KANTOV FILOZOFSKI SISTEM

Filozofski sistem Imanuela Kanta nesumnjivo predstavlja jedan od

najznaajnijih filozofskih sistema u celokupnoj svetskoj istoriji filozofije.
Mnogi Kantov znaaj u filozofiji uporeuju sa znaajem Kopernikovih otkria
u astronomiji nazivajui Kantove inovacije kopernikanskim obrtom.
Kant je roen 1724. godine u Kenigsbergu u tadanjoj Pruskoj, danas se
taj grad zove Kalinjingrad i predstavlja najzapadniji grad u Rusiji. Interesantan
je podatak da rodni grad nikada nije naputao. Karijeru univerzitetskog
profesora zapoinje 1770. godine, kada izdaje inaugurnu disertaciju O formi i
naelima ulnog inteligibilnog sveta. Svoje najznaajnije delo Kritiku istog
uma objavljuje 1781. godine u pedesetsedmoj godini ivota kada kree period
njegovog intezivnog pisanja. Ve 1783. godine objavljuje Prolegomenu za
svaku buduu metafiziku, zatim, 1785. godine Zasnivanje metafizike morala,
1786. godine Metafizike principe prirodne nauke, 1787. godine izlazi drugo
izdanje Kritike istog uma, 1788. godine objavljuje Kritiku praktinog uma,
1790. godine Kritiku moi suenja. Poslednje za ivota objavljeno delo je
Metafizika morala koju je objavio 1797. godine. Umire 1804. godine.
Najznaajniji uticaj u filozofskom smislu na Kanta vre (u mladosti)
Lajbnic i Volf svojom racionalistikom metafizikom, i Hjum svojim radikalnim
empirizmom. Uticaj oba pravca razvijena u novovekovnoj filozofiji -
empirizma, sa jedne, i racionalizma, sa druge strane, bio je ogroman. Meutim,
Kant je uvideo nedostatke oba stanovita i trudio se da ih prevlada. to se tie
empirista Kant se sa njima slae u tome da se nae znanje uvek odnosi na dato
ili mogue iskustvo, ali to ne znai da svo znanje, ili ono to ga omoguuje,
nuno potie iz iskustva. Sa druge strane racionalistima zamera stavove po
kojima subjektivne misaone konstrukcije nuno odgovaraju realitetu. Dejvid

1
 Hjum svojom kritikom pojma uzronosti i svojim dokazom da metafizika ne
moe obezbediti nunost i objektivnost tog pojma ve da je pojam uzronosti
subjektivan i relativan pojam koji se zasniva na subjektivnoj navici, snano
utie na Kanta da potrai novi put ka rasvetljavanju ljudskog saznanja.
Radi prevazilaenja dotadanjeg naina miljenja Kant pokree novi
pristup u filozofiji koji sam naziva transcendentalni. Ovaj pristup se ne bavi
predmetima, ve naom mogunou saznanja predmeta. Kant eli da preispita
mogunost i granice ljudskih saznajnih moi. Latinska re transcedere znai
prevazilaziti, u tom smislu Kant oznaava transcendentnim sve ono to
nadilazi i prevazilazi svako mogue iskustvo, a transcendentalnim naziva
saznanje saznanja koje se ne zasniva na iskustvu, ili tim pojmom oznaava
jednu nauku koja treba da se bavi ne samo mogunou, ve i nainima naeg
saznanja: Ja nazivam transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi
predmetima, ve naim saznanjem predmeta ukoliko ono treba da je mogue a
priori. Jedan sistem takvih pojmova zvao bi se transcendentalna filozofija. 1
Pojam a priori oznaava saznanje koje je apsolutno nezavisno od iskustva,
znai Kant zahteva od transcendentalne filozofije da preispita kolikim i kakvim
saznajnim mehanizmima raspolae ljudska svest nezavisno od ulnih utisaka i
bilo kog oblika iskustva. Ovakvo isto znanje koje je apsolutno nezavisno od
empirije obezbedilo bi nauci objektivnost jer bi se celokupna nauka mogla
osloniti i izgraditi iz jednog sistema istih pojmova. Za primer postojanja
ovakvih pojmova koji su nezavisni od iskustva Kant navodi matematike
stavove, sa druge strane i pojam uzronosti kako je pokazao Hjum nije
iskustveni pojam, dakle, u naoj moi saznanja postoje takvi pojmovi koji nisu
dobijeni iz iskustva.
Vrlo esto se Kantov filozofski sistem interpretira kao racionalan, precizan
i analitian odgovor na tri veoma bitna pitanja:
- ta mogu da znam?
- ta treba da radim?
- emu mogu da se nadam?

1
I. Kant, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2003, str. 64

2
 Odgovore na ova tri pitanja predstavljaju tri Kantove kritike. Na prvo
pitanje odgovara Kritika istog uma u kojoj se Kant bavi Gnoseolokim
problemima, na drugo pitanje odgovara Kritika praktinog uma gde
razmatra Etika pitanja, dok na tree pitanje odgovara Kritika moi
suenja u kojoj preovladava Estetska problematika ali ona na neki nain
predstavlja krunu sve tri kritike jer se u njoj Kant bavi i Ontolokim
pitanjima i zaokruuje svoj filozofski sistem.
to se tie saznajno-teoretske problematike Kant je na tom polju
pruio mnogo inovacija koje su bile originalne i koje su napravile veliki
uticaj na kasniju filozofiju i celokupnu nauku. Njegovo najslavnije delo
predstavlja upravo Kritika istog uma . Ve smo pomenuli njegov
transendentalni pristup i traganje za apriornim saznanjem. Treba naglasiti
da je on podelio ljudske saznajne moi na: ulnost, razum i um. Sve tri
moi Kant detaljno analizira u svojoj prvoj Kritici u cilju pronalaenja
mogunosti pouzdanog saznanja koje ne bi bilo zasnovano na iskustvu.
Prilikom analize ulnosti Kant pronalazi takozvane apriorne forme
ulnosti ili iste forme opaanja koje ostaju kad se ulima oduzme sve to
je vezano za iskustvo a to su prostor i vreme. Kant pokazuje da se naae
ulno opaanje uvek odvija u prostoru i vremenu tj. da prostor i vreme kao
forme omoguavaju opaanje jer naa ula na drugi nain ne mogu da
deluju. Prilikom analize razuma i otklanjanja svega to bi bilo vezano za
iskustvo kada je u pitanju razum Kant otkriva da na razum uvek
funkcionie na osnovu istih formi razuma koje naziva kategorije. Kant
detaljno analizira ljudski saznajni proces i pokazuje na koji nain se odvija
ljudsko saznanje. Spoljni svet tj. mnotvo pojava ili predmea aficira ili
nadrauje naa ula koja opaaju (percipiraju) te predmete u prostoru i
vremenu i alju te informacije razumu. Ali da bi doli do saznanja na
razum vri razvrstavanje i odabir utisaka koje dobija od ulnosti i stvara
pojmove. Ukoliko razum ne bi vrio tu funkciju mi ne bi mogli da imamo
bilo kakvo saznanje jer bi bili da tako kaem bombardovani od
beskonanog broja ulnih utisaka koje nai receptori primaju. Uzmimo za

3
 primer ulo sluha, u svakom trenutku nae ulo sluha prima veliki broj
talasa i razliitih umova i zvukova i sve ih alje razumu a njegova uloga
je da izvri odabir onih zvukova koji imaju smisla i da na osnovu njih
stvori pojam koji e nam biti razumljiv. Ovakvo stvaranje pojmova se vri
na osnovu kategorija kojih ima 12, one predstavljaju formu ili nain na
koji ljudski razum funkcionie. U tom smislu Kant kae: Opaaji su bez
pojmova slepi, a pojmovi bez opaaja su prazni 2 to se tie uma kao
tree saznajne moi nju Kant takoe detaljno analizira i otkriva da um u
ljudskom saznanju ima regulativnu ulogu jer on stvara ideje a nema
direktnog kontakta sa ulnou tj. on ne dobija materijal za stvaranje
svojih ideja iz realnosti preko ula ve on svojom sposobnou
imaginacije stvara ideje pokuavajui da proiri granice ljudskog saznanja.
Vidimo da je Kant bio veoma precizan i analitian mislilac. U tom
duhu se odvija i njegovo istraivanje na polju etike gde on detaljnije
analizira ulogu ljudskog uma tragajui za odgovorom na pitanje: ta treba
da inim?

2
I. Kant, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2003, str. 86

4
 KANTOVA ETIKA I POJAM KATEGORIKOG
IMPERATIVA

Prilikom istraivanja ljudskog praktinog delovanja, to jest etike,

Kant dolazi do zakljuka da kao i u saznajno-teoretskoj sveri tako i u etici
mora da vlada odreeni red. Ljudsko saznanje se odvija po tano
utvrenom redosledu i na precizno utvreni nain, zbog toga on zakljuuje
da i ljudsko praktino delovanje mora poivati na slinim postulatima.
Kant smatra da ljudski moral mora imati univerzalnu formu i da jedino na
taj nain moe postojati jasan, precizan i izvestan princip ljudskog
moralnog delovanja. Samo forma moralnosti koja bi bila univerzalna moe
biti dovoljna da slui kao vodi za svako ljudsko delovanje i jedino takva
forma moe izbei etiki relativizam koji sam po sebi unitava svaki
pokuaj zasnivanja etike. Ovakvu potpuno univerzalnu formu Kant
pronalazi u ljudskom umu i za razliku od svojih prethodnika etiki sistem
izvlai iz samog subjekta tj. nas samih.
Kant daje jednu preciznu formulu ljudskog delovanja koja je
nazvana kategoriki imperativ i ona glasi: Postupaj tako da maksima
tvoga delovanja moe da poslui kao jedan opti zakon. 3 Iz ovog
Kantovog stava se jasno zakljuuje da je njegov imperativ bio da utvrdi
jednu univerzalnu etiku vrednosnu kategoriju koja bi inila osnov svake
moralnosti. Ovaj njegov stav se naziva kategoriki imperativ upravo zato
to on zahteva bezuslovnu primenu bez obzira na nae elje i ciljeve.
Univerzalizacija naih maksima dovodi nas do odgovora ta je moralno a
ta ne. Kant zahteva od svakog pojedinca da izvri proveru svojih
postupaka i da svoje maksime delovanja propusti kroz test kategorikog
imperativa kako bi shvatio ta je njegova dunost i ta treba da ini.
Dunost, sa druge strane, za Kanta predstavlja nunost neke radnje iz
potovanja prema zakonu a najvii zakon po kome jedino moe da se
3
I. Kant, Kritika praktinog uma, BIGZ, Beograd, 1979, str. 53

5
 vrednuje neka moralna radnja je sama ljudska racionalnost. Kada smo u
dilemi kako treba da postupimo u nekoj situaciji u ivotu Kant smatra da
mi treba da se zapitamo: Da li bi naa delatnost mogla da bude univerzalna
i ta bi bilo kada bi svi ljudi postupili na isti nain? Ukoliko nam naa
racionalnost odgovori da ne bi bilo dobro ako tako svi postupaju onda je
naa dunost da od takve namere odustanemo.
Osnovni Kantov cilj u formulaciji kategorikog imperativa i
rigorozno i bezuslovno potovanje ljudskog uma i ljudske racionalnosti,
koja sama u sebi nosi princip ljudske moralnosti, jeste borba protiv svake
vrste relativizma na polju etike. Svi oni pokuaji utilitaristikih etika koje
procenjuju ljudske moralne radnje prema posledicama i ele da moralnost
odrede prema tome koliko koristi, sree i blaenstva jedan postupak
donosi nama lino ili drutvu u celini su po Kantu potpuno promaeni.
Ovakvi relativistiki sistemi srozavaju ljudsko dostojanstvo i svode
moralnost na najnie ljudske porive i interese. Kant smatra da u svojoj
sutini ljudska svest jasno i nedvosmisleno razlikuje korisno i moralno i da
svaki pokuaj svoenja moralnosti na korisnost ima dalekosene negativne
posledice i u svakom sluaju promauje sutinu svake etike. U tom smislu
on kae: Granice moralnosti i samoljublja toliko su jasne i toliko jasno
povuene da ak i najobinije oko nikako ne moe pogreiti u razlikovanju
da li neto pripada jednom ili drugom.4 Svaki pojedinac u svojoj svesti i u
svom umu nosi jedan jedinstveni univerzalni moralni zakon na ije ga
potovanje obavezuje sama struktura ljudskog prektinog uma ili sama
injenica da predstavlja ljudsko racionalno bie tj. injenica da je on pre
svega ovek. Jedina vrednost koja ne moe biti relativna kao materijalne
vrednosti jeste sam ovek kao umno bie i jedino on moe biti moralni
zakonodavac i nosilac moralnih vrednosti. U tom smislu Kant formulie
svoj kategoriki imperativ na jo jedan nain, on naime kae: Radi tako
da ovetvo kako u tvojoj linosti tako i u linosti svakog drugog uvek
uzima ujedno kao svrhu, a nikad samo kao sredstvo. 5 Iz ovog stava se
4
I. Kant, Kritika praktinog uma, BIGZ, Beograd, 1979, str. 58
5
I. Kant, Kritika praktinog uma, BIGZ, Beograd, 1979, str. 105

6
 vidi da je ljudsko bie za Kanta neprikosnoveno i sveto. Svaka individua
predstavlja bie koje nosi svoju svrhu u sebi i nikada se ne sme tretirati
kao cilj jer bi mi ukoliko bi drugog pojedinca tretirali kao cilj srozali i
ponitili svoje ljusdsko dostojanstvo svoju humanost i svoju sutinu.
Velika novina koju je Kant podario filozofiji, pa samim tim i etici
ogleda se u novom nainu miljenja koji pre svega polazi od subjekta tj.
od samog oveka. Kant je prvi istakao mogunosti ljudske svesti i pokazao
da se ljudska sloboda nalazi u nama samima tj. u ljudskom umu. Ljudski
um je najuzvieniji princip koji predstavlja moralnog zakonodavca i on
nedvosmisleno zahteva od svakog pojedinca ponaosob da potuje
univerzalni moralni princip koji se nalazi u svakome od nas. To za Kanta
predstavlja sutinu samog oveka ili ono to bi mogli nazvati ovetvo.
Smatram da je umesno da kao zakljuak navedem citat sa kraja Kantove
Kritike praktinog uma koji potkrepljuje i upotpunjuje ceo ovaj rad.
to se razmiljanje ee i postojanije njima bavi, dve stvari
ispunjavaju duu uvek novim i sve veim divljenjem i strahopotovanjem:
zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni . Nijednu od te dve
stvari ne smem traiti i naprosto pretpostaviti izvan svog vidokruga, kao
obavijenu tminom ili kao smetenu u onome to je transcendentno; ja ih
vidim ispred sebe i neposredno ih uporeujem sa sveu o svojoj
egzistenciji6

6
Isto, str. 174