Klasicisticka poezija sa spiska.

Nedostaju Lukijanove I Veziliceve pjesme, nema

ih nigdje.

Pavle Solaric
32 PJESNA O DREVNOSTI SLAVJANA I

Vrh bregova (sluh skazuje) Kozijega mora,

Drevle bjahu sretne strane silni carej dvora.
Tu bje slovo na prestolu, slava u dravi,
Ljubov s pravdom zagrljena, vjenac svakoj glavi.
(Otuda je i Slovaka i Slavjana dika, 5
I isleni ime silo s plemeni jazika).
Jote ive tu ostanci, s imenom Kozaka,
Hrabar narod, pomniv slave negdanji junaka.
U nji ljubov vsegda bjae boginja vrhovna,
I do danas u golubu svetinja duhovna. 10
Grjeh je njega umertviti, a jesti ga - dva su:
Tolika je sovjest k milom srca svoga glasu!
Ne divte se serbske keri, to vas ljube druzi,
to vas ljube i vnje doma i u uej uzi!
Vi ste slavne u ljubovi, prva slave grana, 15
Mi po pravdi k ljubvi vaoj, potomci Slavjana!

33 PJESNA O DREVNOSTI SLAVJANA II

Rodi rodom to skazuju, da ba oni ljudi,

Koje taru svakojaki mnogovjeno trudi,
Ako samo soserdije stazu bljude pravu,
I na moru i na sui gordu diu glavu.
Bljudte stazu, ta je prava, bezstrani Sorabi! 5
Ta zavesti nee vie da budemo rabi.
Nije nami onaj uzrok, ko skitnoga puka,
Da nas revo dlja penina rasprodaje tuka:
to je negda jedno pleme, od kog nam poreklo,
Iz otizne svoje eljno drugud se izvleklo. 10
Da na njine mirne ilce pozno udaramo,
Hanaanske stjaatelje razbojno paramo:
Pod izvjetom, ko bi reko? Volitelja s vie,
to je skverna da je sveto svaem, to gdi die.
Nit je nae veti meta, ko greeski eta, 15
Za skopiti otud-odund sjeme svoji ljeta,
Tuzemaca zanimati zlo ilita stara;
 Ko se nee tu da stopi: zla srea varvara.
Ti su bjegci pomjeani u kruh raznog tjesta,
Bez optega dugo, s svojim prozvitami mjesta, 20
Jote tada obidjeli tu ime Panona;
Lesni jezik otriguju naa zato lona.
Nit je nami vrtoglavo tjeme Makedona,
S kojim ezal zemlju rui pod adom Amona;
Kome, da su preko sveta ratna prela krila, 25
Vselene bi Divobogu ertva mala bila,
I tvoj povod Serbom pada, o Romule nagli!
I na te je voplj ljudski: zli bog li si, vrag li?
Mrsko uti, ti si digo na tvog brata ruke,
Tvoja rota svoje na mir napregnula luke. 30
Niti dosta, na Tivru je ake razbojnika,
S carej igom eljna bila vozati se dika.
Nami, kojim jezik slovo, slovo slavu daje,
I jazika i Slavjana iskon ime traje,
Koji s toga uim da smo il prozime Daka, 35
Il besjedom naom skudim Njemac i Bezjaka;
Nami kako vladiestvo u dve asti sveta,
Tako tuda toga stope s bespamjatni ljeta,
Od ob on pol Kozijega il Jareva mora,
Pokraj Blatskog i Adrijskog, zemlje nai dvora, 40
Sjever i sad ponovljenom Slavjan slavom zvei,
Slova, risa, smokve, to su juniSlavjan rei.
Bozi nai (mi smo vsegda govjeini bili),
I s nami su zlatne vjeke na zemlji poili.
Zlatne vjeke! To glagolj na svedoi nam javno, 45
Kog krasota ista kae slavu i odavno.
Niti carstva sjati mogu bez jezika sjajna,
Ni bez vlasti gortan blistat, to ve nije tajna.
Po jeziku (i pravi sud), mi smo pree Greka,
U Aziji, vie Raja i njegovi rjeka, 50
Visili se sa prestoli i slovom cvjetali,
Pismo nae ne primili, no drugima dali.
ernog mora breg sjeverni ilita Slavjana,
Kao Kavkaz, preko Istra vsegda vtora grana.
No sluaj, ka i ina, naa razsnu carstva, 55
Razenu nas i smjeaju u krjepa varvarstva.
Mnogima se ime zatre, mnogi novo prime,
Mnogi jezik svoj izgube, i boestva s njime.
Razbotjeju opet neki, kao pustinje krasna,
Opet vjenac svoj obrjete s ezlom carska rjasna. 60
Sve od Istra do Istrije, nii vii strana,
Od Bojara do moravski i dalje Slavjana

Jovan Dosenovic
DUBROVNIKU

na rastanku s njim po mojem u njemu

kratkom prebivaniju

Carstvuj, o carstvuj, vekova mnogi' mesto slavno,

besmrtnn grade, zdravstvuj mi, zdravstvuj s mora sinja,
na slave stare i sa pesme vil' gortakinja!
Na tom te mestu povesti nae pamte davno.

Duh moj ti sad polee u enji mnogostavno.

I kad ne budem vie gled ti bastione,
to dobrodetelj uva s koji zloesti s' gone,
i da ti nikada ne zrim vie lice slavno,

uvek u ljubit te i due gledat okom.

I za tobom eznuti, o besmrtni u grade,
sa enjom ustrajnom, serdenom i sve dubokom.

Slobode naroda moga sad zbogom, o sade,

vremena stari' i ivota mnogoga tokom,
zborite muza, Bog neka ti sreu uvek dade.

Nikanor Grujic
OAJANJE

Zape mi due jasnija slovesnost.

Od mutne krvi srce utrnulo
Draest zemnoga bia pree
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Bojeg

Bee. U tamu misli se zapleu.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niu.

Propasti same, strane i razvale

Bednika krajnjeg krajnja oseanja
Prate; ne dadu glasu zemnog
Anela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, maglutine

Otrovni pokrov stere; da vinjeg je
Blistanja zraci ne ozare,
Duh ne probude na ljubav izne.

U sredu samog nutranjeg ivota

amea volja izdie. Na as se
Pojavi, al opet na veki
Obamru nadede krajnja sila.

Padajte izne straila u more!

Bednik vas vie ne vidi. Dosta je
Vaeg besnenja. Strmoglav se
Nizvre dua u venu tamu.
Muza pri poaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk!

A modri plamen sipaju iroke
Vulkana eljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,

Pa skae malo, veliko na noge,
Bez due tri svaki, vie:
Pomoi! Pomoi! vatra! propast!

Trenue jedno nagloj u gibelji

Premnogo znai: Izbavlja, il gubi.
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj vetini; sama tei

as i u ljuti k predel'ma svojima,

Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na venost odande
Trulei umove, srca zemna.

Svi ujte! Svima s' govori: primera

Iz malog tko zna ceniti nameru
Vinjih namiljaja, tog nee
Strailo skruit sluaja groznog.

ujete l jauk nadede lieni

Poarom stranim? ertva je bogatstvo
Nestanka. Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko trai blaga dunosti u istoj:

Bezbedno trai. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina

Na srcu esto. esto se vraaju
Uasni na zemnost udari:
Kolo se bede okree vavek.

Sve strepi, drke, to sili vremena

Zalae bie osnove, um kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovite

Dobija cenu; jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaa,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne tedi truda doznati ivota

Sladost duhovnog: tu ti se nadmeu
Lepem i lepem u obliku
Nevine radosti venog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost

Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teenju trajanje
Na veno mislili, cel na venu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! bio

Prijatno k venoj izni predverje,
Gdi cena lepe ovenosti
Sprovodi srca k nadzemnom uvstvu.

'Ah nema! nema tog meu smrtnima',

Vie mi. Znam da okovi samosvog
Dobita veu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al nee! nee to dugo trajati.

Nepravde carstvo mora se sruiti.
Poesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat e vena Pravda!

Jovan Subotic
EMBRIONU

Otkuda tako, ti mili putnie,

U ivot ovaj posla l ivot tebe?
Je li to ivot, je l to pravo bie?
Kad svet ne vidi, vidi li sam sebe?
Otac u tebi sebe ne poznaje,
Ker mati trai, tu joj vid ne daje!

Zato si bolje ostavio dane,

Da put nov ovaj svri u noi?
Znala je sudba da zora da svane
Nee ti, nee doekati moi,
Pa zato dade, da se krene k celi,
Za koju nuno dan ti treba beli?

Il je i mrano matere ti krilo

pristojno elji, koja ivot trai?
Da l, to se ovde zane, nije bilo?
Da l je gde ovek prije dana nai'?
Je l bie, koje samo sate broji,
Ravno ivotu, koji sto leta broji?
Kojem je od vas dvojice nepravda:
Tebi to usta nema, da s' nasmeje,
Ni oka, suzom obraz da opere,
Il starcu, koji mui se i strada,
Meutim peva, ves'o zanoveta,
I tako za sto, manje, vie, leta?

Mora l to biti, da se ovek rodi

Ovde, i vreme svoje da probavi?
Ima l put zemlja, koji kroz grob vodi?
Moe l se preko, da s' ovde ne javi?
Il je ba nuan ivot od sto leta,
Da se otvore vrata drugog sveta?

Eda l, no idi, ti misli nedraga!

Eda l, to ovde ne ugleda dana,
Navek propada iz sveta sazdana?
Nit mu je igde u ivotu traga,
Niti nadede, moi bar postati,
Koju imaju sami nezaeti?

O ne, ne da se to ni pomisliti!
to je postalo, to na veki traje.
Tajna je, zato ba to mora biti,
Da zemlja ivot i postanak daje;
Koliko vreme, gde l se ko tu skita,
to se za pismo na taj put ne pita.

ta moe cvetak, koji supa ruka

Tek to ga rosa osveila prva!
Zato da navek ona dua kuka,
Koja propade ni duna ni kriva,
Nit moe svetlog ugledati danka,
Jer joj s njom rano mila umre majka!

Zasluga deli po pravdi nagradu:

im onaj starac dobi dane svoje?
Bi ima samo nad krivicom vladu:
Zar moj da strada sin za grehe moje?
Da je sav ivot jedan put za tamo,
Svi bi stoletni umirali samo!

Zbogom, o zbogom, ti mili putnie!

Nai e tebe i otac i mati;
Oni e tebi, ti e njih poznati,
I kad um uti, srce jasno vie.
A ti da jesi, da e tamo biti,
Dua nam kae, i ne da se kriti.

Vasilije Subotic
BESMERTIJE

Blagi, koji iz sredine pusta niat izva

Neisetne, oko veno ravnog kola, sunca
Vrtei se sisteme, i
umni sfera kotrljanje

Udesi ko harmonija umiljati zvuku,

I jestestvo u krasotu zaogre venu,
rez koga je beskonenost,
Koju venost deli kae;

ta? Zar tebi snoobrazom obeava bie

Jasnije, o istonie, koji u meni ivot
Zakljuava, i moj razum
Veliestvu ui viu!

tebe obraz zar venosti i neprehodime,

U vreme i prostor vetma poloeni nestalnim
On zaljua? i trajanju
Tvom zar dade antu?

Gle, kai mi, zat teenje za svetlostju veom,

Zat vispreni duh istine uli nam u grudi,
Derznoveno koji s die
Nekad k blagu duhu sveta?

Otkuda bi neprestano pitoljubni duh nam

Bio, koji baca sebe u najdublja zdanja
Propasti, i tamo ite
to mu ovde dano nije?

Preduvstvuje ti besmrtije, duo! iz svetlosti

Za svetlost je on sotvoren, a plaevna judol
Jest ilie, za rebije
Bolje veti nesozdane

kad se sunca, i sisteme igrajui setova,

I boji snop tvorenja preokrene sviju
I iz praha prah posatne,
Preko tvoji razvalina

Preletivi, tih sebe bacie u krilo

Beskoneja, besmertije kom na meki grudi
Lei, i prielca budi
Ot sna krepka, u kom celu

Dugu tavnu nocu prespa uljuljan ot uvstvija,

I na koje i veliestvo pozvan, opominje
Na ozbiljnost vana jutra,
Znanje vena bolja bia!

(1819 - 1883)

,
,
, .

,
.

,
,

!

, ,
,

, ' .

 ,
,
, !