Zablude i nauka:

Kruenje vode u klozetskoj olji

Ima izvesne ironije u tome da najpopularnije i najire rasprostranjene "injenice" iz nauke

nisu tane. Da li je to moda zato to veina ljudi koristi samo deseti deo svojih
mentalnih sposobnosti? Naravno da nije, poto je i uvena teza da ovek koristi deset
odsto svog mozga samo jo jedna od zabluda

pie: Slobodan Bubnjevi

Golim okom sa Meseca se ne vidi Kineski zid. Suprotna tvrdnja jedna je od najire
rasprostranjenih urbanih zabluda koje imaju koren u naunim injenicama. Pravo poreklo
ovog mita nije ustanovljeno, ali poznato je da ga je prvi zabeleio ameriki putopisac i
pustolov Riard Halibarton (19001939), koji je jo 1938. godine napisao da astronomi
tvrde kako je Kineski zid "jedina graevina podignuta ljudskom rukom koja se vidi sa
Meseca". Ova injenica, mada sasvim neproverena, postala je sredinom XX veka toliko
rasprostranjena da je ula ne samo u novinske tekstove i televizijske kvizove ve i u
udbenike i prestine enciklopedije poput tadanjih izdanja Britanike. Tako masovnoj
zabludi doprinelo je verovatno to to je Kineski zid jedna od najimpozantnijih graevina
koju su ljudi ikada podigli. Meutim, mada izuzetno dug, Zid je uglavnom irok svega
nekoliko metara tako da sa velikog rastojanja nije nita vidljiviji od izuzetno duge, ali
sasvim tanke dlake. Uz to, boja samog Zida vrlo malo odudara od boje okolnog zemljita.

ZEMLJA SA MESECA: Da li se vide efekti Koriolisove sile

Prve svemirske misije najvie su doprinele da mit o vidljivosti Kineskog zida isprva bude
preispitan, a u poslednjim decenijama i sasvim raskrinkan. Nedavno, po okonanju prvog
leta u svemir jednog kineskog astronauta, ak i kineska vlada objavila je da se Zid ne vidi
iz iole dubljeg svemira. Ali i bez svemirskih letova sasvim prost raun dovoljan je da
ospori tvrdnju o njegovoj vidljivosti. Srednje rastojanje Meseca od Zemlje je 400.000
kilometara. Na tako velikoj udaljenosti, zajedno sa svojom senkom Kineski zid po irini
zahvata ugao od svega 0,03 lunih sekundi na horizontu, to znai da je praktino
nevidljiv. Videti Kineski zid na tolikom rastojanju isto je kao uoiti na braon papiru
ukastu liniju koja je duga, ali debela samo jedan milimetar i udaljena punih 40
kilometara od posmatraa.

NEVERNA SUPRUGA: Pria o vidljivosti Kineskog zida sa Meseca sasvim je nalik na

druge poznate, ali netane tvrdnje, kao to je ona da se HIV prenosi ujedom komarca, da
je opasno plivati posle obedovanja ili da obina promaja moe da teti zdravlju, to je
lokalna balkanska predrasuda. Ni sama nauka nije imuna na sline zablude i zapaljive
injenice koje niko ne proverava, a zbog toga itave oblasti istraivanja ponekad
prerastaju u pseudonauku. Meu drugim predrasudama, izvan nauke posebno su
rasprostranjene urbane legende o samim naunicima, a neki optepoznati podaci o njima
sasvim su pogreni. Tako Isaku Njutnu (16421727) nikada nije pala jabuka na glavu
zbog koje je navodno otkrio univerzalni zakon gravitacije. A ni Albert Ajntajn (1879
1955), mada nezainteresovan za kolu, nikada nije ponavljao razred zbog slabe ocene iz
matematike, kao to ni njegova supruga Mileva nije autorka teorije relativnosti umesto
svog mua, ma koliko da je ona sama imala obrazovanje fiziara, vodila teak ivot i, na
radost ovdanjih duhova, bila poreklom iz Vojvodine. Kada se ima u vidu
revolucionarnost ideja koje proimaju sve, i rane i kasne Ajntajnove radove, ta vrsta teze
uporediva je po besmislenosti sa tvrdnjom da je Napoleonova supruga ozefina vodila
bitku kod Austerlica i tom prilikom porazila dva evropska cara.

Verovatno najbizarnija legenda ove vrste vezana je za Alfreda Nobela (18331896),

slavnog vedskog naunika i industrijalca koji je testamentarno osnovao uvenu
Nobelovu nagradu. Kada je zavetavao veliku svotu novca za buduu nagradu, Nobel je
odredio pet oblasti iz kojih e se ona dodeljivati fiziku, hemiju, medicinu, knjievnost i
mir, ali pritom je izostavio matematiku. Nema sumnje da je naunik poput Nobela bio
svestan znaaja koji matematika ima za oveanstvo, tako da ova njegova odluka izaziva
nedoumice ve pun vek koliko se nagrada dodeljuje. U svemu tome, rasprostranjena je
legenda da je izumitelj dinamita izostavio matematiku zbog svojih ljubavnih nedaa.
Navodno, Nobelova supruga pobegla je sa poznatim vedskim matematiarem Gostom
Mitag-Leflerom, tako da je Nobel posle toga zamrzeo matematiku i sve to ima veze s
njom. No, ova pria sigurno nije tana. Iz jednostavnog razloga. Alfred Nobel se nikada
nije enio, tako da mu ena koju nije imao nije mogla biti neverna ni s kim, pa ni s
jednim matematiarem.

U drugoj varijanti ove prie, Mitag-Lefler odbegao je sa Nobelovom verenicom ili

ljubavnicom, ali ni to ne moe biti tano. Prema Nobelovim biografima, slavni vedski
naunik imao je ljubavnicu po imenu Sofi Hes koja je ivela u Beu, ali ona Mitag-
Leflera nikada nije videla, a najverovatnije ni ula za njega. Razlozi to je Nobel izabrao
ba tih pet oblasti, zapravo, najbolje pokazuju da ovakve prie o njemu nemaju nikakve
veze s ljubavnim trouglom, niti kakvom drugom matematikom figurom. Pre svega,
Nobelove nagrade su iskljuivo u onim discplinama kojima se i sam Nobel vrlo uspeno
bavio tokom svoje karijere i za koje je iskreno verovao da daju najvei doprinos razvoju
oveanstva. Matematiku, kojom se nikada nije bavio, najverovatnije je izostavio jer je
krajem XIX veka vedski kralj Oskar II, upravo na nagovor Mitag-Leflera, ve bio
osnovao nagradu za matematiku. U elji da ne duplira nagrade, Nobel matematiku nije
dodao na svoj spisak. Naravno, pritom nije mogao ni da zamisli kakav e znaaj u
sledeem veku imati njegovih pet nagrada i koliko e one biti uticajnije od nagrade kralja
Oskara.

SKRIVENE TAJNE MOZGA: Kod nekih bi se italaca do kraja ovog teksta mogla
pojaviti sumnja da nijedna od optepoznatih istina nije tana pa tako, verovatno, ni
poneto u ovoj prii, ali kad se dobro promisli, ta vrsta sumnje je uvek dobrodola. No,
ima izvesne ironije u tome da, zapravo, najpopularnije i najire rasprostranjene
"injenice" iz nauke nisu tane. Da li je to moda zato to veina ljudi koristi samo deseti
deo svojih mentalnih sposobnosti? Naravno da nije, poto je i uvena teza da ovek
koristi deset odsto svog mozga samo jo jedna od zabluda. Ovu priu uglavnom lansiraju
kojekakvi vidovnjaci i drugi opskurni magovi, poto ona lako objanjava da se razne
natprirodne vetine, kao telekineza i telepatija, mogu postii angaovanjem neiskoritenih
delova mozga. Motivi irenja ove zablude su jasni, ali njeno poreklo je nepoznato.
Meutim, ona je najverovatnije naprosto izmiljena nikada nije dola kao rezultat bilo
kakvog naunog istraivanja, kao to nijednim ispitivanjem do sada nije potvrena.

Dva kljuna dokaza potvruju da je sve samo besmislena izmiljotina. Pre svega, snimci
mozga nainjeni funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI) pokazuju da tokom
konkretnih modanih aktivnosti bivaju ukljueni pojedini tano lokalizovani centri. Za
svaku ivotnu aktivnost postoji odreena zona u mozgu koja se naizmenino aktivira
(centri za glad, e, itanje, kretanje itd.), a uopte ne postoji oblast mozga koja je
neaktivna. S druge strane, jasno je da kada bi 90 odsto modane mase bilo suvino,
njegovo odstranjivanje ne bi nita izmenilo u metabolikom i svakom drugom
funkcionisanju oveka. Meutim, ispostavlja se da kada neko u kakvoj nesrei izgubi i
najmanji deli modane mase to najee dovodi do potpune blokade organizma.
Zamislite neurohirurga koji upravo operisanom ranjeniku kae: "Imali ste mnogo sree.
Metak vam je unitio onih devedeset odsto mozga koji se inae ne koristi." Uz to, mogao
bi se razmotriti i trei argument. Tokom sto miliona godina hominizacije, unutranja
zapremina lobanje rasla je sa odvajanjem svake nove evolutivne grane na razvojnom
stablu primata, to je na kraju dovelo do razvia homo sapiens sapiensa, modernog
oveka. Da je vei deo mozga neupotrebljiv, tokom te evolucije, lobanje hominida bi se
smanjivale pod selekcionim pritiskom, a suvini delovi mozga bi se izgubili kao
nepotrebni.

Pored ove, jo jedna vrlo rasprostranjena urbana zabluda vezana je za ljudsku glavu.
Naime, obino se veruje da posle smrti, kada ovek premine, njegova kosa nastavlja da
raste i u grobu. Takoe, smatra se da je isto i s noktima. Meutim, to nije tano uprkos
fotografijama koje pokazuju leeve zarasle u kosu. Naprosto, posle smrti dolazi do
dehidracije, suenja tela, a koa u blizini dlaka se skuplja, to ostavlja utisak da dlake
rastu. I veina drugih slinih zabluda lako se moe proveriti i odbaciti. Na primer, prie
da sva jaja mogu da stoje uspravno u noi prolene ravnodnevice (21. mart) ili da novi
postavljen na inama moe da izbaci voz u prolazu sa koloseka nemaju nikakvo
opravdanje. Ali, predrasude su uzidane u temelje civilizacije.

EKSPERIMENT U TOALETU: Neke iroko rasprostranjene zablude zahtevaju vie od

zdravog logikog razmiljanja, poto trae eksperimentalnu proveru. U jednoj od epizoda
crtanog serijala "Simpsonovi", Homer odlazi u Australiju kako bi proverio da li voda u
WC olji na junoj polulopti zaista rotira u smeru suprotnom od onog na severnoj. U
pozadini ove dogodovtine lei lekcija o Koriolisovoj sili. Ta sila se javlja na itavoj
planeti i utie na mnoge globalne fenomene. Koriolisova sila je zapravo jedna
komponentna inercijalne sile Zemlje koja nastaje kao posledica njene rotacije. Mogla bi
se uporediti s jednom od sila kakve deluju na putnike u autobusu koji naglo skree, s tom
razlikom to je Zemlja u stalnom okretanju, pa i Koriolisova sila uvek deluje na sve
predmete na planeti. Mada mala po intenzitetu, Koriolisova sila deluje uvek normalno ka
ekvatoru i omoguuje postojanje sistema stalnih ekvatorijalnih vetrova, pasata.
Ova sila uoena je u XIX veku kada je poela da se upotrebljava dalekodometna
artiljerija. Ispaljeni projektili su na velikim rastojanjima neprestano promaivali svoje
mete zbog toga to je Koriolisova sila menjala njihovu putanju. Ovo se nije primeivalo
za manja rastojanja poto su efekti Koriolisove sile slabi. Prorauni su pokazali da
ispaljeni projektil uvek skree ka ekvatoru za iznos srazmeran Koriolisovoj sili, a u
artiljeriju su od tada uvedene Koriolisove tablice za korekciju putanja. Meutim, uz priu
o Koriolisovoj sili uvek ide i jedan primer koji se moe pronai u veini udbenika i
raznih drugih knjiga. Naime, tvrdi se da pod uticajem Koriolisove sile, svi vodeni virovi
na severnoj polulopti rotiraju u jednom smeru, a na junoj polulopti u drugom. Ova
tvrdnja postala je vremenom mnogo poznatija od same Koriolisove sile, ali ona nije
tana.

Mada logika i jednostavan raun pokazuju da se virovi uvek moraju okretati u istom
smeru na jednoj Zemljinoj hemisferi, jednostavna eksperimentalna provera to opovrgava.
Naime, pri 1000 isputanja vode kroz otvor na dnu posude, priblino pet stotina puta vir
se okree u jednom ili drugom smeru. To naravno ne znai da Koriolisova sila ne postoji i
ne deluje, ve su njeni efekti izuzetno mali. Zapravo, precizan raun pokazuje da su
turbulencije i drugi procesi u samom fluidu koji rotira mnogo veeg intenziteta od
Koriolisove sile. Dakle, voda u toaletu rotira na isti haotian nain na obe polulopte,
neodreeno na koju stranu. Do ovog zakljuka dolazi se pre svega eksperimentalnom
proverom. Veina ovakvih zabluda moe se proveriti eksperimentima, to je od velikog
znaaja. Tako je svojevremeno Galileo Galilej (15641642) pokuao eksperimentom da
prvi put proveri jednu dve hiljade godina staru i naizgled sasvim loginu istinu koju je
izneo jo Aristotel da tea tela padaju bre od lakih. Meutim, u svom uvenom
eksperimentu Galileo je 1589. pokazao da sva tela padaju na zemlju s istim ubrzanjem.
Taj eksperiment smatra se prekretnicom u razvoju ljudske misli. S njim nastaje moderna
fizika i poinje eksperimentalno izuavanje prirode. Drugo je to se tekovine nauke ire
mnogo sporije od zabluda. I to jo uvek mnogi veruju da tea tela padaju bre od lakih,
a da njihova brzina pri padu zavisi od mase.