Elementi PDF

OSNOVNI ELEMENTI SISTEMA UPRAVLJANJA
Kao to smo naveli u uvodnom delu ove knjige, pri projektovanju sistema upravljanja treba najpre
definisati upravljake zahteve, odnosno ciljeve upravljanja, definisanjem izlaznih veliina kojima treba
upravljati i zahteva u pogledu njih. Zatim treba definisati mogua merenja u sistemu i mogue
manipulativne ulazne promenljive i poremeaje koji deluju na proces. Sledei korak se sastoji u izboru
konfiguracije upravljanja, odnosno informacione strukture koja povezuje merenja i manipulativne
promenljive u sistemu. Na kraju treba izvriti izbor i specifikaciju svih elemenata koje treba ugraditi u
sistem upravljanja da bi se ostvarili postavljeni zahtevi upravljanja.
Osnovni elementi koji ine sistem upravljanja su proces koji predstavlja objekat upravljanja, merni
element, izvrni element i regulator. Regulator predstavlja element sistema koji se projektuje sa ciljem da
ostvari eljene dinamike karakteristike, i tipovi, nain izbora i projektovanje regulatora zavise od vrste
odabrane konfiguracije upravljanja. Zbog toga e regulatori, kao izuzetno vani elementi sistema
upravljanja biti obraeni u delovima koji se odnose na konkretne konfiguracije upravljanja. Posebna
panja e biti posveena izboru i projektovanju regulatora konfiguracije upravljanja sa negativnom
povratnom spregom, u etvrtom delu ove knjige. U petom delu e ukratko biti opisani naini
projektovanja regulatora za sloenije konfiguracije upravljanja.
Procesi koji predstavljaju objekte upravljanja u procesnoj industriji imaju odreene specifine
karakteristike koje zavise od njihove konstrukcije i fiziko-hemijskih procesa koji se u njima odigravaju.
Za upravljanje njihovim radom se mogu upotrebiti razliite konfiguracije sistema upravljanja, ali
karakteristike samog procesa nisu njima uslovljene. O dinamici nekih karakteristinih procesa koji se
javljaju u postrojenjima procesne industrije i dobijanju njihovih teorijskih deterministikih modela je bilo
dosta rei u drugom delu ove knjige.
Uloga mernih elemenata se razlikuje u razliitim konfiguracijama sistema upravljanja. Oni najee slue
za merenje izlaznih promenljivih kojima treba upravljati (kod sistema sa negativnom povratnom spregom)
ali mogu sluiti i za merenje ulaznih poremeaja (kod sistema sa upravnom spregom) ili za merenje
sekundarnih izlaznih promenljivih (kod sistema posrednog upravljanja). Ali, u sva tri sluaja se za
merenje odreene fizike veliine koriste isti ureaji, tako da emo u ovom delu knjige dati osnovne
karakteristike mernih elemenata koji se koriste u sistemima automatskog upravljanja i postupak za njihov
pravilan izbor. Daemo pregled osnovnih principa i instrumenata za merenje najvanijih procesnih
promenljivih: pritiska, nivoa, protoka, temperature i sastava.
Izvrni element predstavlja element sistema upravljanja pomou koga se, na osnovu informacije iz
regulatora dobijene obradom izmerenih veliina u procesu, vri delovanje na proces promenom
manipulativnih promenljivih, u cilju upravljanja njegovim radom. Tipovi, nain rada, izbor i specifikacija
izvrnog elementa praktino ne zavise od odabrane konfiguracije upravljanja i bie ukratko obraeni u
poglavlju 3.3. Kako se kao izvrni element u procesnoj industriji najee koristi regulacioni ventil, ovo
197
198 III DEO: OSNOVNI ELEMENTI SISTEMA UPRAVLJANJA
3.2. MERNI ELEMENTI
Neophodan uslov za bilo koju vrstu upravljanja procesom je ostvarivanje merenja odreenih promenljivih
tog procesa. Zbog toga je vrlo znaajno odabrati merne elemente koji e dati tana, precizna i pouzdana
merenja. Kod regulacionih sistema sa povratnom spregom, vri se merenje izlaznih promenljivih kojima
se eli upravljati dok se kod upravljanja sa upravnom spregom mere ulazni poremeaji. Merni elementi
predstavljaju glavni izvor informacija u sistemu upravljanja i zbog toga se esto nazivaju informacioni
elementi.
Kao to smo naglasili, da bi mogli da se koriste u sistemima automatskog upravljanja, merni elementi
treba da konvertuju fiziku veliinu koja se meri u neki od standardnih signala. Elementi koji se koriste u
te svrhe se nazivaju merni pretvarai (davai), ili ,ee, merni elementi - transmiteri. Merni elementi -
transmiteri se sastoje zapravo iz dva dela: osetnog elementa (senzora) i pretvarakog dela (transmitera).
Zavisno od vrste transmitera, izlaz iz mernog elementa e biti standardni pneumatski, strujni, naponski ili
digitalni signal.
3.2.1. Statike i dinamike karakteristike mernih elemenata
Svaki merni element ima svoju statiku i dinamiku karakteristiku. Kvalitetan merni instrument treba da
zadovoljava sledee uslove:
1. statika karakteristika treba da bude to manje podlona uticaju ambijentalnih uslova, da u
toku ivotnog veka instrumenta sauva svoj oblik unutar zadatih granica i da bude definisana unutar
opsega koji diktira reim rada objekta;
2. dinamika karakteristika treba da ima to manje dinamike parametre (mrtvo vreme,
vremenske konstante), relativno u odnosu na dinamike parametre objekta upravljanja na kome se vri
merenje.
3.2.1.1. Statike karakteristike mernih elemenata
Statika karakteristika mernog elementa se najjednostavnije moe predstaviti preko pojaanja koje se
definie na sledei nain:
opseg standardnog signala
Km = ( (3.2-1)
opseg merene velic ine
Km nije bezdimenziona veliina: dimenzije brojioca zavise od vrste signala (bar, V, mA), a dimenzije
imenioca od prirode merene veliine (K, kPa, m3/s, m).
Ako merni element ima nelinearnu statiku karakteristiku, pojaanje Km nije konstantno. Tipian primer
nelinearnih mernih elemenata predstavljaju priguni elementi za merenje protoka kod kojih je protok
srazmeran kvadratnom korenu signala koji je proporcionalan padu pritiska na prigunici. Kad god je
mogue, koriste se instrumenti sa linearnom statikom karakteristikom, jer u suprotnom treba
kompenzovati nelinearnost. Tako se kod merenja protoka prigunicama najee uvodi dodatni element
kojim se vri korenovanje signala (korenator), iz koga se dobija signal proporcionalan protoku.
Pored pojaanja, esto se koriste i sledei pokazatelji statike karakteristike mernog elementa:
- merni opseg
- merno podruje
- osetljivost
- tanost
- preciznost.
Merni opseg predstavlja razliku izmeu najvie i najnie vrednosti fizike veliine koja se moe izmeriti
pri datoj kalibraciji mernog elementa. Pri tome, najnioj vrednosti odgovara izlaz iz transmitera od 0.2 bar
(ako je transmiter pneumatski), odnosno 4 mA (ako je transmiter elektrini), dok gornjoj vrednosti
3.1. Proces kao objekat upravljanja 199
odgovara izlazni signal od 1 bar, odnosno 20 mA. Pri izboru opsega mernog instrumenta treba potovati
kompromis izmeu suprotnih zaheva dobre rezolucije, koja se dobija u uskom opsegu, i obuhvatanja to
veeg obima promene merene veliine, pri korienju irokog opsega.
Merno podruje predstavlja maksimalni merni opseg u okviru koga se dati transmiter moe upotrebiti,
odnosno kalibrisati.
Osetljivost mernog elementa se definie kao odnos promene izlaznog signala i promene merene veliine
koja je izaziva. Kod linearnih elemenata, osetljivost je konstanta. Najee se eli visoka osetljivost
instrumenta, to se moe postii smanjenjem mernog opsega.
Tanost mernog elementa definie blizinu merenja stvarnoj vrednosti izmerenje veliine i najee se
izraava preko maksimalne greke merenja. Greka se moe definisati kao apsolutna ili kao relativna, u
odnosu na tanu vrednost ili u odnosu na punu skalu instrumenta.
Preciznost definie najmanju promenu merene veliine koja se moe izmeriti i ponovljivost rezultata
merenja. Ovaj pojam se esto brka sa pojmom tanosti instrumenta, ali treba uoiti da instrument moe
davati precizne i ponovljive rezultate merenja, ali da ipak bude netaan.
3.2.1.2. Dinamike karakteristike mernih elemenata
Za izbor dinamikih karakteristika mernog elementa su relevantne dinamike karakteristike procesa.

Veliki broj mernih elemenata se moe prikazati kao priblinom prenosnom funkcijom sistema prvog reda
sa istim kanjenjem:
-Dm s
Km e (3.2-2)
G m (s) =
m s + 1
Ako se proces prikae prenosnom funkcijom istog oblika:
- s
K p e Dp
G p (s) = (3.2-3)
p s +1
moe se smatrati da su dinamike karakteristike mernog elementa zadovoljavajue ako su ispunjeni
sledei uslovi:
Dm < 0.2 D p i m < 0.2 p (3.2-4)
Treba naglasiti da dinamika karakteristika mernog elementa moe da zavisi od uslova rada. Na primer,
vremenska konstanta termometra zavisi od fluida ija se temperatura meri i od brzine strujanja fluida
(preko koeficijenta prelaza toplote koji utie na vremensku konstantu).
Merni elementi koji imaju pokretne delove i sopstvenu masu, odnosno inerciju, imaju dinamike
karakteristike sistema drugog reda (na primer U-manometar). Ovi merni elementi esto imaju oscilatoran
odziv, zavisno od koeficijenta priguenja. Ukoliko se konstrukcijom mernog elementa moe podesiti
njegov koeficijent priguenja, najee se koriste sledee preporuke: ako se instrument koristi samo za
indikaciju, pogodno je da bude .0.7, dok je u sluajevima kada se signal sa mernog elementa koristi za
upravljanje najpovoljnije da ovaj element bude kritino priguen (=1).
3.2.2. Osetni i pretvaraki delovi mernih elemenata
Merni elementi koji se koriste u sistemima automatskog upravljanja se najee sastoje iz osetnog i
pretvarakog dela. Osetni elementi (senzori) zavise od fizike veliine koja se meri i uslova rada, dok
pretvaraki zavise od tipa izlaza iz senzora i vrste izlaznog signala koji daju.
3.2.2.1. Najee korieni senzori u procesnoj industriji
Procesne veliine koje u postrojenjima procesne industrije najee treba odrediti na osnovu merenja su:
temperatura, pritisak, protok, nivo i sastav i koncentracija. Detaljan pregled principa merenja pojedinih
fizikih veliina i odgovarajuih senzora koji se najee koriste u postrojenjima procesne industrije bie
dat u poglavljima 3.2.3. do 3.2.7. Sada emo samo nabrojati najee koriene senzore za merenje
pojedinih procesnih veliina.
Senzori za merenje protoka: U industrijskim uslovima se najee koriste proguni elementi (priguna
ploa, venturi merilo i sl.), kod kojih se do informacije o protoku dolazi na osnovu merenja razlike
pritisaka ispred i iza prigunog elementa. Druga esto koriena grupa meraa protoka su turbinski
merai, kod kojih se protok odreuje na osnovu broja obrta turbine. Merai protoka imaju vrlo brzu
dinamiku, i najee se uzima u obzir samo njihova statika karakteristika.
Senzori za merenje pritiska i diferencijalnog pritiska: Najee se koriste instrumenti iji je rad baziran
na elasinoj deformaciji materijala (Burdonova cev, elastini mehovi i dijafragme). Ovi instrumenti obino
imaju dinamiku karakteristiku sistema drugog reda. Dosta se koriste i piezoelektrini instrumenti.
Senzori za merenje temperature: Najee korieni termometri u industriji su termoelementi

(termoparovi), manometarski termometri, otporni termometri i termistori.
Senzori za merenje nivoa: Najee se koriste ureaji sa plovkom, ureaji koji rade na principu
potiskivanja i na principu razlike hidrostatikog pritiska. Takoe su razvijeni merai nivoa koji rade na
principu merenja elektrine provodnosti, elektrine permitivnosti ili na principu zvune rezonance.
Analizatori sastava: Zasnivaju se najee na potenciometrijskim, konduktometrijskim, pH-metrijskim,

kolorometrijskim i slinim merenjima. Pored toga se koriste gasni hromatografi i razliiti tipovi
spektroskopskih analizatora. Kod ovih instrumenata se pored ostalog mora voditi rauna i o selektivnosti.
Dinamike karakteristike ovih instrumenata obino imaju znaajno mrtvo vreme. Pored toga, analizatori
sastava imaju malu pouzdanost u uslovima eksploatacije (lako se dekalibriu ili otkazuju) i prilino su
skupi. Analiza sastava u biohemijskim sistemima predstavlja poseban problem i svrhu njegovog
reavanja razvijeni su razliiti biospecifini senzori.
3.2.2.2. Pretvaraki deo mernog elementa-transmitera
Pretvaraki deo mernog elementa zavisi od tipa instrumenta, odnosno signala koji treba dobiti na izlazu
(pneumatski, elektrini analogni ili digitalni) i od vrste signala koji se dobija na izlazu iz osetnog dela
mernog elementa (senzora). Bez elje da problemu projektovanja mernih pretvaraa priemo generalno,
daemo primere samo nekih reenja pneumatskih i elektrinih analognih transmitera koji se javljaju u
mernim elementima koji se ugrauju u postrojenja procesne industrije.
U velikom broju sluajeva, fizika veliina koja se meri se, pomou odgovarajueg senzora pretvara u
malo mehaniko pomeranje (npr. kod dilatacionih termometara, meraa pritiska sa elastinim
elementima, meraa nivoa sa plovkom i vodjicom i td.). U tim sluajevima se koriste standardni
pneumatski ili elektrini transmiteri za pretvaranje mehanikog pomeranja u standardni pneumatski ili
elektrini signal.
Pneumatski transmiter malih mehanikih pomeranja. Pneumatski transmiter se zasniva na osnovnom

principu ploica-mlaznica koji smo opisali u drugom delu knjige, u poglavlju 2.3.2.5. Najjednostavnija
konstrukcija pneumatskog transmitera je prikazana na slici 3.2-1.
Slika 3.2-1. Pneumatki transmiter mehanikog

pomeranja
Slobodni kraj ploice pneumatskog transmitera je krutom vezom povezan sa senzorom, tako da se
mehaniko pomeranje koje se dobija na izlazu iz senzora prenosi na kretanje ploice. Na taj nain se
menja veliina zazora izmeu ploice i mlaznice, to kao rezultat daje promenu povratnog pritiska u
mlaznici. Dobijeni signal je proporcionalan ulaznom mehanikom pomeranju. Meh povratne sprege u
ovom sistemu slui za smanjenje osetljivosti i poveanje stabilnosti sistema ploica-mlaznica. Princip
rada pneumatskog transmitera je identian sa principom rada proporcionalnog pneumatskog regulatora
koji e biti detaljno opisan u poglavlju 4.2.4.1.
Diferencijalni transformator kao transmiter mehanikog pomeranja. Jedan od najee korienih

ureaja za pretvaranje mehanikog pomeranja u elektrini signal je diferencijalni transformator, koji je
ematski prikazan na slici 3.2-2(a). On se sastoji od jednog primarnog i dva sekundarna namotaja koji su
spregnuti tako da se indukovani naponi u njima oduzimaju. Feromagnetno jezgro diferencijalnog
transformatora je krutom vezom povezano sa senzorom, tako da mehaniko pomeranje koje nastaje kao
rezultat promene merene veliine izaziva mala pomeranja jezgra. Promena poloaja jezgra
diferencijalnog transformatora izaziva promenu indukovanih napona u sekundarima 1 i 2, a time i
ukupnog indukovanog napona koji predstavlja izlazni signal iz transmitera. Na ovaj nain se vrlo
jednostavno mala mehanika pomeranja prevode u elektrini signal.
Slika 3.2-2. Diferencijalni transformator kao transmiter malih mehanikih pomeranja: (a) princip rada; (b)
karakteristika
Na slici 3.2-2(b) je prikazan tipian oblik zavisnosti izlaznog signala iz diferencijalnog transformatora od
poloaja feromagnetnog jezgra (u odnosu na nulti poloaj pri kome su indukovani naponi u oba
sekundarna namotaja jednaki). Diferencijalni transformator kao izlaz daje pozitivan ili negativan signal i
ima linearnu karakteristiku za male vrednosti pomeranja .
Pored diferencijalnog transformatora, esto se koriste i transmiteri sa elektrinim izlazom koji rade na
principu merenja promene elektrinog kapaciteta ili elektrinog otpora.
U nastavku emo dati pregled najvanijih metoda i instrumenata za merenje osnovnih fizikih veliina
koje su od interesa u postrojenjima procesne industrije. Pri tome e vea panja biti posveena
principima na kojima se zasnivaju ova merenja nego konstrukciji samih mernih ureaja.
3.2.3. Instrumenti za merenje protoka
Merenje protoka je izuzetno znaajno u postrojenjima procesne industrije, jer se preko regulacije protoka
vri upravljanje materijalnim bilansom postrojenja. U principu se mere tri vrste protoka:
- zapreminski protok:
dV
F= [ m3 /s] (3.2-5)
dt
- maseni protok:
dm
Fm= [kg/s] (3.2-6)
dt
- komadni protok:
N
Fn = [1/s] (3.2-7)
t
Osetni elementi za merenje protoka se zasnivaju na nekoliko osnovnih principa. To su:
- merenje potisnute zapremina (F)
- konverzija kinetike energije u energiju pritiska ili u potisak (F)
- merenje koliine kretanja i momenta koliine kretanja (F, Fm)
- merenje srednje brzine ili integrala lokalnih brzina (F)
- korienje toplotnog bilansa (Fm)
- korienje materijalnog bilansa (Fm)
- brojanje komada (Fn)
U ovom pregledu emo se zadrati na principima i mernim elementima - transmiterima za merenje

zapreminskog protoka fluida, kao najvanijeg sa aspekta procesne industrije.
3.2.3.1. Merai potisnute zapremine fluida
Kod ureaja za merenje protoka iz ove grupe, protok fluida se meri na osnovu prenete zapremine fluida
kroz rotacioni, nutacioni ili oscilatorni sistem. Pri tome se deo energije pritiska fluida koristi za pokretanje
meraa. Izlazni signal koji je proporcionalan protoku predstavlja broj obrtaja ili hodova pokrenutih
elemenata mernog instrumenta u jedinici vremena, odnosno, dobija se u obliku frekvencije. Opseg
merenja je ogranien za odreenu veliinu instrumenta. Ovi merai nisu pogodni za merenje malih ili
velikih protoka. Pri malim protocima gubici fluida kroz zazore pokretnog sistema izazivaju velike greke,
dok pri velikim protocima dolazi do isuvie velikog broja obrtaja pokretnog sistema u jedinici vremena.
Greke pri merenju zavise od vrednosti protoka, viskoznosti fluida, naina zaptivanja pokretnog sistema i
preciznosti izrade instrumenta.
Najee korieni tipovi instrumenata za merenje protoka na osnovu potisnute zapremine su sledei:
(a) Rotacioni merai protoka:

- gasni satovi (za merenje protoka gasova)
- merai sa rotacionim osmicama (za merenje protoka gasova)
- merai sa rotacionim eliptinim zupanicima (za merenje protoka tenosti)
- merai sa rotacionim trouglastim klipom (za merenje protoka tenosti i gasova)

- merai sa klizeim krilcima (za merenje protoka viskoznih tenosti)
(b) Nutacioni merai protoka, koji se zasnivaju na sloenom kretanju nutacijom pregradne ploe u
specijalnom zglobnom leitu. Koriste se za merenje protoka istih tenosti malog i srednjeg viskoziteta
(benzina, mleka, piva, ulja i slino).
(c) Oscilatorni merai:

- merai sa oscilatornim cilindrinim klipom (za merenje malih protoka tenosti, primenljivi za
merenje protoka korozivnih tenosti);
- merai sa oscilatornim membranama ili mehovima (za merenje protoka gasova).
Kao primer ureaja iz ove grupe, na slici 3.2-3. je

ematski prikazan mera protoka sa rotacionim
eliptinim zupanicima, koji se koristi za merenje
protoka tenosti. Dva cilindrina impelera,
karakteristing preseka oblika elipse, rotiraju u
cilindrinom kuitu, pri emu se pri svakom obrtu
prenosi koliina fluida definisana geometrijom meraa.
Mera sa rotacionim osmicama koji slui za merenje
protoka gasova, radi na istom principu.
Ovi merai se izrauju za nominalne preike cevovoda

od 38 do 600 mm i nominalne protoke od 2 do 4000
m3/h. Mogu se koristiti na temperaturama do 200 oC i
pritiscima do 80 bar.
Merai protoka koji rade na principu potisnute

zapremine imaju veliku tanost: kod merenja protoka Slika 3.2-3. Mera protoka sa rotacionim
srednje viskoznih tenosti greka merenja iznosi do eliptinim zupanicima
"0.2%, dok kod merenja protoka gasova greka iznosi
do "2%.
Merai protoka iz ove grupe se koriste za merenje zapreminskog protoka i njegovu integraciju, odnosno
za odreivanje protekle zapremine. Poto se kao izlaz dobija frekvencija, u svrhu prenosa i daljeg
korienja, izlazni signal se preko odgovarajueg pretvaraa prevodi u strujni ili naponski elektrini
signal.
Merai protoka koji rade na principu merenja potisnute zapremune fluida se ne mogu koristiti za merenje
protoka fluida koji sadre suspendovane estice. U industriji se uglavnom koriste za merenje i doziranje
manjih zapremina i protoka fluida.
3.2.3.2. Merai protoka koji rade na principu prenosa kinetike energije fluida (turbinski merai)
Kod turbinskih meraa se merenje zapreminskog protoka fluida zasniva na prenosu koliine kretanja
fluida lopaticama turbine meraa. Koriste se dva osnovna tipa ovih ureaja:
(a) Tangencijalni - mlazni merai protoka kod kojih mlaz tenosti deluje na izdubljene lopatice
obrtnog kola, a broj obrtaja se mehaniki prenosi na broja koji integrie proteklu koliinu. Najee se
koriste za merenje utroene zapremine vode. Greka merenja iznosi oko "2% i poveava se pri malim
protocima.
(b) Aksijalni - propelerski merai protoka koji se sastoje od propelera koji je aksijalno postavljen
u cevnom elementu istog prenika kao i cevovod u koji je ugraen. Fluid (tenost ili gas) protie kroz
lopatice propelera i obre ga. Propeler je nainjen od feromagnetnog materijala i njegovo obrtanje se
prenosi, preko induktivnog davaa postavljenog izvan cevi, na pretvara koji frekvencijuu obrtanja
propelera pretvara u standardni naponski ili strujni signal. Propelerski turbinski merai protoka se koriste
prvenstveno za merenje protoka tenosti malih i srednjih viskoziteta, ali se mogu koristiti i za merenje
protoka gasova. Nominalni prenici cevovoda mogu biti 6-750 mm, a protoci koji se mere od 0.004 do
140000 dm3/min. Za industrijske instrumente je opseg merenja najee od 12:1 do 30:1, mada se rade i
instrumenti sa opsegom 150:1. Izrauju se i turbinski merai za vrlo korozivne fluide. Mogu se koristiti pri
pritiscima do 200 bar i temperaturama od -255 do 300 oC.
Greke merenja ovih ureaja su manje od "0.25%, reproduktivnost bolja od "0.02% a linearnost u
opsegu 1:12 bolja od "0.5%. Zbog svoje velike tanosti i pouzdanosti, turbinski merai se koriste kao
sekundarni standardi za merenje protoka.
3.2.3.3. Merai protoka zasnovani na merenju pada pritiska (prigunice)
Jedan od najee korienih principa merenja protoka u industriji se zasniva na korienju prigunica.
To su merai protoka kod kojih se preko zbog suenja u cevovodu kinetika energija fluida delimino
pretvara u energiju pritiska. Promenljiva razlika pritisaka ispred i iza suenja predstavlja nelinearnu
funkciju srednje brzine, odnosno zapreminskog protoka fluida. Priguni elementi se koriste za merenje
protoka jednofaznih tenosti, gasova i para pri turbulentnom reimu strujanja i u irokim granicama
temperature i pritiska.
Osnovni tipovi prigunica. Postoje tri osnovna tipa prigunica:

priguna ploa, mlaznica (sisak) i Venturi-cev. Sva tri tipa
prigunica su standardizovana. Na slici 3.2-4. je prikazana
konstrukcija standardne prigune ploe, na slici 3.2-5. mlaznice i
na slici 3.2-6. Venturi-cevi.
Merni sistem za merenje protoka pomou prigunica se sastoji od

primarnog elementa - prigunice, ugraene u cevovod, koja izaziva
suenje mlaza fluida, transmitera diferencijalnog pritiska kojim se
meri razlika pritisaka ispred i iza prigunice i vodova kojima je ovaj
diferencijalni manometar povezan sa mestima na kojima treba Slika 3.2-4. Konstrukcija
meriti pritisak. Ovi vodovi su najee opremljeni ventilima, a kada standardne prigune ploe
je to potrebno i zatitnim sudovima.
Slika 3.2-5. Konstrukcija

mlaznice Slika 3.2-6. Konstrukcija Venturi cevi
Standardna priguna ploa se izrauje u obliku tanke ploe (debljine 2-6 mm i ne vie od 0.1 prenika
cevovoda) sa krunim otvorom, od mesinga ili elika. Kod mlaznice je otvor ploe profilisan i produen u
obliku mlaznice, dok se kod Venturi-cevi suenje mlaza postie profilisanjem cevi. Kod svih tipova
prigunica, osnovni parametar prigunice predstavlja odnos prenika otvora i unutranjeg prenika
cevovoda, koji se oznaava sa m.
Standardne prigunice se po pravilu ugrauju na horizontalne

delove cevovoda. Prigune ploe i mlaznice se ugrauju
izmeu prirubnica, dok se Venturi-cev ugrauje umesto dela
cevi. Tok fluida ispred prigunice treba da bude umiren, tako
da treba predvideti dovoljnu duinu prave cevi ispred
prigunice.
Pored ova tri osnovna tipa prigunica, postoje i druge

konstrukcije. Za merenje protoka tenosti sa suspendovanim Slika 3.2-7. Segmentna prigunica
esticama, esto se koriste segmentne prigunice, iji je
ematski prikaz dat na slici 3.2-7.
Princip merenja protoka pomou prigunica. Princip merenja

zapreminskog protoka fluida pomou prigunice bie prikazan
na primeru prigune ploe koja je najjednostavnija. Na slici
3.2-8. je ematski prikazano strujanje fluida kroz deo cevi u
koji je ugraena priguna ploa i padovi pritiska na tom delu
cevi. Presek oznaen sa 3 predstavlja mesto na kome je mlaz
fluida najui i naziva se vena kontrakta.
Primenom Bernulijeve (Bernoulli) jednaine na preseke 1 i 3:

p1 v12 p3 v32 2
+ = + + 1-3 v3 (3.2-8)
2 2 2 Slika 3.2-8. Strujanje fluida kroz cev u
koju je ugraena priguna ploa i
moe se doi do izraza za zapreminski protok kroz prigunicu: odgovarajui padovi pritiska
2 ( p1 - p2 ) Koeficijent 0 se naziva
F = 0 A2 (3.2-9)
teorijski protoni broj
prigunice, i definie se na
sledei nain:
U ovim jednainama je:

0 = (3.2-10) - m=A2/A1 -
1 - 2 m2 + 1-3 standardizovani odnos
preseka otvora
prigunice i preseka cevovoda;
- m=A3/A2 - koeficijent kontrakcije mlaza;
- A1, A2, A3 - povrine poprenog preseka cevovoda, otvora
prigunice i mlaza u veni kontrakti;
- v1, v3 - srednja brzina fluida u cevovodu, odnosno u veni
kontrakti;
- p1, p3 - pritisci u presecima 1 i 3;
- - gustina fluida;
- 1-3 - koeficijent mesnog otpora prigunice; Slika 3.2-9. Zavisnost
- F - zapreminski protok fluida. teorijskog protonog broja od
m
Teorijski protoni broj zavisi od tipa i konstrukcije prigunice, kao i od
odnosa m i Re-broja. Zavisnost teorijskog protonog broja od m, za standardne prigune ploe, mlaznice
i Venturi-merila, prikazana je na slici 3.2-9.
Pri merenju protoka pomou prigunica, ova vrednost mora da se koriguje mnoenjem sa popravnim
koeficijentima, od kojih su najvaniji:
- km - popravni koeficijent za viskoznost, koji se koristi kada je Re-broj manji od granine
vrednosti pri kojoj koeficijent mesnog otpora prigunice vie ne zavisi od brzine strujanja fluida;
- k - popravni koeficijent za gustinu, koji se koristi za stiljive fluide (za gasove i pare);
- kp - popravni koeficijent za pritisak, koji se koristi ako se merenje pritiska ne vri tano u
presecima 1 i 3. Ovaj koeficijent se mora odrediti eksperimentalno, za nestandardno postavljene cevi;
- k - popravni koeficijent za hrapavost, koji se uvodi za prigunice postavljene na hrapave cevi;
- k - popravni koeficijent za temperaturu, koji uzima u obzir temperaturno irenje otvora

prigunice pri merenju protoka na povienim i snienim temperaturama.
Ukupni izraz za protok kroz prigunicu se moe prikazati kao:
p
F =C (3.2-11)

gde veliina C, koja obuhvata sve popravne koeficijente:
C = 0 k k k p k k A2(20) 2 (3.2-12)
predstavlja konstantu prigunice i za standardne prigunice se moe odrediti raunski, a za
nestandardne eksperimentalno.
Poto je veza izmeu protoka i pada pritiska na prigunici

koji se meri nelinearna (izmereni signal je proporcionalan
kvadratu protoka), da bi se dobila linearna veza izmeu
izlaznog signala i merene veliine (protoka), mora se
izvriti linearizacija. To se moe postii korienjem
transmitera diferencijalnog pritiska koji ima nelinearnu
karakteristiku (oblika kvadratnog korena) ili dodavanjem
posebnog raunskog elementa - korenatora, kojim se vri
linearizacija izlaznog signala iz transmitera diferencijalnog
pritiska. Na slici 3.2-10. je prikazana blok ema koja
prikazuje merenje protoka tenosti pomou prigune
ploe, u sistemu sa standardnim elektrinim signalom.
Elementi ovog sistema za merenje su: 1 - priguna ploa,
2 - pretvara diferencijalnog pritiska, 3 - napojni
transformator, 4 - izvor jednosmernog napajanja Slika 3.2-10. Blok ema merenja protoka
(ispravlja), 5 - korenator, 6 - pokaziva. tenosti pomou prigune ploe, u
sistemu sa standardnim elektrinim
Poloaj prikljuaka za merenje razlike pritisaka ispred i iza signalom
prigunice je standardizovan. Prvi standard, koji se
najee koristi, predvia da je udaljenost ovih prikljuaka jednaka preniku cevovoda (D) ispred i
polovini prenika cevovoda (D/2) iza prigunice. Drugi standard predvia udaljenosti 3D ispred i 7D iza
prigunice. U prvom sluaju se meri maksimalna razlika pritisaka, a u drugom se meri nepovratni pad
pritiska pn koji nastaje zbog mesnog otpora prigunice, i koji iznosi:
( (
pn = (1 - m) p za prigus nu ploc u
pn = (1 - 1.4m) p za mlaznicu (3.2-13)
pn = (0.22 - 0.2 m) p za Venturi - merilo
3.2.3.4. Merai protoka zasnovani na merenju sile otpora (anularna merila)
Princip rada anularnih merila se zasniva na merenju sile koja deluje na telo koje se nalazi u centru
cevovoda, nastale usled otpora kretanju fluida. Postoje dve osnovne varijante anularnih merila: merila sa
konstantnom silom i promenljivim poprenm presekom cevovoda - rotametri, i merila sa promenljivom
silom i konstantnim presekom cevovoda - merila sa metom.
Rotametri. Na telo koje se nalazi u struji fluida deluje sila:
C w f v A0
2
Fw= (3.2-14)
2
gde je: v - srednja brzina fluida, f - gustina fluida, A0 - povrina poprenog preseka potopljenog tela i Cw
koeficijent otpora.
Kod rotametara se kao telo koristi objekat, najee u obliku igre ili sfere, koji slobodno lebdi u
vertikalnoj koninoj cevi kroz koju fluid struji navie. Sila definisana jednainom (3.2-14) se uravnoteava
sa teinom potopljenog tela umanjenom za silu potiska. Da bi ovakva ravnotea mogla da se uspostavlja
pri promenljivom protoku, cev u kojoj se potopljeno telo kree mora biti konina. U tom sluaju se dobija
sledea korelacija koja daje vezu izmeu protoka fluida F i vertikalnog pomeranja potopljenog tela Y:
2 gV t ( t - f )
F = Kk Y =CY (3.2-15)
C w A0 f
gde je Kk nagib konusa, a Vt i t zapremina i gustina materijala potopljenog tela.
Na slici 3.2-11. su prikazana tri osnovna tipa rotametara: (a)

rotametar sa igrom, (b) rotametar sa kuglom i (c) rotametar sa
plovkom na voici.
Rotametar sa igrom se koristi za merenje protoka malo

viskoznih i providnih tenosti i gasova. Konina cev je najee
staklena ili plastina, a poloaj igre, i preko njega protok, se
najee oitava vizuelno. Odnos maksimalnog i minimalnog
protoka koji se moe meriti je najee 10:1, tanost merenja je
oko "2%, a radni pritisci do 6 bara.
Rotametar sa kuglom je pogodan za merenje malih protoka, kao

i za merenje protoka korozivnih tenosti i gasova. Ostale Slika 3.2-11. Osnovni tipovi rotame-
karakteristike su sline kao kod rotametara sa igrom. tara: (a) sa igrom; (b) sa kuglom; (c)
sa plovkom na voici
U poslednje vreme se rotametri sa igrom i sa kuglom koriste ne
samo kao merai, ve i kao transmiteri protoka. To je mogue ako se u igru, odnosno kuglu rotametra
ugradi stalni magnet, iji se poloaj prati spoljnim senzorima i pretvara u odgovarajui standardni signal.
Rotametar sa plovkom na voici se koristi za merenje protoka viskoznih i neprovidnih tenosti (nafta, ulja
i slino), kao i za vee protoke. Umesto staklene, koristi se metalna cev, a plovak je vezan za metalni
ipku - voicu, iji slobodni kraj predstavlja jezgro diferencijalnog transformatora. Na ovaj nain se
pomeranje plovka, nastalo kao rezultat promene protoka, direktno prevodi u elektrini signal, koji se
moe koristiti za prenos i regulaciju.
Merila sa metom. Ovi ureaji se koriste za merenje protoka pri izrazito tekim uslovima rada: za viskozne
fluide, visoke temperature i pritiske, otrovne i korozivne
tenosti. U ovom sluaju se u centru horizontalne cevi,
na put struje fluida postavlja tanak disk - meta, iji je
poloaj x proporcionalan protoku:
F=K x (3.2-16)
Poloaj mete se odreuje metodom diferencijalnog
transformatora, metodom merne trake ili korienjem
pneumatskog pretvaraa. Na slici 3.2-12. je prikazana
konstrukcija merila sa metom sa pneumatskim
pretvaraem. Oznake na slici odgovaraju sledeim
delovima: 1 - meta, 2 - poluga na elastinom zglobu, 3 -
pneumatski pretvara.
Merila sa metom se koriste za merenje protoka tenosti

i gasova u irokom opsegu protoka (od 0.05 dm3/s do
vrlo visokih vrednosti), viskoznosti (od vazduha do Slika 3.2-12. Mera protoka sa metom sa
asfaltne mase), temperature (do 400 oC) i pritisaka (od pneumatskim pretvaraem
vakuuma do 100 bara). Zavisno od konstrukcije,
opsega i uslova rada, tanost merenja moe biti od "0.5% do "5%.
3.2.3.5. Noviji ureaji za merenje protoka
Pored navedenih, u novije vreme se koriste i razliiti ureaji kod kojih se merenje protoka zasniva na
nekim specifinim fenomenima. Naveemo najvanije.
Elektromagnetni (indukcioni) merai protoka. Ovi ureaji koriste princip da se pri kretanju elektinog
provodnika kroz magnetno polje generie napon. Njima se moe meriti protok elektrolita ili drugih
elektroprovodnih tenosti, na osnovu merenja indukovane elektromotorne sile izmeu dve elektrode na
cevovodu, kada se cevovod nalazi u magnetnom polju. Polarizacija elektroda se izbegava korienjem
naizmeninog magnetnog polja. Elektromagnetni merai protoka se mogu koristiti za merenje srednjih
brzina od 10-4, do vrlo velikih vrednosti. Viskoznost, temperatura, gustina i sadraj suspendovanog
materijala nemaju uticaja na merenje. Mogu se koristiti za iroke opsege pritisaka.
Osnovni uslovi za korienje elektromagnetnih meraa protoka su da je specifina elektrina otpornost

fluida manja od 3.5x10-4 m, da je cevovod po celom preseku ispunjen tenou i da je raspored brzina
u cevovodu simetrian. Greka merenja je manja od "0.5%, otpor strujanju je zanemarljiv, a odziv na
promenu protoka vrlo brz (reda veliine 1 ms).
Merai protoka zasnovani na otkidanju vrtloga. Ovi ureaji koriste pojavu otkidanja vrtloga koji se javljaju
kada fluid struji oko tela nehidraulikog oblika. Tok fluida ne moe da sledi oblik objekta i granini sloj
fluida se odvaja od njega, formirajui turbulentne vrtloge sa strana objekta. U toku kretanja, veliina ovih
vrtloga se poveava, da bi na kraju dolo do njihovog otkidanja od objekta, naizmenino sa jedne i sa
druge strane objekta. Brzina njihovog formiranja i otkidanja je direktno proporcionalna zapreminskom
protoku fluida.
Merai protoka zasnovani na otkidanju vrtloga se razlikuju meu sobom na osnovu metode koja se
koristi za detektovanje vrtloga. Najee se koriste sledee etiri metode:
1. Metoda koja koristi termistor koji je tako postavljen da se periodino hladi promenom protoka
fluida pri prolasku vrtloga, pri emu se meri promena elektrinog otpora termistora zbog promene
temperature.
2. Za potopljeno telo iza koga se formiraju vrtlozi se vezuje sfera ili disk izraen od lakog metala
koji se pomera napred nazad kada se vrtlozi otkidaju alternativno sa jedne i druge strane objekta.
Oscilacije ovakve sfere, odnosno diska, se broje pomou magnetnog namotaja.
3. Ova metoda koristi traku koja se prostire iza potopljenog tela na kome dolazi do otkidanja
vrtloga. Alternativno otkidanje vrtloga sa jedne i druge strane tela izaziva pomeranje trake sa jedne
strane na drugu. Vri se detekcija ovog kretanja trake ili indukovanog mehanikog napona u njoj.
4. etvrta metoda za detekciju vrtloga koristi ultrazvune transmitere i prijemnike. Vrtlozi se
detektuju pomou zvunog signala koji se emituje sa potopljenog tela, ili se meri refleksija ili refrakcija
ultrazvunih talasa na vrtlozima iza tela.
U svim ovim sluajevima, dobija se broj vrtloga na osnovu koga se dobija signal koji je proporcionalan
protoku. Ova veza je linearna. Ovi tipovi meraa protoka se proizvode za opsege 10:1 i 20:1. Koriste se
za merenje protoka fluida u turbulentnom reimu. Kada je Re-broj vei od 30000, tanost ovih ureaja ne
zavisi od gustine, viskoznosti, temperature i pritiska.
Ultrazvuni merai protoka. Svi ultrazvuni merai protoka se zasnivaju na merenju kanjenja primljenih
ultrazvunih talasa koje se menja pri promeni protoka tenosti. Zavisno od istoe tenosti iji se protok
meri, koriste se dve osnovne tehnike merenja:
1. Kod prve tehnike, u cevovod se postavljaju dva suprotna prijemnika, tako da je jedan
uzvodno, a drugi nizvodno od mesta emitovanja talasa. Pomou ovih prijemnika se meri razlika brzine
zvuka u pravcu i nasuprot pravca strujanja fluida. Za merenja ovog tipa, potrebno je da je tenost iji se
protok meri relativno ista.
2. Druga tehnika se primenjuje na merenje protoka tenosti koje sadre neistoe (estice ili
mehurie) od kojih mogu da se odbiju zvuni talasi. Ove neistoe bi trebalo da se kreu istom brzinom
kao osnovni tok tenosti. Koristi se Doplerov (Doppler) efekat, tako to se meri promena frekvencije
talasa koji se odbijaju od neistoa u tenosti. Ova promena frekvencije talasa je proporcionalna brzini
tenosti.
Obe tehnike merenja protoka koje koriste ultrazvuk odgovaraju srednjoj brzini tenosti du putanje
zvunog talasa. Poto se profil brzina menja sa promenom Rejnoldsovog broja, ovo utie i na koeficijent
koji povezuje izlazni signal iz instrumenta sa protokom. Ovo je naroito izraeno pri promeni brzina fluida
izmeu laminarnog i turbulentnog reima strujanja i u toj oblasti su greke merenja najvee.
Pored navedenih, u novijoj literaturi se pominju i metode odreivanja protoka fluida zasnovane na
merenju kroskorelacije stohastikih umova, korienju obeleenih supstanci, formiranju aksijalnog
vrtloga, fluidikim elementima, merenju odvedene toplote i td.
3.2.4. Instrumenti za merenje pritiska i razlike pritisaka
Merenje pritiska je od izuzetnog znaaja u postrojenjima procesne industrije, jer se na osnovu njega
mogu dobiti informacije o stanju materije, materijalnom ili energetskom bilansu, uslovima hemijske
reakcije i sigurnosti aparata ili pogona. Merenjem pritiska posredno se moe meriti temperatura, a
merenjem razlike pritisaka protok, nivo, gustina, viskoznost, sastav i slino.
Najee korieni osetni elementi za merenje apsolutnog i diferencijalnog pritiska (razlike pritisaka) se
zasnivaju na sledeim principima:
1. potiskivanje manometarskih tenosti
2. deformacija elastinih elemenata
3. piezoelektrini efekat
4. magnetno striktivni efekat.
3.2.4.1. Manometri sa tenou
Ovi instrumenti se zasnivaju na uravnoteavanju pritiska koji se meri pritiskom stuba tenosti poznate
gustine. Kao manometarska tenost se najee koristi iva ili voda. Tri osnovna tipa instrumenata su:
(a) manometar sa stubom tenosti
(b) prstenasti manometar
(c) manometar sa zvonom.
Manometri sa tenou se postepeno naputaju u industrijskoj praksi, zbog uskog opsega, velikih
dimenzija, sporog odziva i tekog odravanja. Zbog toga nee biti posebno obraeni u ovom tekstu.
Manometar sa stubom ive se, meutim, esto koristi za kalibrisanje drugih instrumenata za merenje
pritiska.
3.2.4.2. Manometri na principu deformacije elastinih

elemenata
Ovi ureaji se sve vie koriste za industrijska merenja

pritisaka i diferencijalnih pritisaka. Oni mogu imati mehaniki
ili elektrini izlazni signal. Postoje tri osnovna tipa ovih
manometara:
(a) Burdonov (Bourdon) manometar
(b) manometar sa elastinom membranom Slika 3.2-13. Princip rada Burdonovog
(c) manometar sa elastinim mehom. manometra
(a) Burdonov manometar, koji je prikazan na slici 3.2-13., se

sastoji od cevi eliptinog ili spljotenog poprenog preseka koja je savijena u luk, spiralu ili helikoidalnu
spiralu. Izrauje se najee od elastinih i hemijski otpornih metala, a moe biti i od plastike ili kvarca.
Pri promeni razlike pritisaka izmeu unutranjosti i spoljanjosti Burdonove cevi, dolazi do njene
deformacije i pomeranja njenog slobodnog kraja. Opseg merenja Burdonovih manometara je od 10-2 do
105 bar. Najee se koriste Burdonovi manometri sa mehanikim prenosom promene ugla savijanja
cevi pomou zupaste poluge i zupanika. Tanost merenja ovakvog instrumenta je "2-5%, a histerezis
oko 0.5%. Meutim, kvarcne Burdonove cevi sa opto-elektrinim prenosom signala imaju znatno veu
tanost - do "0.2%, a histerezis je zanemarljiv.
Burdonov manometar se koristi gotovo iskljuivo kao pretvara pri merenju temperature manometarskim
termometrima.
U sluaju mehanikog izlaznog signala, Burdonov manometar ima relativno loe dinamike
karakteristike, tako da se preporuuje samo za merenje pritisaka koji se sporo menjaju.
(b) Princip merenja pritiska, odnosno razlike pritisaka, pomou elastinih membrana (dijafragmi) se
zasniva na merenju ugiba sredine membrane zbog razlike pritisaka sa jedne i druge strane membrane.
Membrana je ukletena po celom obodu. Moe biti ravna ili talasasta, jednostruka ili viestruka (slika 3.2-
14.). Izrauje se tako da ima veliku povrinu.
Membrane su u principu nelinearni elementi. Priblina linearnost se postie samo ako je ugib manji od
pet debljina membrane. Pogodne su za merenje niskih pritisaka koji se brzo menjaju. U kombinaciji sa
elektrinim metodama merenja pomeraja, mogu se koristiti za merenje vrlo malih razlika pritisaka, reda
veliine 10-8 bar.
Slika 3.2-14. Elastina membrana: (a) jednostruka ravna; (b)

jednostruka talasasta; (c) viestruka;
(b) Elastini mehovi kao senzori pritiska, predstavljaju u sutini viestruke membrane iji se svaki nabor
posebno deformie (slika 3.2-15.), pri emu dolazi do pomeranja
slobodnog kraja meha koje je proporcionalno razlici pritisaka unutar i
izvan meha. Ukupno pomeranje slobodnog kraja meha () moe biti
znatno i pri malim razlikama pritiska, a u granicama u kojima se
koriste, mehovi su linearni elementi. Koriste se za merenje razlika
pritisaka od 10-3 do 60 bara. Izrauju se od tombak-mesinga ili elika.
U poglavlju 2.3.2.5. smo izveli prenosnu funkciju elastinog meha kod Slika 3.2-15. Elastini meh
koga se moe zanemariti inercija pokretnih delova, i doli do sledeeg
izraza:
(s) A/K
= (3.2-17)
P(s) s + 1
gde je A - efektivna povrina poprenog preseka meha, K - konstanta deformacije meha i =RC -
vremenska konstanta meha koja zavisi od kapacitivnosti C koja je za dati meh i fluid konstantna i
promenljive otpornosti ventila R, koja se moe podeavati u irokim granicama.
Zbog svoje linearnosti, osetljivosti i mogunosti podeavanja vremenske konstante, elastini mehovi se
mnogo koriste u pneumatskim pretvaraima i regulatorima.
Senzori pritiska i diferencijalnog pritiska koji rade na principu elastine deformacije elemenata, kao izlaz
daju mala mehanika pomeranja. Radi lakeg prenosa, obrade i korienja, ovo mehaniko pomeranje
treba prevesti u pneumatski ili elektrini signal.
Prevoenje mehanikog pomeranja u pneumatski

signal se ostvaruje korienjem pneumatskog
transmitera iji smo princip rada opisali u poglavlju
3.2.2.2. Za prevoenje deformacije elastinih
elemenata u elektrini signal se, pored
diferencijalnog transformatora iji smo princip rada
opisali, koriste jo metode merenja promenljivog
kapaciteta i merne trake.
Jedan od esto korienih instrumenata za

merenje malih i srednjih razlika pritisaka pri
velikom apsolutnom pritisku je Bartonova (Burton)
Slika 3.2-16. Bartonova elija
elija koja je ematski prikazana na slici 3.2-16.
Bartonova elija se sastoji od dva elastina meha,
vezana u opoziciju (1), smetena u komorama vieg i nieg pritiska, izmeu kojih se nalazi komora
ispunjena uljem (4). Diferencijalni transformator (2) se nalazi u ulju, sa jezgrom na pokretnoj poluzi (3)
koja povezuje mehove i koja se pomera pri promeni razlike pritisaka u mehovima. Bartonova elija moe
da ima i konstrukciju sa elastinim dijafragmama, umesto mehova. Transmiteri diferencijalnog pritiska
koji rade na principu Bartonove elije se izrauju za opsege diferencijalnog pritiska od 2.5x10-2 bar
navie, i za apsolutne pritiske do 200 bar. Koriste se za merenje protoka prigunicama i za merenje
nivoa u sudovima pod pritiskom.
Pretvaranje pomeranja u elektrini analogni

signal preko promene elektrine kapacitivnosti
se najee koristi kada je osetni element
elastina membrana. Kod ovih instrumenata se
vri merenje kapaciteta kondenzatora kod koga
je jedna ploa elastina membrana, dok je druga
ploa fiksirana. Zavi-snost izmeu promene
kapacitiv-nosti i promene rastojanja izmeu
ploa pri ugibu je linearna. Diferencijalni
manometar koji radi na ovom principu je
prikazan na slici 3.2-17. Osetljivost ovakvog
manometra je vrlo velika - mogu se meriti razlike
pritisaka reda veliine 10-8 bara. Ovi manometri
imaju vrlo dobre dinamike karakteristike.
Nedostatak im je velika osetljivost na uslove
rada. Slika 3.2-17. Shema diferencijalnog manometra koji
radi na principu promene elektrinog kapaciteta
Kod merenja deformacija pomou mernih traka
pretvara je elektrini provodnik izloen
deformaciji, ija se elektrina otpornost menja pri delovanju sile, zbog promene duine i povrine
poprenog preseka. Za merenje pritiska i diferencijalnog pritiska koristi se vie tipova ovakvih elemenata
koji menjaju elektrinu otpornost sa deformacijom. Statika karakteristika ianog otpora izloenog
istezanju se moe prikazati izrazom:
R L
=S (3.2-18)
R0 L0
gde su L0 i R0 poetna duina i poetna otpornost ice, L istezanje ice, R promena otpornosti, i S
faktor osetljivosti.
Promena otpornosti trake se meri pomou mernog mosta, na primer Vitstonovog (Wheatstone), tako da
se kao izlaz dobija analogni elektrini signal. Poto promena otpora zavisi i od temperature, u ovom
stupnju se moe izvriti kompenzacija za promenu temperature.
Postoje razliiti tipovi mernih traka, koji se razlikuju po materijalu, veliini, obliku i nainu izrade. Na slici
3.2-18. su prikazana dva karakteristina oblika mernih traki koje se najee koriste:
(a) iane merne trake, koje se izrauju od veoma tanke otporne ice (prenika 10-30 mm), koja
se specijalno savija i lepi na tanke folije izolatora. Ovakva traka se lepi na povrinu koja se deformie, u
pravcu najvee deformacije.
(b) Merne trake u obliku tanke metalne folije (debljine 2-10 mm), koje se dobijaju nagrizanjem
folije koja je zalepnjena na nosa od izolatora. Ovako dobijena merna
traka se moe postaviti na odgovarajuu povrinu (kao pod (a)), ili se
radi integrisana merna traka na elementu ija se deformacija meri (npr.
dijafragmi), ime se postie maksimalna osetljivost.
Pored metalnih, koriste se i poluprovodnike merne trake, koje imaju

znatno veu osetljivost. Najee se izrauju od silicijuma ili
germanijuma.
Merne trake od metalne ice ili folije imaju faktor osetljivosti oko 2, dok
poluprovodnike mogu imati i faktor osetljivosti do 200.
Tanost merenja pomou mernih traka moe ii i do 0.1%, a Slika 3.2-18. Merne trake
odstupanja od linearnosti su oko 1%. Dinamike karakteristike mernih
traka zavise od konstrukcije trake i nosaa, veliine trake i slino. Komercijalne trake mogu da prate
varijacije deformacije sa frekvencijama do nekoliko stotina Hz.
3.2.4.3. Piezoelektrini elementi
Piezoelektrini efekat je vezan za pojavu naelektrisanja na povrini nekih kristala, kada se elastino
deformiu du specifinih povrina. Na ovaj nain se promena pritiska prevodi u elektrini signal. Ovaj
signal je najee vrlo slab i mora se pojaati. Mogu se koristiti za merenje pritisaka od vrlo malih, do vrlo
velikih vrednosti. Meutim, ovi instrumenti se ne mogu koristiti za merenje stalnih pritisaka, jer se
povrina kristala relativno brzo razelektrie, ve samo za merenje promene pritiska. Najvaniji kristali koji
imaju piezoelektrine osobine su: kvarc, turmalin i barijum-titanat.
3.2.4.4. Magnetostriktivni instrumenti
Magnetostriktivni efekat predstavlja efekat promene magnetne permeabilnosti feromagnetnih materijala

kada su izloeni naprezanju na pritisak, istezanje ili torziju. Ovaj efekat je nelinearan i zavisi od
temperature i prethodne obrade materijala. Instrumenti koji koriste ovaj princip su vrlo jednostavni i bez
pokretnih delova. Pritisak deluje na jezgro od feromagneta (najee legure od 63% Ni i 37% Fe), ija se
permeabilnost meri preko merenja indukcije u namotajima kroz koje prolazi naizmenina struja. Ovakav
ureaj moe da meri pritiske u vrlo irokom opsegu. Moe da meri konstantne pritiske ili promene pritiska
sa uestanostima i do 10 kHz.
3.2.4.5. Ureaji za merenje niskih pritisaka (vakuuma)
U pogonima procesne industrije u nekim sluajevima treba meriti pritiske ispod atmosferskog. Zavisno od
veliine vakuuma, koriste se razliiti tipovi instrumenata:
- Za merenje apsolutnih pritisaka viih od oko 1 kPa mogu se koristiti standardni instrumenti za
merenje pritiska (Burdonove cevi, elastine membrane, piezo elementi i slino).
- Za pritiske izmeu 103 i 10-1 Pa najee se koristi Piranijev (Pirani) vakuummetar sa
zagrejanom icom. Princip rada ovog ureaja se zasniva na merenju toplote koja se sa povrine
zagrejanog tela odvodi na razreeni gas iji se pritisak meri. Odvedena toplota se odreuje na osnovu
merenja temperature ice, najee merenjem njenog elektrinog otpora. - Pritisci ispod 0.1 Pa se
najee mere pomou jonizacionih ureaja. Peningov (Penning) vakuummetar sa hladnom katodom se
moe koristiti za merenje pritisaka u opsegu od 1 Pa do 10-5 Pa, dok se Baklijev (Buckley) vakumetar sa
vruom katodom moe primeniti i na nie pritiske (do 10-8 Pa). Korienjem masene spektrometrije,
mogu se detektovati i pritisci od 10-10 Pa.
Treba primetiti da je odziv ureaja za merenje vakuuma obino znatno sporiji od odziva pri merenju
normalnih i visokih pritisaka.
3.2.5. Instrumenti za merenje nivoa
Sloenost merenja nivoa u sudovima, pa time i metod merenja, zavisi od materijala iji se nivo meri i
uslova merenja. Po stepenu sloenosti, sistemi u kojima se meri nivo se mogu podeliti u nekoliko grupa:
1. merenje nivoa istih tenosti u otvorenim sudovima;
2. merenje nivoa istih tenosti u sudovima pod pritiskom ili vakuumom;
3. merenje nivoa tenosti na jako povienim ili snienim temperaturama;
4. merenje nivoa granice faza;
5. merenje nivoa vrstih nasutih materijala;
6. merenje nivoa viefaznih sistema (suspenzija, emulzija, pene);
7. merenje nivoa fluidizovanog materijala.
Osetni elementi za merenje nivoa mogu biti sa mehanikim, pneumatskim ili elektrinim izlazom. Sve
metode merenja nivoa uslovno delimo na direktne, metode zasnovane na merenju pritiska ili
diferencijalnog pritiska i metode zasnovane na pretvaraima sa elektrinim izlaznim signalom.
3.2.5.1. Direktne metode merenja nivoa
Direktne metode merenja nivoa se svode na vizuelne i

optike metode i metode sa plovkom. Na slici 3.2-19. su
ematski prikazane direktne metode merenja.
Prvu grupu direktnih metoda ine:

- vodokazna stakla (slika 3.2-19d) koja slue
slue za vizuelno praenje nivoa;
- metode sa fotoeljom (slika 3.2-19e) koje se
koriste se za elektrinu indikaciju visokog i niskog nivoa,
i eventualno za dvopoloajnu regulaciju nivoa.
Vodokazna stakla i metode sa fotoelijom se mogu Slika 3.2-19. Direktne metode merenja nivoa
koristiti za sisteme iz grupe 1 i grupe 2 do pritiska od 20
bar.
Drugu grupu ine metode sa plovkom, koje mogu imati razliite konstrukcije:
- plovak na uetu (slika 3.2-19a), koji se koristi za sisteme iz grupe 1;
- plovak na polugi i torzionoj cevi (slika 3.2-19b), koji se moe koristiti za merenje nivoa u
sistemima iz grupe 1, 2 i 4. i uz odgovarajui transmiter, moe da da mehaniki, pneumatski ili elektrini
signal na izlazu;
- plovak sa voicama (slika 3.2-19c), koji je primenljiv na sisteme iz grupa 1, 2 i 4. i u kombinaciji
sa diferencijalnim transformatorom, kao na slici, daje elektrini izlazni signal.
3.2.5.2. Odreivanje nivoa preko merenja pritiska i diferencijalnog pritiska
Kod ovih metoda, nivo se odreuje posredno, na osnovu merenja hidrostatikog pritiska. Primenljive su
na sisteme iz grupa 1, 2 i 3.
Metode merenja nivoa u otvorenim sudovima, na osnovu merenja pritiska, su prikazane na slici 3.2-20.
Slika 3.2-21. Odreivanje nivoa u sudu

pod pritiskom
Slika 3.2-20. Odreivanje nivoa u
otvorenim sudovima na osnovu merenja
pritiska
U industrijskim uslovima se najee koriste kapsule sa dijafragmom (slika 3.2-20a). Za merenje nivoa
jako korozivnih tenosti, koristi se metoda uduvavanja vazduha (slika 3.2-20b). Ova metoda se
zasniva na produvavanju instrumentalnog vazduha kroz cevicu uronjenu u tenost. Preko pretvaraa
pritiska, meri se povratni pritisak u cevici, koji je proporcionalan hidrostatikom pritisku na mestu
isticanja vazduha, koji je sa druge strane proporcionalan visini nivoa tenosti iznad tog mesta.
Za merenje nivoa u sudovima pod pritiskom ili vakuumom, koriste se pretvarai diferencijalnog pritiska,
na primer Bartonova elija. Nain ugradnje je prikazan na slici 3.2-21.
3.2.5.3. Merenje nivoa pomou pretvaraa sa elektrinim izlaznim signalom
Za merenje nivoa, naroito pod oteanim uslovima (grupe 2. do 6.) mogu se koristiti i razliite posredne
metode, kod kojih se dobija elektrini izlazni signal, kao funkcija nivoa ili zapremine materijala. Najee
koriene metode iz ove grupe su:
- Metoda merenja promene kapacitivnosti, koja se primenjuje za odreivanje nivoa provodnih

tenosti i vrstih nasutih materijala. Meri se promena elektrinog kapaciteta, pri emu je jedna elektroda
izolovana ipka ili kabl, a druga sam materijal. Moe se primeniti i za odreivanje nivoa neprovodnih
tenosti, ali se u tom sluaju koristi sonda koja ima dve koaksijalne elektrode, a tenost predstavlja
dielektrik koji menja kapacitivnost proporcionalno nivou. Promena kapacitivnosti se meri metodom
kapacitetnog mosta, pri emu se dobija standardni elektini signal proporcionalan nivou. Ova metoda je
primenljiva na sisteme iz svih grupa, od 1 do 6.
- Ultrazvuna metoda se zasniva na merenju vremena kretanja ultrazvunih talasa ka interfaznoj

povrini i natrag ka detektoru. Metoda je primenljiva na odreivanje nivoa vrstih materijala (sonda u
vazduhu), istih tenosti (sonda na dnu) i interfaznog nivoa izmeu dve nemeljive tenosti (sonda na
dnu). Kao izlaz daje standardni elektrini signal.
- Metoda sa apsorpcijom -zraenja koristi izvor i detektor -zraenja izvan suda u kome se meri
nivo. Primenljiva je i za najtee uslove rada, ali rastojanje izmeu izvora i detektora ne sme biti vee od 2
m.
3.2.6. Instrumenti za merenje temperature
Merenje temperature ima poseban znaaj, jer je to procesna veliina kojom vrlo esto treba upravljati u
pogonima procesne industrije, i to ne samo kod ureaja za prenos topote, ve vrlo esto i kod ureaja
koji slue za prenos mase ili kod hemijskih reaktora.
Postoje dva osnovna principa za merenje temperature: pomou dodirnih termometara, gde je osetni
element u termikoj ravnotei sa sistemom ija se temperatura meri i pomou zranih pirometara kod
kojih osetni element prima energiju zraenja zagrejanog tela ija se temperatura meri. U oba sluaja
izlazni signal moe biti mehaniki, vizuelan ili elektrini.
Prema principu koji koriste za pretvaranje temperature u neku vrstu signala, razlikujemo nekoliko
osnovnih grupa dodirnih termometara: dilatacione, manometarske, termootporne termometre i
termoelemente. Prve dve grupe daju kao izlaz mehaniki izlazni signal, a druge elektrini izlazni signal.
3.2.6.1. Dilatacioni termometri
Dilatacioni termometri su dodirni termometri koji se se zasnivaju na linearnoj dilataciji vrstih tela ili na
zapreminskoj dilataciji tenosti. U oba sluja, kao izlazni signal se dobija mehaniko pomeranje.
Za indikaciju temperatura u opsegu od -30 do 1000 oC se koriste tapni dilatacioni termometri, kod kojih
je osetni element tap od metala koji se nalazi u cevi od materijala sa manjim linearnim koeficijentom
irenja (kvarc, porcelan). Pored indikacije, mogu se koristiti i za otvaranje, odnosno zatvaranje kontakta
releja, i na taj nain za dvopoloajnu regulaciju temperature u peima i sunicama. Kod bimetalnih
dilatacionih termometara osetni element je bimetalna traka, dobijena spajanjem dva metala sa razliitim
koeficijentima linearnog irenja. Pomeranje slobodnog kraja trake u funkciji temperature koristi se za
indikaciju temperature u opsegu od -30 do 450 oC. Mogu se koristiti za dvopoloajnu regulaciju
temperature i za kompenzovanje uticaja promene temperature kod drugih instrumenata sa mehanikim
izlaznim signalom (na primer kod Burdonovog manometra). I tapni i bimetalni dilatacioni termometri
imaju relativno visoke greke (do 5%), pokazuju histerezis i promene karakteristika sa vremenom.
Zapreminski dilatacioni termometri se zasnivaju na zapreminskom irenju tenosti u staklenom ili

kvarcnom sudu sa kapilarnom cevi. Najee koriene tenosti su: pentan (za temperature od -200 do
+20 oC), etanol (za temperature od -110 do +50 oC) i iva (za temperature od -30 do +750 oC).
Preciznost ovih instrumenata je visoka, naroito ako se kao termometarska tenost koristi iva (greka
ispod 0.1%), tako da se koriste za kalibrisanje drugih termometara. Termometri sa ivom se koriste kao
kontaktni termometri za dvopoloajnu regulaciju temperature u termostatima. U industriji se dilatacioni
termometri koriste samo za indikaciju temperature na mestu merenja.
3.2.6.2. Manometarski termometri
Manometarski termometri su dodirni termometri kod

kojih se merenje temperature zasniva na fenomenu
promene pritiska tenosti, gasova ili dvofaznih
sistema, pri promeni temperature i konstantnoj
zapremini.
Na slici 3.2-22(a). je ematski prikazan osetni

element manometarskog termometra sa gasovima.
Rezervoar od mesinga ili legiranog elika, povezan
kapilarnom cevi, prenika 0.1 do 0.36 mm i duine
od 10 do 40 m, za Burdonov manometar ili neki
drugi manometar sa malom mrtvom zapreminom.
Sistem se puni azotom ili helijumom pod pritiskom
od 10 do 30 bar. Opseg merenja iznosi od -75 do
+550 oC. Greka merenja iznosi do "1.5% na
temperaturi kapilare i manometra od 20 oC i raste
za oko 5% od poetne greke za svakih 20 oC
(zbog razlike u temperaturi rezervoara i kapilare). Slika 3.2-22. Manometarski termometar sa gasom
Uticaj greke se moe kompenzovati vezivanjem (a) osetni element; (b) temperaturna kompenzacija
kompen-zacionog manometra sa slepom kapilarom
u opoziciju sa manometrom termometra (slika 3.2-
22(b)).
Manometarski termometri sa tenou se, u principu ne razlikuju od manometarskih termometara sa

gasom i imaju iste konstruktivne elemente. Prenik i duina manometarskog suda su manji (d=10 mm,
l=125 mm), a duina kapilare je maksimalno 25 m. Kao tenost se najee koristi iva, iji je poetni
pritisak 15 ili vie bar. Greka koja se javlja zbog razliitih temperatura rezervoara i kapilare se
kompenzuje na isti nain kao kod manometarskih termometara sa gasovima.
Kod manometarskih termometara sa zasienom parom rezervoar je delimino ispinjen tenou, a

delimino parom, i vri se merenje napona pare, koji je funkcija temperature. Poto je ova zavisnost
eksponencijalna, osetljivost ovih termometara raste sa temperaturom. Ovi termometri se koriste za
opseg temperatura od -200 do +350 oC. Kao termometarske tenosti se koriste lako isparljive tenosti
kao to su: propan (od -40 do +40 oC), dietiletar (od +40 do +195 oC), etanol (od +85 do +290 oC) i ksilen
(od +150 do +360 oC). Ova vrsta termometara se izrauje sa kapilarama do 50 m.
Manometarski termometri se koriste za indikaciju i registrovanje temperature u samokretnim sistemima i

kao osetni elementi i primarni pretvarai temperature u mehaniki signal, u pneumatskim sistemima.
3.2.6.3. Otporni termometri
Princip rada ove grupe dodirnih termometara se zasniva na zavisnosti otpornosti metala, elektrolita ili
poluprovodnika od temperature. Najea oblast primene im je od 70 do 900 Kelvina.
Zavisnost specifine elektrine otpornosti provodnika od temperature se moe prikazati sledeom

jednainom:
T = 0 e T (3.2-19)
gde su 0 i T specifine elektrine otpornosti materijala na 273 K i temperaturi T, respektivno, dok je
(1/K) temperaturni koeficijent elektrine otpornosti. Za metale se desna strana jednaine (3.2-19), za
odreeni interval temperature u kome nema fazne transformacije, moe aproksimirati polinomom. Tako
se elektrina otpornost otpornog termometra najee prikazuje kao sledea funkcija temperature:
R = R0 (1 + a + b )
2
(3.2-20)
o
gde je R0 elektrina otpornost termometra na 0 C, odnosno na 273 K, - temperatura u stepenima
Celzijusa, R elektrina otpornost termometra na temperaturi , i a i b konstante termometra koje se
odreuju kalibrisanjem. Za platinski otporni termometar koji se najee koristi, koeficijenti R0, a i b se
mogu smatrati za konstantne u intervalu od 230 do 900 K.
Kod niza poluprovodnika (smee oksida metala, germanijum, silicijum, karbidi metala, grafit)
temperaturni koeficijent otpornosti je negativan. Kod ovih materijala se promena elektrine otpornosti sa
temperaturom moe izraziti pomou sledee zavisnosti:
B(1/T - 1/ T 0 )
RT = R0 e (3.2-21)
gde je B konstanta termometra odreena kalibrisanjem,
T0=273 K, R0 otpornost koja odgovara ovoj temperaturi, i RT
otpornost koja odgovara temperaturi T. Kod komercijalnih
otpornih termometara na bazi poluprovodnika, koji se
nazivaju termistori, koeficijent promene otpora sa
temperaturom je mnogo vei nego kod otpornih
termometara na bazi metala, pa im je i osetnjivost mnogo
vea. Za veinu termistora, opseg merenja temperature je
od 170 do 570 K.
Na slici 3.2-23. su date uporedne karakteristike platinskog

otpornog termometra i termistora na bazi smee oksida
nikla i mangana.
Slika 3.2-23. Uporedne karakteristike Pt-
otpornog termometra i termistora
Otporni termometri na bazi metala se najee izrauju od platine, ree od bakra, nikla ili volframa.
Otporna ica se bifilarno mota na krstasti nosa, zatapa na unutranju povrinu kvarcne cevi ili utapa u
keramiki nosa. Pt-otporni termometri se prema DIN standardu izrauju u dva nominalna opsega, sa
otpornostima od 10 i 100 .
Termistori se izrauju sa veoma razliitim poetnim otpornostima (od nekoliko stotina do 10 k) i u

razliitim oblicima koji se prilagoavaju objektima na kojima se meri temparatura. Mogu se dobiti u obliku
kuglice malih prenika (do 0.5 mm), za merenje temperatura u pojedinim takama, tankog diska, za
merenje temperature povrine, ili tapa. Na slici 3.2-24. su prikazani razliiti oblici otpornih termometara
na bazi metala i poluprovodnika.
Elektrina otpornost otpornih termometara se meri

standardnim metodama razvijenim u elektrotehnici.
Prednosti otpornih termometara na bazi metala su velika

preciznost (do 0.01 K) i linearnost, dok su im nedostaci:
relativno mala osetljivost, uzak opseg merenja temperature i
mehanika osetljivost. Prednosti termistora su velika
osetljivost i laka ugradnja, dok su im nedostaci nestabilnost
karakteristika, visoka nelinearnost, uzak opseg merenja
temperature i teka zamenjivost zbog razlika u Slika 3.2-24. Razliite konstrikcije
karakteristikama pojedinih elementa. Cena termistora je otpornih termometara
znatno nia od cene platinskih otpornih termometara.
3.2.6.4. Termoelementi
Merenje temperature pomou termoele-menata se zasniva na

Zebekovom (Seebeck) efektu, odnosno pojavi da na
spojevima dva razliita metala, kada se nalaze na razliitim
temperaturama, nastaje elektromotorna sila koja zavisi od
vrste metala, apsolutne temperature hladnijeg spoja i razlike Slika 3.2-25. ematski prikaz
temperatura. ematski prikaz termoelementa je dat na slici termoelementa
3.2-25. Temperatura toplijeg spoja se meri na osnovu merenja
proizvedene elektromotorne sile. Termoelementi, koji se esto
nazivaju i termoparovi, su aktivni elementi, jer ne zahtevaju napajanje
energijom spolja. Mogu se koristiti za merenje temperature u opsegu
od -260 do +2800 oC.
Termoelementi se proizvode od metala ili poluprovodnika, u obliku

ica, traka ili filmova. Spajanje se vri zavarivanjem ili lemljenjem. Da bi
se ostvarila otpornost na hemijske uticaje, topli kraj termoelementa se
titi na razliite naine keramikim telima za razdvajanje ica i zatitnim
cevima od keramike ili metala. Na slici 3.2-26. su ematski prikazane tri
konstrukcije toplog spoja termoelementa.
Najee korieni termoparovi su prikazani u tabeli 3.2-1.
Slika 3.2-26. Razliite

konstrukcije toplog kraja
termoelementa
Tabela 3.2-1. Najee korieni termoparovi i maksimalna temperatura njihove upotrebe

Spoj metala Maksimalna temperatura (oC)
Trajna upotreba kratkotrajno
platina - platina-rodijum 1300 1600

hromel - alumel 900 1300
hromel - kopel 600 800
gvoe - konstantan (kopel) 600 800
bakar - konstantan (kopel) 400 600
Kao temperatura hladnog spoja se najee koristi temperatura od 0 oC. Osetljivost merenja temperature
termoelementom zavisi od upotrebljenog termopara i od naina merenja elektromotorne sile. Moe se
postii osetljivost do 10-3 oC.
3.2.6.5. Greke dodirnih termometara i metode korekcije
Greke pri merenju temperature dodirnim termometrima mogu biti statike i dinamike. Statike greke
predstavljaju greke koje se javljaju u stacionarnom stanju i najee se javljaju usled odvoenja toplote,
usled zraenja ili usled postavljanja termometra u struju velike brzine. Dinamike greke nastaju pri
promeni temperature koja se meri, zbog inercije termometra.
Greka usled odvoenja toplote. Ova greka nastaje kao rezultat razliitih temperatura vrha termometra
koji je uronjen u fluid ija se temperatura meri i kraja termometra koji se nalazi u spoljanjoj sredini, zbog
ega dolazi do pojave toplotnog fluksa kroz termometar. Ova greka se moe potpuno otkloniti samo
totalnim uranjanjem termometra u sredinu ija se temperatura meri. Termometri se najee ugrauju u
zid suda ili cevovoda i temperatura ovog zida se najee razlikuje od temperature fluida u sudu,
odnosno cevi. Nain ugradnje termometra i tipian profil
temperature du tapa termometra, prikazani su na slici
3.2-27. Postavljanjem stacionarnog toplotnog bilansa za
diferencijalni elements tapa termometra:
2
T
S d 2 = h A( T f - T ) (3.2-22)
dx
i njegovom integracijom za granine uslove:
dT
x = 0 :T = T z , x = l : = 0 (3.2-23)
dt
dobija se izraz za greku merenja temperature:
T f Tz hA
l = (T f Tt ) z =l = , m=
cosh(ml) S
Slika 3.2-27. Greka usled odvoenja
(3.2-24) toplote kod dodirnih termometara
U ovim jednainama je:
- h - koeficijent prelaza toplote izmeu fluida i
termometra
- S - povrina poprenog preseka tapa termometra
- A - povrina po jedinici duine tapa termometra
- - koeficijent toplotne provodnosti materijala od koga je nainjen tap termometra
- l - duina termometra koja je uronjena u sredinu ija se temperatura meri
- T - temperatura termometra
- Tf - temperatura fluida
- Tz - temperatura zida cevi, odnosno suda
- 0 - razlika temperatura fluida i zida cevi
- l - greska merenja
Funkcija cosh(x) je za pozitivne vrednosti argumenta rastua funkcija izmeu vrednosti 1 i +4, tako da
greka merenja temperature usled odvoenja toplote, koja je obrnuto proporcionalna funkciji cosh(ml)
opadajua funkcija od ml. To znai da e greka merenja biti utoliko manja ukoliko je vea duina
termometra koja je uronjena u fluid (l) i ukoliko je vei parametar m, koji je, s druge strane,
proporcionalan koeficijentu prenosa toplote i obimu tapa termometra, a obrnuto srazmeran koeficijentu
toplotne provodnosti i povrini poprenog preseka termometra. Na osnovu svega ovog, mogu se izvesti
zakljuci o pravilnoj ugradnji termometra, tako da se greka merenja zbog odvoenja toplote to vie
smanji: termometar treba ugraditi tako da je duina koja je uronjena u fluid to vea i da se nalazi na
mestu sa najveom turbulencijom (gde je koeficijent prelaza toplote najvei).
Greka usled zraenja. Ova greka nastaje usled prenosa toplote izmeu termometra i zida suda ili
cevovoda u koji je termometar ugraen, mehanizmom zraenja. Ova greka dolazi do izraaja samo pri
temperaturama veim od 400 oC, pri kojima zraenje kao mehanizam prenosa toplote postaje znaajno.
Izraz za ovu greku se moe dobiti na osnovu tefan-Bolcmanovog (Stefan-Boltzmann) zakona i moe
se prikazati na sledei nain:
zt 4 4
z = (Tt -Tz ) (3.2-25)
h
gde su Tt i Tz temperature termometra i zida, u Kelvinima, h - koeficijent prelaza toplote sa fluida na
termometar i zt - koeficijent emisivnosti termometra i apsorptivnosti zida.
Greka usled zraenja se smanjuje izolacijom zida, poliranjem povrine termometra, zaklanjanjem
termometra od izvora zraenja ili korienjem specijalne konstrukcije termometra sa usisavanjem fluida.
Greka usled velikih brzina. Ova greka se javlja pri merenju temperatura gasova koji struje velikim
brzinama. Greka merenja nastaje zbog prelaza kinetike energije fluida u toplotu, pri udaru estica gasa
u termometar i moe se izraziti na sledei nain:
2
v
v = (3.2-26)
2 cp
gde je v - brzina strujanja i cp - specifina toplotna kapacitivnost. Ova greka se javlja samo pri vrlo
velikim brzinama fluida (bliskim ili veim od brzine zvuka). Otklanja se specijalnom ugradnjom sa
zatitnom cevi.
Dinamike greke termometara. Ove greke se javlaju pri merenju temperatura koje se menjaju u toku
vremena. Kao to smo pokazali u poglavlju 2.3., , termometar bez zatitne obloge ima dinamiku
karakteristiku sistema prvog reda, sa vremenskom konstantom koja je proporcionalna toplotnoj
kapacitivnosti termometra i otporu prenosu toplote izmeu fluida i termometra, dok termometar sa
zatitnom oblogom ima dinamike karakteristike previe priguenog sistema drugog reda. Termometar
sa zatitnom oblogom se moe tretirati kao kombinacija dva sistema prvog reda (obloga i termometar)
vezana na red sa meudejstvom.
Dinamike greke termometra se mogu smanjiti smanjenjem toplotne kapacitivnosti termometra,

odnosno obloge i termometra i poveanjem koeficijenta prenosa toplote, to se moe postii ugradnjom
termometra na mestu najvee turbulencije.
3.2.6.6. Zrani pirometri
Kod zranih pirometara, temperatura se meri na osnovu karakteristika toplotnog zraenja zagrejanih tela.
Na slici 3.2-28. je prikazan izgled spektra toplotnog zraenja apsolutno crnog tela, za razliite
temperature.
Za merenje temperatura se mogu koristiti sledee karakteristike spektra toplotnog zraenja apsolutno
crnog tela:
1. izraena energija za neku uzanu oblast talasnih duina (obino vidljivi deo spektra);
2. ukupna energija zraenja u celom spektru;
3. odnos izraenih energija za dve oblasti spektra;
4. veliina i poloaj maksimuma izraene enegije u spektru.
U praksi se koriste prve dve metode sa korekcijama za
emisivnost sivih tela, na osnovu koeficijenata emisivnosti.
Neki proizvoai koriste treu metodu i pri tome automatski
dobijaju korekciju emisivnosti za siva tela.
Optiki pirometri sa vidljivim zraenjem. Na osnovu Vinovog
(Vien) zakona, odnos izraenih energija monohromatskog
zraenja iste talasne duine, za dve razliite apsolutne
temperature, prikazuje se izrazom:
E ,T 2 1 1 1
ln = 1.43x 10-2 - (3.2-27)
E ,T 1 T1 T2
(gde je T temperatura (K), E energija i talasna duina). Ovaj

izraz vai i za neto ire opsege talasnih duina (vidljivi deo
spektra). Ukoliko se telo koje zrai po emisivnosti znatno
razlikuje od crnog tela, merenjem izraene energije se dobija
Slika 3.2-28. Spektar toplotnog
"crna temperatura tela", a stvarna temperatura se moe
zraenja apsolutno crnog tela
izraunati na sledei nain:
-1
1 1
T = - ln (3.2-28)
T c 1.43x 10
-2
gde je Tc izmerena "temperatura crnog tela", a emisivnost sivog tela koja odgovara talasnoj duini .
Najee su konstrukcije zranih pirometara koje rade na principu vizuelnog poreenja svetline
nepoznatog izvora i svetline volframovog vlakna u sijalici. Pirometri ovog tipa se mogu koristiti za
merenje temperatura u opsegu od 600 do 3000 oC. Tanost merenja je 1-3%. Ovi instrumenti se ne
mogu koristiti za prenos signala i automatsko upravljanje.
Zrani pirometri sa ukupnim zraenjem mere energiju za ceo

spektar, koja je definisana tefan-Bolcmanovim zakonom:
E T = T [J / m s]
4 3
(3.2-29)
gde je Stefan-Bolcmanova konstanta (5.67x10-8 J/m2/s/K4). I u
ovom sluaju se meri "crna temperatura tela" Tc, koja se za siva
tela koriguje pomou koeficijenta emisivnosti sivog tela :
T
= -1/4 (3.2-30)
Tc
Kod ovih pirometara se, pomou optikog sistema, ukupno
zraenje koje pada na objektiv pirometra, koncentrie na maloj
povrini to veeg koeficijenta apsorpcije. Na taj nain se ukupno Slika 3.2-29. Prijemnik toplotnog
zraenje pretvara u toplotu, i dalje u elektrinu energiju. Kao zraenja sa viestrukim
prijemnici zraenja i pretvarai toplotnog fluksa u elektrinu termoparovima
energiju najee se koriste viestruki termoelementi sa
povrinom koja je prekrivena koloidnom platinom. ematski prikaz ovakvog prijemnika, dat je na slici 2.3-
29.
Opseg merenja temperatura za ove instrumente iznosi od 0 do 4000 oC, sa grekom koja je reda veliine
"0.5 do 1% od pune skale. Ovi instrumenti su pogodni za prenos signala, registraciju i automatsko
upravljanje.
Greke kod zranih pirometara najee nastaju zbog nepoznavanja koeficijenata emisivnosti. Greke
mogu da nastanu i zbog nepovoljne geometrije tela koje zrai, prisustva plamena, gasova koji apsorbuju
toplotno zraenje (CO2) i dima ili praine. Takoe se mogu javiti greke zbog zagrevanja samog
instrumenta.
3.2.7. Instrumenti za odreivanje sastava i koncentracije
Kontinualna kvalitativna i kvantitativna analiza procesnih struja je sigurno najkomplikovaniji problem kada
su u pitanju merenja procesnih veliina u svrhu upravljanja pojedninim ureajima i procesnim
postrojenjem u celini. S druge strane, izlazne veliine mnogih procesa su upravo sastavi izlaznih struja,
odnosno koncentracije odreenih komponenata u njima. Iako se jo uvek esto vri merenje i upravljanje
samo fizikim izlaznim promenljivim procesa, dok se sastavi i koncentracije odreuju povremeno,
uzimanjem uzoraka i analizom u laboratoriji, poslednjih godina dolazi do sve ireg korienja
kontinualnog merenja sastava i koncentracije i direktnog upravljanja na osnovu ovih merenja. Razlozi za
to su, sa jedne strane napredak u instrumentaciji, a sa druge, sve otriji zahtevi u pogledu kvaliteta
proizvoda, energetske efikasnosti i zatite ivotne sredine, to sve zajedno zahteva upravljanje upravo
sastavima izlaznih struja. Meutim, i pored velike raznovrsnosti metoda za analizu sastava i odreivanje
koncentracija, u nekim sluajevima je dobijanje ovih podataka vrlo teko, nesigurno ili nemogue, tako
da se upravljanje procesima sa prenosom mase ili reakcijom vri pomou posredne regulacije, odnosno
na osnovu sekundarnih merenja.
Instrumenti za odreivanje sastava i koncentracija se zasnivaju na razliitim principima. Uslovno ih

moemo podeliti u nekoliko osnovnih grupa:
1. indirektne metode, zasnovane na merenju neke fizike veliine koja zavisi od sastava smee
2. elektrohemijske metode
3. metode odreivanja koncentracije kondenzabilnih para u gasovima
4. spektroskopske metode
5. hromatografske metode
6. metode zasnovane na hemijskim reakcijama.
3.2.7.1. Indirektne metode odreivanja sastava i koncentracije
Procesne struje se esto mogu posmatrati kao kvazibinarne smee. U tim sluajevima, koncentracija
jedne komponente se esto moe odrediti na osnovu merenja neke, pogodno odabrane fizike
karakteristike smee. Kalibracijom se dobija zavisnost izmeu odabrane fizike veliine koja se meri i
koncentracije, koja se direktno koristi za odreivanje sastava smee. Na ovom principu su razvijene
razliite, relativno jednostavne, robustne i brze metode merenja, koje daju dosta veliku tanost i
osetljivost. Najee se koriste metode zasnovane na odreivanju gustine, viskoznosti i tolpotne
provodnosti.
Odreivanje sastava i koncentracije na osnovu gustine. Gustina veine gasovitih smea znaajno zavisi
od sastava. Meutim, odreivanje sastava gasovite smee na osnovu gustine je dosta sloeno jer na
gustinu utiu i pritisak i temperatura. Zbog toga se sastavi gasovitih smea odreuju sloenim
izraunavanjima na osnovu rezultata vie simultanih merenja gustine.
Veina procesnih tenosti se sastoji uglavnom od vode ili ugljovodonika. Prisustvo suspendovanih
estica ili drugih komponenata kao to su sumpor, hlor, fosfor ili metali izaziva znaajne promene
gustine, tako da se na osnovu njenog merenja moe odrediti njihova koncentracija. Gustina tenosti se
najee meri na osnovu razlike pritisaka na dva nivoa u tenosti, ali se u novije vreme koriste i metode
merenja brzine zvuka ili apsorpcije -zraka i metoda zasnovana na odreivanju mase u U-cevi, na
osnovu perioda vibracija.
Odreivanje sastava i koncentracije na osnovu viskoznosti. Viskoznost se naroito koristi za odreivanje

koncentracija polimera rastvorenih u tenostima niske viskoznosti. Takoe se koristi kod maziva, kod
kojih viskoznost predstavlja glavnu karakteristiku. Najjednostavniji nain odreivanja viskoznosti se

zasniva na merenju pada pritiska na odreenoj duini cevi kroz koju fluid struji. Na osnovu ovog pada
pritiska i podataka o gustini i zapreminskom protoku, mogue je izraunati viskoznost, i iz nje
koncentraciju. Takoe se koriste senzori koji mere otpor koji se javlja pri voenom kretanju objekta
uronjenog u fluid (najee rotaciji), na osnovu koga se izraunava viskoznost, a zatim koncentracija.
Odreivanje sastava i koncentracije na osnovu toplotne provodnosti. Odreivanje toplotne provodnosti je

najee koriena nespecifina metoda za odreivanje sastava gasovitih smea. Kao i gustina, i
toplotna provodnost se znaajno menja pri promeni koncentracije, ali ne zavisi tako mnogo od
temperature i pritiska. Toplotne provodnosti veine industrijskih gasova se znaajno razlikuju od toplotne
provodnosti vazduha (tabela 3.2-2.), tako da je odreivanje koncentracija mnogih gasova u vazduhu
dosta jednostavno.
Ureaj koji slui za odreivanje toplotne provodnosti gasova se zasniva na odreivanju odvedene toplote
sa zagrejane povrine. Najee se koristi par zagrejanih platinskih ica, od kojih se jedna nalazi u
komori kroz koji struji gasovita smea koju treba analizirati, dok se druga nalazi u kontrolisanoj sredini,
na istom pritisku i temperaturi. Ove dve ice slue kao elektrini otpornici u Vitstonovom mostu.
Merenjem promene otpornosti, odreuje se temperatura ice, a preko nje i odvedena toplota, i najzad,
toplotna provodnost gasovite struje.
Iako nisu naroito selektivni, ureaji za kontinualno odreivanje koncentracije komponente u gasu koji
rade na ovom principu su verovatno najee zastupljeni u pogonima procesne industrje, zahvaljujui
njihovoj jednostavnosti, tanosti i pouzdanosti.
Tabela 3.2-2. Relativne toplotne provodnosti nekih industrijskih gasova

Gas Relativna toplotna provodnost
vazduh 1.00
azot 1.00
kiseonik 1.01
vodonik 6.67
vodena para 0.67
ugljen dioksid 0.57
metan 1.24
etan 0.71
etilen 0.67
3.2.7.2. Elektrohemijske metode za odreivanje sastava vodenih rastvora
Elektrohemijske metode se uglavnom zasnivaju na razliitim tipovima elektroda pomou kojih se

detektuje prisustvo jona u vodenim rastvorima. Najee se koriste sledee elektrohemijske metode: pH-
metrija, potenciometrija sa jon-selektivnim elektrodama, razliite metode za odreivanje kiseonika i
konduktometrija.
pH-metrijska metoda. Jedna od znaajnih karakteristika procesnih tenosti je pH, odnosno koncentracija
H+ jona u rastvoru. Odreivanje i regulacija pH vrednosti je od izuzetnog znaaja u mnogim hemijskim i
biohemijskim sistemima. Takoe, odreivanjem pH se postie odreivanje koncentracije kiselina ili baza.
Najee se izrauju pH-metri sa staklenom i referentnom elektrodom. Obino se vri temperaturna
kompenzacija. Sa pretvaraima koji pH-vrednost pretvaraju u elektrini signal, pH-metri se koriste kao
merni elementi za direktno upravljanje procesima.
Potenciometrijske metode sa jon-selektivnim elektrodama. Pored pH-metara koji slue za odreivanje

koncentracije H+ jona u vodenim rastvorima, na slinom principu rade ureaji pomou kojih se odreuju
koncentracije drugih jona. U te svrhe su razvijene razliite elektrode koje reaguju na prisustvo odreenih
jona, na primer za odreivanje koncentracija Na+, Ca2+, Cu2+, Cd2+, Cl-, F-, CN- jona. Ove elektrode se
nazivaju jon-selektivne elektrode. Pored njihove osetljivosti i tanosti, od velikog znaaja je i selektivnost
ovih senzora.
Odreivanje sadraja kiseonika. Sadraj kiseonika, bilo u gasovitoj fazi, bilo rastvorenog, je od izuzetnog
znaaja u mnogim, naroito biohemijskim sistemima. Zbog toga se razvoju metoda za njegovo
odreivanje posveuje znaajna panja. Deo ovih metoda se zasniva na specifinim elektrodama.
Za odreivanje sadraja rastvorenog kiseonika razvijen je niz specifinih elektroda iji se rad zasniva na
difundovanju kiseonika iz rastvora kroz membranu od silikonske gume u rastvor natrijum bikarbonata,
gde se vri njegova redukcija na srebrnoj elektrodi. Promene temperature znaajno utiu na rad ove
elektrode, tako da najee nije dovoljna jednostavna temperaturna kompenzacija ve je merenje
potrebno vriti uz regulaciju temperature. elija za merenje rastvorenog kiseonika nije reverzibilna, tako
da dolazi do oksidacije elektrode i potrebno je njeno povremeno ienje.
Najee koriena metoda za odreivanje koliine kiseonika u gasovitoj fazi se zasniva na

cirkonijumovoj elektrodi. Ova elektroda je analogna staklenoj elektrodi za merenje pH. Ona sadri
membranu od zirkonijuma koja na temperaturama iznad 600 oC postaje propustljiva za kiseonik. Od
platinskih mreica su nainjene elektrode izmeu kojih se javlja napon koji zavisi od razlike parcijalnih
pritisaka kiseonika sa jedne i druge strane membrane. Sa jedne strane se kao referentni fluid koristi
vazduh (sa 20.9% kiseonika), dok se sa druge strane provodi uzorak gasa iji se sadraj kiseonika
odreuje. Signal se poveava pri smanjenju sadraja kiseonika. Pomou ove metode je mogue
odreivanje sadraja kiseonika ispod 1 ppm, sa tanou od 10%. Pri korienju cirkonijumove
elektrode, neophodno je vriti regulaciju temperature elije (obino na 800 oC).
Pored cirkonijumove elektrode, za merenje koncentracije kiseonika u gasu se esto koriste i

paramagnetni analizatori, koji se zasnivaju na paramagnetnim osobinama kiseonika. Pored kiseonika,
ovakve osobine pokazuju jos samo NO2 i ClO2, tako da je ova metoda izuzetno selektivna. Princip rada
ovih ureaja se zasniva na skretanju spore struje gasa pod dejstvom magnetnog polja. Mogu se sresti
razliita konstruktivna reenja paramagnetnih analizatora. Meutim, za sve njih je karakteristino da su
jako osetljivi na promene temperature, tako da je neophodna temperaturna kompenzacija, ili ak
regulacija temperature. Postoje ureaji koji mere od 1% do 100% kiseonika, sa preciznou od 1% od
pune skale.
Konduktometrijske metode. Konduktometrija (odreivanje elektrine provodnosti) je nespecifian nain

za odreivanje ukupne jonske jaine vodenog rastvora. Ova metoda je jeftina, kvantitativna i robustna,
tako da i pored svoje nespecifinosti nalazi veliku primenu. Zasniva se na merenju elektrine otpornosti
odreene zapremine procesne tenosti izmeu dve elektrode. Za ove svrhe su najbolje platinske
elektrode, ali se mogu koristiti i elektrode od kompozita na bazi ugljenika, nerajueg elika ili monela.
Da ne bi dolazilo do polarizacije elektroda, koristi se naizmenina struja.
Najee koriena konfiguracija konduktometra se sastoji od anularno postavljenih elektroda smetenih

u plastinoj cevi kroz koju protie procesna tenost (najee vertikalno, da ne bi dolo do akumulacije
estica neistoa ili mehuria gasa).
Elektrina provodnost zavisi od temperature, tako da je najee neophodno vriti temperaturnu

kompenzaciju merenja. U sluajevima kada se radi sa jako agresivnim fluidima, ne koriste se elektrode,
ve se elektrina otpornost meri korienjem principa indukcije, sa spoljanje strane cevi.
Konduktometrijske metode se koriste za kontinualno odreivanje koncentracije u tenim sistemima i za

upravljanje u mnogim procesima. Pored toga, odreivanjem elektrine provodnosti vlanih materijala,
kao to su hartija, tekstil ili prehrambeni proizvodi, moe se odreivati vlanost ovih materijala i upravljati
procesom njihovog suenja.
Pored navedenih elektrohemijskih metoda pomou kojih se moe vriti kontinualna analiza satava,
koriste se i sistemi automatske titracije pomou kojih se dobijaju podaci o sastavu i koncentraciji u
uzorcima.
3.2.7.3. Odreivanje koncentracije kondenzabilnih para u gasovima (odreivanje vlanosti gasova)
Sadraj vodene, ili neke druge, pare u gasu se esto naziva vlanost gasa. Vlanost gasova se izraava
na tri alternativna naina: kao koncentracija (u zapreminskim procentima, ppm-ima ili g/cm3), preko take
rose (temperature pri kojoj se javljaju prve kapi kondenzata) ili preko relativne vlanosti (odnosa
parcijalnog pritiska pare i pritiska zasienja na istoj temperaturi). Za odreivanje vlanosti gasova se
najee koriste senzori koji rade na principu take rose i na principu asorpcije.
Senzori za odreivanje take rose. Ovi senzori se zasnivaju na ogledalu (najee izraenom od zlata ili
rodijuma) koje se hladi, i na kome treba detektovati pojavu magle, odnosno prvih kapi kondenzata.
Detekcija zamagljivanja ogledala se najee vri merenjem refleksije svetlosnog zraka. U novije vreme
se koriste keramika ogledala, na kojima se pojava vlage detektuje merenjem promene elektrine
kapacitivnosti. Poto u oba sluaja senzor radi na principu hlaenja do pojave magle, nakon ega se
temperatura opet podie, ova merenja nisu kontinualna, ve se vre u ciklusima. Vreme potrebno za
jedan ciklus zavisi od temperature, i poveava se sa snienjem temperature.
Senzori za odreivanje take rose se koriste kao sekundarni standardi za odreivanje vlanosti. Mogu se
koristiti u irokom opsegu od 1 ppm (v/v), do zasienja.
Senzori na principu adsorpcije. Ovi senzori se trenutno najee koriste za industrijsko merenje vlanosti
gasova. Njihov kljuni deo je sloj poroznog adsorbensa koji slui kao dielektrik elektrinog kondenzatora.
Pri promeni vlanosti gasa sa kojim je ovaj adsorbens u kontaktu, dolazi do promene adsorbovane
koliine vlage, to utie na promenu elektrine permitivnosti, a time i elektrine kapacitivnosti. Ova
metoda se najee koristi za odreivanje sadraja vodene pare koja ima visoke vrednosti elektrine
permitivnosti.
Kao adsorbensi se najee koriste aluminijum-oksid ili silicijum-dioksid, ali se mogu koristiti i drugi
keramiki ili polimerni materijali. Ovi senzori se izrauju u razliitim oblicima i veliinama. Robustni su,
sigurni i mogu se koristiti za merenje vlanosti od ispod 1 ppm (v/v) do zasienja.
Mikrogravimetrijski senzori. Na slinom principu se zasnivaju i mikrogravimetrijski senzori, nova vrsta

ureaja na ijem se razvoju dosta radi poslednjih godina. Oni rade na principu povrinskog ili
zapreminskog oscilovanja kristala. Ovi kristali se prevlae specifinim prevlakama, na ijoj povrini se
vri adsorpcija odreenih komponenata iz gasne smee. Kao rezultat adsorpcije, dolazi do promene
mase itavog sistema, zbog ega dolazi do promene frekvencije oscilovanja. Na ovaj nain se
koncentracija odreuje na osnovu merenja promene frekvencije oscilovanja kristala. Izborom vrste i
mase prevlake, utie se na selektivnost i osetljivost merenja.
3.2.7.4. Spektroskopske metode
Spektroskopske metode koje se koriste za odreivanje sastava i koncentracije se zasnivaju na merenju

apsorpcije zraenja. Na osnovu talasne duine apsorbovanog zraenja moe se odrediti vrsta supstance
koja je prisutna u fluidu, dok stepen apsorpcije odreuje koliinu prisutne supstance. Veina ureaja se
zasniva na poreenju apsorpcije zraenja koje prolazi kroz eliju koja sadri fluid koji treba analizirati sa
zraenjem koje prolazi kroz referentnu eliju.
Za odreivanje vlanosti gasova se koriste sledee metode apsorpcione spektroskopije: kolorimetrija,

vidljiva i ultra-ljubiasta spekstroskopija i infra-crvena spektroskopija.
Kolorimetrija. Najjednostavnija spektroskopska metoda se zasniva na merenju obojenosti rastvora. Deo

procesne struje se provodi izmeu staklenih ili kvarcnih prozora, kroz koje prolazi svetlosni snop koji je
prethodno proputen kroz pogodno odabran filter od obojenog stakla, tako da sadri samo odreeni deo
spektra u kome supstanca ija se koncentracija odreuje najbolje apsorbuje. Kao izlaz se moe dobiti
kontinualan elektrini signal koji se moe upotrebiti u sistemima automatskog upravljanja.
U industrijskim uslovima, kolorimetrija se moe koristiti samo za kontinualno odreivanje koncentracije

obojenih tenosti. U laboratorijskim uslovima se ova metoda moe koristiti i za odreivanje konentracije
bezbojnih tenosti, tako to se prethodno vri njihovo bojenje, dodatkom specifinih reagenasa.
Vidljiva i ultra-ljubiasta spektroskopija. U ultraljubiastom i delom u vidljivom delu spektra, supstance

apsorbuju zraenje u skladu sa energetskim nivoima elektrona u njihovim molekulima. Za odreivanje
koncentracije se moe upotrebiti izvor ultraljubiaste svetlosti, u eljenom delu spektra. Ova tehnika je
vrlo pouzdana za analizu jednostavnih smea, ali nije mnogo specifina. Vrlo se mnogo koristi u
laboratorijama, ali ne i za kontinualna merenja koncentracije u procesu.
Infra-crvena spektroskopija. U infra-crvenoj oblasti spektra, molekuli apsorbuju zraenje talasnih duina
koje odgovaraju vibracijama molekulskih veza. Sloeniji molekuli imaju vie moguih naina vibracije,
tako da se apsorpcija javlja u nekoliko oblasti spektra.
Najvanija injenica koju koristi infra-crvena spektroskopija je da razliite strukture veza u molekulima
imaju karakteristine frekvencije vibracija, pa time i talasne duine koje apsorbuju. Tako se, na primer,
prisustvo benzena u heksanu moe detektovati po prisustvu apsorpcionih linija koje odgovaraju
aromatinom benzolovom prstenu.
Infra-crvena spektroskopija se iroko primenjuje u procesnoj industriji, za odreivanje sastava gasova,

tenosti i vrstih supstanci. U ovom poslednjem sluaju, meri se odbijena svetlost.Treba napomenuti da
infra-crvena spektroskopija nije pogodna za odreivanje koncentracije u vodenim rastvorima, kao ni u
gasovima u kojima je prisutna vodena para.
Kao izvor infra-crvenog zraenja, najee se koristi zagrejana keramika ica, mada sve vie u
upotrebu ulaze i laseri.
Pored navedenih, postoji niz spektroskopskih metoda koje se uobiajeno koriste u laboratoriji, ali
uglavnom nisu primenjivane za industrijska merenja: nuklearna magnetna rezonansa, masena
spektroskopija, atomska apsorpcija, opto-akustina spektroskopija i slino.
3.2.7.5. Hromatografske metode
Hromatografija je jedna od najire korienih instrumentalnih analitikih metoda za analizu sastava i

odreivanje koncentracije u gasovitim i tenim smeama. Po svojoj prirodi, ova metoda se ne moe
koristiti kontinualno, ali se koristi za semikontinualno (periodino) odreivanje u industrijskim uslovima.
Zasniva se na razliitom afinitetu sorbenta (adsorbensa, jonoizmenjivake smole ili neisparljivog
rastvaraa koji je nanet na inertni nosa) ka pojedinim komponentama smee koja se analizira. Uzorak
smee se rastvara u noseem gasu ili tenosti i proputa kroz jako usku i dugaku kolonu koja je
napunjena sorbentom, posle ega se ispira inertom. Razliite komponente se razliito vezuju, zbog ega
se razlikuje njihovo vreme zadravanja u koloni (retenciono vreme). Merenjem vremena zadravanja
pojedinih komonenata dolazi se do podataka o prisutnim komponentama u smei, dok se merenjem
desorbovanih koliina pojedinih komponenata (odreivanjem povrine pikova), odreuju koncentracije
pojedinih komponenata. Za detekciju desorbovanih komponenata u noseem gasu ili tenosti, koriste se
razliite metode, od kojih su najpoznatije metoda odreivanja toplotne provodnosti pomou zagrejane
ice i metoda jonizujueg plamena za gasnu, i konduktometrija, refraktometrija i razliiti elektrohemijski
senzori za tenu hromatografiju.
Hromatografske metode su diskontinualne i mogu se koristiti za odreivanje koncentracije u procesu

samo sa uzimanjem uzoraka i ciklinim radom hromatografa. Primenom digitalnih raunara za obradu
podataka, popravljaju se njihove, inae loe dinamike karakterisike. Korienjem diskretnih sistema
upravljanja, koji koriste uzorkovane podatke, hromatografske metode se sve vie koriste za direktno
merenje u pogonu, u cilju automatskog upravljanja. Glavni nedostaci ovih ureaja, iz ovog aspekta su:
relativno veliko vreme potrebno za merenje, osetljivost na uslove rada i visoka cena.
3.2.7.6. Metode zasnovane na hemijskim reakcijama
Ogranieni broj ureaja za odreivanje sastava radi na principu hemijske reakcije. U industriji se ove
metode najee koriste za odreivanje ukupnog ugljenika. Koliina ukupnog "organskog" ugljenika koji
je prisutan u vodenim rastvorima se moe odrediti oksidacijom do ugljen dioksida i njegovim merenjem
pomou infra-crvene spektoskopije. Kao oksidaciono sredstvo se koristi persulfat i reakcija je
katalizovana ultravioletnim zraenjem. Tipian industrijski ureaj moe da odreuje sadraj ukupnog
ugljenika manji od 1 ppm. Postupak odreivanja je ciklian (trajanje ciklusa je nekoliko minuta) i
podrazumeva prethodno uzimanje uzoraka.
3.3. REGULACIONI VENTIL KAO IZVRNI ELEMENT SISTEMA AUTOMATSKOG UPRAVLJANJA
Izvrni element predstavlja vezu izmeu regulatora i procesa. U velikoj veini sluajeva, kao izvrni
element se koristi regulacioni ventil kojim se na eljeni nain menja protok fluida kroz cevovod u koji je
ugraen.
3.3.1. Osnovni elementi i tipovi regulacionih ventila
Regulacioni ventil ima dva osnovna funkcionalna dela: motorni deo i

izvrni deo.
Motorni deo regulacionog ventila (aktuator, servomotor) je element koji

prima upravljaki signal iz regulatora i pretvara ga u mehaniko
pomeranje vretena ventila.
Izvrni deo regulacionog ventila pretvara pomeranje vratila ventila u

promenu protoka fluida kroz cevovod u koji je ugraen. On se sastoji
od tela ventila u kome se nalazi sedite na koje nalee peurka ili ep
na kraju vretena ventila. Pomeranjem vretena ventila navie i nanie,
peurka manje ili vie nalee na sedite ventila i time se postie
poveanje ili smanjenje zazora, a time i protoka kroz ventil.
Na slici 3.3-1. je prikazan presek jednog tipinog konvencionalnog

pneumatskog regulacionog ventila.
3.3.1.1. Klasifikacija regulacionih ventila prema konstrukciji motornog

dela
Slika 3.3-1. Tipian konven-
Prema vrsti energije, odnosno signala koji prima motorni deo, cionalni pneumatski
razlikujemo sledee vrste regulacionih ventila: regulacioni ventil
- pneumatski koji je najee korien, naroito ako u sistemu
postoji opasnost od paljenja ili eksplozije (najee se koristi
konfiguracija pneumatskog motornog dela sa membranom i oprugom koji smo opisali u poglavlju
2.3.4.6.);
- elektropneumatski koji se koristi u kombinaciji sa elektrinim upravljakim sistemom i u kome je
obuhvaen pretvara elektrinog u pneumatski signal;
- hidrauliki koji ima oblik hidraulikog klipa koji se pomera pomou tenosti pod pritiskom i
koristi se kada treba ostvariti velike sile, odnosno momente;
- elektrohidrauliki koji ima iste karakteristike

kao hidrauliki, samo obuhvata i pretvara
elektrinog u hidrauliki signal, pa se koristi u
kombinaciji sa elektrinim upravljakim sistemom;
- elektrini koji moe biti na principu
elektromotora ili solenoida i ije se korienje
izbegava u hemijskoj industriji, zbog mogunosti
varnienja koje moe izazvati eksploziju.
Na osnovu toga da li akcija servomotora tei da

otvori ili da zatvori ventil, servomotore delimo na:
- servomotore sa direktnim dejstvom, koji
tee da zatvore ventil koji je normalno otvoren (slika
3.3-2(a)); Slika 3.3-2. Pneumatski servomotor (a) sa
- servomotore sa inverznim dejstvom koji direktnim i (b) sa inverznim dejstvom
tee da otvore ventil koji je normalno zatvoren (slika
3.3-2(b)).
3.3.1.2. Klasifikacija ventila prema konstrukciji tela ventila
Telo ventila moe biti konstruisano na razliite naine. Najei tipovi koji se koriste kod regulacionih
ventila su sledei:
- konvencionalni jednodelni
- konvencionalni dvodelni
- ugaoni
- trokraki
- leptir
- loptasti
- membranski
- specijalne konstrukcije.
Kod ugaonog ventila struja menja pravac za 90o, to je povoljno kada je potrebna velika redukcija pritiska
u ventilu. Trokraki ventili se koriste u sluaju meanja dve struje ili u sluaju razdvajanja jedne struje na
dva dela. Leptir ventili daju vrlo male otpore strujanju, dok loptasti obezbeuju vrlo dobro zaptivanje, a
membranski su pogodni za rad sa agresivnim i toksinim fluidima.
ematski prikaz razliitih tipova tela ventila je dat na slici 3.3-3.
Slika 3.3-3. Razliiti tipovi tela ventila (a) jednodelni, (b) dvodelni, (c) ugaoni, (d) troktaki,
(e) membranski, (f) leptir, (g)loptasti
3.3.1.3. Klasifikacija ventila prema broju i obliku epova i sedita
Konvencionalni ventili mogu biti sa jednim ili sa dva sedita, odnosno epa.
Slika 3.3-4. Razliiti oblici epova regulacionih ventila
Od oblika epa zavisi statika karakteristika ventila, koja je znaajna za karakteristiku celog
regulacionog ventila. Na slici 3.3-4. su prikazani primeri razliitih oblika epova regulacionih ventila.
3.3.2. Statike i dinamike karakteristike regulacionih ventila
Kao i kod ostalih elemenata sistema upravljanja, i kod regulacionog ventila su znaajne i statike i
dinamike karakteristike.
3.3.2.1. Statike karakteristike regulacionih ventila
Poznavanje statike karakteristike regulacionog ventila je od velikog znaaja, jer ona utie na ukupnu
statiku karakteristiku regulacionog sistema (mnoi se sa statikim karakteristikama objekta i mernog
elementa). Ako je statika karakteristika ventila nelinearna, ona moe da uvede nelinearnost u
regulaciono kolo. Sa druge strane, pravilnim izborom nelinearne statike karakteristike regulacionog
ventila moe se kompenzovati nelinearnost procesa i na taj nain izvriti linearizacija sistema.
Protok fluida kroz regulacioni ventil zavisi od veliine ventila, pada pritiska na na njemu, pozicije vratila
ventila i karakteristika fluida. Projektna jednaina zavisi od vrste fluida i reima strujanja:
- za nestiljive tenosti i Re>1000:
pv
F = C v f(x) (3.3-1)

- za nestiljive tenosti i Re<1000 uvodi se korekcija za viskoznost:
pv
F = C v f(x) G (3.3-2)

- za gasove i pare uvodi se korekcija zbog stiljivosti:
=1 pv za p v < 0.1 p1
p v
F = C v f(x) (3.3-3)
1- za 0.1 p1 < p v < 0.5 p1
p1
pv
0.95 - ( - 0.1) za p v > 0.5 p1
p1
Koeficijent zavisi od vrste fluida i ima sledee vrednosti:
=0.5 za zasienu vodenu paru
=0.47 za pregrejanu vodenu paru i troatomne gasove
=0.45 za vazduh i dvoatomne gasove
=0.42 za jednoatomne gasove.
U gornjim jednainama je:

F - zapreminski protok fluida
Cv - koeficijent veliine ventila
f(x) - protona karakteristika ventila
x - poloaj vretena ventila
- gustina fluida
pv - pad pritiska na ventilu
G - popravni koeficijent zbog viskoznosti koji je funkcija Re-broja
p1 - pritisak radnog fluida ispred ventila
Protone karakteristike ventila. Od oblika protone karakteristike zavisi oblik statike karakteristike
ventila. Najee koriene protone karakteristike su prikazane na slici 3.3-5.
Matematike zavisnosti ovih protonih karakteristika su sledee:

- za linearnu:
f(x) = x (3.3-4)
- za jednakoprocentnu:
f(x) = x -1 (3.3-5)
- za hiperbolinu:
1
f(x) = (3.3-6)
- ( - 1)x
- za karakteristiku oblika kvadratnog korena:
f(x) = x (3.3-7)
1,0
f(x)
1. LINEARNA
0,8 7 2. JEDNAKOPROCENTNA =10
3. JEDNAKOPROCENTNA =50
4. HIPERBOLI^KA =10
0,6 6
5. HIPERBOLI^KA =50
1 6. KVADRATNI KOREN
0,4
2 7. BRZOOTVARAJU]A
3
4
0,2
5
0,0
0,0 0,2 0,4 0,6 0,8 1,0
Slika 3.3-5. Najee koriene protone karakteristike regulacionih

ventila
Oblik protone karakteristike zavisi od oblika epa i sedita ventila. Oblici epova prikazani na slici 3.3-4.
odgovaraju razliitim karakteristikama prikazanim na slici 3.3-5.
esto se, umesto protone karakteristike, koristi koeficijent propusne sposobnosti ventila, koji se definie
na sledei nain:
K v = C v f(x) (3.3-8)
f(x), odnosno Kv(x), predstavlja konstruktivnu karakteristiku ventila, koja je identina statikoj
karakteristici samo kada je pad pritiska na ventilu konstantan. Ove karakteristike daje proizvoa ventila.
3.3.2.2. Dinamike karakteristike regulacionih ventila
Dinamike karakteristike ventila (izvrnog dela regulacionog ventila) su uglavnom zanemarljive u odnosu
na dinamike karakteristike servomotora sa kojim je spregnut. Moe se rei da ukupnu statiku
karakteristiku izvrnog elementa odreuje ventil (izvrni deo), a njegovu dinamiku karakteristiku
servomotor (motorni deo regulacionog ventila). Ukupna dinamika karakteristika izvrnog elementa
(ventila sa servomotorom) se najee moe prikazati prenosnom funkcijom:
K IE
G IE (s) = e DIE s (3.3-15)
IE s + 1
Dinamika servomotora treba da bude takva da ne utie znaajno na ukupnu dinamiku sistema
upravljanja, odnosno da se moe zanemariti u odnosu na dinamiku samog procesa kojim se upravlja.
Najee se zahteva da bude zadovoljen uslov:
IE < (0.2 - 0.3) p
(3.3-16)
D IE < (0.1 - 0.2) D p
gde su p i Dp vremenska konstanta i isto kanjenje procesa.
3.3.3 Izbor i specifikacija regulacionog ventila
3.3.3.1. Opte preporuke za izbor regulacionog ventila
U optem sluaju treba primeniti konvencionalne ventile sa jednim ili dva sedita i koaksijalnim ulazom i
izlazom. Druge konstrukcije se primenjuju u sledeim sluajevima:
- ugaoni ventili se koriste u sluajevima kada nisu primenljivi konvencionalni ventili zbog visokog
pritiska u struji fluida, kada je potrebno ostvariti veliki pad pritiska kroz ventil ili kada je radni fluid jako
viskozan;
- loptasti ventili se primenjuju u ulozi strujnih prigunica, kada se zahteva veliki opseg protoka i
dobro zaptivanje (primena za blokadu strujanja pri ispadu postrojenja) i kod prisustva vrstih estica u
fluidu;
- trokraki ventili se primenjuju kada se tok deli na dva dela ili kod spajanja dva toka. Treba
izbegavati njihovo korienje pri visokim temperaturama (>150oC) i kod velikih prenika cevovoda.
3.3.3.2. Dodatna oprema regulacionih ventila

Regulacioni ventil je esto dodatno opremljen delovima kao

to su toak za runo otvaranje, pozicioner i drugi.
Toak za runo otvaranje i zatvaranje ventila treba

predvideti u sluajevima kada ne postoji zaobilazna linija
oko ventila. Uobiajeni nain ugraivanja regulacionog
ventila je ematski prikazan na slici 3.3-7. Regulacioni ventil
se ugrauje izmeu dva runa ventila (V-1 i V-2), a Slika 3.3-7. Uobiajeni nain
paralelno sa njim se ugrauje jo jedan runi ventil ili ugraivanja regulacionog ventila
slavina (V-3).
Pozicioner. Kod pneumatskih ventila, ponekad, zbog trenja vratila

ili sila koje su rezultat strujanja fluida, poloaj vratila ventila nije
proporcionalan ulaznom signalu. U tim sluajevima se na ventilu
postavlja pneumatski ili elektropneumatski pojaavaki ureaj koji
ostvaruje povratnu spregu poloaja epa u odnosu na sedite, i
naziva se pozicioner. Pozicioner zapravo predstavlja regulator
povratne sprege sa velikim pojaanjem, koji je prikaen za vratilo
ventila i regulie njegov poloaj. Pored toga, pomou pozicionera
se moe promeniti opseg ulaznog signala koji stie iz regulatora u
odnosu na opseg rada ventila. ematski prikaz pozicionera je dat
na slici 3.3-8. Zavisno od karakteristika motornog dela ventila
(povrine membrane, duine puta vratila itd), pozicioner moe Slika 3.3-8. ematski prikaz
znaajno da utie na dinamiku regulacionog ventila, a time i pneumatskog motornog dela sa
ukupnog sistema. pozicionerom
3.3.3.3. Izbor protone karakteristike regulacionog ventila
Za izbor protone karakteristike ventila je neophodno prethodno poznavanje statike karakteristike

procesa. Pri tome se mogu koristiti sledea generalna pravila:
(1) Za linearne procese treba koristiti regulacioni ventil sa linearnom protonom karakteristikom,
ako se pad pritska na ventilu ne menja znaajno u toku rada. Ukoliko se pad pritiska na ventilu smanjuje
sa poveanjem protoka, treba koristiti regulacioni ventil sa jednakoprocentnom karakteristikom.
(2) Za nelinearne procese treba utvrditi potrebnu karakteristiku regulacionog ventila da bi se
nelinearnost kompenzovala.
(3) Brzo otvarajua karakteristika se koristi kod dvopoloajne regulacije, u sistemima blokade i
kada je potrebno dobro zaptivanje.
Ukoliko objekat upravljanja ima nelinearnu statiku karakteristiku, moe se izvriti njegova linearizacija
izborom regulacionog ventila sa odgovarajuom nelinearnom protonom karakteristikom. Nelinearnost
regulacionog ventila treba da bude inverzna nelinearnosti objekta upravljanja. To se postie ukoliko je
funkcija kojom je definisana zavisnost pojaanja regulacionog ventila od protoka reciprona
odgovarajuoj funkciji koja odgovara objektu upravljanja. Ovaj postupak za nalaenje potrebne protone
karakteristike ventila da bi se kompenzovala nelinearnost objekta upravljanja je grafiki prikazan na slici
3.3-9.
PREPORUKA: Linearizaciju objekta upravljanja regulacionim ventilom treba vriti samo ako se u punom
opsegu rada postrojenja pojaanje objekta upravljanja menja za vie od 20 %.
Slika 3.3-9. Postupak nalaenja protone karakteristike ventila za kompenzaciju nelinearnosti

objekta upravljanja
3.4. TRANSMISIONE LINIJE
Da bi se ostvario prenos signala od mernog elementa do regulatora i od regulatora do izvrnog

elementa, neophodno je ostvariti meusobnu vezu ovih elemenata. Za to se koriste transmisione linije.
Dinamike karakteristike transmisionih vodova se najee mogu zanemariti. Meutim, ako su promene
u sistemu vrlo brze, ili su transmisioni vodovi jako dugi, kod pneumatskih sistema se mora uzeti u obzir i
njihova dinamika karakteristika. Odnos pritisaka na izlazu iz, i na ulazu u transmisioni vod, moe se
prikazati sledeom prenosnom funkcijom:
- s
Po (s) = e Dt ,
Dt / t 0.25 (3.4-1)
Pi (s) t s + 1

Elementi PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Elementi PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Elementi PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

OSNOVNI ELEMENTI SISTEMA UPRAVLJANJA

3.2. MERNI ELEMENTI

3.2.1. Statike i dinamike karakteristike mernih elemenata

3.2.1.1. Statike karakteristike mernih elemenata

3.2.1.2. Dinamike karakteristike mernih elemenata

Za izbor dinamikih karakteristika mernog elementa su relevantne dinamike karakteristike procesa.

3.2.2. Osetni i pretvaraki delovi mernih elemenata

3.2.2.1. Najee korieni senzori u procesnoj industriji

Senzori za merenje temperature: Najee korieni termometri u industriji su termoelementi

Analizatori sastava: Zasnivaju se najee na potenciometrijskim, konduktometrijskim, pH-metrijskim,

3.2.2.2. Pretvaraki deo mernog elementa-transmitera

Pneumatski transmiter malih mehanikih pomeranja. Pneumatski transmiter se zasniva na osnovnom

Slika 3.2-1. Pneumatki transmiter mehanikog

Diferencijalni transformator kao transmiter mehanikog pomeranja. Jedan od najee korienih

ima linearnu karakteristiku za male vrednosti pomeranja .

3.2.3. Instrumenti za merenje protoka

U ovom pregledu emo se zadrati na principima i mernim elementima - transmiterima za merenje

3.2.3.1. Merai potisnute zapremine fluida

(a) Rotacioni merai protoka:

- merai sa rotacionim trouglastim klipom (za merenje protoka tenosti i gasova)

(c) Oscilatorni merai:

Kao primer ureaja iz ove grupe, na slici 3.2-3. je

Ovi merai se izrauju za nominalne preike cevovoda

Merai protoka koji rade na principu potisnute

3.2.3.3. Merai protoka zasnovani na merenju pada pritiska (prigunice)

Osnovni tipovi prigunica. Postoje tri osnovna tipa prigunica:

Merni sistem za merenje protoka pomou prigunica se sastoji od

Slika 3.2-5. Konstrukcija

Standardne prigunice se po pravilu ugrauju na horizontalne

Pored ova tri osnovna tipa prigunica, postoje i druge

Princip merenja protoka pomou prigunica. Princip merenja

Primenom Bernulijeve (Bernoulli) jednaine na preseke 1 i 3:

- k - popravni koeficijent za temperaturu, koji uzima u obzir temperaturno irenje otvora

Ukupni izraz za protok kroz prigunicu se moe prikazati kao:

Poto je veza izmeu protoka i pada pritiska na prigunici

3.2.3.4. Merai protoka zasnovani na merenju sile otpora (anularna merila)

Rotametri. Na telo koje se nalazi u struji fluida deluje sila:

Na slici 3.2-11. su prikazana tri osnovna tipa rotametara: (a)

Rotametar sa igrom se koristi za merenje protoka malo

Rotametar sa kuglom je pogodan za merenje malih protoka, kao

Merila sa metom se koriste za merenje protoka tenosti

3.2.3.5. Noviji ureaji za merenje protoka

Osnovni uslovi za korienje elektromagnetnih meraa protoka su da je specifina elektrina otpornost

3.2.4. Instrumenti za merenje pritiska i razlike pritisaka

3.2.4.1. Manometri sa tenou

3.2.4.2. Manometri na principu deformacije elastinih

Ovi ureaji se sve vie koriste za industrijska merenja

(a) Burdonov manometar, koji je prikazan na slici 3.2-13., se

Slika 3.2-14. Elastina membrana: (a) jednostruka ravna; (b)

Prevoenje mehanikog pomeranja u pneumatski

Jedan od esto korienih instrumenata za

Pretvaranje pomeranja u elektrini analogni

Pored metalnih, koriste se i poluprovodnike merne trake, koje imaju

3.2.4.3. Piezoelektrini elementi

3.2.4.4. Magnetostriktivni instrumenti

Magnetostriktivni efekat predstavlja efekat promene magnetne permeabilnosti feromagnetnih materijala

3.2.4.5. Ureaji za merenje niskih pritisaka (vakuuma)

3.2.5. Instrumenti za merenje nivoa