PredragOsmokrovi

KNJIGAPOSTANJAILI
TEORIJAVELIKOGPRASKA
























AKADEMSKAMISAO
Beograd,2013.
 PredragOsmokrovi


KNJIGAPOSTANJAILITEORIJAVELIKOGPRASKA

Recenzenti
DraganStankovi
VladimirBlagojevi


Lektor
KatarinaKolarevi


Tehnikiurednik
KoviljkaStankovi


Korice
LjubiaStankovi


Izdava
AKADEMSKAMISAO,Beograd


tampa
Beopres,Beograd


Tira
300primeraka

ISBN9788674664735

NAPOMENA: Fotokopiranje ili umnoavanje na bilo koji nain ili ponovno objavljivanje ove knjige u celini ili u
delovima nije dozvoljeno bez izriite saglasnosti i pismenog odobrenja izdavaa.
 Napisao sam ovu knjigu nizato, bez razloga i bez stvarne potrebe da
opiem avanture ljudskog duha u bespuima potrage za konanim istinama.
Tekst koji je pred vama nastao je iz elje da se naalim sa mojim dragim
prijateljem i kumom Dejanom Rakoviem, koji o svemu ovom, o emu sam
pisao, misli upravo suprotno, stoga knjigu posveujem njemu.
 SADRAJ

UVOD ............................................................................................................ 1
1. KONTINUALNA FIZIKA .................................................................... 27
1.1. Njutnova fizika.................................................................................. 28
1.2. Termodinamika ................................................................................. 33
1.3. Uzronost i sluajnost u klasinoj fizici............................................ 37
1.4. Elektromagnetika .............................................................................. 41
1.5. Teorija relativnosti ............................................................................ 45
2. DISKRETNA FIZIKA........................................................................... 57
2.1 Zakoni zraenja .................................................................................. 58
2.2. Atomska fizika .................................................................................. 61
2.3. Kvantna mehanika............................................................................. 76
2.4. Odreenost i neodreenost u diskretnoj fizici................................... 88
2.5. Nuklearna fizika ................................................................................ 90
3. ELEMENTARNE ESTICE, NJIHOVE INTERAKCIJE
I ZAKONI OUVANJA.......................................................................... 101
4. KVANTNA TEORIJA POLJA........................................................... 107
4.1. CPT simetrija .................................................................................. 112
4.2. Nastajanje i nestajanje estica......................................................... 116
4.3. Standardni model i ujedinjene teorije ............................................. 124
4.4. Konana teorija ............................................................................... 129
5. STANDARDNI MODEL VELIKOG PRASKA................................ 137
5.1. irenje kosmosa .............................................................................. 138
5.2. Kosmiko pozadinsko zraenje....................................................... 142
5.3. Vrui kosmos .................................................................................. 145
5.4. Prvi minuti....................................................................................... 147
5.5. Nastanak galaksija........................................................................... 151
5.6. Zemlja ............................................................................................. 162
5.7. Poetak ............................................................................................ 164
5.8. Kraj.................................................................................................. 169
6. VELIKO RAANJE I EVOLUCIJA................................................. 175
7. POKUAJ DA SE POMIRE ............................................................... 185
8. EPILOG I.............................................................................................. 191
9. EPILOG II ............................................................................................ 195
 UVOD

De, de, de! Ko vas to naui da tako govorite o moi i nemoi Boijoj,
jadni ljudi? Mir! Pst! Ponizite se pred njegovim svetim likom i priznajte
svoja nesavrenstva.

F. Rable

Nije nam poznata nijedna civilizacija koja nije postavljala pitanja i

davala odgovore o tome kako je nastao svet, da li ima nekog smisla u svemu
to se dogaa, ta je ivot i ta sledi posle smrti, odnosno zato se vasiona
upustila u tu enigmu kakva je njeno postojanje. I mi bismo, na ovom mestu,
malo da se pozabavimo tom najveom misterijom, izbegavajui, pri tome,
najjednostavniji, banalan odgovor da je Bog tvorac svega, naravno ne zato
to u to ne verujemo, ve da bismo izbegli pitanje ko je, u tom sluaju, tvorac
Boga, poto je nelogino da je On, i pored nesumnjivog stvaralakog
potencijala, stvorio i samoga sebe pre nego to je imao toga samoga sebe
neophodnog mu za stvaranje1.
Da vidimo prvo kako su drugi reavali ovo pitanje. Krenimo, tako
izabranim putem, onda od poetka, a poetak je, nesumnjivo, u prvim
civilizacijama2. Ali odmah tu se javlja tekoa, koja proistie iz injenice da
nemamo odgovor na pitanje gde treba traiti mesto i vreme zaetka
civilizacije. Nema veze, hajde da verujemo geolozima, koji se bave
preistorijskim sumaglicama, nestvarnim kao bilo kakva metafizika, da je
region centralne Azije sada suni, a nekad bogat rekama i jezerima
mesto, a da je vreme gotovo 9.000 godina pre nove ere (uz mogue
odstupanje od 4.000 godina). Iz ovoga centra ako smemo bar da
zamiljamo kada ve ne moemo sa sigurnou da znamo narod se,
proteran nestaicom vode i iznerviran isuenom zemljom, selio u tri pravca,
nosei sa sobom i klicu civilizacije. Ti pravci su bili sledei: ka istoku do
Kine, Mongoliije i Severne Amerike, ka jugu do Indije i ka zapadu do
Mesopotamije, Egipta pa ak do Italije i panije. Mi ne moemo biti sigurni
gde se klica, koju su poneli, prva zametnula, to i nije tako vano, poto su
njeni plodovi, ma kako to nama danas izgledalo neverovatno, pripadali
jednoj porodici i jednom tipu.

1
Ostaje kao mogunost i teza o venom Bogu, ali tu se postavlja pitanje ta je taj Bog radio pre nego
to je stvorio svet: valjda nije stvarao pakao za one kojima je predodredio da ne veruju u njega kada ih
stvori takvima.
2
Necivilizovani ovek nije imao vremena za dijalektiku; njega je interesovalo samo zadovoljenje
osnovnih instikata.

1
 U tim rasadnicima civilizacije, na tim burnim pozornicama prepunih
naroda i sukobljenih kultura, nastali su zemljoradnja i trgovina, konj i kola,
kovanje novca i kreditna pisma, zanati i radinosti, zloini i kazne, zakon i
vlast, matematika i medicina, klasini i drenani sistemi, geometrija i
astronomija, kalendar i astrologija, sat i minut, azbuka i pisanje, hartija i
mastilo, knjige, biblioteke i kole, glazirana grnarija i fini nametaj,
politeizam i monoteizam, prostitucija, poligamija i monogamija, kozmetika i
nakit, kocka i dokolica, politika i porez na prihod, religija, alkohol i droge, i
naravno kosmologije3.
A one su bile razliito sline. Tako su u Kini pouzdano znali da je Pou
Ku, posle 18.000 godina rada uobliio vasionu oko 2.229.000 pre nove ere.
Dok je radio, njegov dah je postao vetar, njegov glas grmljavina, njegove
vene reke, telo zemlja, njegova kosa trava i drvee, njegove kosti su postale
metali, a vake koje su ivele po njemu ljudski rod. Mi nemamo nikakvog
osnova da sporimo ovu ingenioznu kosmologiju, koja nam, barem to se tie
porekla ljudi, izgleda sve verodostojnija to ljude bolje upoznajemo.
Dananji Kinezi su dostojni svojih predaka, poto su kao religiju prihvatili
filozofiju, a ne dogmu, i to filozofiju koja je vrlo bliska idejama savremene
fizike. To je put (Tao), veiti put kojim koraaju sva stvorenja, ali nijedno
stvorenje ga ne stvara, jer on sam je stvaranje. To je sve i nita. Iz njega sve
proistie, po njemu se sve upravlja, njemu se sve vraa. Nigde nije, a svugde
se vidi4.
U Indiji je istina o nastanku vasione prilino savremena. Tu ne postoji
nastavak u smislu poetka, svet se postepeno stvara i raspada, raste i propada,
krug za krugom, kao i svaka biljka u njemu, kao svaki organizam. U svakom
ciklusu postojanja, vasiona se razvija prirodnim putem i procesima raspada.
Njeno unitenje je sigurno kao i smrt mia, a sa filozofske take gledita,
nimalo vanije. Praopti, bog koji kontrolie ovaj beskonani proces, u stvari
je duhovna sila, koja ak nema ni anatomsko obilje, inae karakteristino za
bogove tog podneblja. Kako je zapoet ovaj beskonani proces, budisti kau
da ne znaju, smatrajui isto tako da se vasiona moda izlegla iz jajeta koje je
sneo Broma, drugi jedan bog, ili da je ona, moda, polazna greka Tvorca ili
njegova mala ala. A poto je sve to tako, prema ovim naim direktnim

3
Termin kosmologija ima koren u grkoj rei kosmeo koja znai urediti.
4
Svi mi traimo taj put, neko u alkoholu, neko u Bogu, jedni u drogama, a drugi u ljubavi. To je uvek
isti put, i on ne vodi nikud. Prust je cilj ove potrage definisao na veoma prihvatljiv nain neto slino
tantrizmu rekavi: Svakako je pametnije posvetiti ivot enama nego potanskim markama,
pametnije ak nego slikama ili statuama. Primer tih drugih zbirki trebalo bi da nas podstakne da
menjamo ene, da nemamo samo jednu, nego mnogo njih. Poverovali bismo rado Prustu da nije bio
homoseksualac: Zar da nas pederi ue kako sa tim kolektorima vika nam energije? Ipak, budimo
pravedni. U nekim situacijama mi oajniki udimo za tim divnim biima uskih grudi i irokih
kukova. Ne moemo bez njih, potrebna su nam. To oseanje nazivamo zaljubljenou i ono je neretko
uzvraeno! Analogno oseanje gajimo, pod slinim uslovima, i prema klozetskim oljama, ali za njega
nemamo ime i nikada nije uzvraeno...

2
precima, nema ni konane ideje prema kojoj se kree sveukupno stvaranje.
Stvarno je teta to su evropski narodi, prirodni batinici ove kosmologije,
dozvolili da im se nametne, tua (semitska), beskonana kosmologija.
A na bliskom istoku, u Vavilonu, bilo je izvesno da je u vreme kada je
nita to se zvalo nebo nije predstavljalo gore i kada nita dole jo nije dobilo
ime zemlja bog Mondruk ubio Tijamat takoe boga, tj. boginju na dosta
originalan nain, pa ju je rasporio po duini te jednu polovinu (ekrk)
postavio visoko da postane nebo, a drugu rairio pod svojim nogama i tako
stvorio zemlju. Postavivi nebo i zemlju na svoje mesto, Mondruk je uzeo da
mesi zemlju svojom krvlju i tako je stvorio ljude da slue bogovima.
Meutim, bogovi su postali vrlo nezadovoljni ljudima koje su stvorili i
poslali su veliki potop da uniti i njih i njihova dela. Bog mudrosti Ea se
saalio na ljudski rod i odluio da spase barem jednog oveka. Izabrao je
ama-napitima i njegovu enu; ovaj je napravio amac, napunio ga svim
vrstama ivotinja, preiveo potop, popeo se na planinu Nisar, poslao
golubicu u izvianje itd. Ovu kosmologiju su prepisali, uz male izmene,
predstavnici jednog arapskog plemena5, koje je silom prilika due boravilo u
Vavilonu, pri emu su ulogu Tvorca pripisali svom svemonom Bogu.
Sledbenici, bolje rei administrativci, koji su Njega predstavili u trodelnoj
varijanti, uveli su Evropu u mrak srednjeg veka i onemoguili razvoj
duhovnosti u veoma dugom periodu.
Sreom, to se nije odmah dogodilo. Pojavila se grka civilizacija, u koju
je, zahvaljujui rairenoj trgovini, ulo kulturno naslee itavog, tada
poznatog sveta. Grci su imali mnotvo bogova i meu njima je mogue
napraviti neki red, ako se, dodue vetaki, oni podele na sedam grupa:
bogove neba, bogove zemlje, bogove plodnosti, bogove ivotinja, bogove
podzemlja, bogove predaka i bogove sa Olimpa. Na elu bogova bio je
velianstveni i patrijarhalni Zevs. On nije bio prvi u vremenu predhodili su
mu Uran i Kron, koji su zajedno sa titanima bili zbaeni s vlasti a nije bio
ni univerzalan, poto je sa braom podelio svet kockom, pa je njemu pripalo
nebo, Posejdonu more, a Hadu podzemlje. U ovom mitu nema stvaranja:
svet je postojao i pre bogova, a bogovi ne prave oveka od blata, ve je on
zaet u braku izmeu njih ili sa njihovim smrtnim potomstvom6. Bogovi nisu

5
Prema Volterovom miljenju, ovo arapsko pleme, koje se naziva Izraelcima, razlikuje se od ostalih
Arapa po tome to su njegovi pripadnici vei lopovi i jo po neemu (ne ba lepom).
6
Nije ba sigurno da ovi bogovi ne prave ljude od blata, ali kada to i rade, to je onako, usput. Tako, na
primer, u mitu o Prometeju, on umesi ljude od blata, ali to uini bez neke dramatike. Najbolje je da
ujemo tu priicu: nebo i zemlja bijahu stvoreni, more se talasalo meu obalama, ribe se igrale u
njemu; u vazduhu su pevale ptice, a zemlja je vrvela od ivotinja. Ali jo nije bilo na zemlji stvora
kojemu bi telo bilo tako sazdano da se u njemu moe nastaviti duh i iz njega vladati zemaljskim
svetom. Tada stupi na zemlju Prometej, potomak stare porodice bogova koju je Zevs svrgnuo sa vlasti,
sin Japetov, unuk Urana i Geje, vrlo mudar i domiljat. On je dobro znao da u zemlji drema nebesko
seme. Stoga uze glinu, nakvasi je vodom iz reke, umesi je i naini od nje lik prema slici i prilici
bogova, gospodara sveta. Da bi taj zemljani lik oiveo, uze odasvud iz ivotinjskih dua dobra i zla

3
svemoni ni sveznajui; svaki od njih moe da bude prevaren, sa Zevsom na
elu. Oni nisu ni poteni, a ne pruaju ni najbolji primer: neumereni su u jelu
i piu, skloni promiskuitetu i incestu, ubijaju, kradu, varaju, svete se i ine
mnogo ta jo, na isto ljudski nain, ali ne smetaju ljudskom rodu da se
razvija, nameui mu nekakvu dogmatiku, poto i nad jednima i nad
drugima vlada Mojra ili Sudbina. A upravo to je bila osnova ideje o
zakonitosti koja je iznad neuraunljivih linih odlik i osnov za
razgranienje racionalnog od iracionalnog. I samo zahvaljujui tome, grka
mitologija nije nimalo smetala razvoju trgovine i matematike. To to su Grci,
koliko je nama poznato, bili prvi koji su dostigli ovu oslobaajuu spoznaju,
tajna je njihove nadarenosti i njihovog znaaja u istoriji. Tako su se trgovina i
matematika, razmena sa inostranstvom i geografija, navigacija i astronomija
razvijale ruku pod ruku na putu koji je utrla grka mitologija.
Duhovna sloboda dala je podsticaj Grcima da razviju dva svoja
najkarakteristinija dara i ostave ih oveanstvu: nauku i filozofiju7. Prvi
antiki filozof, Tales iz Mileta, uvodi nauku o sutini principa bistva i
razvoja, fizisu, a njegov uenik Anaksimander daje relativno prihvatljivu
kosmologiju. Prvi princip, kae on, bio je ogromno Neodreeno
Beskonano, bezgranina masa bez velikih specifinih kvaliteta, ali koja se
razvijala, svojom inteligentnom snagom, u sve raznovrsne realnosti
univerzuma. Ovo oivljeno i veno, ali bezlino i amoralno, jedini je Bog u
Anaksimanderovom sistemu, on je nepromenljivi veni Jedan, za razliku od
promenjivog prolaznog Mnogo (svetskih stvari). Od ovoga beznaajnog
Beskonanog roeni su novi svetovi u beskonanom nizu, i njemu se, u
beskrajnom nizu, nakon razvoja i smrti vraaju. U prvobitnom Beskonanom
sadrane su sve suprotnosti: vrue i hladno, vlano i suvo, teno i vrsto i
gasovito. One u razvoju postaju stvarne, a u raspadanju se vraaju u
Beskonano. U tom usponu i padu svetova razni elementi se bore i zadiru
jedan u drugi kao neprijateljske suprotnosti. Ovo suprotstavljanje plaaju
raspadanjem8.
Korak dalje uinio je Heraklit, koji je svoju kosmologiji gradio oko

svojstva i zatvori ih u grudi oveka. Meu nebesnicima imao je prijateljicu, Atinu, boginju mudrosti.
Ona se divila delu Titanovog sina pa je poluivom liku udahnula dah, boanski dah. Tako postadoe
prvi ljudi, koji se brzo razmnoie i napunie zemlju Neemo vie da priamo ovu priu do kraja,
koji je, ionako, tuan poto je Zevs okrutno kaznio Prometeja zbog ove kreacije, to mu naravno nije
nimalo smetalo da se kasnije valerie sa enama ljudi (ak je i silovao Evropu, to su kroz istoriju
radili i neki drugi, a sada, eto, ona siluje nas; sveti se valjda zbog toga to joj je uinjeno).
7
Bitno je ovde napomenuti da Grci nisu imali cilj da steknu sveobuhvatno kvalitativno razumevanje
prirode. Oni, koliko god da su izvanredni bili, nisu se nikada ni pribliili ideji o postojanju jedne grupe
zakona koji bi regulisali celokupnu prirodu.
8
Ni to nije bilo ba idealno. Tako je na primer Anaksagora, koji je napravio napredak tvrdnjom da su
Sunce i zvezde usijano kamenje, a ne bogovi, proglaen za jeretika i proteran iz Atine, inae u to
vreme ukraene sa bezbroj kamenih kipova bogova. Ironija je bila u tome to su oni koji su od
kamenja pravili bogove proterali onoga koji je od bogova pravio kamenje i pri tome bio, skoro, u
pravu.

4
pojma promene. On u vasioni, umu ili dui, ne nalazi nieg statinog: prema
njemu nita nije konano, sve nastaje; nikakvo stanje ne ostaje nepromenjeno
ni najmanji trenutak sve prestaje da bude ono to je bilo i postaje ono to e
biti. To ga je ljutilo, i udeo je da iza Mnotva nae Jedno, neko jedinstvo i
red koji smiruju um usled haotinosti i raznolikosti sveta. To Jedno naao je
u vatri, to se u znaenju energije umnogome poklapa sa idejama savremene
nauke. Voen tim ciljem, formulisao je i svoju osnovnu misao: Ovaj svet
nije stvorio ni Bog ni ovek, ve je uvek bio, i jeste, i bie, vena vatra, koja
se as raspaljuje, a as gasi.
I ne razmiljajui previe o kosmologiji, put kojim danas idemo odredio
je Demokrit sledeom raenicom: Po ustaljenom pravilu, slatko je slatko,
gorko je gorko, hladno je hladno, boja je boja, ali u stvari postoje samo atomi
(nedeljivi najmanji delovi; atomus = nedeljiv) i prazan prostor. Za
Demokrita se atomi koji sainjavaju svet razlikuju po liku, veliini i teini,
svi imaju tendenciju prema dole; slini atomi kombinuju se sa slinima i
stvaraju planete i zvezde. Atome ne vodi nikakva inteligencija, oni su u
sutini beivotne estice, ija je priroda u kretanju kojim upravlja potreba,
odnosno prirodno dejstvo inherentnih uzoraka za koje je pretpostavio da je
povezan s duhovnim principima9. Sluaja tu nema, sluaj je fikcija,
izmiljena da prikrije nae neznanje10. Za Demokrita, kao i za Epikura,
postoji nebrojeno mnogo svetova koji nastaju i propadaju.
Tokom narednih vekova, ova predstava zaetnika grke filozofije
postala je sutinski element zapadnog miljenja dualizma izmeu uma i
materije, izmeu tela i due. Kako je ideja o razdvojenosti izmeu duha i
materije hvatala koren, filozofi su svoju panju okretali duhovnom, pre nego
materijalnom svetu, poto su ih vie privlaili problemi etike i ljudska dua.
Ova e pitanja zaokupljati zapadnu misao vie od dve hiljade godina nakon
vrhunca grke nauke i kulture u petom i etvrtom veku pre nove ere.
Ako preskoimo neke, sa kosmolokog aspekta manje znaajne filozofe,
posle Demokrita dolazimo do skoro najveeg imena filozofije Platona. U
Platonovoj kosmologiji, izloenoj u njegovom delu Timej, kosmos je
sazdao boanski rukotvorac koji je uveo red u praiskonski haos, potinivi ga
onome to mi danas nazivamo prirodni zakon. Prema tom stanovitu, uzor za
ove zakone pruili su idealni geometrijski oblici u stanju apsolutnog
mirovanja, koji su stoga bili bezvremeni. Naime, prema Platonu, objekti iste
geometrije samo su priblino ostvareni u svetu stvarnih fizikih stvari. Ovi,
matematiki precizni objekti, nastanjuju, umesto toga, svet matematikih
pojmova, tzv. arhetipova, dostupan jedino korienjem intelekta, a koji je

9
Od ove Demokritove ideje nije se moglo puno pobei, poto ljudski um ne moe da prihvati pojam
beskonano (malog ili velikog). Tako se danas smatra, to emo videti mnogo kasnije pred kraj ove
nae prie, da je najmanja mogua dimenzija unutar koje mogu da se odvijaju fiziki procesi, tzv.
Plankov zid ili Plankov horizont, 10-35 m, tj. opet konana i nedeljiva veliina.
10
Ova ideja e se kasnije ponoviti kod kritiara kvantne mehanike.

5
savreniji i podjednako stvaran kao svet dostupan ulima. Prema Platonu,
prostor je bio unapred dati okvir u koji se vasiona, koja je proizvela vreme,
uklopila. Stvar je u tome da je vasiona, za razliku od venog idealnog modela
(arhetipa) na kome je zasnovana, podlona promeni, pri emu je vreme
upravo onaj vid promene koji premoava bezdan izmeu ovo dvoje
(materijalne vasione i idealnog modela) predstavljajui, prema njegovoj
poznatoj opasci, pokretnu sliku venosti.
Nakon Platona dolazi Aristotel, koji je sistematizovao i organizovao
nauno znanje antike, stvorivi emu koja je predstavljala osnovu za na
pogled na svet. No i on je smatrao da su pitanja ljudske due i kontemplacije
Boijeg savrenstva mnogo vrednije intelektualnih napora od materijalnog
sveta. Razlog zbog kojeg aristotelovski model vasione (kosmologija),
iznesen u njegovoj delu O nebu, toliko dugo nije dovoen u pitanje, lei
upravo u tom nedostatku interesovanja za materijalni svet, kao i snanom
uticaju hrianske crkve, koja je podravala Aristotelove doktrine tokom
itavog srednjeg veka.
Aristotel prihvata nauku tamo gde ju je Demokrit ostavio i tvrdi da se
kretanje prenosi izmeu tela koja se kreu, pri emu je taj lanac dogaaja
pokrenulo neko vie bie (Bog?) ne pokrenuvi se, a to je tzv. nepokretni
pokreta. Aristotel, kao i nai funkcioneri, ima miljenje o svemu i daje
definitivne zakljuke za sve oblasti tada prihvatljive nauke. Pa ipak, najslabiji
je u matematici i fizici, kao i tamo gde se ograniava na prouavanje svih
principa. U fizici, on ne trai nova otkria, ve jasne definicije korienih
termina (materija, kretanje, prostor, vreme, kontinuitet, beskonanost,
promena i kraj). Kod njega su prostor i vreme kontinualni, oni nisu
sastavljeni od malih, nedeljivih delova: beskonano postoji potencijalno, ali
ne i stvarno. Ubeen je da se priroda uasava praznine i da treba proterati
nulu iz porodice brojeva11. Za Aristotela nebo nema poetak ni kraj, ve je
ono jedno veito, neunitivo i nenastalo. On osea probleme koji e
uzbuditi Njutna inerciju, gravitaciju, kretanje, brzinu mada ne ini nita
da bi ih reio. On ima neke ideje o paralelogramu sila i uvodi zakon poluge:
Pritisak kojim se pokree, lake e pokrenuti (objekat), to je dalje od
oslonca. Aristotel tvrdi da su nebeska tela, posebno Zemlja, sferni i sa
veinom svojih prethodnika se slae time to ne dovodi u pitanje
geocentrini sistem. On ima zadivljujui oseaj geolokog vremena. Toplota
je, po njemu, glavni agens geolokih i meteorolokih promena. Ipak se ne
usuuje da objanjava oblake, maglu, rosu, dugu i meteore. Njegove teorije
su bizarne, ali epohalni znaaj male rasprave o meteorologiji jeste u tome to

11
Nula ne pripada skupu prirodnih brojeva (ona pripada skupu celih brojeva, koji nastaje uvoenjem
operacije oduzimanja u skup prirodnih brojeva) i samim tim je Aristotel, barem iz perspektive Teorije
brojeva, bio u pravu. I najsavremenije kosmoloke teorije slau se sa njim, odbacujui mogunost
postojanja singulariteta Velikog praska u matematikoj taki, ime ne prihvataju mogunost postojanja
nultog trenutka nastanka vasione.

6
ne priznaje nikakvo posredovanje natprirodnih sila, ve pokuava da objasni
sve prirodnim uzrocima koji funkcioniu u odreenim razmacima i uz
odreenu pravilnost. Prirodna nauka nije mogla dalje nita dati, jer joj
pronalazai toga vremena i nisu dali instrumente veih mogunosti za
posmatranje i merenje.
Pomenimo ovde i Aristarha sa Samosa, koji se izborio za velianstveno
meuvreme u vladanju geocentrine teorije grke astronomije. On je, naime,
postavio teoriju da zvezde nekretnice i Sunce ostaju nepokretni, a da se
Zemlja okree oko Sunca po jednoj krunici, dok Sunce lei u sreditu njene
orbite. No, kada je optuen za stavljanje u pokret Ognjita vasione, tj.
Zemlje, zbog svoje odvratnosti prema kukuti12, on je sve fino porekao, ime
se kvalifikovao da bude istovremeno i Galilej i Kopernik antikog sveta.
A onda su doli Rimljani, koji su bili, ako ne pametniji, onda bar mnogo
praktiniji od Grka. Njih nije interesovala ni etika, ni estetika, ni sutina
stvari, ni problemi duha. Ne, njih je zanimalo drutvo i problemi upravljanja,
tanije stvaranje sistema u kome oni mogu da upravljaju, a time su zaduili
oveanstvo.
Rim nije imao premca u upravljanju. Rimska drava je poinila na
hiljade zloina; svoje zdanje je izgradila na obinoj oligarhiji i mranjakom
svetenstvu; postigla je demokratiju slobodnjaka, a zatim je unitila
korupcijom i nasiljem, koristila je svoja osvajanja da izdrava parazitsku
Italiju, koja je propala kada vie nije mogla da eksploatie. Tu i tamo, na
Istoku i Zapadu, stvorila je pustinju i to nazvala rimskim mirom. Ali, usled
sveg tog zla, stvorila je velianstven pravni sistem koji je bezmalo celoj
Evropi davao sigurnost ivota i imovine, podsticaj i kontinuitet industrije.
Formirala je sistem zakonodavne i izvrne vlasti, ije je limitiranje
kompetencija nadahnulo tvorce ustava ak i u vreme Amerike i Francuske
revolucije. Upravljala je svojom imperijom isprva sa pohlepom i okrutnou,
zatim sa takvom tolerancijom i sutinskom pravednou da veliko carstvo
nikada nije zasluilo slinu glorifikaciju. Uinila je da u pustinji procveta
civilizacija, a svoje grehove okajala udom jednog trajnog mira.
U tom neprevazienom sistemu, Rim je izradio kulturu, grku po
poreklu, a rimsku po primeni i ishodu. Bio je suvie zaokupljen upravljanjem
da bi u duhovnim oblastima stvarao tako obilno kao Grka; ali primio je sa
zahvalnou i uvao sa istrajnou tehnoloko, intelektualno i umetniko
naslee koje je dobio od Kartagine, Egipta, Grke i Istoka. Nije ostvario
12
To je otrovna biljka koja se koristila u Grkoj za smanjenje broja jeretikih misli. Sok od kukute je
poslednje pie koje je popio, izmeu ostalih i Sokrat. Meutim, moda je ovo pravo mesto da kaemo
da su, prema dananjim shvatanjima, i geocentrini i heliocentrini sistem netani (ili tani, u
zavisnosti od take koordinatnog poetka), poto se Sunce, zajedno sa celom galaksijom kree kroz
vasionu, istovremeno rotirajui oko centra galaksije sve zajedno sa Zemljom, koja pri tome jo okree
i oko njega. U zavisnosti gde se vee koordinatni sistem, dobijaju se jednaine kretanja i
heliocentrinog i geocentrinog sistema, koje su potpuno ravnopravne.

7
napredak u nauci niti tehnika poboljanja u industriji, ali je svet obogatio
trgovinom koja se kretala po bezbednim putevima carstva.
Tim putevima iz pokorenih pustinja Arapskog poluostrva, predela bez
godinjih doba i iskrenog smeha, u Evropu je dolo hrianstvo, jedna, u
sutini, semitska religija i samim tim strana indoevropskom, u svom biu
paganskom stanovnitvu staroga kontinenta13. Ta religija unitila je prirodnu
veru koja je davala moralni karakter rimskoj dui i stabilnost rimskoj dravi.
Ona je objavila rat klasinoj kulturi, nauci, filozofiji, knjievnosti i umetnosti.
Unela je tetan orijentalni misticizam u realistini stoicizam rimskog ivota;
ona je sa ovozemaljskih poslova odvlaila misao ljudi na iscrpljujue
pripreme za nekakvu kosmiku katastrofu, i terala ih da trae individualno
spasenje kroz asketizam i molitvu, a ne kolektivno spasenje kroz odanost
dravi. Hristova pobeda je bila smrt Rima.
Pred sam svoj kraj, neposredno pred osvit mraka u koji e hrianstvo
uvesti zapadni svet, izrodio je Rim svog najveeg naunika. Klaudije
Ptolomej svakako spada u najuticajnije astronome svih vremena, jer uprkos
Koperniku, svet je u svome diskursu jo uvek ptolomejski. On je zaduio
oveanstvo odbacivanjem Aristarhove teorije da se Zemlja okree oko
Sunca14 i uspostavio geocentrini sistem koji se zasniva na pretpostavci da je
vasiona sferina i da se svakodnevno obre oko sferine, nepomine Zemlje.
Ma koliko da nam to gledite danas izgleda neobino, ono je omoguilo
izraunavanje poloaja zvezda i planeta preciznije nego to je to
heliocentrina koncepcija mogla da uini na nivou astronomskog znanja tog
vremena. Budimo ipak poteni prema Ptolomeju i recimo da je on, mada je
napravio puno greaka, bio ipak pravi naunik. Pokuao je da zakljuke
zasnuje na posmatranju i na taj nain izraunao rastojanje od Zemlje do
Meseca. Takoe je uveo pojmove paralela i meridijana i uspeno
projektovao svoju sferinu, znatno manju Zemlju, na ravnu povrinu.
Napomenimo i to da se njegovim eksperimentima i zakljucima o
prelamanju svetlosti malo toga moe zameriti.
No, nastavimo sa uiteljicom ivota. Sveti Konstantin Veliki, rimski car,
bio je razbojnik, to priznajemo, rodoubica koji je udavio enu u kupatilu,
preklao sina, ubio tasta, zeta i neaka, a odgovoran je i za smrt stotinak
hiljada ljudi van porodinog kruga, ni to ne odriemo. Bio je to ovek sav

13
Na osnovu ovoga moemo zakljuiti da je francuski filozof Montenj bio u krivu kada je rekao da je
to to smo mi hriani puka geografska sluajnost, poto se radi o geografskoj greci. Meutim, ta
greka nije bila potpuna, poto se ono pagansko u nama odralo kao radosno preputanje prirodnim
porivima, u obliku drevnih obreda i prostodunim slavljenjem svetaca, kojima smo ispunili nebesa, a
koji su zamenili kultove paganskih bogova i zadovoljavali fleksibilni politeizam prostih ili poetinih
dua, za razliku od onih za koje su skrojena tesna i neudobna odela po meri Tore i Talmuda.
14
Ova besmrtna greka preuzeta je kao svetinja od dolazeeg hrianstva, za koje je bilo
neprihvatljivo da je Bog, tvorac svega i svaega, raao sina, pa ga onda rtvovao na nekom
beznaajnom kamiku, treem po redu, koji se vrti oko jedne zvezde osrednje veliine na rubnom
kraku standardne spiralne galaksije.

8
naduven od oholosti i ogrezao u zadovoljstvima, to se slaemo. Odvratan
tiranin, kao i njegova deca, ona koju nije pobio na vreme, naravno, ali je
uinio oveanstvu neprocenjivu uslugu, time to je 313. godine Milanskim
ediktom proglasio optu versku toleranciju kojom je omoguio hrianima
da od progonjenih postanu progonitelji puni nasleene mrnje15. Na taj nain
je jedina prava, univerzalna, apostolska crkva zavladala ivotima
Evropljana16.
Hrianski trodelni Bog je malkice stvarao nedoumice. Naime, nije bilo
potpuno jasno da li je Isus re.17 Ako je re, da li je proistekao iz Boga u
vremenu ili izvan vremena? Ako je proistekao iz Boga, da li je i on zajedno
sa njim vean i sutinski, ili je od neke sline sutine? Da li je razliit od
njega ili nije? Da li je stvoren ili roen? Moe li on da rodi? Ima li oinstvo i
rasplodnu sposobnost bez oinstva? Da li je Sveti duh stvoren ili roen, ili
sainjen, ili je ishodio iz Oca, ili je ishodio iz Sina, ili je ishodio iz obojice?
Moe li on da rodi, moe li da se razmnoi? Da li je jednosutan sa Ocem i
Sinom, i kako, imajui sasvim istu prirodu, istu sutinu kao i Otac i Sin,
moe da ne radi iste stvari kao ta dva lica koja su on sam? Oko ovih bitnih
pitanja mnogo se ljudske krvi prolilo (to je nehrianski) i mnoge su lomae

15
Ovakvo itije jednog sveca ne treba puno da nas iznenadi, u krajnjoj liniji poznato je da se Sveti
Konstantin krstio tek na samrtnikoj postelji, pa su svi ti, eventualni, grehovi koje mu pripisujemo
pripali kumu. A, uostalom, sve su to trice i kuine u odnosu na dela nekih znaajnijih likova iz Svetog
pisma. Navedimo ovde samo nekoliko primera. Mojsije, nakon to se ispriao sa Bogom na Sinajskoj
gori, silazi i konstatuje da je njegov roeni brat izlio zlatno tele kome se klanjaju Jevreji. I ta radi
pisac prvih pet knjiga Starog zaveta (Pentateuha), daje da se pobije 23.000 Jevreja, a brata postavlja za
prvosvetenika. Nezadovoljan ovim pokoljem dao je da se pobije jo 24.000 Jevreja, poto se jedan od
njih bavio onim rabotama s jednom zgodnom curom iz meanskog naroda, pri emu je sam Mojsije
bio oenjen Meankom. Jo lepi primer je car David, po zanimanju kriminalac (drumski razbojnik),
kojem je, ponekad, lino Bog bio savetnik (konsiliore). Dobriina David, po mukoj liniji predak
Isusov, ubijao je decu na sisi, testerisao ljude na dvoje, prelazio preko njih gvozdenim drljaama i ive
ih pekao. Ni kao car se nije pokazao finijim, poslao je u smrt svoga generala Urija, da bi se slobodno
oenio njegovom enom Vitsavejom (ista mu se mnogo dopala kada ju je voajerisao prilikom
kupanja), koja mu je pri tome pomogla. Ova prabaka Isusova je rodila i najmudrijeg Jevrejina
Solomona, koji je postao car preko reda, ubio brata na kom je bio red za cara, oenio 700 ena.
Najmudriji je postao zahvaljujui mislima poput: Postoje tri teke stvari, a etvrtu niko ne zna: glas
orla u vazduhu, glas zmije na kamenu, glas hoda na moru i glas oveka u eni. I ostale misli su mu
pisane istom otroumnou i uzvienou. Idemo dalje, Sveti Ilija je opet poklao oko 5.000 svetenika
boga Ba i bacio ih u reku Jordan. Dopunimo ovu priu sledeim injenicama iz Knjige o carevima:
Avesalom, sin Davidov, ubija Amiona; Joan ubija Avesaloma; Solomon ubija Adoniju, svoga brata;
Vasa ubija Nadava; Zimrije ubija Nlu; Amrije ubija Zimrija; Ahav ubija Navata; Juj ubija Ahava i
Jorama; Salum, sin Javisov, ubija Zahariju, sina Jerovoamova; Mehajim ubija Saluma, sina Javisova;
Fekaj, sin Remalijin ubija Fekiju, sina Menajimova; Osija, sin Ilin, ubija Fekaja, sina Remalijina.
Mnoga druga, manje vana ubistva smo preutali. U svakom sluaju, vidimo da je Isus poreklom iz
fine neke familije. Ovde namerno ne spominjemo dela Boija, kao ubijanje sve dece u Egiptu i slino,
poto nije nama dato da to razumemo, ve da peemo jaganjce i slavimo taj dogaaj.
16
to je dobro, poto je hrianstvo sigurno boansko, jer se odralo tako dugo uprkos iskvarenosti
onih koji njime upravljaju, a to da smo mi okrueni hrianima, moemo da zahvalimo samo
geografskoj sluajnosti.
17
Ma, mi o Isusu znamo sve i svata, znamo kada se rodio, kako je iveo, kada je i kako umro. Jedino
ne znamo da li je postojao.

9
zapaljene (to je hrianski), odgovori su naeni i njih znaju naa deica koja
to ue, zahvaljujui prvoj demokratskoj vladi Srbije, ve u osnovnoj koli.
Nas ovde, ak i kada nita od toga ne bismo razumeli, to bi jamano bio
dokaz nae maloumnosti, to i ne interesuje, poto nam je tema kosmologija, a
kosmos je, to je nepobitna injenica, stvorio jevrejski Bog Jehva dok se jo
nije utreinio, pa objedinio vanvremenski, naravno.
Sa aspekta fizike, hrianstvo donosi dve novine: poimanje linearnog
vremena karakteristinog za ljude iz oblasti bez jasnih ciklinih promena i
jevrejsku kosmologiju, s jasno definisanim poetkom i trajanjem. Dok je
naglasak na neponovljivosti zbivanja predstavljao sutinu hrianstva jasno
prepoznatljivu kod Njutnovog shvatanja vremena, jevrejska kosmologija, s
naglaskom na stvaranju, provercovala se i u danas nauno prihvaenu
teoriju nastanka vasione, ije opisivanje, izmeu ostalog, ovaj tekst ima za
cilj. No, da vidimo ta su Jevreji mislili kako je stvoren svet.
Jevreji su, naime, uzimali kao gotovu injenicu postojanje inteligentnog,
zainteresovanog i svemonog Boga18. itava njegova aktivnost oko
stvaranja kosmosa opisana je u jevrejskoj Tori, hrianskom Starom zavetu i
islamskom Kuranu. Ovde emo ovu, nesumnjivo tanu kosmologiju slediti u
nekoliko glavnih crta, a daemo i prikaz jo nekih delova Knjige postanja, da
bismo ukazali na nepokolebljivu snagu ovog teksta, koji je, valjda, lino
Sveti duh, diktirao Mojsiju, ili nekom drugom letopiscu i koji je toliko
besmislen da mora biti taan.
U poetku stvori Bog nebo i zemlju.
Ovde nema ta da se doda jer Bog, ako ima sposobnost stvaranja, moe
da stvori ta god hoe.
A Zemlja bee zbrda-zdola i pusta i bee tama nad bezdanom i duh
Boiji lebdee iznad vode.
Zbrda-zdola znai upravo haos, nered, tj. to je jedna od onih
podraavajuih rei koje nalazimo u svim jezicima, kao ozgo-ozdo, tandara-
mandara, tru-tra... Dakle Zemlja je bila tu, ali Boja mo jo je ne bee
uredila.
I ree Bog: neka bude svetlost, i bi svetlost; i vide Bog svetlost da je
dobra; i rastavi Bog svetlost od tame; i svetlost nazva dan, a tamu
nazva no; i bi vee i bi jutro, dan prvi.
Ova uzviena reitost jasno ukazuje na injenicu da je svetlost neto to
postoji od sebe i za sebe nezavisno od nekog izvora te da se moe razdvojiti
od tame, koja je dodue samo nedostatak svetlosti, kao ito od kukolja. Ovi

18
Od svih ideja judaizma, najindikativnija je ideja o pluralnosti bogova. Jedinstvenost Boga se strasno
ponavlja nasuprot mnogobotvu pagana i oitom trobotvu hrianskog Trojednog. To se proklamuje u
najuvenijoj jevrejskoj molitvi ema Izrael: uj, o Izraele, Gospod je na Bog, Bog je jedan.
Nikakav mesija, prorok, svetac ne moe da ima mesto pored njega.

10
fakti omoguavaju Bogu da stvori Sunce i Mesec tek etiri dana posle
stvaranja svetlosti19. Takoe nam je teko da zamislimo postojanje jutra i
veeri bez postojanja Sunca. Sve to stvara zbrku koju je teko reiti.
Potom ree Bog: neka bude svod posred vode da rastavi vodu od
vode; i stvori Bog svod; i rastavi vodu svodom; a svod nazva Bog
nebo; i bi vee i bi jutro, dan drugi, i vide Bog da je dobro.
Rastavljanje vode od vode jednim vrstim nebom objanjava injenicu
da se na njemu viaju uvek iste pojave. Tako vrsto nebo krui iznad naih
glava pri emu ima neke vode iznad neba koja povremeno prokaplje u obliku
kie.
I stvori Bog dva videla velika, videlo vee da upravlja danom, i videlo
manje da upravlja nou; i stvori zvezde.
Izgleda prema ovom da Mesec zrai sopstvenu svetlost, a ne da samo
reflektuje Sunevu svetlost, to je jedna od zabluda savremene nauke.
Takoe se ovde govori o zvezdama (verovatno sa pravom) kao o nekoj
sitnici iako ih astrofiziari ve odavno svrstavaju u isti rang sa Suncem, pri
emu idu tako daleko da videlo veliko smatraju, relativno, malom zvezdom.
Pri emu, napomenimo i to, zvezde o slavi Gospodnjoj ne javljaju nita vie,
a ni manje, nego bilo koji kameni na Zemlji.
Potom ree Bog: da nainimo oveka po svojemu obliju... koji e
biti gospodar od riba morskih.... I muko i ensko stvori ih.
Odavde se jasno vidi da je Bog telesan i da je muko i ensko. Pri tome,
naravno, nije jasno da bi ovo znailo da je prvi ovek bio hermafrodit ili da je
Bog stvorio Adama i Evu istovremeno u paru, kao to je to uradio sa svim
ostalim ivotinjama, to bi, nesumnjivo, protivreilo stvaranju ene od
ovekovog rebra, znatno kasnije posle sedmog dana.
I ree Gospod Bog: nije dobro da je ovek sam; da mu nainim
druga prema njemu.
Poto je ovek nekako izgubio ono ensko, opet je sam, pa bi oekivali
da mu Bog da neku novu curu, ali ne, on mu dovodi sve mogue ivotinje i
to sve u paru. udni li su putevi Gospodnji. Na kraju, ipak:
I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno
rebro i mesto popuni mesom; i Gospod Bog stvori enu od rebra koje
uze Adamu i dovede je k Adamu.

19
Da tu nema nieg sumnjivog, dokazuje Sv. Vasilije Veliki u svom delu Sedmodnevlje u kome
tvrdi: Svetlost je stvorena pre Sunca. Ovo iskljuuje da tvorac svetlosti bude Sunce. Linost Sunca ne
tvori svetlost. Sunce nema linost. Biblijskim kazivanjem vidimo da Sunce nije naelnik i otac
svetlosti. U poetku je stvorena priroda svetlosti. Navedeno delo ovog autora prepuno je slinih
dubokoumnosti, pa nas udi da nije citirano u, njemu odgovarajuoj, rubrici splitskog asopisa Feral
tribjun.

11
 Da ponovimo da je Gospod, u poglavlju koje prethodi, ve stvorio
muko i ensko; zato dakle uzimati oveku rebro da bi se od njega nainila
ena koja je ve postojala? To uostalom nije vano, meutim svima nama
koji imamo iskustvo sa muko-enskim stvarima jasno je da je Gospod
stvaranjem ene stvorio sve uslove za tragediju koja sledi. Naime, On ih je
lepo smestio da obrauju Edemski vrt, koji je predstavljao zemaljski raj. Taj
vrti dat Adamu da ga radi, povrine oko 100.000 km2, sadrao je, izmeu
ostalog, jedno drvo saznanja dobra i zla.
Ali sa drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi.
Nama je teko zamisliti da je postojalo neko drvo, kao kruka ili
breskva, koje ui dobru i zlu. Uostalom, mogli bismo se pitati zato Bog ne
eli da ovek spozna dobro i zlo. Spoznati ih, zar to nije mnogo dostojnije
Boga i mnogo potrebnije oveku? Naem jadnom razumu ini se da je Bog
morao narediti da se to vie jede tog voa, ali treba potiniti svoj razum.
Jer u koji dan okusi s njega, umrijee.
Sada se tu naravno nae neka zmija koja ne samo da teno govori ve
uspeno i nagovori Evu da se poslui sa proskribovanog drveta i d Adamu
da okusi s njega. Adam tom prilikom nije umro, naprotiv dato mu je da ivi
jo devet stotina trideset godina. Ali prekraj je prekraj, i treba ga primereno
kazniti20.
I Gospod Bog izgna ga iz vrta Edemskog da radi zemlju.
Ali pre toga Gospod ga je stavio u Edemski vrt da radi. Ako je Adam od
vrtlara postao ratar, mora se priznati da se njegovo stanje time nije znatno
pogoralo: dobar ratar vredi koliko i dobar vrtlar. to se Eve tie, ni njoj nije
pripala drakonska kazna.
A eni ree: tebi u mnoge muke zadati kad zatrudni, s mukama e
decu raati, i volja e tvoja stajati pod vlau mua tvojega, i on e ti
biti gospodar.
Da je ono oko deice tano, nikako se ne bi sloili borci za poveanje
nataliteta, a ovaj drugi deo se dosta izokrenuo, makar se nama to samo inilo.
Ipak, budimo poteni. Eva je kanjena tom neistoom, disbalansom i
plodnou to donosi jajna elija raspadajui se svakog meseca, prorezom
koji je mui i kojim mui, histerijom zbog uputanja sa mukarcima i svim
to iz toga sledi. To Evino zavetanje enama se nekom moda, ini
prijatnim, ali...?
Dobro jevrejski, tada jo jednodelni Bog, onaj koji jeste, stvorio je
univerzum, to znamo. ta je stvorio, to jednim delom vidimo, a ono ostalo

20
Hriani, mada za to nemaju osnovu ni u Pentateuhu ni kod proroka ni u jevaneljima, prave od ove
priice osnovu svoga verovanja, tj. takozvani prvi greh. Zaista je potpuno logino pripisivati Bogu da
je stvorio tolika ljudska pokoljenja da bi ih muio venim mukama, pod izgovorom da je njihov
praotac pojeo neko voe u nekom vrtu.

12
nasluujemo. Kada ga je stvorio, i to znamo zahvaljujui nadbiskupu
Aeru21. Kako ga je stvorio, to pie u Knjizi postanja, i to smo, u grubim
crtama, opisali. Meutim, da bismo razumeli zato je stvorio ba ovakav
univerzum i ba na takav nain, moramo spoznati to vie o samom Tvorcu,
kao to moramo znati mnogo i o Van Gogu da bismo razumeli kako je slikao
i ta je naslikao. A upravo je to nemogue, poto je samo Bogu data
mogunost da spozna samog sebe. Meutim, zahvaljujui paljivim
jevrejskim letopiscima, znamo ipak poneto o Bogu lino. Kao on je
antropomorfan (ovekolik poto je oveka stvorio po svom liku, naravno
isto hronoloki posmatrano bilo bi ispravnije rei da je ovek bogolik), pri
emu oko njegove polnosti ima nekih dvojbi, na ta smo ve ukazali. Malo je
udno, ali izgleda da mu je lice s lea, poto je, prema Svetom pismu,
Mojsije sa Bogom govorio lice u lice, a video ga samo s lea. Bog voli, mrzi,
ljuti se, smeje se, plae, osea griu savesti, ne dri obeanja, okrutan je,
sklapa tetne ugovore po druge i iznad svega je sklon protekciji. Pored toga
treba naglasiti da stvaranje sveta nije jedina aktivnost kojom se Bog bavi. On
ije (saio je odelo od koe za Adama i Evu), posreduje u zbrinjavanju i
razmnoavanju prostitutki (tako je mudrom Osiji prvo naredio da se oeni
kurvom i izrodi kopilad, a nakon toga da se valerie sa enom koju ljubi
ljubavnik, ma ta god da mu to znai), a daje recepte za ishranu (tako
nareuje Jezekilju, proroku, da jede hleb od itarica namazan sveim
ljudskim izmetom), savetuje drumske razbojnike koga da pljakaju (savetuje
Davida da napadne Amalijce, poto e se, prema njemu, razbojnici tu dobro
uariti i obogatiti)22.
Osim ako legende Knjige postanja nisu mit, koji ukljuuje neko tajno
tumaenje, one su pune huljenja na Boga. Pre svega, On je prikazan kao da
ne zna da e ona koja je stvorena da bude saputnica Adamu biti uzrok
ovekovog pada. Drugo, uskratio je oveku znanje o dobru i zlu (a to znanje
je jedino koje daje koherentnost ljudskom umu), a njegova ljubomora prema
ovekovoj besmrtnosti (ako se hrani sa drveta ivota) ukazuje na uskogrudog

21
Poto se prvi sekund vremena za Jevreje, hriane i muslimane poklapa s prvim trenutkom
stvaranja, to nas poteuje prizora dokonog Boga koji mota klupe praznih vekova prethodne
venosti na nekom zabaenom mestu duhovnog sveta, nadbiskupu Aeru nije bilo teko da, negde oko
1650. godine, na osnovu Svetog pisma, nepogreivo, izrauna da je Bog stvorio, ta je ve stvorio, u
nedelju 23.10.4004. godine pre nove ere. Ko u ovo sumnja, moe da kae kao Monteskje: Da li je
mogue da oni koji shvataju prirodu i imaju razlonu ideju o Bogu veruju da su materija i stvorenja
stari samo 6 000 godina. A ko u ovo veruje, zasluio je da sa Jezekiljom podeli od Boga preporuen
namaz. Elegantan izlaz iz ove situacije ponudio je Sv. Vasilije, koji je insistirao na besmislenosti
smetanja vremena u ve postojei vremenski okvir. Argument za to je zasnivao na misli da poetak
vremena nije vreme, pa ak ni njegov najmanji deo. Time se apostrofira nezavisnost poetka od
vremena, odnosno tvrdi se da bezvremeni poetak iskljuuje vreme jer je svaki vremenski odziv
bezvremenog apsurdan.
22
esto se danas uje tvrdnja da teologija nije ono najvanije u religiji, nego je najvanije to kako
nam religija pomae da ivimo. Ispada da je postojanje i priroda Boga i Boijeg milosra i greha i raja
i pakla nevana, a kotala je toliko ivot u istoriji hrianske crkve.

13
i zavidljivog Boga. Zato je taj Bog takav da kanjava decu za grehove
oeva? Zato je jedan tako moan Bog toliko ljut na demone, anele i ljude?
Zato svemoni Bog kada krene da ubija decu Egipta, ne zna ko gde stanuje?
Zato?!23
Nije na nama da dalje prepriavamo Knjigu postanja, naa tema upravo
alternativna, nauna, teorija nastanka vasione, koja je samim tim pod
znakom pitanja. Naravno, oni koji savreno razumeju Knjigu postanja treba
da trpe one koji je ne razumeju; jer ako je ovi drugi ne razumeju, to nije
njihova greka; ali oni koji ne razumeju tu nita, treba da shvate ta je to udo
pa da trpe one koji razumeju sve24.
No, ostavimo stare knjige da same sebe kore i vratimo se uiteljici
ivota, istoriji. Dok je stari poredak, nakon smrti Sv. Konstantina, nestajao u
korupciji, kukaviluku i nehaju kao odgovor na duhovnu glad ljudi i ena
muenih siromatvom, iznurenih sukobima, rastroenih misterijom ili na
smrt uplaenih, digla se jedinstvena armija hrianskih svetenika da
energino i spretno brani stabilnost i dostojanstvo ivota, uvodei pri tome,
indoevropsko stanovnitvo Evrope u tamu srednjovekovne dominacije
semitskog monoteizma. Istorijski zadatak hrianstva bio je da ponovo
uspostavi moralnu osnovu pojedinca i drutva obezbeujui religijsko okrilje

23
Kada se Biblija shvati doslovno, mnoge injenice u njoj su kamen spoticanja za osobe koje su
religiozne, ali koje istovremeno takoe potuju razum kao ovekovu najviu vrlinu.
24
Mada je udo, po sili rei, neto divno, kao poredak prirode mi prema prihvaenim idejama udima
nazivamo povrede venih i boanskih zakona koje, neretko, vri sam Bog ili njegovi izabranici. Bog,
logino, pribegava udima kada se ispostavi da svojim stvaranjem sveta, svojim boanskim naredbama
i svojim veitim zakonima nije uspeo da ostvari veiti cilj; On tada privremeno stavlja van snage svoje
vene ideje i svoje nepromenjive zakone i udom obavlja ono to nije mogao da obavi pomou njih. U
Svetom pismu ima bezbroj primera ovakvog Boijeg postupanja: udo je kada Mojsije pretvori tap u
zmiju; udo je kada isti pretvori vodu u krv; udo je kada zmija i magarica govore; udo je kada se
Sara, pramajka Jevreja, uspeno prostituie sa ezdeset i devedeset godina, a udo je i kada joj njen
mu i svodnik Avram (Ibrahim), star sto ezdeset godina, praotac Arapa i Jevreja, naini dete u njenoj
devedesetoj; udo je kada riba proguta oveka pa ga ivog i zdravog ispljune nakon tri dana; udo je
da se more razdvoji kako bi est stotina hiljada Jevreja pobeglo od dve stotine hiljada Egipana i
krenulo da osvaja nekakav kamenjar umesto da ostane i osvoji najkvalitetniju zemlju (udo se naravno
odnosi na more, ovo drugo su kukaviluk i glupost); udo je, naravno, i bezgreno zaee, i
deviansko roenje i utelovljenje Isusovo, vaskrsenje i transupstacija (tj. pretvaranje hleba i vina u telo
i krv Isusovu); udo je i nahraniti 5 000 gladnih sa pet hlebova i dve ribe (poto kit nije riba); udo je
pretvoriti vodu u (pravo) vino; udo je pomraenje (gust mrak) u trajanju od tri sata usred dana, uz
istovremeno otvaranje grobova i vaskrsenje pravednika. Moemo rei da su ovo ipak nekakva
partikularna uda, ali imamo i divne primere globalnih uda. Setimo se netane prie o ama-
napitima iz Vavilona, ija ispravna verzija (original falsifikata u sistemu u kome posledica prethodi
uzroku) u Knjizi postanja pod naslovom Potop, predstavlja udesan primer globalnog uda. Naime u
prii o potopu sve je udo: udo je da su etrdeset dana kie potopile etiri strane sveta i da se voda
izdigla za petnaest laktova iznad najviih planinskih vrhova; udo je da su se na nebu nale
vododerine, otvori, propusti; udo je da su se sve ivotinje iz svih krajeva sveta stekle u kovegu; udo
je da je Noje imao deset meseci ime da ih hrani; udo je da su sve ivotinje izdrale u kovegu sa tim
zalihama; udo je da veina nije pocrkala; udo je da su nali neku hranu po izlasku iz kovega. Dakle,
budui da je pria o potopu neto najudesnije o emu smo ikada uli, bilo bi besmisleno objanjavati
je, poto je to jedna od onih tajni koje se prihvataju samo verom, pri emu se vera sastoji u tome da se
prihvata ono to razum inae ne prihvata, to je jo jedno udo.

14
i podrku za neugodne propise drutvenog poretka; da u sirove varvare usadi
plemenitije ideale ponaanja, uz pomo vere spontano sastavljene od mitova
i uda, straha, nade i ljubavi. Milionima ljudi hrianstvo je donelo veru i
nadu koja je pruala boansko nadahnue i ukidala smrt. Ali je to uradilo
ukaljavi se maksimalnim praznoverjem i okrutnou, donosei na vlast
nerazumnu dogmu oslonjenu na Aristotelov autoritet i uvodei Evropu u
srednji vek, esto zvan mranim.
U iskuenju smo da o srednjem veku razmiljamo kao o periodu
neaktivnosti duha izmeu rimskog prihvatanja hrianstva, tj. Sabora u
Nikeji 325. godine i otkria Amerike. Ljudi toga vremena, u Evropi, bili su
prvo rtve varvarstva, zatim pobedilaca varvarstva, a potom i tvoraca nove
civilizacije, naravno svih u saradnji sa crkvom. Do dananjih dana se nismo u
potpunosti oporavili od toga mranog doba; nesigurnost koja pobeuje
pohlepu, veliki strah koji podstie svirepost, siromatvo koje pothranjuje
prljavtinu i nezanje to nam je srednjovekovna batina. to se tie
intelektualnog naslea srednjeg veka, ono je neto mravije, obuhvata
moderne jezike, univerzitete, terminologiju filozofije i nauke. Filozofijom je
dominirala sholastika, koja je bila vie neka vrsta vebi iz logike, a nauno
naslee, iako skromno, ukljuuje indijske brojeve, decimalni sistem,
koncepciju ekperimentalnih metoda, znatne doprinose u matematici,
geografiji, astronomiji i optici. Proizvodi srednjeg veka su: barut, naoare,
kompas, asovnik sa klatnom i (najvelianstveniji izum oveanstva)
destilacija alkohola25.
Meutim, bievanje, igosanje uarenim gvoem, sakaenje,
oslepljivanje, odsecanje jezika, lomljenje udova na toku i druge suptilnosti
hrianske ubedljivosti toga vremena nisu vie bile dovoljne da uvere ljude
XIV veka u besmrtnost individualne due, ni da spree one obrazovanije da
Sveto pismo shvataju kao korisno praznoverje. Time je Aristotelovoj
dedukciji i primeni logike, kao vetine kojom se la pretvara u istinu,
hrianskom kodeksu krotkosti i onostranoj suzdrljivosti doao kraj. Polako
je dolazilo doba u kojem se razum prihvatao kao vrhovni sud.
Italijani su ovaj period nazvali la Rinascita (renesansa = preporod), u
njemu su ponovo otkriveni klasici, a proboj duha kroz mrak religije doveo je
do potovanja lepote u svim njenim oblicima. Ali da bi se renesansa
ostvarila, bilo je potrebno neto vie od oivljavanja antike. A pre svega bio
je potreban novac prljavi burujski novac: profit vetih gazda i loe

25
Alkohol je uvek imao vanu ulogu kao drutveni podmaziva one vrste koji smanjuje inhibicije, i
time nam dozvoljava da otkrijemo vie od sebe nego to bismo obino bili voljni da uradimo. Ali, na
mnogo irem planu, pia mogu da daju ar magije prosenom dogaaju, da ga pretvore u romantini
interludij ili bolno dosadno vee. Osim toga, ona mogu da dovedu do neplanirane bebe, ili do
samounitavajueg posrnua due. Kao i uvek, preterivanje se mora paljivo meriti, a
onesposobljavajui mamurluk je kazna za lou procenu, ali moe biti i nagrada za onaj prorez, nae li
se, u svitanje, tu negde.

15
plaenih radnika; profit od opasnih putovanja na istok i tegobnih prelazaka
Alpa, sve da bi se roba kupila jeftino, a prodala skupo; novac od zarade
steen briljivim kalkulacijama, ulaganjem i zajmovima; novac od kamata i
dividendi akumuliranih sve dok se dovoljan viak nije mogao utedeti od
telesnih uivanja, od kupovine politiara i nalonica da bi se platila umetnost
koja je bogatsvo pretvorila u lepotu. Da, novac je osnova celokupne
civilizacije. Novanim sredstvima trgovaca, bankara i crkve plaeno je
oivljavanje antike. Ali nije to oslobodilo um i ula renesanse; njih je
oslobodio svetovni duh koji je potekao iz uspona srednjeg stalea; njih je
oslobodio razvoj univerziteta, znanje i filozofija, realistino izotravanje uma,
izuavanje prava, irenje svesti kroz upoznavanje sveta. Posumnjavi u
crkvene dogme, ne strahujui vie od pakla, obrazovani ljudi Italije
oslobodili su se intelektualnih i etikih ogranienja. Ipak, treba imati u vidu
da je renesansna civilizacija bila tvorevina manjine, njena privilegija i njena
odgovornost. S tom tendecijom se nastavilo i dalje, tokom revolucije i
kontrarevolucije, tokom napretka i reakcije, ona je preivela nekako ratove i
strpljivo oplemenila mir. I danas svugde ima prefinjenih i krepkih duhova
koji ive i hrane se na toj batini intelektualne slobode, estetske osetljivosti,
prijateljskog i saoseajnog razumevanja; oni oprataju ivotu njegove
tragedije, prihvataju radosti ula, uma i due, a u svojim srcima, iznad svih
zala, neprekidno uvaju duh renesanse. No vratimo se izvornom preporodu i
njegovom najtipinijem predstavniku, Leonardu da Viniju.
Leonardo da Vini se okuao u gotovo svim naukama. Sa
oduevljenjem se latio matematike kao najistijeg oblika razmiljanja. Bio je
oaran astronomijom, a u vezi s tim je pisao: Sunce se ne kree... Zemlja
nije u sreditu kruga Sunca i nije u sreditu vasione. Odbacio je ideju o
sveoptem potopu, Zemlji je pripisao starost od 200.000 godina, to je
okiralo njegove savremenike. Napisao je stotinak stranica o kretanju i teini,
jo nekoliko stotina o toploti, akustici, optici, brojevima i magnetizmu.
Uprkos tome ne moe se rei da je bio materijalista, silu je definisao kao
duhovnu sposobnost. Bio je to pravi pravcati ovek renesanse, koji je u
zamislima bio plodniji nego u ostvarenjima. Teko da je za njega realno
tvrditi da je bio veliki naunik. Ne, on je pre bio inteligentan amater, a za
neto vie od toga nedostajali su mu kolovanje, instrumenti i vreme. To to
je postigao tako mnogo, uprkos tim nedostacima i njegovom zauzetou
umetnou, spada u uda jedne epohe.
No, nije Leonardo svojim aktivnostima ozbiljno poljuljao ugled
crkvenih dogmi. Ne, to su uradili oni koje je upravo Crkva negovala i
finansirala (mangupi u vlastitim redovima, to ree Lenjin). Naime, Crkva je,
u vekovima svoje dominacije i uasnih zloina, neoprezno podupirala dve
pseudonauke: alhemiju iz elje za zlatom i astrologiju, u cilju podupiranja
praznoverja. A nauka, pa ak i sa premisom pseudo, uvek je opasna po
dogme. Podrivanje temelja Crkve zapoeto je od strane onih koji su buljili u

16
nebo ne bi li predskazali sudbinu. Njima nije neto timalo sa geocentrinim
sistemom, tako savreno i logino uklopljenim u teologiju, pa su im na pamet
padale neke nove, odnosno stare ideje26. to se tie tih novih starih ideja, one
su, pre svega, bile plod promene kosmolokih shvatanja. Naime, od kraja
kamenog doba i pojave zemljoradnje na ovamo, definicije fizikih pojmova
kao to su prostor, vreme i materija bile su vezane za kosmoloka
razmatranja. U samoj vasioni video se veliki asovnik. Na osnovu
Sunevog kretanja, odnosno prividnog Sunevog kretanja, izraeni su
kalendari i definisani pojam godine, odnosno dana. U starom veku smatralo
se da je vasiona zatvorena, ograniena. Aristotel je, kao to smo rekli,
pomou argumenata preuzetih iz mehanike, tj. nauke koja prouava kretanje
tela, pokuao da dokae da je naa planeta nepomina. Od tada svaka
promena u kosmologiji povlai sa sobom i promenu u mehanici koja ranije
ili kasnije mora da se odigra. U 16. veku se zbila i jedna promena u
drutvenom ivotu. Strukturisanje ivota u drutvu potpuno se izmenilo
tokom druge polovine srednjeg veka. Dolo je do urbanizacije, razvoja
zanatstva, trita, itd., a sve to je dovelo do promene u nainu ivota. Da
bismo to izrazili jezikom fizike, moemo rei da je ciklino vreme tradicijom
proetog srednjovekovnog seljaka u dobroj meri zamenjeno linearnim
vremenom stanovnika grada, ije delatnosti ne zavise neposredno od
smenjivanja godinjih doba.
Poetak kraja geocentrinog sistema oznaila je pojava Nikole
Kopernika. On je nainio prvi veliki korak u razvlaivanju Boga i skidanju
vela tajanstvenosti sa nebesa. Njegova astronomska osmatranja nisu bila ni
brojna ni precizna, ali ona i nisu bila od bitnog znaaja za njegov cilj. On je
veinom koristio astronomske podatke koje je ostavio Ptolomej, i ponudio da
dokae da se sve dobijene opservacije najbolje slau sa heliocentrinim
stanovitem. Oko 1514. godine, Kopernik je svoje zakljuke saeo u delu
Mali komentar, na neposredno jednostavan nain, kao da ne predstavljaju
najveu revoluciju u hrianskoj istoriji. On je tvrdio da: ne postoji
jedinstveno sredite svih nebeskih tela; sredite Zemlje nije sredite sveta,
ve samo Zemljine tee i Meseeve putanje; sve planete se okreu oko Sunca
kao svoje srednje take, i otuda je Sunce sredite sveta; srazmerna udaljenost
Zemlje od Sunca i visine neba toliko je manja od srazmere Zemljinog

26
Geocentrina teorija se logino uklapa u teologiju, koja je pretpostavljala da su sve stvari stvorene za
ovekovu upotrebu. Heliocentrina teorija bi oveanstvo bacila na jednu manju planetu, ija je istorija
svedena na puku lokalnu stavku u biltenu vasione. ta bi znailo nebo kada bi gore i dole izgubili svaki
smisao, kada bi svako od njih kroz dvanaest sati postojalo ono drugo? Smatralo se (pogreno) da nijedan
drugi napad na hrianstvo nije opasniji od beskrajne vasione, poto bi bilo, u najmanju ruku, udno da je
tvorac tog ogromnog sistema poslao svoga sina da umre na ovoj osrednjoj planeti. Imajui to u vidu,
hrianska crkva je, kao to smo ve rekli, bezrezervno odbacila sva heliocentrina uenja starih Grka i
oberuke prihvatila Ptolomejev geocentrini sistem.

17
poluprenika i njene udaljenosti od Sunca da je daljina od Zemlje do Sunca
neprimetna u poreenju sa visinom nebeskog svoda; ma kakvo kretanje da se
pojavi na nebu ono ne proizilazi ni iz kakvog kretanja neba, ve iz kretanja
Zemlje. Zemlja se sa svojim okolnim elementima za jedan dan okrene oko
svoje ose na svojim nepromenjenim polovima, dok nebeski svod i najvie
nebo ostaju neizmenjeni; ono to nam izgleda kao kretanje Sunca ne
proizilazi iz njegovog kretanja, ve iz kretanja Zemlja i nae orbite, sa kojim
mi kruimo oko Sunca kao bilo koja druga planeta; prividno kretanje unazad
i direktno kretanje planeta ne proistie iz njihovog kretanja, ve iz Zemljinog.
Otuda je samo kretanje Zemlje dovoljno da objasni tako brojne prividne
neujednaenosti na nebu.
Najveu mudrost Kopernik je ispoljio, ipak, time to je odloio
objavljivanje svoje knjige za tridesetak godina, odnosno do trenutka kada se
od dugake ruke inkvizicije sklonio u bezbednost smrti. Stavove oko njegove
teorije izrekli su mnogi hrianski mislioci koji su snagom nesumnjivog
autoriteta Svetog pisma lako pobili miljenje poljskog astronoma. Tako je, na
primer, Luter na ovu temu kazao sledee: Ljudi sluaju nekakvog blesavog
astrologa koji se potrudio da pokae da se Zemlja okree, a ne nebeski svod,
Sunce i Mesec. Ta budala eli da preokrene itav sistem astronomije; ali
Sveto pismo nam kae da je Joua zapovedio Suncu da stane, a ne Zemlji.
Dok je Kalvin odgovorio Koperniku jednim stihom iz Psalma: vrsto stoji
krug zemaljski, nee se poljuljati i upitao: Ko e se usuditi da Kopernikov
autoritet stavi iznad Svetog duha?. Bilo je i drugih dokaza pogrenosti
Kopernikovog sistema, iznesenih istom snagom argumenata. Ali, da budemo
poteni, ne smemo se podsmevati onima koji nisu mogli da ga prihvate. Od
njih se trailo da shvate ne samo da se Zemlja okree oko svoje ose i kree u
vasioni strahovitom brzinom ve i da prihvate matematiku zbrku samo
malo manje zbunjujuu od Ptolomejeve. Jer, tek kada Kepler, Galilej i Njutn
budu razradili mehanizam nove teorije i ostvarili njenu veu jednostavnost i
tanost, videe se da je ona oigledno superiorna u odnosu na staru; pa ak i
tada, moraemo da kaemo za Sunce ono to kau da je Galilej rekao za
Zemlju eppur si muove (ipak se okree).
Kopernik je proirio svet. Trebalo je sada proiriti Boga, i ponovo
osmisliti boanstvo u granicama tih bezbrojnih i nenaruivih galaksija. Taj,
Don Kihotu odgovarajui zadatak prihvatio je ordano Bruno.
Njegova vizija univerzuma bila je prvostepeno estetska, duboko i
zadivljeno potovanje uarenog beskraja; to je takoe i filozofski pokuaj da
se ljudska misao prilagodi kosmosu u kojem je naa planeta beskonano mali
deo u neprepoznatljivom beskraju. Zemlja nije centar sveta, niti je to Sunce;
izvan sveta koji vidimo (nije bilo teleskopa kada je Bruno ovo pisao) postoje
drugi svetovi (kako e teleskop uskoro pokazati), a iza tih drugih opet drugi
svetovi (kako e pokazati jo bolji teleskopi), i tako dalje u beskraj; mi nismo
u stanju da zamislimo ni kraj ni poetak. A nepokretne zvezde, kakvim ih

18
je smatrao Kopernik, zapravo stalno menjaju mesto; ak i na nebu panta
rei (sve tee). Prostor, vreme i kretanje su relativni; nema centra, niti
periferije, ne postoji ni gore ni dole; isto kretanje je razliito kada ga gledamo
s razliitih mesta ili nebeskih tela, i poto je vreme mera kretanja, vreme je
takoe relativno. Verovatno su mnoge zvezde naseljene ivim, inteligentnim
biima (da li je Hrist umro i za njih?), pa ipak, u toj beskrajnoj ogromnosti
postoji jedno stalno ouvanje materije, vena i nenaruiva stalnost zakona.
Poto je univerzum beskonaan, a ne mogu postojati dve beskonanosti
beskonani Bog i beskonani univerzum moraju biti jedno. Nema
Nepokretnog pokretaa, kako je Aristotel pretpostavljao, postoji kretanje i
energija, inherentni u svakom delu celine. Bog nije neka spoljanja
inteligencija... Za njega je dostojnije da bude unutranji princip kretanja, koji
je njegova sopstvena priroda, njegova sopstvena dua. Priroda je
spoljanjost boanskog uma; pa ipak, taj um nije gore na nebu ve u
svakom deliu stvarnosti. Svet se sastoji od siunih monada, nedeljivih
jedinica sile, ivota, nerazvijenog uma. Svaka estica ima svoju
individualnost, ima svoj um; pa ipak njegova sloboda nije oslobaanje od
zakona ve ponaanje u skladu sa svojim inherentnim zakonom i
karakterom. Postoji princip progresa i evolucije u prirodi, u smislu da svaka
estica tei razvoju. Postoje suprotnosti u prirodi, suprotstavljene sile,
protivrenosti, ali u funkcionisanju celog kosmosa Boja volja sve se
suprotnosti poklapaju i nestaju, pa tako raznolika kretanja planeta stvaraju
sklad sfera. Iza zbunjujue, fascinantne raznolikosti prirode nalazi se jo
udesnije jedinstvo, u kome se svi delovi javljaju kao organi jednog
organizma. Upravo to jedinstvo me oarava. Zahvaljujui njegovoj moi, ja
sam slobodan iako suanj, srean iako alostan, iv ak i u smrti. Zbog toga
spoznaja uzvienog jedinstva predstavlja cilj nauke i filozofije, i blagotvorni
lek uma27.
Taj lek nije ni bilo mogue nai u XVI veku, kada je neprikosnoveni
crkveni autoritet doiveo svoj dugo oekivani i mnogo ime zaslueni kraj,
pri emu se pravi, onaj potpuni kraj tog opijuma siromanih duhom i dalje
eka. No, to ne znai da je i praznoverje nestalo: religije se, naime, raaju i
nestaju, ali je praznoverje veno. Trebalo bi oekivati da sa poveanjem i
raspodelom bogatstva u drutvima, znanje raste, a praznoverje opada.
Meutim, to nije tako; ak i u veoma bogatim zemljama, a posebno meu
namuenim siromasima i dokonim bogataima, misaoni svet mora da ivi u
dungli praznoverica: astrologija, numerologija, znamenja, uroci, vetice, zli

27
Brunova filozofija, ovde grubo saeta, bila je neprihvatljiva hrianskoj crkvi. Bruno je prevarom
namamljen u Italiju, gde je od 1592. do 1599. sasluavan i muen od strane inkvizicije, ali je odbio da
se odrekne svoga uenja. Presudu, koju je potpisalo devet kardinala, prokomentarisao je reima:
Moda vi tu presudu izriete sa veim strahom nego to je ja sluam. Nag, vezanog jezika, prikovan
je za gvozdeni stub i iv spaljen. Na tome mestu je 1889. godine podignuta njegova statua.

19
duhovi, utvare, demoni, bajalice, egzorcizmi, sanovnici, proroci, udesa,
nadrilekari, okultne vetine, lekoviti ili tetni minerali, biljke ili ivotinje (i
danas sve to postoji uveano za parapsihologiju i parafenomene uopte).
Zamislimo onda intelektualnu mijazmu koja truje korene i lomi cvetove
nauke u narodima oskudnog bogatstva. Za telesno ili umno slabe,
praznoverje je dragocen element u poeziji ivota, koji uzbudljivim udima
unosi sjaj u jednoline dane, a bedu ublaava arobnim moima i mistinim
nadama. Astrologija je takoe imala ozbiljnu osnovu, skoro svaki ovek je
kao gotovu injenicu uzimao da zvezde, kao i sunce i mesec, utiu na
ovozemaljske dogaaje. Meutim, na tim temeljima nadrilekarstvo je
podiglo bizaran figurat magije, gatanja i ekscentrinog mistinog argona
(kao i alternativna medicina danas). Horoskopi su tada bili vie u modi nego
u nae vreme. Tamo gde su nauka i filozofija pretrpele neuspeh, gde je
kratkotrajni konani razum posrtao i oslepeo u prisustvu beskonanosti, tamo
je vera mogla dobiti bezuslovnu predaju dela celini, tvrdei da je upravo ona
skup svih dela i svih razmiljanja.
I u takvoj atmosferi praznoverja, naslanjajui se na njega, poela je da se
razvija nauka. Do toga nije dolo iz neke unutranje potrebe ljudi, ve je
irenje trgovine i industrije dalo taj potrebni podsrtek. Platoniarski i
umetniki napori u renesansi teko su se prilagoavali ekonomiji u usponu;
rasla je potreba za racionalnim postupkom koji e se suoiti sa injenicama i
koliinama, kao i sa teorijama i idejama; oiveo je aristotelovski empirizam,
lien svih srednjovekovnih maski. Ljudi su poeli da broje i raunaju, da
mere i projektuju, i to sa konkretnom preciznou i brzinom; bili su im
potrebni alati za posmatranje i beleenje. Najpre je bilo neophodno
konstruisati naune instrumente. Oi nisu mogle da vide dovoljno jasno,
dovoljno daleko, dovoljno precizno; telo nije moglo da s potrebnom
preciznou registruje pritisak, toplotu i teinu stvari; um nije mogao da meri
prostor, vreme, koliinu, gustinu, a da sa injenicama ne mea svoju
subjektivnu formulu. Bili su potrebni mikroskopi, teleskopi, termometri,
barometri, hidrometri, bolji asovnici, preciznije vage. Sve je to dolazilo,
jedno po jedno. Mnogi problemi reeni su pronalaskom logaritma, teleskopa,
analitike geometrije, diferencijalnog rauna, maina, mikroskopa,
statistikih metoda, prirunika za navigaciju i astronomskih elemenata.
Da bi se pokrenuo jedan tako grandiozan projekat, bio je potreban
filozof, sa autoritetom dravnika bio je to F. Bejkon. On je oznaio potpuni
raskid sa sholastikom, tvrdnjom da se treba okanuti svih sjajnih deduktivnih
sistema filozofije pomou kojih je trebalo izvesti hiljade venih istina na
osnovu tek nekoliko aksioma i principa. U nauci, tvrdio je on, nema
arobnog eira; sve to se iz eira u postupku izvue, mora prethodno da se
u njega stavi, pomou posmatranja ili eksperimenata, i to ne pukim povrnim
posmatranjem, niti prostim nabrajanjem podataka, ve na osnovu iskustva.
On doslovno kae: Najpre zapali sveu pomou hipoteze, a zatim pomou

20
svee pokai put, poinjui kao to se ini sa valjano sistematizovanim
iskustvom... i iz njega izvlai aksiome (privremene zakljuke), te iz utvrenih
aksioma opet izvodi nove eksperimente... Sam eksperiment e odluiti. Ali,
priznajmo i to, do ove Bejkonove ideje moglo se doi samo zahvaljujui
slabljenju i prevazilaenju teolokih pogleda na svet.
Nakon usvajanja ovakvog Bejkonovog stava, savremena nauka je
poela napredovati loginom progresijom tokom moderne istorije:
matematika i fizika u XVII veku, hemija u XVIII, biologija u XIX i
psihologija u XX veku. Nas ovde najvie interesuje fizika, a ona je zapoela,
pa recimo, pojavom Galileja.
Galilej je veliko ime toga perioda, ali i mnogo manja imena zasluuju da
ih se seamo. Stevin je definisao zakon koturae i poluge, Dekart je sasvim
jasno postavio zakon inercije (da telo nastavlja da miruje ili se pravolinijski
kree, dok god na njega ne deluje neka spoljanja sila)28. On i Gasendi su
predvideli molekularnu teoriju toplote. Torieli je, 1642. godine, proirio
studije atmosferskog pritiska na mehaniku vetrova; oni su, smatrao je on,
izjednaavajue struje koje nastaju usled lokalnih razlika u gustini vazduha.
Gasendi je izmerio brzinu zvuka. Godine 1638. ve slep i u kunom pritvoru,
Galileo Galilej je predloio metod za merenje brzine svetlosti. Po tom
predlogu trebalo bi da dva posmatraa sa fenjerima stoje na odreenom, ne
malom, rastojanju. Prvi posmatra bi poslao svetlosni signal drugome, koji bi
istog trenutka kada vidi signal, poslao isti signal drugome. Prvi bi posmatra
tada mogao da proceni brzinu svetlosti merenjem vremena izmeu slanja i
primanja signala. U optici su se istraivanja koncentrisala na sloeni oblik
odvijanja i prelamanja svetlosti pri formiranju duge na nebu, to je Kepler,
1611. godine, iskoristio da napravi uveavajue soivo. Gilberova diskusija o
Zemljinom magnetizmu pokrenula je niz teorija i eksperimenata. Kepler je,
na osnovu opservacija Tiho Braha, izuio zakone planetarnog kretanja29. On
je zapazio da su putanje planeta oko Sunca eliptine, a ne krune, i
formulisao dva druga zakona koja objanjavaju nain na koji se ovo kretanje
obavlja. Time je pripremljen put za Njutnovu teoriju gravitacije. Od Braha
do Keplera, pa do Njutna, kao i od Kopernika do Galileja, pa do Njutna vode
temeljne i konvergentne linije moderne astronomije.
No, vratimo se Galileju, on je sa dvadeset pet godina postao profesor

28
Ne moemo da propustimo priliku kod prvog pominjanja pojma inercije, a da ne navedemo njeno
genijalno tumaenje koje je dao E. Maha: on je tvrdio da je inercija posledica dejstva na posmatrano
telo gravitacionih polja svih ostalih masa u vasioni.
29
Kepler je uradio mnogo, ali i dosta toga pogreno. Najtipinija greka za to vreme bila je njegova
pretpostavka da su planete vane. Meutim, njihovo postojanje ni na kom temeljnom nivou nije
ugraeno u zakone prirode, one i njihove orbite predstavljaju ishod niza istorijskih sluajnosti. Tiho
Brahe je, moda, prvi doao na ideju mirenja suprotnosti uvoenjem dualne teorije, od ega nas i
danas boli glava. On je, naime, predloio model po kome se planete okreu oko Sunca, a Sunce,
zajedno sa njima, oko Zemlje. Sreom, njegovom tadanjem ueniku Kepleru nije palo na pamet da
podri ovu ideju.

21
matematike u Pizi. Bio je dovoljno sran, jer je sa svoje katedre odmah
poeo rat sa Aristotelovom fizikom. Prema tom Grku, brzina padanja neke
zapremine zlata ili olova, ili bilo kog tela koje ima teinu, upravo je
srazmerna sa njegovom veliinom. Leonardo da Vini je imao isto gledite.
Galilej je izneo miljenje da e razlika u vremenu padanja izmeu dva
predmeta, od kojih je jedan dva puta tei od drugoga, biti ili ravna nuli ili
neprimetna. Evolucija naina miljenja o prostoru, vremenu i materiji
odigrala se, dakle, u okviru preobraaja kosmolokog modela, to je bilo
neophodno da bi se dokazala greka sakrivena u Aristotelovom rasuivanju,
koje je, recimo i to, najblie naoj intuiciji. Moemo, ukratko, da navedemo
jedan od najvanijih argumenata ovog grkog filozofa. On, u sutini, kae
sledee: ako pretpostavimo da ovek koji stoji na povrini Zemlje baci neki
predmet uvis, predmet e pasti njemu u ruke, a ne pored njega, to bi bio
sluaj da se Zemlja kree, odnosno Zemlja se ne kree. Ovo pokazuje da
Grci nisu shvatili sutinu kretanja, za razliku od statikih pojava koje su
dobro razumeli. Naime, primer Aristotelovog dokaza o nekretanju Zemlje
svodi se na, dananjom terminologijom reeno, tvrdnju da sila odreuje
brzinu. Da bi se dokazalo da je to rasuivanje pogreno, treba navesti
izvestan broj argumenata iz mehanike. Kopernik ih je ovla naglasio,
ordano Bruno produbio, a tek je Galilej zaista izriito saoptio i pokazao da
razume kretanje, to je njegova najvea zasluga objavljena u delu Dijalozi o
dvema novim naukama (mehanici i dinamici). Tim delom je on otpoeo
transformaciju iz drevnog misticizma u savremenu nauku, uvodei nov
pojam ubrzanja, tj. brzinu promene brzine, koja pomnoena s masom daje
silu. Posledica ovoga jeste da se telo na koje ne deluje nikakva sila, ili kree
konstantnom brzinom ili miruje. Pri tome, sutinski, nema nikakve razlike
izmeu ta dva stanja kretanja. Ti argumenti izraavaju ono to je kasnije
nazvano Galilejevim dokazom relativnosti (Galilejeva relativnost). Ne
ulazei ovde u pojedinosti, rei emo da je Galilej dokazao kako se kretanje
jednog mehanikog sistema ne moe otkriti pomou ogleda izvrenih u
okviru samog tog sistema, odnosno da nema apsolutnog znaenja stanja
mirovanja. On doslovno kae: Zatvorite se sa jo jednim prijateljem u
glavnu kabinu ispod palube nekog velikog broda i ponesite sa sobom
nekoliko muva, leptirova i slinih malih leteih stvorenja. Ponesite i veliku
zdelu sa vodom i ribicama u njoj, okaiti jednu bocu sa vodom koja e se
prazniti u veliku posudu ispod nje, kapajui. Dok brod stoji, paljivo
posmatrajte kako siuna stvorenja lete ravnomernom brzinom prema svim
stranama kabine; kako ribice plivaju nezainteresovano, u svim pravcima i
kako kapljice vode padaju pravo u sud ispod. I kada neto bacate prema
prijatelju ne morate ga bacati jae u jednom pravcu nego u drugom, ako ste
na istom rastojanju; skaui napred na obe noge preskaete isto rastojanje u
svakom pravcu. Kada ste posmatrali ovo paljivo... neka brod pone da se
kree pravolinijski bilo kojom brzinom, s tim da kretanje broda bude

22
uniformno, tj. da se ne menja ni na koji nain. Neete primetiti ni najmanju
promenu u bilo kom od pomenutih efekata, niti ete moi da zakljuite iz
nekog od njih da li se brod kree ili stoji.30
Nadalje je Galilej, istraivanjima i eksperimentima u mehanici i
dinamici, potvrdio neunitivost materije. Formulisao je principe poluge i
koturae, i pokazao da se brzina tela u slobodnom padu jednoobrazno
poveava. Vrio je mnoge eksperimente sa strmom ravni; tvrdio je da bi se
predmet koji se kotrlja niz jednu strmu ravan podizao uz slinu ravan do
visine koja je jednaka njegovom padu da nije otpora trenja i drugih oblika
otpora, ime je indirektno uveo jedan od najvanijih principa fizike, tj. Zakon
o odranju energije. Uveo je pojam inercije (Njutnov prvi zakon kretanja),
koji kae da e telo koje se kree, nastaviti to u beskonanost istom brzinom i
u istom pravcu, ako na njega ne deluje neka spoljanja sila. Dokazao je da e
projektil izbaen u horizontalnom pravcu padati na Zemlju u parabolinoj
krivoj koja ujedinjuje sile impulsa i gravitacije. Sveo je muzike tonove na
talasne duine vazduha, i pokazao da visina note zavisi od broja vibracija
koje stvara zategnuta ica u datom vremenu. Note se, govorio je,
doivljavaju kao skladne kada vibracije dolaze do uha u ritmikoj pravilnosti,
a materiji pripadaju samo ona svojstva koja se mogu matematiki odreivati
(veliina, poloaj, kretanje, gustina); sve druge osobine (zvuci, ukusi, mirisi,
boje itd.) nalaze se samo u svesti te, ako bi iva bia nestala, sva bi ta
svojstva bila izbrisana i unitena. Nadao se da e vremenom biti mogua
analiza tih sekundarnih osobina na primarne fizike kvalitete materije i
kretanja matematiki merljive.
Iako vlasnik tapije na venost, hrianska crkva nije prepoznala
opasnost u ovim Galilejevim aktivnostima. Njegova glava je bila ugroena
onim to je mislio o astronomiji, a o njoj je mislio kopernikanski, i to, da
bude jo gore, potkrepljeno posmatranjem kroz teleskop koji je sam
konstruisao. Naime, kada je Galilej poboljao svoj teleskop i okrenuo ga
prema nebu, bio je zapanjen otkrivi novi svet zvezda, deset puta vei od
broja do tada unetih u atlase. Sada se videlo da sazvea sadre veliki broj
zvezda koje nisu vidljive golim okom, kao to se ranije nije zapazilo ni da
Mleni put nije magliasta masa ve uma velikih ili malih zvezda.
Ubeen da se njegovi nalazi mogu objasniti samo pomou Kopernikove
teorije, Galilej je poeo da govori o teoriji kao da je ona ve dokazana.
Meutim, mnogi teolozi su smatrali da je kopernikanska astronomija tako

30
Slian je i drugi Galilejev misaoni eksperiment na istu temu. On, naime, daje primer oveka koji bi se
popeo na vrh jarbola nekog broda, pa onda pustio kamen iz ruke. Kamen e pasti u podnoje jarbola bez
obzira na to da li se brod kree ili stoji (pod uslovom, razume se, mirnog mora). Prema tome, mesto na
koje je kamen pao ne predstavlja dokaz kretanja ili nepominosti toga broda. Anegdotska istorija kae da
Galilej nije izvrio taj ogled, to nije izvesno. U svakom sluaju, izveo ga je Gasendi, koji je pokazao
da je italijanski naunik bio u pravu. No, nezavisno od toga, on je ustanovio da kaemo to jezikom
savremene fizike, bez brodova i ribica da je brzina relativna, a ubrzanje i rotacija apsolutne veliine.

23
oito nespojiva sa Biblijom da e, ako ona pobedi, Biblija izgubiti autoritet, a
samo hrianstvo e trpeti tetu. ta e se desiti sa osnovama hrianskog
verovanja u domu ljudi koje je Bog stvorio ovde na Zemlji, koja e sada biti
liena svoga primata i dostojanstva, i koja e biti putena meu planete toliko
puta vee od nje same, i meu bezbroj zvezda? Galileo Galilei se
beskompromisno suoio s problemom, iznosei svoje stavove: U istoj meri
u kojoj Biblija trai tumaenje koje se razlikuje od neposrednog znaenja
rei, ini mi se da kao autoritet u matematikom sporu ima vrlo malo
ugleda... Smatram da se prirodni procesi koje ili opaamo paljivim
posmatranjem ili o njima donosimo zakljuke uz pomo ubedljivih dokaza,
ne mogu opovrgnuti odlomcima iz Biblije. to se tie poretka delova
univerzuma, smatram da Sunce stoji nepokretno u centru obrtanja nebeskih
tela, dok Zemlja rotira oko svoje ose i Sunca; Priroda je neumoljiva i
nepromenljiva; ona nikada ne kri zakone koji su joj nametnuti, niti malo
brine o tome da li su oveku razumljivi njeni sloeni razlozi i nain
funkcionisanja. Iz tog razloga, izgleda da nita fiziko, to nam ulno
iskustvo stavlja pred oi, ili nam neophodni dokazi pokazuju, ne treba
dovoditi u pitanje na osnovu dokaza iz biblijskih odlomaka koji mogu imati
drugaije znaenje, skriveno u reima; Ne oseam se obaveznim da
verujem da onaj isti Bog koji nas je obdario ulima, razumom i intelektom,
oekuje da se odreknemo njihove upotrebe.
Naravno, ovakva razmiljanja, i to javno izreena dovela su naeg
junaka do suda inkvizicije, gde je on, kada je bolje razmislio, spoznao istinu,
istu napisao i potpisao: Gledite da Sunce stoji nepokretno u sredini svemira
je nerazborito, filozofski lano, i potpuno jeretino, jer je u suprotnosti sa
Svetim pismom. Gledite da Zemlja nije sredite univerzuma, te da se ak
svaki dan okree, filozofski je lano, ili, u najmanju ruku, pogreno
miljenje. Ovako poboljanom spoznajom poretka svemira, Galilej je
uskratio zadovoljstvo ljubiteljima lomaa, a sebe potedio Brunove sudbine.
Recimo i to, da pria, kako je naputajui sudnicu, Galileo Galilei prkosno
promrljao Eppur si muove (Ipak se okree) spada u legendu, kao i
njegov navodni eksperiment bacanja kuglica raznih masa a istih dimenzija sa
krivog tornja u Pizi31.
Dobro, moda nije imao vrst karakter kao Bruno32, ali sigurno je da
nijedan ovek od vremena Arhimeda nije uinio toliko za fiziku koliko je
uinio Galilej. To su bili temelji i plodni doprinosi. Njih je ometao nedostatak
instrumenata, tako da je, na primer, Galilej potcenio otpor vazduha u padanju
predmeta i projektila. Meutim, kada smo ve kod instrumenata, u

31
U tom eksperimentu je on, prema legendi, ustanovio da sve kuglice padaju istom brzinom, a ne
prema oekivanju da tee padaju bre ni prema iskustvu da lake padaju bre.
32
Tek 1992. godine Vatikan je priznao da nije bio u pravu kada je progonio Galileja, a tu negde je i
tadanji papa otiao na grob svoga zemljaka Kopernika, za koji nije znao tano gde je, i pohvalio
njegov nauni opus.

24
Galilejevom zavetanju Njutnu obavezno treba dodati i njegov izum sata sa
klatnom, jer bez mogunosti merenja vremena, od Njutnove mehanike ne bi
bilo nita. Tako je, posle Galileja, sve bilo spremno za dolazak Njutna.
Napravimo ovde jednu malu digresiju, pa navedimo i to da se u to
plodno doba zametnula i ideja o kosmikoj evoluciji. Koreni ideje o
kosmikoj evoluciji, koja je preovladala modernom milju, seu sve do
Dekarta. Za razliku od Njutna, koji je koristio svoju teoriju gravitacije da bi
objasnio kako se mogu odrati orbitalna kretanja planeta i satelita, ali ne i
kako su ona nastala, Dekart je smatrao da i ovo pitanje zasluuje panju, pa
je izneo teoriju da je svet prvobitno bio ispunjen materijom koja je bila
veoma jednoobrazno razmetena; on je takoe kvalitativno skicirao teoriju o
naizmeninom obrazovanju Sunca i planeta.
Dekartova zamisao o vasioni koja se razvija prirodnim procesom
razdvajanja i kombinovanja, predstavljala je temelj niza teorija o razvoju
kosmosa koje su postavili Svedenborg, Bifon i drugi, ali prvi koji je primenio
Njutnove ideje na problem kosmologije bio je Imanuel Kant u delu Opta
teorija istorije i teorije neba, objavljenom 1755. godine. Kantova poetna
ideja bila je ta da je u poetku svekolika materija bila u gasnom stanju i da je
uglavnom jednoobrazno bila razmetena po vasioni kao dinovski gasni
oblak koji se saimao pod vlastitom teinom, pri emu je poeo da se rotira i
da potiskuje materiju iz svoga sredita, ime bi se, daljim gravitacionim
saimanjem, obrazovale planete. Prema njegovom miljenju, vasiona je
postajala sve manje homogena sa prolaskom vremena. Pored toga, Kant je
tvrdio, to je veoma interesantan i netaan stav, da vreme i prostor nisu deo
spoljanje stvarnosti, nego da su samo unapred ugraene strukture naeg
uma, koje nam omoguavaju da se snalazimo u dogaajima. On je takoe
smatrao da vasiona kao Boije delo, mora biti beskonana, tvrdei: Nita
nismo blii beskonanosti kreativnih moi Boga, kada ograniavamo prostor
njegovih ispoljavanja u okvir sfere opisane oko radijusa Mlenog puta, nego
kada ga limitiramo na loptu prenika nekoliko centimetara. Sve to je
konano, sve to ima granice i fiksne odnose prema celini, takoe je daleko
od beskonanosti... Stoga polje ispoljavanja Boijih promisli mora biti isto
tako beskonano kao i same te promisli. Venost nije dovoljna da obuhvati
manifestacije Uzvienog bia, ako nije kombinovana sa beskonanou
prostora.
Posle Kanta se filozofija razila od nauke i nadalje se one nisu nimalo
nadopunjavale. To ne znai da filozofija danas nema ba nikakvu vrednost.
Ima, naravno, ali veina tih vrednosti nije ni u kakvoj vezi s naukom, za koju
predstavlja tek ukrasni dodatak. Tanije reeno, filozofija nauke je korisna za
nauku kao to je ornitologija korisna za ptice.

25