Jovan Deli

O Disu

Ono to je tano jeste da Disova poezija nije imala sree sa dvojicom vodeih kritiara
moderne: Jovanom Skerliem i Bogdanom Popoviem. Bogdan Popovi je objavljivao ovog
ukletog pesnika u Srpskom knjievnom glasniku, ali ga je zaobiao u svojoj antologiji.
Daleko veu naklonost prema Disu imali su mlai pesnici, a naroito pripadnici avangardnog
pokreta. Posle drugog svetskog rata, kritika je takoe uz Disa: Velibor Gligori, Zoran
Gavrilovi, Borislav Mihailovi-Mihiz... Ovaj promenjeni status u kritici i poeziji dvadesetoga
veka sugerie da je re o pesniku promene; da je on menjao senzibilitet italaca i kritiara.
Moe se, ipak, rei da je sa knjievno-istorijskog stanovita Skerlieva kritika bila
loginija nego to na prvi pogled izgleda. Skerli nije bio u prilici ni da sluti, a kamoli da prati
promene u srpskoj poeziji xx veka. Nikad nije kritika bila tako mona kao u vreme njega i B.
Popovia. Ona se bitno menja posle prvog svetskog rata, te emo pratiti Disa kao nosioca
promene senzibiliteta.

Ono to se od Skerlievog vremena ponavlja u kritici jeste pesnikovo loe oseanje za

jezik i grube pogreke u tom smislu. Ve prvi stih proloke pesme moe biti shvaen kao
nesporazum:

To je onaj ivot gde sam pao i ja, ...

Pokazne zamenice imaju dragocenu sposobnost da ukazuju i na stepen udaljenosti

pokazanog predmeta od subjekta koji ga pokazuje. Zamenicom ovaj, a, o pokazuje se predmet
od koga smo najmanje distancirani; zamenicom taj, a, o ve neto udaljeniji; a onaj, a, o
najudaljeniji predmet. Dis, dakle, u navedenom stihu koristi dve pokazne zamenice koje se
odnose na drugi i trei stepen oznaavanja udaljenosti predmeta. Ali, kako kae Miodrag
Pavlovi, svaki pokuaj ujednaavanja bio bi znak unitavanja jednog lepog stiha. Pavlovi
osea da je zamenica to dobila jedan optiji smisao, dok u zamenici onaj pronalazi tri
znaenjske nijanse. Prva se vezuje za pesnikovo trenutno stanovite: da pesnik apstrahujui
ivot stoji na tlu tih prvobitnih daljina i da se sa njih sea, odnosno anticipira taj pad koji je
ve s jedne take prolost, ali sa druge ostaje veita budunost. I drugu nijansu Pavlovi
zasniva na tekstu pesme, odnosno na apstraktnoj suzi to nesvesno sija uz pominjanje
kolevke, i uz promenu glagolskih vremena ine da dogaaj roenja gotovo fizioloki konkretan
postaje sredite ove imaginarne situacije, te da smisao zamenice onaj biva: sada je to onaj isti
ivot u kome sam se nekad pojavio nem, nesvestan, u plau i koji jo uvek traje.
Treu znaenjsku nijansu Pavlovi osea ne toliko u motivima i njihovoj obradi koliko u
muzici i intonaciji cele pesme, odnosno u cezuri pojaanom zarezom u prvom stihu:

To je onaj ivot II gde sam pao i ja...

To je onaj ivot o kom sam toliko slutio pre no to sam se rodio; o kome sam toliko
mislio pre pada. Nesumnjivo je da je izmeu lirskog subjekta i ivota drugostepena, odnosno
treestepena distanca ime se potvruje izvorno znaenje glagola egzistirati kao biti izvan.
Time je ivljenje doivljeno kao trauma, i trauma roenja je izrazito naglaena. Nije li po tome
Dis blizak Rastku Petroviu? Roenje kao trajna rana kod Disa je nedvosmisleno. Potvrdu
moemo uzeti i iz pesme Voleo sam vie neu.

1
 Pomeranjem zamenikog odnosa, Dis je postigao pun izraajni mlaz i kroz njega
trenutnu izjednaenost misli mesa i jezika. Ono to je moglo biti protivno gramatici i logici
postaje temelj lirske kosmogonije.
Nabrajanje je est Disov stilski postupak. Veoma je esto da sve to se nabraja prilazi
lirskom subjektu i pohodi ga. On je zapravo gramatiki objekat to dovoljno ukazuje na ne
samo njegovo pasivno, ve i na njegovo trpno stanje. Nema kod Disa pokreta ka svetu, uvek je
to pokret od sveta. Nirvana je pritisnula svu selenu, a njen pogled kao kamen pada na
lirskog subjekta. Doista, ko je imao ovakvu imaginaciju morao je trpeti estoke pritiske svoga
ukletog dara. Nisu li se onda ti Disovi noni dolaznici pretvorili u viziju, u otkrovenje; i nije li
onda Dis nagovestio dolazak pesnika koji e na otkrovenju graditi svoju poetiku: Rastka
Petrovia i nadrealiste? Kako je to mogao videti i prihvatiti Skerli? Lako je nama gledati
unazad. Tumaei oznaavanje smera Disovih tipinih glagola (ka lirskom subjektu), mi lako
moemo doi do zakljuka o prirodi Disove imaginacije; o stanju trpljenja lirskog subjekta.
Odavde je mogue razumeti i njegova manje diskretna jezika pomeranja. Neke neprelazne
glagole Dis prevodi u prelazne:

to to me trune, to mi snagu sui...

Ovaj iskorak protiv jezika sasvim je u duhu Disove poezije i vienja odnosa sveta i
pesnika: lirski subjekat je onaj koji trpi radnju i koji postaje gramatiki objekat (ja ne trunem,
ve mene neto trune, isto kao to mene neto boli).

To rei danas, ja ne umem vie,

to to me boli i bolove gui,
to to mi pogled kao oblak brie,
to to me trune, to mi snagu sui,
to zato san moj na mene mirie...

Sva tri objekta u tri sredinja stiha jesu lina zamenica u prvom licu jednine: dva puta je to
direktni objekat, jednom je to nepravi. Gramatiki subjekt je tajanstven, oznaen pokaznom
zamenicom srednjeg roda (to) koja je postala anafora ponavljajui se svih pet puta na poetku
svakoga stiha. Tako je jezika greka postala sintakto- stilen u ovoj strofi izrazito reit i
funkcionalan. Ovaj sluaj nije usamljen, ve se moe esto sresti u Disovoj poeziji tako da za
njega ne moemo rei da je sluajan. U pesmi Slutnja:

Tamne slike blede kao snovi,

ute propast ko bi znao iju...

Ovde je glagol utati, koji je neprelazan, dobio objekatsku dopunu ime je uinjen
sugestivnijim i usklaenim s naslovom. Tamne slike dobijaju zvuk, odnosno um i slute.
Sauvana je Disova tajanstvenost i zagonetnost, ali je znaenje stihova nedvosmisleno
pesimistiki usmereno. Pri tom je pesnika slika ozvuena i konkretizovana upravo izborom
glagola. Dis ima i drugih vrsta jezikih greaka; jedan njihov tip bismo mogli nazvati
pleonastikim: tako u zavrnom stihu treeg katrena Stare pesme nalazimo neobinu
konstrukciju:

Nemam snage da se borim sa vremenom

da odbranim, da sauvam, ne dam svoje,
nego gledam ega imam, ta je bilo:

2
i sve vie nita vie nije moje.

Ako ve vie nita nije moje, kako onda moe biti sve vie. Ovaj stih bi se mogao
upropastiti jednim ovakvim, verovatno tanim, prevodom: sve vie oseam (vidim, znam) da
nita vie nije moje. To oseanje provueno je kroz celu zbirku Utopljene due, ono je ne
samo nagoveteno, nego i naglaeno u prolokoj pesmi: od roenja bee zvezde iz mojih oiju.
Gubljenje je permanentan proces imanentan ivotu; iz dana u dan, iz trena u tren, poveavaju
se gubici i sa njima oseanje da vie nita nije moje. Jezika greka je i ovoga puta stilski
funkcionalna. U pesmi Sa zaklopljenim oima nalazimo stih:

Svud mrtvo more, svud nigde niega...

Ovo svud u drugom lanku je suvino uz negaciju i protivi se prirodi srpskog jezika, a dobilo
je intonacijski povlaeno mesto odmah posle cezure. Ono ima funkciju isticanja pustoi
mrtvog mora. Ipak, najneobiniji su stihovi Idile:

a zbog greha to uini reka ista,

sunce sija kao i pre toplo, blago;
povetarac lako gazi preko lista;
ovce pasu i voda se tako blista.

Prvo pada u oi neobina sintaksa, odnosno jezika greka. Pesnik je uspostavio vezu
izmeu prvog stiha i ostalih stihova ove strofe, iako je ta veza nelogina. Uprkos grehu, slika
prirode ostaje idilina kao i pre, emu je, barem na prvi pogled, teko uoiti smisao, odnosno
logiku vezu. Unaslovu stoji re idila to upuuje na odreenu lirsku vrstu. Oekuje se
idilian pejza, ugodna slika prirode i u njoj uspostavljen srean sklad izmeu oveka i
prirode. Prva dva katrena i uspostavljaju takvu sliku. Neobino je to je Dis s idilom povezao
trolani dvanaesterac poznat u narodnoj poeziji i kod Njegoa kao stih tubalice. U smeru
nagovetaja sopstvenog pomeranja u anru svojim sintaksikim sklopom zrai trei stih druge
strofe istiui u prvi plan opasnost od dubokog vira. Te nagovetaje kao da smiruju naredni
stihovi sledee strofe , tek poslednje dve rei tree strofe remete apsolutni mir (voda pljusnu).
Reklo bi se da i stihovi etvrte strofe grade apsolutni mir, ali je s poslednjim stihom
nedvosmisleno jasno da je idilini mir oveka i prirode razoren. Idilian mir se preobraava u
nesklad izmeu prirode i oveka. Ta suprotnost se u petoj strofi podie na nivo metafizikog
principa, pa i beznaa u odnosu neba i oveka. Dogaaj sa ovekom i prirodom nije nikakav
incident, ve vena pria od iskoni: nebo ne samo to ne pomae oveku, ve ne zna pomo ni
dati. Progovorio je, zacelo, moderni senzibilitet. Iz moderne idile bije metafizika praznina i
beznae xx stolea. Poslednja strofa kao da ponovo hoe da uspostavi ravnoteu. Uvoenjem
uzronog odnosa izmeu greha to ga je reka poinila i idiline slike prirode, Dis koji inae
voli ponavljanja i figuru kruga, zavrava pesmu varijacijama slike iz prve strofe s tim to je
sada otvorena nova mogunost tumaenja odnosa izmeu oveka i prirode: greh prirode
prema oveku u uzronoj je vezi sa prividom idiline slike. Moglo bi se pomisliti da mladi i
nedoueni Dis nije imao dovoljno jasne predstave o idili i njenoj tradiciji, ali on ima jo jednu
pesmu s reju idila u njenom naslovu.To je Jutarnja idila posveena pesnikovom
upokojenom bratu Mihailu.

3
 Nedvosmisleno je da Dis razume idilu kao sliku, i to kao sliku sree, odnosno: srenog
jutra jednog. Nee biti da on nije znao ta je idila, ve e pre biti da je svako njegovo
pomeranje anra hotimino. Kako je predstava srenog jutra jednog potpuno oprena od
one to bi je italac s nekom pouzdanijom predstavom o idili mogao imati, Disovo pomeranje
je potpuno radikalno preokretanje. Kao idilina slika nudi se apokaliptina vizija. Lirski
subjekat kroz prozor osea da je bilo u prirodi nekog okraja. Grozno i strano nisu prvi
atributi neke idiline slike, ali strahote kosmikih razmera dolaze sa petom strofom:

Neba nigde nema, moda je propalo

elementi strasti negde se jo bore,
moda je i sunce ropstva nam dopalo?
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Dovedeno je u pitanje i samo nebo sa suncem i osvitom zore. Iz strofe u strofu reaju se slike u
kojima se reaju slike smrti i nestajanja:

Minu sve to bee, htede biti ikad

tama se uvue u ideju snova:
raskonije smrti nisam gled'o nikad,
imao sam i ja veselih asova.

Spoj u poslednja dva stiha daje ironiju, pa kao da ironija titra i nad samim naslovom pesme.
Idila je tako postala pesma o najraskonijoj kosmikoj smrti. Srea srenog jutra jednog moe
biti samo u izuzetnom doivljaju raskoi smrti; u u privilegiji da se doivi uas vizije
najraskomnije smrti. Idila je pretvorena u svoju suprotnost. Isti postupak Dis je koristio i u
nekim drugim lirskim anrovima. Takav je sluaj u pesmi Himna koju je potpuno obrnuo i
od nje nainio antihimnu to e kasnije obilno koristiti Milo Crnjanski.

Ovo pomeranje nije nipoto sluajno, ve je re o pesniku promene senzibiliteta. Sada

mnogo jasnije deluje i ono Disovo poznato pomeranje znaenja rei nirvana. Pesnik, kao i u
ostalim primerima, preokree znaenje te rei. Lirski sie se odvija nou, a no je doba
javljanja vizija u Disovoj poeziji. Sve to je ikada imalo senku, to je ikada ivelo, pohodi ga
prekrivajui smru celu vaseljenju. Nirvana je posledica smrti, njenog apsolutnog trijumfa.
Ona ne oslobaa, nego pritiskuje:

svu selenu pritisnu nirvana.

Nirvana nije nikakvo ispunjenje, nego smrt i praznina. Pritisak naglaen u estoj strofi u
osmoj se konkretizuje poreenjem s kamenom, i to kamenom koji pada na sve:

I taj pogled ko kam da je neki

padao je na mene i snove,
na budunost, na prostor daleki,
na ideje i sve misli nove...

4
Tako je nirvana u Disovoj pesmi dobila drugaije znaenje od izvornog. Mir koji donosi
nirvana jeste mir sveopte smrti. Nirvana je uz to neto to pritiskuje celu selenu. Ovaj
subjektivni kosmizam znaajno je svojstvo Disove poezije i to od njegove proloke pesme
Tamnica. Trauma roenja ima kosmike razmere; roenje je pad u selensku tamnicu; pad
koji se tie i zemlje, i zvezda, i neba, i svoda, i noi, i trava... Rasko smrti je opsesivna Disova
tema i on je varira u celoj lzbirci Utopljene due
U pesmi Utopljeni dani, svi dani stari nemaju vie ivota za lirskog subjekta, a opet
pod ivotom kao pod pokrovom sve trune. Minuli ivot i razasuti dani pripadaju svetu
utopljenih dua.
Subjektivizacija vremena i relativizacija odnosa prolost-budunost javlja se zahvaljujui Disu
u naoj lirici u vreme kada u svetskoj knjievnosti postaju opsesija moderne proze. Dis je u
tom pogledu bio pretea i pesnik promene. Na veoma upeatljiv nain predstavio je moderno
oseanje straha savremenog oveka

Dis je raznovrsniji i na planu stiha nego to se to obino misli, a pokazuje sklonost i

prema inovaciji naroito tamo gde bi se reklo da se naslanja na tradiciju. Najvei broj ih je
ispevao u aleksandrincu, ali je i dobar deo u formi jampskog jedanaesterca. Po tome je Dis na
liniji moderne, ali on potee i za stihovima iz narodne lirike. Tako je pet pesama ispevano u
epskom desetercu, ali on koristi i lirski deseterac. U jednom broju pesama koristi se i
simetrinim osmercem iz narodne poezije koji kombinuje i u lankovitom esnaestercu u
kojima podraava jednoliki intonacioni tok kukanja koji se ostvaruje karakteristinim
nabrajanjem za koji se opet vezuje esto korienje anafore koja neretko istovremeno ini i
polisindet. To je jo jasnije u trolanim dvanaestercima gde se gotovo podraava stih
tubalice. Sklonost ka trolanom tubalikom stihu Dis je ispoljio ve u prvoj objavljenoj
pesmi, Idila i svoj lankoviti stih je kasnije razvijao spajajui ga s neobinom i
neoekivanom tematikom. Moda je vrhunac te inovacije Disov trolani trinaesterac(4+4+5).
U tom stihu ostvarena je antologijska pesma Moda spava. Dis je u njemu opevao motiv
mrtve drage, pa je metrika aluzivnost stiha na stih tubalice nala svoju tematsko-motivsku
potporu:

Moda spava/ sa oima/ izvan svakog zla,

i s njom spava/ neviena/ njena lepota;
moda ivi/ i doi e/ posle ovog sna,
moda spava/ sa oima/ izvan svakog zla.

Ritmiko-metriki izazovi tradicije bili su za Disa, oigledno, plodotvorni, pa je oslonac na

tradiciju po pravilu znaio i izvesno pomeranje i na planu stiha to se naroito vidi u odnosu
prema lirskoj vrsti, tematskoj usmerenosti, kao i u metrikoj aluzivnosti stiha.
Dis je ubedljivo najvie pesama ispevao u katrenima, ali se ogledao i u duim strofama,
posebno u onima to su meunarodni stalni oblici: tercinama, kvintama, sekstinama i u
sonetima.