I RAZVOJ PRAVA

1.TRI EPOHE RIMSKOG PRAVA

1. Do punskih ratova Ius civile vetus, antiquum
2. Od punskih ratova, principat klasicno pravo (ius honorarium, ius gentium)
3. Dominat postklasicno pravo

2.STARO CIVILNO PRAVO

- U svakoj ljudskoj zajednici postoji neko pravilo ponasanje, otuda izreka Ubi societas ibi
ius gde je drustvo, tu je i pravo. I najstarije rimsko pravo vrlo rano izdvaja pojam pravo- ius, od
ostalih drustvenih pravila ponasanja: ritus norme povezane sa religijskim kultom, fas-ostala
religijska i magijska pravila ponasanja, mores-obicaji. Od ove reci nastala je i nasa rec moral, ali je
mnogo manje povezana sa pravom. U Rimskoj republici nepostovanje mores je sankcionisao censor
beleskom nota censoria ili umanjenjem politickih prava.
- Osobine starog civilnog prava: nerazvijenost, veza sa religijom, formalizam, apstraktnost,
nacelo odmazde, konzervativnost

-Izvori starog civilnog prava

1)Obicaji (consuetudo) nastaju dugotrajnim ponasanjem jednoobraznog ponasanja ljudi. Kad se
izgradi svest da je takvo ponasanje obavezno (opinion necessitatis) obicaj postaje pravna norma.
Skup pravnih normi cini obicajno pravo. Obicaji su izvor prava jedino onda kada je neka norma
nesumnjivo civilna i kada ne moze da se poveze ni sa jednim zakonom.
2)Leges regiae (zakoni)
3)Zakon XII tablica donet je 451. godine. Izabrano je deset ljudi koji ce napisati zakone (decemviri
ligibus scribundis).Ispisali su zakone na deset tablica, zatim su izabrani novi koji su napisali jos dve
tablice. U galskom pozaru tablice su izgorele, i najpouzdanijom rekonstrukcijom smatra se Selova.
1,2,3 tablica sudski postupak
4,5 porodicno I nasledno pravo
6,7 imovinski odnosi
8,9 delikti
10 sahranjivanje
11,12 raznovrsni sadrzaj
Pocinje pravilima u nekoliko reci: Si in ius vocat, ito. Ni it, antestamino: Igitur em capito Ako
je neko pozvan na sud, neka ide. Ne ide li, neka se posvedoci: Potom neka ga privedu.
4)Tumacenje (interpretatio) Posto je najstarije pravo bilo nepisano, neko je trebao da ga pamti I
daje obavestenja o njemu. To su radili pontifices. Sa pojavom pismenosti oni su poceli da stvaraju
arhivu koja se sastojala od zapisanih pravnih pravila I odgovora koje su davali zainteresovanima
libri pontificales.
Pontifici su davali savete respondere, I pomagali da se pravilno obave formalnosti pravnih
poslova cavere.

3.KLASICNO PRAVO

-Klasicno pravo obuhvata poslednja dva veka republike i ceo period principata. U poslednja
dva veka republike pravo stvaraju magistrati I zato se to pravo naziva ius honorarium, doba
honorarnog (pretorskog) prava, a principatu njihova uloga opada i pravo stvaraju pravnici, pa je to
doba pravnickog prava.

1
 -Pravnici (iuris prudentes poznavaoci prava) su npbili koji pruzaju gradjanima besplatne
pravne usluge za koje su u starom civilnom pravu bili nadlezni svestenici. Njihove osnovne
aktivnosti su:
-cavere pomazu da se ispravno obave formalnosti pravnih poslova
-respondere daju odgovore na pitanja o pravnim resenjima za sporne situacije
-agere pomaganje strankama u vodjenju spora
-instutuere okupljanje I poducavanje ucenika

-Istorija jurisprudencije moze se podeliti na tri perioda: republika, doba dveju skola i epoha
Antonina i Severa.
1. Veteres, sto znaci stari se nezivaju svi pravnici koji su radili pre kraja. Najznacajniji
pravnici iz ovog perioda su: Tiberije Korunkanije, Sekst Elije (objavio prvu pravnu knjigu iz tri
celine: teksta zakona XII tablica, njegovih tumacenja ili response I zbirke legisakcija koja je nazvana
Aelianum), Katon Cenzor, Katon Licinijan. Krajem II veka pre n.e. radila su tri pravnika koja su
smatrana osnivacima ius civile: Manije Manilije, Marko Junije Scevola cije tri knjige o civilnom
pravu pokazuju helenisticki uticaj i pisane su u obliku dijaloga i Marko Junije Brut. Najugledniji
pravnik republike bio je Kvint Mucije Scevola koji je napisao raspravu o ius civile.
Njegovi ucenici Ciceron i Gaj Akvilije Gal.
2. Sabinijanci i prokuleanci. Od Avgusta pravnici pripadaju jednoj od dveju skola,
sabinijanaca ili prokuleanaca. Osnivac sabinijanaca bio je Masurije Sabin. On je napisao komentar
civilnog prava po uzoru na Scevolu. Znacajan je takodje I njegov naslednik Gaj Kasije Longin, koji
je bio toliko cenjen da se nekad ova skola naziva I kasijanskom.
Od prokuleanaca znacajni su Naracije Prisk, Pegaz i dva Celza.
3.Zlatno doba U doba Hadrijana prestaje razlikovanje dve skole. Znacajni pravnici su:
Salvije Julijan cije je najvaznije delo Digesta u 90 knjiga. Sekst Pomponije, Gaj (institucije),
Papinijan (Responsa), Ulpijan, Pavle, Modestin.
-Pravnicke knjige:
1) Elementarna dela (prirucnici): najvazniji su institutions, elementae, i regulae pregledi
osnovnih pravnih pravila.
2) Radovi enciklopedijskog karaktera: obuhvataju celokupno pravo. Nazivani su digesta ili
ententiae.
3) Komentari: Postojale su dve vrste komentara: libri ad edictum komentarisu ceo sadrzaj
edikta, a komentari koji se oslanjaju na Sabinijev ili Scevolin komentar nazivaju se Libri ad Quintum
Mucium ili Libri ad Sabinum.
4) Zbirka resenja pojedinacnih slucajeva: mogu biti pravna misljenja (responsa), diskusija
izmedju profesora i ucenika (disputationes) ili odgovora na pitanja u toku nastave (quaestationes).
5) Monografije dela posvecena uzim temama kao sto su pojedini zakoni.

-Osobine jurisprudencije: kazuisticki metod, argumentum a contrario, analogija, intuicija,

iskustvo.
Responsum resenje konkretnog slucaja
Des nihi factum, dabo tibi ius Daj mi cinjenice, dacu ti pravo.

-Izvori klasicnog prava:

1) Leges (zakon) - Njima su smatrane sve odluke narodne skupstine. Sazivane su do 96.
godine, i izglasale su oko 800 zakona. Zakone su predlagali magistrati na skupu gradjana (contio).
Zatim oo predlogu zakona raspravlja senat koji treba da odobri konacni tekst predloga (rogatio), a
potom se izjasnjava skupstina. Zakon sadrzi tri dela: praescriptio naziva se ime magistrata
predlagaca, rogatio predlog i sanctio posledica u slucaju nepostovanja zakona.
Kada sankcija izostane takav zakon se naziva lex imperfecta
Kada zakon ponistava pravne posledice nedozvoljenih radnji naziva se lex perfecta

2
Kada predvidja kaznjavanje pocinioca lex minus quam perfecta
Abrogatio stariji zakon ukinut novim
Derogatio stariji zakon izmenjen novim
2) Senatus consulta je naziv za sentaske odluke, preporuke, koje su imale snagu zakona.
Krajem II veka, njihova uloga se smanjuje, princeps odluku samo saopstava senatu u obliku govora i
ona se samim tim smatra prihvacena.Takve senatske odluke nazivaju se oratio.
3) Constituciones principum je naziv za cetri vrste odluke koje donosi princeps:
1) edikti od ostalih edikta se razlikuju sto nisu ograniceni duzinom princepsovog mandata, vec su
na snazi dok ne budu ukinuti novim.
2) mandati uputstva za rad koja princeps daje svojim sluzbenicima.
3) dekreti razliciti pojedinacni akti od kojih su najznacajniji vladareve presude . Princeps je
odlucivao kao sudije uz pomoc saveta koji se nazivao Consilium Principis.Najznacajniji je
decretum divi Marci, kojim je Marko Aurelije samovlasno namirenje poverioca kaznio gubitkom
potrazivanja.
4) reskripti vladarevi odgovori na molbe sluzbenika I privatnih lica.
4) Edicta magistratuum Edikte donose magistrati koji imaju jurisdikciju, a najvazniji
medju njima je gradski pretor. U ediktu se razlikuju dve celine: album zbirka obrazaca svih akata
koji se preduzimaju u sudskom postupku, i edikt u uzem smislu norme pretorskog prava.
Promisorni edikti obrazlozenja pretorskih tuzbi
Adsessores- pretorski savetnici

-Osobine honorarnog prava:

1) Civilno se primenjuje na rimske gradjane u celom carstvu, a honorarno samo na teritorijama za
koje su magistrati nadlezni da donose edikte.
2) Norme civilnog prava imaju neograniceno vazenje, dok su edigti magistrate ograniceni njihovim
mandatom
3) Magistrat ne moze da stvara pravila ponasanja u drustvenim odnosima
4) Resenja pretora nisu smela da se jasno razlikuju od civilnog prava, pa se javljaju paralelne
ustanove.

-Responsa- Avgust je propisao da pojedini pravnici smeju javno da daju misljenja na osnovu
princepsovog ovlascenja Ius publice respondendi ex auctoritate principis . Od tada njihova
misljenja response imaju pisani oblik i svojstvo pravnog akta.

Consuetudo obicaj stvara zakone

Desuetudo obicaj ukida zakone

3
4. POSTKLASICNO PRAVO
-Izvori postklsicnog prava jesu leges carske konstitucije i ius pravo nasledjeno iz
principata ukoliko nije delo vladara.
1) Leges Sve sto princeps odluci ima snagu zakona Quod principi placuit legis
habet vigorem
2) Ius Posto su se cesto pred sudom koristili komentari dela, a ne originalna, Konstantin je
doneo 321. god, Zakon o kasiranju (Lex cassationis) Zabranjeno je sudijama da svoje presude
zasnivaju na Pavlovim i Ulpijanovim beleskama (notae) uz Papinijanova dela
-Teodosije II i Valentinijan III su doneli 426. godine Zakon o citiranju (Lex citationis). Po
njemu sudije su duzne da poznaju dela petorice pravnika Papinijana, Pavla. Ulpijana, Gaja i
Modestina (senat mrtvih).

-Pravni zbornici pre Justinijana

1)Zbornici leges Ovi zbornici sadrzali su carske konstituicije.
Prvi zbornik je Codex Gregorianus, koji je sadrzao reskripte od Hadrijana do Dioklecijana.
Drugi je Codex Hermogenianus koji je dodatak prvom I sadrzi Dioklecijanove reskripte iz naredne
dve godine.
Treci je Codex Theodosianus koji je izdao Teodosije II.Zbornik sadrzi preko 3000 konstitucija od
Konstantina nadalje.
2)Zbornici ius i leges Ove zbirke sadrze misljenja pravnika i carskih konstitucija.
Prvi zbornik ovog tipa je Fragmenta Vaticana.
Drugi zbornik je Collatio legume moosaicarum et romanarum.
Treci je Consultatio veteris cuiusdam iurisconsulti.

-Justinijanova kodifikacija
1) -Prvi kodeks bio je Codex Iustinianus, objavljen 529 godine. Komisiju koja je sastavljala kodeks
cinilo je 7 clanova, na celu sa Tribonijanom.
2) -Digesta. Sastavila ju je komisija od 11 advokata, cetiri profesora i jednog cinovnika. Stupila je na
snagu 30.12.533. godine. Svaka od 50 knjiga podeljena je na naslove, titulus. Naslovi sadrze
odredjeni broj odlomaka (fragmenti). Ima preko 400 naslova i 9000 odlomaka. Digesta je sacuvana u
vise rukopisa. Najbolji medju njima se nalazi u Firenci i zato nosi naziv Florentina.
3) -Institutiones. Ovo je bio udzbenik za pocetnu nastavu, na kom su radili Teofil i Dorotej.
Medjutim oni su u osnovi samo preradili Gajeve institucije. Sastoje se iz 4 knjiga, svaka od njih deli
se na naslove, naslovi na paragrafe. Od Gajevih se razlikuje samo poslednja knjiga
4) -Codex Iustinianus repetitiae praelectionis je novi kodeks koji je stupio na snagu krajem 534.
godine, i sastavili su ga Tribonijan uz pomoc Doroteja i trojice advokata. Podeljen je na dvanaest
knjiga, a one na naslove.
5) -Novelae. Odmah po donosenju novog kodeksa Justinijan je poceo da donosi nove konstitucije.
One nisu sacuvane u jedinstveni zbornik, vec u privatnim zbirkama i zovu se novele. Sacuvano ih je
175.

4
5.RIMSKO PRAVO U SREDNJEM I NOVOM VEKU

1) Glosatori. Prvi profesor univerziteta u Bolonji bio je Irnerije. On je delatnost ovog

univerziteta usmerio na rimsko pravo. I on i njegovi naslednici su pre svega bili predavaci, ali su
proucavajuci Justinijanove zbornike na marginama ili izmedju redova upisivali svoje beleske, koje
su se nazivale glose. Po tome su nazvani glosatorima. Za njih je justinijanova kodifikacija ratio
scripta pisani razum, dogma koju samo treba razumeti logickim instrumentima. Njih nije zanimala
praksa, ali su ipak njihovi mnogobrojni ucenici nakon zavrsetka univerziteta radili i u praksi
primenjivali znanje koje su stekli na univerzitetu. Tako je poceo process prihvatanja, recepcije,
rimskog prava. Irnerija su nasledili Martin, Bulgar, Jakob i Hugo, nazvani cetiri doktora. Najvaznije
delo glosatora bila je zbirka glosa koju je objavio Akurzije Glossa ordinaria.
2) Postglosatori (komentatori). Posle Akurzijeve glose nacin rada italijanskih pravnika se
menja. Umesto sazetih glosa, oni sada pisu opsirne komentare po kojima su i nazvani
komentatorima. Vazna je takodje i njihova orijentacija prema praksi oni sada daju pravna misljenja
sudovima i drugim organima koji su primenjivali pozitivno pravo, pa se cesto nazivaju i savetnicima
consiliatores. Njihov pristup izucavanja rimskog prava se prosirio Evropom i poznat je pod
nazivom mos italicus. Osnovna obelezja tog metoda bili su dogmatizam i odsustvo istorijsko-
kritickog odnosa prema rimskom pravu. Oni su se oslanjali na glose, a ne na originalne izvore.
3) Skola elegantne jurisprudencije. Za razliku od glosatora i postglosatora pripadnici ove
skole su usmereni na praksu. Pored toga, oni za razliku od njih, proucavaju izvorne tekstove rimskog
prava. Svoja dela pisali su klasicnim a ne srednjevekovnim latinskim jezikom, stoga se nazivaju
skolom elegantne jurisprudencije. Takodje, ova skola nosi naziv i stara istorijska skola, jer su prvi
stvorili novu naucnu disciplinu pravnu istoriju. Njihov metod se nasuprot italijanskom, naziva mos
galikus, francuski metod. Njihov cilj bio je da izvorno rimsko pravo zazivi u praksi, ali u tome nisu
uspeli, jer je opste pravo bilo bolje prilagodjeno drustvenim potrebama. Glavni predstavnik ove
skole je Zak Kizas. On je otkrio istorijske slojeve u Digestama, i prve interpolacije. Rad na
interpolacijama je nastavio Antoan Favr. Deni Godfroa je objavio prvo stampano izdanje
Justinijanove kodifikacije pod nazivom Corpus iuris civilis.
4) Skola prirodnog prava. Holandski pravnik Hugo Grocije je napisao delo De iure belli ac
pacis, o pravu rata i mira. Tim delom osnovao je novu pravnu discipline medjunarodno javno
pravo. Istovremeno, primenio je novi metod mos geometricus i oziveo pojam prirodnog prava. Po
misljenju pripadnika ove skole, prirodno pravo je skup normi koje su se saznale razumom kao
saglasne ljudskoj prirodi. Ono vazi uvek i svuda. Pozitivno pravo kodifikacijom mora biti
dovoedeno u saglasnost sa prirodnim pravom. Znacajnu ulogu u prirodnom pravu ima drustveni
ugovor sporazum kojim ljudi pri stvaranju drzave pristaju na ogranicenje slobode, pod uslovima da
im drzava garantuje one slobode koje su zadrzali. Dakle, stvara se pojam ljudskih prava.
5) Istorijska pravna skola. Javlja se kao reakcija na skolu priorodnog prava. Osnovno
obelezje ove skole je shvatanje prava kao proizvod nacionalne istorije. Pravo, dakle, nastaje kao
izraz nacionalnog duha. Najpre je to obicajno pravo.Zatim pravnici to pravo usavrsavaju, i tek onda
sledi treca faza-kodifikacija prava. Pripadnici ove skole koristili su metod mos germanicus.
Najznacajniji su Savinji, Girke. Pripadnici ove skole nazvani su pandektistima, jer su se orijentisali
na Justinijanovu kodifikaciju kao izvor pozitivnog prava. Vecina je cak smatrala da je rimsko pravo
posle recepcije nemacko nacionalno pravo.
6) Moderna pravna romantistika. Prvi istrazivac ciji je rad posvecen rimskom pravu kao
istorijskoj tvorevini, a po metodoloskim metodama se moze smatrati modernim bio je Rudolf Jering,
koji je u pocetku bio pripadnik istorijske skole. Medjtim, u nekoliko navrata on napusta njena
ucenja. Drugi znacajni prestavnici su Teodor Momsen i Ota Lenela.
-Recepcija. Pod recepcijom se podrazmeva prihvatanje stranih normi u vazecem domacem
pravu. Najvazniji primer jeste recepcija Justinijanove kodifikacije u srednjevekovnim evropskim
drzavama. U nekim drzavama rimsko pravo se i ranije smatralo vazecim, jer je bilo njihovo vazece
pravo (Italija, juzna Francuska, sveto rimsko carstvo). Recepcija je mogla da se ostvaruje i via facti

5
 bez ikakve intervencije drzave, prakticnim delovanjem pravnika obrazovanih na rimskom pravu. U
nekim drzavama recepcija je naisla i na otpor. U Engleskoj je Mertonskim statutom rimsko pravo
bilo zabranjeno. Recepcije nije bilo ni u pravoslavnim zemljama ni u Skandinaviji.
- Quod non agnoscit glossa non agnoscit curia Sto ne zna glosa ne zna ni sud.

6. INSTITUCIJE RIMSKOG PRAVA

-Rimsko shvatanje prava

Pavle kaze Non omne, quod licet, honestum est - Nije sve sto je dozvoljeno ujedno i casno,
Celz kaze da je pravo vestina dobrog i pravicnog Ius est ars boni et eaqui,
Ulpijan smatra da su osnovna nacela prava casno ziveti, nikome ne skoditi, svakome svoje dati
Iuris praecepta sunt haec:
honeste vivere, neminem non laedere, suum quique tribuere
-Podele prava
1) Ius naturale, ius gentium, ius civile Ius naturale (prirodno pravo) je pravo zajednicko za sva
ziva bica, vecno i nepromenjljivo. Ono je sinonim za ius gentium pravo zajednicko svim ljudima,
za razliku od prava ius civile- sopstveno pravo Rimljana.
Omne ius hominum causa constitutum est pravo je stvoreno radi ljudi.
2) Ius civile i ius honorarium Ius honorarium oznacava pravo koje stvaraju magistrati dok ius
civile oznacava norme koje su stvorene obicajem, zakonom ili interpretacijom.
3) Ius scriptum i ius non scriptum Pisano pravo cine opsti pravni akti doneti od strane nadleznog
organa po odredjenom postupku: zakoni, edikti magistrata, senatske odluke, konstitucije.
Nepisano pravo su norme za koje se ne vezuje odredjeni akt obicaji i interpretatio.
4) Ius publicum i ius privatum Po Ulpijanu javno pravo je ono koje se odnosi na polozaj rimske
drzave, a privatno pravo ono koje se odnosi na interese pojedinaca.
5) Gajeva triparticija je jedna od najvaznije podele prava. On kaze: Sve pravo kojim se koristimo
se odnosi ili na lica, ili na stvari ili na tuzbe Omne autem ius, quo utimur, vel ad personas
pertinet vel ad res vel ad actiones.
-Pravo koje se odnosi na lica ( ius quod ad personas pertinet) je statusno, porodicno ili
neimovinsko privatno pravo.
-Pravo koje se odnosi na stvari (ius quod ad res pertinet) je imovinsko pravo, uokviru koga
naglasava i obligaciono pravo.
-Pravo koje se odnosi na tuzbe (ius quod ad actiones pertinet) je gradjanski sudski postupak.

-Pravne cinjenice
Pojave koje su vezane za nastanak, promenu i prestanak pravnog odnosa nazivaju se pravne
cinjenice. Sve one dele se na dve grupe dogadjaji i ljudske radnje.
Dogadjaji su pojave nezavisne od ljudske volje: smrt nekog lica, elementarna nepogoda, protek
vremena.
Ljduske radnje mogu biti dozvoljene ili nedozvoljene. U prvom slucaju radi se o pravnim
poslovima koji nastaju izjavama bolje ne samo govorom vec bilo kakvim ponasanjem sa namerom
da se proizvede odredjeno pravno dejstvo. U drugom slucaju rec je o deliktima.

-Pravni poslovi
Najstarariji rimski pravni poslovi nisu bili akti volje, vec su bili mnogo blizi magijskim radnjama.
Oni su formalni (dejstvo je posledica obavljenog rituala, a ne namera lica koje ih preduzima),
apstraktni (namera nije bitna za njihovo dejstvo, pa zato nije ni vidljiva iz forme pravnog posla)

6
 -Vrsenje prava
Imalac prava ne mora da se ponasa u skladu sa svojim ovlascenjima. Ako ipak vrsi svoje pravo on
suzava mogucnosti drugih lica da se ponasaju kako bi inace mogla. U nekim slucajevima vrsenjem
svog prava moze cak drugima i naneti stetu.
Vazilo je opste nacelo da onaj ko vrsi svoje pravo nikome ne skodi Qui suo iure utitur
neminem laedit.
Gaj kaze - Ne smemo zloupotrebljavati svoje pravo Male enim iure nostro uti non debemus.
Poseban problem vrsenja prava je kolizija (sukob) prava kada dva lica imaju ista prava prema
istom objektu. Situacija je resavana na dva nacina:
1) U nekim slucajevima primenom nacela: stariji u vremenu je jaci u pravu prior tempore
potir iure subordinacija.
2) U nekim srazmernim ogranicavanjem vrsenja prava koordinacija. Kada se npr potrazivanja
naplacuju prodajom imovine duznika, poverioci se namiruju srazmerno vrednosti svojih
potrazivanja.

7
 II STATUSNO PRAVO

1.PRAVNA SPOSOBNOST
-Dete rodjeno posle oceve smrti postumus. Od rodjenja za njega se imenuje poseban staratelj
curator ventris.
-Patrimonium- ocevina.
-Status
U rimu se terminom persona oznacava svaki covek. Isto tako i terminom caput. Caput liberum je
slobodan covek, a caput servile je rob. Rob se cesto u pravnim formulama naziva i homo.
Sposobnost se oznacava terminom capacitas, dok capax znaci sposoban. Pravna sposobnost jednog
lica najcesce zavisi od pojma status tj od tri njegova svojstva:
status libertatis da li je slobodan covek ili rob,
status civitatis da li je rimski gradjanin, Latin ili peregrine,
status familiae da li je svojevlasno lice ili je pocinjeno vlasti porodicnog staresine.

1.Status libertatis
U Rimu su se ljudi delili na slobodne i robove. Sloboda nije bila prirodno stanje coveka. Svako ko
nije bio Rimljanin smatrao se neprijateljem, a stoga je bio i rob. Vec u starom pravu postojao je
postupak za zastitu slobode vindicatio im libertatem.
Pravne cinjenice od kojih zavisi status libertatis tumace se u korist slobode favor libertatis.
U ropstvo se dolazilo na vise nacina, a najznacajniji izvori ropstva su: rodjenje, osuda,
ratovi.
Robovi su imali los polozaj. Tretirani su kao stvar. Buduci da je stvar, on ne moze da bude
pravno sposoban, subjekt prava servus nullum caput habet. Vlasnik prema njemu ima sva
ovlascenja. Da ga koristim, pokloni, iznajmi, kaznjava, ubije. Cesto, ukoliko robovi raspolazu
odredjenim znanjima oni mogu zakljucivati pravne poslove koji povecavaju imovinu gospodara.
Cesto mu gospodar moze dati i imovinu kako bi njom upravljao. Ona se nazivala peculium.
Lex Petronia zabranjeno je izlaganje robova divljim zverima u cirkusu.
Sve do punskih ratova bilo je prisutno patrijarhalno ropstvo polozaj robova se nije puno
razlikovao od slobodnih clanova porodice alieni iuris. Oni su radili zajedno sa njima. Nakon punskih
ratova javlja se klasicno ropstvo. Robovi su sada poljoprivredni radnici familia rustica. Ipak,
postoje i robovi koji imaju bolji polozaj familia urbana- robovi lekari, zanatlije, pisari, ucitelji itd.
Oni imaju mnogo bolji polozaj.
Ipak, postojala je mogucnost da rob dobije slobodu voljom gospodara. Takvo oslobodjenje
nazivalo se manumissio. Postojale su tri forme manumissio:
1)Manumissio testamento odredba testamenta u imperativnoj formi ( npr. Neka moj rob Hris
bude slobodan.)
2)Manumissio censu upis roba u spisak gradjana od strane cenzora na osnovu izjave gospodara.
3)Manumissio vindicta rob se oslobadja u sporu od strane magistrata koji mu dodeljuje slobodu
addictio libertatis.
Zakoni Lex Fufia Caninia i lex Aelia Sentia su ogranicavali broj robova koje jedan vlasnik moze
da oslobodi.
Zakon Lex Iunia Norbana je ozakonio oslobodjenja koja nisu imala valjanu formu.

2.Status civitatis
1)Cives Romani (rimski gradjanin). Postojala su cetiri osnovna prava gradjanstva: ius conubi-
pravo na zakljucenje braka, ius comerci-pravo da se koriste civilne forme pravnih poslova i redovni
sudski postupak, ius suffragi- pravo da se ucestvuje u radu skupstine, ius honorum-pravo
kandidovanja na izborima za magistrate. Poslednja dva su bila pristupacna samo odraslim
muskarcima. Pored ovih postoje i jos neka prava: ius militiae-pravo na vojnu sluzbu, tria nomina-
pravo na tri imena.

8
Osnovni nacin sticanja gradjanstva je rodjenje, ali pored toga gradjanstvo se sticalo i manumisijom.
Oslobodjenici-libertini nemaju prava koja imaju oni koji su rodjeni kao slobodni ingenui. Nemaju
ius honorum ni ius conubi sa pripadnicima senatorskog reda. Njihova deca posle manumisije bice
ingenui. Gradjanstvo se takodje sticalo i naturalizacijom- dodela gradjanstva strancima. Antonin
Karakala je ediktom o gradjanstvu Constitucio Antoniana dodelio gradjanstvo vecini slobodnih
gradjana carstva.

2)Latini. Latini su imali sva prava kao i Rimljani, osim ius honorum. Preseljenjem u Rim dobijali su
pravo gradjanstva. Pored ovih starih Latina-latini prisci postojali su i Latini coloniari-njima je
senato ponudio iseljenje u kolonije uz dodelu velikih parcela u zamenu za rimsko gradjanstvo. Oni
su u Rimu imali samo ius sufragii i ius commercii. Latini Iuniani jesu robovi koji su oslobodjeni u
nevaljanoj formi. Tokom zivota su imali ius comerci, ali u trenutku smrti sva imovina pripada
gospodaru.

3)Peregrini. Socii-Zemlja u kojoj zive se smatrala rimskom, ali su oni placali porez i imali
autonomiju. Dediticii-pokoreni stanovnici drzava koje su pruzale otpor Rimu. Oni nemaju svoje
pravo, ni autonomiju.

3.Status familiae
Rimskoj porodicu prethodila je zajednica consortium-vise bracnih parova, po pravilu brace sa
zenama. Rimska porodica kasnije predstavlja skup lica podredjenih jednoj volji ocu porodice koji
se naziva paterfamilias. On nad ostalim clanovima porodice ima vlast, koja se naziva patria
potestas, a ponekad i dominum. ( Paterfamilias appelatur qui in domo dominum habet).
Paterfamilias je lice sui iuris sto znaci da je svojevlasno lice, dok su ostali clanovi porodice alieni
iuris-potcinjena lica.
-Agnatio je veza izmedju svih lica koji potpadaju pod istu patriapotestas.
-Cognatio je krvno srodstvo, veza izmedju lica koja poticu jedno od drugog. Nacin racunanja
stepena srodstva bio je: Koliko rodjenja toliko stepeni Tot gradus quot generationes. Tako su
deca i roditelji u prvom stepenu, brat i sestra u drugom, praunuk i pradeda u trecem, brat i sestra od
ujaka u cetvrtom itd. Postoji takodje i srodstvo u pravoj i pobocnoj liniji.

1.Lica alieni iuris

Muskarci alieni iuris imaju ius conubi, ius suffragi, ius honoroum, i ius commercii, ali nisu mogli da
ga koriste jer nisu imali imovinu.
Zene alieni iuris imaju ius conubi i ius commercii.
Za utuzenje njihovih ugovornih obaveza mogli su da koriste actiones adiectitiae.
Krajem republike su mogli sami da tuze i budu tuzeni pretorskim tuzbama utilis causa.
Za zastitu integriteta koristili su actio iniuriarum.
Sve to vazi samo za sinove.
Porodicne staresine su cesto imovinu davale sinovima peculium profecticium. Imovina stecena u
vojnoj sluzbi nazivala se peculium castrense. Imovina stecena u civilnoj drzavnoj sluzbi naziva se
peculium quasi castrense, a imobina koju deca naslede od majke i njenih srodnika bona
adventicia.

2.Patria potestas
Paterfalimilas ima vlast nad stvarima-dominium, nad robovima-dominica potestas, prema licima-
patria potestas, nad zenom-manus.
Patria potestas obuhvata licna i imovinska ovlascenja:
Imovinsko ovlascenje znaci da jedino on ima imovinu, i sve sto bilo koji clan porodice stekne
pripada paterfamilijasu.

9
Licna ovlascenja su:
1)pravo zivota i smrti- ius vitae ac necis mogucnost kaznjavanja clanova porodice ukljucujuci i
smrtnu kaznu
2) pravo prodaje ius vendendi-pravo ustupanja clana porodice drugome, mancipacijom.
3)pravo da se predaja potcinjenog lica zahteva sudskim postupkom ius vindicandi.

3.Ustanovljenje i prestanak patria potestas

Vlast paterfamiliasa nastaje rodjenjem, a moze prestati:
1.Adrogatio kada jedan paterfamilias usvoji drugog koji tada postaje lice alieni iuris. Ambiciozni
mladji patriciji su cesto usvajani od strane plebejaca kako bi bili birani za narodne tribune, sto se
naziva transitio ad plebem. U pocetku nisu postojali nikakvi uslovi, usvajanje so obavaljalo pred
kurijatskom skupstinom na celu sa pontifex maxiumus-om. u formi specijalnog zakona. U dominatu
postoje uslovi koji su propisani, i obavljalo se pretorovim reskriptom.
2.Adoptio Ukoliko paterfamilioas tri puta proda svog sina mancipaciom usvojicu, nakon trece
prodaje on gubi patria potestas nad njim. Za kceri i unuke je bila dovoljna jedna prodaja.
3.Emancipatio postupak kojim prestaje vlast paterfamiliasa nad potcinjenim licem, a ono postaje
sui iuris. Ovde otac sina prodaje prijatelju, koji nakon trece prodaje sina prodaje ocu.On sad sina
dobija u mancipiju. Potom on obavlja manumisiju i vise nije njegov agnat, vec patron. Otac
osloboditelj se naziva pater manumissor.

4.Brak
Klasicni rimski brak iustum matrimonium, iustae nuptiae, nije pravni odnos. Brak postoji dok postoji
saglasnost bracnih drugova.
Pravnici zato kazu: sporazum stvara brak-consensus facit nuptias.
Neki od uslova za zakljucenje braka su: da nema postojeceg braka, da nisu u krvnom srodstvu, da
imaju ius conubi, pristanak paterfamiliasa.
Brak je mogao biti sa manusom i bez manusa:
1.Brak sa manusom - Zakljucenjem ovog braka zena izlazi iz svoje porodice i ulazi u porodicu
muza. On nad njom ima vlast slicnu patria potestas, osim sto je ne moze udati, jer je vec u braku, a
prodaja zene takodje nije moguce. Ona je u polozaju muzevljeve kceri- filiae loco: postaje sui iuris,
a dolazi pod tutorstvo sinova jer se smatra njihovom sestrom - sororis loco. Manus brak se
ustanovljavao na dva nacina:
1) svecanim verskim obredom uz ucesce pontifika confarreatio.
2) posebnim oblikom mancipacije, prividnom kupovinom zene - coemtio.
Ukoliko nije primenjen nijedan od ovih nacina, zakon 12 tablica ima rezervno resenje, da brak
nastaje odrzajem usus, nakon jednogodisnjeg zajednickog zivota muza i zene. Zena to moze da
spreci ako svake godine provede tri noci van kuce.
Brak sa manusom se gasi: ako je nastao konferacijom, gasi se formom differeatio, a ako je nastao
mancipacijom remancipatio,
U klasicnom pravu brak sa manusom se zakljucuje samo konferacijom, dok koempcija sluzi
da bi se zena oslobodila nezeljenog tutora coemtio fiduciaria.

2.Brak bez manusa Ovaj brak nema nikakve statusne posledice. Ako je zena bila sui iuris to i
ostaje. Ako je alieni iuris, ostaje pod vlascu svog pater familiasa. Nema propisanih nacina za
zakljucenje braka. Dovoljno je da postoji zajednicki zivot i zelja da se zajednica smatra brakom
affectio maritalis. Ukoliko te zelje nema radi se o konkubinatu nepriznatoj zajednici.
Brak pocinje od trenutka kada pocinje zajednicki zivot, a to je odvodjenje zene u muzevljevu kucu
deductio in domum mariti.
Brak prestaje kada prestane volja za zajednickim zivotom. Muz na raspolaganju ima interdict de
uxore exhibenda at ducenda, protiv lica koje ometa njihov zivot.

10
Brak su obe strane mogle da razvedu u svakom trenutku. Takav jednostrani akt se naziva repudim.
Kasnije je uveden i pravi razvod divortium ima formu, zakonske razloge, utvrdjuje se krivica i
razlozi.

3.Imovinski odnosi supruznika U klasicnom braku (bez manusa) svako zadrzava svoju imovinu i
ono sto stekne u braku postaje deo njegove imovine. Ipak, u praksi je zena nakon udaje prepustala
muzu svoju imovinu. Postojala je Mucijeva pretpostavka da je zena sve sto ima stekla od muza ako
nema dokaza o drugacijem sticanju preasumptio Muciana.
Bilo je zabranjeno darivanje bracnih drugova.
U postklasicnom pravu zenina imovina se naziva parapherna.
Od druge polovine republike postoji miraz, koji se naziva dos. Muz je zakljucivao stipulaciju kojom
se obavezivao da ce vratiti miraz po prestanku braka, ali je postojala i tuzba actio rei uxoriae, kojom
se mogao zatraziti povratak miraza iako se muz nije obavezao stipulacijom.
Zena po prestanku braka miraz moze zahtevati vindikacijom ili tuzbom actio de dote.
U klasicnom pravu muz je zeni davao predbracni poklon donatio ante nuptias, kasnije bracni
poklon donatio propter nuptias, koji mu je ona kasnije vracala u okviru miraza.

4.Capitis deminutio
Oznacava promenu statusa. Postoje tri njena oblika:
1. Capitis deminutio maxima gubitak slobode, gubitak gradjanstva, gubitak polozaja u
porodici.
2. Capitis deminutio media gubitak gradjanstva i gubitak statusa u porodici.
3. Capitis deminutio minima gubitak statusa u porodici

2.POSLOVNA SPOSOBNOST
Za razliku od pravne sposobnosti koja zavisi od statusa, poslovna sposobnost zavisi od
faktickih osobina jednog lica uzrasta, pola, mentalnog i fizickog stanja.

1.Tutela (tutorstvo) Pored tutora agnate tutela legitima, postojao je i tutor kog imenuje
porodicni staresina testamentom tutela testamentaria. Zakonom lex Atilia uvedeno je da i pretor
moze postavljati tutore licima koji nemaju agnate ili gentile, to tutorstvo se naziva tutela Atiliana, a
kod Justinijana nosi naziv tutela dativa.
Postojala je razlika izmedju tutorstva nad :
1) maloletnicima tutela impuberum
2) punoletnim zenama sui iuris tutela mulierum.
1)Tutela impuberum Tutorstvo odredjivano maloletnicima. Muskarci su punoletni sa 14 godina,
zene sa 12 godina.
Muskarci do 7 godina nemaju poslovnu sposobnost, ali maloletnici od 7-14 godina imaju delimicnu
poslovnu sposobnost, oni mogu obavljati akte sticanja, ali ne i preuzimanje obaveza. Sve druge
poslove preduzimali su uz odobrenje tutora auctoritas.
Tutor je cesto preduzimao pravne poslove u svoje ime, i dejstva pravnog posla je nakon isteka
tutorstva trebao preneti na sticenika, sto je omogucilo zloupotrebu njegovog polozaja. Zato je
sticeniku protiv nesavesnog tutora omogucena tuzba actio rationibus distrahendis. Protiv
testamentarnog tutora je svaki gradjanin mogao da pokrene krivicni postupak accusatio suspecti
tutoris.
U formularnom postupku postojala je i actio tutelae, kojim je odnos izmedju tutora i sticenika
raspravljan po nacelima bona fides.
2) Tutela mulierum tutorstvo punoletne zene sui iuris. U najstarijem pravu jedino ovlascenje
tutora prema sticenici bilo je interpositio auctoritatis da kada je to potrebno odobri ili ne odobri
njene pravne poslove. Krajem republike zena ima pravo da sama bira svog tutora, ili da ga promeni
tutela optiva. U Justinijanovom pravu, ovo tutorstvo je ukinuto, zena moze i sama da bude tutor.

11
2.Cura (starateljstvo) Starateljstvo je odredjivano gluvonemim, slepim i licima sa drugim
telesnim nedostacima cura debilium. Licima koje su vec duze vreme odsutni cura absentium.
Licima koja su dusevno bolesna furiosi. Takva lica nemaju poslovnu spostobnost u tamnim
trenucima intervalla abscura, dok u svetlim trenucima intervalla lucida imaju potpunu pos.
sposobnost.
Starateljstvo je odredjivano i za rasipnike prodigus. On je kao i stariji maloletnici mogao da
preduzima samo akte sticanja, bez preuzimanja obaveza.
Zakom Lex Laeotoria imao je za cilj da spreci neiskustvo punoletnih lica mladjih od 25 godina.
Protiv lica koje je minoru u pravnom poslu nanelo stetu svaki gradjanin je mogao podneti tuzbu
actio legis Laetoriae, a osuda je bila infamija. U formularnom postupku pretor je minoru omogucio
da se brani prigovorom exceptio legis Laetoriae. Kasnije je imao i restitutio in integrum ab
aetatem, cak iako nije bilo nikave zloupotrebe sa druge strane.
Od vremena Konstntina su zene starije od 18 i muskarci stariji od 20 imali pravo da od imperatora
traze odobrenje da zakljucuju poslove kao da su stariji od 25, bez staratelja i bez prava na zastitu. To
se naziva dodelom punoletstva ili venia aetatis.

12
 III GRADJANSKI SUDSKI POSTUPAK

1. REDOVNI SUDSKI POSTUPAK

Postoje dve vrste redovnog sudskog postupka, a to su stariji legisakcijoni, i mladji formularni
postupak. Iako su razliciti, imaju i mnogo slicnih osobina:

1.Stranke.Samopomoc. Stranke se u postupku nazivaju actor tuzilac i reus tuzeni. Inicijativa

tokom celog postupka je u rukama tuzioca, jer je njegov interes povredjen. On tuzenog mora pozvati
na postupak in ius vocatio. Sudjenje pocinje samo uz pristustvo obe strane. Potreban je sporazum
stranaka oko bitnih elemenata spora, kojim se stvara osnova za donosenje presude. Stranke same
obezbedjuju dokaze i isnose pred sud. Ukoliko tuzilac dobije spor on ce morati sam da se pobrine za
izvrsenje presude. Ukoliko tuzeni ne izvrsi obavezu, to ce moci prinudno, fizickim obracunom.

2.Dvodeoba. Sudjenje se odvijalo u dva postupka in iure postupak pred magistratom i apud
iudicem pred sudijom u kom se iznose dokazi i donosi persuda.
-In iure, prvi deo postupka, se obavlja samo na odredjenom mestu ius, u vreme kada je to
predvidjeno sluzbenim kalendarom dies fasti. Izuzetno je bila moguca i vanparnicna jurisdikcija
iurisdictio voluntaria.
Magistrat utvrdjuje samo formalnu pravilnost izjava stranaka. On ne odlucuje o tome koja je stranka
u pravu, mada moze proglasiti pobednika u sporu, onda kada se stranka ne brani na propisan nacin
indefensus, ili u koliko prizna protivnikov zahtev in iure confessio.
-Apud iudicem, drugi deo postupka je u nadleznosti sudije koga stranke same biraju, koji nema
nikakvu vlast, pa ni mogucnost das am kontrolise dalju sudbinu svoje presude. Ovde se izvode
dokazi i donosi presuda iudicatio.

3.In iure. Litis contestatio. Postupak pokrece zainteresovana stranka pred magistratom. U pocetku
je sudjenje bilo u rukama najvisih organa, kralja ili u republici konzula ili diktatora, a kada je
ustanovljena funkcija pretora on dobija jurisdikciju. Sporove manje vrednosti resavaju municipalni
magistrate duumviri, sporove vece vrednosi prefekti, u provincijama sudsku nadleznost imaju
upravnici provincija. Sporovi koji nastaju u vezi sa prodajom stoke i robova resavaju kurilski edili
a u provincijama kvestori.
Postupak je bio javan, svedoci pamte sve sta se dogodilo i to prenose sudiji. Ritualizovan je, sto
znaci das u sve radnje stranaka strogo formalne kao i radnje magistrata. Ukoliko je sve proteklo u
skladu sa prvilima, ovaj deo postupka se zavrsava litiskontestacijom.
To je vrsta ugovora koje stranke zakljucuju uz saradnju pretora, i ima dva elementa saglasnost o
prirodi i predmetu spora i saglasnost o izboru sudije. Nakon litiskontestacije nije mogao da se
pokrene opet isti postupak bez obzira na to da li je okoncan presudom Ne bis in idem ne moze
se dvaput suditi o istom.

4.Apud iudicem.Presuda. Drugi deo postupka se obavlja pred sudijama koje stranke same biraju sa
liste gradjana kojima je priznato pravo da sude album iudicam. Upocetku je to bila lista senatora,
a zakonom Gaja Graha Lex sempronia iudicaria pored senatora na listi se nalaze i ekvestri. U vreme
Avgusta, sudije mogu biti i lica sa nizim imovinskim cenzom.
U nacelu sve sporove vodi sudija pojedinac iudex. Jedini stalni sud bio je centumviri vece od
105 clanova sastavljeno od po tri predstavnika iz svake tribe.
Osnovni sadrzaj ovog, drugog, dela postupka je izvodjenje dokaza i donosenje presude. Sudija
presudu donosi na osnovu dokaza koje su pribavile stranke i ne moze naredi pribavljanje novih
dokaza.

13
Ovde postoji nacelo res iudicata pro veritate accipitur inter partes presudjenja stvar se
smatra istinom za stranke, ali ne i za treca lica. Nije postojalo pravo na zalbu ili na druga pravna
sredstva protiv presude.
LEGISAKCIONI POSTUPAK

1.Tok postupka
Prvi deo postupka, in iure, bio je potpuno ritualizovan. Stranke su davale izjave koje su prethodno
morale nauciti napamet, dok su magistrati intervenisali propisanim gestovima. Pretorove intervencije
rimljani opisuju sa tri svecane reci tria verba solemnia
1) do (dajem), za odobrenje postupka apud iudicem ako su sve strane pravilno izvele svoj deo rituala
2) dico (kazem) za razlicite naredbe
3) addico (predajem), za dodelu lica ili sporne stvari pobedniku u sporu
Vec pred pretorom sudjenje se zavrsavalo ukoliko tuzeni prizna zahtev tuzioca (in iure confessio) ili
se ne brani (indefensus), ali i ako jedna stranka napravi bilo kakvu formalnu gresku u sporu.
U drugom delu postupka, apud iudicem, sudija utvrdjuje koja od stranaka je u pravu i to
objavljuje usmenom presudom. Presuda je bila konacna. Zastita za ponistenje presude bila je
restitutio in intgrum, ali je uvedena tek krajem republike.
Ukoliko duznik ne izvrsi presudu, tuzilac ima pravo da je izvrsi jedino na licnosti duznika
(personalna egzekucija) primenom drugog, izvrsnog legisakcionog postupka.

2.Vrste legisakcionog postupka

Postupci za raspravljanje i presudjenje su: legis actio sacramento i legis actio per iudicis
postulationem, a kasnije je uveden i legis actio per condictionem. Dva izvrsna postupka su bila:
legis actio per manus iniectionem i legis actio per pignoris capionem.

-ZA RASPRAVLJANJE I PRESUDJENJE:

1)Legis actio sacramento Po Gajevom misljenju je i opsti postupak koji se primenjuje uvek kada
nije predvidjenja drugacija zastita legis actio generalis. Postojala su dva oblika ovog postupka:
Legis actio sacramento in personam koji nije dovoljno poznat.
Legis actio sacramento in rem koriscen je za resavanje sttusnih sporova i sporova o pravu na stvar. U
sporu o pravu na stvar donose stvar pred magistrate, zatim prvi stavlja stapic na stvar i vindicira,
tvrdi da je stvar njegova, druga strana kontravindicira. A magistrat onda stvar predaje jednoj od
stranaka koja jemcima tvrdi da ce ako izgubi spor stvar vratiti. Sudija odlucuje ciji sacramentum je
bio iustum (opravdan). Ako tuzilac dobije spor stice manus intectio nad tuzenim. Ako je spor dobila
stranka koja je dobila stvar, i zadrzava je, ukoliko je dobila druga strana mora je predati straci koja je
pobedila u sporu.
2)Legis actio per iudicis postulatinem Ovim postupkom sankcionisane su obaveze iz stipulacije,
a pored toga su resavani sporovi o podeli susvojine ili imovinske zajednice. Ovde sudija ne odlucuje
kao u prethodnom cija je opklada opravdana, jer u deobnim sporovima nema pobednika i
pobedjenog. Dve nove crte postupka su nepostojanje opklade i zahtevanje sudije.
Tuzilac najpre pita tuzenog da li priznaje dug, a ukoliko dobije negativan odgovor zahteva od
magistrata da odabere sudiju. Presuda u ovom postupku je takodje vodila izvrsenju na licnosti
duznika.
3)Legis actio per condictionem Ovaj postupak uveden je zakonom Lex Silia, i koriscen je za
sporove o potrazivanju novca-certa pecunia. Nesto kasnije, zakonom Lex Calpurnia, koristi se i za
potrazivanje stvari certa res. Ovo je takodje postupak in personam, sa jednostavnom formulom.
Tuzilac najpre pita tuzenog da li prihvata dug, i ukoliko dobije negativan odgovor poziva ga da za 30
dana dodje pred pretora radi litiskontestacije i izbora sudije.

14
-IZVRSNI POSTUPCI:
4)Legis actio per manus iniectionem Prema zakonu 12 tablica, poverilac koji dobije spor u
nekom od postupka in personam, morao je da ceka 30 dana da duznik sam izvrsi obavezu. Ukoliko
je ne izvrsi on ga je odvodio pred pretora, izgovarao odredjenu formulu, da duznik nije izrsio
obavezu i da zato stavlja ruku na njega. Duznik na licu mesta moze platiti dug, ili neko drugi umesto
njega, moze se pojaviti i trece lice vindex koje bi osporilo osnovanost postupkaUkoliko se ne desi
nista od toga, poverilac ima pravo da ga vodi u svoj privatni zatvor, gde ce biti 60 dana najduze. U
tom periodu je morao tri puta da ga vodi na forum da ako neko zeli plati njegov dug. Ako dug ipak
ne bude placen ima pravo da ga proda kao roba u Etruriju ( trans Tiberuim, preko Tibra) ili da ga
ubije. Ako je poverilaca vise imaju pravo da ga seku na delove partes secanto.
5)Legis actio per pignoris capionem Ovaj postupak su mogli da koriste vojnici protiv pripadnika
visih klasa koji su im ostali duzni za vojnu naknadu, prodavci zivotinja namenjenih zrtvovanju i
zakupci poreza. Poverilac je bez ucesca magistrata i presude, uzimao jednu ili vise stvari koje
pripadaju duzniku i zadrzavao ih dok ne plati dug. Na tim stvarima nije sticao nikakvo pravo, niti je
mogao da ih proda i iz cene naplati svoje potrazivanje.

FORMULARNI POSTUPAK

Njegov nastanak vezuje se za zakon Lex Aebutia. Sudjenje se odvijalo u dve faze i dalje: in iure i
apud iudicem. Presudu i ovde donosi izabrani sudija, a ne drzavni organ. Usmeni formalizam iz
legisakcionog postupka zamenjen je pisanim formalizmom.
Pretor sada ima mnogo aktivniju ulogu on dobija ovlascenje da odobri ili uskrati resavanje spora
pred sudijom.
Takodje, on moze da preduzme i ispitivanje slucaja - causae cognitio. tj upoznavanje sa cinjenicama
sto je ranije bilo u nadleznosti sudije.
Kada se sastavi formula na osnovu koje ce sudija presuditi spor, pretor u nju upisuje svoj nalog
sudiji kojim odredjuje okvire za njegovu odluku.
Zakon Lex Aebutia izmenio je izvrsni postupak. Umesto manus iniectio uvedena je actio iudicati.
To znaci da je personalna egzekucija zamenjena prinudnim radom duznika dok ne otplati dug
poveriocu.

1.Postupak in iure. Formula.

Postupak zapocinje tuzilac, upoznajuci tuzenog i pretora sa svojim zahtevom. Ukoliko tuzeni
prihvati tuziocev zahtev on gubi spor. Spor se nastavlja ukoliko on negira tuziocev zahtev i prihvati
predlozenu formulu kao osnovu postupka, ili ako zahteva unosenje novih elemenata u formulu.
Pretor ni ovde ne ispituje osnovanost tuziocevog zahteva vec samo one cinjenice koje su potrebne da
stranke dovede do saglasnosti o formuli za presudjenje ili mozda i one zbog kojih bi mogao da
uskrati odobrenje postupka denegare iudicium. Na kraju postupka in iure biran je sudija, i
njegovo ime upisivano je na pocetak formule. Time je obavljena litiskontestacija.
Formula jeste dokument koji sadrzi cinjenice koje sudija treba da ispita i odluke koje treba da
donese. Medju elementima koje formula treba da sadrzi najpre se razlikuju delovi formule partes,
i dodaci adiectiones.
Delovi su:
1. Imenovanje sudije (iudicis nominatio) prva imperativna odredba u formuli
2. Pretorov nalog za presudjenje (condemnatio) uvek je alterativan: Ako se zahtev tuzioca pokaze
osnovanim da tuzenog osudi, a ukoliko to ne bude slucaj da ga oslobodi. Ukoliko je u formuli
naveden novcani iznos na koji tuzeni moze biti osudjen (condemnatio certa) odluka sudije jeste
proglasenje osude, a u ostalim slucajevima (condemnatio incerta) sudija utvrdjuje vrednost spora,
jer presuda uvek mora glasiti na odredjenu sumu novca Omins condemnatio pecuniaria est.
U nekim sporovima kondemnacija sadrzi taxatio nalog sudiji da tuzenog osudi do odredjenog
iznosa.

15
3. Zahtev tuzioca (intentio) tvrdjenje tuzioca da ima neko pravo ili da mu je tuzeni nesto duzan
4. Pravni osnov spora (demonstratio) -
5. Nalog za dosudjivanje (adiudicatio) pretorov nalog sudiji da pri podeli susvojine ustanovi prava
stranaka na pojiedinacnim stvarima koje im dosudi.
Dodaci su:
1. Praescriptio- je dodatak koji ogranicava dejstva litiskontestacije , da jedna od stranaka ne bi
izgubila pravo koje nije sporno
2. Exceptio (prigovor) procesno sredstvo za zastitu tuzenog
3. Replicatio - odgovor tuzioca na exceptio.
3. Duplicatio zahtev tuzenog nakon replicatio.

2.Apud iudicem.
Osnovni sadrzaj ovog dela postupka je izvodnjenje dokaza. Tuzilac preuzima teret dokazivanja
actori incumbit probatio. Medjutim, ukoliko je tuzeni stavio prigovor, on mora i da dokaze njegovu
opravdanost, dakle dobija ulogu tuzioca in excipiendo reus fit actor.
Ukoliko je zahtev tuzioca opravdan, ali ne po osnovu na koji se poziva, sudija ce osloboditi tuzenog.
Oslobodice ga i ako tuzilac trazi pogresan predmet. U oba slucaja tuzilac ce ipak moci da pokrene
ponovo postupak, ali postoje greske koje dovode do trajnog gubitka spora. Takve greske nazivaju se
plus petitio. Kada tuzilac navede veci iznos od stvarnog duga plus petitio re. Kada je postupak
pokrenut pre nego sto je dug dospeo plus petitio tempore. Zahtev da se obaveza izvrsi gde duznik
nije morao da je izvrsi plus petitio loco. Kada tuzilac trazi individualizovanu stvar umesto stvari
odredjene po rodu, ili jedan predme obligacije u kojoj duznik ima pravo da bira izmedju vise
prestacija plus petitio causa. U tim slucajevima tuzeni se oslobadja.
Sudija presudu mora doneti u roku od 18 meseci od litiskontestacije.
Ukoliko smatra da je presuda nepravicna, stranka koja je izgubila spor ima na raspolaganju postupak
protiv sudije koji nije doneo presudu ili je namerno pogresno presudio si iudex litem suam fecit.

3.Izvrsenje presude.
Actio iudicati - 30.dana po okoncanju sudjenja, obezbedivsi prisustvo duznika, poverilac je pred
magistratom iznosio svoj zahtev za izvrsenje.
Duci iubere-duznik koji ne osporava zahtev tuzioca je duzan da odmah plati dug. To je mogao da
ucini I neko drugi umesto njega. Ako se to ne dogodi, pretor je izdavao nalog poveriocu da ga
odvede sa sobom.
Bonorum cessio- duznik je to mogao da izbegne izjavom da poveriocu ustupa celokupnu svoju
imovinu.
Missio in bona- pretor je dekretom predavao poveriocu drzavinu duznikove imovine.
Proscriptio- imovinu poverilac nije dobijao samo u svom interesu, vec u interesu svih poverilaca
istog duznika. Zbog toga isticao je objavu o preuzimanju imovine radi izvrsenja, da bi I ostali
poverioci mogli da prijave svoja potrazivanja.
Magister bonorum- posle 30.dana pretor novim dekretom nalaze poveriocima da izmedju sebe
izaberu jednog M.B. sa zadatkom da obavi prodaju duznikove imovine.
Venditio bonorum- u roku od 10. dana M.B. je sastavljao popis duznikovih dugova I imovine, kao I
uslove prodaje I zatim je izlagao javnoj prodaji-licitaciji-venditio bonorum.
Infamia- prodajom duznik je postajao infaman, a nije se ni oslobadjao obaveza ukoliko prodajom
poverioci nisu u potpunosti namireni.

16
 PODELA TUZBI

1. ACTIONES CIVILES I ACTIONES HONORARIES

-ACTIONES CIVILES- nastale su 1.obicajima, 2.zakonima ili 3.interpretacijom. Tuzilac je u njima
poziva na svoje pravo, osporava pravo druge strane I navodi da tuzeni ima prema njemu neku
obavezu, njegove formule su in ius conceptae.
One su actiones perpetuae- gotovo uvek neogranicenog trajanja.
-ACTIONES HONORARIES- su uvedene ediktima magistrata, pa formuli prethodi obrazlozenje.
One su uvek in factum conceptae sto znaci da njihove formule nemaju intenciju(zbog toga ni
demonstraciju). Formula bez intencije ne resava spor o pravu nego o cinjenicama.
One su actiones temporales, zastarevaju za godinu dana.
a) ACTIONES UTILES- ,,iz razloga korisnosti`` ranije tuzbe su se primenjivale na nove ali slicne
situacije. Pretor je smatrao da se dugorocni zakupac nalazi u polozaju slicnom vlasniku I zastitio ga
je sa rei vindicatio utilis, a pomocu actio legis Aquiliae utilis je prosiorio mogucnosti primene
pravila Akvilijevog zakona.
b) ACTIONES FICTICIAE- u slucajevima kada je za primenu postojece actio nedostajao neki
vazan element, pretor je naredjivao sudiji da postupa kao da taj element postoji.
Pr. Takva je actio Publiciana- sadrzi fikciju da je savesni kupac postao vlasnik odrzajem I po
funkiciji zamenjuje svojinsku sluzbu.
c) ACTIONES IN FACTUM- pretor je dozvoljavao resavanje nekog spora I bez bilo kakvog
oslonca na civilno pravo.
CAUSAE COGNITIO- pretor je ovakvu actio mogao odobriti uvek kada na osnovu sumarnog
ispitivanja slucaja zakljuci da on zasluzuje da bude raspravljen.(ACTIO IN FACTUM
EDICTALIS).
Vremenom neke takve situacije su dobile obrazlozenje I formule u ediktu (ACTIO IN FACTUM
DECRETALIS)
One koje su dobile mesto u ediktu tretirane su na tradicionalan nacin, ukljucujuci I posebne nazive
(ACTIO SERVIANA)
d) ACTIONES PER TRASPOSITIONEM- su omogucile:
Zastupanje u postupku
Promenu subjekta u obligaciji
Utuzenje obaveza iz pravnih poslova potcinjenih lica na teret porodicnog staresina (ACTIONES
ADIECTICIAE QUALITATIS)

2. ACTIONES IN REM I ACTIONES IN PERSONAM

-ACTIONES IN REM- su stitile apsolutno pravo, to su tuzbe iz stvarnog, statusnog I naslednog
prava rei vindicatio, actio confessoria.
-ACTIONES IN PERSONAM- su stitile relativno pravo, actio depositi, actio empti)

3. ACTIONES STRICTI IURIS I ACTIONES BONAE FIDAE

-ACTIONES STRICTI IURIS ( forma je jako vazna, ne vaze ni prigovori ni preskripcije, visok
rizik za gubitak spora zbog plus petitio)
-ACTIONES BONAE FIDAE ( QUIDQUID DARE FACERE OPORTET EX FIDE BONA-
zaslugom starih pravnika stvoren je novi tip civilne formule u kojoj tuzilac trazi ,, sve sto tuzeni
duguje na osnovu dobre vere``) vodi se racuna I o prigovorima I preskripcijama, manji rizik za
gubitak spora zbog plus petitio.
Pojam bona fides je poceo da oznacava skup pravila o ponasanju u odredjenom pravnom odnosu u
zavisnosti od njegove funkcije I cilja koji su stranke zelele da postignu
Stranke su u ovim postupcima oslobodjene brige o plus petitio I vecini preskripcija I prigovora, jer je
sudija obavezan da razmatra sve okolnosti koje su vazne za resenje spora.

17
4. ACTIONES POENALES I ACTIONES REI PERSECUTORIAE
-ACTIONES REI PERSECUTORIAE- njima se zahteva jednostruka vrednost stvari.Sve tuzbe
koje nisu bile penalne bile su reipersekutorne ,,kojima se zahteva stvar`` iako je predmet zahteva
mogla da bude I cinidba, naknada stete ili prestanak uznemiravanja.
-ACTIONES POENALES-
-kazna je uvek imovinska I pripada tuziocu
-zahteva se visestruka vrednost stvari
-ako je vise delikvenata, svaki duguje pun iznos kazne
-paterfamilias poseduje facultas alternativas- moze da izabere da li ce platiti odgovarajucu kaznu ili
izvrsiti noksalnu predaju -delikventa
-aktivno su I pasivno nenasledive
-naplata kazne ne gasi pravo ostecenog na druge tuzbe

*ACTIONES POPULARES- s`vremenom bilo je sve vise penalnih tuzbi koje je mogao da podigne
bilo koji gradjanin, ne dokazujuci da je sam zrtva delikta ili da je pretrpeo stetu ,,popularne tuzbe``.
*ACTIONES MIXTAE razlika izmedju ove dve vrste tuzbi ublazena je pretvaranjem vecine
penalnih tuzbi u mesovite, istovremeno I penalne I reipersekutorne.

OSTALA PROCESNA SREDSTVA

1.CONDICTIO- jedna od prvih ediktalnih formula in personam nastala je ,,prevodjenjem``

legisakcija per condictionem u pisani oblik uz dodatak kondemnacije. Formula je imala 2. varijante:
a) CONDICTIO CERTAE CREDITAE PECUNIAE ( za odredjenu sumu novca)
b) CONDICTIO CERTAE RES (za ostale stvari) u justinijanovom pravu naziva se condictio
triticaria.
Jedina razlika izmedju njih pored predmeta, bila je klauzula o proceni vrednosti spora QUANTI EA
RES EST u kontemnaciji ove druge.
Intencija im je glasila na dare oportere. Tj.tuzilac tvrdi da mu tuzeni duguje prenos svojine na novcu
ili stvari po civ.pravu, ail formula nije imala femonstraciju(pravni osnov), vec je pravni osnov tuzilac
trebalo da dokaze pred sudijom.

2.QUERELA- procesno sredstvo primenjivano u dve raznorodne situacije od kojih nijedna nije u
jasnoj vezi s formularnim postupkom.
a) QUERELA INOFFICIOSI TESTAMENTI- osporavanje testamenta u kojem su bliski srodnici
neopravdano iskljuceni iz nasledjivanja.
Najpre njihov zahtev je resavan putem legisactio sacramento, pred centumviralnim sudom, kasnija
prosirenja ovog sredstva pripadaju ekstraordinarnom postupku.
b) QUERELA NON NUMERATAE PECUNIAE- stitio je duznike iz apstraktnih ugovora od
utuzenja dugovane sume u slucaju kada kauza ugovora nije ostvarena. Ova kverela je bila ustanova
ekstraordinarnog postupka.

3.EXCEPTIO- razlikuju se:

a) dilatorni ili privremeni- npr.placanje duga je odlozeno
peremptorni ili trajni- npr.da je ugovor zakljucen pod prinudom
U stvarnosti tuzilac ce izgubiti spor I zbog jednog iz zbog drugog.
b) apsolutorni ili oslobadjajuci- npr.prigovori koji odbijaju zahtev u celini
minutorni ili umanjujuci- npr.dug je delimicno oprosten.
Ovde ce tuzilac izgubiti spor u celini I definitivno.
EXCEPTIO DOLI- prigovor da je stranka zrtva prevare, je najvazniji prigovor.
Pojam prevare je u klasicnom pravu bio prosiren na sva ponasanja u suprotnosti saa bona fides.

18
4.STIPULATIONES PRAETORIAE- u nekim situacijama pretor je pribegavao prinudnim
stipulacijama koje su stranke morale da zakljuce pod pretnjom uskracivanja zastite prava. One su
bile zamena za tuzbu ili bar dopuna za tuzbe I zato se moze smatrati procesnim sredstvom.
a) CAUTIO REM PUPILI SALVAM FORE- sticenik nema zastitu od zloupotreba zakonskog
tutora, ail zato pretor tutoru nece dozvoliti preuzimanje uprave nad imovinom dok se ne obaveze da
ce je sacuvati
b) CAUTIO USUFRUCTARIA- plodouzivalac nema obavezu prema vlasniku da predmetu
plodouzivanja posveti narocitu paznju, ail mu pretor ne odobrava preuzimanje stvari dok se ne
obaveze da ce je cuvati I vratiti.
c) CAUTIO DAMNI INFECTI- vlasnik gradjevine sklone padu morao je ugrozenom susedu da
obeca naknadu stete, pod pretnjom misio in possessionem I cak, u krajnjem slucaju, gubitka svojine
na gradjevini itd.
SATISDATIO- lice koje se obevazivalo moralo je da obezbedi I jemce koji ce garantovati izvrsenje
njegove obaveze.

5.INTERDICTUM
Za resenje spora su postojale dve forme: PER SPONSIONEM/ PER FORMULAM
ARBITRARIAM.
Po obliku, interdikti su NAREDBE: da se uspostavi neko fakticko stanje (restitutorni, INTERDICTA
RESTITUTORIA), da se neka stvar pokaze, donese ili izdvoji (ekshibitorni, INTERDICTA
EXHIBITORIA) ili ZABRANE (prohibitorni, INTERDICTA PROHIBITORIA)
Prema tome da li se obracaju jednoj ili obema strankama: INTERDICTA SIMPLICIA (jednostrani),
INTERDICTA DUPLICIA (dvostrani).
U velikom broju slucajeva upotreba interdikata bila je uslovljena postojanjem nekog prava ili pravno
kvalifikovane fakticke situacije.
PETITORNI- oni su posredno stitili prava I zbog toga su nazivani petitorni.
POSESORNI- nekoliko njih je izdavano pod iskljucivo faktickim uslovina, tako da nijedna od
stranaka nije mogla u postupku da se poziva na svoje pravo ili da osporava pravo protivnika. Oni su
najvazniji za kasniji razvoj prava, zaqhvaljujuci njima pravnici su izgradili klasicni pojam drzavine.

6.MISSIONES IN POSSESSIONEM
Pretor je u drugoj polovini republike primenjivao imperijum pri vrsenju pravosudja. To je cinio
sredstvima posredne prinude, ostavljajuci policiske mere samo u sferi javnog prava. Jedno od
sredstava posredne prinude bila je dodela drzavine na pojedinim stvarima ili citavoj imovini jedne
stranke u sporu drugoj, da bi kasnije na taj nacin uredjivao I neke odnose van postupka.
Ova ustanova je odigrala najvazniju ulogu u izgradnji REALNE EGZEKUCIJE (izvrsenja presude
na imovini), a zatim I u smanjivanju uloge koju je pri pokretanju I u toku postupka imala
samopomoc.
Missiones in possessionem je dobila karakter samostalnog sredstva zastite u pojedinim situacijama,
kao sto su odnosi medju susedima ( cautio damni infecti).

7.RESTITUTIO IN INTEGRUM
Povratak u prethodno stanje je vanredno sredstvo kojim je pretor ponistavao dejstvo nekih pravnih
cinjenica, koje su dovodile do nepravicnih posledica.To se postizalo dekretom koji je on donosio na
zahtev nekog lica posle ispitivanja cinjenica (POSTULATIO IN INTEGRUM
RESTITUTIONIS).
Na ovaj nacin se direktno sprecava primena pravila ius civile, pretor je samo u malom broju slucajea
restitutio in integrum obecavao ediktom ( ob dolum, ob metum, ob errorem- kada postoje mane volje
pri zakljucenju pravnog posla, ob aetatem-kada se radi o poslovima lica mladjih od dvadeset pet
godina, ob absentiam- kada neko nije mogao da vrsi pravo zbog opravdane otsutnosti)

19
 VANREDNI (EKSTRAORDINARNI) POSTUPAK

Legisakcioni: 1.samopomoc Ekstraordinarni: 1.sve je u rukama drzave

2.arbitraza 2.profesionalni sudija
3.formalizam 3.manjak formalizma
4.in iure/apud iudicem 4./
5.ne bis in idem 5.appelatio
6.personalna egzekucija 6.realna egzekucija
7.javnost 7./
8.kratak(1.dan) 8.dug(3.godine)
9.slobodno sudijsko uverenje 9.teorija formalnih dokaza
10.litis contenstatio 10. / koriste se izrazi

NADLEZNOST:
a) FORUM PROROGATUM- kada vise sudova ima pravo da resava odredjenu vrstu spora, koji od
njih uzeti spor u postupak resavano je pravilima o mesnoj nadleznosti (forum), to su stranke
odredjivale sporazumom koji se nazivao FORUM PROROGATUM.
b) ACTOR SEQUITUR FORUM REI- kada nema ovog sporazuma, primenjivalo se opste pravilo,
da se tuzilac obraca sudu na cijoj teritoriji je prebivaliste tuzenog.
c) FORUM ADIMPLETI CONTRACTUS- zavisno od vrste spora nadlezan je I sud mesta
izvrsenja ugovora.
c) FORUM DELICTI COMMISSI- sud mesta izvrsenja delikta.
d) FORUM REI SITAE- sud na cijoj teritoriji se nalazi sporna nepokretnost.
e) PERPETUATIO FORI- ako se sudija ne oglasi nadleznim, tuzeni je to morao da trazi
prigovorom pre litiskontenstacije. Posle toga smatra se da je mesna nadleznost ustanovljena.

TOK:
a) Do pada Zapadnog rimskog carstva
-LITIS DENUDATIO: prvobitno tuzilac dolazi kod sudije I saopstavao u zapisnik kakvu vrstu
postupka I protiv koga namerava da pokrene. Ovu izjavu sudija je sluzbenim putem dostavljao
tuzenom.
-REPARATIO TEMPORIS: od trenutka kada tuzeni primi obavestenje tece rok od 4.meseca u
kojem su stranke trebale da se pojave pred sudom. Tuzilac ima pravo da mu se ponovi dva puta rok,
posle cega je gubio pravo na zastitu.
-CONTUMACIA(contumax non appellat): sudija je mogao da donese presudu zbog izostanka!
b) Posle pada Zapadnog rimskog carstva
-LIBELLUS CONVENTIONIS: je akt koji tuzilac upucuje sudu u 4-5 primeraka koji sadrzi opis
zahteva, obecanje da ce za 2 meseca zakluciti litiskontenstaciju, voditi spor do presude, u slucaju
neuspeha placa sudske troskove. Taj akt je sudija posle ispitivanja da li je u skladu sa zakonom I
moralom preko izvrsnih organa dostavljao tuzenom.
-LIBELLUS CONTRADICTIONIS(odgovor na zahtev tuzioca): tuzeni je mogao odmah da izjavi
da ce udovoljiti zahtevu ili da ga ospori. U slucaju osporavanja dobijao je rok da dostavi sudu
odgovor sa obecanjima slicnim tuziocevim I eventualnim prigovorima.

SUDJENJE:
Ako su se obe stranke pojavile pred sudijom, on otvara raspravu. To je bila poslednja prilika za
tuzenog da istakne neke prigovore, posebno za mesnu nadleznost.
-NARRATIO: sudija daje rec tuziocu da izlozi svoj zahtev.
-CONTRADICTIO: zatim daje tuzenom da odgovori.
Pocetak tuziocevog izlagana uzima se kao LITIS CONTENSTATIO.

20
-IUSIURANDUM CALUMNIE: posle naracije I kontradikcije, stranke su morale da poloze
zakletvu da veruju u svoje pravo I da postupak ne vote u nameri da maltretiraju protivnike. Istu
zakletvu polazu I njihovi advokati.
-POSTULATIO SIMPLEX/RESPONSIO: tuziocev advokat najpre iznosi svoje vidjenje pravnih
elemenata spora I daje pravnu kvalifikaciju tuziocevog zahteva, a zatim advokat tuzenog uzvradca
na slican nacin. Posle ovoga sledi dokazni postupak.
TEORIJA FORMALNIH DOKAZA- pravila o dokazivanju, a cinjenicno stanje koje se na osnovu
takvog postupka smatra utvrdjenim je formalna istina.
-TESTIS UNUS, TESTIS NULLUS- pravilo da izjava jednog svedoka nema dokaznu vrednost.
-IUSIURANDUM NECESSARIUM: je pravo tuzioca da ponudi tuzenom resenje spora zakletvom,
je primenjivano u svim vrstama sporova.

PRESUDA:
Sudija je imao obavezu da spor presudi u roku od 3.godine od dana litiskontenstacije.
-AD IPSAM REM: presuda uvek glasi na predmet spora, izuzetak su obaveze in faciendo gde je
sudija utvrdjivao novcanu vrednost prestacije, ali zbog oskudice novca u prometu duznik je mogao
da bude osudjen da preda odgovarajucu kolicinu zita.
-APPELLATIO: zalba se podnosila usmeno odmah po objavljivanju presude, pisano u roku od 10.
dana.

IZVRSENJE PRESUDE:
-EXSECUTOR( izvrsilac-vojni komandant sa odgovarajucim ovlascenjima)- izvrsni postupak je
pokretan tako sto je poverilac, 4.meseca po objavljivanj konacne presude ili po isteku roka za zalbu,
imao pravo da trazi izdavanje prepisa presude sa izvrsnom klauzulom u kojoj je sudija navodio
izvrsioca.
Sudski izvrsilac je u zavisnosti od predmeta presude, imovinskog stanja duznika mogao da primeni
tri vrste prinudnih mera:
a) MANU MILITARI- ako je duznik na osnovu presude imao obavezu da preda odredjenu stvar,
ona mu je oduzimana primenom javne prinude, I predavana poveriocu (naturalna egzekucija)
b) PIGNUS EX CAUSA IUDICATI- kada je duznik osudjen da plati odredjenu sumu novca, I pri
tom je prema izvrsiocevom saznanju solventan, pristupalo se zapleni delova imovine koji su posle
dva meseca prodavani na licitaciji.
c) Ukoliko postoje dokazi ili veravatnoca da je duznik insolventan, ako je u bekstvu ili je izjavio da
ustupa celokupnu imovinu BONORUM CESSIO, poveriocu je exsecutor dodeljivao duznikovu
imovinu u drzavinu. Na to su imali pravo I drugi poverioci koji raspolazu izvrsnim naslovom , a
sostali su dobijali rok od dve godine da ga steknu.
Posle toga duznikova imovina je prodavana na licitaciji u delovima( DISTRACTIO BONORUM),
dok se ne postigne iznos potreban za namirivanje duga.
BENEFICIUM COMPETENTIAE:u dom.svi duznici imaju priv. da im se da deo imovine
neophodan za zivo

21
 IV STVARNO PRAVO

-OSOBINE STVARNIH PRAVA:

-Stvarno pravo deluje ,,prema svima`` ERGA OMNES, dok obligacioni odnos deluje izmedju
stranaka INTER PARTES.
IUS SEQUENDI- stvarno pravo pravi stvar bez obzira na njeno kretanje u prometu.
-Sadrzina stvarnog prava je negativno uredjena- titular ima sva ona ovlascenja u odnosu na stvar
koja mu nisu pravnim normama oduzeta ili privatnim aktom preneta na drugog.
-Predmet stvarnog prava je stvar, a predmet obligacije je duznikovo ponasanje cinidba.
-U pravnim sistemima postoje samo ona stvarna prava kojima takvu prirodu priznaje pravni poredak,
njihov broj je ,,zatvoren`` NUMERUS CLAUSUS. Sadrzaj stvarnih prava je uredjen normama koje
subjekti ne mogu da menjaju IUS COGENS.
-Raznolikost u sadrzaju obligacionih odnosa je teorijski neogranicena, jer ih opste norme uredjuju na
supsidijaran nacin, ukoliko stranke ne ugovore drukcije IUS DISPOSITIVUM.
-TRAJNOST-Iako nije element strukture stvarnih prava, jednom od njihovih osobina smatra se.

-VRSTE STVARNIH PRAVA

1.PROPRIETAS (DOMINIUM)- svojina
2.POSSESSIO- drzavina
3.IURA IN RE ALIENA- (stvarana prava na tudjim stvarima), sva stvarana prava osim svojine.
SERVITUTES- sluzbenosti
4.Zalozna prava
5.Dugorocni zakup zemljista

-PODELA STVARI:

1. RES IN COMMERCIO I RES EXTRA COMMERCIO- u prometu I van prometa

RES IN COMMERCIO- su stvari u pravnom prometu
RES EXTRA COMMERCIO- su ponekad I stvari koje ne samo sto mogu da budu, nego I jesu
predmet svojine, ail je njihovo otudjenje zabranjeno. Da bi bila van prometa stvar mora da bude
iskljucena iz njega.
-RES EXTRA COMMERCIUM DIVINI IURIS- ako je iskljucenje motivisano religijskim ili
svetovnim razlozima stvari su van prometa po ,,bozanskom pravu``.
RES SANCTAE- gradske zidine I kapije, koje su proglasene svetim posebnim religioznim
ceremonijalom prilikom gradnje. Povreda svetosti kaznjavana smrcu.
RES SACRAE- stvari posvecene visim bozanstvima, ciji je kult imao zvanicni karakter: hramovi,
oltari zrtvenici Ustanovljenje statusa res sacrae vrseno je postupkom consacratio(osvecenje).
RES RELIGIOSAE- stvari posvecene bozanstvima nizeg ranga. U kl.doba su samo grobovi, koji to
svojstvo dobijaju aktom sahranjivanja. Dotadasnjem vlasniku pripada samo jedno neimovinsko
ovlascenje ius sepilchri- koje ga ovlascuje da odrzava grob I obavlja prigodne ceremonije. Protiv lica
koje povredi grob pretor odobrava actio popularis, sa kaznom u iznosu 100 000 sestercija ( actio
sepulchri violati).
-RES EXTRA COMMERCIUM HUMANI IURIS-stvari koje su van prometa po ,,ljudskom
pravu``
RES PUBLICAE- stvari koje pripadaju drzavi, a namenjene su obavljanju njenih funkcija ili opstoj
upotrebi.
RES UNIVERSITATIS- stvari koje pripadaju autonomnim zajednicama gradjana, a imaju istu
namenu kao I res publicae.
RES COMMUNES OMNIUM- delovi prirode koji su svima na raspolaganju: vazduh, tekuca voda,
more I morska obala.

22
2. RES MANCIPI I RES NEC MANCIPI-
RES MANCIPI- su stvari koje se mogu prenositi samo mancipacijom, in iure cesijom I uzukapijom
1.fundi Italici- privatna imanja rimskih gradjana, zemljista koja je drzava dodelila na osnovu
agrarnih zakona ili im je zakonima (od graha do domicijana) takav status naknadno priznat.
2.sluzbenosti na zemljistima- verovatno samo one koje su bile poznate u ranoj republici
3.robovi
4.radna stoka, samo ako su u svojini rimljana.
RES NEC MANCIPI- su stravi koje su u prometu po ius civile, al ne zahtevaju formalnosti
prilikom sticanja, kao sto su brodovi, namestaj, posudje, nakit, hrana, odeca.

3. RES MOBILES I RES IMMOBILES- pokretne I nepokretne

RES MOBILES- pokretne stvari dele se u dve grupe:
1. RES SE MOVENTES, stvari koje se same krecu.
2. RES MOBILES u uzem smislu, su stvari koje se mogu premestati bez promene njihove prirode.
RES IMMOBILES- nepokretne stvari se ne mogu premestiti bez promene njihove prirode. Pored
zemlje , to svojstvo su pridavali svemu onome sto je cvrsto vezano sa zemljom gradjenjem
(INAEDIFICATIO), sadjenjem (INPLANTIO) ili sejanjem (SATIO)
Te stvari su nazivane superficies, I pratile su pravnu sudbinu zelje superficies solo cedit.
U Jus.pravu, pojavljuje se pojam ,,stvari nepokretnih po nameni`, stvari koje su po svojoj prirodi
pokretne, ail imaju pravni polozaj nepokretnosti zato sto sluze obradi jednog zemljista (robovi).
Ovo resenje ima osnov u ranijoj praksi da se imanja prenose zajedno sa inventarom
( INSTRUMENTUM FUNDI, FUNDUS INSTRUCTUS).
GESTA PUBLICA- o prometu prava na njima sada se vodi sluzbena evidencija.

4. RES CORPORALES I RES INCORPORALES- telesne I bestelesne

RES CORPORALES- telesne stvari su one koje se mogu dodirnuti (CORPORALES SUNT RES
QUAE TANGI POSSUNT). Drzavina je moguca samo na telesnim stvarima I zbog toga one mogu
biti predmet odrzaja, okupacije ili tradicije.
RES INCORPORALES- bestelesne stvari su one koje se ne mogu dodirnuti (INCORPORALES
su QUAE TANGI NON POSSUNT. Za njihov prenos je neophodna in iure cessio.

5. GENERA I SPECIES- po vrsti I individualizovane

GENERA( fungibiles-zamenljive stvari)- su stvari odredjene po vrsti.
Predmet zajma I neredovnog depozita mogu biti samo genera.
One su stvari koje se odredjuju brojem, tezinom, ili merom (RES QUAE NUMERO PONDERE
MENSURAVE CONSTANT)
GENERA NON PEREUNT-stvari odredjene po vrsti ne propadaju, obaveza se njihovom propascu
ne gasi sve dok duznik teorijski moze da nabai drugu takvu stvar I njenom predajom izvrsi obavezu
SPECIES (infungibiles- nezamenljive stvari)- su individualizovane stvari.
Predmet zakupa, redovonog depozita, I posluge mogu biti samo species.

6. POTROSNE I NEPOTROSNE
POTROSNE- su stvari koje se mogu upotrebiti samo jednom odnosno, ,, koje se prvom upotrebom
trose`` ( QUAE PRIMO USU CONSUMUNTUR). Potrosne stvari ne mogu biti predmet licnih
sluzbenosti, ni posluge.( osim ad pompam vel ostentationem- radi pokazivanja)
NEPOTROSNE- za njih vazi pravilo TANTUNDEM EIUSTEM GENERIS

7.DELJIVE I NEDELJIVE
a) DELJIVE- su samo one ciji delovi zadrzavaju ekonomsku funkciju koju su imalo kao celina,
stvari koje se podelom umnozavaju, iako u smanjenim razmerama.

23
Zavisno od namene ista stvar moze biti deljiva I nedeljiva: vo koji je namenjen oranji je nedeljiv, al
postaje deljiv ako se kupuje radi prerade.
Communio pro diviso- jedan fundus je mogao da se podeli geometrijskom linijom bez vidljivog
razdvajanja, I u tom slucaju sve stvari koje su vezane za zemlju I koje preseca linija razgranicenja
smatraju se podeljenim tom linijom, iako su inace nedeljive I odvajanjem od zemlje postaju predmet
susvojine-Communio pro indiviso.

8.PROSTE I SLOZENE
a) Proste su stvari koje prozima jedan duh
Slozene su stvari koje se sastoje od vise mehanickih spojenih Celina. Stvari koje su sastavljene od
drugih, nepovezanih stvari, tako da svaka od njih postoji samostalno, ail ih povezuje zajednicki
naziv.

9.DEO I PRIPADAK
PARS je deo stvari, a ACCESSORIUM (pripadak)
PARS- delom su se smatrali stvar cija je funkcija PERFECTIO- 1.dopunjavanje: 2.usavrsavanje ili
dovrsavanje druge stvari.
ACCESSORIUM- pripadak je samostalna stvar koja je namenjena da omoguci ili olaksa upotrebu
neke druge, glavne stvari.
Takav polozaj su imali:
-instrumentum fundi: robovi, stoka I alati namenjeni za obradu jednog imanja.
-instrumentum domus: namestaj I slike u kuci.
-instrumentum navis: jedra I drugi inventar broda.
ACCESSORIUM SEQUITUR PRINCIPALE-pripadak prati pravnu sudbinu glavne stvari ako
nije drukcije ugovoreno).

10.PLODOVI
- RES FRUCTIFERA- plodonosna stvar je svaka stvar koja moze po svojim prirodnim svojstvima
da proizvede novu stvar ne gubeci sopstveni integritet, al` I ona koja u pravnom saobracaju moze da
donese prihod.
a) FRUCTUS NATURALES(prirodni plodovi)
FRUCTUS CIVILES(gradjanski plodovi)
b) NEODVOJENI-(FRUCTUS PENDENTES PARS FUNDI VIDENTUR- sve dok se ne odvoje
od plodonosne stvari plodovi su njen deo I dele njenu pravnu sudbinu)
ODVOJENI- odvajanjem postaju predmet samostalnog prava svojine (FRUCTUS SEPARATI
c) FRUCTUS PERCEPTI- su plodovi koje je ovlasceno lice uzelo u detenciju.
FRUCTUS EXTANTES- su nepotroseni, al odvojeni plodovi.
d) FRUCTUS CONSUMPTI- su potroseni plodovi.

24
 DRZAVINA (POSSESSIO)

Da bi drzavina nastala, I da bi nastavila da traje, jedno lice treba da ispuni dva uslova:
1. CORPUS(telo) podrazumeva samu fakticku kontrolu stvari.
-traditio longa manu ,, predaja duge ruke`` je osnovni nacin sticanja, pokazivanje zemljista s mesta,
makar I udaljenog s kojeg se ono vidi.
-traditio brevi manu- fakticku vlast imaju I primaci stvari, I zbog toga oni mogu da postanu drzaoci
sticanjem volje. Pr. (Poslugoprimac otkupi stvar od poslugodavca)
- Paterfamilijas je fakticku vlast sticao I preko potcinjenih lica-robova I clanova porodice, ail tada I
ta lica imaju fakticku vlast.
- PER LIBERAM PERSONAM NOBIS ADQUIRI NON POTEST (ne moze se sticati preko
slobodnih lica)ps. Kasnije ipak mogu prokurator, mandatar ili negotiorum gestor.
2. ANIMUS (volja)- nemaju ga potpuno nesposobna lica I lica koja ne znaju da imaju fakticku vlast
na stvari.
-possessio(drzavnu imaju): vlasnik stavri, savesni drzalac, kvalifikovani frzalac, nesavesni drzalac,
prekarista, sekvestar, poverilac iz pignusa.
-detentio(pritezanje-nisu drzaoci, iako imaju fakticku vlast na stvari): zakupac, poslugoprimac,
ostavoprimac, mandratar, negotiorum gestor.
-NEMO SIBI IPSE CAUSAM POSSESSIONIS MUTARE POTEST( niko ne moze sam sebi da
promeni osnov drzavine)
-Possessio solo animo retinetur- jednom stecena drzavina se moze zadrzati samom VOLJOM cak I
ako se izgubi fakticka vlast. U kl.pravu. (pr. Gospodar ostaje drzalac roba u bekstvu), u postkl.pravu
drzavina se mogla sticati bez fakticke vlasti, solo animo( CONSTITUTUM POSSESSORIUM-
kupac koji prodavcu ostavi stvar na osnovu polsuge ili najma odmah postaje drzalac)
*SAVINJI: -Volju treba razumeti kao ANIMUS DOMINII ( animus rem sibi habendi), zelju da se
bude vlasnik stvari I stvar drzi u ,,svoje ime`` suo nomine. Ovakva ,,prava`` drzavina se moze
nazvati I ,, svojinska drzavina``. Preostala trojica-prekarista, sekvestar, zalozni poverilac- imaju
drzavinu voljom lica koje im je ustupilo stvar I drze je u ,,tudje ime`` alieno nomine, ,, izvedena
drzavina``
*JERING:-Po njemu volja je kod drzavine samo zelja da se fakticka vlast zadrzi.

-POSLEDICE:
1. sticanjem drzavine sticu se I stvarna prava !!
2. BEATI POSSIDENTES- drzalac ne mora da dokazuje svoje pravo svojine. Drzalac stvari je
pasivno legitimisan u svojinskom sporu.
3. Protekom roka za odrzaj drzavina postaje svojina
4. U honorarnom pravu najvaznija posledica drzavine je njena zastita posebnim interdiktnim
postupkom.

-VRSTE:
1. SVOJINSKA I IZVEDENA: Svojinska- imaju lica koja se ponasaju kao vlasnici stvari koju
drze. Ovaj oblik su rimljani nazivali possessio civilis(prozivodi dejstva po ius civile).
Izvedena- imaju je prekarsiti, sekvestar I zalogoprimac.
2. SAVESNA I NESAVESNA:Savesna( possesio bona fidei)- lice koje u trenutku sticanja drzavine
opravdano veruje da je postalo vlasnik stice savesnu drzavinu. Savesni drzalac stice svojinu na
plodovima stvari I ima povoljniji polozaj u svojinskom sporu nego nesavesni drzalac.
Nesavesna ( possessio malae fidei)- lice koje zna da nije vlasnik.
3. ZAKONITA I NEZAKONITA:Zakonita( possessio ex iusta causa)- drzavina stecena pravnim
poslom, a u suprotnom slucaju
Nezakonita ( possessio ex iniusta causa)-

25
4. MANLJIVA (VICIOZNA) I ISPRAVNA:Manljiva (possessio vitiosa)- pretor nije stitio drzaoce
koji su stvar od protivnika u sporu stekli silom, potajno ili zloupotrebom poverenja ( vi, clam ili
precario) I to je strankama saopstavao posebnom klauzulom u interdiktu (exceptio vitiosae
possessionis).
Ispravna (possessio non vitiosa)- drzavina koja nema ovaj nedostatak je pravilna.

-ZASTITA:
1. INTERDICTUM UNDE VI ARMATA (neogranicen rok)- pretor je naredjivao licu koje je
oruzanom silom drugoj strani oduzelo drzavinu zemljista da na tom zemljistu uspostavi ranije stanje.
2. INTERDICTUM UNDE VI COTTIDIANA(rok 1.god)- pretor nalaze onome ko je protivniku u
sporu silom oduzeo zemljiste, da ga vrati.
Pripadaju grupi restitutornih (interdicta restitutoria) za obnovu prethodnog stanja I jednostranih
interdikata (interdicta simplicia) koji se obracaju jednoj strani u sporu.
3. INTERDICTUM UTI POSSIDNTIS- pretor je obema stranama zabranjivao da silom promene
postojece fakticko stanje, osim ako je I ono nastalo vi, clam ili precario
Po konstrukciji je ovo (interdictum prohibitorium) koji zabranjuje I (interdictum duplex) dvostrani
interdikt.Njime je zasticen je poslednji ispravni drzalac.
4. INTERDICTUM UTURBI (jedini za pokretne stvari)- njime je zasticen onaj cija je drzavina
trajala duze u poslednjih godinu dana.Zastita drzavine u postklasicnom pravu je pretrpela mnogo
promena, od kojih je najvaznija zamena interdikata redovnim postupkom (ACTIO EX
INTERDICTO).

SVOJINA (PROPRIETAS, DOMINIUM)

Moze biti:
1.Civilna svojina
2.Pretorska svojina
3.Peregrniska svojina
4.Provincijska svojina
-COMMUNIO, CONDOMINIUM- rimsko shvatanje svojine nije dozvoljavalo da jedna stvar bude
u celini predmet dve ili vise svojina, pa je zbog toga nastao pojam susvojine. Njen smisao je da svaki
suvlasnik ima deo prava ,, idealni deo`` (PARS QUOTA) izrazen u dvanaestinama ili razlomcima, al
ne I deo stvari, bila ona deljiva ili ne, jer smatra se da deo prava koji pripada jednom suvlasniku ima
za predmet celu stvar.
- Klasicne pravnike je najvise zanimala podela susvojine. (ACTIO FAMILIAE ERCISCUNDAE I
ACTIO COMMUNI DIVIDUNDO za necivilne oblike svojine svakako su postojala slicna
sredstva).
-DOMINIUM- ima smisao vlasti I najcesce definicije svojine narocito u modernim zakonima idu
tim putem.
Najpoznatija definicija po kojoj je svoja ,,potpuna vlast na stvari - PLENA IN RE POTESTAS.
-PROPRIETAS- ukazuje na to da stvar pripada. Pripadanje je apstraktniji I neodredjeniji odnos
nego vlast pa je za njega teze naci dobar prevod na jezik prava.

-ELEMENTI
1.USUS- je upotreba stvari, iskoriscavanje njenih svojstava prema potrebama vlasnika. IUS
UTENDI (pravo na upotrebu), autori ovaj element smatraju jednim od svojinskih ovlascenja.
2. FRUCTUS ( kao ovlascenje IUS FRUENDI), je pravo na plodove stvari, element svojine samo
ako se ona shavata kao skup ovlascenja, ako ne onda je svojina na plodonosnoj stvari jedan od
mogucih osnova za sticanje svojine na plodovima.
3. ABUSUS ( IUS ABUTENDI-zloupotreba) je mogucnost ili ovlascenje vlasnika da svojom stvari
raspolaze tako sto ce je na bilo koji nacin promeniti, spojiti s drugom svojom stvari ili rastaviti na

26
delove odnosno unistiti (fakticno raspolaganje), ili tako sto ce svoje pravo u celini ili delimicno
preneti na drugoga ili ga se odreci (pravno raspolaganje).
Jos neka svojinska ovlascenja su:
IUS POSSIDENDI- pravo na drzavinu stvari
IUS VINDICANDI- pravo da se drzavina uspostavi
IUS RECADENTIAE- elasticnost

NACINI STICANJA SVOJINE:

MODUS AQUIRENDI- je pravna cinjenica koja pod izvesnim uslovima stvara svojinu
1. NACINI IUS CIVILE-a ( mancipatio, in iure cessio I usucapio)
PRIRODNI NACINI ( iuris gentium)
Prvi su pravne tvorevine koje nemaju nikakvu f-ju van prava, a drugi su prirodne pojave ili ljudske
radnje koje postoje nezavisno od prava, ail im pravo kao posledicu pripisuje nastanak svojine.
2. KAUZALNI
APSTRAKTNI
3. DERIVATIVNI- je prenos svojine, promena titulara istog prava.
ORIGINARNI- je ustanovljenje nove svojine, ako je stvar imala vlasnika, njegovu svojinu
zamenice nova, bez kontinuiteta s prethodnom.
Razlika je vazna zbog pravila da ,,niko ne moze preneti vise prava nego sto sam ima`` NEMO PLUS
IURIS AD ALIUM TRANSFERRE POTEST QUAM IPSE HABET. Zato je samo originarno
sticanje dokaz svojine u klasicnom svojinskom sporu.
4.NACINI PRIVATNOG PRAVA
NACINI JAVNOG PRAVA ( ADSIGNATIO- jedini nacin da zemlja koja pripada narodu postane
privatna-ager publicus postaje ager privatus) I (VENDITIO SUB HASTA- ,,prodaja pod kopljem``
kojom su kvestori prodavali ratni plen)

- DERIVATIVNI NACIN STICANJA SVOJINE (Mancipatio, In iure cesio, Traditio)

1.MANCIPATIO
Osnovni I najstariji oblik gesta per aes et libram (poslova sa bakrom I vagom) bila je mancipacija.
Obavljala se u prisustvu pet svedoka, libripensa (meraca s vagom), mancipio dans (prenosioc),
mancipio accipiens (sticaoc).
Mancipacija je apstraktni pravni posao. Pravni osnov (iusta causa) je naveden u izjavi sticaoca, ail
on je deo forme I ne mora da odgovara cinjenicama.
Apstraktnost mancipacije je nastala evolucijom njene uloge u pravu I ona se odvijala u 3.faze:
1.REALNA PRODAJA- obe strane odmah izvrsavaju svoje cinidbe, pa izmedju njih ne nastaje
obligacija. Prodavac predaje stvar, kupac placa sirovim metalom koji zato treba meriti.
2.KREDITNA PRODAJA- kojom nastaje obaveza, za jednu ili obe strane da svoju cinidbu izvrsi u
buducnosti.
3.PRIVIDNA PRODAJA (imaginaria venditio)- prodaja koja se pominje u izjavi sticaoca bez
pravnog znacaja, da bi se postiglo nameravano dejstvo-prenos svojine.
*ACTIO AUCTORITATIS- ako nije preneta svojina, sticalac je od prenosioca mogao deliktnom
tuzbom da zahteva dvostruki iznos placene cene.
*ACTIO DE MODO AGRI- ako utvrdi da mancipovano zemljiste nije imalo deklarisanu povrsinu,
mogao je da zahteva dvostruki iznos razlike u ceni.
2.IN IURE CESSIO
2. teorije o poreklu:
po vladajucem misljenju, in iure cessio je ,,ustupanje na sudu``: njena forma nije nista drugo nego do
prvi deo legisakcionog postupka in rem, pri cemu sticalac glumi tuzioca a prenosilac tuzenog koji se
ne brani I tako primorava pretora na adikciju-dodelu stvari sticaocu kao pobedniku u sporu.
Manjinska teorija smatra da je ovo najstarija forma prometa prava.
Nema zastite putem actio auctoritatis I actio de modo agri.

27
3.TRADITIO
To je u osnovnom obliku fizicka predaja stvari od strane jednog lica drugom, iz ruke u ruku ili na
drugi nacin koji, prema prirodi stvari koja se predaje, prepusta drugome kontrolu nad njom.
Da bi prenela svojinu, uz opste uslove- poslovnu sposobnost stranaka(prenosilac je tradens, a
sticalac accipiens) I pravo prenosioca da otudji stvar, tradicija je morala da ima za predmet res nec
mancipi.
Da bi se tradicija izvrsila bila je neophodna namera stranaka da prenesu svojinu, ta namera je morala
da se izrazi u obliku pravnog posla koji je usmeren na prenos svojina tako da se izvrsava predajom
stvari. Taj posao se nazivao IUSTA CAUSA TRADITIONIS.
Tradicija prenosi svojinu u nekolio odredjenih slucajeva: VENDITIONIS CAUSA- ako je izvrsena
na osnovu prodaje,DONATIONIS CAUSA-poklona, SOLUTIONIS CAUSA- stipul.
-Per servum aut filium- svojina se od druge polovine republike mogla preneti I preko potcinjenih
lica.
-Traditio longa manu-u klasicnom pravu drzavina nepokretnosti, a time I pretorska ili provincijska
svojina, mogla je da se prenese ,,predajom duge ruke`` pokazivanjem zemljista ili predajom kljuceva
zgrade, a na svim stvarima ,,predajom kratke ruke`` Traditio brevi manu- prepustanjem drzavine
licu koje vec ima detenciju.
Constitutium possessorium- sticanje svojine bez preuzimanja fakticke vlasti pojavljuje se tek u
postklasicnom pravu.

-ORIGINARNI NACINI STICANJA SVOJINE: (Occupatio, Accesio, Specificatio I plodovi)

1. OCCUPATIO
Svojina se stice okupacijom tako sto poslovno sposobno lice uzme u drzavinu stvar koja nema
vlasnika s namerom da je prisvoji.
-Res nullius: nicija stvar je po rimskom pravu, deo prirode odvojen od zemlje koji nikada nije bio u
svojini.
res hostiles (neprijateljske stvari)- pokretne stvari u svojini stranaca kojima Rim nije ugovorom ili
jednostranim aktom, obecao zastitu.
occupatio bellica- u slucaju rata koji je zvanicno objavljen, lica pod vojnom komandom sticu ratni
plen u korist drzave.
res derelictae- stvari kojih se vlasnik odrekao ( ako se radi o res mancipi okupant je tek odrzajem
postajao vlasnik, res nec mancipi pripadale su odmah onome ko ih uzme, ail verovatno ne
okupacijom nego tradicijom ,,neodredjenom licu`` -missilia)
thesaurus- nejasnoce postoje I u pogledu stvari koje je nepoznato loce sakrilo u zemlju ili zidu
gradjevine, a kasnije su slucanjno otkrivene ( pronalazenje blaga). U kl.doba blago pripada vlasniku
nepokretnosti, a hadrijanovom konstitucijom nalazac je dobio pravo na polovinu.
*res deperditae- izgubljene stvari nisu predmet okupacije, nalazac je obavezan da Ih vrati vlasniku.
2. ACCESSIO- Prirastaj
Nepokretne stvari nepokretnoj
1.Alluvio(nanos) je povecanje povrsine priobalnog zemljista do kojeg dolazi postepenim talozenjem
recnog mulja.
2.Alveus derelictus u slucaju da reka napusti korito ili u njoj nastane ostrvo (insula), vlasnici
obalnih imanja delili su novonastalo zemljiste sredinom recnog toka.
3.Avulsio(odron) postoji kad voda odvoji prepoznatljiv deo zemljista jednog vlasnika I odnese ga na
tudje zemljiste. Ako biljke sa odronjene zemlje puste korenje u zemljiste na koje ih je donela voda,
pripadaju vlasniku tog zemljista, sve sto je spojeno sa zemljom deli njenu pravnu sudbinu
(superficies solo cedit).
Pokretne stvari nepokretnoj
U kl.pravu smatralo se da do prirastaja dolazi sadjenjem, sejanjem ili gradjenjem na tudjem
zemljistu, kao I u suprotnoj situaciji- kada neko lice na jedan od tih nacina spoji tudje stvari sa

28
svojim zemljistem. U oba slucaja primenjivano je nacelo superficies solo cedit, al ne uvek sa istim
pravnim posledicama.
Actio de tigno iuncto- zgrada pripada vlasniku zemljista, al ne I ugradjeni delovi ili materijal drugog
vlasnika. Po odredbi XII tablica, on ne moze da ih vindicira dok zgrada postoji, ail ce moci ako ona
bude srusena. Ovom akcijom je mogao da trazi od vlasnika zemljista dvostruku vrednost materijala
ako mu je ukraden, bez obzira na to ko je to ucinio. Vlasnik zemljista je medjutim sticao svojinu na
materijalu koji je pripadao nesavesnom drzaocu zemljista.
Pokretne pokretnoj
Ova situacija nastaje kada se 2.stvari koje pripadaju razlicitim vlasnicima spoje tako da nastane nova
stvar koja moze da bude predmet samo jedne svojine.
1.Confusio-comimixtio: kada je priroda spojenih stvari takva da se ne moze odrediti koja je glavna a
koja je sporedna, nova stvar ce biti u susvojini ranijih vlasnika srazmerno vrednosti njihovih stvari.
2.Accessio u uzem smislu: ako je jednoj stvari koja se smatra vaznijom dodata druga, manje vazna
stvar, celina pripada vlasniku glavne stvari.
*Sabinijanci: smatrali su da je glavna stvar ona koja je fizicki veca
Prokuleanci: da je to ona koja odredjuje prirodu novonastale stvari.

3.SPECIFICATIO(prerada)
Pored spajanja sa nekom drugom stvari, promene na postojecim predmetima svojine mogu da
nastanu I radom lica koje nije njihov vlasnik. U tom slucaju postavlja se pitanje da li se I dalje radi o
istoj stvari na kojoj opstaju postojeca prava, ili je nastala nova stvar koja ce biti predmet nove
svojine.
Sabinijanci: ostaju na stanovistu da preradjena stvar pripada ranijem vlasniku, ail prihvatajuci da je
rec o novoj stvari, tako da nisu imali prave argumente za svoje resenje.
Prokuleanci: stvorili su novu teoriju, po kojoj preradom nastaje nova stvar I pripada onome ko je
stvorio.
Preovladalo je misljenje prokuleanaca, mozda sa ispravkom da ce stvar pripasti vlasniku materijala
ako moze da se vrati u prvobitni oblik.

4.PLODOVI
-SEPARATIO: prirodni plodovi postaju samostalne stvari odvajanjem od supstancije. U tom
trenutku oni u redovnim uslovima postaju svojina vlasnika supstancije bez obzira na nacin kako su
odvojeni. Na isti nacin svojinu na plodovima sticu I dugorocni zakupci obradivog zemljista
(emfitevta)
-PERCEPTIO: svojinu na plodovima mogu da steknu I zakpac I plodouzivalac. Oni je ne sticu
odvajanjem nego uzimanjem plodova u drzavinu (perceptio)
U slucaju zakupca smatralo se da se radi o tradiciji na osnovu ugovora, sto je za posledicu imalo
nemogucnost da zakupac tuzi lice koje je uzelo plodove pre percepcije.
Plodouzivalac bi kao titular stvarnog prava, trebalo da stice plodove separacijom, al preovladava
julijanovo misljenje koje ga priblizava zakupcu.

29
 ODRZAJ (USUCAPIO)

Posto je drzavina fakticka vlast na stvari, odrzaj vise ne moze da se primenjuje onde gde nje nema.
-lex Scribonia- ovim zakonom je ukinut odrzaj sluzbenosti, manus se vise ne uspostavlja protekom
vremena, a lice koje vrsi naslednicka ovlascenja ne postaje protekom roka naslednik, vec samo stice
svojinu na stvarima iz zaostavstine koje ima u drzavini.
-lex Atinia- ovaj zakon je zabranio odrzaj ukradenih stvari.
-lex Plautia de vi- ovaj zakon je zabranio odrzaj silom oduzetih stvari
Uzukapija je civilna ustanova, ima dejstva samo u korist lica koja mogu da sticu po civilnom pravu I
na res in commercio.
Pored toga, trebalo je da bude ispunjeno I nekoliko uslova:
1.IUSTUS TITULUS(pravni osnov)- drzavina je morala da bude zakonita- zasnovana na pravnom
aktu koji omogucuje odrzaj. To je obicno pravni posao koji je usmeren na prenos svojine.
2.BONA FIDES(savesnost)-to znaci da je u trenutku sticanja drzavine opravdano verovao da stice
svojinu, odnosno da nije znao da postoji nedostatak koji sprecava prenos svojine.
3.RES HABILIS- stvar je morala da bude podobna za odrzaj.
4.POSSESIO IN CONTINUO- drzavina je morala da bude neprekidna ail je u klasicnom pravu do
prekida dolazilo samo u slucaju gubitka drzavine.
5.TEMPUS- je poslednji uslov koji je primenjivan bez ikakvih izuzetaka. Rok za odrzaj
nepokretnosti bio je dve godine, a za pokretne stvari godinu dana.
MALA FIDES SUPERVENIENS NON NOCET- naknadna nesavesnost nema uticaja za odrzaj.

U 3. slucaja iz razlicitih razloga nije se trazilo da drzavina bude zakonita I savesna. Usucapio sine
bonae fidei.
1.Usucapio pro herede- lice koje uzme stvar iz ,,lezece zaostavstine (hereditas iacens)`` postaje
vlasnik u roku od godinu dana, iako je predmet drzavine mogla da bude I nepokretna stvar.
2.Usurecpetio ex praeditura- omogucuje licu cija je stvar prodata zbog duga prema drzavi, da
obnovi svojinu ako na bilo koji nacin dodje do prodate stvari.
3.Usureceptio fiduciae- slicnu funkciju kao I prethodna ima I ova koja je u korist fiducijarnog
prenosioca.

30
 SVOJINSKE TUZBE

1.REI VINDICATIO
Tvrdeci ,,da je stvar njegova``, tuzilac zahteva predaju stvari od lica koje stvar ima u drzavini. U
prvobitnom obliku postupak je simetican: tuzeni je davao istu izjavu, pa je tu ulogu moglo da
preuzme samo lice koje je u stanju da brani takvu pretenziju ,,svojinski drzalac`` POSSESSOR
CIVILIS, koji I sam tvrdi da je vlasnik
Stvar koja se zahteva reivindikacijom mora da bude individualizovana.
FORME:
1.Legis actio sacramento in rem- je najstarija I ima istorijski znacaj. Sud je odlucivao ne ko je
vlasnik, vec ko je dokazao ,,jace pravo na stvar`` I proglasi ga pobednikom ma kako dokaz bio
nepotupun.
2.Per sponsionem- u primeni do kraja klasicnog perioda.
Tuzilac je postavljao pitanje tuzenom : ,, Ako dokazem da je stvar moja, obecavas li da mi das
200eura?``. To je bila uslovna procesna stipulacija (SPONSIO PRAEIUDICIALIS), na osnovu
koje je pretor izdavao redovnu formulu in personam.
Sudija je utvrdjivao na osnovu tuziocevih dokaza da je uslov ispunjen-da je on vlasnik stvari- I
osudjivao tuzenog na sumu iz stiplacije koja nije naplacivana; ako su dokazi nedovoljni, oslobadjao
je tuzenog. Iako je zasnovana na formuli in personam, ovakva vindikacija je actio in rem jer tuzeni
moze da izadje iz postupka predajuci spornu stvar I njene plodove tuziocu.
3. Formula petitoria- je bila prava formula klasicne vindikacije.
-Cautio iudicatum solvi: posto neformalno utvrdi da su ispunjeni uslovi za svojinski spor, pretor je
trazio od tuzenog da se obaveze stipulacijom, osiguranim jemcima, da ce u slucaju neuspeha platiti
tuziocu iznos na koji bude osudjen. Ako ovaj to ne ucini, pretor okoncava postupak predajom stvari
tuziocu.
-DOKAZIVANJE I PRESUDA:
Probatio diabolica: u Rimu su bila primenjivana pravila o dokazivanju svojine koja su
srednjovekovni pravnici nazivali probatio diabolica. Sudije su imale pravne savetnike, a u
svojinskom sporu je ponekad potrebno poznavanje dejstva razlicitih slozenih cinjenicnih skupova.
Laudatio Auctoris: u jus.pravu je pasivno legitimisan svaki detentor stvari, al je I drzaocu dopusteno
da se oslobodi tuzbe, tako sto imenuje pravnog prethodnika.
U 2. slucaja moglo je da bude tuzeno lice koje nema stvar u faktickoj vlasti, s` penalnim
posledicama:
QUI DOLO DESIIT POSSIDERE: kad otudji stvar da ne bi bilo tuzeno.
QUI LITI SE OBTULIT: kad se upusti u spor da bi drugome omogucilo okoncanje odrzaja.

2.ACTIO NEGATORIA
U intenciji njene formule tuzilac osporava tuzenom sluzbenost ili plodouzivanje na svojoj stvari.
Teret dokazivanja je podeljen.
Osnovni cilj tuzioca bio je da se tuzeni po nalogu sudije obaveze stipulacijom da nece ponoviti
uznemiravanje (CAUTIO DE AMPLIUS NON TURBANDO)
Ako tuzeni ne prihvati obavezu da uspostavi ranije stanje ili ne da kauciju, sudija ga je osudjivao da
plati izvesnu novcanu sumu.

3.ACTIO AD EXIBENDUM
Tuzba za pokazivanje, bila je civilna actio in personam kojom je mogao da bude tuzen svaki detentor
stvari, od labeona. I lice koje je zlonamerno sebe lisilo mogucnosti da pokaze stvar.

4. PRETORSKA SVOJINA I actio Publiciana

Rim je bio centar obimnih transakcija zemljistima, stokom I robovima. Te stvari su sa izuzetkom
stoke, bile res mancipi, na kojima su gradjani mogli da prenose svojinu samo mancipacijom I in iure

31
cessio. Pri prodaji veceg broja robova ili zivotinja odjednom, formalni prenos svojine je bio
neizvodljiv. Zbog toga postalo je uobicajeno da se kupcima stvari predaju neformalno.
Ekonomske potrebe su nalagale da se ovi neformalni prenosi, na neki nacin ozakone I da se sprece
moguce zloupotrebe koje su ugrozavale promet. To je ucinio pretor, stvorivsi 2. sredstva za zastitu
neformalnog sticaoca:
EXCEPTIO REI VENDITAE ET TRADITAE- ako prenosilac pozivajuci se na svoju formalnu
svojinu, tuzi kupca reivindikacijom, on je mogao u formulu da unese prigovor ,, da je stvar prodata I
predata`` I tako odbije tuzbeni zahtev.
ACTIO PUBLICIANA in rem- kupac koji je izgubio drzavinu stvari mogao je protiv svakog
drzaoca da podigne ovu tuzbu koja je u konacnom obliku uredjena po uzor na reivindikaciju. Sudija
ce resiti spor uz fikciju kao da je rok za odrzaj prosao, iako ocigledno nije.
Zadatak tuzioca je bio da dokaze prodaju I predaju stvari, dakle da se nalazi u polozaju koji vodi
odrzaju. Time ce dobiti spor protiv slabijeg dezaoca, a I protiv onog koji je drzavinu stekao kasnije
od istog prenosioca.
Ako tuzi vlasnika stvari(pr. Prodavca kojem se rob vratio)- on moze da stavi prigovor svojine
(EXCEPTIO DOMINII), ail ce ga tuzilac odbiti replikacijom REI VENDITAE ET TRADITAE.

SLUZBENOSTI

Sluzbenosti su jedina vrsta prava koja bi I po rimskim merilima mogla da se nazove ,, stvarno pravo
na tudjim stvarima`` ( IURA IN RE ALIENA)
Prirodu sluzbenosti najbolje opisuje nekoliko nacela po kojima su one uredjene u pravu:
NEMINI RES SUA SERVIT- sluzbenost se ne moze imati na sopstvenoj stvari, ona se gasi ako
titular postane vlasnik stvari.
SERVITUS SERVITUTIS ESSE NON POTEST- sluzbenost ne moze biti predmet sluzbenosti,
njena svrha je da obezbedi titularu odredjenu korist od tudje stvari I ta korist se nije mogla pretvarati
u neku drugu ili preneti na trece lice.
SERVITUS IN FACIENDO CONSISTERE NEQUIT- sluzbenost se ne moze ogledati u cinjenju-
vlasnik ne mora nista da cini u korist tituulara sluzbenosti, vec samo da se uzdrzi od onoga sto bi
inace, da nema sluzbenosti smeo da cini (servitus in non faciendo, negativna sluzbenosti), ili da trpi
neku aktivnost titulara koju inace, kao vlasnik, ne bi morao da trpi (servitus in patiendo,pozitivna
sluzbenost)
Sve sluzbenosti u jus.pravu podeljene su u dve grupe:
1.SERVITUTES PRAEDIORUM- stvarne ili zemljisne
2.SERVITUTES PERSONARUM- licne sluzbenosti

1.Stvarna sluzbenost definise se kao pravo svakodobnog vlasnika jedne nepokretne stvari
(praedium dominans, ,,gospodujuce zemljiste``) da obavlja neku radnju na tudjem zemljistu
(praedium serviens, ,,sluzece zemljiste``) ili da vlasniku tog zemljista zabrani radnje na koji inace
ima pravo.
Sve zemljisne sluzbenosti dele se na seoske I gradske.
SERVITUTES PRAEDIORUM RUSTICORUM
-iter: pravoprelaska pesice prko tudjeg zemljista
-via: pravo prelaska kolima; titularu dopusta da izgradi trajan kolovoz sirine osam stopa)
-actus: pravo prelaska na konju I progona stoke
-aquaeductus vel aquaehaustus: pravo dovodjenja vode preko tudjeg imanja ili s njega, odnosno
uzimanje vode sa izvora, bunara ili potoka na tudjem zemljistu)

32
SERVITUTES PRAEDIOURM URBANORUM
-servitus oneris ferendi: pravo naslanjanja zgrade na susedov zid.
-ius altius non tolendi: pravo da se susedu zabrani zidanje iznad odredjene visine.
-ius prociendi vel protegendi: pravo da balkon ili krov zalazi u susedov vazdusni prostor.
-servitus stillicidii: pravo odvodjenja kisnice na susedno zemljiste.

2.Licna sluzbenost (sluzbenost lica) za razliku od zemljistnih sluzbenosti, pripadaju titularu

neposredno, dakle slicno svojini. Uspostavljaju se da bi se obezbedila neka korist od tudje stvari
jednoj odredjenoj licnosti I zbog toga ne mogu da se prenesu na drugoga.

USUSFRUCTUS (plodouzivanje)
Plodouzivanje je pravo da se tudja stvar upotrebljava I da se prisvajaju njeni plodovi, pod uslovom
da se sacuva supstancija stvari.(USUSFRUCTUS EST IUS ALIENIS REBUS UTENDI FRUENDI
SALVA RERUM SUBSTANTIA)
Vlasniku ostaje ,,gola svojina`` (NUDA PROPRIETAS) na supstanciji I njenim neredovnim
proizvodima, al I pravo na vanredne prihode od stvari.
Kada plodouzivanje prestane, vlasnik stvar moze da preuzme posesornim interdiktom ili svojinskom
tuzbom. To je stvaralo dosta teskoca, pa se rano javila praksa da se odnos plodouzivaoca I vlasnika
dopuni jednom stiulacijom koja je u kl.pravu obavezna (CAUTIO USUFRUCTARIA). Njom se
plodouzivalac obavezivao da ce stvar cuvati kao dobar domacin I vratiti je po prestanku njegovog
prava.
QUASI USUFRUCTUS on nije stvarno pravo vec poseban tip obligacije: na potrosnim stvarima
plodouzivalac stice svojinu, a pri potrazivanju postaje poverilac, obavezujuci se u oba slucaja
stipulacijom da ce po prestanku svog prava ovlascenom licu platiti vrednost supstancije.
b) USUS (pravo upotrebe)
Druga licna sluzbenost koja je imala manji drustveni I ekonomski znacaj nego plodouzivanje.
Vlasnik ne zadrzava samo pravo raspolaganja nego I pravo na plodove.
Pr. Upotreba imanja podrazumeva I pravo na plodove koje titular I njegova porodica mogu da
potrose u naturalnom obliku. Nije dopusteno otudjenje plodova, niti ustupanje vrsenja prava
upotrebe.
Uzuar nije uvek dobijao detenciju predmeta sluzbenosti, al je u klasicnom pravu postojala pretorska
stipulacija o njegovim obavezama cuvanja, I eventualno vracanja stvari (CAUTIO USUARIA).
c) HABITATIO OPERAE SERVORUM VEL ANIMALIUM
Ove dve sluzbenosti su se osamostalile u postkl.pravu kao posledica nastojanja da se pravo upotrebe
stambenog prostora I rada robova ucini korisnijim za titulara, a na osnovu slobodnog tumacenja
volje ostavioca.
1) habitatio I operae se nisu gasile nevrsenjem I gubitkom statusa (capitis deminutio)
2) dopusteno je uzimanje prihoda njihovim vrsenjem
3) operae su bile nasledive

-STICANJE SLUZBENOSTI
Dva redovna nacina kojim su se u kl.pravo ustanovljavale sluzbenosti bila su legat per vindicationem
I in iure cessio.
Sluzbenosti koje spadaju u res mancipi mogle su da se ustanove mancipacijom.
U deobnim parnicama sudija je mogao da ustanovi sluzbenost adjudikacijom, ako bi spor bio
resavan u zakonskom postupku.

33
-PRESTANAK SLUZBENOSTI
1. Nestankom nekog uslova za vrsenje
2. Odricanjem titulara
3. Nevrsenjem
4. Nastupom roka ili raskidnog uslova 5.Licne se uvek gase smrcu titulara I gubitkom statusa cap.d
6. Za gasenje licne sluzbenosti dovoljna je I MUTATIO REI-promena supstancije.
7. Sve sluzbenosti prestaju ako se vlasnik I titular steknu u8 jednoj licnosti (KONFUZIJA)
8. Zemljisne prestaju nestankom povlasnog ili posluznog dobra ili stavljanjem stvari van prometa.

-ZASTITA:
tuzba kojom su zasticene sve slubenosi bila je Vindicatio servitutis.
U jus.pravu je dobila naziv actio confessoria ,,tuzba za priznanje``(sluzbenosti)

DUGOROCNI ZAKUPI ZEMLJE

1. Conductio agri vectigalis ( zakup zemlje pod rezimom vektigala) je sa stanovista stranaka-
opstine I zakupca- redovni, neformalni obligacioni ugovor koji se zakljucuje bez roka I traje do
otkaza jedne strane. U praksi je trajao decenijama pa I duze.
Zbog teskoce da zakupodavac osigura zastitu zakupcu od trecih lica, njemu je omoguceno da se sam
stiti akcijom in rem o kojoj nema dovoljno podataka. Rasprostranjeno je misljenje da je to bila Rei
vindicatio utilis.
2. U slicnom polozaju se nalazilo lice koje izgradi zgradu na tudjem zemljistu na osnovu ugovora o
zakupu Superficies, jer je zgrada pripadala vlasniku zemlje po nacelu superficies solo cedit.
Misljenje da je zakupac gradjevinskog zemljista a samim tim I zgrade koju je podigao zasticen jos u
kl.doba pretorskom rei vindicatio utilis ima dosta pristalica. U postkl. pravu imao je na raspolaganju
I specijalni interdictum de superficies.
3. Emphyteusis- ugovor koji je imao za predmet neobradiva zemljista koja je trebalo
poboljsati(meliorizovati), ili zemljista pod jednogodisnjim kulturama koja je vlasnik zeleo da
pretvori u vinograde ili maslinjake.
Od privatnopravne emfitevze treba razlikovati ius emphyteuticum. Ovo pravo su sticali
veleposednici, senatorskog ranga, koji su na licitacijama zakupljivali ili kupovali drzavnu zemlju.

34
 ZALOZNA PRAVA

Osnovne karakteristike su apsolutnost (dejstvo erga omnes) I akcesornost (ono moze da postoji samo
uz obligaciju radi cijeg obezbedjenja je ustanovljeno).

1. FIDUCIA
Prenos uz dodatni sporazum da ce sticalac stvari, kada istekne rok ili se ispuni uslov, stvar vratiti
prenosiocu ili preneti trecem liicu. Ovaj sporazum nije stvarao utuzivu obavezu, prenosilac je
racunao na moral, religiju I oscanje casti sticaoca.
Prenos pravne vlasti(svojine) kojem je dodat ovakav sporazum dobio je naziv fiducia.
a) FIDUCIA CUM AMICO CONTRACTA (prijateljska)
Kod posluge, pre nego sto je formirana kao ugovor, fiducijarni prenos je bio bolje resenje nego
fakticka predaja uz nezasticeni sporazum. U ovim slucajevima radi se o prijateljskoj usluzi
prenosioca sticaocu ili obrnuto, I zato je ovakva fiducija nazvana ,,prijateljska``.
b) FIDUCIA CUM CREDITORE CONTRACTA (fiducija sa poveriocem)
Postoji situacija u kojoj prenosilac ne vrsi fiducijarni prenos zato sto je sticalac prijatelj kojem
veruje, vec zato sto je okolnostima prinudjen na to. Siromasni gradjanin kojem treba zajam da bi
prehranio porodicu, ako zajmodavac to zahteva, morace da mu prenese svojinu na svojoj kravi kao
garanciju da ce vratiti dug, verujuci poveriocu na rec da ce kravu vratiti po izvrsenju obaveze.
- ACTIO FIDUCIAE DIRECTA- duznik je sa njom ako izvrsi obavezu, mogao da dobije stvar ili
njenu vrednost s naknadom svih eventualnih steta.
- ACTIO FIDUCIAE CONTRARIA- poverilac je, ako vrati stvar, mogao da trazi naknadu
troskova za odrzavanje stvari.
*USURECEPTIO FIDUCIAE- fiducijarni prenosilac je dobio pravo, ako sticalac ne postuje
sporazum da primeni usureceptio fiduciae- kako god da dodje do stvari koju je dao u fiduciju,
odrzajem je ponovo postajao vlasnik.

2. PIGNUS
Prvobitno je nastajao tako sto je duznik bez ikakve pravne forme I bez sankcije, predavao svoju stvar
poveriocu, uz isto tako neformalni sporazum da ce je poverilac vratiti po izvrsenju duzikove
obaveze.
Zalozni poverilac je nastankom pojma drzavine I interdiktne zastite sada imao drzavinu I zastitu
interdiktima protiv svakoga pa I protiv duznika.
Uvodjenjem ,,kradje drzavine`` (FURTUM POSSESSIONIS) dobio je I deliktnu zastitu od duznika I
trecih lica.
U poslednjem veku postojanja republike, pretor je I ovde duzniku cija je obaveza ugasena dozvolio
da stvar zahteva ACTIO IN FACTUM.
Civilna ACTIO PIGNERATICIA verovatno je nastala u doba Avgusta I od tada je pignus realni
kontarkt bonae fidei.
ACTIO PIGNERATICIA DIRECTA- duznik je svoje zahteve mogao da ostvari ovom akcijom.
ACTIO PIGNERATICIA CONTRATRIA- poverilac je ukoliko vrati stvar, za nuzne I korisne
troskove njenog odrzavanja I eventualnu naknadu stete imao ovu akciju.
Zalozni poverilac nema pravo da koristi stvar ili da je proda radi naplate potrazivanja, jer ce
odgovarati za kradju, al se I jedno I drugo moze ugovoriti posebnim paktovima.
ANTIHREZA- plodove je u kl.pravu mogao da ubira na osnovu ovog posebnog pakta, al samo do
vrednosti najvece dopustene kamate, inace je deliktno odgovarao.
Posto samo drzanje stvari ne moze da zameni duznikovo izvrsenje obaveze, bio je dozvoljen I
sporazum kojim zalozni poverilac postaje vlasnik zalozene stvari u slucaju da dug ne bude izmiren
( komisorna klauzula, LEX COMMISSORIA). Takav sporazum zabranio je Konstantin.

35
3. HIPOTEKA
Kada neko uzzme u zakup stan ili obradivo zemljiste, zakupodavac je bio izlozen riziku da zakupac
ode ne plativsi zakupninu. Pogodna garancija da ce zakupnina biti placena mogle su da budu stvari
koje je zakupac doneo.
Pretor je na osnovu pretpostavljenog sporazuma o zalozi PIGNUS CONVENTIONALE poceo
zakupcu da odobrava interdictum Salvianum: njime je zakupodavac mogao da preuzme od zakupca
drzavinu (invecta et illata), u slucaju da on nije platio dospelu zakupninu.
Kasnije je pretor zakupodavcu sa istim ciljem davao I actio Serviana in rem ( nazivala se I vindicatio
pignoris, u jus.pravu actio hypothecaria) kojom je stvar mogao da trazi od svakog drzaoca ako je
potrazivanje dospelo.
Stvorena je radi osiguranja ugovora o zakupu nepokretnih stvari, ail pretor uskoro poceo na druge
varijante pignusa da primenjuje actio Serviana utilis ili actio quasi Serviana.

-ODNOS PIGNUSA I HIPOTEKE:

Pignus:
1.nastaje kao realan ugovor predajom stvari,
2. cak I ako poverilac ustupa stvari duzniku, ima drzavinu I interdiktnu zastitu,3.samo na telesnim
stvarima
Hypoteka:
1.apsolutno pravo bez obligacionopravnih elemenata
2.poverilac mora da preuzme drzavinu(interdictum Salvianum, actio Serviana),
3.na citavoj imovini(generalna hipoteka)
4.nedostatak javnosti
5.mogucnost visestrukog zalaganja(prior tempore potior iure)

-SADRZAJ I ZASTITA
-Ius possidendi: u klasicnom pravu osnovnim ovlascenjem zaloznog poverioca se smatra pravo da
se zalozena stvar ima u drzavini.
-Furtum rei/usus( stvari/upotrebe): neovlascenom upotrebom stvari, prisvajanjem njenih plodova
ili stavljanjem stvari u promet iako je obaveza dospela a nije izvrsena, zalozni poverilac cini kradju.
-Pactum de pignore vendendo: da bi se zaloga ucinila efikasnijom, vec pocetkom kl.perioda je
postao uobicajen sporazum o prodaji, koji se kasnije pretpostavlja.
-Ius distrahendi: u doba Severa je pravo na prodaju postalo redovno ovlascenje zaloznog poverioca,
kojeg se ne moze odreci sporazumom.
Duznik je imao pravo na iznos novca koji je dobijen prodajom, a prelazi vrednost njegove obaveze
(superfluum, hyperocha).
Najvaznije sredstvo kojim je zalozni poverilac mogao da ostvari ili zastiti svoje pravo na drzavinu
zalozene stvari je actio Serviana in rem. Zahvaljujuci njoj zaloga je imala I osobine samostalnog
apsolutnog prava.

36
 V OBLIGACIONO PRAVO
-OSOBINE OBLIGACIJA:
-Pravni odnos- izmedju poverioca (creditor) kojem pripadaju ovlascenja I duznik (debitor) koji ima
obaveze prema njemu.
-Relativno pravo. Poveriocevo subjektivno pravo je relativno.
-Sadrzinu cine ovlascenja poverioca I obaveze duznika. Sadrzina je POZITIVNO UREDJENA-
poverilac ima odredjena ovlascenja, a duznik simetricne obaveze. (korelacija prava I obaveza)
-Predmet obligacije je uuvek neka cinidba (prestacija).
-Obligacija je privatnopravni odnos.

-actio nascitur obligatio: nema obligacije ukoliko za nju nije unapred predvidjena tuzba-,,actio
stvara obligatio``
-ex nudo pacto obligatio/ actio non nascitur: druga osobenost r.p je da ,, iz golog sporazuma ne
nastaje obligacija, odnosno pravo na tuzbu``, nasuprot danasnjem nacelu da su utuzivi svi sporazumi
koji nisu u suprotnosti sa javnim poretkom I dobrim obicajima.
-obligationes naturales: specificne okolnosti pravnog zivota stvorile su obligacije koje nemaju
tuzbu- ,,prirodne obilgacije``

Rimski pravnici su razlikovali 3. vrste cinidbi: dare, facere, praestare.

DARE (dati) oznacavao je obavezu duznika da poveriocu prenese svojinu na dugovanoj stvari.
FACERE (ciniti) pravnici koriste u tri znacenja:
najuze oznacava neku aktivnost koja nije prenos prava
nesto sire I pasivna ponasanja-nono facere(necinjenje), kada se duznik obaveze da nece ciniti ono sto
bi inace imao pravo ili pati (trpljenje), kada je njegova obaveza dopustanje necega sto bi inace
mogao da zabrani.
U najsirem znacenju obuhvata I obaveze na dare
PRAESTARE je najmanje jasan pojam. Izvorno ukazuje na jemstvo- predijatura se zakljucivala
pitanjem praes es; ponekad ima smisao opsteg naziva za sve vrste cinidbi, ail s naglaskom na
odgovornosti duznika za neizvrsenje.

- OSOBINE CINIDBE:
1. Morala je da bude objektivno moguca (impossibilium nulla obligatio)
2. Mora da bude dozvoljena- duznik se ne moze obavezati na protivpravno ili nemoralno ponasanje
3. Obligacija nastaje samo ako je cinidba odredjena ili odrediva. Rimski pojmovi obligatio
certa/incerta imaju taj smisao.
4. Cinidba mora da bude procenjiva u novcu.

-Alternativne obligacije ( DUAE VEL PLURES RES IN OBLIGATIONE, UNA RES IN

SOLUTIONE): one imaju razlicita dejstva, zavisno od toga da li pravo izbora pripada duzniku ili
poveriocu. Ako pripada poveriocu, do litiskontenstacije mora da se opredeli koji predmet ce
zahtevati. Ako pripada duzniku, poverilac mora da zahteva oba predmeta alternativno, jer bi
opredeljenjem za jedan uskratio duzniku pravo izbora I izgubio spor zbog plus petitio causa.
-Fakultativna obligacija ( UNA RES IN OBLIGATIONE, DUAE VEL PLURES IN
SOLUTIONE): duznik iz obligacije koja ima jedan premet moze da se oslobodi obaveze izvrsenjem
neke druge cinidbe. Poverilac ima pravo da zahteva samo cinidbu koja je premet obligacije, I zato ne
rizikuje plus petitio. Ako izvrsenje osnovne cinidbe postane nemoguce, obligacija se gasi-pravo da
izvrsi fakultetivnu cinidbu treba da olaksa a ne da oteza polozaj duznika.
-Actio noxalis: poznati primeri fakultativnih obligacija su mogucnost noksalne predaje umesto
placanja kazne ili naknade stete.

37
NAKNADA STETE
1. Postojanje stete
U danasnjem pravu razlikuju se imovinska I neimovinska steta.
Rimski pojam stete damnum oznacava samo imovinski gubitak jednog lica. On podrazumeva
smanjenje vrednosti postojece imovine- a) ostecenje stvari u svojini;
b) prestanak nekog prava;
c) nastanak obaveze koja povecava pasivu.
Takva steta u srednjem veku nazvana je DAMNUM EMERGENS.
-Lucrum cessans: imovinski gubitak je I kada ne dodje do povecanja imovine koje je neko
opravdano ocekivao, rec je o izmakloj dobiti.
- Interesse: obe vrste stete su morali da nadoknade duznici iz negotia bonae fidei I ta naknada se
nazivala interesse.
2. Steta je nastala ponasanjem duznika
3. Protivpravno ponasanje -Protivpravno je ponasanje koje zabranjuje opste norme, kao I
nepostovanje odredbi ugovora.
-qui suo iure utitur neminem laedit: opste pravilo je bilo da je neodgovoran onaj ko drugome
nanese stetu vrseci svoje pravo, sa izuzetkom situacija koje su smatrane zloupotrebom prava.
Nije se mogla zahtevati naknada stete koja je prouzrokovana vrsenjem dozvoljene samopomoci.
Protivpravnosti nema ni kada je steta pricinjena u nuznoj odbrani ili u stanju nuzde.
4. Krivica-Ovaj uslov se danas definise kao subjektivni, psihicki odnos ucinioca prema svojoj radnji
I njenim posledicama. Preduslov za utvrdjivanje krivice je mentalna sposobnost lica za takav
psihicki odnos- uracunljivost. Deca I dusevni bolesnici bili su deliktno neodgovorni.
Krivica je u privatno pravo dospela s neposrednim sankcionisanjem bona fides I pretorovim ediktom
o zlonamernim radnjama (dolus).
U svim pravnim odnosima ucesnici su odgovorni za svoje zlonamerne radnje (dolus), I ta
odgovornost se ne moze iskljuciti ni sporazumom stranaka.
U poslovima bonae fidei, uzdrzavanje od nesavesnih postupaka cesto nije dovoljno, vec duznik mora
da posveti vecu paznju (DILIGENTIA) izvrsenju obaveze, drugim recima, odgovara I za nepaznju
(culpa).
1.Culpa lata-teski nehat- oznacava manju paznju od one koju bi pokazao I najmanje pazljiv covek.
2.Culpa levis-obicna nepaznja-
cula levis in abstracto-kada duznik duguje paznju ,,dobrog domacina``,
culpa levis in concreto- u specijalnim slucajevima nju zamenjuje paznja ,,kao u svojim
stvarima``(diligentia quam suis), sto znaci da duznik odgovara ako je pri izvrsenju obaveze bio
manje pazljiv nego inace (culpa levis in concreto).
-custodia ( obaveza da se stvar sacuva)
-culpa in custodiendo (nepaznja pri cuvanju). Takvu odgovornost je imao poslugoprimac .U
ovom drugom slucaju primenjivani su posebni, strucni ili profesionalni standardi pri proceni krivice
(imperitia, culpa in eligendo). Ako duznik posveti izvrsenju obaveze dugovanu paznju, a poverilac
pretrpi stetu, smatra se da je ona nastala slucajno (CAUSUS)

DOCNJA-MORA
Pojam docnje (mora)- duznikovo zakasnjenje sa izvrsenjem obaveze, ili poveriocevog propustanja
da prihvati izvrsenje koje mu je duznik pravovremeno nudi.
Docnja postaje moguca kada je obligacija dospela.
Trenutak dospelosti se utvrdjuje na osnovu: a) ugovorenog roka; b) ostvarenja uslova; c) prema
osobinama dugovane prestacije.
Ako ne moze da se utvrdi na neki od tih nacina, obligacija dospeva odmah (quod sine die debetur
statim debetur)
1. Duznicka docnja ( mora debitoris ),

38
-Da bi nastala duznicka docnja, obligacija treba da bude utuziva, jer su posledice docnje vezane za
odgovornost, a ona se utvrdjuje u postupku.
-Docnje nema bez duznikove krivice.
Kl.pravo: u njemu nema docnje ako poverilac nije zatrazio izvrsenje (opomenja,
interpellatio).Izuzetak su dugovi iz delikta, delikvent je ,,uvek u docnji`` (FUR SEMPER
MORAM FACERE VIDETUR)
Postkl.pravo: kod obligacija sa odredjenim rokom, da ,,rok opominje umesto coveka`` (DIES
INTERPELLAT PRO HOMINE)-danas ne vazi.
1.Posledice kod obligacija stricti iuris
Poverilac trpi stetu duznikovom krivicom, ail iz obligacije stricti iuri se ne moze traziti naknada
stete. Zato je poveriocu priznato pravo da I dalje zahteva cinidbu, a sudija ce preuditi kao da je
izvrsenje moguce-osudice duznika na najvecu vrednost koju bi rob imao od trenutka nastupanja
docnje do litiskontenstacije.
-To se nazivalo PERPETUATIO OBLIGATIONIS (obligacija postaje trajna, ne gasi se, kao sto bi se
desilo pre docnje, neskrivljenom propascu stvari)
-Kod justinijana se duznik moze osloboditi ako dokaze da bi stvar propala I da nije bio u docnji.
2.Posledice kod obligacija bonae fidei
Duznik uvek duguje naknadu svake steta za koju je kriv, pa je dovoljno poostrenje odgovornosti: od
nastanka docnje od odgovara I za slucajnu propast stvari, kao I za plodove koje bi donela da nije
propala.
Kod novcanih obaveza, od trenutka docnje obracunavala se zatezna kamata.
2. Poverilacka docnja (mora creditoris)
Osnovna posledica poverilacke docnje je smanjenje odgovornosti duznika: kakva god da je bila do
tada, svodi se na dolus.
- Obe vrste docnje prestaju otklanjanjem njihovog uzroka: kad duznik ponudi izvrsenje, odnosno kad
poverilac izrazi spremnost da ga prihvati.
Stranka ce se ,,ocistiti od docnje`` stavljajuci u docnju onu drugu (PURGATIO MORAE)

SUBJEKTI OBLIGACIJA I DEJSTVA PREMA TRECIM LICIMA

U kl.pravu pojavljuje se novi uzrok nenasledivosti I neprenosivosti obligacija: neki ugovori bonae
fidei su zakljucivani s obzirom na posebna svojstva jedne ili obe ugovorne strane- medjusobno
poverenje ili licne osobine. To su ugovori INTUITU PERSONAE u kojima je obaveza subjekta cija
su licna svojstva bitna nenaslediva I neprenosiva.
Obligacija sa vise poverilaca ili duznika moze da bude podeljena Ili solidarna.
To je zavisilo od osobina predmeta obligacije: ako je on deljiv, I obligacija sa vise subjekata ce biti
podeljena, tako da postoji onoliko obligacija koliko poverilaca, odnosno duznika.
Ako predmet obligacije nije deljiv, obaveza saduznika je solidarna (pasivna solidarnost)- odnosno,
ako je vise sapoverilaca, solidarno je njihovo potrazivanje (aktivna solidarnost).
Kod pasivne solidarnosti, svaki duznik duguje cinidbu u celini, I ako je izvrsi, obligacija prestaje I
prema drugim duznicima (SI UNUS SOLVAT OMNES LIBERENTUR).
Kod pasivne solidarnosti, poverilac ima mogucnost izbora od kojeg duznika ce naplatiti
potrazivanje- elektivna solidarnost.
Odnosi saduznika I sapoverilaca posle izvrsenja obligacije u kl.pravu su zavisili od osnova iz kojeg
potice njihova solidarnost. Ako su bili ortaci, pitanje regresa uredjeno je ugovorom ili opstim
normama, a u dr. slucajevima pravilima o mandatu ili poslovodstvu bez naloga.U poskl.pravu je
uveden BENEFICIUM CEDENDARUM ACTIONUM- pravo duznika koji je izvrsio cinidbu da mu
poverilac ustupi svoje tuzbe radi srazmernog obestecenja od drugih saduznika.

39
1. Ugovori u korist trecih lica
,,Da li obecavas da ces dati LICU C 200eura??`` (lice a koje pita je-promitent, koje obecava-
promisor, lice c je beneficijar.
Alteri stipulari nemo potest- pravilo koje kaze da niko ne moze sipulisati za drugog. To je vazilo I za
druge vrste ugovora u korist I na teret trecih lica. Tokom vremena to pravilo je naruseno. Ako bi se
uz stipulaciju, ugovorila kazna za promisora u slucaju neizvrsenja cinidbe prema trecem, stipulator
je imao osnov za tuzbu.
2. Ugovori na teret treceg lica- zabranjen, dozvoljen samo o zauzimanju.
3. Actiones adiecticiae qualitatis
U tri slucaja paterfamilijas je odgovarao za sve obaveze koje bi preuzelo potcinjeno lice:
Celokupna odgovornost
actio quod iussu- ako je treceg ovlastio da sa sinom ili robom zakljuci odredjeni posao, ili je sinu,
odnosno robu dao nalog da zakljuci posao s trecim.
actio exercitoria- ako je potcinjeno lice postavio za kapetana broda
actio institoria- ili poslovodju trgovacke odnosno zanatske radnje, mogao je da bude tuzen zbog svih
obaveza koje je to lice preuzelo u vezi s vodjenjem ili odrzavanjem objekta koji mu je poveren.
Podeljena odgovornost
actio de peculio- ako je sin ili rob dobio pekulijum, paterfamilijas je odgovaro za sve obaveze koje bi
oni preuzeli, ail samo do iznosa vrednosti pekulijuma.
actio tributoria- ako je potcinjeno lice uz odobrenje paterfamilijasa, iskoristilo pekulijum za vodjenje
trgovackih poslova, nad pekulijumom je tuzbom actio tributoria otvarana neka vrsta stecaja, u kojem
se paterfamilijas namirivao istovremeno I srazmerno sa ostalim poveriocima.
actio de in rem verso- u svim drugim slucajevima, paterfamilijas je odgovarao, ako je imao koristi od
pravnog posla potcinjenog lica, do iznosa te koristi. Ovde se odgovornost paterfamilijasa zasniva na
ideju bliskoj ,,pravno neosnovanom obogacenju``.

40
 PERSONALNA OBEZBEDJENJA

1. Jemstvo(ADPROMISSIO)
Jemstvo je dopunska stipulacija kojom se jemac (adpromisor), pored glavnog duznika, poveriocu
obavezuje na istu cinidbu, ukoliko je ne izvrsi glavni duznik.
- Obaveza jemca je akcesorna- ako prestane obaveza glavnog duznika, prestace I obaveza jemca; ako
glavni duznik stekne pravo na prigovor, taj prigovor pripada I jemcu.
- Jemac je supsidijarni duznik- poverilac nema pravo da zahteva izvrenje od jemca ukoliko nije
pokusao da utuzi obavezu od glavnog duznika. Ako bude prvi tuzen, jemac ce odbiti poveriocev
zahtev pozivajuci se na supsidijarnost svoje obaveze, koje je u jus.pravu obezbedjena ,,privilegija
redosleda`` (beneficium ordinis).
- Jemac ima pravo na regres- ako je izvrsio obavezu umesto duznika stice pravo da od njega zahteva
naknadu iznosa koji je platio poveriocu.
Najstarije forme jemstva su SPONSIO I FIDEPROMISSIO.
Jedina razlika je bila u tome sto je fidepromisija bila pristupacna I peregrinima.
Obe su bile zakljucivane neposredno posle glavne stipulacije, tako sto je stipulator pitao jemca : ,,Da
li obecavas isto?``. Obaveza jemca je nenaslediva, a zakonima je dodatno ogranicena.
Regres je bio prepusten odnosu izmedju jemca I glavnog duznika- u kl. Pravu se mogao dobiti
akcijama mandati ili negotiorium gestorum; za sponsora je uvedena I penalna actio depensi(in
duplum).
-Fideiussio: Kada je jemstvo zapalo u krizu, krajem republike je ,,otkrivena`` nova forma stipulacije,
prilagodjena jemstvu. Uz bilo koju glavnu obligaciju, istovremeno ili naknadno, s jemcem je
zakljucivana samostalna stipulacija pitanjem koje je glasilo : ,, Da li garantujes da ce ono sto Milos
duguje biti izvrsno?- po kljucnim recima forma je nazvana FIDEIUSSIO. Ako bi bile upotrebljene
neke druge reci, glavna obligacija bi se ugasila a na njeno mesto bi dosla jemceva (novacija). Ovo
nije adpromisja, nego samostalna stipulacija, obaveza jemca je naslediva I za nju ne vrede zakonska
ogranicenja. Ona je bila potpuno akcesorna, al ne I supsidijarna.
Da bi se to postiglo, umesto navedene je zakljucivana stipulacija kojom se obecava naknada stete u
slucaju da je glavni duznik insolventan (fideiussio indemnitatis).
-beneficium divisionis: pojedinim zakonima I jednim Hadrijanovim reskriptom uvedeno je nacelo
da, kada ima vise sajemaca, svaki odgovara samo za srazmerni deo obaveze.
-beneficium ordinis: justinijan je preuzeo samo fideiussio I za nju propisao nacelnu supsidijarnost.
(beneficium ordinis).
-Ako jemac pak, potpuno ili delimicno izvrsi obavezu umesto duznika, poverilac je bio obavezan da
mu ustupi svoje tuzbe protiv duznika da bi mogao da ostvari pravo na regres (beneficium
cedendarum actionum).

2.Ostala licna obezbedjenja:

-Kreditni nalog (mandatum pecuniae credendae)- nastaje kada neko po tudjem nalogu da zajam
trecem licu. Ako zajmoprimac ne vrati dug, zajmodavac je imao pravo da nalogodavca tuzi na
osnovu mandata (actio mandati contraria).
Kad je takav nalog izdat bankaru na osnovu pretorskog pakte (receptum argentarii), po nekim
misljenjima imao je funkciju danasnje menice.
-Funkciju licnog obezbdjenja imao je I pretorski pakt (constitutum debiti alieni), kojim neko
obecava da ce platiti postojeci tudji dug.
-Intercessio je opsti pojam obavezivanja za drugog. U kl.pravu je bila ne samo neki od oblika
garancije za duznika ili preuzimanje necije obaveze uz njegovo istovremeno oslobadjanje, nego I
svako zakljucenje pravnog posla od kojeg ce fakticku korist imati neko drugi.
-SC Vellaeanum- ovom senatskom odlukom u doba Klaudija je zenama zabranjena intercesija, sa
obrazlozenjem da je to ,,muski posao``.

41
 PROMENA SUBJEKTA OBLIGACIJE
1. Cessio-cesija
Obligacije starog prava su u nacelu bile vezane za licnost- nenasledive, a tim pre neprenosive medju
zivima.
a) Kada se pojavila potreba za promenom stranke u obligaciji, resenje je nadjeno u- stipulaciji.
Novi poverilac je duzniku postavljao pitanje: ,, da li mi obecavas ono sto dugujes Milosu``?, I time
je obaveza prema starom poveriocu prestala, a nastala istovrsna prema novom. Losa strana je bila u
tome sto ovo nije promena subjekta, vec zamena jedne obligacije drugom: duznik je gubio prigovore
koje je imao protiv starog poverioca, gasila su se jemstva I zaloge, poverilac je bio izlozen novim
prigovorima, a ustupanje nije bilo moguce bez ucetvovanja duznika. Ovakav oblik novacije naziva
se AKTIVNA DELEGACIJA !!
Bolje resenje se pojavljuje kada je pretor uveo ACTIO PER TRANSPOSITIONEM. Stari poverilac
imenuje novog za zastupnika u sporu (kognitora(za odredjeni posao) ili prokuratora (za celu
imovinu)), na cije ime pretor upisuje kondemnacioni nalog I koji moze u svoje ime da pristupi
izvrsenju. Odnos starog (cedenta) I novog poverioca (cesionara) je komlikovan jer izmedju njih
postoji ugovor na osnovu kojeg se obavlja cesija I ugovor o zastupanju.
Cedent je ugovorom o mandatu oslobadjao cesionara obaveze da podnese racun o zastupanju, pa je
on postajao ,,zastupnik u svojoj stvari`` (PROCURATOR IN REM SUAM)
-DENUNTIATIO(denuncijacija)- od trenutka kad novi poverilac obavesti o cesiji, duznik ne moze
da izvrsi obavezu ranijem poveriocu.
2.Expromissio-ekspromisija
Promena duznika ima manji prakticni znacaj, nije se nikada mogla obaviti bez saglasnosti poverioca.
Poveriocu bi se novi duznik obavezao na isto sto je bio duzan stari, I time je izvrsena novacija koja
se sada naziva pasivna delegacija.
Ako se radi o novcanoj obavezi, promena je mogla da se izvrsi, sa istim rezultatom pomocu
ekspensilacije (transcriptio a pesrona in personam)

GASENJE OBLIGACIJA

U rimskom pravu je zbog cesto strogih uslova zastite prava bilo najvaznije razlikovanje pravnih
cinjenica koje obligaciju gase po samom pravu (IPSO IURE) I onih koje duzniku daju pravo na
prigovor (OPE EXCEPTIONIS)
-Izvrsenje obligacija (SOLUTIO)
Obligacije su nastajale formalnim aktom ili deliktom, koji su priznate pravne cinjenice, I nisu mogle
da prestanu vanpravnom radnjom: duznik je formalno ,,vezan`` I isto tako formalno mora da bude
,,odvezan`` (solutus).
Obaveze iz pravnih poslova nisu mogle da se ,,oproste``: zato su za njihovo gasenje stvoreni pravni
poslovi odgovarajuce forme, al suprotnog ,, odvezujuceg`` dejstva (contrarius actus).
Acceptilatio je sluzila gasenju obaveze iz stipulacije I u skladu s tim je imala formu pitanja I
odgovora: ,,Da li si primio sto sam ti obecao`` Jesam``.
Solutio per aes et libram- druge obaveze su se gasile u ovoj formi. Kao ,,posao s bakrom I vagom``,
ona je bila paralelna forma neksumu I legatu per damnationem; pored toga gasila je I obaveze iz
presude.
Predmet izvrsenja je u nacelu ono sto je predmet obligacije- dugovana prestacija. Medjutim moze se
dogoditi da se ovi predmeti ne podudaraju. Duznik u nekim obligacijama ima facultas alternativa;
pored toga, moguce je da se poverilac I duznik naknadno sporazumeju o izvrsenju obligacije nekom
drugom cinidbom, sto se nazivalo datio in solutum.
Datio in solutum necessaria- u postkl.pravu je uvedeno za duznika pravo da svaku novcanu obavezu
izvrsi predajom zemlje odgovarajuce vrednosti, prema pravicnoj proceni.

42
Formalizovanjem uloge pisanih isprava u postkl.pravu, praksa izdavanja priznanice (apocha) dobila
je novi znacaj. U jus.pravu priznanica moze da se osporava u roku od 30.dana kverelom non
numeratae solutionis.

-GASENJE OBLIGACIJA VOLJOM STRANAKA

1.Sporazum I otkaz ( Contratius consensus) ili disesensus u kl.pravu je usvojen kao civilni nacin
prestanka vazenja konsenzualnih kontrakta, prema starom nacelu o gasenju obligacija na nacin kojim
su nastale.
2.Neki ugoori su prestajali da prozivode dejstva jednostranim otkazom. Na otkaz ima pravo
svaki ortak, mandant, depozitar I obe stranke u locatio conductio ako nije ugovoren rok.
3.Novatio
Po Ulpijanu, novacija je prenosenje postojeceg duga u novu civilnu ili prirodnu obligaciju, tako da
se prethodna ugasi. Pravila o novaciji se postepeno menaju od kraja kl.doba u pravcu veceg
uvazavanja volje stranaka. Proces je okoncan u jus.pravu kada je uveden novi uslov za novaciju,
volja stranaka da je izvrse (animus novandi).
4.Litis contenstatio- je procesni ugoor s konsumptivnim dejstvom, iako je kl.pravnici nisu shvatali
na taj nacin, I zato predstavlja posebnu vrstu novacije. Ona se danas naziva ,,prinudna`` (novatio
necessaria), za razliku od ugovorne, ,, dobrovoljne novacije`` (novatio voluntaria). Rimski pravnici
predmetom litiskontenstacije, svojevrsnom ,,prestacijom``, smatraju ,,obavezu da se presudi``
(condemnari oportere), ail to nije prestacija u materijalnopravnom smislu.
5.Oprostaj duga (pactum de non petendo)
Da bi obaveza duznika prestala po civilnom pravu zbog namere poverioca da oprosti dug, bilo je
potrebno da se obavi prividno izvrsenje (imaginaria solutio) akceptilacijom ili solucijom per aes et
libram. Stranke su ponekad pravile formalne greske u ovim postupcima, a joc cesce im je bilo to
tesko da obave. Zato je pretor uvazavajuci njihovu volju, priznao neformalni sporazum o oprastanju
duga (pactum de non petendo).
Dug je mogao da bude oprosten trajno (in perpetum) ili privremeno (in tempus)- u ovom drugom
slucaju radi se o sporazumnom odlaganju izvrsenja.

-GASENJE OBLIGACIJE BEZ VOLJE STRANAKA

1.Smrt- u starom pravu sve obligacije su bile strogo licne, I zato su prestajale smrcu poverioca ili
duznika.
2.Capitis deminutio-promena statusa jedne od stranaka moze da ima raznovrsna dejstva na njihov
odnos. Deliktna potrazivanja se promenom statusa u nacelu gase, al ne I obaveze: ako lice sui iuris
postane alieni iuris, za njegove ranije delikte postaje noksalno odgovoran paterfamilijas. Kod
kontrakata, ako poverilac postane lice alieni iuris, potrazivanja pripadaju novom porodicnom
staresini. Obaveze se u tom slucaju gase, al pretor poveriocima davao mogucnost obestecenja.
3.Confusio- Kada se duznik I poverilac steknu u jednoj licnosti- tacnije kada se spoje njihove
imovine- obligacija ne moze da opstane, jer niko ne moze da duguje sam sebi.
4.Concursus causarum- ,,Sticaj pravnih osnova`` nastaje kada poverilac, kojem neko duguje
individualno odredjenu stvar, tu stvar stekne nekim drugim pravnim poslom od treceg lica. (pr.
Kupac kojem je nevlasnik prodao, a jos nije predao stvar, dobije predmet prodaje od vlasnika na
poklon).
U jus pravu. do gasenja obligacije dolazilo je samo ako je duznikova obaveza bila iz dobrocinog
pravnog posla, a i poverilac je stvar stekao takvim pravnim poslom ( concursus causarum
lucrativarum); ako neki od ovih uslova nedostaje, obaveza duznika nacelno ostaje na snazi.
5.Neskrivljena nemogucnost izvrsenja (causus I vis maior)
Najcesce nemogucnost izvrsenja nastaje propascu dugovane individualno odredjene stvari, jer
,,stvari odredjene po vrsti ne propadaju`` (genera non pereunt). Po opstem pravilu, u tom slucaju
stetu trpi vlasnik ( causus sentit dominus), al ako predmet prodaje propadne pre nego sto ga
prodavac preda bez njegove krivice, rizik je kupcev ( perciulum est emptoris).

43
6.Zastarelost (praescriptio)- mogucnost da obaveza duznika prestane samim protekom vremena bila
je poznata vec u starom pravu.

-Kompenzacija
Znaci da se vece potrazivanje smanji za vrednost manjeg I da raniji poverilac veceg potrazivanja
bude iskljucivi poverilac te razlike-ta operacija se naziva kompenzacija ili prebijanje.
Vazan dogadjaj u istoriji kompenzacije je reskript Marka Aurelija kojim je dozvolio da se u iudicia
stricti iuris posredno uvede sudska kompenzacija, a na istim nacelima neposredno primeni u iudicia
bonae fidei.
Polazi od ideje da ,,zlonamerno postupa onaj ko trazi nesto sto ce morati da vrati`` (dolo facit qui
petit quod redditurus est), on je tuzenom duzniku koji ima istovrsno I dospelo potrazivanje prema
istom poveriocu dozvolio da u formulu unese exceptio doli.
-Justinijan je ujednacio pravila o kompenzaciji u svim vrstama sporova I uneo neke promene. Da bi
se izvrsila kompenzacija I dalje je neophodno da je zahteva tuzeni u vec pokrenutom postupku. Sud
ce taj zahtev usvojiti ako su potrazivanja: 1.Istovrsna
2.Uzajamna
3.Dospela
4.Likvidna

44
 KONTRAKTI

-Consensus (sporazum)-je nuzan za postojanje kontrakta, ail on nije kontrakt.

Sporazum je nefomalni akt I u praksi se postize na razlicite nacine-recima, gestovima ili
konkludentnim radnjama, pismima ili posredstvom glasnika.
Sporazum se tehnicki sastoji od dva pravna posla: ponude koju cini jedna strana I njenog prihvatanja
izjavom druge strane.
-Essentialia negotii-(bitni sastojci ugovora) kod prodaje predmet I cena, kod zajma predmet,
kolicina I rok.
-Naturalia negotii-(prirodni sastojci ugovora) primenjuju se kada stranke nisu o tome nista
ugovorile, ail sporazumom mogu da se urede drukcije : nacin izvrsenja obaveze, dopunske obaveze
duznika, mesto izvrsenja.
-Accidentalia negotii-(sporedni sastojci ugovora)ponuda I ugovor koji nastaje njenim prihvatanjem
mogu da sadrze I elemente koje pravni poredak dopusta, ail nisu znacajni za nastanak ugovora
( npr.uslov, pravo na jednostrani raskid, obezbedjenja itd).

-MANE VOLJE
Izazivaju rusljivost ugovora (moguca je konvalidacija, za razliku od nistavih ugovora, za koje se
smatra da I nisu nastali I jedino je moguca konverzija)
- Prinuda (vis ac metus), prinuda ima dva oblika vis (silu) I metus (strah).
Zakljucenje ugovora silom nije moguce zbog neophodnosti izjava stranaka, vec moze samo da stvori
privid ugovora koji nema pravnog znacaja
Izjava data pod uticajem prenje je ipak akt volje (svesni nesklad volje I izjave- COACTUS VOLUIT,
TAMEN VOLUIT) I zbog toga ugovor nastaje, a osteceno lice ima pravo na deliktnu zastitu.
- Prevara (dolus), je ponasanje kojim se kod drugog stvara ili odrzava zabluda, odnosno postojeca
zabluda se zlonamerno iskoriscava: prema tome ni u ovom slucaju nema ugovora ako postoji
zabluda o nekom njegovom bitnom uslovu.
- Zabluda (error) pojam je izgradjen u kl.pravu, uticao na promene u shvatanju posledica prevare: u
oba slucaja postoji nesvesni nesklad izmedju volje I izjave- jedno lice izjavljuje volju koja je
zasnovana na pogresnoj predstavi o nekom elementu ugovora.
Da bi pogresna predstava imala za posledicu nistavost ugovora morali su da budu ispunjeni neki
uslovi:
1.ERROR TOLERABIS (izvinjiva-oprostiva)-zabluda treba da bude izvinjiva, a to je u nacelu
samo pogresna predstava o cinjenicama (error facti).
Error iuris(zabluda o pravu) bila je oprostiva samo licima mladjim od 25 godina, zenama, vojnicima
I seljacima: u ostalim slucajevima- ,,neznanje prava skodi``(IGNORANTIA IURIS NOCET)
2.ERROR ESSENTIALIS (bitna)- zabluda treba da bude bitna.
-Error in negotio: kada jedna od strana ima pogresnu predstavu o vrsti pravnog posla koji
zakljucuje(pr. Neko daje stvar na cuvanje, primalac misli da dobija poklon)
-Error in corpore: pogresna predstava o predmetu(jedno lice prodaje stvar za koju kupac misli da je
neka druga, obicno zbog istog imena roba il zivotinje)
-Error in persona: slozenije je pitanje zablude o licnosti saugovoraca.
-Error in substantia: zabluda o osobini predmeta, u nacelu nema znacaja ako je njegov identitet
neosporan.
3.ERROR PROBABILIS(neskrivljena), zabluda je imala znacaja samo ako je neskrivljena, sto
znaci da je pri zakljucivanju ugovora svaka strana morala da posveti uobicajenu paznju upoznavanju
s njegovim bitnim elementima.

-ROK I USLOV

45
su okolnosti cije se nastupanje ocekuje u buducnosti.
Uslov- buduca neizvesna okolnost od cijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi efekat pravnog posla.
Zajednicko im je to sto se njihovo dejstvo sastoji u odlaganju dejstva ugovora( odlozni-suspenzivni
rok, odnosno uslov-dies a quo) ili u prestanku obligacije njihovim nastupanjem( raskidni-rezolutivni
rok, odnosno uslov dies ad quem)
Osnovna razlika izmedju njih je sto je rok buduca izvesna, a uslov buduca neizvesna okolnost.
Uslovi su mogli da budu pozitivni I negativni.
U prvom slucaju, ugovor prozivodi dejstva ispunjenjem uslova, a u drugom-kada postane izvesno da
okolnosti kojom je uslovljen nece nestati.

-KLASIFIKACIJA KONTRAKTA
1.Verbalni: nexum, stipulatio.
2.Literalni: nomen transcriptum
3.Realni: mutuum(zajam), commodatum (posluga), depositum (ostava)
4.Konsenzualni: emptio venditio(prodaja), locatio conductio (zakup I najam), societas (ortakluk),
mandatum (ugovor o nalogu)
5.Neimenovani: permutatio, aestimatum, precarium.
Formalni-Neformalni
Apstraktni-Kauzalni
Jednostrano obavezujuci: stipulatio
Dvostrano obavezujuci (sinalagmaticni)
potpuno sinalagmaticni (contractus bilaterales aequales, dvostrano jednaki): prodaja, najam-zakup,
ortakluk.
nepotpuno sinalagmaticni (cotractus bilaterales inaequales, dvostrano nejednaki-posluga, mandat,
fiducija) posluga, mandat,fiducija.
Onerozni: -emptio venditio Lukrativni: -commodatum
(teretni) -locatio conductio (dobrocini) -despositum
-societas -mandatum
-permutatio -precarium

Stricti iuris: - stipulatio Bonae fidei: - commodatum

- expensilatio - despositum
- mutuum - mandatum
- precarium - emptio venditio
- locatio conductio
- societas
- permutatio

- VERBALNI KONTRAKTI

46
1.NEXUM- najstariji rimski kontrakt koji je nedovoljno poznat, krajem republike nestao iz prakse.
Forma per aes et libram ,,pomocu bakra I vage``.
Dve teorije o verbalnom delu forme:
1. Po jednostavnijoj teoriji koja je nastala kasnije, radi se o obicnoj mancipaciji(samoprodaja u
funkciji zajma)
2. Po drugoj teoriji, za neksum je postojala posebna verbalna formula koja je stvarala pravu
obligaciju, al sadrzala je I damnatio-klauzula koja zamenjuje presudu, omogucava poveriocu manus
iniectio odmah ako duznik ne vrati dug.

2.STIPULATIO- najvazniji verbalni kontrakt , osnovni kontrakt rimskog prava.

Forma dijaloga: jedna strana (stipulator), postavlja drugoj (promisoru) pitanje da li ce nesto dati ili
uciniti, na sta ovaj odgovara potvrdno.
Odgovor je morao da usledi odmah, da bude bezuslovan, bez ogranicenja.
Najstarija forma je u pasivnom infinitivu (da li obecavas da ce biti dato.)
Promisor-ovde sponsor-garantuje za drugog.
U doba Cicerona bilo je uobicajeno da se o zakljucenoj stipulaciji sastavi pisana isprava cautio ili
instrumentum stipulationis- u kl.pravu je sluzila kao dokaz da je zakljucena usmena stipulacija, a u
vreme Justinijana je postala dispozitivna isprava: vise nije dokaz o usmenoj stipulaciji, vec sama cini
stipulaciju.
-Pravna dejstva:
Ona je po formi strogo jednostrano obavezujuci ugovor.
Dvostrano dejstvo moze da se dostize posredno, kada je uslovljena protivcinidbom.
Stipulacija je pravni posao stricti iuris ( I pored toga promisor je obavezan da se uzdrzi od
zlonamernih I prevarnih radnji-clausula doli)
U svom osnovnom obliku stipulacija je apstraktni pravni posao, I po formi I po dejstvu.
Od doba severa izgradjena je posebna zastita duznika koji se stipulacijom obavezao da vrati dug iz
zajma koji nije dobio. Pre nego sto bi ga poverilac tuzio mogao je da podigne querela non numeratae
pecuniae, a ako je vec tuzen imao je pravo na exceptio non numeratae pecuniae. U oba slucaja on bi
samo tvrdio ,,da novac nije odbrojan``, da nije primio novac koji treba da vrati, a poverilac je morao
da dokaze kauzu svog potrazivanja.
-Funkcije:
Isprva je verovatno bila jemstvo, za obaveze koje nisu utuzive prema glavnom duzniku, npr
dobrovoljne kompozicije.
Jemac postaje adpromissor- solidarni saduznik, koji moze da bude tuzen I pre pokusaja naplate od
glavnog duznika.
Slicnim postupkom mogla je da nastane I aktivna solidarnost, kada se duznik posle obecanja
stipulatoru, obaveze na isto prema drugom poveriocu adstipulator.
Svaki kreditni posao je prolazio kroz oblik stipulacije pre nego sto bi dobio posebnu zastitu.
Svakom ugovoru je mogla da se doda ugovorna kazna, stipulacija uslovljena neizvrsenjem glavne
obaveze.
-Procesne stipulacije: cinile su sudski postupak efikasnijim, uz istovremeno smanjenje potrebe da se
pribegava samopomoci.npr. da bi se obezbedilo izvrsenje presuda iz sporova in rem (cautio
iusdicatum solvi kod reivindikacije, cautio de amplius non turbando kod negatorne I konfesorne
tuzbe)
-Pretorske stipulacije: su stvarale mogucnost da neutuzivi zahtevi postanu utuzivi(cautio damni
infecti), da se slozeniji I manje efikasan civilni nacin zastite ucini jednostavnijim (cautio rem pupili
salvam fore).

*OSTALI VERBALNI KONTRAKTI

47
3.Praediatura- isprva je bila procesno jemstvo da bi pobeniku u sporu sacramenta in rem
izdejstvovala predaju stvari. Kasnije je sluzila za ustanovljenje obaveza prema drzavi u vezi sa
porezom.
4.Dotis dictio- jednostrano obecanje miraza. U V veku (pollicitatio dotis)
5.Iusiurandum liberti(zakletva oslobodjenika). Uglavnom radi osiguranja obaveza prema patronu
posle manumisije.

-LITERARNI KONTRAKTI

1. NOMEN TRANSSCRIPTUM ( expensilatio)

Svaki porodicni staresina zapisivao je svoje novcane operacije u dve vrste knjiga.
-Adversaria ili ephmeriae su upisivanje beleske o svakodnevnom poslovanju, bez odredjenog
sistema I pravila.
-Codex (tabulae) accepti vel expensi- paterfamilias je obicno svakog meseca iz onih beleski podatke
prepisivao u ,,knjigu prihoda I rashoda``
U njoj su bile predvidjene posebne strane za prihode I rashode, vlasnik je pisao I osnov iz kojeg
poticu.
-Nomina arcaria: ovakvi upisi su se nazivali zajednickim imenom nomina arcaria nisu imali pravnog
znacaja osim, kao dokaz o postojanju tih pravnih poslova
-Ako bi paterfamilijas upisao na strani prihoda da je primio od nekog isplatu duga, a zatim na drugoj
strani, kao rashod upisao istu sumu ne navodeci kauzu, za lice koje je upisano kao primalac nastajala
je apstraktna obaveza stricti iuris da plati naznaceni iznos.
Ta operacija prepisivanja sa strane prihoda na stranu rashoda, nazivala se transcriptio, a kao izvor
obligacija nomen transscripticium.
Upis prihoda je gasio staru obligaciju (acceptilatio), a prepisivanje u rashode stvaralo je novu, sa
istim predmetom al iz novog osnova (expensilatio)
Poverilac je svoje potrazivanje mogao da ostvari kondikcijom certae creditae pecuniae, a duznik je
za zastitu od nepovoljnih posledica apstraktnog dejstva ugovora imao exceptio doli.
-Pisani dokumenti u rimskom pravu
2.Chirographum- subjektivna (u prvom licu) pisana izjava, kojom neko lice priznaje dug ili
obecava odredjeno davanje licu navedenom u pisanoj ispravi.
3.Syngraphe- objektivna (u trecem licu) pisana isprava u kojoj se konstatuju obaveze jedne strane
prema drugoj.
-forma ad solemnitatem (upis u knjigu)
-forma ad probationem (priznanica kao neophodan uslov za utuzenje ekspensilacije)

3.REALNI KONTEKTI

48
1.MUTUM- zajam
Realni kontrakt kojim jedna strana (zajmodavac) predaje odredjenu kolicinu zamenljivih stvari u
svojinu drugoj (zajmoprimcu), a ova se obavezuje da ce u ugovorenom roku vratiti istu kolicinu
stvari iste vrste I kvaliteta (TANTUNDEM EIUSDEM GENERIS).
Predmet zajma: res quae numero pondere mensurave constant- stvari koje se u praksi odredjuju
1.brojem; 2.tezinom ili merom;
Predaja nije nuzno bila iz ruke u ruku.
Zajmodavac je mogao da delegira trece lice koje ce predati zajmoprimcu predmet zajma, a da ipak
sam bude poverilac- zajam je jedini rimski kontrakt koji dopusta ovakvo neposredno zastupanje.
(jedino kod zajma)
-SC Macedonianum- zabranjeno je davanje zajma licima alieni iuris; zabrana je realizovana
posredstvom pretora, koji je zajmoprimcu I njegovom paterfamilijasu davao pravo na prigovor.
-Fenus- zajam sa kamatom
-Mutuum- zajam koji se daje iz prijateljskih pobuda bliskim licima da bi im se pomoglo u nevolji ili
ucinila usluga.
-ZASTITA
condictiones sine causa- takav prijateljski zajam je zasticen kondikcijama koje su mogle da se
upotrebe jos I u slucaju kradje, formalnih ugovora I ,,neosnovanog obogacenja``.
Kada su uvedene kondikcije, na zajam su promenjivane po istoj logici kao I protiv lopova condictio
furtiva(deliktna zastita). Kod zajma delikt bi nastao tek istekom roka.
-KAMATA
Usura, interesse- kamata u razlicitim privrednim I drustvenim uslovima nema istu ulogu niti se
utvdjuje na isti nacin.
Zakon XII tablica je kao najvisu dopustenu kamatu odredio ,,dvanaestinu`` (FENUS UNCIARIUM)
8,33 od iznosa glavnice.
Klasicno doba: 12% godisnje, tacnije 1% mesecno, (redovno se naplacuje prvog u mesecu-I zato se
utuzenje kamata nazivalo actio kalendarii). Ovaj maksimum je ostao nepromenjen sve do justinijana,
koji opstu godisnju kamatnu stopu smanjuje na 6%.
Dospele neplacene kamate su mogle da postanu deo kapitala I donose nove kamate ( USURAE
USURARUM, anatocizam), al samo ako je izvrsena novacija zajma. Inace je zabranjen.
Stipulatio usurarum kamata nije mogla da se utuzi ako je ugovorena neformalnim sporazumom: za
to je bila potrebna posebna stipulacija (stipulatio usurarum). Zbog toga je realni zajam bio redak u
trgovackoj praksi- zamenjivala ga je stipulacija koja ukljucuje I glavnicu I kamatu (stipulatio sortis
et usurarum).
Fenus nauticum(precunia traiecticia)- pomorski zajam je imao posebno uredjenje. Imao je ulogu
pomorskog osiguranja.
U klasicnom pravu: kamate su bile oslobodjene ogranicenja (usurae infinitae)
Kod Justinijana: 12% ail ih je zajmoprimac dugovao samo ako predstojeci pomorski poduhvat bude
uspesno okoncan.

2. COMMODATUM- posluga
Realni kontrakt kojim jedna strana (poslugodavac, komodant), predaje drugoj (poslugoprimcu,
komodataru) individualizovanu stvar na besplatnu upotrebu, uz obavezu da mu je komodatar vrati.
Posluga ni posebnim klauzulama nije mogla da izgubi dobrocini(lukrativni)karakter.
Commodatum je dvostrano nejednako obavezujuci negotium bonae fidei, sto znaci da su stranke
obavezne da postuju standarde ponasanja u skladu sa prirodom I funkcijom ugovora.
Prenosi se drzavina (kod zajma: svojina)
Predmet su nepotrosne stvari (kod zajma: potrosne stvari)
Potrosne stvari mogu biti predmet samo radi pokazivanja (ac pompam vel ostentationem)
Predmet posluge su species (kod zajma: genera)

49
Posluga je uvek bez naknade (besplatnost), (kod zajma: moguca kamata).
Zakljucuje se u interesu poslugoprimca, komodatara, koji zato cuvanju stvari mora da posveti
narocitu paznju. U kl.pravu: za stetu je odgovoran uvek, osim kada je nastupila dejstvom vise
sile(vis maior). U just.pravu: odgovara za culpa levis in abstracto.
Komodatar treba da koristi stvar na nacin predvidjen ugovorm, ako nista nije ugovoreno-na
uobicajeni nacin ili onako kako je upotrebljava komodant, inace je odgovoran za ,,kradju upotrebe``
(FURTUM USUS). Dok ugovor traje, na njegov teret padaju redovni troskovi odrzavanja stvari.
-ZASTITA:
actio commodati directa- kada spor pokrece poslugodavac.-kada istekne ugovoreni rok a
poslugoprimac ne vrati stvar.
actio commodati contraria- kada spor pokrece poslugoprimac- za vanredne troskove oko stvari(kada
potrazuje nadoknadu troskova)

3. DEPOSITUM- ostava
Realni kontrakt kojim jedna strana (ostavodavac, deponent) predaje drugoj (ostavoprimcu,
depozitaru) pokretnu stvar, uz sporazum da je primalac besplatno cuva I na zahtev ili posle
ugovorenog vremena vrati.
U osnovnom obliku ugovora depozitar dobija samo detenciju stvari.
Stvar ne sme da koristi, u slucaju koriscenja odgovoran je za ,,kradju upotrebe`` (furtum usus).
Besplatnost- ne moze se ugovoriti nikakva naknada za ostavoprimca.
Depositum je dvostrano nejednako obavezujuci kontrakt bonae fidei.
Depozitar je odgovoran za dolus (Justinijan: culpa levis in concreto- bilo je moguce da se ugovori
ponasanje depozitara ,,kao prema svojim stvarima``)
Deponent je odgovoran za omnis culpa (Justinijan: culpa levis in abstracto), jer mu se cini usluga.
Deponent nadoknadjuje nuzne I korisne troskove depozitaru koje je imao da bi sacuvao stvar.

-ZASTITA:
actoo depositi directa: kada postupak pocinje na zahtev deponenta, osuda ostavoprimca imala je za
posledicu infamiu.
actio depositi contraria: kada je tuzilac depozitar.
-Pored redovnog depozita postojala su tri oblika na koja su primenjivana posebna pravila:
a)Depositum miserabile- ostava u vanrednim prilikama. Ostavodavac je pored redovne zastite mogao
protiv nesavesnog ostavoprimca da podnese deliktnu tuzbu (in duplum)
b)Sequestratio- nastaje kada dva ili vise lica deponuju stvar na cuvanje uz sporazum da ce je
depozitar(sekvestar) predati onome ko ispuni uslov.
Sekvestar ima izvedenu drzavinu( samo radi zastite)
Predmet su mogle da budu I nepokretne stvari.
Primenjuje se obicno u toku spora, narocito svojinskog.
c)Depositum irregulare
Predmet su zamenljive stvari, obicno novac, na kojima depozitar stice svojinu I moze njima
slobodno da raspolaze, a na zahtev deponenta je duzan da vrati istu kolicinu stvari iste vrste I
kvaliteta (tantundem eiusdem generis).
-Odnos depositum irregulare prema zajmu:
a)zakljucuje se u interesu deponenta
b)kamata je mogla da se ugovori I neformalno
c)nije primenljiv ugovor po SC Macedonianum
d)deponent moze da zahteva stvar I pre isteka roka.

-KONSENZUALNI KONTRAKTI

50
1. EMPTIO VENDITIO- prodaja ili kupovina
Jedna strana (prodavac, venditor), se obavezuje da drugoj (kupac, emptor) trajno prepusti neki
predmet (merx), a ovaj se obavezuje da mu za to plati cenu (pretium).
Gaj njeno poreklo vidi u trampi.
Obaveze stranaka nastaju sporazumom (consensus): u praksi je bar jedna stranka odmah po
zakljucenju sporazuma izvrsavala svoju prestaciju, ili je kupac davao kaparu (arrha) I time
potvrdjivao nastanak kontrakta.
-BITNI ELEMENTI :
Predmet (merx)
Najcesce predmet su bile: sve res in commercio, corporales, incorporales, a moze se prodati I vrsenje
prava(plodouzivanje).
Punovazna je I ,,prodaja nade`` (Venditio spei)- tj. ocekivanja da neka stvar nastane.(prinos s jednog
zemljista u toku godine-kupac duguje cenu I ako stvar ne nastane)
Slicna je bila prodaja buduce stvari (Venditio rei speratae, npr. buduceg roda po jedinici mere)
Aleatorni/komutativni ugovori.
Cena (pretium)
-izrazena u novcu
-mora biti odredjena (pretium certum) ili prema proceni treceg lica-kod jus. (arbitrium boni viri)
-mora biti ozbiljna-istinita (pretium verum)
-mora biti pravicna (pretium iustum) u interesu prodavca
U kl.pravu: cena nije morala da bude srazmerna vrednosti predmeta, jer se smatralo da svaka stranka
ima pravo da tezi sto povoljnijem ugovoru.
Jus.pravo: ako prodavac je primio manje od polovine stvarne cene nepokretne stvari, on je imao
pravo da trazi raskid ugovora zbog prekomernog ostecenja (LAESIO ENORMIS), a kupac je ugovor
mogao da odrzi na snazi doplatom razlike do pravicne cene.
-OBAVEZE PRODAVCA :
Prodavac odgovara za stetu koja nastane njegovom nepaznjom culpa levis in abstracto.
Nasuprot opstem pravilu da je rizik slucajne propasti stvari vlasnikov, ovde je rizik na kupcu
periculum est emptoris.
Ako je predmet prodaje telesna stvar, prodavac je duzan da predajom obezbedi kupcu ,,mirnu
drzavinu`` stvari (vacuam possessionem tradere).

-Odgovornost za pravne nedostatke:

Ako trece lice tuzbom ili interdiktom ospori drzavinu, kupac je duzan da prodavca, kao pravnog
prethodnika (auctor), pozove da mu pomogne u sporu. Ako I pored toga izgubi spor, to znaci da
prodavac nije izvrsio svoju osnovnu obavezu I odgovoran je za eikciju.
U kl.pravu u takvoj situcaiji najefikasnije sredstvo bila je Actio auctoritatis, al je ona zasnovana na
mancipaciji, a ne na prodaji, osim toga, bila je upotrebljiva samo ako auctor nije kupcu preneo
svojinu.
Ugovor o prodaji u pocetku nije davao zastitu od evikcije: zbog toga je bila praksa da se
odgovornost prodavca za evikciju ugovara posebnom stipulacijom- za vrednije stvari na dvostruki
iznos cene (stipulatio duplae), a za ostale- na naknadu stete.
Actio empti za zakljucenje stipulatio duplae ( I vek)
Actio empti je krajem principata sluzila za zastitu od evikcije u najsirem znacenju.

-Odgovornost za fizicke nedostatke:

Actio de modo agri- sticalac zemljista mancipacijom imao je nju na raspolaganju za slucaj da se
povrsina kupljenog zemljista pokaze manjom nego sto je prodavac tvrdio.
Actio auctoritatis- kada se ustanovi da na prodatom zemljistu neko ima sluzbenost koju prodavac
nije prijavio.

51
Actio empti- koristila se samo ako kupac dokaze nesavesnost prodavca.
-Uloga kurulskih edila:
Ako se pokaze da stvar ima nedostatak koji je postojalo u trenutku prodaje, a kupac I pored
normalne paznje nije mogao da ga zapazi pre kupovine, imao je na raspolaganju 2. edilske tuzbe.
actio redhibitoria- za raskid ugovora-mogla da se koristi u roku od dva meseca po zakljucenju
ugovora.
actio quanti minoris- za srazmerno smanjenje cene- mogla je da se koristi u roku od sest meseci po
zakljucenju ugovora.

-Dodatni sporazumi
In diem addictio-kojim prodavac zadrzava pravo da u odredjenom roku, ako moze povoljnije da
proda stvar, raskine ugovor.
Lex commisoria- prodavac dobija pravo na jednostrani raskid ugovora u slucaju da kupac ne plati
cenu na vreme.
Pactum displicentiae- kupac stice pravo da odustane od ugovora izjavom da mu se stvar ne svidja.
Pactum de retroemendo- pravo prodavcu da otkupi stvar od kupca u odredjenom roku, pactum de
retrovendendo- pravo kupcu da je proda nazad prvobitnom prodavcu.
Pactum protimiseos- ustanovljava za prodavca pravo prece kupovine.

2. LOCATIO CONDUCTIO- zakup I najam

Obuhvata:
-ZAKUP ( najam stvari, ,,Locatio conductio rei``)
Zakupodavac (locator) se obavezuje da preda neku stvar na upotrebu zakupcu (conductor), a ovaj za
to da plati odredjenu cenu (merces)
Bitni elementi:
Predmet je uvek telesna stvar, nepotrosna stvar.
Zakupnina (merces) je uvek novcana.
Sa stanovista obima upotrebe predmeta postojala je razlika izmedju fruendum locare (lokator
prepusta kontuktoru I plodove stvari- danas zakup u uzem smislu), ili utendum locare (najam stvari).
Remissio- zakupac je imao pravo na smanjenje ili neplacanje zakunine u slucaju nerodne godine ili
elementarne nepogode, al je u povoljnim prilikama duzan to da nadoknadi.
Sublocatio- pravo zakupca da izdaje stvar u podzakup, posebno je moralo da se ugovori.
Lustrum- kod zakupa zemljista, ako nema sporazumnog roka, smatralo se da je ugovoren na 5.
godina, a kod najma stana na godinu dana.
Relocatio tacita- I kada je rok ugovoren, on se smatrao obnovljenim pod istim uslovima ako stranke
nastave da se ponasaju u skladu sa njim;
Posto se ugovor zakljucuje u obostranom interesu, stranke su odgovorne za omnis culpa (culpa levis
in abstracto kod justinijana.

-NAJAM RADA (,, locatio conductio operarum``)

Radnik (locator), se obavezuje poslodavcu (conductor) da mu na raspolaganje stavi svoju radnu
snagu, a ovaj da mu za to isplati novcanu naknadu.
Po nacelima bona fides, radnik je obavezan da rad obavlja savesno I licno- njegove obaveze su
nenasledive I neprenosive (intuitu pesonae).
Radnik nije odgovoran za rezultat rada I u svakom slucaju ima pravo na naknadu.
Obe stranke su odgovorne samo po opstim pravilima bona fides- za omnis culpa, jer imaju koristi od
ugovora.
Najam robova je najam stvari, a slobodan covek koji sebe iznajmi pod istim uslovima nije stvar: zato
je takav odnos shvacen kao iznajmljivanje sopstvenog rada- OPERAS SUAS LOCARE.

52
-UGOVOR O DELA (,, locatio conductio operis faciendi``)
Narucilac (locator) se obavezuje da preduzimacu (conductor) preda neku stvar ili lice, a ovaj se
obavezuje da svojom aktivnoscu sa stvari ili licem postigne odredjeni rezultat.
-Bitni elementi:
Predaja stvari-lica, narucilac ima pravo na actio locati; preduzimac svoju obavezu izvrsava radom,
ail predmet ugovora nije sam rad, nego njegov rezultat.
Usluge koje se obavljaju na osnovu ugovora od preduzimaca su zahtevale izvesnu strucnost, zbog
cega njegova odgovornos nije ogranicena na uobicajenu paznju ,,dobrog paterfamilijasa``.
Duzan je da delo izvrsi ,,po pravilima zanata`` (lege artis-vestine), odgovara za stete koje su nastale
zbog njegovog nedovoljnog znanja (imperitia).
Ako nije ugovoreno da delo mora da izvrsi licno, preduzimac ima pravo da angazuje saradnike, ail
odgovara I za njihovu nesavesnost I nesposobnost (Culpa in eligendo).
Kod prevoza robe u pomorskom saobracaju vazio je ,,Rodoski zakon o izbacenim stvarima``
Actio locati- za putnike cija je roba izbacena.
Actio conducti- za kapetana od vlasnika spasene robe.

3. SOCIETAS- ortakluk
Ortakluk je ugovor dva ili vise lica koji udruzuju svoju imovinu, radi ostvarenja zajednicokg
imovinskog cilja.
Poreklo iz 2.izvora:
zajednica brace koji su nasledili imovinu (consortium)
Posle punskih ratova javljaju se udruzenja preduzimaca koja su nastajala neformalno I bila usmerena
na razlicite privredne ciljeve, saklupljanje dazbina, otup I preprodaju robova..
Ugovor bona fidei. On je sinalagmatican ugovor bonae fidei.
Na njihove odnose se primenjuje ,,bratsko pravo`` (Ius fraternitatis) I to je imalo za posledicu niz
posebnih resenja:
-neprenosivost I nenasledivost prava I obaveza
-stepen odgovornosti neuobicajen za ugovor koji donosi korist (culpa levis in concreto-kao u svojim
stvarima)
-osuda iz ortakluka ima za posledicu gubitak casti- infamia.
-kondemnacija tuzbe sadrzi ogranicenje (taxatio), slicno onom koje pretor odobrava u sporu izmedju
bracnih drugova ,,da plati koliko moze`` (id quod facere potest)
Bitni elementi su ulog I cilj.
Ortaci su imali pravo da ucestvuju u podeli gubitaka I dobiti, to je moglo da se uredi ugovorom, ail
do izvesne granice.
Nije bio dopusten ortakluk u kojem bi neko snosio gubitke I odgovornost, al bez prava na
ucestvovanje u podeli dobiti- ,,lavovski ortakluk``( SOCIETAS LEONINA).
Ako neko deli dobit, ail ne I odgovornost- POKLON.
Vrste:
Societas omnium bonorum- je zajednica celokupne imovine ortaka, nasledjene I one koja ce biti
stecena zajednickim delovanjem degenerisani oblik nekadasnje porodicne zadruge.
----------- quaestus- imao je za predmet dobitke I rizike iz buducih teretnih pravnih poslova ortaka.
-----------unius rei- je sporazum o zajednickom obavljanju pojedinacnog posla I udruzivanju
sredstava koja su namenjena tome.
-----------alicuius negotationis- stvaranje udruzenja za trajno obavljanje odredjene delatnosti.
1d. societas publicanorum- udruzenja publiakna za zakup poreza, carina I javnih radova
2d. societas venaliciorum- trgovacka udruzenja
3d. societas argentariorum- udruzenja bankara
Prestanak:
Ex personis- ugovor prestaje smrcu.

53
Ex rebus- ugovor prestaje postizanjem ugovorenog cilja Ili kada nemogucnost da se on postigne
postane izvesna;
Ex voluntaria- ugovor se gasi prestankom volje jednog od ortaka da u njemu ucestvuje. Ako ostali
ortaci produze zajednicku delatnost, smatra se da su zakljucili novi ugovor.
Ortak koji na taj nacin prekine ugovor ,,oslobadja ortake od sebe, a ne sebe od njih`` (socium a se,
non se a socio liberat)
d) Ex actione- odnosi izmedju ortaka se raspravljaju akcijom pro socio. Njenim podizanjem ortakluk
se gasi u celini.
Da bi izbegli posledice ove tuzbe, narocitno infamiju, ortaci mogu da koriste za podelu zajednicke
imovine actio communi dividundo.

4. MANDATUM- ,,ugovor o nalogu``

Jedna strana mandatar prihvata da po upustvima druge strane mandanta, obavi besplatno odredjeni
posao.
Tipicno polje primene mandata su bile intelektualne usluge, kakve pripadnici visih slojeva cine
medjusobno iz prijateljstva ili radi sticanja ugleda.
Ako je obaveza mandatara bila zakljucenje nekog pravnog posla, mandat je imao ulogu ugovora o
posrednom zastupanju: sva prava I obaveze koji bi iz tog posla nastali pripadali su mandataru, al je
on na osnovu ugovora bio duzan da ih prenese mandantu ili trecem licu.
Mandat je u nacelu bespaltan, nagrada se nije mogla naplatiti na osnovu ugovora, isto tako nije
mogla da se osigura ni zaobilaznim putem. Po obavljenom poslu, cesto su isplacivane visoke
nagrade (,,pocasti``-honoraria).
Mandat je jedini od svih konsenzualnih koji je dvostrano nejednako obavezujuci ugovor. Najpre
stvara obavezu za mandatara da obavi preuzeti posao I prenese njegove efekte mandantu ili licu koje
je on odredio. Njegove obaveze iz mandata su neprenosive (intuitu personae).
U kl.pravu je odgovarao za dolus.
Kod Justinijana, suprotno ,,nacelu korisnosti`` za culpa levis in abstracto.
-Zastita:
Krajem II veka, postoje 3 civilne tuzbe za polaganje racuna o besplatnom obavljanju tudjih poslova
Actio tutelae
Actio mandati
Actio negotiorum gestorum
U Jus.pravu, osnovni zahtev (mandantov) je zasticen sa actio mandati directa, a eventualni
mandatarev sa actio mandati contraria.

NEIMENOVANI KONTRAKTI

54
Ako je neka strana koja je izvrsila svoj deo sporazuma nesto dala, mogla je to da dobije nazad
kondikcijom, jer je druga strana stekla svojinu bez pravnog osnova.
Ako je nesto ucinila (facere), kondikcija nece vredeti, al je mogla da se upotrebi actio doli ukoliko je
druga stranka bila zlonamerna.
Pretor je u razlicitim situacijama omogucavao resenje spora odobravajuci actio in factum.( na
osnovu cinjenice da je jedna strana izvrsila svoju obavezu, a druga nije actio in factum danda est)
-Justinijanova pravila:
U Digestama su kombinovanjem niza interpolisanih tekstova izgradjena pravila o tuzbi nazvanoj
Actio praescriptis verbis. Ona moze da se upotrebi za utuzenje protivcinidbe u neodredjeno broju
odnosa koji su klasifikovani u 4.grupe:
do ut des- dajem da bi mi dao
do ut facias- cinim da bi mi dao
facio ut des- cinim da bi mi dao
facio ut facias- cinim da bi mi ucinio
Justinijan je stranci koja prva izvrsi cinidbu dozvolio I raskid ugovora, kondikcijom ex poentientia.

-Vrste:
1.Permutatio (razmena, trampa)
Jedna strana daje drugoj svojinu na svojoj stvari, a ova za uzvrat daje svojinu na nekoj drugoj svojoj
stvari. Zastita: actio civilis incerti.

2.Aestimatum
Jedna strana daje drugoj stvar u detenciju, da bi je ova prodala po odredjenoj ceni.
Zastita: actio in factum aestimatoria.

3.Precarium
Drzavina dobijena na molbu. (preces)
Zastita: interdictum de precario

PAKTOVI

55
Pactum je postao standardni termin rimskog prava I vec se osetila potreba za posebnom napomenom
da ,,goli sporazum``(nudum pactum) ne stvara obligaciju niti daje pravo na tuzbu.Nudum pactum
non parit obligationem, sed parit exceptionem.

1.Pacta adiecta
Pactum adiectum (dodatni pakt) je svaki sporazum koji je usmeren na promenu dejstva nekog
kontrakta.
Da li ce dodatni pakt imati pravnog znacaja I na koji nacin zavisilo je od tri okolnosti:
Da li je kontrakt uz koji se zakljucuje stricti iuris ili bonae fidei.
Da li otezava (ad augendam obligationem) ili olaksava polozaj duznika (ad minuendam
obligationem)
Da li je zakljucen istovremeno sa kontraktom (in continenti) ili naknadno (ex intervallo)
-Zastita:
Uz kontrakte stricti iuris tokom kl.perioda, dodatni sporazum je mogao da proizvede dejstva samo na
osnovu prigovora (exceptio doli), sto znaci da je efikasan samo ako je u interesu duznika.
U postkl.pravu, opadanjem formalnosti stipulacije, razvilo se shvatanje da prigovor nije nuzan ako je
zakljucen in continenti I ad minuendam obligationem.

2.Pacta praetoria
Ovim nazivom se oznacava grupa ustanova koje su prakticno ugovori honorarnog prava.
Constitutum debiti
Jedna strana obeca da ce u odredjenom roku isplatiti - svoj ili tudji dug.
Poverilac kojem je obecanje dato, moze da bira izmedju kondikcije ili penalne tuzbe na osnovu
obecanja( actio de pecunia constituta), koja glasi na 50% visi iznos od duga.
Constitutum debiti proprii-kada ima za predmet sopstveni dug, ima ulogu slicnu novaciji.
Constitutum debiti alieni- ako neko obeca isplatu tudjeg duga, preuzima neku vrstu jemstva.
Recepta
Pod naslovom de receptis edikt obecava zastitu tri, po vidljivim osobinama razlicita sporazuma:
1.Receptum arbitri- sporazum dva lica da im izabrani sudija resi spor.
2.Receptum argentari- bankar preuzima obavezu da po nalogu svog klijenta isplati dug trecem licu.
Zastita: Bankara je mogao da tuzi samo nalogodavac-klijent (actio recepticia), a ne I lice kojem je
trebalo da izvrsi isplatu.
3.Receptum nautarum, cauponum et stabulariorum- brodovlasnici, krcmari I stalari su po ediktu bili
objektivno odgovorni za stete koje nastanu na stvarima koje prime na cuvanje.
Pactum de iureiurando-dogovor stranaka da spor rese zakletvom.
Zastita:
Exceptio iurisiurandi- za drzaoca koji se zakleo, a ipak bude tuzen, odbranice se ovim prigovorm I
dokazivanjem da se zakleo.
Actio de iureiurando- za nedrzaoca koji se zakleo, a nije dobio stvar,tuzice drzaoca pretorskom actio
de iureiurando.

3. Pacta legitima
Najznacajniji su commpromissum, obecanje miraza I obecanje poklona.
1.Compromissum
Compromissum je sporazum dve stranke da vansudski rese spor.
Justinijan, je na osnovu neformalnog sporazuma o arbitrazi, protiv naknadne redovne tuzbe odobrio
prigovor (exceptio pacti), a stranka koja je dobila spor pred arbitrom imala je za izvrsenje (actio in
factum).
2. Pollicitatio dotis
Pollicitatio dotis je neformalno obecanje miraza- kao izvor obligacije utuziv kondikcijom ex lege.
3. Poklon (donatio)

56
Poklon je bio neformalni sporazum na osnovu kojeg jedna stranka, poklonodavac, dobrovoljno I
besplatno povecava imovinu druge stranke, poklonoprimca.
Takav sporazum (Pactum donationis) ne stvara prava I obaveze, vec predstavlja kauzu za razlicite
pravne poslove kojima se izvrsava.
To su mogli da budu:
-dando(poklon davanjem)- derivativni nacin sticanja
-cedendo- ustupanje potrazivanja
-liberando- oprostaj duga
-promitendo- preuzimanje obaveze stipulacijom
Poklon je dvostrani pravni posao, za ciju valjanost je neophodna saglasnost volja,kao kod
obligacionih ugovora, a posebno zelja poklonodavca da na racun svoje imovine uvdeca
poklonoprimcevu (animus donandi).
Cincijev zakon (lex Cincia de donis et muneribus)- zabranio je sve poklone koji su prelazili
odredjenu vrednost, osim izmedju bracnih drugova I bliskih srodnika.
U postkl.pravu je za sve poklone uvdena obavezna javnopravna forma (Insinuatio- registracija u
sluzbenim spisima)

KVAZIKONTRAKTI

57
1. CONDICTIONES SINE CAUSA- ,,Pravno neosnovano bogacenje``
Razlozi uvodjenja:
- apstraktnost nacina sticanja svojine
- ogranicenja reivindikacije
- turpis causa
Uslovi postojanja:
-Poverilac moze da bude samo ono lice koje je izvrsilo davanje (datio), a duznik samo ono lice koje
je davanje primilo.
-Predmet obogacenja: odredjena stvar (certa res), ili odredjena suma novca (certa pecunia).
-,,Davanje`` podrazumeva prenos svojine ili ustanovljenje stvarnog prava: nema neosnovanog
obogacenja ako je nekome preneta samo detencija, pa u nacelu ni drzavina. Ovaj uslov se popularno
izrazava pravilom: ,, Ko moze da vindicira- ne moze da kondicira(I obrnuto)``.
Vrste:
1.Solutio indebiti (isplata nedugovanog)- lice koje je isplatilo nepostojeci dug, ili dug koji postoji
prema nekom drugom, a ne prema onome kome je isplata izvrsena, ima pravo na conductio indebiti
protiv primaoca.
Pored opstih uslova za kondikcije sine causa, bilo je potrebno da postoji obostrana zabluda o dugu.
2.Condictio ob causam datorum-Kod Justinijana: condictio data causa non secuta- odobrava se
licu koje je izvrsilo davanje s obzirom na kauzu koja je trebalo da se ostvari u buducnosti, al je
izostala.
3.Condictio ob causam finitam-Omogucuje da se trazi vracanje onoga sto je dato po osnovu koji je
otpao. Pr. Stranka je izvrsila cinidbu iz ugovora koji je kasnije raskinut ili ponisten.
4.Condictio ob turpem vel iniustam causam-Pripada licu koje je izvrsilo davanje po nemoralnom
ili protivpravnom osnovu.
Pri tome je nuzno da nemoralno bude samo primanje, a ne I davanje.
5.Condictio sine causa- koja je mogla da se koristi u nekoliko raznorodnih situacija, npr. kada
maoletnik da zajam bez odobrenja tutora, kada neko da novac na zajam, a primalac misli da je dobio
poklon (condictio Iuventiana)

2.NEGOTIORUM GESTIO- ,,Poslovodstvo bez naloga``

Poslovodstvo bez naloga postoji kada jedno lice (poslovodja bez naloga, negotiorum gestor), obavi
neku pravnu ili fakticku radnju u korist drugog (gospodara posla, dominus negotii), koji ga na to nije
ovlastio.
-Postojanje gestije, 2.kriterijuma:
a)Objektivno: posao je tudj ako se obavlja na tudjoj stvari.
b)Subjektivno: potrebno je da gestor ima svest o tome da obavlja posao u tudjem interesu.
Osnovna sadrzina je obaveza gestora da posao obavi do kraja I savesno. Ukoliko otklanja
neposrednu pretnju stete na imovini gospodara posla, odgovarao samo za dolus; al, ako bi pri
obavljanju posla svesno postupao na neuobicajen Ili neprimeren nacin, objektivno je odgovarao za
svaku stetu.
Ratihabitio- ako gospodar naknadno odobri obavljanje posla, umesto gestije nastaje mandat.
-Zastita:
Za raspravljanje odnosa izmedju stranaka postojala je civilna actio negotiorum gestorum s formulom
koja je mogla da se priagodi I zahtevu gestora.
Actio negotiorum gestorum directa: sluzila je gospodaru posla za svoje zahteve.
Actio negoriorum gestorum contraria: sluzila je poslovodji.

3. COMMUNIO INCIDENS- ,,slucajna zajednica``

58
Kada dva ili vis lica naslede jednog ostavioca ili bez sporazuma postanu suvlasnici neke stvari,
izmedju njih nastaje odnos slican ortakluku, al posto nije nastao sporazumom pripada
kvazikontraktima I naziva se ,,Slucajna zajednica``.
U Jus.pravu suvlasnici uzajamno duguju ponasanje ,,kao u svojim stvarima`` culpa levis in concreto.

Slucajevi- tuzbe za podelu zajednicke imovine ( susvojine):

1.actio familiae erciscundae- ako je zajednica nastala nasledjivanjem.
2.actio finium regundorum- ako je susvojina posledica brisanja seoske medje
3.actio communi dividundo- primenjivana je u svim ostalim slucajevima zajednice
-Pravnu sadrzinu slucajne zajednice cine tri vrste odnosa:
Susvojina- svaki clan zajednice ima idealni deo (pars quota) svojinskih ovlascenja prema stvari.
Zajednica je izvor 2.vrste obligacija za svakog suvlasnika:
da ucestvuje u podeli zajednicke imovine
da drugim suvlasnicima omoguci ucestvovanje u koristima od zajednicke imovine I da snosi deo
troskova (communicatio lucri et damni)
-Zbog potrebe da se svi odnosi rasprave u istom postupku, DEOBNE TUZBE su se razlikovale od
drugih rimskih sluzbi. Njihove formule sadrze adiudicatio- deo kojim se resava svojinska strana
spora I na osnovu kojeg je sudija ovlascen da ustanovljava prava u korist pojedinih
suvlasnika.Kondemnacija je glasila na: quidquid ob eam rem alterum alteri praestare oportet- svaki
suvlasnik je istovremeno I tuzilac I tuzeni, odnosno svaki od njih je mogao da bude osudjen.One su
zbog istovremenog raspravljanja stvarnopravnih I obligacionih pitanja actiones tam in personam
quam in rem-actiones mixtae.

DELIKTI

59
Delictum, ,,nedozvoljena`` ili protivpravna radnja oznacava ponasanja koja pravni poredak
sankcionise represivnim merama- kaznama (poena).
Opste odlike:
-Nullum crimen, nulla poena sine lege- nema krivicnog dela ni kazne bez zakone, ograniceno je na
javno pravo, ail je u Rimu postovano samo u privatnom pravu.
-Sankcija za delikte je uvek imovinska, koja pripada ostecenom. U rimskom pravu neka radnja je
delikt zato sto je sankcionisana penalnom tuzbom, a obaveza placanja kazne je obligacija ex delicto.
-Deliktna odgovornost je vezana za fizicku licnost delikventa- zato je nenaslediva, I na nju nema
uticaja promena statusa.
-Iz starog prava se do kraja rimske istorije ,,provlacilo`` pravo vlasnika zivotinje koja je nacinila
stetu da se oslobodi obaveze naknade ako zivotinju-,,delikventa`` preda ostecenom (Actio de
pauperie), slicno odgovornosti porodicnog staresine za potcinjena lica.
-Noksalno je odgovoran staresina koji nad delikventom ima vlast u trenutku pokretanja postupka, a
ne onaj koji je tu vlast imao u vreme izvrsenja delikta (nacelo noxa caput sequitur).

-CIVILNI DELIKTI

1.INIURIA-povreda licnog integriteta

Termin iniuria, oznacava povrede licnog integriteta-tela, ugleda, casti ili slobode nekog lica.
Membrum ruptum(teska telesna povreda)- unistenje nekog organa, izbijanje zuba, sankcionisano je
talionom.
Zakonska norma podrazumeva da stranke treba da postignu sporazum o kompoziciji (Si membrum
rupsit ni cum eo pacit, talio esto)
Os fractum (prelom kosti) bila su predvidjena dva iznosa zakonske kompozicije- 100 asa ako je
povredjen slobodan covek, 150 ako je povredjen rob.
Edictum generale de iniuriis- je pretorov opsti edikt o injuriji, kojim je uvedena actio iniuriarum
aestimatoria -,,Tuzba s procenom``: osteceni je u formuli navodio iznos kazne koji smatra
odgovarajucim za povredu koja mu je naneta, a vece sudija je po svojoj oceni osudjivalo delikventa
na kaznu do tog iznosa.
Actio iniuriarum je najvaznija iz grupe actiones vindictam spirantes- su strogo licne, aktivno I
pasivno nenasledive, zastarevaju za 1.godinu, povlace infamiu)
-Sula je u vreme svoje diktature doneo lex Cornelia de iniuriis- kojim su neke povrede licnog
integriteta proglasene javnim deliktima.
-Od Severa osteceni uvek ima mogucnost izbora izmedju krivicnog gonjenja delikventa I actio
iniuriarum.

2.FURTUM-kradja
Pavlova definicija ,,furtum`` je protivpravno delovanje na stvar sa namerom da se stekne korist od
same stvari, njene upotrebe ili drzavine.
Naziv pokazuje da je delikt prvobitno odgovarao danasnjoj kradji.
Ovaj delikt obuhvata:
furtum rei- kradji stvari
furtum usus- neovlascenu upotrebu tudje stvari
furtum possessionis- oduzimanje sopstvene stvari od drzaova ili detentora koji ima pravo na koristi
od nje. Kao I utaja I pronevera.
Predmet delikta su mogle da budu samo pokretne res in commercio- kradja stvari koje pripadaju
drzavi ili kultu je sankcionisana javnim pravom.
Cuius interrest rem salvam esse- pravo na gonjenje ima svako kome je u interesu da stvar bude
sacuvana.

60
Animus furandi- izvrsilac mora da bude svestan protivpravnosti svog dela- nece postojati kradja ako
neko oduzme tudju stvar verujuci da na to ima pravo.
Furtum vrste:
Furtum manifestum- je osnovni oblik ovog delikta. Postoji kada je lopov zatecen u toku izvrsenja
dela sa ukradenom stvari u rukama (in flagranti). Kada je lopov uhvacen nocu ili sa oruzjem, vlasnik
je mogao odmah da ga ubije, pod uslovom da vikom pozove svedoke. Isti tretman je imalo lice u
cijoj kuci pokradeni pronadje svoju stvar formalnom istragom- u prisustvu svedoka, bez odece,
opasan keceljom I sa casom vode u ruci ( mozda I sa ,,cinijom I koncem`` perquisitio lance et licio)-
kao I onaj koji ne dozvoli ovakvu istragu u svojoj kuci.
Furtum conceptum- ako pokradeni nije spreman da ,,tera mak na konac``, I delikt je laksi. Istragu
je mogao da obavi I na neformalan nacin, samo uz prisustvo svedoka. Ako pronadje svoju stvar imao
je pravo da sa actio furti concepti zahteva njenu trostruku vrednost.
Lice kod kojeg je stvar nadjena nije lopov ako je stvar kupio ne znajuci da je ukradena, imao je
protiv prodavca actio furti oblati, na trostruki iznos placene cene.
Furtum nec manifestum- su ostali slucajevi koji su ulazili u pojam kradje. Protiv ucinilaca se
mogla podici actio furti koja je glasila na dvostruku vrednost stvari.
-Posle Ebucijevog zakona pretor je I za furtum manifestum uveo zakonsku kompoziciju: protiv
uhvacenog lopova pokradeni je imao actio furti manifesti, protiv lica kod kojeg je nadjena stvar
formalnom istragom actio furti non exibiti, a protiv onog ko ne dozvoli istragu actio furti prohibiti.-
sve na cetverostruku vrednost stvari.
Tuzbe iz starog prava su ostale neizmenjene, osim sto se actio furti sada naziva actio furti nec
manifesti.
-U Justinijanovom pravu- ukinute su sve tuzbe uslovljene istragom, tako da je ostalo razlikovanje
uhvacenog (fur manifestus) I neuhvacenog lopova (fur nec manifestus), prvi je kaznjavan
cetverostrukom , a drugi dvostrukom vrednoscu stvari.
Sve ove tuzbe su strogo penalne I vlasnik je, zadrzavao pravo da svoju stvar zahteva od drzaoca
vindikacijom. Ako to nije moguce, zato sto je stvar unistena, mogao je da zahteva njenu vrednost
kondikcijom ex causa furtiva.

3. DAMNUM INIURIA DATUM

-Lex Aquilia de damno - Akvilijev zakon je trebalo na jedinstven nacin da uredi ,,protivpravno
nanosenje stete`` (damnum iniuria datum). Zakon donosi nekoliko novosti, koje oznacavaju prekid s
primitivnom pranom tradicijom: 1.opsti pojam stete; 2.pojam stvari kao objekta prava; 3.prvi rimski
naziv za vlasnika (erus); 4.prvi znak klasicnog ropstva.
-Zakon je najpre primenjivan u legisakcionom postupku, a po nekim misljenjima omogucavao je
primenu manus iniectio bez sudjenja.
U klasicnom pravu osteceni je mogao da podigne actio legis Aquiliae.
1.Tuzba je penalna; Osuda uvek glasi na dvostruki iznos (lis infitiando crescit in duplum), ako ima
vise ucinilaca, od svakog se moze naplatiti ceo iznos duga.
2.Steta mora da bude prouzrokovana aktivnim I neposrednim delovanjem ucinioca na stvar
(damnum corpore corpori datum)
3.Aktivno je legitimisan samo vlasnik stvari.
4.Izvorno je odgovornost ucinioca bila zasnovana na objektivnoj protivpravnosti dela (iniuria). Za
odgovornost bila je dovoljna I najmanja nepaznja (in lege Aquilia culpa levissima venit), ukljucujuci
nedovoljno znanje (imperitia) ili slabost (infirmitas).
Nedostatke zakona je u velikoj meri ispravio pretor, odobravajuci actio legis Aquiliae utilis, u
slucajevima kada je steta nastala posrednim prouzrokovanjem, pasivnoscu ucinioca, I u korist nekih
lica koja po zakonu nisu bila aktivno legitimisana.

61
4. RAPINA
U uslovima drustvenih sukoba koji su obelezili krizu republike, stalna pretnja su postale I
razbojnicke grupe.
Lukul je stvorio novu tuzbu: actio bonorum vi raptorum kojom se od ucinilaca mogla zahtevati
cetverostruka vrednost silom oduzetih ili ostecenih stvari. Tuzba je za posledicu imala infamiju, al je
posle godinu dana glasila na jednostruku vrednost.
Novi delikt u osnovi odgovara danasnjem razbojnistvu, ail je imao I elemente prouzrokovanja stete.
Po uzoru na furtum je odredjivana I aktivna legitimacija- pravo na tuzbu imalo je svako lice
zainteresovano da se stvar sacuva.
Po misljenju Justinijana actio bonorum vi raptorum j eu njegovom pravu mesovita (actio mixta)-
glasi na povratak stvari I kaznu u trostrukom iznosu. Sto znaci da posle godinu dana postaje
reipersekutorna.

62
-PRETORSKI DELIKTI

1.METUS-pretnja
Staro pravo nije poznavalo nikakve mogucnosti za zastitu lica koje bi pretnjom bilo primorano da
izvrse neku stetnu pravnu ili fakticku radnju.
Pretor Oktavije je objavio edikt kojim je uveo tuzbu za zastitu od prinude (Actio quod metus causa
ili formula Octaviana).
Metus predstavlja primoravanje nekog lica pretnjom primene sile da preduzme neki po sebe stetan
pravni ili materijalni akt.
Da bi postojao delikt, pretnja je morala da bude PROTIVPRAVNA.
Pretnja mora da bude dovoljno OZBILJNA da izazove opravdan strah.
Actio quod metus causa je bila penalna(in quatrum, glasila je na cetverostruki iznos stete), pasivno
nenaslediva, zastareva za godinu dana. Posle toga je pretor umesto deliktne tuzbe odobravao actio in
factum na jednostruki iznos stete.
Imala je osobine koje nisu svojstvene obligacionim tuzbama:
bila je arbitrarna
mogla se podici protiv svakoga kod koga se zatekne iznudjena stvar (u digestama kvalifikovana kao
actio in rem scripta)
Ako je neko pod uticajem pretnje preuzeo obavezu, eventualnu tuzbu je mogao da odbije
prigovorom (exceptio metus)
Svaki pravni posao zakljucen pod uticajem prinude mogao je da bude ponisten restitucijom in
integrum ob metum.

2.DOLUS- zlonamerno lukavstvo

Predstavlja stvaranje ili odrzavanje zablude kod nekog lica sa namerom da se ostvari neka korist na
stetu njegove imovine.
Actio de dolo je bila slicna actio quod metus causa- I ona je bila arbitrarna, ogranicena na godinu
dana. Mogla se podici samo protiv delikventa, I nije bila in rem scripta.
Imala je neka sustinska obelezja penalnih tuzbi: noksalnost I pasivnu nenasledivost.
Osuda je za posledicu imala infamiju.
Posebno ogranicavajuca osobina actio de dolo bila je njena supsidijarnost- pretor je tuzbu odobravao
samo ako nema drugog nacina za obestecenje prevarenog lica; zato je njenom odobrenju prethodila
pretorova causae cognitio.
-Posle tuzbe pojavio se I prigovor (exceptio doli) kojim se mogla odbiti tuzba za izvrsenje p.posla
zakljucenog pod uticajem prevare, u klasicnom pravu I restitutio in integrum ob dolum za ponistenje
takvog posla.
-Exceptio doli generalis(prigovor prevare), dobija sve siru primenu u poslovima stricti iuris. U
kl.pravu on je mogao da zameni sve druge prigovore zasnovane na bona fides, a tuzeni je njime
mogao da se pozove na sve nesavesne radnje tuzioca ne samo pri zakljucenju, nego I u toku trajanja
pravnog odnosa do litiskontenstacije.

3.FRAUS CREDITORUM
-Alienatio in fraudem creditorum (,,otudjivanje imovine radi obmane poverilaca``) I pretori su davali
poveriocima pravna sredstva za otklanjanje stetnih posledica duznikovih fraudoloznih raspolaganja.
-Interdictum fraudatorium je omogucavao povratak telesnih stvari, koje je duznik otudjio u stecajnu
masu.
Druga sredstva su blia slicna onim kod prevare I prinude- ponistenje otudjenja (restitutio in integrum
ob fraudem) I tuzba, kojom je otudjivanje imovine na stetu poverilaca dobilo karakter samostalnog
pretorskog delikta.
Naziv te tuzbe nije poznat, al u Justinijanovom pravu nazvana je actio Pauliana.
Actio Pauliana- cilj je bio naknada stete, a formula je bila arbitrarna.

63
Saduznici nisu bili kumulativno solidarni, niti je bila dozvoljena noksalna odgovornost.
Njen penalni karakter bio je izrazen zastarevanje zahteva za godinu dana I ogranicenje odgovornosti
naslednika na iznos obogacenja.
1)Radnja izvrsenja delikta je otudjivanje (alienatio) imovine, al I saradnja trecih lica koja sticu od
duznika. Te radnje mogu da budu aktivne (komisivne- poklanjanje ili prodaja stvari, preuzimanje
obaveze,itd..) ili pasivne (omisivne-propustanje roka za podizanje tuzbe protiv ,,podduznika``)
2)Eventus damni-otudjenje treba da nanosi stetu poveriocima.
3)Consilium fraudis-otudjenje treba da bude izvrseno sa namerom da se ostete poverioci, ail je vec u
klasicnom pravu dovoljna svest duznika o insolventnosti, koja se pretpostavljala.
4)tuzba protiv duznika, koji je vec ostao bez imovine, poveriocima malo vredi: prakticno je imalo
smisla samo da tuze, kao saizvrsioce delikta, lica kojim je duznik otudjio imovinu. Edikt je to
dozvoljavao samo ako su ta lica u trenutnku sticanja znala da je duznik insolventan (coscientia
fraudis)

KVAZIDELIKTI

1.Si iudex litem suam fecit

Ako sudija nesavesnim obavljanjem duznosti nanese stetu jednoj od stranaka u postupku, ostecenom
je pretor davao protiv sudie tuzbu koja je bila in bonum et aequum concepta.
U skladu sa tim sudija mu je dugovao naknadu stete.Kvazidelikt je mogao da bude izvrsen
aktivnoscu ili propustanjem.

2.Actio de positis et suspensis

,,Tuzba zbog postavljenih I okacenih stvari`` na raspolaganju svakome ko primeti da se na nekoj
gradjevini nalaze stvari koje mogu da padnu na prolazno mesto I nekoga povrede ili ostete imovinu.
Ako se ne radi samo o opasnosti od pada predmeta, vec neko zaista bude povredjen ili pretrpi stetu,
mogao je da upotrebi actio legis Aquiliae utilis.

3.Actio de deiectis vel effusis

Pretorske tuzbe koje su sankcionisale posledice izbacivanja stvari ili tecnosti iz stanova na prolazna
mesta. Pretor je uveo odgovornost vlasnika zgrade ili zakupca stana iz kojeg je stvar izbacena, bez
obzira na to sto nisu oni prouzrokovali stetnu posledicu.
Ako je ostecena stvar; kazna je njena dvostruka vrednost;
Ako je slobodan covek povredjen, imao je pravo na naplatu kazne prema proceni sudije (actio
iniuriarum).
Ako je nastupila smrt slobodnog coveka, bila je predvidjena actio popularis s kaznom od 50
000sestercija.

4.Actio furti et damni adversus nautas caupones stabularios

Pretorska ,,tuzba zbog kradje I stete protiv brodara, gostionicara I vlasnika stala`` je dogradjivala
poostrenu odgovornost davalaca usluga, koji su odranije odgovarali objktivno za stvari koje su im
poverili putnici.

64
 VI NASLEDNO PRAVO

-ZAOSTAVSTINA (Hereditas)
U rimskom klasicnom pravu, a verovatno I ranije, smatralo se da naslednik (heres) ,,stupa na mesto
pokojnika`` (succedit in locum defuncti).
To je znacilo da naslednik preuzima pravni polozaj umrlog lica, koje rimljani nazivaju defunctus
(pokojnik) ili de cuius (ostavilac).
Predmet nasledjivanja nisu stvari, niti prava na njima, pa cak ni bilo koja pojedinacna prava I
obaveze, vec zaostavstina (hereditas)- skup svih nasledivih prava I obaveza koje je ostavilac imao u
trenutku smrti, bez obzira na to da li je znao za njih ili nije, da li on zeli da bude tako nasledjen ili ne
I bez obzira na to da li je njegova aktiva veca od pasive ili nije.
-UNIVERZALNI SUKCESOR- bilo da ostavilac ima jednog ili vise naslednika, svaki od njih je
U.S.: oni postaju suvlasnici svake stvari iz zaostavstine I sapoverioci, odnosno saduznici u svakoj
nasledjenoj obligaciji, sa onim idealnim delom koji su pozvani da naslede.
-SINGULARNA SUKCESIJA: Ako ostavilac zeli, moze nekom licu da ostavi I tacno odredjenu
,,stvar``, tacnije pravo, ail to je predmet posebnog pravnog akta, nezavisnog od odredjivanja
naslednika-legata ili fideikomisa- I danas se naziva singularna sukcesija.

-BONORUM POSSESSIO
Civilna pravila o prijemu nasledja I rezim zaostavstine do izjasnjenja naslednika nisu odgovarali
uslovma velike drzave. Zbog toga pretor je intervenisao svojom upravnom vlascu I poceo
zainteresovanim licima dekretom da odobrava preuzimanje radnji u vezi sa zaostavstinom. To lice je
imalo na raspolaganju (interdictum quorum bonorum) da bi preuzelo drzavinu stvari iz
zaostavstine I mogucnost da putem fiktivnih tuzbi pokrene postupak ili bude tuzen kao naslednik.
U kl.pravu smatralo se da pretor daje bonorum possessio ,,da bi pomogao, dopunio, ispravio civilno
pravo`` (adiuvandi, supplendi vel corigendi iuris civilis gratia).
Bonorum possessio moze da dobije lice koje nije naslednik iako on postoji. Naslednik u tom slucaju
moze da podigne civilnu tuzbu protiv ,,drzaoca dobra`` (hereditas petitio) I u nacelu dobije spor, al
kada je pretor nameravao da ispravi civilno pravo, davao je drzaocu prigovor koji odbija zahtev
naslednika. Ovakav drzalac imaoje Bonorum possessio cum re- on je naslednik po pretorskom
pravu.
Bonorum possessio sine re- oni koji nemaju pravo na prigovor protiv naslednikovih tuzbi, mogli su
samo da racunaju na usucapio pro herede.
Sa stanovista uloge u naslednom pravu ,,drzavina dobara`` je primenjivana:
bonorum possessio sine tabulis- kada nema testamenta
bonorum possessio secundum tabulas- kada testament postoji, makar I ne bio vazeci po civilnom
pravu.
bonorum possessio contra tabulas- protivno volji ostavioca izrazenoj u vazecem civilnom
testamentu

OSNOVI ZA NASLEDJIVANJE
Pod osnovom za nasledjivanje, podrazumeva se pravna cinjenica cijim dejstvom neko lice postaje
naslednik.
1.Testament- je bio osnovna pravna cinjenica na kojoj jedno lice moze da zasnuje svoja nasledna
prava.
2.Odredbe zakona o ,,intestatskom nasledjivanju``-primenjuje se ako nema testamenta, ili imenovani
naslednici ne prihvate nasledje.
3.Nuzno nasledno pravo- u nekim situacijama odredjenom krugu bliskih srodnika testatora
dopustano je da ucestvuju u raspodeli zaostavstine nezavisno od postojeceg valjanog testamenta,
tako sto ce on biti primenjen samo delimicno. Time se narusavalo rimsko nacelo da se ne mogu
kombinovati dva osnova pri nasledjivanju istog ostavioca.

65
4.Usucapio pro herede(odrzaj svojstva naslednika) je bio jedan od osnova nasledjivanja u starom
pravu.

-OSOBENOST RIMSKOG NASLEDNOG PRAVA:

1. Sloboda testamentarnog raspolaganja- u starom pravu nema odredbi koje bi ostavioca obavezivale
da bar deo imovine ostavi ukucanima.
2. Sloboda raspolaganja nasledjem- nasuprot mogucnosti da imenuje naslednika po svojoj volji,
testator ne moze da ogranici njegovu slobodu da raspolaze, inter vivos ili mortis causa, nasledjenom
imovinom.
3. Ravnopravnost polova- u starom pravu nije bilo nikakve razlike izmedju muskih I zenskih
srodnika u pogledu naslednih prava, a one ne postoje ni u pretorovom ediktu.
4. Ravnopravnost srodnika istog stepena- rimsko pravo ne poznaje pravila ,,majorata``,
,,primogeniture`` koja daju prednost u intestatskom nasledjivanju jednom od srodnika podjednako
bliskih ostaviocu.
5. Neogranicena odgovornost naslednika
6. Niko ne moze da bude nasledjen delom po testamentu a delom po zakonu ( Nemo partim testatus
partim intestaus decedere potest)
7. Lice koje stekne svojstvo naslednika ne moze kasnije da ga izgubi ili da ga se odrekne( nacelo
,,jednom naslednik-uvek naslednik`` ,,semel heres-semper heres)

TESTAMENT

Testament je u klasicnom pravu poslednja, licna izjava volje jednog lica, data u propisanoj formi,
koja sadrzi imenovanje naslednika.
Imenovanje naslednika (institutio heredis) je element bez kojeg testament ne postoji, iako je njegova
forma potpuna, ono je ,,glava I temelj testamenta`` (caput et fundamentum testamenti)
Naslednik se morao imenovati upotrebom reci heres I esse.
Izjave ostavilaca su u praksi mogle da budu vrlo razlicite, zavisno od nacina na koji su nameravali da
raspodele zaostavstinu.
U kl.pravu nastalo je pravilo da, kad god je moguce, testament treba odrzati na snazi (Favor
testamenti). Time su postale valjane I nesto drukcije izjave.
Za naslednika je moglo da bude imenovano samo odredjeno lice (certa persona).
Da bi se izbegla primena intestatskog nasledjivanja ako imenovani naslednik odbije da prihvati
nasledje, testatori su im cesto odredjivali jednog ili vise zamenika (supstituta).
Npr. ,,Neka Dusan bude naslednik I neka prihvati nasledje u roku od 100. dana; ako ne prihvati neka
bude iskljucen iz nasledjivanja, a neka naslednik bude Lazar``. Pored vulgarne supstitucije, postojala
je I pupilarna: testator je njom odredjivao lice koje ce naslediti maloletnog naslednika ako on umre
pre nego sto stekne sposobnost da sacini testament.

FORME TESTAMENTA:

1.Testamentum calatis comitiis - ,,Sazvana skupstina`` je naziv za jedina dva redovna zasedanja
kurijatske skupstine, 24.marta I 24.maja svake godine. Skupstinu je sazivao pontifex maximus, koji
je omogucavao gradjanima da usvoje lica sui iuris (adrogatio) ili da objave svoj testament.
Plebejci u pocetku nisu imali pristup kurijatskoj skupstini, a zene nikada nisu ni dobile ius suffragi,
tako da je ovakav testament mogla da sastavi samo manjina gradjana.

2.Vojnicki testament- U starom pravu vojnici su mogli da objave testament ,,u pripremi za bitku``
(in procinctu).

66
3.Mancipatio familiae- Pred 5. svedoka I libripensom, paterfamilijas je prenosio svoju imovinu na
nekog prijatelja (familiae emptor), koji se posebnom formulom obavezivao da ce je posle smrti
prenosioca na isti nacin predati onome koga je prenosilac odredio. Ne treba zanemariti ni mogucnost
zloupotreba od strane ,,prijatelja`` koji posreduju izmedju ostavioca I naslednika. Postoje misljenja
da je ovaj postupak posebna vrsta fiducije cum amico.

4.Testamentum per aes et libram- mancipaciji familie dodata je izjava ostavioca o imenovanju
naslednika (nuncupatio). Libripens I familae emptor su prisutni samo zbog forme, kao neka vrsta
dodatnih I aktivnijih svedoka.
Svedoci, libripens I ,,kupac porodicne imovine`` su na spoljasnjim stranama tablica potvrdjivali
pecatima izjavu testatora.
Pisani testament per aes et libram je ,,poslednja rec`` civilnog prava na terenu formi testamenta.

5.Pretorski testament- ( 7.svedoka, bonorum possessio sine re-ako bi drzaoca tuzio intestatski
naslednik ili lice imenovano u ranijem civilnom testamentu on bi izgubio spor.Antonin pije je
drzaocu odobrio protiv naslednicke tuzbe (exceptio doli), I time je drzavina po pretorskom
testamentu od sredine II veka bila (cum re).

6. Postklasicne forme. Postoje dve privatne I dve javne.

Privatni testamenti su bili:
-Nunkupacioni (usmeni testament pred 7 svedoka)
-Tripartitni (pisani testament overen potpisima 7 svedoka, nazvan je po tome sto je uredjen
pravilima 3.pravna sistema: civilnog, pretorskog I carskog).
Jedno vreme priznavan je I svojerucno napisan I potpisan bez svedoka (Olografski)
Javne forme bile su:
testamentum apud acta conditum (izdiktiran u sluzbene spise)
testamentum principi oblatum (deponovan na cuvanje u carsku kancelariju)

INTESTATSKO NASLEDJIVANJE

1.CIVILNO PRAVO
Svoj naslednik (suus heres) je slobodno lice pod neposrednom vlascu paterfamilijasa, dakle sinovi,
kceri I zena pod manusom. Pravnici su smatrali da svi oni imaju pravo na nasledjivanje, al ne pod
istim uslovima. Rimljani su ovakvo nasledjivanje nazivali successio per stirpes, a danas je to ,,nacelo
predstavljanja`` (reprezentacije)
Agnatus proximus- je najblizi agnatski srodnik koji nije suus, dakle brat ili sestra pod uslovom da
nisu emancipovani, dati u adopciju ili u manus-brak. Agnati ne nasledjuju per stirpes, nego per
capita- ako ih je vise u isto stepenu srodstva sa ostaviocem, dele zaostavstinu na jednake delove I
iskljucuju sve ostale.
Gentiles- nasledno pravo gentila, u slucaju da nema agnata, trag je nakadasnje kolektivne svojine.

2.PRETORSKO PRAVO
Liberi- ,,deca``- koja nisu pod ostaviocevom vlascu su morala da unesu u zaostavstinu sopstvenu
imovinu (collatio bonorum). Oni pored toga nisu naslednici po civilnom, vec samo po pretorskom
pravu.
Legitimi- ,,zakonski naslednici`` bila su sva lica koja imaju pravo da naslede po ius civile, ukoliko
vec nisu u kategoriji sui: pored agnata, bar teorijski I gentili, a I patroni oslobodjenika.
U tom svojstvu I otac nasledjuje emancipovanog sina, zbog posledica forme emancipacije (Parens
manumissor). Od zenskih agnata na osnovu pravila lex Voconia, u ovom naslednom redu nasledjuju
samo sestre.
Cognatio-krvni srodnici do sestog, izuzetno do sedmog stepena srodstva.

67
Vir et uxor- bracni drug iz braka koji postoji u trenutku smrti ostavioca. Radi se o uzajamnom
nasledjivanju muza I zene iz braka bez manusa.

Pretorov sistem nije davao dobro resenje za uzajamna nasledna prava majke I njene dece.
SC Tertullianum iz doba Hadrijana, stavlja zenu pod odredjenim uslovima u drugi nasledni red.
SC Orfitianum resava obrnutu situaciju tako sto deca majku nasledjuju u prvom naslednom redu, al
bez prava predstavljanja.

3.Justinijanovo pravo
Sva lica koja su imala pravo da nasledjuju rasporedjena su u cetiri reda:
a)Descedentes (potomci)- su potpuno izjednaceni, bez obzira na to da li su pod vlascu ostavioca ili
nisu.
b)Ascedentes (preci) su pored roditelja I daljih predaka, braca I sestre od istog oca I majke, I
njihova deca, al ne I dalji potomci.
c)Consanguinei I uterini- polubraca I polusestre-I njihova deca, po istim pravilima kao I naslednici
iz prethodnog reda.
d)Cognati- krvni srodnici: nejasno je da li nasledjuju uz isto ogranicenje koje je za njih predvidjao
pretorov edikt ili, kao ranije agnati, bez ogranicenja.

NUZNO NASLEDNO PRAVO:

Da bi testament proizveo zeljena dejstva po ius civile, testator koji ima sui heredes (potomke pod
svojom vlascu ili zenu in manu) nije smeo da ih ,,zanemari`` (ili zaobidje-praeteritio): morao je da
ih imenuje za naslednike ili da ih izricito iskljuci iz nasledjivanja (exheredatio).
Ako je testament nistav zbog zaobilazenja sina pod vlascu, pretor je svoj deci davao (bonorum
possessio ab intestato). Ako su zaobidjeni unuci, emancipovani sinovi ili kceri, pretor im je davao
(bonorum possessio contra tabulas) u vrednosti njihovog intestatskog dela, smatrajuci pri tome
neposojecim imenovane naslednike koi nisu liberi I decu koja su ispravno iskljucena iz
nasledjivanja.
Querela inofficiosi testamenti:
Pravo na postupak imali su potomci, preci, braca I sestre ostavioca, ukoliko nisu po bilo kom osnovu
od njega dobili bar cetvrtinu intestatskog dela. Postupak su pokretali protiv imenovanih naslednika
(scripti heredes) I u slucaju da sud oceni iskljucenje kao neopravdano, dobijali su svoj intestatski deo
u celini, a ne cetvrtinu.
Naziv postupka verovatno dolazi otuda sto se razlogom za ogranicenje slobode rapolaganja smatralo
testatorovo ogresenje o moral (Officium pietatis).

STICANJE NASLEDJA
Trenutak u kojem lice pozvano da nasledi dobija mogucnost da postane naslednik, kada se
nasledje ,,prenosi`` na njega naziva se delacija (delatio).
Sui heredes I robovi imenovani za naslednike uz oslobodjenje testamentom postajali su naslednici
samom delacijom I zato su nazivani ,,nuzni naslednici`` (necessarii heredes). Ostali testamentarni ili
intestatski naslednici ma kako bliski ostaviocu, bili su ,,strani`` I ,,dobrovoljni`` naslednici ( extranei,
odnosno voluntari heredes)
U periodu izmedju smrti ostavioca I prihvatanja nasledja od strane pozvanog lica, zaostavstina je
nazivana ,,lezecom`` ( Hereditas iacens)
Akt kojim su ,,dobrovoljni naslendici`` prihvatali nasledje nazivao se Aditio heredatis.
Prihvatanje nasledja moglo je da se izvrsi na dva nacina:
cretio- svecanom formalnom izjavom
gestio pro herede- ,,naslednickim ponasanjem``
Civilno pravo nije poznavalo rokove za prihvatanje nasledja, sto je stvaralo znatne teskoce. Zato je u
testamentima postojala klauzula o obavezi imenovanog naslednika da se krecijom izjasni u roku od

68
100 dana delacije, ako to ne ucini-iskljucen je iz nasledstva. Ta mogucnost nije postojala u
intestatskom nasledjivanju.
Honorarno pravo je poveriocima ostavioca, koji su bili najvise pogodjeni odugovlacenjem
naslednika, omogucilo da od ovog pred pretorom traze izjasnjenje u odredjenom roku ( ,, vreme za
razmisljanje``- spatium deliberandi).
Ako je istovremeno vise naslednika pozvano na nasledje, neki od njih to odbiju, njihovi naslendi
delo srazmerno prirastaju delovima onih koji su prihvatili nasledje Ius adcrescendi.

POLOZAJ NASLEDNIKA:
Beneficium abstinendi (,,privilegija uzdrzavanja``) ako suus heres izjavi da ce se ,,uzdrzati`` od
nasledja, pretor je zaostavstinu predavao poveriocima radi naplate, al su imovina naslednika I on bili
postedjeni tuzbi I izvrsenja.
Beneficium separationis (,,privilegija razdvajanja``) poverioci su od pretora mogli da traze pravo
iskljucive naplate iz nasledja I tako sprece konkurenciju naslednikovih poverilaca.
Beneficium inventarii (,,privilegija popisa``) ako 30 dana posle delacije zapocnu I u narednih 60
dana zavrse popis zaostavstine, odgovarali su za dugove ostavioca samo nasledjenom imovinom.

ZASTITA NASLENIKA:
Najvaznija civilna naslednicka tuzba, vindicatio hereditatis ili hereditatis petitio.
SC Iuventianum na predlog Celza, kojim je uvedena neobicna hereditatis peticija u korist drzavne
blagajne, za preuzimanje zaostavstine bez naslednika ( bona caduca et vacantia).
-,,Drzalac dobra`` cum re ili sine re, bio naslediv ili ne, imao je za preuzimanje drzavine stvari iz
zaostavstine (adipiscendae possessionis causa) na raspolaganju interdikt quorum bonorum.
Protiv civilnog naslednika je imao exceptio doli ako je bonorum possessor cum re: inace je razume
se gubio petitorni spor. U postklasicnom opravu dobio je I hereditatis petitio possessoria.

LEGATI I FIDEIKOMISI

1.Legati
U pocetku je legat svaka naredba u testamentu, a kako su s`vremenom stvoreni posebni nazivi za
druga raspolaganja, termin je ogranicen na raspolaganja pojedinacnim pravima po normama ius
civile.
Legat mora da bude ostavljen u propisanoj formi, u valjanom testamentu, posle imenovanja
naslednika. U klasicnom pravu je bilo dopusteno da se za legate koriste I kodicili (codicilli)- posebni
dokumenti koji su pravno priznati od Avgusta- pod uslovom da su potvrdjeni u testamentu
(testamento confirmati)
-Pravna dejstva:
Do prvog veka principata testator je legat mogao da naredi na 4 nacina, a pravnici su na osnovu toga
govorili o 4 vrste legata.
1.Legatum per vindicationem- postoji kada testator upotrebi reci do, lego, habeto. (dajem, legiram,
neka ima). Legatar ce steci svojinu kad testament pocne da proizvodi dejstva, dakle ipso iure,
ukoliko je testator bio vlasnik kada je sastavljao testament I u trenutku smrti.
2.Legatum per damnationem- je morao da sadrzi reci damnas esto (,, neka bude obavezan``)
Njime nastaje obligacija u kojoj je legatar poverilac, a naslednik duznik: u navedenom primeru
obaveza je prenosenje svojine na legatara. Legatar je izvrsenje mogao da zahteva strogom actio ex
testamento.
3.Legatum sinendi modo-razlikovao se od damnacionog po tome sto je za naslednika stvarao
pasivnu obavezu.
4.Legat per praeceptionem- u kl.doba je bio sporan, sudeci po nazivu verovatno je nastao da bi sse
nasledniku ostavila certa res.

69
SC Neronianum- ovom senatskom odlukom stvoreno je pravilo da svaki legat, ako ne moze da
prozivede dejstva koja je testator imao u vidu, treba smatrati onom vrstom legata koja moze da
postigne cilj.
Lex Falcidia (Falcidijev plebiscit)njime je uvedeno nacelo da posle izvrsenja legata nasledniku u
svakom slucaju mora da ostane njegovog naslednog dela.

2. Fideikomisi
U pocetku je fideikomis sluzio, izbegavanju ,,Falcidijeve cetvrtine``, al je SC Pegasianum prosirio
ovo ogranicenje I na njih.
Falcidijeva cetvrtina se odnosi I na fideikomise.
Fideikomisar moze biti I peregrin.
Fideikomisom se moze opteretiti I intestatski naslednik, legatar ili drugi fideikomisar.
Fideikomis opstaje I ako je testament nistav.
-Univerzalni fideikomis:
Ovakav fidikomis je priznat kao oblik univerzalne sukcesije vec u prvom veku (SC Trebellianum)
Al su ,,naslednici`` cesto bili neraspolozeni da prime nasledje od kojeg nemaju koristi, pa je (SC
Pegasianum), pored ostalih razloga I zbog toga priznao nasledniku Quarta Falcidia.
Petitio hereditatis fideicommissaria- pretor je davao fideikomisaru utilis causa naslednicku tuzbu
(phf), a kako njemu tako I protiv njega- sve tuzbe iz pojedninacnih pravnih odnosa utilis causa.
U postkl.pravu nastaje porodicni fideikomis (fideicommissium familiae relictum), kojim je
porodicna imovina prakticno postala neotudjiva.

-POKLON ZA SLUCAJ SMRTI

Ova vrsta poklona donatio mortis causa je ugovor medju zivima, kao I svaki drugi poklon, al je
povezan s naslednim pravom osobinom da prozivodi dejstva ,,za slucaj smrti``- uslov za
punovaznost ugovora je da poklonoprimac nadzivi poklonodavca.

70