TOMAS HOBS - LEVIJATAN

Hobsove politike tenje ne mogu se jednostrano odreivati on se moe smatrati kako

zagovornikom totalitarizma, tako i racionalistikog individualizma. To je vidljivo iz
njegovih osnovnih stavova: naturalistika orijentacija i materijalistiko stanovite:
sveopta kauzalna povezanost u prirodi i u drutvenim pojavama. Priroda je jedan veliki
mehanizam u kojem vlada nunost (a ne sluaj ili teleologija), i drava i sami ljudi su
modifikovane maine. Svo zbivanje je u stvari kretanje, a ontoloka stvarnost je
materijalne prirode.

Hobs odbacuje uenje o slobodi volje: niko nema u vlasti svoju buduu volju; kontrolisati
se moe samo poslednji motiv koji neposredno prethodi radnji, a ne svi njegovi
prethodni uslovi.

Osnovna karakteristika oveka je da tei za bezgraninom moi; njega ne nagoni

samo trenutna potreba i glad, ve i budua glad, pa se ovek u tom smislu vrlo malo
razlikuje od divljih ivotinja; mo je njegova najdublja priroda, a poveanje moi njegov
najdublji nagon. Hobs ak kae da su i bogatstvo, znanje, mudrost i poasti sve samo
razliiti oblici moi.

I ovek se u svom delovanju ne rukovodi mislima, ve eljama apetitima; i po tome je

on jo poput ivotinja.

Meutim, za razliku od ove animalne, ovek ima i drutvenu prirodu koja mu je

omoguena govorom; - pomou govora, on je u mogunosti da se delimino oslobodi
mehanizma prirodne nunosti, da se nametne okolini kao njen gospodar; pomou
govora je omogueno i udruivanje meu ljudima.

Kako dolazi do tog udruivanja?

Levijatan: o prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom

za razliku od antikih politikih teorija, posebno Aristotelove, prema kojoj postoji

prirodna razlika u inteligenciji i sposobnosti meu ljudima (teorija o prirodnoj
subordinaciji, prema kojoj oni inbteligentniji i sposobniji treba da vladaju, a ovi drugi da
se pokoravaju), Hobs smatra da su svi ljudi po prirodi jednaki, a da je nejednakost
meu njima drutveno uslovljena. To jest, da samo unutar drutva, politike zajednice
moe biti rei o nejednakosti meu ljudima prirodno su svi ljudi jednaki.

I to, kako u pogledu telesnih, tako i u pogledu duhovnih sposobnosti: razlika izmeu
oveka i oveka nije tako velika da bi jedan ovek na osnovu te razlike mogao za sebe
da zahteva ma kakvu korist na koju neki drugi ne bi mogao pretendovati isto tako kao i
onaj prvi.

U prirodnom stanju, svi su ljudi manje-vie jednaki.

ta je prirodno stanje?

sve teorije drugtvenog ugovora (a to su u prvom redu Hobsova, Lokova, Kantova)

polaze od hipotetikog prirodnog stanja iz kojeg se onda izlazi sklapanjem drutvenog
ugovora na osnovu kojeg se vlast i odgovornost pojedinaca prebacuje u ruke suverena.
Postoje razlike u shvatanju prirodnog stanja, ali ono to je karakteristino za moderne
politike teorije i to ih u tom smislu razlikuje od antikih politikih teorija, jeste to to u
antici nema oveka bez i nezavisno od polisa. Koncept oveka je neodvojiv od koncepta
polisa i ne moe se zamisliti bez njega.

Aristotel kae: ovek je zoon politikoon, onaj kojem za sreu nije potrebna drava, taj je
ili zver ili Bog. Jednostavno, individua per se je u antikom shvatanju nepojmljiva.

U modernim politikim teorijama to nije sluaj, i upravo je o tome re u prirodnom stanju,

a naroito kod Hobsa: prirodno stanje je stanje u kojem individue egzistiraju posebno,
svaka za sebe kao individue van politike zajednice.

I kao takve, bore se za svoj opstanak.

Hobs prirodno stanje opisuje kao rat svih protiv sviju (bellum omnium contra omnes),
gde je ovek oveku vuk (homo homini lupus), i stoga kao najgore mogue stanje i izvor
svih nesrea i smrti; kao najgora mogua opcija za oveka.

Ovo stoga to Hobs oveka vidi kao samoivo i egoistino bie koje se po prirodi
rukovodi svojim nagonima i eljama, ne birajui sredstva da ih ostvari. Tu je vidljiv jak
individualizam i psiholoki egoizam Hobsove percepcije.

On kae: u ljudskoj prirodi nalazimo tri uzroka svae: to su takmienje (kompetitivnost),

podozrivost i slava. Sbog ove tri svoje osobine svi ljudi se nalaze u ratu. Prvi uzrok
takmienje, navodi ljude da na druge napadaju dobiti radi; drugi radi bezbednosti; a
trei radi sticanja ugleda.

U takvom stanju, svaki pojedinac ide za svojim nagonima, ne birajui sredstva i zato je
to stanje svih protiv sviju, gde je svaki ovek neprijatelj svakom oveku, i gde svi ive u
optem strahu od otimaine i smrti.

U takvom stanju nita od trajnosti nije mogue, niti se isplati: nije mogua radinost,
stoga nema ni nekih trajnih rezultata rada, nema ni poslova, ni kulture postoji samo
neprekidni strah i opasnost od nasilne smrti, a ovekov ivot je usamljeniki, siromaan,
opasan, skotski i kratak.

U takvom stanju, ne postoje ni pravda ni pravo, niti postoji svojina. Ljudi poseduju stvari
onoliko koliko mogu da ih zadre od napada, a u odbrani ili napadu su im dozvoljena
sva mogua sredstva, ak i da ubiju. Sila i prevara su dve osnovne vrline.

Tako da na kraju pojedici shvataju da, ne samo da u prirodnom stanju nee uspeti da
zadovolje svoje tenje i ambicije, nego da nee uspeti da ouvaju ni ono
najelementarnije: goli ivot. I to je ono to ih navodi da istupe iz prirodnog stanja i
drutvenim ugovorom uu u politiku zajednicu.
Tanije, na ovaj korak ljude navode kako njihov razum, tako i njihove strasti; od strasti,
to su: strah od smrti, elja za stvarima koje ivot ine udobnim i nada da radinou
mogu da ih dobiju; dok razum sugerie pogodne mirovne klauzule sa kojima ljudi mogu
da se saglase. Te klauzule nisu nita drugo do prirodni zakoni.

razlika: ius naturalis lex naturalis

Ius naturalis prirodno pravo je sloboda koju svaki ovek ima da se sopstvenim
moima slui onako kako sam eli za odranje sopstvenog ivota, i.e: sloboda da ini
sve no to po svom rasuivanju smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu

Lex naturalis prirodni zakon izvestan propis ili opte pravilo razuma, po kojem je
oveku zabranjeno da ini ono ime se unitava ivot ili se oduzimaju sredstva za
odravanje ivota, i da proputa ono ime bi ivot najbolje mogao da se odri.

razlika izmeu prirodnog prava i prirodnog zakona je razlika izmeu slobode sa

jedne i obaveze sa druge strane; - prirodno pravo sastoji se u slobodi da se neto uradi,
dok prirodni zakon nareuje i obavezuje.

U emu se sastoji prirodno pravo, o kakvoj slobodi je re?

prirodno pravo odnosi se na prirodno stanje, i u njemu svaki ovek ima od prirode
pravo na sve, to je njegovo pravo da uradi sve i da se u svojim akcijama slui svim
moguim sredstvima; prirodno pravo je u maksimi da je sve dozvoljeno, ak i ubistvo
(telo drugog oveka).

Prirodni zakon, sa druge strane, jeste zapovest ili opte pravilo razuma koje nalae da
svaki ovek treba da tei za mirom sve dotle dok se nada da ga moe postii, a kada
ne moe da ga dobije, da moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata.

prvi deo tog pravila sadri prvi i osnovni zakon prirode: teiti miru i odravati mir;
drugi deo najvie prirodno pravo: braniti se svim moguim sredstvima.

Iz ovog, prvog i osnovnog prirodnog zakona da treba teiti miru i odravati mir, izvodi
se drugi osnovni prirodni zakon: da je ovek spreman, ako su i drugi isto tako
spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti prirodno
pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je
i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna; to je naelo drutvenog ugovora.

Jer, dokle god svaki ovek zadrava svoje prirodno pravo da ini sve to mu je volja,
sve dotle e ljudi biti u stanju rata. Meutim, ukoliko je on voljan da se odrekne svog
prirodnog prava, a drugi nisu, on nema nikakvog razloga da to uini, jer to bi znailo
postati plenom, na ta nijedan ovek nije obavezan. U pitanju je zakon: to trai da
drugi tebi ine, to i ti ini drugima. Odnosno: ta ne eli da tebi ine, nemoj ni ti
da ini drugima.

zarad ouvanja svog ivota, a prema naelu mira, pojedinci se sporazumno odriu, to
jest naputaju veliki deo svog prirodnog prava na sve, prenosei to pravo na jednu
linost ili jednu grupu ljudi. To je sutina drutvenog ugovora kojim se ustanovljava
politika zajednica (drava), a lice na koje su ova prava preneta, jeste suvereni vladar
ili skuptina.

Posle ovog prenoenja prava na suverenu vlast, dunost je svih podanika da mu se

apsolutno i neizostavno, besprekorno pokoravaju; i da ne gaze zakone ustanovljene
drutvenim ugovorom. Jer bi takvo ometanje predstavljalo nepravo i povredu tueg
prava, budui da je pojedinac prethodno svoje pravo napustio, to jest preneo ga na
suverena; tako da povreda tueg prava, posle sklapanja drutvenog ugovora,
predstavlja apsurd: voljno ponitenje neega to je ovek u poetku voljno uinio; najpre
je voljno skopio drutveni ugovor, da bi ga potom voljno prekrio u tome lei apsurd.

Jer, ugovor znai uzajamno prenoenje prava.

Koja je svrha sklapanja drutvenog ugovora?

kada se ovek odrie svog prava ili ga na nekog prenosi, on to ini ili zato to u
naknadu dobija neko pravo koje se na njega prenosi, ili (poto to ovde nije sluaj) zato
to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Pobuda i cilj zbog kojih se vre
odricanje od prava i prenoenje prava na suverena nije nita drugo do bezbednost
ovekove linosti: da ovek bude siguran za svoj ivot i da obezbedi sredstva za
odranje ivota tako da mu on ne postane muan.

poslednja svrha sklapanja drutvenog ugovora i prenoenja prava na suvereno lice

jeste bezbednost pojedinca, i to ne samo njegovog golog ivota i najneposrednije
egzistencije, ve i eventualne udobnosti i srenog ivota. U tom smislu, suverena vlast
deluje kao garant da se pojedincu nee nita dogoditi i da e moi da ostvari ono to
eli da ostvari.

Zato je neophodno da suverenitet vlasti bude apsolutan, jer to je po Hobsovom

miljenju jedini nain da vlast uspe da ispuni svoju funkciju: garanta i uvara
bezbednosti i srenog ivota.

Meutim, vano je napomenuti da nisu sva prava otuiva, odnosno da postoje neka
prava kojih se pojedinac ne moe odrei niti ih moe preneti. ovek npr. ne moe da
napusti pravo da se odupre onima koji ga napadaju da bi mu oduzeli ivot. Niti se on
moe odrei prava da se brani od onoga ko pokuava da ga lii slobode ili na bilo koji
nain povredi. Jer se ne bi moglo pojmiti da bi naputanjem ovih prava ovek teio
nekom dobru.

Takoe, on se ne moe naterati da svedoi protiv sebe, niti da sam sebe optui. To su
sve neotuiva prava, jer je najvie pravo oveka, njegovo pravo na ivot, i njega se
ovek ne moe niti treba da se lii. Zato, svaki sporazum koji bi imao ovakve implikacije,
potpuno je bez vaenja.
Na koji nain jednom ustanovljena vlast vri regulaciju mira i pravde u politikoj
zajednici? Na koji nain je ona garant da e se ugovori potovati, odnosno da e se
pravda potovati?

prinudnim aparatom: upotreba prinudnog aparata (milicija, vojska) je garant da e

se ugovori i zakoni potovati.

Hobs kae: u prirodnom stanju svaki sporazum je bez vrednosti, jer tu vladaju
takmienje podozrivost i astoljublje. Meutim, ako postoji izvesna zajednika vlast kojoj
su potinjena oba ugovaraa, sa stvarnom i dovoljnom silom da prinudi na ispunjenje
inidbe, onda takav sporazum nije bez vrednosti. Vezanost reima je isuvie slaba da
zauzda ljudsku ambiciju, tvrdiluk, jarost i druge strasti ako nema straha od neke sile
koja moe da izvri prinudu, to nije mogue zamisliti u isto prirodnom stanju u kojem
su svi ljudi jednaki. Meutim, u jednom ureenom stanju, u kojem je ustanovljena
izvesna vlast koja e prinuivati, ugovorne strane su obavezane da ispotuju sklopljeni
ugovor.

Odatle Hobs dedukuje i pojam pravde, to je trei prirodni zakon: da ljudi ispunjavaju
sklopljene sporazume, a da je nasuprot tome, ne ispunjavati sporazume i kriti ih
nepravedno.

Meutim, kao to je ve reeno, pre nego to ovi pojmovi zaive, mora da postoji
izvesna mo prinude koja e sa jedne strane, da primora ljude na ispunjavanje
sporazuma, putem zastraivanja kaznom, a sa druge strane da obezbedi svojinu
koju, uzajamnim ugovorom, ljudi stiu u naknadu za opte pravo koje naputaju.

A takve moi nema pre stvaranja drave.

suverena vlast prinuda drava svojina pravda

gde nije ustanovljena suverena vlast koja vri prinudu, to jest gde nema drave, tamo
nema ni svojine, jer svi imaju pravo na sve; a gde nema svojine, tu ne moe biti ni
pravde. Drava i suverena vlast sa prinudnim aparatom ustanovljuju ustanovu svojine, a
samim tim i pojam pravde. A priroda pravde sastoji se u tome da se odre u
vanosti sporazumi. To je sve povezano: vaenje sporazuma poinje tek sa
ustanovljavanjem dravne vlasti dovoljne da ljude primora da se sporazuma pridravaju.
I tada poinje i svojina.

Pojam pravde (kritika Aristotela):

Komutativna i distributivna pravda

Tradicionalno shvatanje komutativne pravde sastoji se u jednakosti vrednosti onij stvari

o kojima je sklopljen ugovor; a distributivne: u dodeljivanju jednake koristi ljudima koji
imaju podjednake zasluge.

Hobs: kao da bi bila nepravda prodavati skuplje nego to smo kupili ili dati nekom
oveku vie nego to on zasluuje.

Pravda se sastoji samo u potovanju sporazuma, to jest sklopljenog ugovora da se on

ispotuje. A vrednost stvari o kojima je zakljuen ugovor meri se prema apetitu
ugovaraa, pa je stoga pravedna vrednost ona koju su oni spremni da daju.

to se tie zasluge, njeno dodeljivanje nije stvar pravde nego milosti.

ispravno govorei, komutativna pravda je pravda ugovaraa, to e rei: inidba po

sporazumu, prilikom kupovine i prodaje, davanja i uzimanja pod zakup, na zajam, zatim:
prilikom trampe, razmene i drugih vrsta ugovora.

Distributivna pravda, pak, je pravda arbitra, to e rei akt kojim se definie ta je

pravedno. Stranke koje su arbitra izabrale imaju u njega poverenje, pa ako on to
poverenje opravda, kae se da je svakome dodelio ono to mu pripada.

Ovo su osnovni prirodni zakoni. Svi prirodni zakoni (Hobs navodi 19) dedukuju se redom
jedan iz drugog, i mogu se saeti u prost rezime: ne ini drugome to ne elie da tebi
bude uinjeno.

U prirodnom stanju, ovi zakoni nemaju obavezujuu snagu, ve predstavljaju obine

savete razuma1. Meutim, oni su neophodni za prelazak u graansko stanje.

Hobs kae: prirodni zakoni su nepromenljivi i veiti, jer nepravda, nezahvalnost,

nadmenost, oholost, nepravilnost, pristrasnost i ostalo (sve prir. zakoni) ne mogu nikada
postati zakoniti. Jer se samo pomou njih moe odrati mir, a samo putem mira ivot.
Zato su oni neophodni u graanskom stanju.

I jo: poznavanje prirodnih zakona predstavlja istinsku i jedinu moralnu filozofiju. Jer,
moralna filozofija nije nita drugo do poznavanje dobra i zla, u razgovoru i u drutvu, u
praksi. A ovo su zakoni na osnovu kojih se dobro i zlo razlikuju. Zbog toga je istinska
doktrina o prirodnim zakonima istinska moralna filozofija.

U prirodnom stanju nema razlikovanja dobra i zla, zato to je u prirodnom stanju sve
dozvoljeno, i nema razlike izmeu dobrih ili loih elja, odnosno nagona. Svi nagoni su
isti. Tek sa graanskim stanjem, odnosno sa dravom, dolazi i do ustanovljenja razlike
izmeu onoga to je dobro i onoga to je ravo. to e rei da tek sa graanskim
stanjem nastaju moralni principi. Kao to bez drave nema ni pravde i nepravde, tako
bez, odnosno pre drave nema ni morala. To je tzv. pravni ili legalni pozitivizam.
1
Zakon u pravom smislu jeste re onog ko po pravu drugima zapoveda.
O uzrocima, postanku i definiciji drave

Krajnji uzrok, cilj i namera po prirodi samoivog i egoistinog i sklonog moi oveka,
kada uvodi ograniavanje samog sebe koje postoji u dravama, jeste predvianje
sopstvenog odranja, a time i zadovoljnijeg ivota; odnosno, izlazak i spasavanje od
sveopteg rata koji vlada u prirodnom stanju2.

Samo prirodno stanje je nuna posledica ljudskih strasti kada nema nikakve vlasti koja
bi ih drala zauzdane u strahu, i time obavezivala na izvravanje sporazum i na
potovanje prirodnih zakona.

Jer, prirodni zakoni, kao to su pravda, pravinost, skromnost, milosre, etc. ukratko
injenje drugima onako kako bismo eleli da se nama ini su sami po sebi u
suprotnosti sa naim prirodnim strastima, zbog ega, ukoliko ne postoji prinuda, nisu u
stanju da nas obaveu. A samim tim, budui da su oni nuni uslovi za mir i bezbednost,
ni da nam prue garancije ovih. Potrebna je vlast, odnosno potrebna je drava.

A do nastanka drave ne moe doi prostim ujedinjavanjem ni malog broja ni velikog

broja pojedinaca. Ono to je potrebno, jeste jedno snano jezgro koje e biti u stanju da
nametne jedinstvenu volju, a samim tim i opti pravac kretanja, odnosno funkcionisanja.
Odnosno, koje e biti u stanju da, pod silom prinude i pretnjom kazne, omogui
potovanje prirodnih zakona.

To fiksno i snano jezgro jeste apsolutna suverena vlast.

Hobs kae: jedini nain da se uspostavi takva zajednika vlast jeste da pojedinci sve
svoje moi i svu svoju snagu povere jednom oveku ili jednom skupu ljudi koji e moi
sve njihove volje da svede na jednu volju. Odnosno, da odrede jednog oveka ili jedan
skup ljudi koji e biti nosioci njihove linosti.

ta to praktino znai? to znai da e iza svega to ova linost uradi, stajati ovi
pojedinci kao autori, tako da nee biti nijedne odluke ili ina koji vlast sprovede, a da
to ne bude odluka, odnosno in veine, odn. svih podanika u dravi.

To je onda neto vie od pristanka ili saglasnosti: to je stvarno jedinstvo svih pojedinaca
u jednoj istoj linosti, stvoreno sporazumom svakoga sa svakim, na taj nain kao da bi
svaki rekao: Ovlaujem ovog oveka/grupu ljudi da mnome vlada i na njega prenosim
svoje pravo da to sam inim pod uslovom da i ti svoje pravo na njega prenese i
da na isti nain odobri sve njegove radnje (u tome se sastoji sporazum svakoga sa
svakim).

Kad se tako postupi, onda se mnotvo ljudi, na taj nain sjedinjeno u jednu
linostinaziva DRAVA, lat. civitas, i to je postanak onog velikog Leviathana,
smrtnog boga kojem dugujemo, pod besmrtnim Bogom, svoj mir i svoju odbranu.

2
Pritom je vano napomenuti da prirodno stanje nije ono u kojem su nekada ljudi bili, ve stanje u
kojem su oni uvek porencijalno kada nema drave nije istorijsko, ve injeniko uslovljeno stanje
Jer, zahvaljujui ovlaenju koje mu je svaki pojedinac u dravi dao , on raspolae sa
toliko moi i snage, da pomou straha od njih, moe da usmeri volje svih pojedinaca na
mir i na uzajamnu pomo protiv spoljanjih neprijatelja.

I u njemu se sastoji sutina drave koja (drava) se definie kao jedna linost, ije
radnje, izvesno mnotvo ljudi, na osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, u tom
cilju da drava kao ta jedinstvena linost moe da koristi svu svoju mo i sredstva onako
kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedniku odbranu.

Nosilac te linosti naziva se suveren; i njemu pripada suverena vlast; svi ostali su
njegovi podanici.

Do suverene vlasti moe se doi na dva naina: proirodnom silom ili sporazumom. Kada
se dolazi prirodnom silom, politika zajednica je steena; kada se dolazi sporazumom,
ona je naprotiv, ustanovljena.

Ustanovljena politika zajednica u stvari znai da se veina ljudi sporazumela oko toga
da veinom glasova, preda nekom oveku ili skupu ljudi, pravo da predstavlja linost
svih njih. I to je onda suveren kao njihov predstavnik; - na koga su ovi pojedinci
preneli svoja prirodna prava.

Jednom kada je to uinjeno, ne moe se sklapati novi drutveni ugovor, i.e: ne moe se
menjati niti oblik vladavine, niti suveren, i.e: njegova vlast je apsolutna; to znai da
nijedan podanik nema pravo pobune protiv te vlasti, niti njenog ruenja, dok suverenu,
nasuprot tome, pripadaju sva prava i ovlaenja (budui da su na njega preneta), i nita
to on odlui ili uini ne moe biti okarakterisano kao nepravedno.3

Suveren je dakle iznad zakona koje postavlja odn. njemu pripada pravo da zakone
postavlja, menja i ukida4. Njemu takoe pripada i pravo postavljanja pravnih pravila,
odnosno ustanovljenja svojine, radi odranja javnog mira. Samim tim, suveren
odluuje ta je pravedno ta je nepravedno, ta je dobro, ta je zlo.

Kada je re o svojini, vladar ustanovljava pravo na svojinu tako to po svojoj proceni

deli zemlju i dobra podanicima. Na taj nain omoguen je koncept pravinosti, jer ovog
nema pre i nezavisno od svojine. Svaki podanik onda postaje vlasnik svoje svojine, gde
ima apsolutno pravo i mo u odnosu na sve druge podanike (tako da je to vlasnitvo
iskljuivo njegovo, bez mogunosti da postane tue, izuzev ako on ne sklopi sporazum
o tome), izuzev u odnosu na suverena.

Dakle, vladar je suvereni vlasnik sve svojine, on ima pravo prvenstva u odnosu na
svojinu. I to je tako neophodno, budui da je uloga vlasti da sve ini ne bi li obezbedila
3
Zato to pravde i nepravde nema pre ustanovljenja drave, odnosno pre stupanja u graansko stanje,
a toga nema pre proglaenja suverene vlasti
4
To se ne odnosi na prirodne zakone, ali o tome e biti rei kasnije.
mir i bezbednost svojih podanika. Shodno tome, vlast ima i apsolutno pravo da
raspolae svojinom, onako kako smatra da je u najboljem interesu za ostvarenje tog
cilja. I to pravo joj se ne moe i ne sme osporavati, bez obzira na istorijske primere
njene zloupotrebe. Hobs smatra da zloupotreba vlasti u pogledu raspolaganja svojinom
jo nije dovoljan argument za ukidanje tog prava, zato to iznad snage zloupotrebe stoji
snaga mira i dravne bezbednosti. A to je najvii mogui cilj.

Vladaru pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova jer suveren je taj koji
postavlja sudije, i sve presude donose se u njegovo ime (dakle, kao da ih je on lino
doneo); njemu pripada i pravo zapoinjanja rata i zakljuivanja mira on je vrhovni
komandant vojske, generalisimus.

I institucija nagrade i kazne je u rukama suverena, kao i institucija saveta (biranja

savetnika).

I sva ova navedena prava su nedeljiva i neotuiva. Nema odvajanja izmeu

zakonodavne, sudske i izvrne vlasti; jer Hobs veruje da bi takvo odvajanje moglo biti
samo na tetu drave i na tetu mira. Svaka podela, naime, uzimajui u obzir ljudsku
afektivnu prirodu, u krajnjoj instanci znai razdor; rat.

Takoe, ova prava su neprenosiva: suveren ih ne moe preneti (abdicirati), a da se time

direktno ne napusti suverena vlast.

Oblici dravnog ureenja

prema Hobsu, postoje samo tri oblika dravnog ureenja, i sva ostala dravna
ureenja svode se na njih; to su:

1) monarhija suverena vlast pripada jednom oveku

2) demokratija skup svih onih koji hoe da se udrue
3) aristokratija skup samo jednog dela

i razlika izmeu ove tri vrste drava ne sastoji se u razliitosti vlasti, ve u razliitoj
podobnosti njihovoj da se ostvari mir i bezbednost naroda. Odnosno, u njihovoj
razliitosti da ostvare svrhu radi koje su uopte ustanovljene.

Hobs smatra da je realno najbolji oblik vladavine: monarhija. Za ovo on navodi vie
razloga, meu kojima su neki:

pored opteg interesa, uvek je prisutan i lini interes, odnosno: ma ko da je

nosilac linosti naroda, on je istovremeno nosilac i svoje sopstvene linosti; to
znai da e uvek gledati da ostvari i svoje lino dobro, i dobro svoje porodice i
prijatelja. I najee, kae Hobs, ako se desi da javni i privatni interes dou u
 sukob, on e dati prednost privatnom interesu, zato to su ljudske strasti obino
jae od razuma. Zato je bolje da dravom upravlja jedan ovek, jer je tu ansa
vea da se javni i privatni interes poklapaju: nijedan kralj ne moe biti bogat, ni
slavan ni bezbedan ako su njegovi podanici siromani ili dostojni prezira, ili zbog
oskudice i razdora suvie slabi da bi mogli da izdre napade neprijatelja.
Demokratiji i aristokratiji ovakvo stanje, naprotiv vie ide u prilog.
Odluke monarha nisu izloene nikakvoj drugoj nestalnosti izuzev nestalnosti
ljudske prirode. Meutim, u skuptini, pored ove, postoji i nestalnost usled broja:
odsustvo nekolicine ili prisustvo nekolicine moe bitno uticati na promenu
odluke.
Monarh ne moe da bude u nesaglasnosti sa samim sobom, iz zavisti ili
interesa. Skuptina moe.
Oni koji provlae svoje interese uz interese monarha su malobrojni, i njihov broj
se ograniava na njegove roake i prijatelje. Oni koji provlae svoje interese uz
skuptinu su mnogobrojni: pomnoeno sa brojem lanova skuptine.

Hobs navodi i neke zamerke monarhiji, kao to je recimo sluaj kada vlast pripadne
maloletnom detetu, pa se onda regenti i tutori gloe oko vlasti. Ali to nije nedostatak
monarhije kao monarhije, ve nevolja koja potie od ambicije podanika i njihovom
nemaru za svoju dunost.

Pravo naslea pripada iskljuivo sadanjem monarhu, to jest samo on ima pravo da
raspolae nasleem. Ukoliko se ovo pravo prepusti mnotvu da izabere svog vladara,
obnovie se stanje rata; jer, svaki pojedinac ima podjednako pravo da se potini onome
koja smatra najsposobnijim da ga titi, ili, ako moe, da se sam titi, to upravo znai
povratak stanju rata svakog oveka protiv svakog oveka, to je protivno cilju radi kojeg
je monarhija po prvi put bila ustanovljena.

Kada je re o steenoj dravi, to je ona drava u kojoj je suverena vlast steena silom,
a to je najee despotska vlast koja se zadobija zavojevanjem ili pobedom u ratu.
Moe da bude i primogeniturom (roenjem).

Uopte, karakteristino za steenu dravu je to da u njoj podanici sklapaju sporazum ne

izmeu sebe, ve sa vladarom i to iz straha od smrti ili od ropstva.

Meutim, ono to je bitno napomenuti jeste da u oba sluaja, i u ustanovljenoj i u

steenoj dravi, prava suverena su identina.

***

Hobs se u svakom sluaju zalagao za apsolutizam suverene vlasti, zato to je

verovao da jedino ukoliko je apsolutna, vlast moe podanike da privede miru i obezbedi
im bezbednost: Mada je mogue zamisliti mnogo ravih posledica tako neograniene
vlasti, ipak su posledice nedostatka takve vlasti, to znai, neprekidni rat svakog oveka
protiv njegovog suseda, jo mnogo gore.

Sloboda podanika

Graanski zakoni

Sloboda znai odsustvo otpora pri kretanju. Shodno tome, unutar drutva, slobodan
ovek je onaj to u stvarima koje je po svojoj snazi i pameti u stanju da ini, nije
spreavan da ini ta mu je volja. Ono to ga u tome spreava, jesu graanski zakoni.

U tom smislu, prava slobode podanika, tako da bi on mogao da ini ta mu je volja, ima
samo u onim radnjama koje nisu zakonom regulisane.

Nema, naime, nijedne drave ne svetu u kojoj bi bilo doneeno toliko propisa da bi bile
regulisane sve radnje i sve rei ljudske takvo neto je nemogue. Zato podanici imaju
slobodu da postupaju onako kako im razum nalae u onim stvarima koje zakon ne
regulie; Hobs navodi primer: sloboda podanika da kupuju i da prodaju, i da sklapaju
meu sobom druge ugovore, da biraju mesto stanovanja, nain ishrane, zanimanje i da
decu spremaju za ivot kako sami nalaze za shodno, itd.

Meutim, sloboda podanika ide zajedno sa neogranienom vlau suverena.

Bezgranina sloboda o kojoj su priali pisci i koju su slavili, jeste sloboda vladara i
sloboda drave.

Vladar je bezgranino slobodan njega ne vezuju graanski zakoni. To je zato to su

podanici svoje prirodno pravo preneli na njega. Vladara ne vezuje nijedan graanski
zakon; zakoni koji njega vezuju jesu prirodni zakoni naela razuma; meutim, ak i
njih moe da prekri, u tom sluaju vladar ne snosi odgovornost ni prema jednom od
podanika, ve jedino prema Bogu. On ne snosi odgovornost prema podanicima zato to
su se, sklapanjem drutvenog ugovora, podanici sporazumeli i pristali na sve odluke i
akte vladara; i svaki njegov akt tumai se ka njihov akt, kao da su mu oni autori. To je
zato to je suvereni vladar izabran za predstavnika naroda i u njegovoj linosti oliena je
volja naroda, to znai: sve to on odlui, to je kao da je narod odluio. Zato suveren ne
snosi odgovornost pred svojim podanicima, ak i onda kada kri prirodne (moralne)
zakone.

to se tie slobode drava, u odnosima meu dravama vlada prirodno pravo

odnosno, ista pravila koja su vladala u prirodnom stanju: drave imaju apsolutnu
slobodu da ine ono to smatraju najkorisnijim za njihovo dobro, ivei pritom u stanju
neprestanog rata, na popritu bitke, naoruane na granicama, sa topovima upravljenim
na susede svuda unaokolo.
Hobs hoe da kae: apsolutna, bezgranina sloboda postoji samo na nivou suverena i
drave, ne na nivou podanika. Nje su su opvi dobrovoljno odrekli.

Meutim, postoje izvesni sluajevi, kada podanici imaju pravo/slobodu da odbiju da se

povinuju naredbi suverene vlasti. Najoptije reeno, to su oni sluajevi u kojima bi se
izvrenje naredbe kosilo sa ciljem radi kojeg je drava i suverena vlast na prvom mestu
ustanovljena, a to su mir i bezbednost, zatita graana.

Konkretno, svaki podanik ima pravo na neposlunost onda kada se od njega zahteva da
na bilo koji nain sebi naudi: da povredi svoje telo, ubije sebe, optui sebe, svedoi
protiv sebe, itd. Jer, osnovna funkcija drave jeste zatita, a sve ovo se direktno
suprotstavlja tome.

Sluaj u kojem je neposlunost jo dozvoljena jeste pravo da se odbije odlazak u vojsku

odnosno rat (izuzev kada je ovek plaeni vojnik). Ukoliko je razlog tog odbijanja
opravdan straljivost ili slino.

Uopte uzev, podanici su obavezni na poslunost suverenu samo dok traje mo

kojom je on u stanju da ih titi. Posle toga, njihova obaveza poslunosti prestaje.

Tako, na primer, ukoliko podanik padne u zarobljenitvo u ratu, i jedini nain da ostane u
ivotu jeste da se potini pobedniku i prizna njegovu vlast, tada je on slobodan da taj
uslov prihvati i, jednom kada to uini, on postaje podanik onoga ko ga je zarobio. Ako
mu telesna sloboda nije zagarantovana, on ima pravo da se izbavlja svim moguim
sredstvima.

Zatim, obaveza poslunost prestaje ako monarh napusti suverenost, za sebe i za svoje
naslednike. U tom sluaju, njegovi podanici se vraaju apsolutnoj prirodnoj slobodi.

Dalje, u sluaju progonstva: dok traje progonstvo, podanik nije podanik.

Konano, ako monarh koji je pokoren u ratu, i sam postane podanik pobednika, njegovi
podanici su osloboeni svoje ranije obaveze, a postali su obavezni pobedniku.

Graanski zakoni

Pod graanskim zakonima razumem zakone koje su ljudi duni da potuju zato to su
lanovi ne ove ili one drave posebno, nego zato to su lanovi drave.
 Graanski zakon predstavlja za svakog podanika ona pravila koja mu je, u vidu
zapovesti, drava propisala, usmeno, pismeno ili drugim dovoljnim znacima kojima se
volja izraava, da bi se njima sluio za razlikovanje ta je pravo a ta nepravo.

U tom smislu, zakoni vae samo za one kojima su kao zapovest upueni, i ni za koga
drugog. Takoe, nita se ne moe smatrati nepravednim to nije u suprotnosti sa nekim
zakonom. I jo: niko ne moe da izdaje zakone osim drave, zato to naa potinjenost
postoji samo prema dravi.

U svim sluajevima, zakonodavac je samo i jedino suveren.

Jer, drava je ta koja donosi zakone, ali ona to moe samo preko predstavnika, a to je
suveren. I zato je samo suveren zakonodavac. Iz istog razloga, niko ne moe da menja
ili ukida doneeni zakon izuzev suverena.

Iz istog razloga takoe, suveren je iznad graanskog zakona, odnosno, on nije potinjen
graanskim zakonima.

Odnos prirodnih i graanskih zakona. oni u sadrani jedan u drugom, i istog su obima.
Prirodni zakoni su: pravinost, pravda, milosree, skromnost, zahvalnost i druge
moralne vrline; meutim, na nivou prirodnog stanja, oni ne predstavljaju zakone, ve
samo osobine koje ljude ine podobnim za mir i poslunost. Oni postaju zakoni
prelaskom u graansko stanje, to jest, sa ustanovljenjem drave. I tada oni postaju
zapovesti drave, zakoni u pravom smislu rei: graanski zakoni, kao naredbe
suverena, pod pretnjom kazne usled nepotovanja.

U tom smislu, razlika izmeu graanskog i prirodnog zakona sastoji se u tome to je

graanski zakon pismeno izraen, on je objavljen, dok prirodni zakon nije; prirodni
zakoni su nepisani zakoni, oni su pravila razuma i moralne vrline, dok pisani zakoni
predstavljaju manifestacije volje. Prirodni zakoni, pak, ni ne moraju da budu objavljni ni
proglaeni, zato to su sadrani u jednoj prostoj izreci koju ceo svet odobrava: Ne ini
drugome to smatra nerazumnim da drugi tebi ini. I oni su pravila razuma, jer, kada
neki zakon nije objavljen, on se ni na koji drugi nain ne moe saznati izuzev razumom
onoga ko treba taj zakon da slua.

Zato Hobs kae: graanski i prirodni zakon nisu razne vrste, ve razni delovi prava, od
ega je jedan deo pismeno izraen, nazvan graansko pravo, a drugi, nepismeni deo,
prirodno pravo.

Zato je za graanski zakon vano da bude objavljen (napisan)? zato to se tua volja
ne moe razumeti drugaije do iz njegove rei ili akta. Dakle, da bi se mogao razumeti.

Meutim, to nije dovoljno: nije dovoljno da zakon bude napisan i da bude objavljen, ve
je potrebno da postoje jasni znaci da dolazi od volje suverena, a ne od nekog drugo.
Dakle, dovoljni znaci o autoru i njegovom ovlaenju.
Tumaenje zakona. pripada suverenu; jako je vano, zato to se priroda zakona ne
sadri u slovu zakona, nego u nameri ili znaenju, to jest u autentinom tumaenju
zakona (a to je smisao koji je zakonodavac imao u vidu). I zato je za tumaenje svih
zakona pozvana suverena vlast, a tumai zakona mogu biti samo oni koje ona postavi.

dakle, tuma zakona je sudija koga je postavila suverena vlast.

Prirodni zakoni i pozitivni zakoni

Prirodni zakoni su oni koji su zakoni od uvek, i koji su moralni zakoni, jer se sastoje u
moralnim vrlinama, kao to su pravda, pravinost, milosre,

Pozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, ve su ih zakonima uinili oni to

su imali suverenu vlast. Oni su ili pisani ili su ljudima objavljeni.

Meu pozitivnim zakonima, neki su ljudski, drugi su boanski. Meu ljudskim, jedni su
distributivni, drugi su kazneni.

1) Distributivni oni koji odreuju prava podanika, na koji nain podanici stiu i uivaju
svojinu na zemlji i dobrima, i pravo na slobodu delanja; ovi zakoni
govore svim podanicima
2) Kazneni oni koji objavljuju kakva e se kazna primeniti na onoga ko zakone
povredi.

Hobs navodi jo jedno razlikovanje zakona: na osnovne, i one koji nisu osnovni.
Osnovni zakon u svakoj dravi je onaj bez ijeg postojanja drava propada, bez kojeg
ona ne moe da opstane ( ustav). Nije osnovni zakon onaj ije ukidanje ne povlai
raspad drave, kao to su zakoni koji se tiu sporova izmeu podanik.

Uzroci slabljenja i raspada drave

glavni uzroci:
1) nedostatak apsolutne vlasti to je nuno za odranje mira i za odbranu drave
2) privatno rasuivanje o dobru i zlu, i u vezi sa tim
3) pogreno postupanje po savesti

svaki pojedinac smatra se pozvanim da izrie svoj sud o tome ta je dobro, a ta

ravo. Ovo je mogue i ispravno u isto prirodnom stanju u kojem nema graanskih
zakona. A isto tako i pod dravnom upravom u pitanjima koja nisu regulisana zakonom.
U svemu ostalom, graanski zakon je jedino merilo za dobre i rave stvari, a sudija o
tome je zakonodavac koji je uvek predstavnik drave.

Privatna rasuivanja se meu ljudima razlikuju, isto kao to se i njihove savesti razlikuju
(jer savest jednog oveka i njegovo rasuivanje su jedna ista stvar), iz ega u dravi
nastaje razdor, i drava slabi.

Zakon je, sa druge strane, javna savest, i svaki pojedinac, samim tim to ivi u dravi,
ve je pristao da njome bude voen. Inae, sa raznovrsnou kakva postoji meu
pojedinanim savestima, koje ne predstavljaju nita drugo do privatna miljenja, drava
mora da padne u razdor.

1) pretendovanje na nadahnue
opte uenje nekolovanih svetenika da se vera i svetost ne mogu doei razumom,
ve nadahnuem i ulivanjem. To onda onemoguava iznalaenje jedinstvenog
kriterijuma, ve opet padamo u greku da sebe smatramo pozvanim da budemo sudoje
o dobru i zlu, ili da takvim smatramo one privatne ljude (fizika lica) koji sami za sebe
dre da su natprirodno nadahnuti, to bi dovelo do raspadanja svake graanske
vladavine.

2) potinjavanje suverene vlasti graanskim zakonima

3) pripisivanje apsolutne svojine podanicima
4) deoba suverene vlasti
5) miljenje da u dravi ima vie od jednog suverena crkvena vlast naspram
svetovne, to opet dovodi do podele vlasti, do razdora
6) meovita vladavina razliite funkcije pripadaju razliitim telima, npr: skuptini
snabdevanje i ishtana, vlast voenja i zapovedanja jednom oveku, a mo izdavanja
razuma saglasnosti izmeu njih, ili treem telu; onda nemamo meovitu monarhiju
meovitu vlast, ve zapravo tri nezavisne frakcije, ne jednu predstavniku linost, ve tri.

Funkcija suverena
Funkcija suverena je, po prirodnom zakonu, uvek staranje o bezbednosti naroda. I to
pod bezbednou ne podrazumevajui samo golo odranje ivota, ve i ostala ivotna
zadovoljstva koja svaki pojedinac sebi pribavlja doputenom radinou, bez opasnosti ili
tete po dravu.

To se postie optim prosveivanjem naroda, kako uenjem tako i primerom, i

donoenjem i izvravanjem dobrih zakona.

I zato, kae Hobs, protivno je dunosti suverena da napusti bilo koje bitno pravo
suverenosti, jer sva ta prava predstavljaju nuna sredstva za ostvarenje ovog cilja; a ko
naputa sredstva, naputa i ciljeve. Dakle, suveren ne bi trebalo da se potinjava
graanskim zakonima, ili da se odrie vlasti vrhovnog sudstva, ili ovlaenja da vodi rat i
zakljuuje mir po sopstvenoj odluci, zatim da se odrie prava o rasuivanju o potrebama
drave, o postavljanju visokih inovnika i slubenika, itd.

Drugo, ono to je takoe vano napomenuti, suveren ne sme narod da ostavi u

neznanju, ili u pogrenom saznanju o osnovima i razlozima tih osovnih prava, jer bi
usled toga ljudi mogli lako biti zavedeni, to bi ih navelo da se suprotstave suverenoj
vlasti. Obaveza je suverena stoga da narod u tom smislu prosvetli, i on bi to trebalo da
ini prosveivanje naroda je jedna od osnovnih funkcija suverena.

Na ta se odnosi ovo prosveivanje?

najpre na to da podanike treba uiti da ne ele promenu vladavine, samo stoga to

neki drugi narod ima drugi oblik drutvenog ureenja i prosperitet. Jer, napominje Hobs,
prosperitet jednog naroda i drave ne zavisi od oblika vladavine, ve od poslunosti i
sloge podanika: odstranite ma u kojoj dravi poslunost, pa time i slogu naroda, i narod
ne samo to nee svetati, nego e uskoro i propasti.

Drugo, narod ne bi trebalo da pristaje uz popularne ljude, jer oni, ma kolika bila njihova
popularnost, su samo podanici i stoga se nikada ne mogu meriti sa suverenom, a to im
je pretenzija. Narod uvek mora da zna ko je suveren i ta to znai, i da potuje i voli
svog suverena iznad svega. Jer u tome lei njegova (narodna) vlastita bezbednost i
srea.

Zatim, narod mora da potuje zakone, i da im se pokorava, i to od srca jer se

nepravda sastoji u pokvarenosti volje, isto onako kao i u neispravnosti radnje.

Zatim, Hobsova kritika univerziteta: prosveivanje naroda zavisi sasvim od pravilnog

uenja omladine na univerzitetima, a Hobs kritikuje univerzitete stoga to njima
upravljau praznoverja svetenstva koja hukaju narod protiv suverene vlasti kraljeva.

Dalje, bezbednost naroda zahteva da se pravda podjednako deli svim slojevima naroda,
ne vodei rauna o njihovom socijalnom statusu i poloaju u drutvu tavie,
propisujui otrije kazne lanovima iz viih drutvenih stalea tim pre, jer oni imaju
mnogo manje razloga za zloin.
I, u skladu sa time, jednakost pravde zahteva i jednakost oporezivanja: jednaki porezi za
sve, ali ne u doslovnom smislu, ve u smislu jednake srazmere stvari koje ljudi troe, jer
tek u tom sluaju svaki ovek podjednako plaa za ono to koristi.

Zatim, javno milosre: drava nikoga ne sme ostaviti na cedilu ko ostane bez osnovnih
ivotnih sredstava, s tim da one koji su radno sposobni (telesno snani kae Hobs)
mora da nagna na rad; jer, drava ne sme da dozvoli besposliarenje svako ko je
sposoban da radi treba i mora da radi, i u dravi treba da postoje zakoni koji ohrabruju
rad i poslove, i to svake vrste.

to nas dovodi do najvanijeg pitanja: ta su dobri zakoni?

Pod dobrim zakonom ne razumem pravedan zakon, jer nijedan zakon ne moe da
bude nepravedan.

Ovo stoga to tek sa pojavom zakona, pojmovi pravde i nepravde dobijaju smisao; -
dakle, tek u odnosu na zakon. Drugo, zakone stvara suverena vlast, a sve to takva
vlast donese, odobrio je i prohvatio svaki pojedinac iz naroda, pa, samim tim, ne moe
biti nepravedno.

Hobs kae: sa dravnim zakonima je kao i sa pravilima igre: ono na ta su svi igrai
pristali ne moe da predstavlja nepravdu bilo prema kome od njih.

Postoje, meutim, tri kriterijuma za dobre zakone:

1) zakon mora da bude potreban

2) zakon mora da bude napravljen i donet za dobro naroda
3) zakon mora da bude jasan

i ovde je vidljiva liberalistika tendencija u Hobsovoj misli: cilj zakona nije da narod
sputaju, ve da ga pravilno usmere, tako da sam sebi ne nanosi tetu svojom
prenagljenou, ustrinom i neodmerenou, isto onako kao to ograde kraj puta nisu
napravljene zato da putnike zaustavljaju, ve da bi putnici, pomou njih, mogli da se
dre svoga puta.

I zato, zakon koji nije potreban, nije ni dobar, poto mu nedostaje pravi cilj zakona.

A pravi cilj zakona je dobro naroda. Hobs napominje: moglo bi se misliti da je jedan
zakon dobar ako je na korist suverenu. Ali ovo nije tano. Jer, ne mogu se odvojiti dobro
naroda i dobro suverena: slab je suveren onaj koji ima slabe podanike, i slab je narod
onaj iji suveren nema dovoljno moi da narodom po svojoj volji upravlja. Nepotrebni
zakoni, koji nisu napravljeni za dobro naroda, su naprave za dobijanje novca koje su
suvine tamo gde je pravo suverene vlasti priznato, a tamo gde ono nije priznato, -
nedovoljne za odbranu naroda.

Jasnost zakona. se ne sastoji toliko u jezikoj formulaciji zakona, koliko u

objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet. To je smisao zakona. Dakle,
jasan zakon je onaj koji jasno objavljuje zakonodavev smisao, odn. kojem su razlozi i
motivi jasno precizirani, a, to se tie samog teksta zakona, on treba da je sainjen to
krae mogue, i sa to je mogue ispravnijim izrazima; jer, ukoliko je vie rei u
zakonskom tekstu, utoliko je vie nejasnosti.

Dilema zatvorenika

Preuzeta je iz teorije igara, i odnosi se na problem racionalnosti u odluivanju. Problem

se sastoji u sledeem: ono to je najracionalnije za pojedinca, nije najracionalnije, odn.
najbolje reenje za grupu. To jest, dilema zatvorenika pokazuje da se pojedinani
interesi individua i interesi grupe ne poklapaju, te da onda kada individua dela shodno
onome to je najracionalnije u odnosu na njen lini interes, to se uglavnom pokazuje
loim za grupu.

Primer je sledei: dva prestupnika su uhapena, ali nema dovoljno dokaza da se oni
optue. Smeteni su u odvojene elije i ponuen im je sledei izbor: ako optue onog
drugog, onaj ko je optuio, biva puten na slobodu, dok optueni dobija maksimalnu
kaznu, to iznosi 20 godina zatvora. U sluaju da ne sarauje sa policijom, a njegov
sauesnik sarauje, sauesnik e biti puten na slobodu, a o dobija maksimalnu kaznu
od 20 godina zatvora. Ukoliko obojica sarauju sa policijom i priznaju zloin, dobie po
10 godina zatvora; a ukoliko obojica ute, zbog nedostatka dokaza, policija e moi da
im dodeli maksimalno jednu godinu zatvora, zbog posedovanja nelegalnog oruja.

Svaki od optuenika, shodno principu onoga to je najracionalnije, a to je: ta je za

njega najbolje, rasuivae na sledei nain: (pritom ne znajui kako e onaj drugi
odluiti): ako on prizna, a ja ne onda njega oslobaaju, a ja dobijam 20 godina ako ne
priznam, a 10 ako priznam; - bolje mi je da priznam; a ako on ne prizna, a ja priznam
mene oslobaaju; sa druge strane, ako on prizna a ja ne priznam dobijam 20 godina; -
bolje mi je da priznam. Bilo kako bilo, u oba sluaja je racionalnije priznati.

Problem je u tome to e i drugi prestupnik rezonovati na isti nain. to znai da e

obojica priznati, i dobiti po 10 godina, to je protivno onome to je najbolje za njih. Jer,
da su postupili iracionalno u odnosu na svoj sopstveni interes, da su obojica utali, dobili
bi po godinu dana, to je svakako bolje nego 10 godina.

Dakle, najracionalniji izbor za svakog pojedinano pokazao se kao ne tako dobro

reenje za njih obojicu.

I to je sutina dileme zatvorenika: ono to je najracionalnije za jednog, nije najbolje za

obojicu.

To je ujedno i sutina Hobsove koncepcije i dileme prirodnog stanja. U prirodnom

stanju, poto su svi jednaki, od te jednakosti u sposobnostima nastaje jednakost da
emo postii svoje ciljeve. I stoga, ako dva oveka ele istu stvar, koju opet ne mogu
uivati obojica, onda oni postaju neprijatelji, i na putu ka svome cilju, koji je uglavnom
njihovo samoodranje, a nekad samo i zadovoljstvo, nastoje da jedan drugog unite ili
potine.

I otuda, tamo gde napada nema ni od ega drugog da strahuje do samo od moi
drugog oveka, ako pojedinac sadi, seje, gradi ili priteava kakvo zgodno prebivalite,
takav pojedinac moe lako da oekuje da drugi naiu, pripremljeni tako to su ujedinili
svoje snage, da mu sve to oduzmu i lie ga ne samo plodova njegovog truda, nego i
ivota ili slobode A da se obezbedi od toga zaziranja od drugih, ovek nema nikakav
drugi tako razuman nain kao da on prvi udari.

to to individua prva napada u prirodnom stanju, da bi predupredila da bude

napadnuta, analogna je razmiljanju i situaciji iz dileme zatvorenika: jedan zatvorenik
izdaje drugog da bi proao bolje.

Meutim, ta je rezultat ovakvog razmiljanja? upravo prirodno stanje kao rat svih
protiv sviju. Nepodnoljivo stanje za ivot i egzistenciju, gde nita vie nije sigurno, gde
vladaju samo strah i neizvesnost; a ljudski ivot je zverski, skotski i kratak.

Isto je i sa potovanjem sporazuma. Sporazumi nemaju nikakvu snagu u prirodnom

stanju, jer nema nikakve garancije da e oni biti ispotovani. Hobs kae: ja se odriem
svog prirodnog prava na sve, ali samo pod uslovom da i ti, odnosno drugi tako uine.
Bez ovoga, nema nikakvog smisla odricati se svog prirodnog prava da se u
samoodranju titim svim moguim sredstvima, jer to bi bilo isto to i nainiti sebe
plenom, a svakom je njegov ivot najvia vrednost.

U prirodnom stanju, mogue je da se pojedinac odrekne svojih prava prividno,

iskoristivi to kao dobar nain za prevaru, jer su u prirodnom stanju prevara i sila
najvee vrline. tavie, u prirodnom stanju, gde se svako bori protiv svakog za svoj ivot
i odranje, to i jeste najracionalniji izbor.

Po tome dilema zatvorenika i jeste najbolji model, matrica za opis prirodnog stanja.
Hobs ak i kae da u prirodnom stanju, svaki pojedinac ima pravo da se razumom
koristi u odluivanju koja sredstva su najpodesnija za ostvarenje njegovih ciljeva,
ukljuujui ak i pravo na ubistvo.

Jedini nain da se iz prirodnog stanja izae, jeste da se ustanovi apsolutna suverena

vlast, odnosno, u kontekstu dileme zatvorenika, takav faktor, autoritet koji bi bio izvan
igre, i budui izvan nje, mogao bi da ostvari red meu igraima. Takoe, on bi morao
da raspolae neogranienom moi, jer to je jedini nain da se ustanovi najbolje mogue
stanje za celu grupu, za sve igrae. Tako to e njihov pojedinani interes biti podreen
interesu grupe, a interes grupe bie poveren u ruke vladaru.

Analogija sa teorijom igara: mafijaka organizacija

Isto kao u ovom primeru, interes grupe nametnut je interesu pojedinca, ali to se onda
pokazuje kao najbolje mogue reenje za samog pojedinca. Jer nasuprot rata svih protiv
sviju, gde pojedinac ivi u stalnom strahu i neizvesnosti povodom svog ivota, u
graanskom stanju, on po cenu odricanja od svog prirodnog prava uiva mir i
sigurnost svoje linosti.

O tome se brine i to mu garantuje drava, odnosno suverena vlast, koja ima dovoljnu
mo i snagu da mu to i obezbedi. A garant je njen prinudni aparat.

Dakle, ustanovljenje drave, graanskog stanja i apsolutno suverene vlasti je nain da

se izae iz ove igre, koju svi pojedinci igraju u prirodnom stanju, i koju Hobs karakterie
kao najgore mogue stanje za svakoga. Njegova preporuka je da se ta igra uopte ne
igra.

Tomas Hobs Levijatan

Aristotel: Postoje prirodne razlike meu ljudima (u inteligenciji sposobnostima).

Teorija o prirodnoj subordinaciji prema kojoj mi inteligentni i sposobniji treba da

vladaju, a ostali da se pokoravaju.

Hobs: Svi ljudi su po prirodi jednaki, a nejednakost je drutveno uslovljena, jer samo
unutar drutva (politike zajednice) moe biti nejednakosti. Svi ljudi su poprirodi jednako
i to kako u pogledu telesnih, tako i u pogledu duhovnih sposobnosti (razlika izmeu dva
oveka nije tako velika da bi prvi ovek na osnovu nje mogao da zahteva neku korist u
odnosu na drugog, a da drugi isto tako ne pretenduje na nju). To da su svi ljudi po
prirodi jednaki treba shvatiti polazei iz bitne perspektive iz koje Hobs posmatra oveka
iz perspektive moi (kao jednake u snazi); tanije: u ovekovoj moi da za sebe
pribavi ono to eli, i u tome se izbori sa ostalim pojedincima.

oveka ne odreuje razum nego:

(1) Nagon za samoodranjem je osnovni i najjai nagon. ivot je najvea vrednost za
oveka, kojoj su sve druge vrednosti podreene.

Iako je drava kao levijatan smrtni bog ili zver stvorena je da bi se ljudske strasti
izkontrolisale (da se ljudi ne bi meusobno istrebili, ljudski ivot i dalje ostaje najvea
vrednost). I to e biti jedini sluaj kada e podaniku biti dozvoljeno da otkae svoju
poslunost suverenoj vlasti (koja inae ima apsolutni suverenitet po svim drugim
pitanjima).
Dakle, u odbranu svog ivota oveku su dozvoljena sva sredstva, pa ak i da ubije
drugo ljudsko bie. Da bi zatitio svoj ivot ovek moe sve: to je njegovo prirodno
pravo. ovekov nain ivota bitno odreuje: (a) prirodno pravo, i (b) nagon ili sklonost.

(2) Nagon za stalnim gomilanjem moi

Hobsovo shvatanje oveka je suprotno od Lokovog i Kantovog po njima ovek je

razumno bie (prirodno pravo se bazira na razumu). I tu dolazi do izraaja razlika
izmeu toga kako Hobs gleda na oveka, a kako ostali predstavnici prirodno pravnih
teorija. Lok i Kant smatraju da je ovek razumno bie, a prirodno pravo, ivot, sloboda,
jednakost baziraju se na razumu. Kod Hobsa je to sasvim drugaije: ljudi su po prirodi
jednaki, ali ne zato to imaju razum, ve zbog svoje afektivne i strasne prirode i svoje
tenje ka njenoj realizaciji, kao i zbog ravnotee u snazi ili sposobnosti kad je ta
realizacija u pitanju.
Njega vode njegove elje, i zato je ljudski ivot neprestani put od jedne elje ka drugoj.
Ispunjenje jedne elje ima vrednost samo u odnosu na sledeu elju. elja vodi elji i
tako bez kraja. ovekova srea je mogunost da ostvari sve svoje elje i zato mu je
potrebna mo. Zato ovek po prirodi tei moi i nepreza ni od ega da bi do nje doao.
ovek je sebino i egoistino bie koje brine jedino o svojoj srei i njenoj realizaciji,
pored toga, ovek je bie po prirodi sklono takmienju, jer ljudi ne samo da tee moi,
nego se u tom svojoj teinji i realizaciji i takmie. Jer za ljude mo nije samo gola fizika
snaga, ve je mo i slava, ast, mudrost, tj. sve ono to moe da osigura sreu. Zbog
svega ovoga neminovno je da pojedinci dou u sukob. Ako dva oveka ele istu stvar
koju ne mogu obojica uivati oni postaj neprijatelji i na putu ka svom cilju (ili
samoodranje ili zadovoljstvo) nastoje da jedan drugog unite ili potine.

Prirodno stanje
Sve teorije drutvenog ugovora (Hobsova, Lokova, Kantova) polaze od hipotetikog
prirodnog stanja iz kojeg se izlazi sklapanjem drutvenog ugovora na osnovu kojeg se
valst i odgovornost pojedinca prebacuje u ruke suverena.

Graansko stanje: (a) postoje zakoni i vlada koja garantuje njihovo izvrenje, (b) postoji
zakonodavna, sudska i izvrna vlast, (c) postoji posebno politiko telo izabrano voljom
veine. este su nedoumice u vezi s tim da li je prirodno stanje prethodilo graanskom
stanju, tj. da li je u istoriji ikada postojalo jedno totalno prirodno stanje iz kojeg se uz
saglasnost veine prelo u graansko stanje. Ali, kod Hobsa o tome nije re, ve o tome
da su ljudi uvek u prirodnom stanju tamo gde nema drave. E u tom smislu (logikom)
prirodno stanje prethodi graanskom stanju.
Suprotnost izmeu antike politike terije i Hobsa

Antike politike teorije: Nema oveka bez i nezavisno od polisa. Aristotel: ovek je
"zoon politikoon". Onaj kome za sreu nije potrebna drava je zver ili Bog. Re individua
je nepojmljiva u antici.

Suprotno od antike politike teorije Hobs smatra da je prirodno stanje stanje u kojem
individue egzistiraju posebno (svaka za sebe) kao individue koje su van politike
zajednice i kao takve zasebno se bore za sopstveni opstanak.
Prirodno stanje je rat svih protiv svih (bellum omnium conkta omnes), gde je ovek
ovek vuk (homo homini lupus) najgore stanje i najgora mogua opcija za oveka.
ovek je samoivo i egoistino bie koje se po prirodi rukovodi svojim nagonima i
eljama ne birajui sredstva da ih ostvari.

U ljudskoj prirodi nalazimo tri uzroka svae:

(1) takmienje navodi ljude da napadaju druge radi dobiti;

(2) podozrivost radi bezbednosti,

(3) slava radi sticanja ugleda.

Zbog ove tri osobine svi ljudi se nalaze u ratu. To je stanje konstantne napetosti.
Prirodno stanje nije stanje aktualnog rata, ve stalne spremnosti na rat, iekivanje rata.
Rat nije samo borba (stvarna borba), ve spremnost za borbu (kao to priroda
nevremena ne lei u jednom pljusku ili dva pljuska kie ve u tendenciji ka takvim
pljuskovim u toku nekoliko dana). Jedini ratio koji preostaje i koji dovodi do otpoinjanja
rata je: napadni prvi da ne bi bio napadnut; otmi da ti ne bi bilo oteto; ubij da ne bi bio
ubijen.

U prirodnom stanju ovek ide za svojim nagonima i ne bira sredstva; svaki ovek je
neprijatelj svakom oveku; svi ive u konstantnom optem strahu od otimaine i nasilne
smrti; nema nieg izvesnog i trajnog, ni rezultata rada, ni poslova, ni kulture; ne moe
da se razvije civilizacija, ak ni da se zane, jer civilizacija zahteva organizaciju. Ne
postoje ni pravda (pravda i nepravda nisu date od prirode), ni pravo, ni svojina (ljudi
poseduju stvari onoliko koliko mogu da ih zadre od napada, a u odbrani ili napadu du
im dozvoljena sva mogua sredstva, ak i da ubiju).

Dve osnovne vrline su sila i prevara. U prirodnom stanju pojedinci nee uspeti: (a) da
zadovolje svoje tenje i ambicije, (b) da ouvaju ono najelementarnije goli ivot.
ovekov ivot je usamljen, siromaan, opasan, skotski, kratak. Krajnji rezultat prirodnog
stanja je potpuno meusobno istrebljenje svih i to je ono to ljude navodi da istupe iz
prirodnog stanja i drutvenim ugovorom uu u politiku zajednicu.

Na ovaj korak ljude navode: (a) strasti, koje oveka navode na mir strah od smrti, elja
za stvarima koje ivot ine udobnim, nada da radom mogu da ih dobiju; (b) razum, koji
sugerie, savetuje pogodne mirovne klauzule koje nisu nita drugo do prirodni zakoni sa
kojima ljudi mogu da se saglase. Ipak Hobs je na racionalnom pravcu politikog
miljenja, jer strasti ne odluuju ve nagone, ali da shvati moe samo razum.

Poglavlje XIV razlika izmeu jus naturalis i lex naturalis

jus naturalis prirodno pravo

Sloboda oveka da se sopstvenim moima slui onako kako sam eli za odravanje
sopstvenog ivota. Sloboda da ini sve to smatra (po svom razumu i rasuivanju)
najpogodnijim sredstvom za tu svrhu.

lex naturalis prirodni zakon

Je izvestan propis ili opte pravilo razuma koje oveku zabranjuje da ini ono to bi
unitilo ivot ili oduzelo sredstva za odravanje ivota, i da proputa ono ime bi ivot
mogao najbolje da se odri.

Razlika (jus lex) je razlika izmeu slobode, s jedne strane, i obaveze, s druge strane.
Prirodno pravo je sloboda da se neto uradi prirodno pravo odrava oveka u
prirodnom stanju, a prirodni zakon je nareenje ili obaveza prirodni zakon (zakon
razma) ga iz prirodnog stanja izvodi.

Prirodno pravo se odnosi na prirodno stanje u kojem svaki ovek ima od prirode pravo
na sve (pri tom ima pravo da se slui svim moguim sredstvima). Prirodno pravo je u
maksimi da je sve dozvoljeno, ak i ubistvo.

Prirodni zakon je zapovest ili opte pravilo razuma koje nalae da svaki ovek treba da
tei za mirom sve dotle dok se nada da ga moe postii, a kada ne moe da ga dobije
moe traiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata.

Prvi deo tog pravila sadri prvi i osnovni zakon prirode teiti miru i odravati mir. Drugi
deo tog pravila sadri najvie prirodno pravo, a to je braniti se svim moguim
sredstvima.
Razum i priroda su sjedinjeni u prvom zakonu i predstavljaju prvi korak na put prelaska
u graansko stanje. Iz prvog osnovnog zakona prirode izvodi se drugi osnovni prirodni
zakon: da je ovek spreman, ako su i drugi isto tako spremni (u cilju mira i sopstvene
odbrane) da napusti prirodno pravo na sve stvari, i da se zadovolji sa onoliko slobode
prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima u odnosu na sebe prizna
to je princip, naelo drutvenog ugovora. Jer dokle god svki ovek zadrava svoje
prirodno pravo da ini sve to mu je volja, sve dotle e ljudi biti u stanju rata. Nuno je
da svi pojedinci istovremeno izvre prenos prava, jer koliko je pojedinac voljan da se
odrekne ili lii svog prirodnog prava, a drugi nisu, on nema nikakvog razloga da to uini
jer bi to znailo postati plenom, na ta ni jedan ovek nije obavezan. U pitanju je zakon:
nemoj da ini drugima ono to ne eli da tebi ine.

Radi ouvanja ivota (prema naelu mira) pojedinci se odriu dela prirodnog prava na
sve, i sklapaju ugovor kojim svoje pravo prenose na jednu linost (suverena) ili grupu
ljudi (skuptina), tj. jedno politiko telo to je sutina drutvenog ugovora kojim se
stvara drava. Politiko telo koje je njihov predstavnik odraava njihovu volju (odluka
ovog tela je isto kao voljna odluka svake individue). Suveren, koji je nosilac njihovih
linosti, tj. njihov predstavnik, je obavezan da (1) obezbedi mir, sigurnost i zatitu
podanicima, i (2) omogui sredstva za valjan i udoban ivot.

Mnotvo ljudi sjedinjeno u jednoj linosti je drava. To je postanak onog velikog

Levijathana, onog smrtnog boga, kome dugujemo svoj mir i svoju odbranu. Posle ovog
prenoenja prava na suverena dunost svih podanika je da mu se (a) apsolutno
besprekorno pokoravaju, i (b) da ne kre zakone ustanovljene drutvenim ugovorom
(to bi predstavljalo nepravo i povredu tueg prava. Povreda tueg prava, posle
sklapanja drutvenog ugovora, predstavlja apsurd, jer je voljno ponitenje neega to je
ovek u poetku voljno uinio. (Najpre je voljno sklopio drutveni ugovor, da bi ga potom
voljno prekrio u tome lei apsurd). Jer ugovor znai uzajamno prenoenje prava.

Koja je svrha sklapanja drutvenog ugovora? Kad se ovek odrie svog prava ili ga na
nekog prenosi on to ini zato to u naknadu dobija neko pravo koje se na njega prenosi,
ili zato to se nada da e time dobiti neko drugo dobro. Svrha odricanja i prenoenja
prava na suverena je bezbednost pojedinca, i to ne samo njegovog golog ivota, ve i
eventualne udobnosti i srenog ivota. U tom smislu, suverena svast deluje kao garant
da se pojedincu nee nita dogoditi i da e moi da ostvari ono to eli. Zatoo
suverenitet vlasti mora biti apsolutan.

Napomena: Nisu sva prava otuiva. Posotje neka prava kojih se pojedinac ne moe
odrei, niti ih moe preneti. Npr. ovek ne moe napustiti pravo da se odupre onima koji
ga napadaju da bi mu oduzeli ivot (pravo na odbranu od napada na ivot i slobodu), niti
se moe odrei prava da se brani od onoga ko pokuava da ga lii slobode ili da ga na
bilo koji nain povredi, niti se moe naterati da svedoi protiv sebe, niti da sam sebe
optui.
Neotuiva prava: Jer je najvie pravo oveka njegovo pravo na ivot i njega se ovek ne
moe liiti. Neotuiva prava su: (1) na odbranu, (2) na ivot, (3) na slobodu.

Na koji nain e uspostavljena vlast vriti regulaciju mira i pravde u politikoj zajednici?
"Sporazumi bez maa su samo rei." Prinudnim aparatom milicija i vojska.
U prirodnom stanju svaki sporazum je bez vrednosti, jer tu vladaju takmienje,
podozrivost, slava. Meutim, ako su oba ugovaraa potinjena jednoj zajednikoj valsti
koja ima mo prinude, onda sporazum nije bez vrednosti. Vezanost reima je slaba da
bi zauzdala ljudske strasti, ambiciju, bes, i drugo. Ako nema straha od neke sile koja
moe da izvri prinudu (to nije mogue u prirodnom stanju u kojem su svi ljudi jednaki).
Odatle Hobs dedukuje i pojam pravde to je trei prirodni zakon: da ljudi ispunjavaju
sklopljene sporazume.
Suprotno od toga, neispunjavati i kriti sporazume je nepravedno. Ali pre nego to ovi
pojmovi zaive mora postojati izvesna mo prinude koja e, s jedne strane, da primora
ljude na ispunjavanje sporazuma, a s druge strane, da obezbedi svojinu koju ljudi
(uzajamnim ugovorom) stiu, kao naknadu za opte pravo koje naputaju. A takve moi,
kao to je mo prinude, nema pre stvaranja drave. Suverena vlast prinuda drava
svojina pravda. Gde nije uspostavljena suverena vlast koja vri prinudu, tj. gde
nema drave, nema ni svojine (jer svi imaju pravo na sve) nema ni pravde. A priroda
pravde je odravanje sporazuma. Vaenje sporazuma poinje tek sa uspostavljanjem
dravne vlasti koja ima mo da primora ljude da se pridravaju sporazma.

Pojam pravde (kritika Aristotela)

Komutativna pravda (slino aritmetikoj proporcionalnosti) se sastoji u jednakoj

vrednosti onih stvari o kojima je sklopljen drutveni ugovor i meri se prema apetitu
ugovaraa. Pravedna vrednost je ona koju su oni spremni da daju. Komutativna pravda
je pravda ugovaraa: ispotovati sporazum ili ugovor: prilikom kupovine i prodaje,
davaoca i uzimaoca pod zakup (na zajam), prilikom trampe ili razmene, i druge vrste
ugovora.
Distributivna pravda (alino geometrijskoj proporciji) je dodeljivanje jednake koristi
ljudima koji imaju podjednake zasluge. Distributivna pravda je pravda arbitra akt kojim
se definie ta je pravedno. Stranke koje su arbitra izabrale imaju u njega poverenje, pa
ako on to poverenje opravda onda se kae da je svakome dodelio ono to mu pripada.
Ovo su prirodni zakoni. Svi prirodni zakoni (19) dedukuju se jedan iz drugog i mogu se
saeti u prost rezime: ne ini drugome to ne eli da tebi bude uinjeno. U prirodnom
stanju ovi drugi nemaju obavezujuu snagu, ve predstavljaju obine savete razuma (a
zakon u pravom smislu zapoveda, nareuje).
Hobs: Prirodni zakoni su nepromenljivi, veiti; nuni za odravanje mira, tj. ivota; nuni
za graansko stanje; njihovo poznavanje predstavlja istinsku i jedinu moralnu filozofiju
(jer se na osnovu njih dobro i zlo razlikuje). U prirodnom stanju nema razlikovanja dobra
i zla, jer je u njemu sve dozvoljeno i nema razlike izmeu dobrih i loih elja (nagona),
nego su svi nagoni isti. Tek sa graanskim stanjem (drava) uspostavlja se razlika dobro
ravo i nastaju moralni principi. Bez drave nema pravde i nepravde, nema morala.

XVII Drava
Cilj drave je obezbeivanje sigurnosti, tj. istupanje iz prirodnog stanja graanskog rata.
Drava daje snagu prirodnim zakonima, tj. ona je sila kojim se oni sprovode. Kako?
Prinudnim aparatom, silom, zbog ljudske afektivne prirode. "Sporazumi bez maa samo
su rei." Drava se brine za dobro pojedinca pomou dva sredstva: (a) prinudni aparat,
(b) apsolutni suverenitet.

Apsolutni suverenitet vlasti

(1) Jednom sklopljen drutveni ugovor podrazumeva da se kasnije ne moe sklapati

drugi.
(2) Ne moe se menjati ni oblik vladavine.
(3) Ne moe se menjati suveren, njegova vlast je apsoltna.
To znai da nijedan podanik nema pravo pobune protiv te vlasti niti ruenje.
(4) Ne postojanje prava na pobunu jednom uspostavljena vlast, ako uspeno vri
svoju funkciju (kljuni uslov), ne moe se ni na koji nain promeniti (pa ni silom). Tu
izmeu ostalog, dolazi do izraaja uloga prindnog aparata: on mora biti tolike snage, da
predupredi mogue pobune ili, ako do njih ve doe, da ih uspeno ugui (slino Kantu).
Osobine suvereniteta: neposredno slede iz drutvenog ugovora.
(5) Nepostojanje mogunosti za tubu rptiv postupaka suverena.
(6) Nepostojanje mogunosti da suveren za svoje postupke bude kanjen (jer njenu
pripada apsolutno pravo odluivanja o tome ta je najbolje za dravu, podanike).
(7) Vladar ustanovljava pravo na svojinu tako to po svojoj proceni deli zemlju i dobra
podanicima tako se omoguava koncept pravinosti, jer ga nema pre i nezavisno od
svojine. Svaki podanik postaje vlasnik svoje svojine, odnosno ima apsolutno pravo i mo
u odnosu na sve duge podanike, izuzev u odnosu na suverena. Odnosno, vladar je
suvereni vlasnik sve svojine; on ima pravo prvenstva u odnosu na svojinu i apsolutno
pravo da raspolae svojinom onako kako smatra da je u najboljem interesu za
ostvarenje tog cilja.
(8) Vladaru pripada i vrenje pravosua i reavanje sporova. Suveren postavlja sudije i
sve presude se donose u njegovo ime.
(9) Suverenu pripada pravo zapoinjanja rata i zakljuivanja mira.
(10) On je vrhovni komandant vojske.

Sva ova prava jesu nedeljiva i neotuiva. Nema odvajanja izmeu zakonodavne, sudske
i izvrne vlasti, jer bi to odvajanje tetilo dravi i miru (svaka podela znai razdor, rat).
Takoe, ova prava su neprenosiva: suveren ih ne moe preneti (abdicirati) a da se time
direktno ne narui suverena vlast.

Poglavlje XIX

Prema Hobsu postoje samo tri oblika dravnog ureenja, a sva ostala se svode na njih.
(1) Monarhija suverena vlast pripada jednom lanu
(2) Demokratija skup svih onih koji hoe da se udrue
(3) Aristokratija zbor samo jednog dela.

Realno najbolji oblik vladavine je monarhija. Razlozi:

(a) Pored opteg interesa uvek je prisutan i lini. Ma ko da je nosilac linosti naroda on
je ujedno nosilac i svoje sopstvene linosti. To znai da e uvek gledati da ostvari i svoje
lino dobro i dobro svoje porodice i prijatelja. Ako se desi da se javni i privatni interes
sukobe, on e dati prednost privatnom interesu zato to su obino ljudske strasti jae od
razuma. Zato je bolje da dravom upravlja jedan ovek (jer je tu vea ansa da se javni i
privatni interesi poklapaju). Ni jedan kralj ne moe biti bogat, ni slavan, ni bezbedan,
ako su njegovi podanici siromani ili dostojni prezira. Demokratiji i aristokratiji ovakvo
stanje vie ide u prilog.
(b) Odluke monarha nisu izloene nikakvoj nestalnosti, izuzev nestalnosti ljudske
prirode. (U skuptini postoji i nestalnostu usled broja: odsustvo ili prisustvo nekolicine
moe bitno uticati na promenu odluke.)
(c) Monarh ne moe da bude u nesaglasnosti sa samim sobom iz zavisti ili interesa
(skuptina moe).
(d) Oni koji provlae svoje interese uz interese monarha su malobrojni (roaci, prijatelji),
za razliku od skuptine vie poslanika, vie roaka i prijatelja.
Zamerke monarhiji: Kad vlast prirpadne maloletnom detetu, pa se onda regenti i tutori
gloe oko vlasti. Pravo naslea pripada iskljuivo sadanjem monarhu (ako se ovo
pravo prepusti mnotvu sledi stanje rata).

Poglavlje XX

Do suverene vlasti moe se doi na dva naina: (1) prirodnom silom politika
zajednica je steena, i tu je najea despotska vlast podanici sklapaju ugovor ne
izmeu sebe ve sa vladarom iz straha od smrti ili od ropstva; (2) sporazumom
politika zajednica je ustanovljena. Ali i u steenoj ili ustanovljenoj dravi prava
suverena su identina.

Poglavlje XXI sloboda podanika i graanski zakoni

Sloboda je odsustvo prepreke. Sloboda podanika se sastoji u onome to nije regulisano

zakonom podanici postupaju po svom razumu i prema svojoj koristi. Bezgranina
sloboda je sloboda vladara, ne podanika (vladara ne vezuje ni jedan zakon). Zakoni koji
njega vezuju su prirodni zakoni naela razuma. Meutim, ak i njih moe da prekri, i
u tom sluaju vladar ne snosi odgovornost ni prema jednom od podanika, ve jedino
prema Bogu. On ne snosi odgovornost prema podanicima zato to su se sklapanjem
drutvenog ugovora podanici sporazmeli i pristali na sve odluke i akte vladara.
Suvereni vladar je izabran za predstavnika naroda i u njegovoj linosti je oliena volja
naroda, to znai: sve to on odlui to je kao da je narod odluio.
Meutim, postoje izvesni sluajevi kada podanici imaju pravo da odbiju da se povinuju
naredbi suverene vlasti. Izuzetak je: ako se zahteva neto protivno miru, tj. cilju
stvaranja zajednice i razloga sporazuma (da podanik ubije sebe, svedoi protiv sebe,
pravo da odbije odlazak u vojsku, tj. rat ukoliko je razlog tog odbijanja opravdan, npr.
straljivost). Podanici su obavezni na poslunost suverenu samo dok traje mo kojom je
on u stanju da ih zatiti. Posle toga njihova obaveza poslunosti nestaje.

Poglavlje XXVI graanski zakoni

Prava sloboda nije u filozofskom, ve u pravnom smislu mogua je tek u odnosu na

graanske zakone. Tek sa uvoenjem graanskih zakona moemo govoriti o pravdi i
nepravdi. Graanski zakoni su oni zakoni koje su ljudi duni da potuju, ne zato to su
lanovi ove ili one drave posebno, nego zato to su lanovi drave. Graanskih zakona
nema pre i nezavisno od drave.
Zakone izdaje samo drava, a zakonodavac je samo suveren. Drava je ta koja donosi
zakone, ali samo preko predstavnika, tj. suverena. Drava propisuje pravila u vidu
zapovesti: usmeno, pismeno, dovoljni znacima kojima se volja izraava da bismo
pomou njih razlikovali ta je pravo a ta nepravo. Suveren nije potinjen graanskim
zakonima, on je iznad njih.
Prirodni zakoni nisu zakoni nego osobine koje ljude ine podobnim za mir i poslunost.
Ali ovi zakoni su pravila razuma ili pravila savesti i ona nemaju obavezujuu snagu (jer
zakon zapoveda, nareuje), ve ostaju na nivou savesti. Hobs navodi 19 ovih zakona,
meu kojima su prvi fundamentalni prirodni zakon, drugi prirodni zakon, trei prirodni
zakon naelo pravednosti, naelo milosra, zahvalnosti, skromnosti, itd. Svi prirodni
zakoni postaju graanski zakoni prelaskom u graansko stanje, tj. stvaranjem drave.

Razlika izmeu prirodnih i graanskih zakona

Graanski zakoni su pismeno izloeni i objavljeni, oni su manifestacija volje. A prirodni

zakoni su nepisani zakoni, neobjavljeni (ne mogu se saznati nikako drugaije nego
razumom), to su pravila razuma i moralne vrline. (Tuma zakona je sudija koga
postavlja suverena vlast.)
Zahvaljujui graanskim zakonima omogueni su koncepti pravde i morala. U prirodnom
stanju je sve dozvoljeno (nita nije zabranjeno); a tamo gde ne postoji nikakva zabrana
(vlast, niti prinidni aparat) ne moe biti ni pojma o tome ta je zlo ili nepravda. U
prirodnom stanju sve je dozvoljeno samo ako slui svrsi samoodranja i gomilanja moi;
nema razlike izmeu dobrih i loih elja (nagona), nego su svi zakoni isti, nema razlike
izmeu dobra i zla. Prirodni zakoni su zakoni od uvek, to su moralni zakoni, moralne
vrline (pravda, milosre).
Graanske ili pozitivne zakone stvorili su suvereni i oni su pisani i ljudima objavljeni.
Pozitivni zakoni se dele na ljudske i boanske; ljudski se dalje dele na distributivne i
kaznene. Kazneni su oni koji objavljuju kakva e se kazna primeniti na onoga ko povredi
zakone, a distributivni oni koji odreuju prava podanika, na koji nain podanici stiu i
uivaju svojinu na zemlji i dobrima, i pravo na slobodu delanja ovi zakoni govore svim
podanicima.
Hobs navodi jo jednu razliku neu zakonima: na one koji su osnovni (oni bez ijeg
postojanja drava propada, ustav) i one koji nisu osnovni (tiu se sporova meu
podanicima).

Kriterijumi valjanosti zakona

(1) zakon mora da bude potreban
(2) donet za dobro naroda
(3) zakon mora da bude jasan (ne u jezikoj formulaciji zakona, nego u
objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet)

Cilj zakona nije da narod sputaju (liberalistika tendencija), ve da ga pravilno usmere,

tako da sam sebi ne nanosi tetu (svojom prenagljenou, estinom, neodmerenou).
Slino kao to ograde kraj puta nisu napravljene zato da putnike zaustavljaju, ve da bi
putnici pomou njih mogli da se dre svog puta. Pravi cilj zakona je dobro naroda, a ne
dobro suverena (ne mogu se odvojiti). Jasnost zakona ne sastoji se u formulaciji zakona
(to krai tekst zakona), koliko u objavljivanju razloga i motiva zbog kojih je zakon donet.
To je smisao zakona.ta su dobri zakoni? Ne pravedni zakoni, jer nijedan zakon ne
moe da bude nepravedan. Tek sa pojavom zakona pojmovi pravedno i nepravedno
dobijaju smisao, tek u odnosu na zakon. Zakone stvara suverena vlast, a sve to takva
vlast donese odobrio je i prihvatio svaki pojedinac iz naroda, samim tim ne moe biti
nepravedno.
Sa dravnim zakonima je slino kao i sa pravilima igre: ono na ta su svi igrai pristali
ne moe da predstavlja nepravdu prema bilo kome od njih.

Uzroci propasti drave

(1) Manjak apsolutizma vlasti.

(2) Privatno rasuivanje o dobru i zlu.

(3) Pogreno postpanje po savesti = greh, tj. sve ono to ovek ini protivno svojoj
savesti.

Privatno rasuivanje se meu ljudima razlikuje, kao i njihove savesti. Savest koja je
druga strana zakona je javna savest. Svaki pojedinac, samim tim to ivi u dravi, ve je
pristao da njome bude voen. Pojedinane savesti su raznovrsne, pa drava mora da
padne u propast.

(4) Potinjavanje sverene vlasti graninim zakonima.

Vlast je nuno iznad zakona, u suprotnom drava ne moe biti stabilna. Jer ako se
vladar povinuje zakonima to znai ograniavanje njegove snage, pa zato ne moe da
odri mir i stabilnost drave. Da bi u dravi vladali red i mir neophodno je da vladar ima
to pravo da ide nasuprot zakonima, ukoliko proceni da je to neophodno, jer to je ono to
je dogovoreno drutvenim ugovorom: svi se odriu prirodnog prava (pokoravaju se
zakonima), prenosei ga na vladara koji jedini ima to prirodn pravo da uini sve to je po
njegovom sudu potrebno za bezbednost graana. Zato on ne sme da bude vezan
zakonom.

(5) Pripisivanje apsolutne svojine podanicima

(6) Deoba suverene vlasti i meovita vladavina.

Miljenje da razliite funkcije vlasti pripadaj razliitim telima (npr. skuptini snbdevanje i
ishrana, vlast voenja i zapovedanja jednom oveku, a mo izdavanja razuma
saglasnosti izmeu njih ili treem telu. Nemamo meovitu monarhiju i meovitu vlast,
ve zapravo tri nezavisne frakcije, ne jednu predstavniku linost, ve tri.

Nedeljivost suverene vlasti, jer svaka deoba dovodi do razdora, i neprenosivost

suvereniteta suveren ni na jedan nain, pa ni nasleem, ne moe da prenese delove
svoje vlasti drgim telima jer je to isto to i deoba vlasti to su osnovne osobine
suvereniteta.

Poglavlje XXX funkcija suverena

Funkcija suverena je uvek staranje o bezbednosti naroda, ne samo golo odravanje

ivota, ve i ostala ivotna zadovoljstva. To se postie optim prosveivanjem naroda i
izvravanjem dobrih zakona. Podanike treba uiti da ne ele promenu vladavine, jer
prosperitet jednog naroda i drave ne zavisi od oblika vladavine, ve od poslunosti i
sloge podanika. Narod ne bi trebalo da pristaje uz popularne ljude jer su oni samo
podanici i nikada se ne mogu meriti sa suverenom, a to im je pretenzija. Narod uvek
mora znati ko je suveren i ta to znai, i da potuje i voli svog suverena iznad svega.
Narod mora da potuje zakone, da im se pokorava.
Kritika univerziteta: Prosveivanje naroda zavisi od pravinog uenja omladine na
univerzitetima, a Hobs kritikuje univerzitete jer njima vlada praznoverje svetenstva,
koje huka narod protiv sverene vlasti kraljeva.
Bezbednost naroda zahteva da se pravda podjednako deli svim slojevima naroda ne
vodei rauna o njihovom socijalnom statusu i poloaju u drutvu. Jednakost pravde
zahteva jednakost oporezivanja: jednaki porezi za sve, ali ne u doslovnom smislu, nego
u smislu jednake srazmere stvari koje ljudi troe, jer tek u tom sluaju svaki ovek
podjednako plaa za ono to koristi.
Javno milosre: Drava nikog ne sme ostaviti na cedilu, ko ostane bez osnovnih ivotnih
sredstava, s tim da oni koji su radno sposobni mora da natera na rad, jer drava ne sme
da dozvoli besposliarenje.