii oblik prirodne selekcije na
kojoj se zasniva "progres" i "usavravanje" bele rase. to se tie hrianskih ideja da
su "ljudi braa", "ljubi blinjeg svoga", suprotstavljanje nasilju ("Ne ubij!"), injenje
dobra kao najvii ljudski izazov, a posebno da je ovek, po svojoj biti "boansko bie",
to znai da ima pravo na dostojanstvo i potovanje nezavisno od rasne pripadnosti i
drutvenog poloaja - one predstavljaju za Kubertena budalatinu. Polazei od
principa prirodne selekcije i "zakona jaega" Kubertenova najvanija zapovest glasi:
udri blinjeg svog, pogotovu ako je slabiji od tebe! "Na terenu nema prijatelja, ve
samo neprijatelja" - jedno je od "zlatnih pravila" sporta koje je utemeljeno u
Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Sport je priprema za rat i sve mora biti podreeno
razvoju bespotednog borilakog karaktera i fanatine svesti. Kuberten u pokuaju
pacifikovanja (buroaske) mladei vidi najgori zloin, pogotovu ako se ono nastoji
postii razvojem afektivne prirode oveka i na njoj zasnovanih meuljudskih odnosa.
Sada postaje jasnije zbog ega se kod Kubertena, kao i u graanskoj filozofiji igre, ne
pominje ljubavna igra. Ne radi se samo o tome da se "doivljavanjem ljubavi uklanja
potreba za iluzijama", kako to konstatuje From, (103) ve se dovodi u pitanje
mehanizam sa kojim se erotska energija preobraava u agresivno ponaanje i na taj
nain stvara bespotedni borilaki karakter. Kuberten je bio svestan da ljubav vraa
oveka njegovom ljudskom biu i razara beliciozni fanatizam ("takmiarsku
motivaciju") sa kojim on nastoji da ga zatruje. On napada devojke zbog njihovog
"zavodnikog ponaanja", jer se seksualna energija buroaske mladei usmerava
prema eni i na taj nain se razbija fanatina usresreenost na osvajako-tlaiteljski
aktivizam. U tom kontekstu treba sagledati i Kubertenovo odluno suprotstavljanje
ueu ena na javnim takmienjima, kao i zajednikim igrama deaka i devojica.
Kod Kubertena vladajua klasa ekskluzivni je nosilac volje za mo i samim tim
progresa, to znai da kod nje dolazi do ekspanzije agresivnih nagona i samim tim do
erupcije libida. Radne mase preputene su na milost i nemilost iscrpljujuem radu
koji slabi njihove nagone i na taj nain ivotnu snagu, inei ih sve zavisnijim od
"volje za mo" buroazije uprkos tome to su oni nosioci reproduktivnih procesa i to
stiu znanja koja ih ine superiornim u odnosu prema njihovim gospodarima. Zato je
sport sredstvo za "disciplinovanje" radnika istovremeno kada je sredstvo za razvoj
osvajako-tlaiteljskog karaktera kod buruja. Kuberten ne usmerava, poput mnogih
drugih graanskih "humanista", oveka na bekstvo od patnje, ve trai od njega da u
trpljenju nepravde i u dodvoravanju svojim gazdama pronae "sreu". U tom
kontekstu, on se naslanja na hrianskog oveka koji u muenju tela vidi najvii oblik
"pobede" nad svojim prirodnim biem. Budui da nastoji da obogotvori postojei svet
nepravde i da uniti svaki otpor oveka prema njemu, Kuberten je od "uivanja" u
trpljenju nepravde napravio najvii princip njegove socijalne teorije : stvaranje
mazohistikog karaktera kod potlaenih jedan je od najvanijih ciljeva njegove
"utilitarne pedagogije". Sve ono to se pojavljuje kao mogunost za razvoj otpora
nepravedenom svetu postaje u Kubertenovoj "utilitarnoj pedagogiji" sredstvo za
integraciju oveka u postojei svet.
 144

Na kraju treba rei i to da nije samo strah od radnih "masa" uslovio

Kubertenovu histerinu agresivnost. Patuljasti rast, piskav glas, bolni debakl u vojnoj
akademiji zbog telesne inferiornosti, i ono to je najvanije - strah od ena, sve je to
uticalo na formiranje njegovog patolokog odnosa prema "slabima". Nesposoban da
posegne za falusom Kuberten, poput Niea, posee za biem.

Stvaranje "pozitivnog oveka"

Osnovni cilj Kubertenove olimpijske doktrine i prakse je stvaranje pozitivnog

drutva stvaranjem "novog (pozitivnog) oveka". Otuda "utilitarna pedagogija"
zauzima centralno mesto u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Krajnji cilj njegove
olimpijske pedagogije je konano i bespovratno unitenje svega onoga to moe da
dovede u pitanje uspostavljeni klasni poredak i stvaranje drutva u kome e biti
realizovane ideje vodilje Francuske graanske revolucije. Kubertenov "novi ovek"
predstavlja zavrni oblik kapitalistikog degenerisanja oveka.
Uprkos tome to se obraunava s normativnom sferom, Kubertenova "utilitarna
pedagogija" zasniva se na stvaranju modela oveka koji ne polazi od individualnih,
intelektualnih, duhovnih, emotivnih i telesnih specifinosti oveka, ve od klasnog,
rasnog i patrijalhalnog ustrojstva drutva. U tom smislu ona sadri dve posebne
oblasti : pedagogiju za vladajuu bogataku "elitu" (buroaziju) i pedagogiju za
potlaene (radne "mase", "nie rase" i enu). Cilj prve oblasti je stvaranje od evropske
buroazije "gospodarske rase" koja e biti u stanju da zauvek odri dominaciju nad
radnicima i enom i osvoji svet; cilj druge oblasti je stvaranje "dobrih radnika",
pokornih "niih rasa", kao i pokorne ene. Olimpijska pedagogija ne polazi od
neotuivih ljudskih i graanskih prava oveka, ve od stratekih interesa
monopolistikog kapitalizma koji se pojavljuju u obliku apsolutizovanog "prava
jaega" otelotvorenog u buroaskoj "eliti". Nepremostivi egzistencijalni antagonizam
izmeu parazitskih klasa i potlaenih uslovljava beskompromisni i naturalistiki
karakter Kubertenove olimpijske pedagogije : potinjeni bukvalno imaju isti onaj
poloaj u odnosu prema vladajuoj "eliti" kao to biljojedi imaju prema zverima. Zato
Kuberten tvrdi da su ljudi kao individue meusobno samo "formalno" isti. Drugim
reima, ljudi samo lie jedni na druge, ali imaju razliitu ljudsku vrednost - zavisno od
toga kojoj rasi, klasi i polu pripadaju. Njihova "razliitost" uslovljena je njihovim
razliitim drutvenim ulogama koje im je nametnuo vladajui poredak: bogati su
predodreeni da osvajaju i vladaju, a potinjeni da rade. Iz toga proistie da
"usavravanje" buroaske klase podrazumeva poboljavanje njenih odlika kao
gospodarske rase (klase), dok "usavravanje" potlaenih podrazumeva unitavanje
njihovog slobodarskog dostojanstva i razvoj "miroljubivog" karaktera i slugerajske
svesti. Stvaranje "gospodara", s jedne, i stvaranje "kultivisanih" robova, s druge
strane - to je najvaniji "praktini" cilj Kubertenove "utilitarne pedagogije".
Ono to je zajedniko klasnim pedagokim modelima, i to postaje osnov "opte-
oveanskog" (olimpijskog) pedagokog modela, je to to se oba obraunavaju s
umom, igrakom prirodom oveka (matom, erosom, spontanou), oseanjem za
solidarnost, kritikim umom, stvaralakim potencijalima, slobodarskim
dostojanstvom, moralnim rasuivanjem : i jedan i drugi odgovaraju idealu pozitivnog
oveka koji predstavlja ukidanje emancipatorskog naslea oveanstva. Kubertenov
 145

humanit nije samo ukidanje normativnog modela ovenog koji je osnov ljudskog
samoprepoznavanja, ve i oblik telesne i mentalne degeneracije oveka. Patoloki
psiholoki profil imperijalistikog buruja, koji se zasniva na nezajaljivoj
gramzivosti, postaje osnov mentalnog profila Kubertenovog "uzornog" graanina.
Izvorna potreba oveka za ovekom pretvara se putem Kubertenove "utliitarne
pedagogije" u "potrebu" oveka da se sadistiki iivljava na oveku, to kulminira u
njegovoj "potrebi" da ubija ljude i u tome pronae najvie "zadovoljstvo". I
Kubertenov model odnosa pater familias-a prema eni jasno govori da Kubertenova
"utilitarna pedagogija" podrazumeva mentalnu degeneraciju oveka: Kubertenov
buruj ne samo da ne nastoji, ve nije u stanju da prema eni ima emotivni i erotski
odnos, i moe da se odnosi prema njoj jedino kao prema inkubatoru i objektu za
seksualno pranjenje. Govorei o Kubertenovom odnosu prema eni Bulonj
konstatuje da je Kuberten bio "nepopravljivi enomrzac" (104) to ukazuje na
njegovu bolnu osakaenost koja je, pored ostalog, uslovila Kubertenovo profiliranje
mentalnih osobenosti njegovog uzornog buruja.
Osnovno antropoloko polazite Kubertenove koncepcije je stav da je ovek po
svojoj prirodi "lenja ivotinja". Tokom borbe za opstanak bela rasa, oliena u
evropskoj bogatakoj "eliti", doivela je mutaciju i stekla osobenosti koje je ine
"superiornom" u odnosu prema "obojenim rasama". Buruj je za Kubertena samo
jedan od istorijskih oblika u kome se pojavljuje bogataka "elita" i u tom smislu
otelotvorenje "gospodarske rase". Njeni pripadnici su inteligentniji, telesno snaniji,
imaju "istu krv", to im omoguava da ouvaju i razviju svoje "plemenite" rasne
odlike, i to je najvanije - poseduju superiorni borilaki karakter. Buroazija, dakle,
ima genetske predispozicije koje stvaraju osnov za prevazilaenje njene "lenje"
ivotinjske prirode i razvoj gospodarskog karaktera, za razliku od pripadnika radnih
"masa", "niih rasa" i ene - koji su genetski predodreeni da budu robovi. Kuberten
je pred sobom imao kao uzor antiko drutvo i model aristokratije i roba. Otuda on
toliko insistira ne samo na ekskluzivnom karakteru i svesti, ve i na telesnoj
ekskluzivnosti buruja. U socijalno darvinistikom kontekstu, radi se o stvaranju
modela (dresirane) zveri i modela ovce. Osnovna uloga sporta je da kod
"gospodarske rase" razvije gospodarski, a kod potlaenih podaniki karakter : njih
sport treba da "naui" da potuju poredak u kome vladaju jai i "usisa" ih u duhovnu
orbitu kapitalizma na nivou "civilizovanih" robova. Imajui u vidu Kubertenovo
nastojanje da od olimpizma stvori univerzalno politiko sredstvo za reavanje svih
socijalnih problema i obezbeivanje stabilnog razvoja kapitalizma, moe se rei da je
Kubertenova "utilitarna pedagogija" u svojoj biti socijalna pedagogija (profilaktika), a
njegova antropologija samo prirepak njegove socijalne (politike) teorije.
Kuberten naglaava da je najvea Arnoldova zasluga to to je od telesnih vebi
(sporta) stvorio sredstvo za moralnu izgradnju oveka (buruja) - to postaje
neprikosnoveni uzor za Kubertenovu "utilitarnu pedagogiju". Veliajui Arnoldovu
pedagogiju, Kuberten konstatuje: "Miii su dobili zadatak da obave posao moralnog
vaspitaa. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakteristinijih
principa starogrke civilizacije : stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom
obrazovanju". (105) I dalje:"..; nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo. ovek
antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo uimo". (106) Radi se o jednom od
najpogubnijih uputstava Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kojem se temelji
itava teorija i praksa tzv. "telesne kulture" XX veka, kao i sporta - koje izdvaja
telesno vebanje iz sfere kulture (to je primenjeno i u tzv. "telesnom vaspitanju" u
 146

kolama) i svodi ga na istrument za razvoj dehumanizovanog borilakog karaktera.

Meutim, Kubertenova tvrdnja da "nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo"
potpuno je besmislena jer osnov Kubertenove pedagogije nije potovanje i spontani
razvoj prirodnih potreba i osobenosti tela, ve njihovo sakaenje putem odreenih
telesnih vebi da bi se na taj nain dobio odreeni karakter. Radi se o normativnom
modelu koji se namee oveku od detinjstva u vidu "okolnosti" koje podrazumevaju
bespotednu borbu za opstanak u kojoj ovek mora da tlai druge - ili da bude tlaen,
kao i o telesnim vebama koje se svode na militaristiki dril. Telesne vebe (dril) na
kojima Kuberten insistira projekcija su vladajue ideologije koja predstavlja obraun
s emancipatorskim nasleem graanskog drutva bez koga nema ni moderne
(emancipovane) linosti. One postaju sredstvo sa kojim vladajui poredak nastoji da
potisne i osakati one osobenosti oveka (organizma) koje su uslov za razvoj celovite i
istinski srene linosti i od njega stvori orue za postizanje antiljudskih
(antidrutvenih) ciljeva. Stvaranje "novih ljudi" koji su lieni ljudskosti osnovni je cilj
Kubertenove pedagogije.
Kuberten je oduevljen Arnoldom jer je u njegovoj reformi telesnog vaspitanja
u Ragbiju pronaao izvorite kolonijalne snage britanske imperije. Govorei o
Arnoldu Kuberten konstatuje: "Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom
19.veka, uinio velika dela za dobrobit oveanstva. Arnold je, naime, nastojao da u
sportu pronae najveu pokretaku snagu u ljudskom vaspitanju - neto do ega niko
ranije nije doao. Isto tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega izgradi oveka i
graanina ne samo telesno, ve moralno i socijalno. Tako se on posluio sportom kao
najdelotvornijim i najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavravanja koje
ovek, kada je u pitanju razvoj mladih, ima na raspolaganju". Radi se o "udesnom
preobraaju kolskog obrazovanja" u Engleskoj, "koji je prvi i osnovni uzrok razvoja
svih onih moi od kojih je britanska imperija u poslednje vreme imala koristi". (107)
Kuberten, na tragu pedagogije Tomasa Arnolda, dolazi do zakljuka da su "miii i
karakter" ono najvanije za one koji hoe "da osvoje svet". "Zbog ega to", pita se
Kuberten, "to se u Velikoj Britaniji pokazalo tako uspeno, ne bi moglo da se primeni
u Francuskoj?" (108) Fanatini nacionalista Kuberten opsednut je idejom da
obezbedi Francuskoj "vodeu ulogu meu nacijama". Putem prirodnog ili boanskog
zakona jedna visokorazvijena industrijska civilizacija mora da zadobije kolonijalno
carstvo da bi dola do sirovina i da bi pokazala svoju snagu. U ovom pogledu
Kuberten se svrstava u duhovnu tradiciju Bara, Gobinoa i Lioteja. Trea francuska
republika je, po Bulonju, "ispunila njegove elje". (109) U periodu do 1915. godine
Kuberten, po Bulonju, zastupa stanovita "militantnog imperijalizma". (110) On ne
zagovara ratnu odmazdu protiv Nemake, jer e na taj nain obe zemlje samo
izgubiti, ve predlae Nemakoj da sa Francuskom podeli Afriku i Aziju. (111)
Kuberten stvara svoju pedagogiju za buroasku "elitu" u nastojanju da stvori
kolonijalne falange koje imaju "svetu misiju" da osvoje svet. Zbog toga je za
Kubertena pacifistiko vaspitanje buroaske mladei najvei zloin. "Momci koji ue
da komanduju na utakmicama, ue da komanduju Indijcima" - osnovni je "pedagoki"
postulat Kubertenove olimpijske pedagogije namenjene "gospodarskoj rasi". (112)
Osnovni smisao Kubertenove "utilitarne pedagogije" nije stvaranje "zdravog
tela", ve stvaranje pozitivnog karaktera i svesti i odreenih meuljudskih odnosa, u
krajnjem - pozitivnog drutva. Otuda kod Kubertena proces vaspitanja (stvaranje
"pozitivnog" karaktera) prethodi procesu obrazovanja. "Prva meu istinama koje je
Kuberten usvojio" itajui Arnolda jeste, po Bulonju, "istina da je vaspitanje vanije
 147

od obrazovanja.(...) On je tu praksu prihvatio bez ikakvih ograda : Kuberten hvali

britanski kolski sistem zato to je u njemu vaspitanje pomou koga se stvaraju
muevni ljudi i izgrauju linosti jake volje dobilo prednost nad obrazovanjem koje
prua znanje i obogauje duh. Vaspitaev zadatak "ne sastoji se u tome da stvara
robove, nego gospodare! - gospodare koji mnogo ranije nego to im to zakon priznaje
postaju slobodni da se slue onim to je podreeno i da ga zloupotrebljavaju"." (113)
Bulonj konstatuje da je najvanije Kubertenovo pedagoko pravilo, koje je usvojio od
Arnolda, da "mladi sam odreuje svoju sudbinu". Iz toga, po Bulonju, sledi da
"sloboda mora da odredi odnose izmeu uenika". (114) "Sloboda" postaje "prirodno
pravo" jaih da pokore slabije ne vodei rauna o njihovim elementarnim ljudskim i
graanskim pravima. Po Kubertenovoj doktrini ovek se ne raa slobodan, ve kao
gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj klasi, rasi i polu pripada i to je nepromenljivi
osnov drutvenog strukturiranja. Iz toga sledi da je besmisleno (to za utilitaristu
Kubertena znai "tetno") vaspitanje koje tei stvaranju slobodnih ljudi. Radi se o
nastojanju da se stvore ljudi koji su lieni oseanja za solidarnost i toleranciju, kao i
moralne odgovornosti za svoje postupke. Ono to je za Kubertena bilo od najveeg
znaaja u Arnoldovoj pedagogiji je davanje privilegije telesno jaim uenicima da
sirovom snagom primoravaju slabije uenike da im se pokore, i odbacivanje prava
slabijih da se suprotstave tlaenju. kola postaje svojevrsni "civilizovani" zverinjak i
kao takva priprema buroaske omladine za ispunjavanje njene najvanije "socijalne
dunosti": uspostavljanje neprikosnovene vlasti nad radnicima i enom i ostvarivanje
"kolonijalne misije". Kao to smo videli, sutina Kubertenovog elitizma svodi se na
"prirodnu selekciju" - "u koledima je kao i u svetu : slabe linosti bivaju
odstranjene". (115) Sport postaje trening za ivot i nain vrenja "prirodnog
odabira" da bi se formirala "elita" najsnanijih i najbeskrupuloznijih koji e biti
pokretaka snaga u kolonijalnoj ekspanziji i glavna snaga za obezbeivanje socijalnog
mira kod kue. O tome Urlike Prokop : "Da bi uvrstio sport kao instituciju, da bi
praktino primenio njegove disciplinirajue funkcije - hijerarhijsko miljenje,
kontrolu mate i spontanosti, spremnost za izvravanje zadataka - i da bi osposobio
graansku Francusku za birokratizaciju i za voenje imperijalistike politike,
Kuberten je nastojao da na meunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas
Arnold uspeno primenio na podruju javnih kola - konkurenciju". (116) Kuberten:
"Preostaje jedno sredstvo: meunarodno takmienje. U njemu lei budunost. Morali
bi se uspostaviti kontakti izmeu mlade francuske atletike i nacija koje se ve due
bave sportom. Moralo bi se obezbediti da se ovi kontakti redovno obnavljaju i da
(njihov) ugled ne bude doveden u pitanje." (117)
U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten e pronai jo jedan detalj koji e postati
osnov njegove pedagogije : "Sportiste uvek iznova ue same okolnosti, tako da im
neminovnost nareenja, kontrole, poretka postaje oigledna". (118) Borei se za
primenu Arnoldovog vaspitnog sistema u francuskim kolama, Kuberten konstatuje
da u grupama koje se formiraju na osnovu konkurencije mladi ue ono to je
prihvatljivo i za drutvo : da prihvate poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji,
snaniji. (119) "Kvalitet" Kubertenove pedagogije je u tome to on ne nastoji da utie
neposredno na svest ljudi (dece) propagiranjem odreenih normi, ve tako to e ih
dovesti u "okolnosti" koje e ih primorati da se ponaaju na takav nain (to znai da
od detinjstva prihvate takve meusobne odnose) koji e dovesti do stvaranja
karaktera lojalnog i upotrebljivog graanina - to e postati osnov na koji e se
nakalemiti odgovarajua normativna svest. O tome Nie: "Ne "popravljati" ljude, ne
 148

govoriti im o kakvom moralu, kao da je dat bilo kakav "moral po sebi" ili neki idealan
tip oveka uopte: nego stvarati okolnosti u kojima su jai ljudi neophodni : ovima e s
njihove strane biti potreban jedan moral koji snai (ili, bolje reeno, izvesna telesno-
duhovna disciplina), i oni e ga prema tome i imati!" (120) Kuberten je blizak Nieu, s
tim to on daje poseban znaaj navici da se ponaa po komandama : "Deaci koji
dolaze u regimentu, ve dobro upoznati s instrumentima sporta, i poto su navikli da
se ponaaju po komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo da ve znaju deo
onoga to bi trebalo da naue, nego ue preostalo mnogo lake; ne samo da su bolje
pripremljeni za savladavanje napora, nego e, za njih, napor biti manji." (121)
Okolnosti, to znai bespotedna borba za opstanak, ukidaju svaku mogunost izbora
i nameu oveku postojei poredak kao jedino mogu. "Oiglednost" iskljuuje kako
znanje, tako i razmiljanje o uzroosti, prividu i sutini, lanom i istinskom, dobrom i
loem... Za Kubertena je ivot koji se zasniva na principu prirodne selekcije i "prava
jaega" izvorite sporta. On postaje neposredni ("spontani") oblik stvaranja od
drutva "civilizovanog" opora, to postaje osnov "neutralnosti" Kubertenove
"utilitarne pedagogije". Ljudi treba da postanu neprijatelji pre nego to se u njima
razvije ljudskost, da bi na zverinji karakter bila nasaena odgovarajua normativna
svest - bez ikakvog ljudskog otpora. Kubertenova pedagogija ne polazi od drutva kao
zajednice ravnopravnih i bliskih ljudi (sloboda, jednakost, bratstvo), ve od
egzistencijalnih zahteva koje pred oveka postavlja kapitalistiko drutvo. "Borba
svih protiv svih" i "ovek je oveku vuk", kao najvaniji ivotni principi
kapitalistikog drutva, odreuju karakter "uzornog graanina" kome odgovara
odreeni "model" tela i telesnog pokreta kome treba teiti.
Kuberten tvrdi da njegova pedagogija ima za cilj razvoj karaktera oveka
nezavisno od vrednosnih opredelenja. "I kriminalci su hrabri" - konstatuje Kuberten.
Nije sluajno to Kuberten poredi kriminalce, a ne borce za slobodu, i pripadnike
vladajuih klasa: bespotedni agresivni i pljakaki mentalitet je zajedniko svojstvo
kriminalaca, aristokrata i buruja. Kao to po ileru "vaspitanje putem umetnosti
postaje vaspitanje za umetnost", tako vaspitanje putem bezumnog borilakog
telesnog aktivizma postaje vaspitanje za ubijanje i proizvodnju "topovskog mesa"
(Bloh). Izvorno stanovite Kubertenove "utilitarne pedagogije", da je "bitka na
Vaterlou dobijena na sportskim poljima koleda Itona", na najbolji nain upuuje na
osnovni smisao Kubertenove olimpijske doktrine. Nain na koji se stie i razvija
"snana volja" i stie "hrabrost" od odluujueg je znaaja za stvaranje linosti.
Podvala Kubertenovog "objektivizma" je u tome to nisu miii, ve je priroda
telesnih vebi i nain telesnog vebanja, tanije, odnos oveka prema oveku i odnos
oveka prema samome sebi, vien u celokupnosti njegovog ljudskog razvoja, ono to
utie na stvaranje linosti oveka. Zato je boks osnovna disciplina Kubertenove
utilitarne pedagogije i glavno sredstvo za vaspitanje dece od najnieg uzrasta, a ne
gimnastika ili planinarenje, pogotovu ne umetnost. Nije sluajno to Kuberten, koji se
inae neprestano poziva na antiku, nigde ne pominje muziku kao sredstvo za
vaspitanje oveka. Ono to je za Kubertena najvanije je da sprei da se u oveku
razvije oseanje zajednitva i solidarnosti - glavni razlog to je Kuberten bio ak i
protiv kolektivnih sportova. Homo homini lupus, to je polazite Kubertenove
"vrednosno neutralne" koncepcije.
Princip "prirodne selekcije" predstavlja sutinu Kubertenovog "takmienja".
Potreba oveka da razvije svoje univerzalne stvaralake moi, i na toj osnovi stekne
potovanje u zajednici, "pretvara se" putem sporta u "potrebu" oveka da "bude bolji
 149

od drugih" tako to e se boriti protiv njih i pobeivati ih : sport postaje simbolini

oblik borbe za dominaciju uklanjanjem slabijih iz borbe za mesto pod suncem. On
postaje nain obrauna s kulturnim i slobodarskim biem oveka, i stvaranje
egoistinih pojedinaca kojima je ovek "protivnik" i kao takav sredstvo za
zadovoljavanje privatnih interesa. Umesto da je ovek, posredstvom njegove
slobodarsko-stvaralake prakse, oveku ogledalo njegove ljudskosti on posredstvom
sporta postaje (krivo) ogledalo neljudskog. Egzistencijalna logika koja vai u
ivotinjskom svetu postaje osnovno izvorite i uporite sporta. Sa njim treba
prevazii "lenju" ivotinjsku prirodu oveka i stvoriti od oveka svojevrsnu nad-zver
koja se pojavljuje kao najvii oblik u razvoju ivog sveta. Govorei o Arnoldu,
Kuberten istie da je sutina njegove pedagogije stvaranje takvih meuljudskih
odnosa koji odgovaraju socijalno darvinistikom modelu ivljenja, to znai
bespogovorno potinjavanje oveka egzistencijalnoj logici kapitalizma. Otuda je za
njega boks (zajedno sa veslanjem sa kojim se razvija volja za "veim naporom"),
"osnov efikasne i racionalne kulture" koji deca (ukljuujui i devojice) treba da
ponu da upranjavaju, "za razliku od veine drugih vebi", "ve od osme i devete
godine". Kuberten ima u vidu tzv. "francuski boks" u kome se udarci ne zadaju samo
rukama, kao to je to sluaj u "engleskom boksu", ve i nogama. (122) Da je boks,
"taj fini muki sport", bio nepresuna inspiracija za Kubertenov matoviti duh
pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanini program izvoenja Betovenove "Devete
simfonije", posebno njeno "jedinstveno finale", dopuni predstavom u kojoj e biti
izvedeno "nekoliko divnih napadakih bokserskih stavova". (123) I kad je u pitanju
boks Kuberten samo konstatuje "injenicu" da "i u mladima i u oveku postoji
borilaki instinkt" koji je "normalan" i stoga prihvatljiv. "Zbog toga", zakljuuje
Kuberten, "vaspitanje deaka nije potpuno ukoliko nije u izvesnoj meri povezano s
borilakim sportovima". (124) Oigledno je da se ne radi o slobodarskom ili
stvaralakom "borilakom instinktu", ve o instinktu za pokoravanjem i tlaenjem
slabijih - koji dominira u socijalno darvinistikom i kosmolokom antropolokom
modelu. Bokser je za Kubertena, kao i za Hitlera, jedan od najautentinijih
"civilizovanih" pojavnih oblika "natoveka".
Videli smo da se Kubertenova "utilitarna pedagogija" ne obraunava samo s
kritikom sveu, ve nastoji da stvori takav karakter oveka koji e odbaciti kritiku
svest kao to organizam odbacuje strano telo. Obrazovanje koje odgovara takvom
vaspitnom modelu se ne sastoji u razvoju samosvesti oveka i u razvoju njegovih
stvaralakih moi, ve u utvrivanju jedinstva oveka sa postojeim svetom i
uklanjanju ne samo svake (kritike) misli koja moe da narui to jedinstvo, nego i
potiskivanje i unitavanje svega onoga u oveku to moe da iznedri takvu misao.
Obrazovanje postaje sredstvo za sakaenje ljudske individualnosti da bi ovek mogao
da bude uguran u kalup Kubertenovog "pozitivnog oveka". Proces obrazovanja mora
biti u jedinstvu sa stvorenim karakterom, to znai da je iz njega izbaen razvoj
kritike svesti i menjalakog odnosa prema postojeem svetu. Sa njim se vizija
mogueg zatvara u horizont postojeeg sveta. Savetujui naciste ta treba da urade da
bi uvrstili vlast Kuberten formulie stav koji izraava sutinu njegove "utilitarne
pedagogije" i predstavlja arobnu formulu za reavanje svih socijalnih problema: "Ne
moe se uspeno vladati u institucijama ukoliko se prethodno ne vlada u glavama."
(125) Kubertenova pedagoka doktrina predstavlja raskidanje veze izmeu
pedagogije i kulture, koju e uspostaviti sofisti, koja predstavlja kamen temeljac
moderne pedagogije: ona ne tei izgradnji svestrano razvijenih linosti, ve je
 150

svedena na dresuru sa kojom se proizvode telesno, karakterno i duhovno osakaeni

ljudi.
Hitlerov koncept pedagoke reforme i stvaranje "novog oveka" predstavlja
izlaganje sutine Kubertenovog pedagokog koncepta i model njegove pedagoke
prakse. Hitler: "Moj veliki obrazovni posao poinjem s omladinom. Pogledajte ove
momke i deake! Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja
pedagogija e biti nemilosrdna. Mekoa mora biti odluno odstranjena. U mojim
ordensburgen e izrasti omladina koja e prestraviti svet. Hou monu, gospodarsku,
odvanu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje nita ne sme da bude slabo i neno.
Slobodna, velianstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih oiju. Hou da
moja omladina bude snana i lepa. Upotrebiu sve mogue fizike vebe da bih je
izgradio. Hou atletsku omladinu. To je prvo i najvanije. Na taj nain ukidam hiljade
godina dosadanjeg ljudskog razvoja. Tako imam isti, plemeniti prirodni materijal
pred sobom. Tako mogu da stvorim novo." I dalje : "Neu nikakvo intelektualno
obrazovanje. Znanjem upropaujem omladinu. Najradije im doputam da ue samo
ono to oni, sledei svoj igraki nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju
sobom, to moraju nauiti. Moraju mi nauiti da u najteim probama pobede strah od
smrti. To je stupanj herojske omladine. Na njemu izrasta stupanj slobodnih ljudi, koji
su mera i sredite sveta, stvaralaki ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen e
divni bogo-ovek koji gospodari sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu
za dolazei stupanj muke zrelosti." (126) Na slian nain Hitler govori u "Mein
Kampf"-u: "Narodna drava nije itav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na
upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju, kao dren, zdravog tela. Tek onda
dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. " I dalje : "Narodna drava mora poi
od pretpostavke da je jedan ne ba nauno obrazovan, ali zato telesno zdrav ovek s
dobrim, vrstim karakterom, ispunjen odvanou i snanom voljom, vredniji za
narodnu zajednicu nego jedan umni slabi." (127) Nacistika pedagoka doktrina
gotovo je istovetna sa izvornom intencijom Kubertenove "utilitarne pedagogije".
Otuda nije sluajno to su nacisti imali toliko razumevanja za Kubertenovu doktrinu.
U svom pismu Hitleru, od 17.marta 1937. godine, Kuberten ne krije svoje
oduevljenje zbog "simpatija" koje su nacisti pokazali za njegovu pedagogiju:
"Ekselencijo, bio sam duboko ganut posetom koju mi je uinio dravni ministar
H.Eser u ime i po nalogu Vae ekselencije, i urim da zbog toga izrazim svoju
zahvalnost. Nemaka se time - i to na najdivniji nain - pridruuje mojem jubileju koji
je 20. januara ove godine bio sveano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom
ega sam pozvan da zaokruim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili
onaj nain, odnosi na reformu i usavravanje vaspitanja. Nemaka je vie puta
pokazala simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u
prolee moje obnovljeno zdravlje dopusti, imau u vidu mogunost da iskoristim tako
ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vae ekselencije, i koji je jo jedan dokaz
blagonaklonosti koji treba pridodati onima koje sam ve primio. Molim Vau
ekselenciju da izvoli primiti izraze mog potovanja i duboke odanosti." (128)
Nastojei da se dodvori nacistima Kuberten, u svom intervjuu koji je objavljen
povodom odravanja nacistikih Berlinskih olimpijskih igara, sledi nacistiki
naturalizam i insistira na "kriku strasti" pobednika. Nije sluajno to Kuberten govori
o "kriku strasti" u kontekstu glorifikacije nacistikih Olimpijskih igara i nacistikog
reima: on je u potpunom saglasju sa "pogledom velianstvene zveri" koji odlikuje
Hitlerove "arijevce". "Krik strasti" postaje svojevrsni "zov divljine" i povratak u
 151

prirodno (zverinje) stanje u kome su uklonjene sve civilizacijske ograde "natoveku"

koje mogu da ga pokolebaju u njegovoj fanatinoj reenosti da zagospodari svetom.
Kuberten i nacisti bili su jedinstveni u najbitnijem : treba stvoriti "novi svet"
stvaranjem nove "gospodarske rase" koja e se zauvek obraunati s emancipatorskim
tekovinama oveanstva i uspostaviti totalnu i venu vladavinu bele buroaske "elite"
nad radnicima, enom i "niim rasama". U svojoj "Poslanici nosiocima olimpijske
baklje" Kuberten s oduevljenjem pozdravlja raanje "novog" faistikog sveta:
"Preivljavamo sveane asove, jer oko nas vaskrsavaju neoekivani dogaaji. Dok se,
kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da e najzad
oveanstvo uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja". (129)
Jedan od glavnih razloga to je Kuberten svu svoju pisanu zaostavtinu poverio
nacistima i to ih je naimenovao za "uvare" njegove olimpijske ideje, (130) upravo
je njihova neskrivena "simpatija" za njegovu pedagoku doktrinu. Kubertenovi
tekstovi koje je objavio u nacistikim glasilima, u kojima savetuje naciste kako da
iskoriste sport i telesne vebe za stvaranje "lepe arijevske rase", kao i njegov
(emitovani) govor sa kojim je okonana nacistika Olimpijada, nedvosmisleno
upuuju na blikost Kubertenovog i nacistikog pogleda na svet. Unitavanje
duhovnosti, kulturne svesti i stvaranje od oveka fanatinog jurinika kapitala koga
ne ograniavaju bilo kakve civilizacijske norme, ljudsko dostojanstvo i ljudska
oseanja, zajedniko je obema ideologijama. Kubertenovo nastojanje da putem
sportskih predstava uniti kulturne tradicije oveanstva odgovara vandalskim
nacistikim pirovima na kojima su spaljeni milioni knjiga.
Razlike u pedagokim modelima Kubertena i nacista proistiu iz prirode
Kubertenovog i nacistikog ekspanzionizma: Kubertenov model buruja odgovara
kolonijalizmu koji tei osvajanju i iskoriavanju prirodnih resursa eksploatacijom
"niih rasa", na emu se zasniva njegova "civilizatorska" uloga; Hitlerov model
"arijevca" odgovara genocidnoj prirodi nacistikog ekspanzionizma. Otuda proistiu i
razlike u shvatanju olimpizma : Kubertenov olimpizam otvara mogunost za duhovnu
integraciju "niih rasa" u uspostavljeni poredak; Hitler ne samo da odbacuje svaku
mogunost da se "nie rase" ukljue u duhovnu orbitu "gospodarske rase" putem
olimpizma, ve u njemu vidi ekskluzivno sredstvo za rasnu integraciju i militarizaciju
"arijevaca" radi unitenja "niih rasa". Otuda nacistiki model olimpijskih igara trai
utemeljenje u izvornom rasistikom karakteru antikih olimpijskih igara i dobija
naziv "Nacionalsocijalistike borilake igre" ("Nationalsozialistische Kampfspiele"),
koje je trebalo da se zauvek odravaju na "Nemakom stadionu" ("Deutsche Stadion")
u Nirnbergu (na kome je trebalo da bude mesta za 400 000 gledalaca) i ija je
izgradnja bila poverena vodeem Hitlerovom arhitekti Albertu peru. (131)
Kuberten polazi od buruja kao predstavnika parazitskih klasa koje sa prezirom
gledaju na rad i kojima su "nie rase" neophodne kao radna snaga. "Arijevci", pak,
nisu samo "gospodarska rasa" za koju e raditi robovi, ve i "radni narod" koji je
svojim radom u stanju da obezbedi sopstvenu egzistenciju i "progres". Ovde se jasno
vidi razlika izmeu Kubertena "elitiste" i Hitlera "populiste". Kuberten insistira na
klasnim razlikama i na sportu kao sredstvu za militarizaciju buroazije i za
pacifikaciju (depolitizaciju) radnih slojeva ; nacisti insistiraju na rasnoj i nacionalnoj
integraciji "nemakog naroda" (Deutsche Volk) i na sportu kao obliku njegove
militarizacije. Umesto Kubertenovog strogog razdvajanja buroazije i aristokratije, s
jedne strane, i radnikih "masa" s druge, kod nacista postoji jedinstvo "nemakog
naroda" i "voe" to je izraeno u maksimi "Ein Volk - ein Fhrer!" Pored toga,
 152

prototip nacistikog "natoveka" nije "internacionalni" aristokrata koji se pojavljuje u

liku gentlemen-a, kao to je to kod Kubertena, ve mitska figura Sigfrida koji je
otelotvorenje rasnog duha "arijevaca". Pored "niskog porekla" (Bulonj) nacistiki
"natovek" ima, po Kubertenovoj doktrini, i tu manu to kod njega ne dominira
individualizam i egoizam, ve kolektivistiki duh "drugarstva" (Kameradschaft) i
portvovanja za "narodnu zajednicu" (Volksgemeinschaft) koja dobija onaj karakter
za "arijevca" koji je polis imao za antikog oveka. Za razliku od Kubertena koji
insistira na individualnim i suprotstavlja se kolektivnim sportovima, nacisti
insistiraju na kolektivnim sportovima koji postaju sredstvo za stvaranje "borbene
zajednice" (Kampfgemeinschaft) pri emu "zajedniki (rasistiko-militaristiki) duh"
postaje nain potinjavanja pojedinca kolektivu koji je podreen vrhovnom
autoritetu (Fhrer-u). Kuberten u svojoj pedagogiji polazi od buruja koji ve
poseduje "elitistiku" svest i zato insistira na razvoju individualnog borilakog
mentaliteta. U tom kontekstu aristokratski model "vitetva" uzor je za Kubertenovu
pedagogiju. On je u prvom redu nastojao da razvije borbenog i samoinicijativnog
buruja, a ne organizaciju kojoj e on biti podreen. To je jedan od osnovnih razloga
zbog kojeg je Kuberten bio protiv kolektivnih sportova.
Kubertenov pozitivni buruj predstavlja obraun i s hrianskim modelom
oveka. Umesto hrianske skromnosti i smernosti, kod buruja dominira duh
agresivnog elitizma i nadmenosti; umesto duha pokornih - duh gospodara; umesto
asketizma - pohlepa; umesto duhovnosti - materijalno bogatstvo; umesto kulta duha -
kult miiavog tela; umesto stremljenja ka drugom svetu - beskrajno velianje
postojeeg sveta; umesto greha i iskupljenja - ukidanje moralnog rasuivanja i
odgovornosti; umesto hrianskog bogooveka, Kubertenov "natovek" postaje
obogotvorenje pozitivnog oveka.
Kuberten je pronaao gradivni materijal za svog "natoveka" u parazitskim
klasama za koje je karakteristina "zverinja priroda", "gospodarski" status i osvajaki
fanatizam. Njegov "novi ovek" rezultat je ukrtanja osakaenog i obezlienog
antikog "heroja", srednjovekovnog viteza, engleskog dentlmena, militantnog
jezuite, pohlepnog buruja, Nieovog i nacistikog "natoveka", dakle, pripadnika
"gospodarske rase" koja je tiranskom silom sticala vlast i bogatstvo. Ljubav prema
oruju i prezir prema radu ine glavne "vrline" bogatake "elite" koja je od osvajanja i
pljake stvorila vrhovni princip ivota. Od njih Kuberten stvara herojske linosti koje
postaju najvii uzor buroaskoj mladei. Oni su sinteza najboljih rasnih odlika i kao
takvi personifikacija idealizovanog modela pripadnika "gospodarske rase". Otuda je
"snaga krvi" jedna je od najvanijih izvorita osvajako-tlaiteljske snage bele rase, a
ouvanje "istote krvi" osnovni preduslov rasne postojanosti i rasne dominacije.
Meutim, "veliki ljudi" modernog doba ne crpe svoju snagu samo iz svojih rasnih
korena, ili aristokratskog naslea, ve iz ekspanzionistike snage monopolistikog
kapitalizma (duh "progresa"). U osnovi se radi o neposrednom instrumentalizovanju
buroaske mladei od strane kapitalistikih monopola radi kolonizacije sveta i
ostvarivanja totalitarne vlasti nad radnim "masama" i enom.
Stvaranje od evropske buroaske mladei putem sporta i militaristikog
telesnog drila "gospodarske rase", koja e biti u stanju da se zauvek obrauna s
emancipatorskim tekovinama oveanstva i da od sveta stvori koncentracioni logor
zapadno-evropskih kolonijalnih metropola, opsesija je sa kojom je Kuberten bio
zaokupljen itavog ivota. Njegova olimpijska ideja predstavlja most koja spaja
 153

viktorijansku Englesku i imperijalistiku Francusku sa nacistikom Nemakom, a ovu

s dananjim (amerikim) "novim svetskim poretkom".

x x x

(1) Carl Diem, "Erneuerung der Olympischen Spiele", U:Carl Diem, Der Olympische
Gedanke, Reden und Aufstze, 22.s, Carl-Diem-Institut, Kln, 1967.
(2) Uporedi: Rudolf Malter, Der "Olympismus" Pierre de Coubertin, Hrsg. Carl-Diem-
Institut, Kln, 1969.
(3) Uporedi: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, 41.s, Kurz. U.P.
(4) U svom eseju "Les jeunes gens de Platon" Ten konstatuje da je "ovaj moderni svet
toliko tuan, jer je toliko civilizovan". (Taine H,Essais de critique et d" histoire,
Septime Edition,155.s, Librairie Hachette et C-ie, Paris, 1896.) U istom eseju Ten
tvrdi da je "antika mladost sveta" i upuuje nostalgini poziv da se "okrenemo prema
tim divnim godinama koje nismo doiveli i da uivamo u njima bar putem
uspomena". (Isto, 156.s.) Govorei o antikom oveku, Ten konstatuje da je "ljubav
prema pravdi, koja je u prirodi oveka, u dubini njihovog srca..." (Isto, 169.s.)
(5) Uporedi: Pierre de Coubertin, Olympische Erinerunngen, 109.s,Wilhelm Limpert
Verlag, Berlin,1936. Olimpijske igre su vezane za pobedu nadzemaljskih nad
htonikim bogovima; pobedu patrijarhata nad matrijarhatom; za kolonizaciju
sredozemlja (magna Grecia) i za duhovnu integraciju Helena kao "gospodarske rase"
u odnosu prema "varvarima"; za odbranu dominirajueg drutvenog poloaja
ratnike (rodovske) aristokratije pod ijim patronatom i u iju ast se organizuju
olimpijske igre. One se prvobitno odravaju svake osme godine, kao i pitijske igre u
Delfima. Po nekim miljenjima (engleski etnolog Frazer) do toga je dolo iz
religioznih razloga budui da se verovalo da je toliko potrebno razdvojenim duama
da se spoje. Pindar peva o izbavljenju due "u devetoj godini". Tada Persefona krive
due nanovo izvodi na sunce od kojih postaju "divni kraljevi i brzi trkai i veliki
pesnici". (Kod: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, I.knj. 252.s. Cotta Verlag,
Stuttgart, 1971.) U svakom sluaju radi se o godini sunca, a igre se odravaju u
avgustu ili septembru, u vreme punog meseca. Kasnije, ubrzanjem tempa ivota i
razvojem meuplemenskih odnosa, dolazi do potrebe da se skrate periodi izmeu
olimpijskih svetkovina. Po Harisu, do uspostavljanja prvih olimpijskih igara u antici
je dolo nakon "eksplozije" stanovnitva u Grkoj, to je dovelo do njihovog
iseljavanja i kolonijalizovanja mediteranskog primorja. Pored jezika, religija je bila
glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog to su veliki religiozni
festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemeji, Istamu
Korintskom) dobili na znaaju upravo tokom ili neposredno nakon kolonizacije. Oni
si privlaili posetioce iz svih krajeva grkog sveta, od june Francuske do Crnog Mora.
Za neke je to bio svojevrsno hodoae; za druge, potvrivanje njihove pripadnosti
helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, veina je dolazila jedino da bi uivala u
velikom dogaaju. Dva su osnovna razloga, po Harisu, zbog kojih je dolo do
povezivanja atletike sa religioznim festivalima. Prvo, Grci su bili veoma
antropomorfni u svom shvatanju bogova i smatrali su da ono to njima samima ini
zadovoljstvo (muzika, drama, atletika) ini zadovoljstvo i bogovima. Istovremeno,
 154

okupljanja sportista iz udaljenih gradova neminovno je nametnulo potrebu da se

standardizuju pravila na igrama. Haris smatra da je povezanost atletike i religioznih
festivala dovela do toga da se esto preteruje u isticanju znaaja ove povezanosti.
Homerovo prikazivanje atletike pokazuje da takva povezanost nije postojala u
vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u "Ilijadi" su deo
pogrebnih sveanosti iji je smisao da se zaostavtina mrtvog Patrokla podeli izmeu
najvaljanijih heroja. Mnogi grki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim
festivalima. Da bi potkrepio tu tezu Haris navodi pohode Aleksandra Makedonskog
na kojima su u devetnaest sluajeva odrani atletski susreti i to sve radi zabave trupa,
s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih sveanosti. to se tie atletskog
programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaeni u itavom grkom
svetu.injenicu da se olimpijski program i pravila nisu menjala vie od hiljadu godina
Haris objanjava moguim uticajem religije budui da su ceremonijali posveeni
boanstvima izuzetno konzervativni. (Uporedi: Harris H.A, Sport in Greece and Rome,
15-17,Cornell Uni.Press, Ithaca, New York, 1972.) O znaaju nadmetanja za Grke pie
i Milo uri: "Koliko su Grci voleli svoje agonalne igre uopte, pokazuje ovaj sluaj.
Kad su 10.000 grkih plaenika, koji se u vojsci Kira Mlaega borahu protiv njegova
brata, Artakserksa II Mnemona, posle stranih napora i svakojakih neprilika ponovo
ugledali more, za kojim su toliko udeli, i nali se u Trapezuntu, helenskom gradu,
gde su uli svoj jezik, prva im je stvar bila da zahvale "Divu spasiocu za svoje spasenje
i Heraklu putniku za srean put i ostalim bogovima kako se behu zavetovali".
Smatrali su da e to najbolje uiniti ako prirede grke igre. Izabrae Spartanca
Drakontija da udesi trkalite i da upravlja igrom. Nadmetahu se u kratkom i dalekom
tranju, rvanju i pesnienju."(Milo uri, "Znaaj nadmetanja za Grku prosvetu", U:
Milo uri, Ogledi iz grke filosofije i umetnosti, 2o9.s. Savremenik srpske knjievne
zadruge, Beograd, 1936.)
(6) Jo je Solon propisao da se pobedniku na istamskim igrama "daje sto drahama, a
pobedniku u olimpijskim igrama pet stotina drahama", to je predstavljalo
protivuvrednost za pet stotina ovaca.(Uporedi:Plutarh,Slavni likovi antike, 93. s,I.
knj.Matica srpska,Novi Sad,1987.)
(7) Pierre de Coubertin,"Olympia", U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 109.s.
(8) Milo uri, Istorija helenske knjievnosti, 228.s. U nastojanju da idealizuje
antiku Grku, Milo uri se slui oprobanim postupkom graanske helenistike:
proglaava realnou ono to se pojavljuje kao ideal vaspitanja koji je bio polazite za
kritiki odnos prema postojeem svetu. Istim postupkom se slui i efold.
Pokuavajui da objasni "udo" klasine umetnosti starih Grka V i IV veka pre n.e,
efold navodi sedam preduslova,od kojih je drugi "zdrava,plemenita priroda Grka,
njihova fizika graa, physis. Samo Grci su ve primetili da se njihov pogled
razlikovao od pogleda drugih naroda,da su im oi bile izrazito lepe.Zahvaljujui
oseanju za meru, izbegavali su izopaenosti do kojih je moglo da doe prekomernim
vebanjima i suvinim uzbuivanjima. Dranje im je bilo slobodno i nikakvi preteki
radovi nisu ih preoptereivali." (Karl efold, Klasina Grka, 13.s. "Bratstvo
jedinstvo",Novi Sad,1973.) Govorei o grkom odnosu prema prirodi Jeger
konstatuje: "Grci imaju uroen smisao za to to odgovara "prirodi". Pojam prirode,
koji su prvo oni skovali, nesumnjivo je proistekao iz njihove posebne duhovne
nastrojenosti. Mnogo pre nego to je njihov duh stvorio tu misao, njihovo oko je
stvari ve posmatralo onim pogledom kojem se ni jedan deo sveta nikad nije
prikazivao kao podvojen za sebe, pojedinaan, nego uvek samo uvren u ivu
 155

povezanost celine iz koje je dobijao poloaj i smisao. To posmatranje nazivamo

organskim, jer ono to to je pojedinano shvata kao deo jedne celine. Nagon grkog
duha za svesnim shvatanjem zakona stvarnosti,koji se oituje na svim podruijima
ivota, u miljenju, govoru i delanju, kao i u svim vrstama umetnikog uobliavanja,
povezan je s tim ulom za prirodnu, izraslu, izvornu, organsku strukturu
bivstva."(Verner Jeger,Paideia,10.s.)Do kakvog besmisla moe da vodi idealizacija
antike pokazuje i Burkhart. U "Uvodnoj rei" za svoju "Povest grke kulture" Burkhart
deli rase i narode na "lepe" i "rune" pri emu rasna fiziognomika koja se pripisuje
Helenima postaje nadistorijski i univerzalni kriterijum za odreivanje ljudske
lepote.Biti "dosta visok, vrst, bledolik, s dobro oblikovanim akama i stopalima",
imati "glavu osrednje veliine","jaki vrat","smeu,talasastu kosu", "etvrtasto lice" i
to "sa prilino jakim jagodinim kostima","lepo izvijene usne", "prav nos", "pogled
sjajan, moan" - to je slika "lepe rase"! (Uporedi: Burkhart Jakob,Povest grke
kulture,tom IV,7.s.IK Zorana Stojanovia,Novi Sad, 1992.) Stvaranju rasnog mita
Helena je doprineo i Milo uri. "iva praktika etika Helena i celokupna njihova
umetnika kultura osniva se na njihovu agonalnom nagonu, tj. nagonu za utakmicom,
nadbijanjem, nadmetanjem, ogledanjem. Sve pojave helenskoga ivota, spoljanjega i
duhovnoga, razvijahu se u atmosferi agonistike, kojom ni jedan narod u istoriji nije
bio proet u tolikoj meri kao Heleni. Njihov agonistiki ivot bio je ogledalo rasnih
odlika, mladake sveine i lepote i potonja graanske veliine."(Milo uri, "Znaaj
nadmetanja za Grku prosvetu",u: Milo uri, Ogledi iz grke filosofije i umetnosti,
199.s. Savremenik srpske knjievne zadruge, Beograd, 1936.) U slinom tonu pie i
Anica Savi-Rebac: "Jer helenski je genije tvorac najvieg tipa oveka, i najpotpunijeg,
do sada, kosmosa". (Helenski vidici, 3.s. SKZ, Beograd, 1966.) Ni Jeger nije osloboen
rasnih predrasuda.Njegovo oduevljenje Spartom ne proistie samo iz toga to je u
njoj individua bila u potpunosti podreena dravi,ve i zbog dorskog porekla
Spartanaca odakle Pindar "uzima svoj idealni tip plavog oveka visoke rase, kakvim
zamilja ne samo Homerovog Menelaja nego i nacionalnog junaka Ahileja i prosto sve
"plavokose Danajce" herojske prolosti helenstva". (Uporedi: Verner Jeger, Paideia,
55.s.)
(9)Kod:Milo uri,isto,73.s,kurz.M..
(10)Fistel de Kulan,Drava starog veka,200.s,Beograd,1895.
(11)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,228.s.
(12)Fistel de Kulan,Drava starog veka,200,201.s.
(13)Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,165.s,Srpska knjievna zadruga,
Beograd,1968.
(14)Pierre de Coubertin,"Olympia",kod:MacAloon J,This Great Symbol,89.s. Antika
Grka iz doba pre Solona, u kojoj je bila uspostavljena neprikosnovena vladavina
rodovske aristokratije nad radnim slojevima, je za Kubertena otelotvorenje srenog
ivota koji postaje nedostini uzor za oveka modernog doba. Govorei o socijalno-
ekonomskom stanju u Atini u tom periodu Plutarh konstatuje: "A kako je tada i
nejednakost izmeu siromaha i bogataa dostigla najvii stepen, grad se nalazio u
veoma munu poloaju,i inilo se da je uvoenje tiranide jedino sredstvo da se uini
kraj neredima i da se uspostavi mir. Jer ceo je narod bio dunik bogataa. Jedni su
obraivali zemlju i esti deo prihoda morali davati bogataima, zbog ega su se
nazivali hektemeri (tj.sestinari) i kmetovi; a drugi su davali u zalog svoja tela i
postajali robovi poverilaca, te su morali ili kod kue robovati ili su kao roblje
prodavani u inostranstvo. Mnogi su bili primorani da prodaju i svoju decu (jer to
 156

nijedan zakon nije zabranjivao) ili da zbog svireposti poverilaca bee iz otadbine. A
mnogi i najjai zbijahu se u redovima i jedni druge pozivahu da to due ne podnose,
nego da izaberu za vou poverljiva oveka,zatim da one kojima je na imanje stavljena
zabrana oslobode, a naposletku da ponovo izvre podelu zemlje i, uopte, da sasvim
izmene datadanji ustav." (Plutarh,Slavni likovi antike,I knj, 78.s. Matica srpska, Novi
Sad,1987.) Iz ovog jasno sledi da je upravo u periodu koji Kuberten idealizuje dolo
do organizovanja i borbe potlaenih protiv tiranije bogatake oligarhije, a za slobodu
i pravdu. To je takoe "injenica" o antikoj stvarnosti, ali ona ne odgovara mitu o
antikom drutvu sa kojim Kuberten nastoji da stvori ideal "beskonfliktnog" drutva
kome treba teiti - da bi predupredio borbu potlaenih protiv nepravde i obraunao
se s idejom o boljoj budunosti. Inae, Hesiodova ideja pravde predstavlja izvanredno
polazite za kritiku Kubertenove koncepcije: "Primi to k srcu i sluaj pravdu, zaboravi
svaku silu; jer to je obiaj koji je ljudima propisao Zevs: ribe i divlje ivotinje i krilate
ptice treba da se jedu uzajamno, poto meu njima ne postoji pravda. Ali ljudima je
on dao pravdu,ono najvie od svih dobara."(Kod: Verner Jeger,Paideia,49.s.) Ideja
pravde, koja je boanski utemeljena, javlja se i u "Odiseji". (Uporedi: Verner
Jeger,Paideia, 49.s.) Intersantan je, u ovom kontekstu, i Pitagorin komentar, koji
navodi Ruso,o olimpijskim igrama kao paradigmi antikog sveta: "Prizor sveta, kae
Pitagora, nalii na prizor olimpijskih igara: jedni podignu duane i misle jedino na
svoju dobit; drugi stavljaju na kocku svoj ivot da bi stekli slavu;dok se trei, opet,
zadovoljavaju gledanjem igara, i ovi poslednji nisu najgori."(Kod:an-ak Ruso,
Emil,264.s.)
(15)Plato,Timeus,The Collected Dialogues of Plato,44.d.e.1173.s,Princenton
University Press,Seventh Printing,1973.
(16)Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,163,164.s.
(17)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U:Pierre de
Coubertin,The Olympic Idea,131.s.
(18)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,135,136.s.
(19)Uporedi:Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,21.s,Srpska knjievna zadruga,
Beograd,1966.
(20)Kod:Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,151.s.
(21)Isto,152.s.
(22)Pierre de Coubertin,"The Philosophic Foundation of Modern Olympism",u: Pierre
de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.
(23)Jeger,Paideia,12.s.
(24)Uporedi:Jeger,Paideia,69.s.
(25)Jeger, Paideia,156,157.s.
(26)Jeger,Paideia,11,12.s.
(27)Uporedi:Jeger,159.s.
(28)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.
(29)Jeger,isto,355.s.
(30)Uporedi:Moses Hadas,Helenistische Kultur,75.s.Ullstein,Wien,1981.
(31)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,471.s.
(32)Uporedi:Jakob Burkhart,Povest grke kulture,IV tom,IK Zorana Stojanovia, Novi
Sad,1992.
(33)Aristotel, Politika,1338b5, 265.s.Kultura,Beograd, 1970.
 157

(34) Jeger,isto,13.s.
(35)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,152.s.
(36)Uporedi:Pierre de Coubertin,"L' ducation physique au XX sicle:la peur et le
sport",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I tom,374.s.
(37)Karl efold,Klasina Grka,15.s.kurz. K.."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad,1973.
(38)Aristotel, Politika,265.s.
(39)Aristotel,isto,255.s.
(40)Burkhart,isto,34.s.
(41)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisime Republique,355.s.
(42)Pierre de Coubertin,Histoire universalle,u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I
tom,354.s.
(43)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.
(44)Uporedi:Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,113.s,Hanser,
Munchen,1971,kurziv U.P.
(45)Uporedi:Gardiner Norman,Athletics of the Ancient World,212-221.s. Clarendon,
Oxford,1930.
(46)Milo uri,"Znaaj nadmetanja za grku prosvetu",u:Milo uri,Ogledi iz grke
filosofije i umetnosti,Savremenik srpske knjievne zadruge,Beograd,1936, 210-211.s.
(47)Pindar,Ode i fragmenti,Matica hrvatska,Zagreb,1952.
(48)Pierre de Coubertin,"A Modern Olympia",u:Pierre de Coubertin,The Olympic
Idea,31.s.
(49)Uporedi: Urlike Prokop,Soziologie de Olympischen Spiele,43.s.
(50)Milo N.uri,Istorija helenske etike,74.s.
(51)Milo uri,"Znaaj nadmetanja za grku prosvetu",u:Milo uri,Ogledi iz grke
filosofije i umetnosti,213,214.s.
(52)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,80.s.
(53)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,99.s.
(54)Jeger,isto,99.s.
(55)Jeger,isto,99.s.
(56)Jeger,isto,99.s.
(57)Jeger,isto,99,100.s.
(58)Pierre de Coubertin,Un Programme,29.s.Imprimerie Chaix,Paris,1887.
(59)Milo uri,Sofoklove tebanske tragedije,30.s.Narodna knjiga,Cetinje,1955.
(60)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,24.s.Srpska knjievna zadruga,Beograd, 1966.
(61)Anica Savi-Rebac,isto,22.s.
(62)Pindar,Ode i fragmenti, Olimpijska XIV,102.s.
(63)Verner Jeger,Paideia,60.s.
(64)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,6.s.
(65)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,369.s.
(66)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.
(67)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,107.s.
(68)Verner Jeger,Paideia,159.s.
(69)Verner Jeger,isto,162.s.
(70)Karl efold,Klasina Grka,13.s."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad, 1973.
(71)Karl efold,isto,13.s.
 158

(72)Plato,Timeaus,The Collected Dialogues of Plato,34.c.1165.s,44.d.e 1173.s.

Princenton Univesity Press,Seventh Printing,1973.
(73)Uporedi:Gajo Petrovi,Suvremena filozofija,186.s.kolska knjiga, Zagreb, 1979.
(74)Verner Jeger,Paideia,162.s.
(75)Miel Fuko,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,223.s.Prosveta,Beograd,1988.
(76)Miel Fuko,isto,224.
(77)Miel Fuko,isto,225.s.
(78)Miel Fuko,isto,225.s. Umesto da stvari nazove pravim imenom i na taj nain
ukae na njihovu pravu (pedofiliarsku) prirodu Jeger, govorei o Sokratovom
interesovanju za mladie, pie: "Imao je otro oko za mladost koja stasava i u tome
mu niko nije bio ravan." (Verner Jeger,Paideia,247.s.) Sudei po Kleantu, na koga se
poziva Plutarh, "Sokrat vlada svojim ljubimcem drei ga samo za ui,a drugi
ljubavnici hvataju ga za mesta koja on ne dira,za trbuh,stid i grlo". (Uporedi: Plutarh,
Slavni likovi antike,I knj.117.s.Matica srpska,Novi Sad,1987.) Po Harisu, nagost
takmiara nije bila karakteristika najranijih atletskih takmienja. Uesnici igara koje
je opisao Homer nose svojevrsne orceve, to se moe videti i na vazama iz ranijeg
perioda. Ova praksa je nastavljena i sa institucionalizovanjem olimpijskih igara (776.
god. pre n.e.). Na odbacivanje odee presudno e, po Harisu, uticati sledei dogaaji.
Na olimpijadi iz 720. god. jednom takmiaru, koji je pobedio, spao je pojas u toku
trke. Mislei da je on pobedio zato to je istrao trku bez pojasa, sledei takmiari su
odbacili svoje pojaseve. Drugi dogaaj se zbio na Panataenaikim igrama
(Panathenaic Games) u Atini. Jednom od uesnika u trci je spao pojas, on se na njega
sapleo i pri padu smrtno povredio. Sudija je reagovao tako to je zabranio da se
ubudue nosi pojas. (Upor.:Harris H.A,Sport in Greece and Rome,19.s, Cornell Uni.
Press, Ithaca,New York,1972.) Harisov zakljuak da su Grci "uvek bili spremni da se
javno skinu" i da na taj nain "istaknu svoju posebnost u odnosu prema varvarima",
(Isto, 20.s.) blie je objanjenju prave prirode olimpijskog nudizma nego navedeni
razlozi. Ne samo na olimpijskim igrama, na kojima su i treneri morali biti goli, ve i u
gimnazijama i palestrama prisutno je vebanje golih mladia. Radi se o univerzalnom
principu na kome se temeljio odnos prema telu i koji je vaio i van olimpijskih
borilita. (O gimnazijama i kod: Moses Hadas, Helenistische Kultur, 81.i dalje.)
(79)Miel Fuko,isto,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,253.s.
(80)Anica Savi-Rebac,Predplatonska eratologija,90,91.s.KZ Novog Sada,1984.
(81)Uporedi: Miel Fuko,isto,243.s.
(82)Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,39.s,Naprijed,Zagreb,1965.
(83)Herbert Marcuse,isto,9.s.
(84)Miel Fuko,isto,229.s.
(85)Vidi:Miel Fuko,Istorija seksualnosti,Korienje ljubavnih uivanja,31.s.
(86)Pierre de Coubertin,Prface - J.B.:Ma Mthode,u:Pierre de Coubertin,Textes
choisis,III tom,182.s.
(87)Uporedi:Sigmund Frojd,Nelagodnost u kulturi,19.s.Rad,Beograd,1988.
(88)Erih From,Bekstvo od slobode,208.s.Nolit,Beograd,1973.
(89)Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.
(90)Sigmund Frojd,Uvod u psihoanalizu,156.s.kurz.S.F.Kosmos,Beograd,1964.
(91)Erich Fromm,Veliina i granica Freudove misli,32.s.Naprijed,Zagreb,1986.
(92)Kod: Erich Fromm,isto,132.s.
 159

(93)Herbert Marcuse,Umjetnost u jednodimenzionalnom drutvu,u:Estetska

dimenzija, 123.s.kolska knjiga,Zagreb,1981,Kod:Milan Kangrga,Praksa,vrijeme,
svijet, 434.s. Nolit, Beograd,1984.
(94)Kod Sigmund Frojd,Uvod u psihoanalizu,273.
(95)Uporedi:Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi,47.s.
(96)Uporedi:Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,42.s.
(97)Erich Fromm,Veliina i granica Freudove misli,14.s.
(98)Erich Fromm,isto,14,15.s.
(99)Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,42.s.
(100)Kod:Erich Fromm,isto,130.s.
(101)Erich Fromm,isto,130.s.
(102)Kod:Erich Fromm,isto,133.s.pod.S.F.
(103)Erih From,Zdravo drutvo,53.s.Rad,Beograd,1963.
(104)Uporedi:Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena,103.s.Narodna
knjiga,Beograd,1984.s.
(105)Pierre de Coubertin,"The Olympic Games of 1896",u:Pierre de Coubertin,The
Olympic Idea,11.s,Discourses and Essays,Carl-Diem-Institut Ed.,Pub.and Copy by Karl
Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1967. Marks preporuuje radnikoj mladei
"telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastikim kolama i preko vojnih
vebi", dakle, ono koje je stvoreno u graanskom drutvu i koje je privilegija
aristokratske i buroaske mladei, da bi telesno ojaali i razvili borbeni klasni duh
to, u krajnjem, treba da omogui osvajanje vlasti. Za razliku od graanskih pedagoga
koji telesno vaspitanje pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks "duhovno
vaspitanje" stavlja na prvo mesto, odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu
celovitog ljudskog razvoja. Telesne vebe nisu sredstvo za stvaranje karaktera
"uzornog graanina", ve sredstvo za razvoj slobodnog oveka. Vaspitanje radnike
mladei nosi u sebi impuls ljudske emancipacije, to je rezultat Marksovog shvatanja
da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih interesa, to je
karakteristino za buroaziju u prethodne klase, ve za realizaciju opte-ljudskih
interesa. "Poveravajui" proletarijatu "misiju" da oslobodi oveka (oveanstvo) od
tiranije, telesno vaspitanje radnike mladei dobija slobodarski karakter. Radnik se,
dakle, jo nije oslobodio vladajuih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema
njemu kao prema sredstvu koje e (zajedno sa plaenim proizvodnim
radom,duhovnim i politehnikim obrazovanjem) "uzdii radniku klasu znatno iznad
nivoa viih i srednjih klasa". Superiornost radnike mladei se zasniva na celovitom
razvoju linosti to otvara mogunost da preuzmu neposredno upravljanje ukupnom
drutvenom reprodukcijom. U pitanju je pragmatina logika koja,"u datim uslovima",
polazi od "optih zakona, na ije potovanje prisiljava dravna vlast", a
"sprovoenjem u ivot" radnika klasa "pretvara u svoje orue tu vlast koja se sada
iskoriava protiv nje". Graanske institucije treba da postanu orue radnike klase
za borbu protiv kapitalistikog poretka. (Uporedi: K.Maks, "Instrukcije delegatima
Privremenog centralnog vea", U:K. Marx-F.Engels,Dela, 27.knj.157,158.s. Prosveta,
Beograd, 1979.kurz. K.M.) Meutim, ukoliko je pravi cilj revolucionarne borbe
proletarijata nije osvajanje vlasti, a pogotovu ne njeno ouvanje uz upotrebu
institucija graanskog drutva (Engelsov stav o "odumiranju" institucija graanskog
drutva u socijalizmu), postavlja se pitanje kako je mogue ostvariti slobodu oveka
upotrebom sredstava koja po svojoj prirodi spreavaju oveka da razvije svoje
istinske ljudske moi? Uzmimo za primer telesne vebe koje Marks preporuuje
 160

radnikoj mladei: radi se o militaristikom drilu, odnosno, o "disciplinovanju" deteta

koje se svodi na potiskivanje seksulanosti, ulnosti, spontanosti, matovitosti. Deca
se svode na obezliene izvrioce telesnih vebi koje se svode na imitiranje rada
maina i koje su, po svojoj prirodi, obraun sa svim onim u oveku to prua
mogunost za razvoj duhovno bogate linosti - osnovni razlog zbog kojih ih je
graanska pedagogija telesnog vaspitanja koristila za stvaranje "uzornog graanina".
Upravo polazei od Marksovog epohalnog stava da ovek menjajui svet menja sebe,
moe se postaviti pitanje koliko se svet ustvari promenio ukoliko je ovek ostao u
duhovnom horizontu graanskog drutva? (Uporedi: Ljubodrag Simonovi, Sport,
kapitalizam,destrukcija, 104, 105.s. Lorka, Beograd, 1995.) Marks se, u "Kapitalu",
poziva na Roberta Ovena i njegov "fabriki sistem" iz kojeg je ponikla "klica
vaspitanja budunosti, koje e za svu decu iznad izvesnog doba starosti spajati
proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za poveavanje
drutvene proizvodnje, nego i kao jedini metod za proizvoenje svestrano razvijenih
ljudi". (Dela,I t,21.knj.428.s. Prosveta, Beograd,1979.) O formiranju ljudskog
karaktera i planovima za obuku dece,u koje spada i sticanje zdravog tela kao
osnovnog uslova srenog ivota,vidi i: Robert Owen, Novi pogledi na drutvo i drugi
radovi, kolska knjiga, Zagreb,1980.
(106)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin"- at the Paris Congress
1894,u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.
(107)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisime Republique,331.
s,E.Plon,Nourittet C-ie,Paris,1896.
(108)Yves-Pierre Boulongne,Pierre de Coubertin,Ein Beitrag zu einer
wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes,U:Die Zukunft der
Olympischen Spiele,89.s.Hrsg.Hans-Jurgen Schulke,Pahl-Rugenstein,Kln, 1976.
(109)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.
(110)Yves-Pierre Boulongne,isto,91.
(111)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.
(112) Kod: Ljubodrag Simonovi, Olimpijska podvala, 48.s.
(113) Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 78 s.Pod. Lj.S.
(114) Yves-Pierre Boulongne, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung
seines Lebens und seines Werkes, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele,89.s.
(115) Kod: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 79.s.
(116) Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,38.s.kurziv: U.P.Hanser,
Munchen,1971.
(117) Urlike Prokop,isto,38.s.
(118) Urlike Prokop,isto,29.s.
(119) Pierre de Coubertin,"Are The Public Schools a Failure?",kod:Urlike Prokop,
isto,29.s.
(120) Fridrih Nie,Volja za mo,187.s.kurz.F.N.Prosveta,Beograd,1972.
(121) Pierre de Coubertin,"La Force Nationale et le Sport",Revue des Deux
Mondes,1902,Tome Septime,923.s.kurz.P.d.K.
(122) Pierre de Coubertin,"Les chelons d' une ducation sportive",u:Pierre de
Coubertin,Textes choisis,III tom,443.s.
(123) Pierre de Coubertin,"Arts,letters et sports",u:Pierre de Coubertin,Textes
choisis,II tom,494.s.
(124) Pierre de Coubertin,"Olympic Letters",U : The Olympic Idea,63.s.
 161

(125)Pierre de Coubertin,"Les sources et les limites du progrs sportif",u:Pierre de

Coubertin,Textes choisis,I tom,494.s.
(126)Hermann Rauschning,"Gasprche mit Hitler", U: Hajo Bernett,
Nationalsozialistische Leibeserziehung, 25, 26.s. Karl Hofmann, Schorndorf bei
Stuttgart, 1971.
(127)Kod:Gerhard Vinnai,"Leibeserziehung als Ideologie", U : Sport in der
Klassengesellschaft,12.s. Izd. Gerhard Vinnai, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt
a.M.1972.
(128)Kod:Hans Joachim Teichler,"Coubertin und das Dritte Reich",
Sportwissenschaft,1982,12(1),52.s.
(129)"Vreme", 21.juli 1936.g.
(130)Carl Diem, Iz: Olympische Akademie,Dortmund,1962.str.17-20,u:Carl Diem, Der
Olympischen Gedanke,Rede und Aufstze,Carl-Diem-Institut Kln, 1967.s. 127.
(131)Uporedi:Hajo Bernett,Sportpolitik im Dritten Reich,73.s,Karl Hofmann Verlag,
Schorndorf bei Stuttgart,1971.

x x x