Bogdan Tirnanic / Slucaj filma Lepa sela lepo gore

Ovaj film je posveen kinematografiji zemlje koja vie ne postoji

Analiza te reenice- i kako je napisana- dovodi do vrlo preciznih zakljuaka (saznanja). Radi se, najpre, o
zemlji koje vie nema. O tome inae nema- niti moe biti- nikakvog spora. Ali, ta je sa njenom
kinematografijom? Da li je ona podelila sudbinu zemlje (koje vie nema), pa se i sama upokojila, ili je,
ipak, ima uprkos nestaloj zemlji? Dragojevi- koji se, kao pesnik, razume u gramatiku- ne ostavlja, u tom
pogledu, nikakvu sumnju: kinematografija je- njegov film je nameran da to dokae- preivela krvavi (i
besmisleni) raspad zemlje, ostajui nakon toga retkim dokazom njenog nekadanjeg postojanja, ali, isto
tako i dokazom dubinskih motiva njenog neminovnog raspada.

Oito da je Dragojevi, ako je suditi po ovakvoj poetici, pripadnik prvog pokolenja ovdanjih reditelja koji
su potpuno svesni svoje pripadnosti jednoj, dodue krajnje siromanoj, vazda osporavanoj, napadanoj i
zatvaranoj, ali monoj kinematografiji; takva osveenost, to transparentno vezivanje uz tradiciju, ini tu
kinematografiju jo vitalnijom- ak i sada, ovako u retrospektivi, kada nam je zemlja nestala u plamenu.

Otuda je film Lepa sela lepo gore prepun omaa, citata, ukazivanja na arhetipske simbole te
kinematografije; on se poziva na opus Hajrudina ibe Krvavca- i Gorin Stojanovi kae da mu je to
omiljeni reditelj- ali i na Bulajia, na Batu engia (uvodna i zavrna sekvenca), dakle i na Makavejeva, pa
na Predraga Golubovia, Sau Petrovia (Jedini izlaz, Tri) i mnoge druge. Nije, prema tome, udno da
Lepa sela lepo gore pripadaju partizanskom filmu, prvoj meu paradigmama nae filmske istorije,
jednom od dva autentina anrovska doprinosa kinematografije bive Jugoslavije, anru iz koga je, po
njegovom sopstvenom priznanju, potekao i Don Milijus, veliki srpski reditelj (Crvena zora, Konan , Let
uljeza).

Lepa sela lepo gore.. i goree, kao to su vazda gorela. Ova se teza ubedljivo moe braniti na vie naina,
kroz mnoge primere. Glavni junak filma, lik koji tumai Dragan Bjelogrli, javlja se kroz sopstveno
trojstvo, olieno promenama imida. Jedan njegov lik je onaj rtve rata, sa oiljcima, kratke kose
ponitene (spoljanje) individualnosti u moru slinih bolesnikih sudbina. Kada ga prikazuje u scenama
pre rata, Dragojevi svog junaka maskira dugom masnom kosom, on je tu zamuenog pogleda, blentav,
to od rakije eerue, to zarad zaludnosti svoje ivotne energije koja beznadno curi sred kasabe kojoj je
i Bog rekao laku no, u toj smirenoj egzistenciji u centru niega. Uzgred budi reeno, taj ivotni okoli
naputa i mesni potar, jedina linost u filmu koja seksualno opti, i to sa mesnom uiteljicom, koja e,
silovana, eksplodirati kao iva bomba u prelomnom trenutku radnje. Ali, u treem delu, u ratnim
scenama, u tunelu, Bjelogrli ima masku heroja (traginog, jasno), on je lik iz partizanskog filma: gleda
netremice u no sveta, kosa mu se ne mrsi na vetru zle sudbine. Takve je likove obino tumaio Smoki
Samardi. Ili je tako ika Pavlovi zamiljao Radeta erbediju. Njegov nekadanji jaran, muslimanski
komandant (Pejakovi), lii zato na Borisa Dvornika.

Poseban je sluaj Bate ivojinovia u ovom filmu. On samo prividno tumai lik razoaranog pripadnika
JNA, oveka koji je decenijama stajao na braniku otadbine i koji je prepeaio tri stotine i kusur
kilometara idui na Titovu sahranu, sve vreme gacajui po govnima do kolena. A zapravo se Velimir
ivojinovi ovde pojavljuje par loui meme , u liku Bate ivojinovia, kao ikona jugoslovenske
kinematografije. Zoran Cvijanovi, onaj narkoman, okonava u tunelu evoluciju svog lika iz Leptirovog
oblaka. Nikola Kojo, aner, dolazi iz prethodnog Dragojevievog filma, Mi nismo aneli, cinian na kraju
svih izgubljenih iluzija. Za njega je vezan jo jedan ikoniki znak iz domaih filmova: bezoseajni pas rata
zapravo je aneo garava lika, heroj samortvovanja (on je u rat dospeo predstavljajui se lano za svog
mlaeg brata), koji e poneti tue breme i koji ostaje u tami, nenagraen, ali iskupljen i mrtav. Dragan
Maksimovi je takoe jedan stereotip: lik dobrodunog ue, mudrog masera, bio je nezaobilazan u
mnogim domaim ratnim filmovima. Za Mandu smo ve rekli: on je Bulajiev. Samo je u meuvremenu
potpao pod uticaj loih lagera sa refrenom raunajte na nas. A moda nije sluajno da se ona amerika
novinarka, edo tehnologije CNNa, koja e poginuti kao etnikua, zove mis Ston. Jer se tako zvala
junakinja jednog filma ike Mitrovia.

ta sve ovo govori? Nekoliko bitnih stvari. Pre svega to da je set znakova koji je, tokom minulih decenija,
uspostavila jugoslovenska kinematografija- i koji se mnogima inio kao set banalnih stereotipa- sasvim
sposoban da obradi tematiku koja je potpuno oprena onoj koja ga je naizgled proizvela za dnevne
potrebe. Film Lepa sela lepo gore je istiniti prikaz upravo minule (?) ratne drame jer ponavlja istinu
filmova ibe Krvavca, koji su demistifikovali jednu oficijelnu la napumpavajui je do paroksizma.
Umetnost oito nije produetak ivota, ovakvog ili onakvog, ona se samo produuje u ivot, tretirajui ga
kao sirovinu svog mitskog prostora, te je, otud, u procenjivanju umetnosti , nezavisno od predznaka
vremena, uput u njenu tradiciju uvek mnogo dragoceniji od svakog ideolokog stava i svake moralne
zapitanosti- oni koji misle da je film Srana Dragojevia prosrpski, jo jedan (prikriveni) izraz ovdanje
ratne retorike, podjednako su u zabludi kao i oni koji ga doivljavaju kao antisrpski jer nas prikazuje kao
prljave, rune i zle. Oni nita ne shvataju. Oni nisu gledali filmove ibe Krvavca.

S druge strane, opet, pokazuje se da je Jugoslavija morala propasti jer, uz ostalo, nije kao drutvo bila
dorasla svojoj kinematografiji. Kinematografija je, simbolino, u Dragojevievom filmu, onaj otfikareni
prst iz uvodnih i zavrnih kadrova, ono to je kvarilo sreu sred idilinog pejzaa opte zaludnosti. Jo je
gore od toga: zemlja koja ne shvata svoje filmove osuena je da i ponovo preivi u stvarnosti. Ne govori
film Srana Dragojevia o onome to se zemlji dogodilo, nego se zemlji dogodio film Srana Dragojevia i
pre nego to je snimljen. etnik je stigao u tunel iz filma Veljka Bulajia. Usput je proetao zemljom,
vrativi se u film da umre tamo gde mu je mesto. Propast zemlje je, posmatrana iz takvog ugla, samo
jedan anrovski klie. Sve to se promenilo jeste ikoniki sadraj filmskog lika ije je ime Bata ivojinovi.

I o tome se jedino radi u filmu Lepa sela lepo gore Srana Dragojevia (1996).