GRAD

DUHOVA
ANTI TUOMAJNEN
TRI DANA PRE BOIA
 1

ta je gore potpuna sigurnost da se ono najgore ve dogodilo, ili ovaj strah,

koji iz asa u as postaje sve vei? Neoekivani kolaps, ili sporo osipanje i
raspadanje?
Zaneo sam se zbog siline skretanja koje me je prenulo iz odlutalih misli i
podigao pogled.
uto-crni plamenovi iz slupanog kamiona lizali su nosei stub peakog
mosta na priobalnom drumu u Sernejnenu. Kamion je bio prepolovljen, grlei
stub kao ljubavnik. Nijedno vozilo u prolazu nije ni usporilo, a kamoli stalo
preli su u spoljanju traku, mimoilazei zapaljenu olupinu na najveoj moguoj
razdaljini.
Ba kao i autobus u kom sam sedeo.
Otkopao sam kiom natopljenu zimsku jaknu, pronaao paket papirnih
maramica u unutranjem depu, izvukao jednu umrtvljenim prstima, a zatim
obrisao lice i kosu. Maramica je za tili as bila skroz mokra. Zguvao sam je u
lopticu i ubacio u dep. Sa ruba jakne sam otresao kapljice vode, a onda iz depa
farmerica izvadio mobilni telefon. Ponovo sam pokuao da pozovem Johanu.
Broj je i dalje bio nedostupan.
Tunel podzemne eleznice od Sernejnena do Kejlanijemija bio je zatvoren
zbog poplave. Voz me je dovezao do metro stanice Kalasatama, gde sam morao
da ekam autobus dvadeset minuta, pod nebom iz koga je lilo kao iz kabla.
Kamion u plamenu ostao je iza nas, a ja sam nastavio da gledam vesti na
ekranu prikaenom na stranji deo neprobojnog stakla kabine vozaa. June
oblasti panije i Italije bile su zvanino preputene same sebi, ostavljene da se
snalaze kako znaju i umeju. U Bangladeu, koji tone u more, hara epidemija
kuge, pretei da se proiri na ostatak Azije. Sukob izmeu Indije i Kine zbog
snabdevanja vodom s Himalaja uvlaio je te dve zemlje u rat. Meksiki narko-
karteli su na zatvaranje ameriko-meksike granice odgovorili lansiranjem
raketa na Los Aneles i San Dijego. umske poare u slivu Amazona nisu
ugasili ak ni novi reni kanali prokopani da okrue vatrenu stihiju.
Broj tekuih ratova ili oruanih sukoba u Evropskoj uniji: trinaest,
prevashodno u pograninim podrujima.
Procenjeni broj klimatskih izbeglica irom planete: 650-800 miliona ljudi.
Upozorenja o pandemijama: virus H3N3, malarija, tuberkuloza, ebola,
kuga.
Bezbrine vesti za kraj: nedavno izabrana mis Finske veruje da e na
prolee sve biti mnogo bolje.
 Pogledao sam kroz prozor u kiu, koja pada ve mesecima, neprekidan
pljusak koji je poeo u septembru i od tada tek na trenutke prestajao. Najmanje
pet priobalnih gradskih etvrti Jetkesari, Kalasatama, Ruoholahti,
Hertonijemenranta i Marjanijemi bilo je neprekidno pogoeno poplavama, a
mnotvo itelja je konano diglo ruke i napustilo svoje domove.
Njihovi stanovi nisu dugo ostali prazni. ak i vlani, memljivi i delimino
ispod vode, bili su dovoljno dobri za stotine hiljada izbeglica koje su stizale u
zemlju. Uvee, iz poplavljenih etvrti bez elektrine energije bletale su vatre za
kuvanje i logorske vatre.
Siao sam s autobusa na eleznikoj stanici. Bilo bi bre proi kroz
Kajsanijemi park, ali sam odluio da ga zaobiem Kajvokatuom. Nije bilo
dovoljno policajaca da nadgledaju i ulice i parkove. Hodanje kroz masu naroda
oko eleznike stanice predstavljalo je neto to uvek treba izbegavati.
Uspanieni ljudi naputali su grad, i punei ionako prepune vozove, ili na
sever, nosei sve to poseduju u ranevima i putnim koferima.
Ispod plastinih nadstrenica ispred stanice leale su nepomine prilike
sklupane u vreama za spavanje. Bilo je nemogue kazati da li se odmaraju u
tranzitu ili prosto tamo ive. Bletavi sjaj visokih reflektora meao se sa
svetlucavim slojem izduvnih gasova, ulinih svetiljki i dreavom crvenom,
plavom i zelenom bojom sjajnih neonskih reklama.
Preko puta stanice nalazila se zgrada centralne pote, napola unitena u
poaru, samo sivo-crni kostur. Dok sam prolazio pored nje, ponovo sam
pokuao da pozovem Johanu.
Stigao sam do Sanomatalove zgrade, stajao u redu petnaest minuta,
ekajui da proem kroz punkt obezbeenja, skinuo jaknu i kai, izuo cipele,
opet ih obukao, a potom otiao do prijemnog stola.
Zamolio sam recepcionerku da pozove Johaninog efa, koji iz nekog
razloga nije odgovarao na moje pozive. Sreo sam ga nekoliko puta i rezonovao
sam da e se javiti ako poziv bude doao iz unutranjosti zgrade, a kad sazna ko
ga zove, pustie me da mu kaem zato sam doao.
Recepcionerka je bila ena ledenih oiju, stara tridesetak godina, koja je,
sudei po kratko podianoj kosi i kontrolisanim gestovima, nekada bila vojnik,
a sada je uvala fiziki integritet poslednjih dnevnih novina u dravi, i dalje
nosei pitolj na boku.
Gledala me je u oi, dok je govorila u vazduh. Gospodin Tapani
Lehtinen... Proverila sam mu linu kartu... Da... Samo trenutak.
Klimnula mi je, a pokret njene glave nalikovao je udarcu sekire. ta
elite?
,,Ne mogu da stupim u kontakt sa svojom suprugom, Johanom Lehtinen.
 2

Nehotice sam snimio poslednji telefonski razgovor s Johanom i znao sam ga

napamet.
Danas u dokasno ostati na poslu, poela je.
Koliko kasno je dokasno?
Verovatno itavu no.
U kancelariji ili na terenu?
Ve sam na terenu. Sa mnom je fotograf. Priaemo s nekim ljudima.
Draemo se javnih mesta.
amor, larma automobila, amor, tiha tutnjava, a zatim ponovo amor.
Jesi li jo tamo?, upitala je.
Gde sam mogao da odem? Sedim za radnim stolom.
Pauza.
Ponosna sam na tebe, ree Johana. Zbog toga to ne odustaje.
Ba kao ni ti, rekao sam.
Pretpostavljam da je tako, iznenada je kazala tiho, maltene apatom.
Volim te. Vrati se kui u jednom komadu.
Nego ta, proaputala je, a onda brzo izgovorila naredne rei, gotovo u
jednom dahu.
Vidimo se sutra, najkasnije. Volim te.
amor. Pucketanje. Tihi kljocaj. Tiina.
 3

etrdesetogodinje lice generalnog direktora Lasija Utele prekrivala je

plavosivkasta viednevna brada, a u oima mu se videla razdraljivost koju nije
mogao, a moda nije ni eleo, da sakrije.
Stajao je direktno ispred mene kad su se vrata lifta otvorila na petom
spratu. Nosio je crnu koulju i tanki sivi demper, tamne farmerice i sportske
patike. Ruke su mu bile prekrtene na grudima, poloaj koji su napustile s
oklevanjem kada sam zakoraio prema njemu.
Najmanje dopadljive osobine Lasija Utele njegova zavist prema
ostvarenijim novinarima, sklonost ka tome da izbegava sukobe, potreba da uvek
bude u pravu, injenica da je zlopamtilo sve to mi je bilo poznato iz onoga to
mi je Johana ispriala. Njeno i Lasijevo miljenje o novinarskom poslu i
upravljanje novinama sve ee i ee dolazili su u sukob. Talasii tih sukoba
stizali su do obale, ak i kod kue.
Rukovali smo se i predstavili jedan drugome, iako smo obojica znali ko je
ko. Na trenutak sam se osetio kao glumac u looj pozorinoj predstavi. im je
izvadio aku iz mog stiska, okrenuo se i ovlanim dodirom vrhova prstiju
otvorio vrata u hodnik. Iao sam za njim, dok je ljutito trupkao stopalima, kao da
je nezadovoljan njihovim napredovanjem. Stigli smo do kraja dugog hodnika, na
ijem uglu se nalazila kancelarija povrine nekoliko kvadratnih metara.
Seo je na crnu fotelju sa visokim naslonom iza svog radnog stola i pokazao
rukom na jedino slobodno sedite u prostoriji, neku vrstu bele plastine posude.
Mislio sam da Johana danas radi kod kue, kazao je.
Odmahnuo sam glavom. ,,Da vam pravo kaem, nadao sam se da u je
pronai ovde.
Sada je doao red na njega da odmahne glavom. Gest je bio nestrpljiv i
kratak. Poslednji put sam je video na jueranjem sastanku osoblja, oko est
sati. Pretresli smo tekue poslove, kao i obino, a potom su svi otili svojim
poslom.
Priao sam s Johanom sino oko devet.
Gde je bila?, ravnoduno je upitao.
Negde napolju, odgovorio sam, a zatim, posle kratke pauze, dodao neto
tie: Nije mi palo na pamet da je pitam gde.
Dakle, niste se uli s njom itav dan?
Klimnuo sam, posmatrajui ga. Njegovo dranje, izraz na licu i pauze
izmeu rei otkrivale su ono to zaista misli da mu traim vreme.
,,ta?, upitao sam, kao da ne primeujem ili ne razumem govor njegovog
tela.
 Samo se pitam, rekao je, ,,da li se ikada ranije dogodilo neto slino
ovome.
,,Ne. Zato?
Napuio je donju usnu i podigao obrve delovalo je kao da je svaka teka
itavu tonu, kao da oekuje nagradu zbog toga to ih je podigao.
Onako. Samo, ovih dana... svata se deava.
Ne nama, kazao sam. Duga pria, ali te stvari se nama ne deavaju.
Naravno da ne, ree Lasi, tonom kome je donekle manjkalo ubeenja.
Nije se ak potrudio ni da me pogleda u oi. Naravno da ne.
,,Na kojoj prii je radila?
Nije mi odgovorio istog asa, ve je umesto toga nekoliko trenutaka u aci
odmeravao teinu nalivpera, a moda je takoe odmeravao i neto u mislima.
O emu je re?, ponovo sam ga upitao, uvidevi da nee poeti sam od
sebe.
Verovatno je glupo od mene to delim ovu informaciju s vama, ali je, s
druge strane, to ionako bio glup lanak, kazao je, nalaktivi se na sto i
pogledavi me iskosa, kao da procenjuje moju reakciju.
,,Shvatam, kazao sam, i ekao.
Re je o Iscelitelju.
Moda sam se trecnuo. Johana mi je priala o Iscelitelju.
Prvi njegov imejl primila je neposredno nakon to je ubijena porodica u
Tapioli. Neko ko se nazivao Isceliteljem preuzeo je odgovornost za zloin.
Kazao je da je to uinio za dobrobit obinih ljudi, da ih osveti, rekavi za sebe
da je poslednji glas istine u svetu koji srlja ka unitenju, iscelitelj bolesne
planete. Zato je ubio izvrnog direktora fabrike i njegovu porodicu. A to je bio
razlog zbog ega e nastaviti da ubija svakoga za koga utvrdi da doprinosi
ubrzavanju klimatskih promena. Johana je obavestila policiju. Istraili su sluaj,
uradili su sve to su mogli. Do sada je ubijeno devet izvrnih direktora i
politiara, zajedno s njihovim familijama.
Uzdahnuo sam. Lasi je slegnuo ramenima i delovao zadovoljno mojom
reakcijom.
Rekao sam joj da je to mlaenje prazne slame, kazao je, a ja nisam
mogao a da ne zapazim slavodobitan ton u njegovom glasu. Rekao sam joj da
nee saznati nita vie od onoga to je saznala policija. A nai itaoci, iji se broj
iz dana u dan munjevito smanjuje, ne ele da itaju o tome. To je naprosto
depresivno. Ionako ve znaju da je sve otilo u tri lepe.
Zagledao sam se u tminu iznad zaliva Tele. Znao sam da tamo napolju
postoje graevine, ali nisam mogao da ih vidim.
,,Da li je Johana ve napisala taj lanak?, upitao sam ga, nakon to smo
dovoljno dugo sluali nae i disanje zgrade.
Lasi se zavalio unazad u fotelju, naslonio glavu na naslon i kroz sputene
kapke pogledao u mene, kao da ne sedim s druge strane njegovog uzanog stola,
ve sam negde daleko na horizontu.
 Zato pitate?, kazao je.
Johana i ja smo uvek u kontaktu, objasnio sam. Palo mi je na pamet da,
kada ponavljamo stvari, to nije uvek zato da bismo ubedili druge ljude. ,,Ne
mislim bukvalno neprestano. Ali, ako nita drugo, u najmanju ruku poaljemo
jedno drugom SMS ili imejl na svakih nekoliko sati. ak i kad nemamo ta da
kaemo jedno drugom. Najee svega dve-tri rei. Neto smeno, ili ponekad
nekakvu nenost. To nam je navika!
Poslednja reenica bila je namerno povienog tona. Lasi me je bezizraajno
sluao, glave zabaene unazad.
Nisam se uo s njom puna dvadeset etiri asa, nastavio sam, i shvatio da
rei upuujem sopstvenom odrazu na prozoru. ,,To je najdue da se nismo uli
za ovih deset godina koliko smo zajedno.
Saekao sam trenutak-dva pre nego to sam rekao jo neto, ni najmanje ne
marei za to kako zvuim.
Siguran sam da joj se neto dogodilo.
Neto joj se dogodilo?, upitao je, a zatim napravio pauzu na nain koji mi
je postajao poznat. Te stanke mogle su imati samo jednu svrhu: da me podriju,
da uine da moje rei zvue glupavo i besmisleno.
,,Da, rekao sam suvoparno.
Lasi nekoliko trenutaka nije progovarao. Onda se nagnuo napred, zastao i
kazao: Pretpostavimo da ste u pravu. ta nameravate da uinite?
Nisam morao da se pretvaram da razmiljam o tome. Smesta sam rekao:
Nema svrhe da prijavim njen nestanak policiji. Sve to mogu da urade jeste da
to unesu u svoje izvetaje. Nestanak pet hiljada dvadeset prvi.
,,Istina, sloio se. ,,A dvadeset etiri sata nisu preterano dug period,
takoe.
Podigao sam ruku kao da fiziki odbijam njegovu izjavu, a i mentalno.
Kao to rekoh, uvek smo u kontaktu. Za nas dvoje, dvadeset etiri sata su dug
period.
Lasi nije morao da kopa naroito duboko da bi pronaao svoju
razdraljivost. Glas mu se podigao, a istovremeno se u njega uvukla ledena
strogost. Imamo reportere koji su na terenu po nedelju dana bez prestanka.
Onda se vrate nazad sa priom. Tako se to radi.
Da li je Johana ikada bila na terenu itavu sedmicu a da nije s vama
kontaktirala?
Nastavio je da me gleda direktno u oi, zalupkavi prstima po naslonu
fotelje i napuivi usne. Priznajem, nije.
,,To jednostavno ne lii na nju, kazao sam.
Promekoljio se u fotelji i brzo progovorio, kao da eli da pouri i postara
se da je u pravu: Tapani, mi ovde pokuavamo da pravimo novine. U sutini, ne
dobijamo nikakav novac od reklama, a nae praktino pravilo, zasnovano na
iskustvu, jeste da ljude vie nita ne zanima. Izuzev seksa i pornografije, razume
se, i skandala u vezi sa seksom i pornografijom. Jue smo prodali vie novina
nego ikada ranije. A to nismo uinili, uveravam vas, zbog iscrpnih i pronicljivih
reportaa o hiljadama nestalih bojevih glava ili istranih lanaka o tome koliko
nam je ostalo pijae vode. to je, uzgred, dovoljno za jo otprilike pola sata,
koliko mogu da vidim. Ne, naa glavna pria bavila se video-snimkom seksa
odreene pevaice sa ivotinjom. To je ono to ljudi ele. To je ono za ta
plaaju.
Udahnuo je i nastavio da govori jo napetijim i nestrpljivijim glasom nego
ranije, ako je to uopte bilo mogue. Zatim, imam reportere kao to je, na
primer, Johana, koji ele da ljudima saopte istinu. A ja ih uvek pitam: Kakvu
jebenu istinu? Ali oni nikad nemaju dobar odgovor. Kau mi samo da ljudi treba
da znaju. A ja ih pitam: Ali ta to ljudi ele da znaju? I jo vanije: ele li da
plate da to saznaju?
Kad sam bio siguran da je zavrio, rekao sam: Dakle, priate im o
netalentovanoj pevaici i njenom konju.
Ponovo me je pogledao, sa nekog dalekog mesta gde beslovesnim idiotima
poput mene nije dozvoljeno da odu. Pokuavamo da ostanemo u ivotu, rekao
je lakonski.
Naas smo sedeli utke. Onda je ponovo otvorio usta. Mogu li da te pitam
neto?, kazao je.
Potvrdno sam klimnuo glavom.
,,Da li jo pie poeziju?
Oekivao sam to. Nije mogao da odoli porivu da me podbode. Pitanje je u
sebi sadralo i klicu sledeeg. Smiljeno je da ukae na to da nisam u pravu kad
je re o Johani, ba kao to nisam u pravu kad je re o svemu ostalom. Pa ta.
Odluio sam da mu pruim priliku da nastavi dalje putem koji je odabrao.
Iskreno sam mu odgovorio.
,,Da.
Kada si zadnji put neto objavio?
Jo jednom nisam morao da razmiljam o odgovoru. Pre etiri godine,
rekao sam.
Nije rekao nita vie, ve je samo gledao u mene zakrvavljenim,
zadovoljnim oima, kao da je upravo dokazao ispravnost neke svoje teorije.
Nisam hteo vie da priam o tome. To bi bilo traenje vremena.
Gde je Johanin radni sto?, upitao sam ga.
,,Zato?
elim da vidim njenu kancelariju.
,,U normalnim okolnostima, ne bih ti dozvolio, ree mi Lasi, izgledajui
kao da je poslednja trunka njegovog zanimanja za itavo zameateljstvo upravo
isparila. Nonalantno je pogledao mimo mene kroz stakleni zid u kancelariju
punu radnih stanica. Ali pretpostavljam da vie nema mnogo toga to normalno
radimo, a kancelarija je prazna, stoga, izvoli.
Ustao sam i zahvalio mu se, ali se ve okrenuo ka svom monitoru i poeo
da kuca po tastaturi, kao da je itavo vreme razgovora eleo da je negde drugde.
 Johanina radna stanica nalazila se na desnoj strani prostrane, otvorene
kancelarije. Moja fotografija odvela me je do nje. Neto se lecnulo u meni kad
sam ugledao svoju staru sliku i zamislio Johanu kako gleda u nju. Da li je u
mojim oima mogla da vidi istu razliku koju sam i ja video?
Uprkos hrpama hartije, njen radni sto je bio dobro organizovan. Na sredini
je leao sklopljeni laptop. Seo sam i osvrnuo se. U otvorenom kancelarijskom
prostoru postojalo je desetak ili vie radnih stanica, koje su nazivali detelinama,
zbog etiri stola u svakoj stanici. Johanin radni sto je stajao pokraj prozora i
imao direktan pogled na Lasijevu kancelariju. Preciznije, na gornji deo njegove
kancelarije donju polovinu staklenih zidova prekrivali su kartoni. Pogled s
prozora nije bio naroito impresivan. Muzej umetnosti Kijasma, sa uestalo
krpljenim bakarnim krovom, na kii je izgledao kao dinovska olupina broda
crn, dronjav, nasukan.
Radna povrina stola je bila hladna na dodir, ali je pod mojim prstima
ubrzo postala vlana. Bacio sam pogled ka kancelariji Lasija Utele, a zatim se
osvrnuo oko sebe. Mesto je bilo pusto. Tutnuo sam Johanin laptop u torbu.
Na stolu je bilo na desetine samolepljivih listia. Na nekima su bili samo
telefonski broj, ime i adresa, a neki su bili prave beleke, ispisane Johaninim
preciznim, delikatnim rukopisom.
Pregledao sam ih, jednu za drugom. Jedna od najskorijih mi je privukia
panju: ,,I zapad-istok/sever-jug, a zatim dva spiska gradskih etvrti
Tapiola, Lautasari, Kampi, Kulosari i Tuomarinkile, Pakila, Kumpula, Kluvi,
Punavuori sa datumima pored imena.
Mora da slovo I znai Iscelitelj. Gurnuo sam beleku u dep.
Potom sam pregledao gomile papira. Najvei deo su bili komadi koje je
Johana ve napisala: lanci o navodnom zatvaranju ruskih nuklearnih elektrana,
smanjenju poreskih osnovica u Finskoj, kolapsu kvaliteta hrane.
Jedna hrpa u potpunosti se bavila Isceliteljem. Ukljuivala je odtampane
kopije svih njegovih imejl poruka. Johana je na tim papirima napisala vlastite
beleke, toliko mnogo na pojedinim da su bezmalo u potpunosti prekrivale
originalni tekst. Strpao sam itavu gomilu u torbu i ne proitavi ih, ustao i
stajao gledajui u naputeni sto. Bio je isti kao i svaki drugi, bezlian i
neprepoznatljiv od miliona ostalih. Ipak, nadao sam se da e mi neto rei,
otkriti ta se dogodilo. ekao sam asak, ali je sto ipak bio samo obian komad
nametaja.
Dvadeset etiri sata ranije, i Johana je ovde sedela.
A jo bi tu sedela da joj se neto nije dogodilo.
Nisam mogao da objasnim zbog ega sam toliko siguran u to. To je bilo
jednako teko objasniti kao i vezu izmeu nas dvoje. Znao sam da bi me
pozvala, samo kad bi mogla.
Zakoraio sam od stola, isprva nemoan da skrenem pogled s njenih papira,
njenog rukopisa, malih predmeta na stolu. Onda sam se neega setio.
 Vratio sam se do vrata kancelarije Lasija Utele. Nije me primetio, te sam
pokucao na dovratak. Plastika je zakrckala pod mojom nadlanicom. Iznenadio
me je glasni, uplji zvuk. Lasi je prestao da kuca i zastao ruku podignutih uvis
kad je okrenuo glavu ka meni. inilo se kao da se razdraenost u njegovim
zakrvavljenim oima nije umanjila.
Upitao sam ga koji fotograf je bio na terenu s Johanom, premda sam ve
pretpostavljao koji je.
,,Gromov!, zareao je.
Znao sam da je Gromov, dabome. ak sam ga i upoznao. Visok, tamnokos
i zgodan. enskaro, sudei po Johani, opsesivan kad je re o poslu, a oito i
svemu ostalom, takoe. Johana je potovala njegovu vetinu i volela je da radi s
njim. Provodili su dosta vremena zajedno na poslovima u Finskoj i inostranstvu.
Ukoliko neko ima bilo kakve informacije o Johani, onda je to on.
Upitao sam Lasija da li je video Gromova. Smesta je shvatio na ta mislim.
Uzeo je telefon, zavalio se u naslon fotelje i uperio pogled u plafon, ili prema
klima-ureaju, ili moda u nebesa.
Ovaj prokleti svet je u jebenom haosu, tiho je rekao.
 4

Na putu kui, u mislima su mi ponovo iskrsavala Lasijeva pitanja o mom

pisanju. Nisam mu rekao o emu razmiljam. Nisam eleo. Johanin urednik nije
bio osoba kojoj se ovek poverava ili veruje vie nego to mora. Ali ta sam
mogao da mu kaem, koji razlog sam mogao da pruim za istrajavanje u neemu
to nema nikakvu budunost? Mogao sam da mu kaem samo istinu.
Nastaviti s pisanjem znailo je nastaviti sa ivotom. A ja nisam nastavljao
da piem i ivim da bih naao itaoce. Ljudi su se trudili da sastave kraj s
krajem, a poezija nije imala mnogo veze s tim. Moji razlozi za pisanje bili su
vrlo sebini.
Pisanje je mojim danima davalo oblik, rutinu. Rei i reenice su mom
ivotu davale red, koji je nestajao svuda oko mene. Pisanje je znailo da krhka
nit izmeu jueranjice, sadanjice i sutranjice ostaje neprekinuta.
Na putu kui pokuao sam da proitam Johanine papire, ali nisam mogao ni
na ta da se usredsredim, zbog klepetanja pivskih limenki i drugog smea koje
se kotrljalo po podu autobusa, koje su posejali pijani maloletnici. Klinci nisu
predstavljali pravu opasnost po ostale putnike, ali su mi svejedno ili na ivce.
None vonje bile su druga pria, pogotovo one bez obezbeenja.
Siao sam s autobusa na metro stanici Hertonijemi. U irokom luku sam
zaobiao bandu pijanih skinheda desetak elavih glava na kojima su se
presijavale kine kapi i tetovae izbegao uporne prosjake koji su patrolirali
ispred prodavnica i zaputio se svom domu. Kia je na trenutak prestala da pada,
a snani vihor nije mogao da odlui u kom pravcu da duva. Kidisao je as ovde,
as onde, grabei sve snanim rukama, ukljuujui i snana bezbednosna svetla
na zidovima zgrada, usled ega je izgledalo kao da se same kue njiu levo-
desno u veernjoj tami. ustrim korakom proao sam pored obdanita, koje su
najpre napustila deca, a zatim sluajni prolaznici iarali grafitima i zapalili.
Crkva na drugom kraju raskrsnice imala je prihvatilite za beskunike i delovalo
je kao da je dupke puna ranije svetao vestibil bio je u polumraku od ljudi.
Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam na stazu ka naoj stambenoj zgradi.
Krov naspramne graevine pokidan je u jesenjoj oluji i jo nije popravljen,
a stanovi u potkrovlju bili su u mraku. Ubrzo emo se suoiti sa istom
situacijom kao i ljudi u hiljadama drugih zgrada. Nisu bile konstruisane za
neprekidne i silovite vetrove i kie, koje traju po pola godine, a kad su ljudi
konano shvatili da vetar i padavine nee prestati, ve je bilo dockan. Osim toga,
niko nije imao novca ili interesa da odrava zgradu u kojoj su havarije, nestanci
struje i vode ve uinili stanove neprijatnim za ivot, a naposletku e ih
nesumnjivo uiniti i nemoguim za stanovanje.
 Brava na ulazu prepoznala je moju karticu i vrata su se otvorila. Kad nije
bilo struje, upotrebljavali smo stari klju. Takvi kljuevi trebalo bi da su izlini,
da su postali prolost, ali kao i mnotvo drugih predmeta i ideja koje su se nekad
smatrale relikvijama, uspevali su i danas u onome u emu noviji nisu: radili su.
Pokuao sam da ukljuim svetlo na stepenitu, ali tabla osetljiva na dodir
opet nije bila u funkciji. U mraku sam se popeo na drugi sprat, drei se za
ogradu, priao naim vratima, otvorio obe sigurnosne brave i obinu bravu,
iskljuio alarm i mahinalno udahnuo vazduh.
Miris je u sebi sadrao sve: jutarnju kafu, uurbano trcanje parfema, reski
miris borovine od pranja tepiha prethodnog leta, duge boine praznike,
naslonjau koju smo zajedno kupili, svaku no provedenu s voljenom osobom.
Sve to je bilo prisutno u tom mirisu, i sve to je bilo povezano u mom umu,
premda je stan bio provetren ve hiljadu puta. Miris je bio toliko poznat da sam
automatski otvorio usta da saoptim Johani da sam stigao kui. Ali nije bilo
nikoga da me uje.
Odneo sam torbu u kuhinju, izvadio hartije i laptop i stavio ih na sto.
Zagrejao sam kaserole s povrem, koje je Johana napravila za vikend, i seo da
jedem. Negde na spratovima iznad iveli su neki posveeni zaljubljenici u
muziku. Ritam iz njihovog stana bio je toliko tih, postojan i repetitivan da je bilo
lako verovati da e se zauvek nastaviti nita sem boje intervencije ne bi
moglo da zaustavi njegovo napredovanje.
Sve to sam video na stolu, osetio u ustima i pomislio potvrivalo je moj
strah da se Johani desilo neto loe. U grlu sam osetio ogromnu knedlu koju
nisam mogao da progutam, a u grudima i trbuhu sam stezanje koje me je
iznenada nateralo da se potpuno koncentriem na disanje.
Odgurnuo sam tanjir u stranu i ukljuio Johanin kompjuter. Kuhinju su
ispunili brujanje maine i plaviasti sjaj ekrana. Prvo sam ugledao sliku na
radnoj povrini: Johana i ja na naem medenom mesecu, deset godina ranije.
Jo gutanja pljuvake.
Nas dvoje u prvom planu, mlai na mnogo naina. Iznad nas, bezmalo
opipljivo plavetno nebo june Evrope, iza nas Stari most u Firenci, pored nas
deo neravnog, prastarog zida kue i pozlaeni znak kafea na obali reke, neitak
zbog zaslepljujueg sjaja suneve svetlosti.
Pogledao sam u Johanine nasmejane oi, koje su gledale pravo napred
plavozelene na bletavoj aprilskoj svetlosti njena malo preiroka usta, ravne
bele zube, zaetke siunih borica i kratku, kovrdavu kosu koja joj je
uokvirivala lice nalik prolenim laticama.
Otvorio sam direktorijume na radnoj povrini laptopa.
U folderu nazvanom prosto novi naao sam direktorijum I. Shvatio sam da
sam ispravno pretpostavio: I je bilo za Iscelitelja. Pregledao sam datoteke.
Najvei deo bili su Johanini tekstualni dokumenti; ostalo su bili video-snimci
vesti, linkovi i lanci preuzeti iz drugih novina. Najskoriji tekstualni dokument
bio je od jue. Kliknuo sam na ikonicu i otvorio ga.
 Tekst je bio skoro gotov. Johana bi sigurno iskoristila najvei deo u
finalnom lanku. Odnosno iskoristie kad ga napie, ispravio sam se.
Poinjao je opisom viestrukog ubistva u Tapioli. Petolana porodica
ubijena je u ranim jutarnjim asovima, a neko sa pseudonimom Iscelitelj
proglasio se za poinioca. Sudei prema istrazi policije, zadnji je umro otac:
izvrni direktor velike kompanije za proizvodnju hrane i zatitnik industrije za
preradu mesa bio je prinuen da gleda, vezanih ruku i nogu, usta zalepljenih
izolir-trakom, kako ubica hladnokrvno ubija njegovu enu i troje male dece
hicima iz pitolja u glavu. On je ubijen poslednji, jednim metkom posred ela.
Johana je intervjuisala policijskog istraitelja, ministra unutranjih poslova
i predstavnika privatne bezbednosne kompanije. Tekst se zavravao njenom
produenom molbom, upuenom policiji i javnosti koliko i samom Iscelitelju.
Takoe sam naao mapu Helsinkija i grafikon koji je napravila o datumu i
lokaciji svakog ubistva, vremenu kad je primila imejlove i glavnom sadraju
poruka. To je moralo biti povezano sa samolepljivom belekom koju sam naao.
Opet sam je pogledao: zapad-istok/sever-jug. Mapa je jasno pokazivala da su
ubistva napreovala hronoloki, najpre od zapada ka istoku, a zatim od severa ka
jugu.
Sudei na osnovu Johaninih saetaka o sadraju poruka, imejlovi su postali
mraniji kad su ubistva stigla do junog dela grada. Neke poruke imale su
iznenaujue lini ton: Iscelitelj se Johani obraao po imenu, hvalio je zbog
njenog istinoljubivog i beskompromisnog novinarstva. tavie, inilo se kao
da veruje da e ona razumeti neophodnost takve vrste ekstremne akcije.
Pretposlednja poruka stigla je dan nakon ubistava u Punavuoriju.
etvorolana porodica otac, vlasnik i upravnik velikog lanca prodavnica
automobila, njegova ena i njihova dva sina, deset i dvanaest godina pronaeni
su mrtvi u porodinom domu. Da nije bilo imejla, njihove smrti bi
najverovatnije bile klasifikovane kao jo jedno porodino ubistvo sa
samoubistvom, kakva se deavaju svake nedelje. U prilog teoriji o samoubistvu
govorilo je to to je oruje velikog kalibra, kojim su izvrena ubistva, pronaeno
u oevoj aci, kao da ga predaje u ruke policiji kao dokaz.
Onda je stigla poruka od Iscelitelja. U imejlu je pisala adresa Kapetanska
ulica 14 zajedno s primedbom da se sluaj iscrpnije istrai.
Policija je to valjano obavila, a postalo je jasno da je ocu, iako je oruje
bilo u njegovoj ruci, neko drugi pomogao da naniani i opali, tako da je u aci i
telu oseao trzaj svakog hica, i video i uo kako mu deca umiru od metaka iz
pitolja koji je drao.
Poslednja poruka bila je napisana na brzinu i ravo gramatiki nepravilna
i bombastinog sadraja. Takoe, nije opravdavala zloine na bilo koji nain,
kao to su to inile ostale poruke.
Ustao sam od stola, izaao na balkon i dugo stajao tamo. Udisao sam
studeni vazduh i pokuavao da oduvam nevidljivi kamen koji mi je leao na
grudima. Kamen je postao laki, ali nije u potpunosti nestao.
 Uselili smo se u na stani bezmalo odmah nakon venanja. Stan je postao
dom koji nam je prirastao srcu, to je bilo nae mesto u svetu svetu sasvim
drugaijem deset godina ranije. Naravno da je posle bilo lako rei da su svi
znakovi upozorenja ve tada bili vidljivi suna i duga leta koja se proteu i na
jesen, kiovite zime i sve snaniji vetrovi, vesti o stotinama miliona ljudi koji
lutaju po svetu, egzotini insekti koji se pojavljuju u naim batama i naoj koi,
irei lajmsku bolest, malariju, papatai groznicu, zapaljenje mozga.
Naa stambena zgrada stajala je na visokom brdu u predgrau Hertonijemi,
a iz dnevne sobe i s balkona moglo se po vedrom danu videti sve do
Arabijanrante, gde je veina domova bila neprestano poplavljena. Kao i mnotvo
drugih poplavljenih delova grada, Arabijanranta je esto bila u mraku. itelji se
nisu usuivali da koriste elektrinu energiju zbog vode zaostale u teko
oteenim graevinama. Golim okom, sa udaljenosti od dva i po kilometra,
video sam desetine vatri du obale. Delovale su sitno i delikatno, nalik tek
zapaljenim ibicama, koje se lako mogu ugasiti. Stvarnost je bila sasvim
drugaija. Ljudi su kao gorivo upotrebljavali sve to bi pronali na obali i u
naputenim graevinama. Kolale su glasine da koriste i mrtve ivotinje, pa ak i
ljudske leeve.
udno je kako sam se navikao na prizor tih vatri, i nisam vie znao kad su
se pojavile prve, niti kada su veernje trake plamenova postale svakodnevan
prizor.
U daljini, s druge strane silueta graevina na obali, stajali su moderni
tornjevi predgraa Pasila, a sjaj levo od njih govorio mi je gde se nalazi centar
grada. Iznad njega je lealo mrano i beskrajno nono nebo, koje je dralo itav
svet u hladnom, sigurnom stisku.
Shvatio sam da traim veze izmeu onoga to sam upravo proitao i onoga
to trenutno vidim.
Johana.
Tamo negde napolju.
Kao to sam kazao Lasiju, nije bilo vajde od odlaska u policiju. Ako nisu
imali vremena ili resursa da potrae ubicu tih porodica, kako e imati vremena
da tragaju za enom nestalom nepuna dvadeset etiri sata, jednoj od nebrojenih
hiljada nestalih osoba?
Iscelitelj.
Zapad-istok/sever-jug.
inilo se da no nema nikakvih odgovora. Muzika je gruvala s gornjih
spratova. Vetar se kretao kroz drvee na padini grebena i pevao izmeu golih
grana najbolje to moe, ali je samo na trenutke uspevao da nadjaa halabuku
ljudi i maina. Hladnoa betonskog poda balkona na tabanima naterala me je da
potraim toplotu.
Vratio sam se do kuhinjskog stola, jo jedanput iitao sva Johanina
dokumenta o Iscelitelju, skuvao kafu i ponovo pokuao da je pozovem. Nisam se
iznenadio kad sam uo snimljeno obavetenje da je korisnik trenutno
nedostupan. Takoe nije predstavljalo iznenaenje to su kroz moj zabrinuti
mozak poeli da se ire panika i oaj.
U jedno sam bio siguran: Johana je nestala na poslu, istraujui neto u
vezi s Isceliteljem.
Odgurnuo sam sve ostale misli u stranu, popio kafu i proitao odtampane
imejlove koje je Iscelitelj poslao Johani, po redosledu kojim su primljeni. Dok
sam ih itao, razvrstavao sam ih u dve gomilice. U prvu sam stavio poruke u
kojima je ubica branio nunost zloina, katkad nairoko i nadugako, i u kojima
su pominjani Johanini raniji lanci, ponekad s nagovetajima da je njen rad
donekle slian njegovom da razotkriva lai i da oslobaa. Druga gomila
sadrala je poruke koje su direktno izlagale gde se mogu pronai rtve ubistava,
i sastojale se od svega nekoliko na brzinu i emerno napisanih reenica.
Jo jednom sam prelistao dve gomilice i doao do istog zakljuka kao i prvi
put. Poruke su pisala dva razliita pisca. Barem u teoriji. Barem sam ja tako
mislio.
Ponovo sam otvorio mapu koju je sainila Johana. Nalikovala je depnom
vodiu u pakao. Pregledao sam crvene takice koje su oznaavale lokacije
ubistava, proeljao datume i Johanine brojke. Ubistava su vrena u razmaku od
po dva-tri dana. Johana je dodala po jedan znak pitanja svakoj od etiri take
kompasa i izraunala mogua mesta buduih ubistava.
Dok sam zurio u mapu, panju mi je privukla ikonica njenog programa za
primanje i slanje elektronske pote. Oklevao sam. itanje tue elektronske pote
nesumnjivo je pogreno. No, moda ova situacija predstavlja izuzetak. Sem
toga, nas dvoje nemamo tajni, zar ne? Odluio sam da otvorim njenu
elektronsku potu ukoliko to situacija bude ba zahtevala. Ne ranije. U
meuvremenu, baviu se iskljuivo onim to je bilo direktno povezano sa
lankom na kojem je trenutno radila.
Setio sam se snimljenog telefonskog razgovora, ukljuio laptop i prikljuio
mobilni telefon u kompjuter.
Kopirao sam moj poslednji razgovor s Johanom na hard-disk svog
kompjutera, naao odgovarajui program, preuzeo ga sa interneta, instalirao i
otvorio zvuni zapis. Program za obradu audio-zapisa bio je lak za upotrebu.
Razdvojio sam zvukove, uklonio moj i Johanin glas, a zatim nauljio ui. uo
sam larmu automobila, tutnjavu i isti amor koji sam uo i ranije. Presluavao
sam snimak iznova i iznova, a zatim izdvojio tutnjavu i zvuke vozila, sve dok
nisam mogao da razaberem ton amora. Sa rastuom nadom, mislio sam da
mogu da ujem ponavljanje neega, ne vetra ili utanje rukava jakne, ve neto
s jaim, postojanim ritmom: talase. Jo jednom sam pustio snimak i zamurio, u
isto vreme trudei se da sluam i da se seam.
Da li je to stvarno bio um talasa ili sam naprosto uo ono to elim da
ujem?
Pustio sam da se snimak vrti i pogledao u Johaninu mapu i proraune.
Moda taj um uistinu potie s mora ili morske obale. Pod pretpostavkom da su
se ubistva odigrala tokom dvodnevnog ili trodnevnog ciklusa, onda bi se take
razdvojene datumima i upitnicima, koje su pratile Isceliteljeve zloine od severa
ka jugu ma koliko grubo sastajale negde u okolini Jetkesarija, na
jugozapadnoj obali grada.
tavie, pod pretpostavkom da je Johana dola do istog zakljuka kao i ja,
to bi bila oblast iz koje me je pozvala telefonom kad smo poslednji put
razgovarali.
 5

Taksista, mladi Severnoafrikanac, nije govorio finski i nije eleo da ukljui

taksimetar. To mi je odgovaralo. Dogovorili smo se za cenu, pola na engleskom,
a pola koristei prste, a na taksimetru u tamnom automobilu sijale su etiri nule
dok je ubrzavao dalje od mog stana niz Hihtomentije, prolazio mimo stanice
podzemne eleznice i naputenog trnog centra i preko mosta ka etvrti Itevejle.
Izbegavao je rupe i pukotine na asfaltu jednako veto kao i vozae koji su
opasno preticali ili skretali iz svojih kolovoznih traka.
Domovi na obali u etvrti Kulosari bili su, uz nekoliko izuzetaka, meu
prvim koje su vlasnici napustili, a sada su bili ispunjeni doljacima. Oni koji su
imali mogunosti preselili su se na sever: oni s najvie novca u severnu Kanadu,
a ostali u finski, vedski i norveki deo Laponije. Na severu je u zadnjih
nekoliko godina osnovano nekoliko desetina gradia visokog obezbeenja u
privatnom posedu, kako na arktikoj obali tako i duboko u unutranjosti kopna,
sa nezavisnim vodovodom, kanalizacijom i dalekovodima. I, razume se,
stotinama uniformisanih straara da dre podalje nepoeljne posetioce.
Sada su veina onih koji su iveli u mranim kuama u Kulosariju bili
izbeglice sa istoka i juga. Obala je bila istakana atorima i logorskim vatrama.
Koegzistencija doseljenika i tvrdoglavih starosedelaca, koji su branili svoje
domove i obalu, nije uvek bila mirna. Iscelitelj bi nesumnjivo imao miljenje i o
tome, takoe.
Dok smo se vozili, odgledao sam snimke vesti u Johaninom folderu
oznaenom slovom I. to su izvetaji bili skorijeg datuma, to su pitanja novinara
bivala sve ogorenija, a odgovori policije sve umorniji. Izjave mutnookog
inspektora na elu istrage na kraju su se svele na komentar: Nastaviemo da
istraujemo i obavestiemo vas kad budemo imali bilo kakve nove informacije.
Prebacio sam njegovo ime s ekrana u memoriju telefona i na internetu potraio
njegov broj. Detektiv Hari Jatinen.
Zavalio sam se na naslon sedita.
U kom trenutku sam zasigurno shvatio da se Johani neto dogodilo? Kad
sam se probudio u etiri sata ujutru i uo lave psa? Dok sam dva sata kasnije
kuvao kafu, poto mi je postalo oigledno da e ustajanje iz kreveta biti manja
muka od pokuaja da nastavim da spavam? Ili se sumnja pretvorila u strah kako
je dan odmicao, dok sam mehaniki otaljavao posao i proveravao mobilni na
svaka dva-tri minuta?
Mladi taksista bio je dobar u svom poslu znao je gde se drumovi
zavravaju i vozio u skladu s tim. Kad smo stigli do mosta Pitkesilta, stali smo
na raskrsnici, a pored nas se zaustavilo terensko vozilo sa sputenim zadnjim
prozorom. Na brzinu sam prebrojao osmoro mladih mukaraca njihova
bezizraajna lica, na pola koplja sputene oi i istetovirani vratovi rekli su mi da
mladii ne samo da su lanovi bande ve su najverovatnije i naoruani. Kad se
terenac ukljuio u saobraaj, nijedan izraz lica nije se izmenio ni za jotu.
U parku Kajsanijemi gorela je vatra. Sudei po visini plamenova, bilo je to
neko zapaljeno vozilo, ili neto sline veliine. Veliki ognjeni stub nalikovao je
bahanalijama u inae mranom parku. Na uglu Vilhove i Mihove uo sam
pucnjeve i video kako tri mukarca tre prema parku. Nestali su s vidika pre
nego to su odjeci hitaca utihnuli. Ispred Zoolokog muzeja ljudi su utirali
oveka koji je leao niice na zemlji. Onda je neko, oito najjai u grupi, poeo
da ga vue, drei ga za trokavu odeu, ka ulazu u podzemnu stanicu metroa,
moda s namerom da ga baci niz tunel.
Za dvadeset minuta stigli smo na Tempeli trg. Proturio sam novanicu kroz
uzani otvor u pleksiglasu i izaao iz taksija.
Savremeni hram na Tempeli trgu je nestao; ostaci graevine su liili na
prastare kamene ruevine naherene visoko na steni. Fragmenti zida bacali su
duge senke skroz do Luteranske. Okruene ukastom svetlou ulinih
svetiljki, senke su delovale crne kao ugalj, kao da su naslikane na tlu. Neko je
skinuo znak ZABRANJENO PARKIRANJE sa stuba i bacio ga nasred ulice.
Znak je izgledao kao da je napokon digao ruke od pokuaja da ita zabranjuje.
No u Teleu bila je podjednako hladna kao i u Hertonijemiju, ali ne i isto
toliko tiha. Ovde-onde ula se buka automobila, trubljenje sirena, finski rok,
vikanje, pa ak i zvuci zabavljanja. Zvonki enski smeh odjekivao je bezbrino,
to je bilo udnije od svega to sam uo u poslednje vreme.
Ahti i Elina Kalio bili su nai zajedniki prijatelji zbliilo nas je Johanino
i Elinino prijateljstvo. I ne, Elina se takoe nije ula s Johanom.
Stajao sam u predsoblju njihovog stana, skinuo kiom natopljenu jaknu i
izuo cipele, a zatim sluao kako mi Elina i Ahti naizmenino postavljaju sijaset
pitanja:
ta misli, gde bi mogla da bude?
Nijedanput te nije pozvala?
,,I niko ne zna gde je?
Ahti mi je najzad postavio pitanje na koje sam mogao da odgovorim.
Da, voleo bih olju kafe. Eivala.
Ahti je nestao u kuhinji, a Elina i ja otili smo u dnevnu sobu, gde su dve
podne lampe u suprotnim okovima i jedna treperava svea na stolu od tamnog
drveta u sredini sobe davali prostoru intimniju atmosferu nego to je, moda,
bilo poeljno. Iz nekog razloga sam se oseao kao da mi je u tom trenutku
potrebna drugaija atmosfera: vie svetlosti, neto mnogo svetlije.
Seo sam na kau, a Elina u fotelju preko puta mene. Stavila je vuneni
svetlobraon al u krilo, a zatim se inilo kao da ne zna ta e s njim. Sedeo joj je
u krilu kao ivo, napeto stvorenje. U kratkm crtama sam joj ispriao ono to
znam: nisam se uo s Johanom puna dvadeset etiri sata, a takoe nisam mogao
ni da stupim u kontakt s fotografom. Takoe sam joj rekao o emu je Johana
pisala.
Johana bi te pozvala, ree Elina kad sam zavrio. Izustila je to toliko tiho
da sam njenu reenicu morao da ponovim u mislima.
Klimnuo sam i pogledao u Ahtija, koji je upravo uao u sobu. On je bio
nizak, ilav mukarac, advokat po profesiji, toliko pedantan da je to bilo
komino, ali jednako je umeo i da iznenadi u nekim situacijama. Neto mi je
palo na pamet, a u tom trenutku sam u njegovim prodornim plavim oima spazio
traak nesigurnosti, koji je iezao jednako brzo kao to se pojavio.
Okrznuo me je pogledom, a potom dobacio Elini dug, znaajan pogled.
Gledali su se u oi neobino dugo, a onda su se, bezmalo istovremeno, ponovo
okrenuli prema meni. Elinine kestenjaste oi izgledale su kao da e zaplakati.
Nikad je ranije nisam video da plae, ali to me iz nekog razloga nije iznenadilo.
Moda je preterana udobnost prostorije bila znak da iznenaenja ekaju iza ugla.
Trebalo je da ti ovo kaemo ranije, ree Ahti. Stao je iza Elinine fotelje,
drei ruke u depovima.
,,ta?, upitao sam.
Elina je brzo obrisala oi, kao da joj suze smetaju. Odlazimo, rekla je.
Selimo se na sever.
Zakupili smo stan na godinu dana, u gradiu na severu, ree Ahti.
,,Na godinu dana?, upitah. ta ete raditi kad se godina zavri?
Elinine oi se ponovo ispunie suzama. Ahti ju je pomazio po kosi. Podigla
je ruku i uhvatila ga za aku. Pogledi su im bludeli po sobi, nesposobni da se
due zadre na bilo emu. Paranoidna osoba moda bi pomislila da neto
izbegavaju da mi kau, ali ta su to mogli da mi preutkuju?
,,Ne znamo, ree mi Ahti. Ali ne moe da bude gore nego iveti ovde.
Pre est meseci ostao sam bez posla. Elina ve nekoliko godina nema redovnu
nastavu.
Niste nam nita rekli o tome, tiho sam primetio.
Nismo jer smo mislili da e se situacija popraviti.
Nekoliko trenutaka smo seeli u tiini. U sobu je dolebdeo miris svee
skuvane kafe. Nisam bio jedini koji je to primetio.
Odoh da vidim da li je kafa gotova, ree Ahti s ujnim olakanjem u
glasu.
Elina je rukavom dempera obrisala suzne oi. Labavi rukav joj se
obmotao oko zgloba pa je morala da ga ispravi drugom rukom.
Zaista smo verovali da emo neto smisliti, kazala je, ponovo toliko tiho
da sam morao da se nagnem napred da bih razabrao rei koje su joj se kidale sa
usana, ,,da postoji nekakvo reenje, da je sve ovo samo neka vrsta uasne,
neoekivane krize koja e se srediti sama od sebe, a ivot e se nastaviti kao i
ranije.
Nisam znao da li govori o njihovoj situaciji ili o stanju u kome se nalazi
itav svet, ali to verovatno ionako nije bilo bitno.
 Ahti se vratio u sobu s lonetom kafe. Pokreti su mu bili glatki i precizni
kao i uvek dok je sipao kafu u olje sa slikama cvetia, nalik zauvek izgubljenim
uspomenama. to su, naravno, i bile.
Jeste li prodali ovo mesto?, upitao sam, mahnuvi rukom oko sebe, da
naznaim stan.
Ahti je odmahnuo glavom. ,,Ne, tiho je odgovorio.
Kai mu istinu, Ahti, ree Elina, briui rukavom jo dve-tri suze koje su
joj klizile niz obraze.
Ahti je seo na drugi kraj kaua i privukao blie olju s kafom, oigledno
mozgajui o tome ta e rei.
,,Ko bi kupio ovo mesto?, kazao je, ispravivi lea. Krov prokinjava,
podrum je poplavljen, prepun bui, pacova i bubavaba. Struja neprestano
nestaje, a i voda. Grad e svakog trena propasti. Niko nema novca, a oni koji ga
imaju svakako ne ele da se presele ovde. Vie ne postoje investitori, a ak i da
postoje, zato bi iko plaao kiriju kad moe da ivi negde za dabe? Ko jo
veruje da e se situacija poboljati?
Elina je zurila pravo ispred sebe, oiju crvenih od plaa, ali sada suvih.
,,Mi smo verovali, tiho je rekla, pogledavi u Ahtija.
Verovali smo predugo, sloio se.
Nisam znao ta da kaem. Popio sam kafu, gledajui kako se para die iz
oljice koja mi je grejala dlanove.
Johana e se svakako pojaviti, ree odjednom Elina, prenuvi me iz
misli.
Pogledao sam u nju, a zatim u Ahtija. Zaklimao je glavom, kao da
potvruje njene rei, a zatim prestao kad je primetio da bezizraajno zurim u
njega. Nain na koji je prestao bio je nalik naglom pritiskanju konice. Nisam
dopustio da me obeshrabri ni to, niti trag nesigurnosti u njegovim oima. Znao
sam da u, ako ne pitam, kasnije moda zaaliti zbog toga.
Ahti, rekao si da ste vorc. Mogao bih da vam pomognem s neto novca, a
u isto vreme i da kupim neto od vas.
Oklevao je na tren. Oevidno je traio rei. ,,Ne znam ta to imamo to bi
tebi...
Ponekad voli da ide u lov, rekoh.
Izgledao je skoro iznenaeno. Okrznuo je pogledom Elinu, koji nije nita
rekla, ali je klimnula. Ahti se nagnuo napred.
Zato da ne, kazao je, ustajui. ,,Ne trebaju mi obe samare, a dosta mi je
i samo jedan pitolj. Sumnjam da e me iko danas prijaviti policiji ako ti prodam
oruje.
Krenuo sam za njim u spavau sobu. Velike i gotovo pune torbe stajale su
ispred otvorenih i ispranjenih garderobera. Komadi odee leali su na krevetu,
dasci kod uzglavlja, stolicama i podu ispred torbi. Ahti je zaobiao leaj, stao
ispred ormaria od tamnog drveta i otkljuao vrata. U ormariu su bile dve
samarice, omanja puka i tri pitolja.
 ,,Biraj, kazao je, pokazujui najpre na jedan, a zatim na drugi pitolj. U
njegovom gestu postojao je prizvuk prodavca, to je u datim okolnostima bilo
izlino. Hekler i koh USP kalibra 9 milimetara, ili glok 17, takoe 9
milimetara.
Onda je pokazao na elini revolver iznad njih, ali ni najmanje nije
izgledao kao prodavac. Izgledao je kao ovek koji je doneo odluku.
Ovaj smit i veson je za mene.
Uzeo sam najblii pitolj hekler i koh.
Fin komad. Napravljen u Nemakoj, u vreme kad su se u Nemakoj jo
proizvodile stvari.
Pitolj je bio iznenaujue lagan.
Teak je samo 667 grama, ree Ahti, pre nego to sam stigao da ga
upitam. ,,U okvir staje osamnaest metaka.
Skinuo je kutiju s donje police. Zazveckala je kad ju je podigao. Moe
dobiti i ovo, takoe, razume se. Imama pedeset metaka.
Pogledao sam u kutiju i pitolj u aci. I oruje i municija delovali su kao da
im nije mesto u toj sasvim obinoj spavaoj sobi. Poeo sam da se oseam kao
da moram brzo da delam, pre nego to se predomislim.
Ima li neki ruksak?, upitao sam ga.
U jednom od ispreturanih ormana naao je mali crni ruksak. Obinost
predmeta bila je u otrom kontrastu s njegovim buduim sadrajem.
Ulazi u cenu. To je najmanje to mogu da uinim.
Dao sam mu novac, a on ga je strpao u dep ne prebrojavi ga i ne
gledajui u mene. Ponovo sam pogledao pitolj u desnoj i kutiju s municijom u
levoj ruci. Ahti je primetio moju zbunjenost.
Pokazau ti, nasmejao se i uzeo oruje.
Brzim i izvebanim pokretima izvadio je okvir, napunio ga mecima iz
kutije, a zatim ga gurnuo natrag na mesto. inilo se kao da je u svom elementu.
,,Spreman?, upitao je. Ovo je sigurnosna konica, a ovo je okida. Nemoj
nikad da ga uperi u nekoga koga ne namerava i da upuca. Mada, to moda
vie nije ni vano.
Pokuao je da se osmehne, ali u njegovom pokuaju nije bilo energije.
Osmeh mu se zaledio na usnama i dao njegovom licu bespomoan izgled. I sam
je to shvatio.
Kafa se hladi, uurbano je rekao. Hajde da je popijemo.
Razmislio sam o tome koliko se situacija neoekivano brzo promenila. Kad
smo ono veerali zajedno, pili vino i planirali budunost? Nameravali smo da
idemo na putovanja, ja sam eleo da piem knjige, Johana bi pisala bolje lanke
nego ikada, a Ahti je hteo da osnuje vlastitu advokatsku firmu i prirodno
porodicu s Elinom.
Promena se postepeno uunjala u nae ivote, ali sad se sve iznenada bliilo
kraju s potpunim krahom.
 Elina je sedela u fotelji, ne dodirujui kafu. Utonuo sam u kau i pokuavao
da smislim neto prikladno da kaem. Nije mi bilo lako, jer sam mogao da
priam samo o jednom. Mora da je Ahti to osetio.
Nadam se da e nai Johanu, kazao je.
Shvatio sam da mi je to jedina preostala nada. Razumeo sam to sa
jasnoom koja me je proela kao toplota ili hladnoa, i naterala da se setim
svega dobrog to bih mogao da izgubim. Knedla mi je zastala u grlu. Morao sam
da izaem odatle.
Nadam se da e vam se svideti na severu, rekoh. Nadam se da e sve
biti u redu. Siguran sam da hoe. Godinu dana je dug period. Nai ete neki
posao, zaradiete neto novca. Biete dobro.
Neto je nedostajalo u mojim reima. A rei nisu bile to to je najvie
nedostajalo. I kao da smo svi to uli, a pre svega osetili. A ja zaista nisam znao
koliko dugo u moi da nastavim da govorim, te sam zato ustao sa kaua, ne
gledajui u njih.
Elina, Johana e te pozvati im bude mogla.
Izaao sam u predsoblje. Ahti je poao za mnom. Stao je u najmraniji ugao
sobe, oigledno namerno. uo sam Elinine korake po drvenom podu, a onda je
stala ispred mene, opet sa suzama u oima. Prila mi je i zagrlila me.
Reci Johani da e sve biti u redu, kazala mi je, i dalje me grlei. ,,I reci
joj da nikad nismo imali nikakve zle namere.
Nisam bio siguran ta je mislila pod tim, ali sam eleo da to pre odem
odatle, tako da nisam traio objanjenje.
 6

Kia je dobila na snazi. Padala je sa neba u irokim naletima, a krupne i teke

kapi padale su na asfalt i prskale kao u nastupu gneva, inei okolni grad
blistavim, crnim i mokrim. U mirisu kie bilo je neega kiselkastog, bezmalo
ueglog. Nekoliko trenutaka stajao sam u nadsvoenom ulazu, pokuavajui da
odluim ta dalje da radim, razmiljajui o tome gde se nalazim i kuda idem.
Bilo je pola deset, izgubio sam enu i popio bogzna koliko olja kafe. Nema
anse da u noas moi da zaspim.
S mesta odakle sam ranije uo enski smeh sada su dopirali zvuci tue, za
kojima je usledila lomljava stakla, a trenutak kasnije neka ena je vrisnula i
opsovala. Podigao sam kapuljau jakne, privrstio kaieve ruksaka i izaao na
kiu.
Gledao sam pravo ispred sebe. Ledene kine kapi bockale su me po koi.
Skrenuo sam na Fredrikovu i preao nekoliko koraka kad sam zauo trubljenje,
jednom, pa dvaput. Zvuk je dopirao s druge strane ulice. Povukao sam kapuljau
u stranu dovoljno da vidim ko to trubi. Isti mladi Severnoafrikanac koji me je
dovezao iz Hertonijemija.
Taksi je bio parkiran malo dalje niz ulicu, s ukljuenim motorom, a unutra
je delovao mnogo suvlje i toplije nego napolju na ploniku. U roku od nekoliko
sekundi sedeo sam na zadnjem seditu i govorio mu da me ovog puta odveze na
jug.
Imao je ime i prolost: Hamid. U Finskoj je ve est meseci. Zato me je
ekao? Jer sam muterija koja plaa. Nisam mogao da ga krivim. Niko nije
voljan da radi za dabe.
Hamidu se sviala Finska. Ovde barem postoji kakva-takva mogunost da
se zaradi za ivot moda e ak moi da zasnuje i porodicu.
Sluao sam kako govori na brzom, nepravilnom engleskom jeziku i
posmatrao njegov profil. Uzano svetlobraon lice i budne kestenjaste oi u
retrovizoru, brze ruke na volanu. Onda sam pogledao u grad koji je proletao
pored nas, poplavljene ulice blistave od kie, lokve veliine omanjih jezera,
porazbijane prozore, vrata odvaljena sa arki, izgorele olupine automobila i ljude
koji tumaraju po kijametu. Tamo gde sam ja video propast, Hamid je video
nadu.
Stigli smo do kraja Lenrotove ulice, preli priobalni drum i zaputili se
prema ostrvu Jetkesari.
Hamid je sada vozio polako. Zautao je i ukljuio stereo-ureaj. Muzika
koja je gruvala iz zvunika bila je neka vrsta meavine hip-hopa i
severnoafrikog etna. Preko muzike je muki glas ritmino izgovarao hiljadu
rei u minuti na nekom nepoznatom jeziku.
 Kad me je Hamid upitao kuda dalje, rekao sam mu samo pravo napred.
Nisam znao ta drugo da radim. Ponovo sam otvorio Johanina dokumenta u
telefonu, a zatim na brzinu iitao njene zabeleke. Pustio sam i snimak, onaj sa
naim izbrisanim glasovima, i zamolio Hamida da prikljuim mobilni na
njegove zvunike. Kazao je da e me to dodatno kotati. Rekao sam da u mu
dodatno platiti. Rekao je unapred. Dao sam mu telefon i neto novca. iroko se
nasmeio, presavio novanicu i stavio je u dep, a zatim prikljuio telefon na
zvunike.
ovek s hiljadu rei u minuti je utihnuo, a zamenio ga je amor.
Hamid me je radoznalo pogledao, oigledno preispitujui raniji sud o meni.
Klimnuo sam: to je ono to elim da ujem.
Stigli smo do kraja puta napred se s desne strane nalazio most ka
Lautasariju, s leve tama, a iza nas stambene zgrade. Hamid je upitao kuda sad.
Pokazao sam ka zatvorenom kafeu na obali i parkiralitu iza njega.
Unutranjost kafea bila je u mraku, a spoljanjost bletavo osvetljena.
Veliki, pravougaoni prozori bili su itavi i isti, a u okolini lokala nije bilo
mnogo ubreta. Kao da smo se za svega petnaest minuta odvezli u neki drugi
svet.
Kazao sam mu da je to dobro mesto i zamolio ga da iskljui motor, kako
bih mogao da ujem. Dao sam mu jo jednu novanicu. Iskljuio je motor i
pustio da amor plovi kroz automobil i nestaje u mraku. Otvorio sam prozor i
zamolio ga da polako utia zvuk.
Jedan um je utihnuo, a drugi je zauzeo njegovo mesto.
Moda.
Samo moda?
vrsto moda?
Moda je ovo bilo mesto odakle me je Johana pozvala.
Zamolio sam Hamida da me saeka, uzeo telefon i izaao iz automobila.
Vetar koji je duvao sa mora smesta mi je zgrabio kosu i odeu. ibao me je i
grabio kao da pokuava da me vrsto epa. Toliko blizu obale, ruke bi mi bile
vlane ak i da ne pada kia.
Navukao sam kapuljau na glavu i prislonio mobilni na uvo, titei ga od
kie, a potom ponovo pustio snimak. Pojaavao sam i utiavao jainu zvuka dok
sam hodao ka severu du obale, gledajui u kue visoke est, sedam i osam
spratova na obali mora. Trudio sam se da vidim i ujem analogije u onome to
su moda bile nepovezane stvari: poslednji telefonski poziv, zvuci koji su mogli
biti vetar i talasi, Isceliteljeve koordinate koje je Johana izraunala i sopstveni
instinkti i nade. Oslanjao sam se na njih dok sam hodao du kiovitog i
vetrovitog morskog grebena, skroz mokrih cipela, pri emu su me tabani boleli
od hladnoe, ne znajui odakle da ponu.
inilo mi se da su kue du obale u neobino dobrom stanju: u mnogim
stanovima su sijala svetla, to je ve samo po sebi predstavljalo malo udo iz
najmanje dva razloga. Nalazili smo se nadomak morske obale, u esto
plavljenom podruju. Takoe, bili smo u imunom susedstvu, a imuniji su
odavno ve otili na sever, napustili su igru dok im je jo dobro ilo, ta god to
znailo ovih dana.
U vertikalno rascepljenu stranu velike stene bilo je ugraeno elino
stepenite. Popeo sam se uz stepenice na malu platformu okruenu gvozdenom
ogradom u visini struka. Naao sam teleskop, fiksiran i okrenut ka puini. Po
vedrom i sunanom danu, kroz durbin se verovatno moglo videti kilometrima u
daljinu. Tog dana se nije videlo nita.
Okrenuo sam se. Kafe na morskoj obali bio je udaljen nekoliko stotina, a
najblia kua priblino pedeset metara. Spustio sam telefon. Oslunuo sam.
Slankasti miris okeana i ritmino udaranje talasa o obalu bilo je smirujue i
uteno usred vetra i kie. Neki kau da nam je um mora davno zapisan u
genima. Neki kau da e nas jednog dana ponovo odvui u dubine okeana.
Siao sam niz stepenice i krenuo natrag ka taksiju.
Na pola puta, stotinak metara od stene i stotinak metara od taksija,
iznenada sam se obreo u snopu svetlosti reflektora. Stao sam, uvi bat koraka
koji je dopirao iz svetlosti.
Ljudi su drali bletave baterijske lampe, koje su, izgleda, nosili na
ramenima. Nisu kazali ni re. Ni ja nisam rekao ni re. Govorili su samo vetar i
more, dva amora koji su se preplitali. Nijedan od njih nije zakoraio napred.
Stali su ispred mene, jedan desno, drugi levo. Oigledno su bili obueni da stoje
na takav nain, dovoljno daleko jedan od drugog, tako da su se snopovi svetlosti
baterijskih lampi ukrtaju na meni.
Intenzitet svetlosti prisilio me je da sagnem glavu. Nisam video batinu sve
dok me nije udarila u levi bok, pored bubrega.
Stropotao sam na zemlju i otvorio usta da doem do daha, paralizovan od
bola.
ta radi ovde?, uo sam glas iznad sebe.
Pokuao sam da kaem da nemam zle namere, da samo razgledam
unaokolo. Pre nego to sam uspeo da progovorim, na stomaku sam osetio
pritisak vojne izme okovane gvoem. Poslednji tragovi kiseonika iezli su mi
iz plua. Zaslepljujui snopovi svetlosti pomamno su se vrteli.
Zato bleji ovde?
Kakva si ti vrsta skitnice?
Ovde nam ne trebaju nikakve jebene izbeglice!
Pokuao sam neto da kaem. Pljuvaka mi je zagrgotala u grlu,
nedovoljno za rei.
Kloaru!
ut u rebra.
,,Propalice!
Udarac u desni bubreg.
,,Pederino!
 ut u prepone.
Nisam mogao nita da vidim, ve samo da ujem rei proete mrnjom.
Okrenuo sam se na stomak. Jo jedan udarac eksplodirao mi je na sredini lea
kao gnevni kamen.
Ima sree to nas danas nema vie!
Lako si se izvukao!
Mogli bismo te i ubiti!
Smeh. Batina me je pogodila u levo uvo. Uvo mi se u isti mah usijalo i
ogluvelo. Jo smeha.
Zatim trei glas, mlai, na finskom: Ostavite ga ili u pucati!
Snopovi svetlosti su nestali.
Odlazite! Smesta, ili u vas pobiti!
Bat tekih koraka koji se udaljavaju.
Gubite se!
Laki koraci. Ruke su me zgrabile za jaknu i osovile me na noge.
,,Ustaj!
Pokuao sam da stojim. Nije bilo lako. Naslonio sam se na neto.
Ulazi u kola!
Sruio sam se na neto, isprva sedei, a zatim leei. Neto se zalupilo iza
mene. Svet se lelujao, ja sam se prevrnuo na lea, a zatim na bok, neto me je
udarilo u elo.
,,A sad da se gubimo odavde.
Naravno. Bio sam u kolima. U Hamidovom taksiju.
Zamalo da te ubiju!
Izvrnuo sam se na stomak. Gurnuo sam glavu napred i ispovraao se na
pod.
Sranje! Sad stvarno moramo da pourimo.
Pokuao sam da ostanem pri svesti. Pokuao sam da se drim za ruku na
vratima. Pokuao sam da otvorim oi. inilo mi se da, ta god bih pokuao, nita
nisam uspevao.
Biemo tamo za petnaest minuta. Jo samo petnaest minuta.
Petnaest minuta. Gde tamo?
 7

Drao sam Johanu u zagrljaju, udisao miris njenog vrata i ljubio tople usne.
Zakikotala se, odmakla glavu i pogledala me u oi. Zaustio sam da joj neto
kaem, ali se onda ponovo nala u mom naruju i naslonila mi glavu na grudi.
Pogladio sam je po kosi, putajui je da tee izmeu mojih prstiju, i stavio joj
drugu aku na potiljak. Bio je tanan, graciozan, zraei vrelinom u korenu kose.
Na vrhovima prstiju oseao sam mesta gde su se spajali miii, delikatnu
taku gde je sam ivot, gde je sve bilo povezano. Podigla je glavu, a ja sam
ponovo pogledao u njene oi, videvi zelene odraze u njima. Privukao sam je
blie i vrsto pribio uz sebe. Bila je sitna i meka, kao to je uvek bila izjutra.
Iskljuila je budilnik i priljubila se uz mene, prebacila mi ruku preko grudi,
naslonila elo na obraz i skoro opet zaspala, glasno diui, rekla neto slatko i
budalasto.
Drao sam je uz sebe, kao da znam da u je, ako je pustim, zauvek izgubiti.
Mirisao sam joj kosu, udisao njenu aromu kao da pokuavam sve to da smestim
u seanje i upamtim kako je zaista mirisala. Ravnomerno je disala, okruivala
nas je tiina i bili smo bezbedni, pripadali smo jedno drugom.
Onda se trecnula, kao to je katkad radila dok bi tonula u san. Neko ju je
vukao dalje od mene. Ja sam je povukao nazad, grevito je privlaei ka sebi, ali
je taj neko bio snaan i istrajan. Drao sam je svom snagom. Nisam hteo da je
pustim. Pokuao sam da joj vidim lice, ali je ono bilo okrenuto nadole. Stisak mi
je popustio, taj nepoznati ju je napokon uhvatio i ona je iz mog naruja potonula
u mrak. Kad mi je potpuno nestala iz vidokruga i oko mene nije ostalo nita
osim tame, osetio sam uasnu hladnou. Zadrhtao sam, a moje ruke su uhvatile
samo prazninu.
Svetlost se promenila u tamnocrveni, kurzivni neonski znak iza tanke
zavese. Izvesno vreme pokuavao sam da ga proitam sleva nadesno, pre nego
to sam shvatio da ga posmatram naopako. Najzad sam uspeo da ga razaznam
zdesna nalevo: kebab-picerija.
Podigao sam aku do levog uva, koje me je svrbelo, i pod prstima sam
osetio komad gaze privren lepljivom trakom. Leao sam na boku, s teinom
na desnoj ruci, koja mi je u potpunosti utrnula. Izvukao sam je ispod tela,
uhvatio za ivicu onoga na emu sam leao i uspravio se u sedei poloaj.
Nalazio sam se u nekakvoj pomonoj prostoriji ili skladitu. U ustima sam
oseao bakarni ukus krvi. Sedeo sam u mestu, nekoliko puta punim pluima
udahnuo vazduh i paljivo protresao utrnulu ruku. Kad god bih udahnuo, lea bi
me zabolela.
S druge strane zavese uo sam nepoznati jezik najpre muki, a potom
enski glas. Setio sam se svog sna, osetio ubod panike, a zatim izvadio mobilni
iz depa. Ekran je bio mrtav. Ili ga je udarila palica, ili se baterija ispraznila.
Panika je porasla.
Pokuao sam da ustanem, ali me noge nisu drale, pa sam se sruio na
mesto gde sam sedeo. Usredsredio sam pogled na crveni tekst koji je sijao iza
zavese i uspeo da ostanem u sedeim poloaju. Nekoliko trenutaka sam polako
disao, sve dok nisam bio siguran da mi se nee zavrteti u glavi, a zatim pogledao
oko sebe. Soba od sivog betona, kartonske kutije i smee du zidova, plastine
kese pune flaa u dovratku, neke prazne, neke pune, i stolica s mojim ruksakom,
koji sam dobio od Ahtija, okaenim o naslon. Manje od dva metra dalje od
mene.
Ponovo sam se osovio na noge i pouen prethodnim pokuajem
upotrebio zid kao oslonac. Uzeo sam ruksak i ponovo seo. Pitolj mi se naao u
aci kad je ruksak pao na pod.
Glasovi iza zavese su zautali.
Drao sam pitolj u krilu kad se zavesa povukla u stranu. Prepoznao sam
Hamida, uprkos crvenom sjaju iza njegovih lea, koji mu je lice bacao u mrak i
oblikovao svetlosni oreol oko glave, umekavajui obrise.
,,Polako, kazao je.
Zavrteo sam glavom, otvorio usta i pomerio jezik, ali nisam bio u stanju da
napravim bilo kakav zvuk.
,,Vode?, ree Hamid.
Trenutak kasnije zavesa se potpuno povukla u stranu. U prostoriju je ula
ena s bokalom vode u jednoj i aom u drugoj ruci. Napunila je au, stavila
bokal na pod i pruila mi vode.
Pio sam kao da nikad ranije nisam okusio vodu. Polovina mi je zavrila na
grudima, a drugu polovinu sam iskaljao. Gutanje e zahtevati malo vebanja. S
drugom aom ilo mi je bolje ena sada nije morala da zakorai unazad kako
bi izbegla kapljice vode.
Imala je otprilike tridesetak godina, kestenjaste oi i donekle svetliju put od
Hamida. Duga crna kosa bila joj je skupljena u punu na potiljku, a velike
srebrne minue su joj blistale. Nosila je tamne farmerke, ukastu duksericu s
kapuljaom i iznenaujue belu kecelju. Pruila mi je moju torbu.
Moja roaka, ree mi Hamid, klimnuvi glavom u njenom pravcu.
Priao mi je blie i pokazao na moje uvo. Zna ta radi.
Dodirnuo sam komad gaze i lepljivu traku. Za to uvo svet je bio pun
struganja i utanja. Nije me bolelo, dodue, zato je moda bilo najmudrije biti
zahvalan. I bio sam. Rekao sam to Hamidu.
,,Da, kazao je sa osmehom. Zamalo da te srede.
ena se takoe nasmeila. Ja sam pokuao.
,,Hvala, rekao sam joj. Najpre na finskom, a potom i na engleskom.
Govorim finski, kazala je. ,,U redu je.
,,Tapani, kazao sam, pruajui ruku.
 ,,Nina.
aka joj je bila topla i siuna, a drao sam je trenutak due nego to je
neophodno za rukovanje. Njena vitkost me je naterala da se setim nedavnog sna
o svojoj eni, ija je aka bila podjednako glatka i nena. Um mi ispunie
seanja, a u svima sam dodirivao Johanu. Na ulici, nou, na povratku kui iz
bioskopa, ispod stola na dosadnoj veeri, kad niko ne gleda, dok sam je jednog
letnjeg jutra pratio na posao.
Nina je to primetila.
,,Izvini, rekoh joj.
Hamid se umeao: ,,Ti si u nekakvoj nevolji.
To je bilo dovoljno blizu istine te sam klimnuo glavom.
eli li da mi ispria?
Zato da ne? Pod uslovom da mi kae gde se nalazim.
,,U Kaliju, kazao je.
Rekao sam mu da mi je supruga nestala i da je traim. Pitolj je moj i
platiu mu da mi ga vrati. Dok sam govorio, Hamid nije skidao oi s mene.
Nina je ustala sa stolice, izala u restoran i vratila se nosei svoju tanicu.
Izvadila je pilule protiv bolova i dala mi ih.
Hvala ti, rekoh joj, uzimajui dve tablete uz gutljaj vode.
Zatim je Hamid izaao u restoran, petljao nekoliko trenutaka u kuhinji, a
onda se vratio nosei oljicu na tanjiriu.
aj. S mnogo eera.
aj je bio taman kao kafa, vreo i toliko sladak da su me zaboleli zubi. Ispio
sam celu olju u nekoliko gutljaja. Osetio sam vrelu tenost u grlu, a trenutak
kasnije i u stomaku.
Kad sam se uverio da e aj tamo i ostati, ustao sam i dve-tri sekunde
stajao u mestu. Napravio sam nekoliko teturavih koraka prema vratima i izaao
u restoran. Soba je bila veliine omanje kancelarije. Polovinu prostora zauzimali
su otvorena kuhinja i pult bifea koji se protezao du jednog zida. Druga polovina
bila je rezervisana za tri mala stola. Drvene stolice oko stolova bile su prazne,
ekajui muterije. Na televizoru na zidu prikazivana je reportaa o poaru.
Jesu li ovo lokalne vesti?, upitao sam.
Nina je odmahnula glavom.
,,Iz nae domovine, ree Hamid.
Ponovo sam pogledao snimak poara. Izgledao je nalik svim ostalim
poarima na svetu.
ao mi je, rekoh Hamidu.
,,I meni, odgovorio je.
Nina je s pulta uzela daljinski upravlja i promenila program. Informativna
TV stanica iz Helsinkija neprekidno je emitovala vesti. Zamolio sam je da
prebaci na najnovije vesti. Pritisnula je dugme na daljincu.
 Izvadio sam telefon i zatraio punja. Hamid je uzeo mobilni i odneo ga iza
pulta.
Seo sam na stolicu i pogledao u zidni sat: 1.12. Oseao sam se malaksalo i
bolesno. Na um su mi padale ideje koje nisam eleo da sledim do krajnjih
zakljuaka. Veina misli vrtela se oko Johane, a puka ideja da joj se moda
desilo neto slino onome to se i meni dogodilo bolela me je vie od dobijenih
batina.
Lokalne vesti nisu pruale nikakve tragove o Johani. Broj oruanih pljaki
se poveao sada i usred bela dana i sve blie centru grada. Oblakoder u
centralnom delu Pasile zapaljen je ranije u toku veeri. Saobraaj od granice s
Rusijom do prestonice ponovo je u zastoju. No, bilo je i dobrih novosti: voda je
ispumpana iz metroa i vozovi su opet saobraali. Takoe su poveali i broj
naoruanih straara.
Meutim, nita od toga mi nije bilo ni od kakve pomoi.
Hamid je seo za drugi kraj stola.
Siguran sam da e se situacija popraviti, kazao je, kad sam okrenuo glavu
od televizora i pogledao u njega.

***

Minut-dva stajao sam ispred picerije i udisao noni vazduh, oseajui ga u grlu,
i posmatrao drvee koje je nepomino stajalo iza biblioteke, nemo ekajui
prolee, toplinu i novi ivot usred zime, usred noi, blistavo od kie, dok mu se
niz grane slivala voda. Zemlja ispod bila je zagrobno hladna i bie takva jo
nekoliko meseci, ali drvee zbog toga nije kukalo niti drhtalo ili krivilo bilo
koga za te neprijatnosti. Prenuo sam se iz te lekcije kad je Hamid dovezao taksi
iza ugla i zaustavio se ispred mene.
U taksiju sam ukljuio mobilni telefon. Nije bilo ni glasa od Johane.
Izvadio sam papirnu maramicu i obrisao unu koljku. Dok sam se umivao, rana
se ponovo otvorila. Maramica je za tili as postala tamnocrvena. Izvadio sam
novu iz depa i stavio je preko uva.
Vozili smo se na sever, da izbegnemo drumove zatvorene za saobraaj
zbog zapaljenog nebodera u Pasili, i bez ikakvih problema stigli do policijske
stanice. Hamid je zaustavio automobil nekoliko stotina metara ispred kapije, a ja
sam mu dao ko zna koliko novanica. Nisam izraunao koliko e kotati vonja.
Spasao mi je ivot, stoga sam smatrao da treba da mu platim malo vie. Zamolio
sam ga da me saeka. Ako se ne vratim za sat vremena, moe da ode i potrai
drugu muteriju.
Hodao sam to sam uspravnije mogao, s bolom u leima, tutnuo krvlju
natopljenu maramicu u dep i na lice namestio prijateljski nastrojen i neutralan
izraz, koliko sam to mogao bez ogledala. Uprkos tome, prepreili su mi put im
sam stigao do kapije u ogradi koja je okruivala policijsku stanicu.
Ne, nemam propusnicu.
 Ne, niko me ne oekuje.
Objasnio sam straaru da sam doao da se vidim s Harijem Jatinenom,
glavnim inspektorom jedinice za nasilne zloine, i da je svrha mog dolaska
ovek poznat kao Iscelitelj. Mladi policajac u pancirnom prsluku i lemu, sa
jurinom pukom u rukama i oima koje su letele as levo as desno, sluao me
je nekoliko trenutaka, a zatim je, ne rekavi ni re, otiao do straarske kuice,
saekao, a onda otvorio kapiju.
Usmerili su me ka kontrolnom punktu, gde su mi oduzeli telefon i dali
identifikacionu karticu da je prikaim na grudi. Uao sam u graevinu sa
ogromnim foajeom prepunim ljudi i samo jednim praznim seditem.
Naspram mene je sedeo raskono odeven i, sudei po izgledu, veoma bogat
brani par, otprilike istih godina kao Johana i ja. ena je napola sedela u
mukarevom krilu i glasno disala kroz nos. U stisnutoj pesnici drala je
maramicu, a lice joj je bilo krvavo i izoblieno. ovekovo kao kre bledo lice
zurilo je pravo napred, a beli, zamrznuti izraz u njegovim oima nije se menjao
dok ju je mehaniki gladio po leima.
Zamurio sam i ekao.
 8

Tapani Lehtinen?
Otvorio sam oi.
Ako prijavljujete krau, pljaku ili napad, uzmite broj na prvom prozoru.
Hari Jatinen je i uivo zapanjujue nalikovao oveku u vestima izgledao
je jednako visoko i isklesano kao na tim bolno krupnim kadrovima. Ustao sam i
rukovao se. Bio je prilino stariji od mene blie ezdesetoj nego pedesetoj, sa
prosedim vlasima na slepoonicama i brkovima i tamnosivim oima. Podseao
me je na doktora Fila, amerikog psihologa na starom televizijskom ou-
programu. No, svega nekoliko rei bilo je dovoljno da se s lakoom raspozna
gde se zavrava dr Fil, a gde poinje detektiv Jatinen. Tamo gde bi se dr Fil
ulagivao i laskao sagovorniku sa izvetaenom empatijom, Jatinenov ton bio je
suvoparan, osoran i nepomirljiv. Bilo je nemogue zamisliti kako se taj glas
nekome ulaguje, podrhtava ili izraava saoseanje to je bio glas napravljen za
izjave i saoptavanje injenica. Rukovanje mu je bilo istovetno glasu:
nedvosmisleno i profesionalno.
Mahinalno sam dodirnuo zavoj na uvu. Nije mi palo na pamet da bi taj
zavoj mogao izgledati kao razlog mog dolaska. Zavrteo sam glavom.
Ovde sam povodom Iscelitelja. Verujem da je moja supruga, novinarka
Johana Lehtinen, bila u kontaktu s vama zbog tog sluaja.
inilo se kao da se Jatinen sea i da je istog trena razumeo o emu
govorim. Premestio se s noge na nogu.
Tog sluaja, i mnogih drugih, kazao je, a na osnovu njegovog izraza,
nisam mogao da kaem da li se blago osmehuje od zadovoljstva, ili zato to ga
to nervira. Onda je upitao: Jeste li za olju kafe?

Kafa je bila reska, ali topla. Prostorija je sadrala sto, dve stolice i Jatinenov
kompjuter.
U kratkim crtama ispriao sam mu sve to se desilo u protekla dvadeset
etiri sata: Johanin nestanak, kako sam saznao za njenu istragu i, razume se,
sopstvenu istragu, ije su posledice bile zavoj na mom uvu, lea puna modrica i
suluda teorija o talasima na morskoj obali.
Johana je dobra novinarka, ree Jatinen. Bila nam je od velike pomoi.
Glas mu se nije dizao ili padao, nije imao nijanse, boje ili tona. Nije se
opredeljivao za jednu ili drugu stranu, ni na ta se nije obavezivao. Ali bilo ga je
iznenaujue prijatno sluati. Kao to nesumnjivo znate, trenutno nam fali
radne snage. Siguran sam da razumete to ne mogu da odvojim nikoga da trai
vau nestalu suprugu. Niti bilo koga drugog.
Nisam zato doao ovamo, rekoh. elim da saznam neto vie o tom
Iscelitelju, jer moda tako mogu da pronaem Johanu.
Jatinen je otro odmahnuo glavom. ,,To uopte nije verovatno.
,,To je sve to imam. A policija nema ta da izgubi, bez obzira na to hou li
je nai ili ne. U svakom sluaju, imaete jo jednog oveka koji e istraivati
ubistva. Svi su na dobitku.
Jatinen me je okrznuo pogledom, procenjujui me, ali mi nije smesta
odgovorio. Moda se trudio da ustanovi jesam li vredan poverenja, ili me je
uporeivao sa hiljadama drugih ljudi koji su nudili ili traili pomo, s kojima se
verovatno svakodnevno susree na poslu. Sedeo sam na stolici i trudio se da
izgledam najiskrenije mogue, da delujem kao da mu mogu biti od velike
pomoi. Zavoj na mom uvu verovatno nije pospeivao taj utisak.
Imamo samo DNK testove iz pojedinih sluajeva, jer je laboratorija
zapostavljena, a oprema poinje da se haba i otkazuje. U svakom sluaju,
postoje DNK testovi iz najnovijeg sluaja, ubistva u distriktu Ejra. Ono to u
vam upravo saoptiti strogo je poverljivo, sve dok ne ujete drukije. Kazau
vam to iz dva razloga, pre svega zato to nam je Johana bila od ogromne
pomoi, a naroito meni lino, u razreavanju onog kidnapovanja od pre tri
godine.
Srknuo je kafu i zadovoljno pogledao u olju. Zbunjen, ponovo sam okusio
moju. Bila je gotovo nepitka.
Imamo jednog osumnjienog, istu osobu koja je umeana u prvo ubistvo,
ono u Tapioli. U tom sluaju takoe imamo uzorak DNK, a ak smo ga odneli u
laboratoriju radi testiranja, to se danas sve ree i ree deava.
Otpio je jo jedan gutljaj kafe. Toliko je uivao u njoj da ju je namerno
drao u ustima nekoliko sekundi pre gutanja.
Dakle, uporedili smo uzorke s onima u Nacionalnoj DNK banci i dobili
ime. Postoji samo jedan problem.
Njegove sivoplave oi blesnule su u bedno osvetljenoj prostoriji.
Odjedanput, inilo se kao da sedi mnogo blie meni nego to sam shvatao. Ili je
posredi bilo to, ili se soba oko nas smanjila, a zidovi nas gurali blie jedno
drugom.
,,U pitanju je ovek koji je umro u epidemiji gripa pre pet godina.
,,Dobro, rekao sam posle kratke pauze, iz petnih ila se upinjui da se
oseam lagodno u iznenada skuenom prostoru.
Stavio je olju s kafom i odgurnuo je od sebe, spustio pogled na mesto gde
se laktovima naslanjao na sto, a zatim i njih gurnuo napred. Da je sto bio ivo
bie, jauknuo bi od bola.
Osumnjieni je trebalo da diplomira na medicinskoj koli. Pasi
Tarkijajnen. Umro je kod kue.
,,I?
 Jatinenov izraz lica nije se izmenio, a boja glasa mu je ostala ista. Oito,
navikao se da objanjava stvari ljudima glupljim od sebe.
,,Pa, imamo mrtvog studenta medicine, koji je ostavio otiske prstiju
pronaene na rtvama. Moda on koristi ime Iscelitelj.
Sigurno postoji neko logino objanjenje.
inilo se kao da se slae sa mnom izmeu donje usne i vrha isturene
brade pojavilo se udubljenje koje je naizgled govorilo: Tano tako. Sasvim. To i
jeste poenta.
Naravno da postoji. Meutim, nemamo dovoljno istraitelja da ga otkriju.
Samo jue su tri detektiva dala neopozive otkaze, a jedan od njih radio je ba na
tom sluaju. Dvoje mojih radnika prole nedelje uopte nije dolo na posao, a
sva je prilika da se vie nee ni pojaviti, budui da su sa sobom poneli slubeno
oruje, ali su ostavili propusnice. Za takve ljude uvek ima posla mogu samo da
zamislim kakva je situacija u drugim sektorima.
Nekoliko puta je zadobovao prstima po radnoj povrini stola i zakiljio.
Sve vreme nam odlazi na zavoenje novih sluajeva. Nemamo dovoljno
vremena za istragu starih jer nam neprestano pristiu novi, sve gori i gori.
Radimo najbre to moemo, a jo smo na poetku. Nije nikakvo udo to ljudi
diu ruke od svega. Moda i ja treba da odem odavde, dok jo mogu. Ali gde?
To je ono to ne mogu da smislim.
,,Da li je Johana znala za to?, upitao sam ga. ,,Za tog Pasija Tarkijajnena?
Jatinen se zavalio na naslon stolice, izgledajui kao da me ponovo
procenjuje, mene i celu situaciju.
Verovatno ne. Osim ako nije nekako otkrila samostalno. Nae odeljenje
vie nije hermetino kao nekad. Na kraju krajeva, evo me ovde, priam s vama.
A da li je znala? Mislim da nije.
Promenio sam poloaj na stolici, pokuao da prebacim levu nogu preko
desne, ali me je zaustavio bol u leima. Osetio sam se kao da me je neko ubo
rafcigerom u nerv. Ciknuo sam i spustio nogu.
Znate li ko su?, upitao me je.
Ljudi koji su me prebili?
Klimnuo je. Ovog puta na prijateljski nain, pomislio sam. Slegnuo sam
ramenima. To uopte nije bilo bitno.
Kad bih morao da nagaam, rekao bih da su bili iz neke privatne
bezbednosne kompanije, profesionalni sadisti. U onim kuama jo ive neki
ljudi, koji sebi mogu da priute da plaaju ljude da odravaju mesto istim.
Jedini privredni sektor u porastu, ree Jatinen. Mnotvo ljudi je
prebeglo. ele da zarade dovoljno novca da odu na sever. Ali ni sever nije
neogranien. A ivot gore ne moe da bude mnogo laki ili divniji nego ovde.
Morao sam da vratim razgovor na pravi put. Traio sam Johanu, nisam se
bavio potresima na tritu rada.
,,Da pretpostavimo da moete da istraite Iscelitelja i Tarkijajnena, rekao
sam. Odakle biste poeli?
 inilo se kao da je oekivao to pitanje. Nije razmislio ni sekundu pre nego
to je rekao: Potraio bih Tarkijajnena. Mrtvog ili ivog.
,,Kako?, upitah ga.
,,S informacijom koju imate, nekakvim instinktom i malo sree. Sve to e
vam biti potrebno. Dokazi ukazuju na to da je Tarkijajnen jo iv. Negde
sigurno postoje i ljudi koji ga poznaju. Iznenadio bih se ako nisu odmah iza
oka. Imam utisak da ubica veoma dobro poznaje podruja u kojima je aktivan.
Isto bi se moglo odnositi i na ljude oko njega. Potraio bih njegove stare
prijatelje kolege s posla, komije, drugare s golfa, srodne due. Neko od njih je
moda i dalje u kontaktu s njim. Moda ak jo ide u isti bar kao i nekad.
Jatinen je zautao, a meni se inilo da namerno ostavlja oigledno pitanje
da visi u vazduhu.
,,Ne verujete da je Tarkijajnen mrtav?
Nije morao da se rve sa odgovorom. ,,Ne, kazao je suvoparnim i
neumoljivim glasom.
Razgovarali smo jo nekoliko minuta, a ja sam oseao da me dri na
distanci. Ispriao mi je mnogo toga, ali ne sve.

Nisam ga pritiskao, niti sam mogao da sebe nateram da ga pitam kolike su

Johanine anse, ali priali smo o sluaju kidnapovanja od pre tri godine, u ijem
reavanju je pomogla, zahvaljujui emu su dve devojice, uzrasta est i osam
godina, premda trajno traumatizovane, ive vraene roditeljima. Uvideo sam da
se Jatinen nada da e me to askanje ohrabriti. Dao sam sve od sebe da
prihvatim ono malo pruenih mrvica.
Posle trena utanja, ustao je i povukao nagore nogavice tamnih pantalona.
Ja sam isto uinio sa svojim farmerkama. U leima mi je ponovo sevnuo otar
bol. Rukovali smo se, a ja sam mu se zahvalio na vremenu. Rekao je da emo
nastaviti da se trudimo, a ja sam potvrdio da hoemo. Stigli smo do vrata pre
nego to mi je njegov izbor rei dopro do mozga.
Okrenuo sam se ka njemu i upitao: Zato nastavljate da se trudite?
Naas uopte nije izgledao kao doktor Fil. Izgledao je kao neko drugi
moda i pravi on.
,,Zato, kazao je. To je bila vie izjava negoli pitanje.
Na licu je imao izraz koji mi je dosad ve postao poznat, jedva primetan
traak radosti ili je to bila razdraljivost?
Ovde i dalje postoji ansa da se uradi vie dobra nego zla. A ja sam
policajac. Verujem u ono to radim. Sve dok ne pronaem dokaze za suprotno.
 9

Ti si najudnija osoba koju znam, rekla je jednom Johana kad je dola i

spustila mi ruke na potiljak. Moe da sedi satima i zuri besciljno, a opet da
izgleda potpuno usredsreeno.
Ba tako, odgovorio sam joj, prenuvi se iz misli. ,,Ne zurim. Radim.
Odmori se s vremena na vreme, nasmejala se. isto da se ne bi
potroio.
Onda mi je sela u krilo, a noge su joj se klatile iznad poda. Pritisla je usne
na moje, a zatim se ponovo nasmejala.
Najznaajniji trenuci u ivotu toliko su kratkotrajni i prolazni, i toliko
prirodni i logini kada se deavaju, da ih doekujemo s roptanjem ili osmehom.
Tek kasnije shvatimo da je trebalo neto da kaemo, da budemo zahvalni, da
kaemo nekoj osobi da je volimo. Sada bih dao sve to imam da osetim kako me
Johanina nena ruka miluje po licu ili dodir njenih toplih, punih, skoro suvih
usana na slepoonici.
Iscrpljeno sam se sruio na zadnje sedite taksija, zurei u mrak, i nije mi
se svialo o emu razmiljam. Hamid me je upitao kuda. Jo uvek nikuda,
odgovorio sam. Trebao mi je minut-dva da diem. I tako smo sedeli u kolima u
mraku, nedaleko od policijske stanice u Pasili, a Hamid je najpre pojaao
grejanje, a zatim ga smanjio. inilo se kao da ravnotea predstavlja izazov ak i
u tom jednostavnom zadatku.
Kia je postala toliko meka i svetla da ovek ne bi shvatio da je u pitanju
hladna zimska kia sve dok ne bude mokar do gole koe i ne pone da se trese
od hladnoe. Digitalni sat na instrument-tabli, napravljen tako da izgleda
analogno, pokazivao je pola tri ujutru. Hamid je micao usne u ritmu tihe muzike,
okrznuo me pogledom u retrovizoru, prkao po svom mobilnom telefonu i
oigledno se dosaivao. Otvorio sam mobilni i uitao mapu koju je Johana
napravila.
Tapiola, Lautasari, Kampi, Kulosari.
Tuomarinkile, Pakila, Kumpula, Tele, Punavuori.
Zapad-istok/sever-jug.
Potraio sam informacije o Pasiju Tarkijajnenu, ali sve to sam naao bilo
je staro vie od pet godina. Postojale su najmanje etiri nekadanje
Tarkijajnenove adrese: u Kaliju, Teleu, Tapioli i Munkinijemiju. Radio je u
lekarskim ordinacijama u Teleu, Ejri i strogom centru grada, u Kajvokatuu.
Setio sam ta je rekao Jatinen. Ponovo sam pregledao spiskove. Gradska
etvrt Tele nalazila se na svakom od njih.
 Potraio sam i njegove fotografije. Slika je bila stara deset godina. Mladi
Pasi Tarkijajnen nije izgledao kao ubica. Delovao je sreno, pravi bistri i
optimistini student medicine. Osmeh mu je bio toliko zarazan da sam se i ja
zamalo nasmeio. Ali kad sam pomnije zagledao fotografiju, video sam neto
drugo. Oi iza naoara bile su u blagom neskladu sa rupicama na njegovim
blistavim obrazima, nastalim od smeha. Bile su starije od lica koje ih je
okruivalo ozbiljne, pa ak i unezverene. Kosa svetle boje bila je kratko
podiana, nauljena, s nazubljenim ikama. Uprkos irokom osmehu, izgledao
je kao ovek koji ivot shvata izuzetno ozbiljno.
Spustio sam telefon, zavalio se na naslon za glavu i na trenutak bio na
nekom drugom mestu. Zatvaranje oiju nalikovalo je putovanju kroz vreme. Za
deli sekunde mogao sam da odem bilo kuda, napred ili nazad.
Johana.
Uvek i svuda.
Otvorio sam oi i opet se naao u taksiju s vozaem Severnoafrikancem,
okruen kiom.
Rekao sam Hamidu adresu, a on je s olakanjem krenuo. Sili smo od
Pasile niz brdo, prema zoolokim vrtovima. Prozori bolnice Aurora odraavali
su svetlo bletavih reflektora kao dugaak niz ogledala. Bolnicu su uvali
straari, naroito oko klinike za zarazne bolesti. Kolale su glasine da su straari
tamo iz dva razloga: da zadre javnost napolju, ali i pacijente unutra. Iste glasine
govorile su o eboli, kugi, difteriji otpornoj na sve lekove, tuberkulozi i malariji.
Drvee u Centralnom parku bilo je poput zida tame iza bolnice. Nije bilo
poznato pouzdano brojno stanje ljudi koji su iveli u parku, privremeno ili
stalno. Najvie procene iznosile su deset hiljada, ali ta pretpostavka bila je
nagaanje, kao i svaka druga.
Proli smo pored hokejake arene, gde su se sjatile na stotine ljudi, ak i u
to doba noi. Arena se svake veeri punila putnicima u prolazu postala je
stalno prinudno sklonite.
Mrani tramvaj stajao je na raskrsnici Manerhejmovog puta i
Nordenskijeldove kao ogromna, zelena i zaboravljena stvar, kao da se neko
jednostavno odetao i ostavio ga tamo. Hamid je utao. Zaobiao je tramvaj i
nastavio da vozi niz ulicu prema Teleu.
Stali smo u Muzejskoj. Tarkijajnen je iveo u br. 24, a upravnik kompanije
za proizvodnju plastine ambalae i njegova petolana porodica bili su ubijeni u
broju 3 u Ulici Venrikija Stolina. Razdaljina od Tarkijajnenovih nekadanjih
ulaznih vrata do mesta zloina iznosila je oko stotinak metara.
Nisam rekao Hamidu zbog ega smo se parkirali u Muzejskoj ni sam
nisam bio siguran.
Izaao sam iz automobila, priao prednjem delu broja 24 i pogledao preko,
prema raskrsnici sa Ulicom Venrikija Stolina. Na licu sam osetio kine kapi,
isprva mekane, a trenutak kasnije su mi, teke i ledene, skliznule u kragnu
koulje. Pogledao sam u mranu, kiom natopljenu ulicu, a zatim se osvrnuo
nisam video nita to bi vritalo masovni ubica ili nestala supruga.
 Preao sam preko kolovoza do Venrikija Stolina i pogledao natrag ka mestu
gde sam maloas stajao. Mnotvo stanova u stambenoj zgradi broj 24 imalo je
direktan pogled na mene. Prozori graevine bili su u mraku, izuzev onih u
potkrovlju, gde sam izbrojao niz od est osvetljenih prozora.
Vratio sam se do taksija i taman sam se spremao da uem, kad sam malo
dalje niz ulicu spazio zeleno-uti znak. Zato mi to nije palo na pamet?
Zamolio sam Hamida da me saeka minut-dva i pogrbljen pretrao stotinak
metara, s rukama u depovima, kao da tako neu pokisnuti do gole koe. Um mi
ispunie davna seanja. Dolazila su bez nekog odreenog redosleda, bez
pozivanja na godinu ili prirodu dogaaja. Sve to su imala zajedniko bila je
injenica da je svako seanje bilo podjednako neeljeno kao i sledee.
Postoje neke stvari koje se nikad ne menjaju. Neke stvari prosto ne postaju
bolje s godinama. Bar je u sutini izgledao potpuno isto kao i deset ili petnaest
godina ranije. etiri stepenika vodila su od ulice do vrata, a dugaak ank stajao
je du jedne strane prostorije. S desne strane sobe bila su tri stola, a desetak u
loi s leve. Na kraju bara postojao je prolaz. Kroz prolaz se videla stranja
prostorija, s jo nekoliko stolova. Mesto se njihalo i treslo od siline muzike i
dreke.
Probijanje kroz zid ljudi do anka i naruivanje piva zahtevalo je
pozamaan trud. anker je tresnuo pola litara piva na ank ispred mene; platio
sam pie i pokuao da vidim prepoznajem li ikoga u baru. Nisam poznavao
barmene koji su trkarali tamo-amo iza anka, niti galamdiju sa oskudnom
bradom pored mene, koji je ickao novac. Izbliza je izgledao izuzetno
mladoliko.
Godinama sam dolazio u taj bar, katkad i previe redovno. Nalazio se na
putu kojim sam iao do centra grada dok sam iveo u Mehelinovoj ulici. To je
bilo vreme pre Johane. Ravo vreme.
Ljudi za mnogobrojnim stolovima ve su preli granicu kada je nemogu
iole razumljiv razgovor, i sada su bili na taki kad je glavna stvar napraviti bilo
kakvu buku, nasloniti se na nekoga i piti jo vie. Nisam poznavao nikoga pa
sam otiao u stranju prostoriju.
Ona je bila jo zaguljivija od prethodne. Vonj alkohola preplitao se sa
zadahom mokrae i preuzimao komandu nad vazduhom. Ljudi za stolovima bili
su mi potpuni neznanci i ve sam se okrenuo da se vratim nazad kad sam kroz
uzani procep odkrinutih vrata u zadnjem delu sobe ugledao poznato lice.
Barmen sa irokim ramenima, koga sam se seao od pre deset godina, dovrio je
slaganje gomile kutija, uzeo onu sa vrha, izaao iz ostave i laktom zalupio vrata
za sobom. Primetio me je. Veselo sam ga pozdravio i poeleo da mogu da se
setim kako se zove. Nastavio je prema prednjoj prostoriji, nosei u naruju
kutiju s flaama votke.
Vratio sam se do prednjeg dela bara i ramenima prokrio put do anka.
Spustio sam pivo na stakleni vrh anka i stavio aku na neto tamno i lepljivo.
Ponovo sam rekao zdravo barmenu. Nije se mnogo promenio u proteklih deset
godina: lice mu je bilo etvrtastije, istina, a na obrazima i uglovima usta razvio
je useene duboke bore. Oi su mu potamnele i postale nervoznije, kao to se
ponekad deava s godinama. Ali njegov konjski rep je i dalje bio tamo, ramena
su mu i dalje bila iroka, a viednevne ekinje na bradi bile su ista tamna,
raupana masa kao i nekada davno.
Izvadio sam mobilni iz depa.
Nekad sam dolazio ovde, rekoh mu.
Seam se, kazao je, a zatim dodao naglaavajui: Maglovito.
ena mi je nestala.
Toga se ne seam.
Nije se ovde dogodilo, kazao sam.
Sada me je gledao na nain na koji je verovatno posmatrao veinu
muterija. Vrlo dobro je znao da nema svrhe da sa ispiuturom zapodeva
razgovor o bilo emu komplikovanijem od naruivanja piva. Na licu je imao
sasvim neutralan izraz s njegove take gledita, to je bio kraj razgovora. Dok
se okretao od mene, podigao sam ruku.
,,ekaj, rekao sam, a on se ponovo okrenuo ka meni. Traim suprugu, a
takoe jo jednu osobu, mukarca.
Na ekran mobilnog uitao sam sliku Pasija Tarkijajnena, a zatim dao
telefon barmenu. U njegovoj ogromnoj aci mobilni je izgledao kao kutija
ibica.
Jesi li ikada ovde video ovog tipa?, upitao sam ga.
Podigao je pogled i vratio mi mobilni. Uglovi usana su mu se blago izvili
nagore, a oi rairile. ,,Nikad, odgovorio je. Meutim, preko lica mu je preleteo
udan izraz.
Gledao sam ga nekoliko trenutaka, trudei se da pojmim nagovetaj neega
to sam upravo video u njegovim oima.
iveo je nedaleko odavde, rekao sam mu. Verujem da je mnogo puta
dolazio ovamo.
Mahnuo je rukom u mom pravcu. Ruka mu je bila dovoljno dugaka da mi
dohvati nos s mesta gde je stajao. Verujem da si ti bio ovde mnogo puta, ali sve
ega se seam jeste zgoda kada smo morali da te odnesemo do taksija,
oleenog.
Spustio sam praznu au i jo jednom uspeo da zalepim aku za ank.
Hvala ti na tome, rekoh, pogledom traei neto ime bih mogao da
obriem aku. Nisam video nita to bi moglo da mi poslui, pa sam je ostavio
ulepljenu.
Bacio sam pogled na fotografiju koja je sijala na ekranu mog mobilnog
telefona i ponovo okrenuo ekran ka njemu. Nije ga ni pogledao. Ali inilo se kao
da mu mrtvilo njegovog pogleda predstavlja prilian napor, da nije smiren i
oputen kao na poetku naeg razgovora.
ta ako bih ti rekao da je ovaj tip mrtav?
 Slegnuo je ramenima. Utisak je bio kao da se bedem utvrenja podie i
sputa. Hoe li jo neto za pie? Ako nee, odoh da usluim nekoga ko eli.
Umro je pre pet godina, rekoh mu. U velikoj epidemiji gripa.
Mnogo ljudi je tada umrlo.
Istina, rekao sam. Ali ih se malo vratilo u ivot.
Ruke su mu zastale usred pokreta. Na ank ispred sebe spustio je bocu
crnog vina i au koje je drao u rukama.
ta kae na to da ti pokaem gde su vrata?
Popio sam samo jedno pivo, kazao sam. A i to ti je preveliko cimanje.
Ili eli da mi pokae vrata zbog tipa koji je umro od gripa pre pet godina?
Ponovo sam mu pokazao Tarkijajnenovu fotografiju, a on je ponovo nije
pogledao.
Kako se zove?, upitao me je. ,,Ne, nema veze... mogu i sam da saznam.
Ispravio se i nadneo nada mnom, prikazujui masivna ramena. Ko god da
je izmislio re ,,zapovedniki, mora da je u vidu imao nekoga nalik njemu.
Zato eli da zna kako se zovem?, upitao sam ga.
Isturio je glavu napred, ali je ostavio bradu da mu poiva na grudima.
Pogledao me je ispod obrva, obraza izbrazdanih borama potpuno skrivenih u
senci. ,,Da bih znao koga izbacujem napolje. Da bih ostalim radnicima rekao da
je tipu koji se zove tako i tako odsad zabranjen ulaz u ovaj lokal.
Hoe li isto to kazati i Pasiju Tarkijajnenu?
Mahnuo je rukom ka vratima. Kao od brega odvaljen tip, s elavom glavom
koja se presijavala bletavom mesnatom ruiastom bojom, slinom sirovom
lososu, spazio je njegov pokret i krenuo ka meni.
Vidimo se kasnije, doviknuo sam barmenu.
Zaputio sam se prema bloku miia i vratima. S udaljenosti od nekoliko
metara namirisao losion posle brijanja i spremio se najbolje to mogu da me
izbaciva zgrabi za neki deo tela. Pogledao je u barmena, a zatim zakoraio u
stranu i pustio me da proem. Nisam se osvrtao preko ramena dok sam silazio
niza stepenice na ulicu i hodao natrag ka taksiju.
Pola sata kasnije leao sam u krevetu i zurio u tamu, ne videi nita.
Razmiljao sam o Johani i trudio se da ne mislim na nju.
Zgrada je bila tiha, nita se nije micalo inilo se kao da se nita nigde ne
pomera. Tek kad sam legao, shvatio sam koliko sam umoran, koliko me telo
boli, koliko sam gladan i koliko beznadean. Nisam mogao podneti da se
okrenem licem ka Johaninom jastuku, a kamoli da se pokrijem njenim ebetom,
iako sam drhtao ispod svog.
Kia je u postojanom ritmu dobovala po simsu, napravivi dugu pauzu pre
nego to je grunula u naletu desetina krupnih kapi, a zatim se ponovo smirila.
Sklopio sam oi, sluao vetar i kiu, a zatim otvorio stisnute pesnice i opustio
zgrene miie. Ne shvativi to, ne elei to, utonuo sam u san.
DVA DANA PRE BOIA
 1

Prevrnuo sam se u postelji, maio za telefon na nonom stoiu: 6.05. Nepoznat

broj. Spavao sam bez snova skoro tri sata.
Tapani Lehtinen, rekao sam, potpuno budan, kao da uopte nisam ni
spavao, ili da sam spavao veoma dugo, ni sam ne znajui ta tano od toga.
Lasi Utela. Pretpostavljam da ne moram da pitam zovem li u nezgodno
vreme.
Oblio me je hladan znoj. Johana.
Taman posla, kazao sam, trudei se da zvuim staloeno. Kao da bi
vladanje sopstvenim glasom dralo sve ostalo pod kontrolom.
Imam donekle loe vesti, na neki nain povezane s Johanom. Mislio sam
da bi eleo da zna.
Razume se.
Fotograf Gromov... onaj koga sam sino pokuao da pozovem?
,,Da.
Nali su ga mrtvog.
Nisam znao ta da kaem. U vratu sam oseao udaranje pulsa. Ubrzo mi se
popelo do slepoonice.
Nema informacija o Johani, ree Lasi. Gromova su pronali samog, tako
da njegova smrt moda nema nikakve veze s njom.
Gde su ga nali?, upitao sam, gutajui pljuvaku.
Izbacili su ga iz automobila negde na severu, na Tusulskom putu.
Oigledno, umro je na nekom drugom mestu.
,,Kad?
,,Ne znam. Rekli su mi da to moda nikad neemo saznati jer
najverovatnije nee stii da to istrae.
Kako je umro?
Nisu mi rekli.
Protrljao sam suve oi, razmislio trenutak-dva, a potom upitao: ,,Da li je
bio odeven? Da li je bilo iega u njegovim depovima?
Nije mi odmah odgovorio. Jasno sam uo kuckanje njegovih prstiju po
tastaturi.
Nema informacija, kazao je. Znam samo da pri sebi nije imao svoj foto-
aparat, a ni telefon.
Mislio sam na memorijske kartice. Foto-reporteri ih ponekad nose u
depovima, zar ne?
Lasi mi ponovo nije odgovorio istog trena.
 ,,Pa, kazao je, a ja sam opet uo kuckanje po tastaturi, ,,mislim da bi to
pomenuli.
,,Ko? Policija?
Nisam se uo sa policijom, kazao je posle malo due pauze. Govorim o
ljudima koji su ga nali, iz bezbednosne kompanije.
Ustao sam kad sam se uspravio, lea su me toliko zabolela da sam ostao
bez daha. vrsto sam se uhvatio za uzglavlje kreveta, zarad oslonca.
Mislio sam da ga je pronala policija.
,,Nije, ree Lasi. Neki momci iz privatne bezbednosne kompanije pozvali
su me i rekli da ga nose u mrtvanicu. Kao to zna, sada imaju dozvolu da to
rade.
Znam, znam, kazao sam, zvuei nestrpljivije nego to sam nameravao.
Izvini, nisam tako mislio. Udahnuo sam i ponovo ispravio lea. Bol nije
jenjavao.
,,Dobro, ree Lasi. Treba li da znam ta si mislio?
Ispriao sam mu za Johaninu i moju istragu, posebno naglasivi batine koje
sam dobio. Dok sam govorio, otiao sam u kuhinju, sipao au vode i seo za sto.
Kad sam zavrio priu, Lasi je utao nekoliko trenutaka.
Naravno, postoji neznatna mogunost, zapoeo je, znatno sporije i bez
prateeg kuckanja po tastaturi, kao osoba koja je zastala usred telefonskog
razgovora i osvre se u potrazi za odgovorima. Mogue je da izmeu tih
dogaaja postoji nekakva veza. Ali ja ne vidim ta bi to moglo da bude.
Gromov je mrtav, kazao sam. Teko da bi ga neko bacio u jendek da je
izgubio ivot u nesrenom sluaju. Kako uopte zna da su ga nali u jarku?
Moda su ga ubili negde drugde, ko zna gde, i odvezli pravo u mrtvanicu.
Primetio sam da sam povisio glas. Lasi je to takoe primetio. Ton mu je
postao sarkastian.
Prirodno. Najpre ga ucmekaju, onda ga odnesu u mrtvanicu, a naposletku
utivo pozovu da nam jave. To ba ima smisla.
Zastao je naas; ja sam utao i otpio gutljaj vode. Kad je ponovo
progovorio, svaka re mu je bila proeta sarkazmom.
Zvao sam te jer sam mislio da e hteti da zna da je Johana, bar zasada,
sudei po onome to znamo, iva i zdrava. Nameravam da do kraja dana saznam
o emu je ovde re. To e ti moda predstavljati iznenaenje, ali mi jo cenimo
svoje novinare i fotografe. Brinemo za svoje ljude! Koliko god moemo u ova
vremena.
Obojica smo utali nekoliko trenutaka. Moda je momenat tiine bio u znak
seanja na Gromova.
Namerava li da ita uini u vezi s Johanom?, upitao sam.
Kratkotrajna tiina.
ta mogu da uradim, reci ti meni, uzdahnu Lasi. ta bi, dovraga, trebalo
da uradim? Gubim osoblje, gubim novine, sve munjevitom brzinom. A ne mogu
nita.
 Ispio sam ostatak vode, a zatim ustao i otiao da ponovo napunim au.
Kad voda tee i ne mora da se prokuvava, ovek ima oseaj da mu je itav ivot
malo laki. Ili bi se tako oseao u nekim drugim okolnostima, u neko drugo
vreme. Spustio sam au na radnu povrinu.
,,U svakom sluaju, rekao sam, hvala ti to si me pozvao.
Lasijev glas postao je tii i iznenaujue meki. ao mi je, Tapani.
Stvarno bih voleo da mogu da ti pomognem, i tebi i mnogim drugim ljudima.
Verujem ti, kazao sam, trudei se da zvuim iskreno koliko mogu.
Pogledao sam napolje u mrano jutro.
Ali ova vremena...
,,Znam.
uvaj se.
,,Hvala, rekoh mu. ,,I ti takoe.
Spustio sam telefon i obrisao znoj s oba uva.
Zagrejao sam iniju ovsene kae u mikrotalasnoj, dodao kafenu kaiicu
meda i obedovao. Osetio sam se malo bolje. Odmah sam napravio jo jednu
porciju i ukljuio Johanin kompjuter dok sam jeo.
itao sam nekoliko momenata, pojeo ovsenu kau, stavio dezvu s kafom
na ringlu i otiao u dnevnu sobu. Na drugoj strani zaliva video sam nekoliko
poara, ali je, osim vatre, grad bio u mraku, izuzev elektrinog sjaja na levoj
ivici neba bez zvezda. Crni udovi golog drvea ispred zgrade stajali su kao da su
spaljeni.
Morao sam da se uhvatim u kotac sa stvarnou, pa sam se vratio do
kompjutera, otvorio internet pretraiva i u polje za pretragu ukucao Pasi
Tarkijajnen. Nisam naao nita novo. Pokuao sam s proirenom pretragom:
Pasi Tarkijajnen i specifine godine. Opet nisam naao nita novijeg datuma,
jedino informaciju koju sam ve znao. Onda sam kombinovao ime Tarkijajnen s
drugim terminima pretrage: najpre s kunom adresom, a onda i s adresama
radnih mesta. Nita. Pokuao sam s kombinacijama imena. Pasi Tarkijajnen i
Hari Jatinen. Bez rezultata. Pasi Tarkijajnen i Vasilij Gromov. Bez rezultata.
Pasi Tarkijajnen Johana Lehtinen. Panju mi je privukao saeti novinski lanak.
Jo jedna pretraga, ovog put s Johaninim devojakim prezimenom: Pasi
Tarkijajnen i Johana Merile.
U grudima mi se promekoljila ledena pesnica, stomak mi zgrio do take
bola, a prsti su mi zadrhtali na tipkama tastature, iznenada odrvenelih vrhova.
lanak je bio star trinaest godina!
Johana je bila mlada na fotografiji, ba kao i Pasi Tarkijajnen. Grlio ju je
desnom rukom i moglo se videti kako je privlai blie k sebi. Johanin izraz lica
bio je neutralan, premda je u njemu moda postojao traak nelagode: moda
zato to je fotografiu, a moda i zbog njegovog preterano eljnog stiska.
Tarkijajnenov osmeh je jo jednom bio irok i blistav, ali u njegovim oima jo
nije bilo one estine koju sam video na fotografiji snimljenoj nekoliko godina
kasnije.
 Iznad fotografije je stajao naslov: EKOLOKI EFIKASNE
LILIPUTANSKE KUE DOBIJAJU PRVE STANARE.
U lanku nije pisalo nita konkretno o Johani ili Pasiju Tarkijajnenu;
prvenstveno se bavio novim stambenim naseljem u Kivinoki. Taj nekadanji
komad divljine bio je preobraen u minijaturne naseobine u stilu vrtnih koliba,
koje je trebalo da ilustruju ivotni stil budunosti. Sve u vezi s tom naseobinom
bilo je dvadeset godina prekasno iako su kue proizvodile vlastitu energiju i
bile u potpunosti sagraene od recikliranih materijala, samoodrive i nisu
zagaivale prirodu, ivotno okruenje se dotad ve toliko promenilo da su bilo
kakve inovacije postale besmislene. Povrh toga, bile su i preskupe za obine
ljude, a onima koji su mogli da ih priute nije padalo na pamet da se presele
bogu iza nogu u Kivinoku. Danas su te kue pruale utoite svima dovoljno
hrabrim da ive u njima zaboravljeno predgrae Kivinoka bilo je na zlom
glasu, i to iz mnogo razloga. Oblast blizu zaliva u Vanhankaupunkiju bila je
probodena s desetak kostura viespratnica, ijim graditeljima je ponestalo novca
i vremena pre nego to su ih zavrili. Meutim, to nije znailo da u njima niko
nije iveo. Ljudima koji su tamo iveli nisu smetale neureene staze.
U lanku je pisalo da su momak i devojka studenti medicine i urnalistike, i
da su zadovoljni svojim novim domom. Ovo mesto ima sve: odrivost, prirodu,
grad, dobre saobraajne veze. Rei su bile pripisane Pasiju Tarkijajnenu.
Ponovo sam pogledao u fotografiju.
ta me je najvie iznenaivalo?
injenica da je Johana nekad ivela zajedno s Pasijem Tarkijajnenom? to
je ivela u Kivinoki, svega nekoliko kilometara dalje od mesta gde danas
ivimo? Ili to to dotad nisam znao nita o tome?
Ustao sam, otiao u dnevnu sobu, otvorio vrata balkona i izaao napolje.
Pogledao sam prema Kivinoki. Bila je u mraku, naravno, kao i uvek. Tu i tamo
blistale su vatre, ali je osim toga itav rt bio u mrklom mraku, osim
pravougaonih obrisa visokih crnih zgrada.
Zato mi Johana nije ispriala za Tarkijajnena i kuicu u Kivinoki? S druge
strane, i zato bi? Kad smo se upoznali, pre deset godina, i est meseci kasnije
venali, to je i za mene i za nju bio poetak novog ivota.
Prolo je mnogo otkako je ivela u Kivinoki. Kad smo se upoznali, ivela
je u Hakanijemiju u jednosobnom stanu s kuhinjom, u kome je stanovala
najmanje godinu i po. To je ostavljalo jo jednu i po godinu izmeu vremena
kad je napisan lanak i njenog preseljenja u Hakanijemi.
Neto se dogodilo, i to u veoma kratkom periodu. Moda nita izuzetnije
od kraja mladalake ljubavi, mada je, dabome, otkrie Tarkijajnenove DNK na
mestima Isceliteljevih ubistava i Johaninog nestanka navodilo i na druge
mogunosti.
Vratio sam se u kuhinju i jo jednom pogledao fotografiju, trljanjem
pokuavajui da isteram hladnou iz prstiju. Slika je bila iseena, tako da su
Johana Merile i Pasi Tarkijajnen bili prekinuti u struku i ispunjavali levu stranu
okvira. Sa desne se videla mala uta kua sa solarnim panelima na krovu, moda
njihova, a moda i bilo koja od dovrenih. Naslov je glasio: Johana Merile i
Pasi Tarkijajnen preselili su se u Kivinoku iz Kalija.
Pregledao sam spisak Tarkijajnenovih preanjih adresa stanovanja. Jedna
od njih je bila kua broj 7 u Pengerkatu u Kaliju. Pokuao sam da potraim
adresu pod Johaninim imenom, ali sam dobio samo njenu adresu na Hemenskom
putu, koju sam odranije znao.
Razmiljao sam nekoliko trenutaka, a zatim uzeo telefon.
Bilo je skoro sedam.
Uprkos vremenu, Elina se brzo javila, glasom koji je zvuao vie kao da
pripada nekome ko je celu no probdeo nego nekome ko se upravo probudio.
Jesu li nali Johanu?, upitala je i pre nego to sam zavrio pozdrav.
,,Ne, odgovorio sam. Jeste li i dalje u Helsinkiju?
Nekoliko trenutaka nije progovarala. Moda je proverala da vidi gde se
nalazi.
,,I dalje smo ovde, tiho je rekla.
Saekao sam sekundu-dve da vidim hoe li kazati neto vie, ali nije.
Tiina je skoro opisivala nain na koji je sklopila oi i pognula glavu.
Elina, da li je sve u redu?, upitao sam je.
,,Ne, brzo je odgovorila, a zatim, nakon kratkotrajne pauze, rekla neto
opreznije i tie: ,,Ne odlazimo. Bar ne jo.
ta se desilo?
Jo jedan tajac. Skoro da sam mogao da ujem kako sabira misli i slae ih u
red. Onda je progovorila, tihim i jednolinim glasom: Poto si otiao, Ahti je
bio u podrumu i sreivao stvari. Ugrizao ga je pacov. Isprva smo mislili da nije
nita strano, ali se probudio usred noi s groznicom i grevima, ut kao limun,
pa smo morali da pozovemo doktora. U suprotnom bi moda umro. Zna i sam
da nema svrhe ii u bolnicu.
,,Znam, rekao sam, nagaajui kraj prie.
Doktor ne bi pristao da doe da mu nismo obeali plaanje gotovinom.
Imali smo novac koji si nam dao, ali to nije bilo dovoljno. Morala sam da
prodam i nae vozne karte.
Jeste li onda imali dovoljno novca?
Dovoljno za doktorovu posetu i antibiotike. Takoe, dao je Ahtiju i neku
injekciju.
,,Da li je Ahtiju sada dobro?
,,Spava, ree Elina, opet toliko tiho da sam se skoro nagnuo ka telefonu da
bih je bolje uo. Ili je pod dejstvom sedativa. Teko die. Tegobno, kao da ne
moe da uvue dovoljno kiseonika u plua.
Ima li groznicu?
Vie ne.
ao mi je, Elina, kazao sam, trudei se da zvuim pozitivnije, da ubrzam
tempo razgovora. Siguran sam da e se Ahti oporaviti i da ete moi da
otputujete. Ali postoji neto drugo o emu sam hteo da priam s tobom. Ima
veze s Johanom. I s Pasijem Tarkijajnenom.
S druge strane veze dopirala je samo tiina, liena ak i uobiajenog zujanja
u pozadini. Elina nije rekla ni re. Odmaknuo sam mobilni od uva i pogledao da
vidim da li se veza prekinula.
Elina, jesi li jo tu?, upitao sam.
Pasi Tarkijajnen?, upitala je nekako zgranuto, zvuei kao da je upravo
shvatila da i dalje pria telefonom.
Johanin stari deko.
Da.
Upitao sam je najsmirenijim moguim glasom: ,,Da poznaje ga; ili da
eka da te pitam jo neto?
,,Da, seam se Pasija Tarkijajnena. Iako je od tada prolo mnogo vremena.
Ne mora da se brine zbog toga.
Poslednje dve reenice izgovorila je tolikom brzinom da isprva nisam
razumeo na ta je mislila.
,,Ne, ne, ne, rekao sam kad sam shvatio. ,,Ne pitam te zbog toga.
Zato onda?, upitala je, iznenaujue zainteresovano, zaista eljna da
zna.
Jo nisam siguran. Sea li se kad su se Johana i Pasi Tarkijajnen preselili
u Kivinoku?
Kao kroz maglu.
Zato li sada govori tako brzo?
Sea li se iega odreenog iz tog vremena? Da li se neto desilo izmeu
njih dvoje?
,,To je prilino udno pitanje.
Rei je ponovo izgovarala munjevitom brzinom, u jednom dahu. Uzdahnuo
sam.
Znam da jeste. Ali sea li se iega?
,,Pa, na pamet mi ne pada nita konkretno. To je bilo pre sto godina. Tada
je sve... bilo drugaije.
,,Da, jeste, kazao sam, svesno sporim i razgovetnim glasom, kao da
pritiskam konice na brzini njenog govora. Ali Johana je ivela tamo otprilike
godinu i po dana. Onda se odselila.
Ovo je malo uvrnut razgovor. Da li Pasi ima nekakve veze s tim to se nisi
uo s Johanom?
Pasi. Nisam mogao da se nateram da ga oslovljavam po imenu. On je za
mene bio Pasi Tarkijajnen.
Jo ne znam. Elina, pokuaj da se seti. Da li se, na primer, desilo ita
neobino pre nego to se odselila iz Kivinoke?
,,Ja..., zaustila je.
 U pozadini sam uo kaalj koji je dolazio duboko iz plua, a zatim dva tupa
udarca po drvenom podu i nervozno gunanje.
Ahti je budan, ree mi Elina. Zvuala je presreno. Tapani, da li je u
redu da pokuam da se prisetim i pozovem te kasnije?
Prekinula je vezu ne saekavi odgovor.
Stajao sam i gledao u uveanu sliku na ekranu kompjutera liliputanska
uta kua okupana mekanom prolenom sunevom svetlou, bujni zeleni
travnjak u vrtu i ovek koji radi u pozadini, leima okrenut foto-aparatu, s
lopatom ili grabuljama u rukama, irokih ramena, kose uvezane u konjski rep.
 2

Mogli ste prosto da pozovete.

Glavni inspektor Jatinen seo je za svoj radni sto i pogledao me na
nelagodno oinski nain.
Nameravao sam najpre da telefoniram, rekao sam i seo na stolicu. Ali
morao sam da vam pokaem nekoliko fotografija i objasnim neke veze izmeu
stvari.
Bio sam svestan da zvuim kao bilo koji od zaluenika za teorije zavere.
Podigao sam ruku u vazduh, iako Jatinen nita nije rekao.
Siguran sam da ovo zvui veoma udno, ali uradio sam ono to ste mi
predloili: poeo sam od Pasija Tarkijajnena.
Zautao sam na sekundu, a zatim dve.
,,A naao sam svoju enu od pre trinaest godina.
Objasnio sam ta se dogodilo, pokazao Jatinenu slike i stavio malo hartije
ispred njega na sto. Okrznuo me je pogledom, a onda poeo da ita. U njegovom
pogledu bilo je mnogo vie od naznaka izmodenosti.
Prostoriju je ispunjavalo brujanje Jatinenovog laptopa i ventilacionog
otvora u centru plafona. Laptop je ujno zujao. Jatinen je itao priblino pet
minuta, podigao pogled s papira, pogledao u mene moda vie ne toliko
iscrpljeno ponovo pogledao u fotografije i konano ukucao neto u svoj
kompjuter. Onda se zavalio na naslon stolice.
Svaka ast, kazao je.
Zblanuto sam ga pogledao. To je sve?, upitao sam. Svaka ast?
Svaka ast, ponovio je, kao da ga nisam razumeo. ,,To je mnogo.
Zar neemo neto preduzeti?
Levom rukom je odmahnuo u gestu koji je znaio: Samo izvolite.
,,Dobro, kazao sam. ta mislite o svemu ovome?
O emu?
O onome to sam saznao.
Glas mu je bio suvoparan i bezbojan, kao i uvek. ta ste tano saznali?
Podigao sam obrve. Nisam li mu to upravo objasnio?
Pasi Tarkijajnen i moja supruga nekad su iveli zajedno. A taj barmen je
oito bio njihov komija. A ubijeni je i Gromov, fotograf s kojim je Johana
saraivala. Sve to mora da je nekako povezano.
,,Sigurno, ree Jatinen.
Dakle, slaete se sa mnom, rekao sam, naginjui se napred.
 Odmahnuo je glavom. Samo u tome da sve to nekako mora biti
povezano.
Uzdahnuo sam.
Moete li da otkrijete ta se dogodilo Gromovu?
Jatinen je pogledom okrznuo kompjuter. ,,To jo nije prijavljeno.
Jeste li sigurni?
Ponovo je pogledao u monitor kompjutera, nekoliko puta je kucnuo po
tastaturi, a zatim pogledao u mene. Onda je progovorio sporo i strpljivo: Sudei
po ovome, niko s tim prezimenom nije primljen u mrtvanicu.
Kako je to mogue?, upitah. Njegov poslodavac je ve obaveten?
Ponovo je pogledao u kompjuter. Ovih dana je sve mogue. Moda su
samo prezauzeti i nee podneti izvetaj u narednih sedam dana, moda i itav
mesec. Ali ak ni to ne bi nita garantovalo. ak i da je telo stiglo jue i da je
autopsija smesta obavljena, moda neemo dobiti rezultate sve do leta. Tako
neto vrlo lako moe da se desi.
Pogledao sam ga. ,,To Johani nee mnogo pomoi, kazao sam, trudei se
da ne zvuim sarkastino. Sudei po zvuku mog glasa, nije mi uspelo.
Jatinen se nagnuo unazad koliko je to mogue bez vrenja nepotrebnog
pritiska na sebe i stolicu.
,,Ne znam da li bi joj ita vie pomoglo i da je Gromov upisan u knjigu
ulazaka i da je autopsija u toku, rekao je. ,,Ni ima li ikakve vajde od razgovora
o tome. Kao to sam ve rekao, Johana Lehtinen nam je na tom sluaju bila od
velike pomoi, a naroito meni lino, a to je razlog zato troim vreme na vas i
na ovu... ovu... Nekoliko trenutaka je traio prikladnu re, ali nije mogao da je
nae, a onu koju jeste naao, napola je izgovorio, a napola progutao: ,,Istragu.
Odluio sam da brojim do deset. Stigao sam do est.
,,Ne elim da budem drkadija, rekao sam. Shvatam da nemate dovoljno
ljudi, da ste preplavljeni sluajevima, i bog zna ta jo. Meutim, ako vam je
Johana nekad davno pomogla, sad vi moete da pomognete njoj.
inilo se kao da razmilja o mojim reima. Zurio je pravo ispred sebe, ili
duboko u mislima, ili naprosto mrtav umoran.
Teko mi je da bilo ta uradim, rekao je naposletku, ,,bez ijednog
detektiva.
Pogledao sam ga i outao. Pogodio je o emu razmiljam i odmahnuo
glavom.
Zato da ne?, upitao sam ga.
Nakratko se zamislio.
,,Zato.
Zato zato?, upitah.
Situacija je loa. U stvari beznadena. Ali je donekle i dalje pod
kontrolom. Ako ponemo da koristimo kao bajagi policajce, onda je to priznanje
nemoi i totalnog poraza s nae strane.
 ,,Ne planiram da se pretvaram da sam policajac. Barem ne pred drugim
ljudima, kazao sam.
Jatinen je pogledao u mene i ne trepnuvi rekao: ,,U redu, predloite
neto.

Pregledao sam spisak lokacija na Johaninom telefonu. Jatinen je naruio listing

od telefonske kompanije. Imao sam pravo u vezi s Jetkesarijem. Meutim, to
nije bilo poslednje mesto na kome je njen mobilni bio ukljuen.
Sat i etrdeset pet minuta nakon to sam razgovarao s njom, Johanin
mobilni je bio blizu bazne stanice mobilne telefonije u oblasti Kampi da
budem precizniji, na uglu Fredrikove i Ulice Urha Kekonena. To je bilo u 22.53.
Nagovorio sam Jatinena da sredi da mu poalju snimke video-nadzora na
policijski server. Video-kamera nalazila se na uglu starog Sehketala, zgrade
Elektrodistribucije, otprilike deset metara iznad tla, i snimala je itavu
raskrsnicu u totalu, tako da su ljudske figure bile puki tamni obrisi koji su
postajali zrnasti kad bi se uveali.
Premotao sam snimak na 22.50. Ljudi su dolazili i prolazili u stotinama.
Bio sam uveren da u, uprkos mnotvu, u gomili moi da uoim Johanu. Minuti
su prolazili. Vreme u dnu snimka pokazivalo je 22.52, a zatim 22.53, pa 22.54.
Nisam je video. Premotao sam snimak unazad na 22.50 i ponovo odgledao ta tri
minuta. Pa jo jedanput. Bio sam iznenaen i razoaran i sto posto siguran da
niko od ljudi na snimku nije Johana.
Ustao sam, uzeo olju kafe, a zatim se vratio za kompjuter. Bio sam u
kancelariji na drugom spratu. Jatinen me je doveo tamo, pokazao mi koji
kompjuter mogu da upotrebim i napisao lozinku za pretraivanje podataka.
Lozinka me je uvela u izvetaje mobilne telefonije, sistem video-nadzora i
odreene identifikacione baze podataka. Ikonica na dnu ekrana pokazivala je da
je Jatinenov kompjuter umreen s mojim i da moe da vidi gde sam i ta radim.
Takoe je obeavala da e mi prekinuti vezu ako i samo malo zastranim.
Sedeo sam u otvorenoj prostoriji, okruen drugim ljudima koji su kuckali
po tastaturama. Niko od njih nije dizao pogled s ekrana, a kamoli razgovarao s
nekim, i tako itav sat koliko sam tamo proveo. Moda smo svi radili isto: traili
i nadali se. I, razume se, plaili da i jedan jedini trenutak nepanje moe znaiti
proputanje te mrvice traga.
Ponovo sam odgledao snimak video-nadzora, usredsredivi se na noge
prolaznika. Niko od njih nije ustro hodao, kao Johana. Uvek se smejala mom
lenjom vuenju nogu. Iako su joj noge bile krae od mojih, hodala je dvaput
bre. Da je bila na video-snimku, video bih je. Ponovo sam premotao na
poetak, zavalio se u stolici i posmatrao.
Kia je kvarila snimak, natapajui ulice i zamagljujui itav prizor. U
22.53, farovi automobila, koji su se pribliavali iz nekoliko razliitih pravaca, u
kombinaciji sa utim svetlom ulinih svetiljki i bletanjem znakova s obe strane
okolnih graevina, preobrazili su raskrsnicu u iskriavi buket svetala, iji je
siloviti sjaj obojio ak i milione kinih kapljica koje su padale s neba. Rezultat je
bio prizor koji bi bio odlina podloga za predivnu sliku, ali je bio prilino bedan
kao dokaz.
Uzdahnuo sam i bio na korak od toga da dignem ruke kad sam shvatio da
moda ipak ne gledam pogrean video-snimak.
Zato sam pomislio da je Johana ila peice.
Moda je bila u nekom automobilu.
 3

Trebalo bi da sam se dosad ve navikao na duge periode mrave produktivnosti,

ali se uvek inilo da me hvataju na prepad. Kad piem, ponekad sedim satima i
satima ispred kompjutera i na ekranu napiem svega aicu novih reenica.
Katkad prosto moram da se zadovoljim redigovanjem nekog starog teksta,
menjajui re ovde, re onde.
Proveo sam sat uveavajui snimak i prouavajui ga iz svih moguih
uglova, zapisujui delimine brojeve registarskih tablica i modele i boje
automobila i pretraujui registar Ministarstva unutranjih poslova ali nisam
imao sree.
Oi su me bolele.
Prolo je trideset est sati od Johaninog zadnjeg telefonskog poziva.
Zamurio sam. Oni kapci bili su mi poput bajate pomorandine kore.
Protrljao sam ih i video kako meteori blete s jednog kraja tame na drugi.
Kad sam spustio ruke, Jatinen je stajao pored mene. Nekoliko trenutaka je
gledao u maksimalno uveanu sliku video-kamere za nadzor, a zatim se okrenuo
ka meni. utao sam.
Ponekad ne vidi to sve dok ne prestane da trai, kazao je. Shvati
neto to ve odranije zna.
Valjda.
Idem u centar grada, rekao je, pogledom ponovo prouavajui ekran
kompjutera. Moe da poe sa mnom ako eli.
Pogledao sam u sliku, a zatim u Jatinena, odgovorivi potvrdno.
Jatinenova neobeleena slubena kola bila su neupadljiva i metalik siva,
kao i dan koji je svitao. Sunce nije ba sijalo, ali je vreme bilo skoro vedro, a
okruglasti oblaci visili su nisko na nebu, da bi nas podsetili kako svet i dalje ima
da ponudi i neto drugo osim kie.
Jatinen je natenane vozio. Koristio je migavce ak i kad u blizini nije bilo
nikoga da ih vidi. U tome je postojalo neto dirljivo, neto dostojanstveno.
Nisam mogao a da ne pomislim kako je on jedan od poslednjih ljudi na planeti
koji potuju sve zakone i propise.
Moda mi je proitao misli jer je rekao: Stara navika.
Onda je ponovo ukljuio migavac kad smo promenili kolovoznu traku da
bismo izbegli rupu u asfaltu. Stigli smo do sportske dvorane u Teleu i stali na
semaforu. Red ispred Banke hrane protezao se stotinama metara, zavijajui iza
zadnjeg dela graevine. Pogledao sam u ljude bezizraajne, pomirene sa
sudbinom, skrenih nadanja. Panju su mi privukli straari koji su nadgledali
red.
 Nove bezbednosne kompanije nicale su svakog dana kao peurke posle
kie, razume se, ali nisam se seao da sam ikada ranije video straare nalik
ovima, u crnim zatitnim odelima i s grbovima na leima. Logotip je nalikovao
velikom slovu A, ali ne sasvim. Seam li ga se odnekud? Ili jednostavno
umiljam da ga se seam? Napravio sam nekoliko fotografija za svaki sluaj,
kako srednjih tako i krupnih planova logotipa na leima uvara.
Jatinen me je upitno pogledao.
Klimnuo sam glavom ka straarima. Okrenuo se da pogleda. Upitao sam ga
da li zna ita o njima. Posmatrao ih je jo nekoliko sekundi, a zatim slegao
ramenima. Onda se ponovo zagledao u drum ispred, kao da je lino pozvan da to
uini.
Svetlo na semaforu promenilo se u zeleno pa smo nastavili dalje.
Ponekad izgleda kao da sve to nema nikakvog smisla, kazao je. ta oni
tipovi uopte uvaju? Vode rauna o tome da ljudi uredno stoje u redu da bi
dobili malo hrane, koje e ionako na kraju da nestane. Ko ih plaa da to rade, i
zato?
Stao je na sledeem semaforu. Preko lica mu je preao jedva primetan
nagovetaj osmeha, iznenaujue blistav uprkos njegovoj malodunosti i
melanholiji, ozarivi mu i lice i itav automobil. Okrznuo me je pogledom i
rekao neto nenijim tonom: Pretpostavljam da mi ne ini dobro da razmiljam
o tome.
Zidovi zgrade opere bili su mrani i vlani od kie, a prozori prekriveni
perploama i platnima premazanim katranom. Trg oko zgrade, zatrpan krem i
starim ubretom, na sivkastom svetlu praskozorja izgledao je kao neki drugi
svet, svet za koji ovek ne eli da veruje da je stvaran.
Ovo se deava nama, rekao sam.
Jatinen nije odgovorio. Pruio je ruku ka menjau, brzo ubacio u ler i
otpustio kvailo.
Mogu li neto da te pitam?
Pitanje je zvualo iskreno. Rekao sam: Samo izvoli.
ime si se ranije bavio?
Bio sam pesnik.
utao je nekoliko trenutaka. Bilo mi je smeno to se reakcija na tu
jednostavnu izjavu nikad ne menja, iako se oko mene itav svet promenio.
Uskoro e me upitati za naslove mojih knjiga, a onda rei da ih nikad nije
proitao, pa ak ni uo za njih.
ta si objavio?, upitao je.
Moja prva zbirka pesama zove se Najlepe rei na tvojim usnama. Potom
Vetar cele zime, a poslednja je Ne zaboravi da se seti.
Mislim da ih nikad nisam...
Nema potrebe da se izvinjava, kazao sam, smeei se. Kao da niko i
nije. Uspeo sam da objavim tri zbirke pesama pre nego to je sve ovo poelo.
Svaka se prodala u otprilike dvesta primeraka, ukljuujui i otkupe za
biblioteke. A biblioteke su odavno nestale.
Gledali smo kako postariji mukarac u dugakom sivom kaputu pokuava
da pomogne eni s maramom na glavi da pree ulicu, kratkim, nesigurnim
koracima, urei da stignu pre nego to se svetlo na semaforu promeni. Ivinjak
je bio previsok za nju, a ovek nije imao dovoljno snage da je podigne na
plonik. Nekako, naslanjajui se jedno na drugo, mic po mic, korak po korak,
izvukli su jedno drugo na plonik. Autobus je prohujao pored, trubei, a boni
retrovizor promaio je ovekovu prosedu glavu za svega nekoliko centimetara.
Moja kerka je u Norvekoj, ree Jatinen, iznenadivi me. Tamo je ve
etiri godine, jo otkako je Irina, njena majka moja ena umrla. Narko-diler
ju je pregazio dipom dok je jednog jutra biciklom ila na posao.
Okrznuo sam ga pogledom. Jo je posmatrao vremeni par.
Voza je dobio godinu i po dana uslovne slobode. Ja sam dobio
samohrano roditeljstvo. A to nije prolo dobro, naravno, budui da sam po ceo
dan na poslu. A moram da radim jer su kola i dnevni boravak uasno skupi.
Kad su mi kerkini kumovi predloili da ode i ivi s njima u Norvekoj, pristao
sam. Ne znam jesam li ispravno postupio. I ne znam ta sam drugo mogao da
uinim. Sve dok nastavljam da zaraujem, mogu joj priutiti da ivi tamo.
Hoteli su se uzdizali desno od nas, a zastave u njihovim dvoritima leprale
su na vetru. Bili su dupke puni gostiju. Ko bi pretpostavio da e Finska imati
vajde od ljudi koji su izgubili domove na jugu.
Nisam znao ta da mu kaem. To ionako nije bilo bitno jer je nastavio priu
i ne saekavi moj komentar.
,,Da bih je poslao u Norveku, morao sam da prodam kuicu u Korsu. Imao
sam sree to sam uopte uspeo da je prodam. Kupilo ju je nekoliko mladih
porodica, neka vrsta zajednikog ivljenja radi bezbednosti. Kupili su je za
upola manje novca nego to sam je ja platio, ali im zato nije smetao dug koji
sam ostavio.
Gde sada ivi?, upitao sam, isto da bih neto rekao.
,,U Pasili.
Dakle, ne putuje daleko na posao.
,,Od podruma do etvrtog sprata.
Opet se nasmeio, ali mu osmeh nije dodirivao oi.
Proli smo pored Parlamenta, okruenog kontrolnim punktovima s
reflektorima na vrhu, ukljuenim dvadeset etiri sata dnevno. Snopovi svetlosti
izgledali su grozomorno na metalnosivom sjaju jutra.
Mislio sam ono to sam ranije rekao, ree Jatinen.
ta to?, upitao sam.
,,Da nastavljam da se trudim jer sam policajac. Nisam jedan od onih
nezaposlenih policajaca koji rade kao straari u privatnim kompanijama, igrajui
se vojnika. Zato ti nisam smesta odgovorio kad si me pitao za one uvare s
logotipom A pored sportske hale. To je nova bezbednosna kompanija, kao to si
verovatno ve i pogodio. S najbrim rastom. Vrlo je agresivna. Zapravo, ljudi je
se plae.
Ukljuio je migavac i prestrojio se u drugu traku.
Sve te kompanije su iste, ako mene pita. Veina tih uvara nema pojma o
zatiti graana i odravanju reda. Pre su nadareni za neto sasvim suprotno.
Znamo za jednu bezbednosnu kompaniju koja zapravo pljaka ljude i firme
umesto da ih titi.
Jatinen me je ostavio na uglu nadomak trnog centra Forum. Izaao sam iz
kola, a on se ukljuio u saobraaj s ukljuenim migavcem, razume se. Iskopao
sam telefon iz depa, pogledao snimljene fotografije, isekao sliku logotipa u
programu za obradu fotografija i potraio ga u internet pretraivau.
Kompanija se zvala ,,A-sigurnost. Nije bilo odreenijih informacija, ak
ni adrese. Kad sam ukucao u pretraiva telefonske brojeve, nisu se pojavila
nikakva imena. Ponovo sam pogledao u logotip, ali i dalje nisam znao ta
oekujem da e mi rei.
Preao sam preko saobraajnice i zaputio se prema Ulici Urha Kekonena,
da neto uradim.
 4

Misli li da emo se ikad ponovo seliti?, pitala je Johana jedne noi, dve-tri
nedelje ranije, trenutak pre nego to je utonula u san.
Spustio sam knjigu koju sam itao. Pribila se uz mene, pri emu je ebe
zautalo, i delimino naslonila glavu na jastuk, a delimino meni na vrat.
Priguena svetlost lampe na nonom stoiu sijala je zlatasto na njenoj koi.
Njena delikatna ruka prebaena preko mog stomaka na crno-belom ebetu na
prvi pogled izgledala je kao ruka lutke.
Zato me to pita?
Samo sam glasno razmiljala, kazala je, a ja sam, dok je govorila, skoro
mogao da osetim dodir njenih usana na vratu.
eli li da se preselimo?, upitao sam je.
Mislim da ne.
,,A kao bajagi?
Moda samo kao bajagi.
Gde bi volela da se preselimo, kao bajagi?
,,U tome i jeste stvar, rekla je, podigavi glavu sa jastuka i obgrlivi me.
,,Ne postoji mesto na koje bih elela da se preselim, izuzev kao bajagi.
Pridigla se na lakat.
Proteklih nekoliko dana obilazila sam Helsinki radei na ovoj prii,
posetivi dosta mesta koje nisam videla vrlo dugo, i sve vreme sam se oseala
tuno i setno.
Mnoga su se mesta u zadnjih nekoliko godina prilino mnogo izmenila.
ak i ovde, u okolini.
Valjda je tako, kazala je. Meutim, kad vidi mesta gde si nekad iveo i
seti se kakva su bila i svega to si tamo radio i svih ljudi koje si poznavao.
Prijatelja, porodice, takvih ljudi.
Kad sam kasnije razmiljao o tom razgovoru, znao sam naravno da je
trebalo da je pitam gde je bila, zato je otila tamo i ta je tamo nala. No, to je
bilo obino vee, a mi smo prosto leali u postelji i priali kao to smo uvek
radili, kao to bismo uvek radili.
Takoe, to me je nateralo da se zapitam, kazala je, jesu li ljudi mogli da
urade neto drugo, neto vie. Da urade stvari drugaije. No, u isto vreme, znala
sam i da nisu.
Sve to je Johana te noi izgovorila sada je imalo podmuklo skriveno
znaenje: Pasi Tarkijajnen. On je bio zmija koja mi se na stranja vrata uvlaila
u misli i trovala sva moja seanja. Na silu sam ga izbacio iz misli i pred sobom
ponovo video Johanu.
 Podigla je glavu i pogledala me u oi iz tolike blizine da mi je bilo teko da
jasno vidim mrljice boje u njenim duicama, njene tvrde, crne zenice, izraz iza
njihove vlane povrine.
,,S jedne strane, imamo toliko mnogo, rekla je. Ali, u isto vreme, toliko
toga je ve izgubljeno.
Uhvatio sam je za aku. Odgovorila je nenim stiskom.
Ako sam te dobro razumeo, ne selimo se.
Preko lica joj je munjevito preletela tamna senka, a zatim iezla.
Nasmeila se.
,,Nemojmo, tiho je kazala.
Podigla se, rukom se naslonivi na jastuk pored mog uva i sagnula se da me
poljubi toplim mekanim usnama.
,,Nemojmo, ponovila je.
Na raskrsnici Urha Kekonena i Fredrikove pojavila se jama. Oko nje su se
tiskali neki ljudi, a s druge strane jame stajao je bager s podignutom kaikom.
Ispred su stajali kamioni elektrodistribucije i vodovoda, kao da ekaju da se
uvezu u nju. Vozila su prelazila na trotoar da bi ih zaobila.
Stao sam na uglu. vre sam obmotao al oko vrata, zakopao zimsku
jaknu sve do grla, namestio kapu i obazrivo uvukao porub rukavica u rukave
jakne. Kada je radnik vodovoda, rumenog lica, u zimskom kombinezonu u
kojem je liio na preraslog kolarca, proao pored mene, upitao sam ga ta se
desilo. Kao to moe da vidi, odgovorio mi je, dolo je do uruavanja
kolovoza. Nisam mogao da izvuem dodatne informacije od njega, ali nije ni
bilo razloga za to.
Obiao sam raskrsnicu i najpre obiao hram na Tempeli trgu, zatim ulice
Malmijsku, Fredrikovu i Urha Kekonena, a onda ponovo crkvu. S vremena na
vreme sam gledao u jamu nasred raskrsnice. Budui da se nije moglo videti nita
osim jame i budui da je vetar naizgled dobio zube, odustao sam i zaputio se
prema Teleu, ka Ahtijevom i Elininom domu.
Kada je pravi trenutak da priznamo da nekoga ne poznajemo onoliko dobro
koliko smo svega trenutak ranije mislili?
Pokuao sam da ponovo sredim injenice u umu, neutralno koliko sam
mogao, da otrebim istinu od uobrazilje. Pokuao sam da razdvojim svoje najgore
strahove od onoga za ta sam roenim oima video da je istina. Nije bilo nimalo
lako, ali sam to radio zbog ene koju volim. Ma koliko da sam se trudio, nisam
mogao da se setim da je Johana ikada pominjala ita o Tarkijajnenu, niti da je
ikada rekla ijednu re o njihovoj kui u Kivinoki. Ali takoe nisam mogao da
smislim nijedan razlog zato bi to uopte i uinila. Nije imala razloga. Ko je
mogao da predvidi da e se Tarkijajnenov i Johanin put ponovo ukrstiti?
Preao sam most izmeu June i Severne eleznike ulice i pogledao dole.
Naputeni automobili ispod mosta sada tvorili su niz malih prebivalita. Uzani
prolaz ispod mosta je ve nekoliko godina rastao u pravu pravcatu naseobinu.
Video sam dim od vatri i paru, i namirisao peeno meso, benzin i domau
brlju, naravno. Ovde-onde uli su se povici dece, ili vikanje iz drugih razloga.
Bacio sam pogled na runi sat. inilo mi se kao da minuti i sati teku sve
bre i bre kako vreme prolazi. Stigao sam do Arkadijske, izvadio mobilni i
pozvao Johanu, sa istim rezultatom kao i ranije. Koliko puta u pokuati da je
pozovem? Koliko u puta sluati beivotni snimljeni enski glas, koji mi iznova
i iznova saoptava ono to savreno dobro znam? Nisam imao pojma. Moda
dogaaji moraju da se ponavljaju sve dok ponavljanje ne urodi plodom, ili sve
dok ne bude beskorisno dalje pokuavati.
Tramvaj iz centra grada, krcat putnicima, zaklepetao je po inama nekoliko
metara od mene. Jakne putnika koji su stajali do vrata bile su priljubljene uz
staklo. Nebrojeni ljudi na putu na posao, svakog dana nastavljaju svakodnevni
ivot. Tramvaj se zaustavio uz tupi tresak, a ja sam nastavio da hodam. Ledeni
vetar, miris zagorelog mesa i gnevni zadah etanola ukali su me u lea dok sam
iao.
Stigao sam do Ahtijeve i Elinine zgrade, pritisnuo dugme na interfonu i
saekao nekoliko trenutaka. Kamera za video-nadzor pomerala se kao antena
nekog insekta dok je snimala ulaz. Kad se uverila da ne prestavljam pretnju,
zaustavila se, vrata su se otvorila, a ja sam uao u zgradu. Iako je lift ekao u
predvorju, poao sam gore stepenicama. Moji koraci na kamenim stepenicima
odzvanjali su u tihoj graevini kao udarci doboa.
im sam uao u stan, zapahnuo me je miris bolesnike sobe. Elinino lice je
bilo sitno i bledunjavo na elektrinoj svetlosti u hodniku. Klimnula mi je
glavom, okrenula se i otila u dnevni boravak. Zatvorio sam ulazna vrata za
sobom, skinuo jaknu i izuo cipele, a zatim poao za njom u dnevnu sobu,
zastavi u prolazu pored vrata spavae sobe, da ujem Ahtijevo hrkanje i vidim
njegova stopala ispod pokrivaa u dnu leaja. Naumio sam da zakoraim u sobu,
ali sam ipak odustao.
Elina je sela na kau, sklupavi noge ispod sebe, duge kose skupljene na
levom ramenu. Priguena svetlost u prostoriji jo jednom je stvarala previe
intimnu atmosferu, kao da je soba na silu zamrznuta u vremenu. To mi je
smetalo. Liilo mi je na fantaziju, pokuaj povratka u sreniju prolost.
Seo sam u golemu naslonjau prekrivenu grubom, crnom tkaninom. Fotelja
je oas posla zagrejala i opustila moje umorno telo. Postao sam svestan koliko
sam gladan i izmoden, i koliko malo elim da neto pojedem ili da se
raskomotim.
,,Na svu sreu, ponovo je zaspao, ree mi Elina, poto nije stvarno budan
kad je budan. Bio je toliko oamuen kad je maloas priao da sam se uplaila.
ao mi je to je Ahti bolestan. ao mi je to je vae putovanje odloeno.
Elina se kratko nasmejala, ali u njenom smehu nije bilo ni traka vedrine.
Udahnula je, brzo izdahnula i prinela levu aku do ela, kao da se upravo neega
setila.
Izvini. Malo sam umorna, kazala je. Umorna od svega.
 ,,U redu je, kazao sam. ,,To je samo privremena smetnja. Smisliemo
neto.
Outala je, bacila pogled ka spavaoj sobi i na trenutak izgledala kao da
veoma paljivo oslukuje neto to moje ui ne mogu da uju.
Elina, moramo da razgovaramo, kazao sam joj.
Ponovo je pogledala u mene, a oi su joj sada bile otrije, hladnije.
O Pasiju Tarkijajnenu?
Klimnuo sam. O Pasiju Tarkijajnenu.
Kakve veze on ima s bilo ime?, upitala je. ,,S pronalaenjem Johane ili
neim drugim? Sve to je bilo vrlo davno, pre petnaest godina ili tu negde. Zato
je to bitno?
Imam teoriju da Tarkijajnen odista ima nekakve veze s tim.
Jednom rukom je pogladila kosu, a drugom cimnula porub dempera, kao
da pokuava da ga uini duim nego to e ikada biti.
Johana i Pasi iveli su zajedno u Kivinoki, zar ne?
Potvrdno je klimnula ne istog asa, ali je svejedno klimnula. Teko mi je
da poverujem da e ti kopanje po prolosti pomoi da pronae Johanu, rekla
je. Ali samo napred. Radi ta god ti je volja.
Uzdahnula je i vre sklupala noge ispod sebe. Tada smo ivele
drugaijim ivotom, rekla je. Bile smo mlade i naivne. Studentkinje. Sve smo
radile zajedno. Poneto i to nije trebalo.
,,Na primer?
,,Na primer, gluposti koje je Pasi smiljao. Okrznula me je pogledom,
videla izraz na mom licu i ponovo se nasmejala. Taj smeh bio je primetno
iskreniji od prethodnog. Nije to to misli. Pasi Tarkijajnen je tada bio radikalni
aktivista za ouvanje ivotne sredine. To sam htela da kaem.
Shvatam, rekao sam i shvatio da sam pocrveneo.
Ljubomoran si, ree mi Elina.
Nerado sam klimnuo, oseajui vrelinu u obrazima.
Sve to se desilo pre mnogo vremena. Sigurna sam da i ti ima prolost.
Naravno da imam, rekao sam, oseajui kako mi se vrelina iri po vratu,
poelevi da promenim temu. ta je to Pasi smiljao?
Bio je tvrdokorni konzervacionista. Odravao je kontakte s grupama koje
su poinjale da ubijaju vlasnike kompanija i politiare sve one koje su
uzrokovali unitenje ivotne sredine ili nisu inili nita da ga uspore. To je bilo
crno-belo mladalako stanovite: ako nisi s nama, onda si protiv nas i ne
zasluuje da ivi. Johana i ja smo takoe mahale tom zastavom. Dodue, u
potaji, ali verovale smo u to.
Nisam znao da ste bile toliko radikalne, rekoh. Hou da kaem, znao
sam da je Johana bila aktivista, ali nisam imao pojma da je ivela s teroristom.
Elina je naas izgledala kao da pokuava da se seti kako je to zaista bilo.
Hladnoa je postepeno nestajala iz njenog pogleda.
 Pasi nije bio terorista. Strasna osoba, ak i opsesivna, da, ali nije bio loa
osoba. Nije uinio nita loe, zar ne?
Pomislio sam na ubijene porodice, dokaze da je Tarkijajnen bio na mestu
zloina. Slegnuo sam ramenima i prenebregnuo njeno pitanje.
Zato ti toliko teko pada da pria o tome?, upitao sam je.
Elina je klimnula glavom ka spavaoj sobi. Ahti to ne razume, rekla je, a
zatim tiho, bezmalo protiv svoje volje, dodala: ,,Iz mnotva razloga.
Pogledao sam u nju.
Jeste li vas dvoje ikada priali o tome?, upitao sam.
Na trenutak je delovala iznenaeno i uvreeno, a potom samo iznenaeno.
Zato bismo? Ni ti i Johana niste.
Istina me je acnula.
,,Ne, nismo. Pretpostavljam da nije bilo razloga.
Bili ste sreni sve dok ste mislili da znate sve ono to treba da znate,
rekla je. A sad, poto zna da postoji i neto to nisi znao, osea se loe. Mora
da odlui koliko toga stvarno eli da zna. ak i o vlastitoj eni.
U njoj je postojalo neto to nikad ranije nisam primetio. Hladnoa se
vratila, a zajedno s njom i nekakva strogost, pa ak i ogorenost.
Priaj mi jo o Pasiju Tarkijajnenu.
Zato?
Pogledao sam je pravo u oi. Nisi mi ispriala sve.
Otpuhnula je vazduh i zakolutala oima. Ali bila je loa glumica. ak je i
ona to znala.
Nee nai Johanu iskopavajui prolost pre sto godina.
Nisi mi rekla sve, ponovio sam. Ahti spava. Moe slobodno da mi
kae.
Ponovo je bacila pogled ka spavaoj sobi. Nekoliko trenutaka smo utke
sluali. uo sam Ahtijevo hrkanje.
Ovo je vano, Elina, rekao sam joj. Johane nema ve dan i po. Ne elim
ni da mislim o bilo kakvoj drugoj mogunosti, sem o tome da u je nai ivu i
zdravu. Potrebna mi je sva pomo koju mogu da dobijem. Nije ni meni lako to
pitam, ali moram. Moram da je pronaem.
Elina je privukla noge jo blie, sklonila kosu s lica u nekoliko brzih
pokreta rukom i naizgled donela odluku. Onda me je ponovo pogledala, malo
pognute glave i, kao da se povinuje neemu, rekla: Oboavala sam Pasija
Tarkijajnena.
I dalje je gledala u mene, moda oekujui nekakvu reakciju. Potom je
nastavila da govori: ,,Ne znam kako to sada objasnim, ali oboavala sam ga. I,
dabome, elela sam da i on mene oboava na isti nain. Ali on je eleo Johanu.
Sad to smem i da priznam poto je prolo toliko mnogo godina. Volela sam
Pasija i umirala sam od ljubomore kad sam videla koliko su sreni zajedno.
Nisam bio iznenaen.
 Jesi li Johana znala?
,,Ne, brzo je odgovorila, odmahnuvi glavom. Nisam rekla ak ni Pasiju.
Samo sam pokuavala da me primeti. A onda, kad sam ula da nisu zaista toliko
sreni, isprva mi je bilo veoma drago, ali posle mi je bilo ao, jer sam se zapitala
kakva sam ja to osoba kad sam srena zbog toga to se ispostavilo da deko
moje prijateljice nije uistinu ono to smo mislile da jeste, kad sam saznala da
nije srena s njim.
ta se desilo?
,,Ne znam, stvarno, rekla je, i zvuala iskreno. Johana mi je samo
ispriala da Pasi nije ovek kakvim ga je smatrala. Katkad, kad bih popila au
vina, ili dve-tri, pitala bih je za to, ali iz nekog razloga jednostavno nismo
priale o tome, iako smo razgovarale o svemu ostalom. Pasi je naprosto nestao
iz naih ivota, a mi smo zaboravile na njega. Onda je naiao Ahti, i ti, a iezlo
je sve to je imalo veze s Pasijem Tarkijajnenom.
Nasmeila se, ali je njen osmeh bio lien svakog veselja. Ovo nikome
nikada nisam ispriala. ak ni Johani. Sad mi to deluje kao potpuno drugi svet.
Kao da se sve to desilo stoleima ranije, kao da sam sada neka druga osoba, ba
kao i svi ostali.
Outao sam.
Johana mi je najbolja prijateljica, kazala je. Najbolja prijateljica koju
sam ikad imala i koju u imati. Volim Ahtija. Ahti je moj mu. Ali Johana mi je
prijateljica.
I dalje nisam progovarao. Nalaktio sam se na kolena i pogledao u nju, njene
braon oi, u kojima je i dalje iskrio malopreanji gnev, senke na njenom licu.
Sva hladnoa i strogost nestali su iz njenih crta lica, ali je neto mrano i dalje
bilo prisutno.
,,I sad, evo nas ovde, kazala je istim rezigniranim glasom s kojim je
zapoela pripovest. Sino sam poela da razmiljam zato se, za ime sveta,
selimo na sever. To nita nee reiti. Nita! Tamo emo imati jo manje nego to
imamo ovde. elim da nae Johanu, da bismo ponovo mogli da budemo
zajedno. Ti, Johana i Ahti ste jedina porodica koja mi je ostala. Roditelji su mi
umrli od gripa pre etiri godine, starija sestra ivi negde u Americi i nema
nameru da se vraa. Sino sam sedela pored Ahtija i razmiljala o tome da, bez
obzira na to ta e se desiti, ne moramo da odlazimo odavde. Da ne bi trebalo.
Podigla je glavu. Delikatni osmeh ozario joj je lice, a njegova toplota
polako joj se podigla do oiju.
Treba da se drimo zajedno i ivimo najbolje to moemo, tiho je rekla, a
zatim jedva ujno, i zabrinuto, dodala: ,,Da uinimo najbolje to moemo u
datim okolnostima.
Ahti se nije probudio ak ni kad sam namerno buno obukao jaknu i obuo
cipele na vratima. Voleo bih da popriam s njim, ali je Elina smatrala da treba
da ga pustimo da spava. Zamolio sam je da me pozove telefonom ako se seti jo
neega u vezi s Pasijem Tarkijajnenom.
 Pokuao sam da joj pokaem njegovu fotografiju, da joj kaem da je iveo
u Muzejskoj ulici nedaleko odatle, i to svega nekoliko godina pre nego to su se
Ahti i ona doselili u komiluk. Meutim, Elina nije elela da pogleda u
fotografiju svoje bive ljubavi, niti da razmilja o tome koliko je nekada iveo
blizu mesta gde ona danas stanuje.
Izvukao sam od nje nekoliko imena iz studentskih i poznijih dana. Jednu od
tih osoba sam i poznavao: Laura Vuola, doktor nauka. Ime me je podsetilo na
vreme za koje sam mislio da je isparilo i ostalo zaboravljeno. Skoro da me je
nateralo da posumnjam u sopstveni zdrav razum: poeci itavog ovog
zameateljstva bili su mi toliko blizu, a ja sam iveo u blaenom neznanju.
Nisam to pomenuo Elini.
Zahvalio sam joj se i drao je u naruju trenutak due nego to sam
nameravao, odmakavi se tek kad sam shvatio ta radim.
 5

Poetna bistrina jutra izgubila se dok sam bio unutra, a povremeni vetar i oblaci
na nebu obeavali su kiu, a u meuvremenu pomraivali svet.
Znao sam zato sam toliko dugo drao Elinu u zagrljaju. Johana mi je
nedostajala i fiziki njena jedra toplota, poseban miris slian meavini vune i
meda, oseaj njenog nevelikog tela pored mog, kraj mene, nain na koji se njena
aka uklapa u moju. Izraavali smo uzajamnu nenost sve vreme. To je bio
razlog zbog kojeg me je njeno odsustvo strefilo toliko brzo, toliko duboko, i
toliko otro. Podigao sam pogled, uzdahnuo, potisnuo sve misli o Johani u
zapeak uma i pustio da se samo jedna uzdigne na povrinu: nai u te.
Krenuo sam peke ka Muzejskoj, s namerom da posetim isti onaj bar.
Nisam znao hoe li biti otvoren, ali sam se seao da je nekada radio ak i rano
izjutra. edni umetnici i oni koji su mislili da su umetnici imali su obiaj da
odlaze tamo da izravnaju rupe i dombe koje bi ostavila no.
Siao sam niz kamene stepenice koje vode od Tempeli ulice do
Oksasenove. Nisam mogao da prebrojim koliko sam puta ranije prolazio tim
stepenitem. U podnoju sam preko ramena pogledao u stameno kamenje,
zakatanena elina vrata teretane na pola puta i mahovinom prekrivene velike
stene koje su se naslanjale na ogradu.
Stigao sam do ugla Tunturikatua. Dalje niz ulicu nalazila se buvlja pijaca.
Roba je ispunjavala itav prostor. Pojedine stvari su ak iznete na plonik. Bilo
je teko zamisliti zato bi iko eleo da ide tamo. ta bi kupili? Odeu? Ionako
smo je ve imali previe? Posue? Ionako nema dovoljno hrane? Elektrine
ureaje? Oni usreuju samo trenutno, ak i kada ima struje? Knjige i diskove?
Vie niko nema vremena ni da ita ni da slua?
Skulptura dva medveda licem okrenuta jedan prema drugom i dalje je
gledala iznad raskrsnice Muzejske i Oksasenove. Dva medvedia, zapravo, bili
su veoma mali. Zelena paperjasta bu prekrivala je njihove lepukaste krznene
kaputie od kamena.
Vrata bircuza bila su otvorena. Iz unutranjosti se ula muzika. Popeo sam
se uza stepenice, namirisao istu meavinu znoja i mokrae koje sam se seao,
sad zamaskirane mirisom dezinfekcionog sredstva. Nisam video nikoga iza
anka. aica muterija sedela je za nekoliko stolova na levoj strani prostorije,
svako za sebe, prkajui po svom telefonu ili zurei u prazno.
Stajao sam u mestu, pitajui se kako da nastavim ako sretnem barmena s
konjskim repom. Saekao sam nekoliko minuta. Vrata stranje prostorije su se
otvorila, a iz nje je trenutak kasnije izaao rmpalija ozbiljno posveen
bodibildingu sa zveckavom kartonskom kutijom u naruju. Spustio je kutiju na
ank i upitno me pogledao.
 Naruio sam olju kafe.
Okrenuo se, ne rekavi ni re niti klimnuvi glavom, uzeo olju s gornje
police i napunio je tekuinom iz loneta za kafu, koje je izgledalo kao da stoji
tamo otkako se lokal otvorio. Ili zatvorio. Tresnuo je oljicu s kafom na ank
ispred mene i stao ekajui. Izgledao je upadljivo mladoliko, ne starije od
dvadeset, a inilo se kao da je u potpunosti sazdan od velikih, odvojenih i
inkompatibilnih masa miia. Plave oi su mu bile stenjene izmeu grebena
ela i jagodinih kostiju, a u pogledu mu se taj pritisak mogao i videti.
Namerava li to da plati?, upitao je.
Koliko bih platio ako odluim da platim?, odgovorio sam.
Polako se okrenuo i pokazao cenovnik na zidu, u pozi koja mi je omoguila
da dobro sagledam njegovu miicu.
Poinje slovom K. Zatim ide A. Onda ide slovo F i jedno malo A.
Ukratko: kafa. A taj broj posle rei govori koliko kota.
Iskopao sam novi iz depa i bacio ga na ank. Nije ga stavio u kasu, ve
ga je ubacio u staklenu kriglu pored blagajne. Onda je poeo da vadi flae iz
kartonske kutije. Posle izvesnog vremena primetio je da ga posmatram.
Uspravio se i okrenuo ka meni.
Nemoj da mi kae, rekao je. Zaboravio si da trai mleko.
Klima-ureaj je brujao. utao sam.
,,eer?
Uzdahnuo je i stavio ruke na kukove.
Dakle, ti si samo jedan utljivi manijak, zar ne?, rekao je. Dobro. Popij
svoju kafu i gubi se odavde!
Nisam utljivi manijak. Ali biu srean da popijem kafu i izgubim se
odavde ako mi kae gde mogu da pronaem barmena koji je sino radio ovde.
Krupan tip, s konjskim repom. Radi li danas?
Skinuo je ruke s kukova, prekrstio ih na grudima, napravio grimasu i
pogledao u mene kao da mu zagaujem dekor.
Mislim da bi bilo bolje da ispije kafu...
... i izgubim se odavde. Razumem. Dolazi li danas na posao? Ili moda
ima njegov broj telefona?
ta e ti njegov broj telefona?
Pogledao sam ga bez rei.
Bavim se milju da ga pozovem, rekao sam.
,,Zato?
Zato ljudi inae zovu jedni druge? Moda sam mu prijatelj koji je izgubio
njegov broj telefona.
,,Ne izgleda mi kao njegov prijatelj.
Ponovo sam ga pogledao.
 ,,A ta ti misli, kako izgleda neiji prijatelj?, upitao sam ga. ,,Da li
njegovi prijatelji izgledaju drugaije nego to prijatelji obino izgledaju? Kako
moe da zna da li je neko njegov prijatelj?
inilo mi se da mu vee i jagodine kosti sada istiskuju oi van duplji.
Kakav si ti to klovn!
Nisam klovn.
,,Ti si klovn jer ja kaem da si klovn!
Udahnuo sam vazduh. Telo me je bolelo od iscrpljenosti i frustracije.
Shvatio sam da nema svrhe raspravljati se s njim ukoliko se upustim u svau,
to e mi samo oteati zadatak ali nisam mogao da se uzdrim.
To ne ide tako, rekoh mu. Stvari nisu ono to ti kae da jesu samo zato
jer si ti tako rekao. Mala deca veruju u to, ali ti si odrasla osoba, ili makar tako
izgleda.
,,Ti to mene zajebava?
,,Ne, prosto traim barmena koji je jue radio ovde, tipa s konjskim
repom.
Zakoraio je prema meni, ostavljajui samo pola metra iroki, staklom
prekriveni ank izmeu nas. Bacio sam pogled ulevo, prema baru. Muzika je
oigledno zatomila nau malu razmenu rei, jer su pogledi muterija ostali
zalepljeni za telefone, stolnjake i prazan vazduh.
Gubi se!, kazao mi je.
Ili, u suprotnom?, upitao sam, najednom potpuno umoran od razgovora i
svake druge potekoe s kojom sam se susretao. Kako se tip zove?
Idi i jebi se bre!
Dobro. A gde ivi taj idi i jebi se bre?
,,U tvom dupetu!
Mora da si beao sa asova biologije. Ba kao i sa svih ostalih, kladim se.
Na koje asove si iao?
,,Na asove kako da iseem morone poput tebe na froncle.
,,Oh, zar to jo predaju u kolama? Imao sam utisak da su praktino ukinuli
tu vrstu nastave. Lepo je uti da dananja deca i dalje imaju propisno
obrazovanje.
Nagnuo se preko anka i podigao ruku. Teleskopski pendrek se uz kljocaj
izvukao do pune duine. Ustuknuo sam. Izbaen iz istog bara po drugi put u
dvadeset etiri sata. Povukao sam se sve do ulaznih vrata i stao.
Pozdravi ga u moje ime, rekao sam.
Obiao je oko anka i pojurio za mnom. Ve sam bio napolju na ulici i
uurbano grabio ka centru grada, zadovoljan posetom. Vest o mom dolasku
sigurno e se prouti i naposletku stii do pravih uiju. Ako ve ne mogu da
naem Tarkijajnena, neka on pronae mene.
 6

Siv kao mi, kioviti dan je bio napola gotov kad sam s tramvaja prepunog
mokrih odela, silovitih naleta kalja i zabrinutih pogleda siao na stanicu ispred
robne kue Stokman. Centar Helsinkija davao je sve do sebe da nas ubedi da je
sutra zaista Badnje vee. Tu i tamo, usamljena niska boinih svetiljki oajniki
je treperila, a u svom slabanom svetlucanju izgledale su ne samo kao da im
nedostaju bolji dani ve i davno izgubljeni drugovi.
Na lice mi je palo nekoliko kinih kapljica, jo hladnije zbog svoje
malobrojnosti. Obrisao sam ih, skliznuo u bujicu prolaznika, i sve dok se nisam
naao na pola puta preko ulice, nisam primetio da hodam usred saobraaja. uo
sam horsko pevanje odnekud napred.
Na Trgu tri kovaa stajalo je visoko, ukraeno drvo smreke. Njegova
crvena i uta svetla sijala su na sitnoj kii kao hiljade malih saobraajnih signala
odbeglih sa svojih stubova. Pored drveta je bio parkiran oklopljeni policijski
automobil. U okolini je bilo mnogo policajaca, a i straara iz privatnih
kompanija. uvari su hodali u parovima, odeveni u crne i sive kombinezone,
aica ih je prelazila ispred saobraaja, a na trotoaru ih je bilo isto koliko i
boinih kupaca. Izbrojao sam estoricu straara ispod asovnika postavljenog
ispred ulaza u robnu kuu. A unutra ih je bilo jo i vie, u civilnoj odei.
Trg su oiviavale dobrotvorne ustanove koje su prikupljale milostinju.
Primaoci su mahom bili u Finskoj i oblinjim dravama: kole, bolnice, deje
slube. Nasred trga stajao je tradicionalni kotli za donacije Armije spasa. Oko
njega je stajao Hor Armije spasa etiri ene i trojica mukaraca, koji su pevali
Tihu no.
Iskopao sam novanicu iz depa i ubacio je u kotli. Pomislio sam kojom
brzinom troim nau ivotnu uteevinu za dan i po spiskao sam vie novca
nego to sam potroio za proteklih est meseci. Uteevina je trebalo da slui za
sluaj krajnje nude. Ali ako Johanin nestanak nije sluaj krajnje nude, ta je
onda? Ispustio sam jo nekoliko novia u kotli i nastavio dalje niz
Aleksandrovu.
Prolazio sam pored izloga koji su obeavali popuste i do 95 posto.
Juvelirnice su reklamirale unikatne dizajnerske satove po cenama koje bi godinu
dana ranije izazvale stampedo, ali sada su naprave za merenje protoka vremena
od zlata i platine leale u staklenim kutijama, merei vreme koje vie nije
postojalo.
Svi restorani brze hrane su zatvoreni. Prodavnice cipela i odee
preivljavale su zahvaljujui boinoj kupovini. Bar na uglu Mikove i
Aleksandrove imao je znak koji je reklamirao jeftino pivo i ruak, ali re
,,ruak bila je precrtana.
 Skrenuo sam levo u Mikovu, nastavio desno u Univerzitetsku i obreo se
usred uline tue.
Gorostasni elavac sa irokim ramenima, koji je izgledao kao roeni Finac,
nosio je kratku konu jaknu. Delovao je kao prejaki protivnik za drugog oveka,
vitkog mladog Azijca u dukserici s kapuljaom, koji je bio jedva koju godinu
stariji od deaka. elavac je pokuavao da namesti mlaeg oveka ispred svojih
monih pesnica, a mladi ih je spretno izbegavao. Nakon to je eskivirao
nekoliko desnih direkta, pustio je levu nogu da govori umesto njega.
ut je iznenadio sve prisutne, a naroito elavca. Tupi udarac i krckanje
nosnih kosti uli su se s udaljenosti od nekoliko metara. Zateturao se i pokuao
da zada poslednji udarac, ulaui svu snagu u njega. Mladi ga je ponovo
izbegao i odgovorio visokim munjevitim utom desnom nogom, koji ga je
pogodio negde oko uva zvualo je kao da je i te kako zabolelo.
Stariji ovek malaksalo je spustio ruke kraj bokova, a mladi je stao ispred
njega. Razbio mu je usnu s dva brza udarca, kao da otvara kesicu keapa, i
zavrio s tri udarca u bradu, koja je popustila pod silinom i brzinom mladia.
Stariji se sruio na trotoar, pavi na stranjicu, i ostao da sedi sa praznim
oima i krvavim licem, a zatim se strovalio na bok na asfalt, kao da je legao
malo da odrema. Mlai se okrenuo i otiao do svog prijatelja, uzeo kaput i
pogledao preko ramena. Na licu mu se nije video slavodobitni izraz, niti bilo
kakva vrsta oseanja. itava epizoda trajala je krae od trideset sekundi. Dva
prijatelja odetala su ka eleznikoj stanici.
Nastavio sam prema Univerzitetu. Mali trg ispred Porthanije bio je tih i
pust, to nije bilo iznenaujue s obzirom na to da je bilo Badnje vee i da je
rominjala kia. Obrtna vrata su se i dalje obrtala, meutim, samo sam ja uao
unutra.
Telefonirao sam Lauri koja je, naravno, bila iznenaena to je traim posle
toliko godina. Ispod utivosti u njenom glasu postojao je i traak uzbune, a
moda ak i straha. Dugo se nismo ni uli. im je rekla da je u svojoj kancelariji
na univerzitetu i da uprkos praznicima ipak radi i portir i nekoliko profesora, iz
fizike i duhovne podrke studentima i iz puke uenjake upornosti, rekao sam
da elim da doem da je posetim. U redu, kazala je nakon kratkotrajne pauze.
Laura Vuola, ljubav mog ivota ali pre dvadeset godina.
Jasno se seam kako smo se prvi put sreli, na boinoj zabavi Odseka za
politike nauke, na petom spratu Novog doma studenata; Laure u rolki crvenoj
kao vino; moje zapanjenosti i trijumfa kad je pristala da ode sa urke sa mnom:
etnje kroz centar grada po snegu da joj pokaem svoj stan u Kapetanovoj 37.
Takoe sam se setio etnje natrag do svog stana u Teleu, nakon jedne od
naih svaa, dok je samotni zimski vetar ibao kroz grad. Laura je brzo uvidela
istinu: nisam bio ambiciozan, odluan, a ni najmanje usredsreen na karijeru. Da
mi je neko kazao da se suprotnosti privlae, ispriao bih mu priu o meni i
Lauri.
Proao sam kroz detektor metala u foajeu, skinuvi odmah opasa i cipele,
to mi se inilo da radim gde god da odem. ena sa zakrvavljenim oima pruila
ih mi je nazad i sklonila izblajhanu kosu s lica ne rekavi ni re, a zatim sela na
stolicu i nastavila da igra pucainu na svom mobilnom telefonu.
Popeo sam se uz spiralno stepenite pored kafeterije, gde sam, u nekom
drugom ivotu itavu venost ranije, imao obiaj da sedim i priam, ponekad
satima, uz jednu jedinu oljicu kafe.
Staklena vrata na treem spratu bila su zakljuana. Na zidu je postojalo
elektrino zvonce, sa znakom na kome je pisalo: PRITISNITE SAMO
JEDNOM UJEMO VAS! Pritisnuo sam dugme jedanput i ponadao se da e
me uti.
 7

Ponekad se ovek ispravno sea.

Laurina kosa je i dalje bila dugaka, tamna i blago kovrdava, s razdeljkom
na sredini glave i zaeljana s obe strane njenog lepukastog, bezmalo bledog
lica. Visoke jagodine kosti i malo punije usne davale su njenom licu neku vrstu
mediteranskog izgleda, ba kao i njen kestenjaste oi i duge, tamne trepavice.
Laura je i dalje izgledala kao ponosna zagonetka. Veoma dobro se seam
koliko sam silno eleo da odgonetnem tu zagonetku.
,,Ne moram da ti kaem da je ovo prilino veliko iznenaenje.
Glas joj je i dalje bio dubok, odzvanjao je kroz tiho stepenite.
Nisam siguran ta eli da kae.
,,Da ponemo da se svaamo ovde na vratima, ili eli prvo da ue?
Morao sam da se nasmeim.
Nisam doao ovamo da se svaam, kazao sam joj. Hvala ti to si pristala
da se vidi sa mnom.
Laura se sada nasmeila. Osmeh joj je bio oprezan, ispitivaki.
U svakom sluaju, drago mi je to te vidim.
Uvela me je u kancelariju i zakljuala vrata.
Bila je odevena na isti onaj bezvremeni nain kao i nekad: elegantni sivi
demper s glomaznom rol-kragnom, iji su mnogobrojni nabori u slojevima
padali niz ramena, dugu suknju od tvida i svetlobraon kone izme s visokim
potpeticama, usled ega je bila via od mene.
Njena kancelarija nalazila se na kraju hodnika, a zidove su prekrivale
police pune knjiga, asopisa i hrpa hartije. Na jednoj strani postojao je uzani
prozor kroz koji se video deo zida naspramne zgrade. Bilo mi je teko da
verujem da ak i ambiciozni profesor knjievnosti moe uivati u takvom
pogledu.
Laura je sela za svoj radni sto, a fotelja joj se predala kao da je prihvata u
naruje. Smestio sam se na drugo sedite u kancelariji, najniu tapaciranu sofu
koju sam ikada video. Premda smo bili udaljeni jedno od drugog koliko god je
to prostor kancelarije dozvoljavao, razdaljina izmeu nas je ipak iznosila svega
metar i po, uvrh glave. Pogledala je u mene sa znatieljom u otvorenim
kestenjastim oima.
Sada si pesnik?
Nisam joj odgovorio istog asa. Pogledao sam je i setio se koliko mi je bilo
lako da jednostavno sedim i zurim u nju, ekajui da mi dozvoli da zavirim u
njene tajne. Moda nikad nisu ni postojale bilo kakve tajne, osim u mojoj mati.
 ,,A ti si profesorka knjievnosti. Ba kao to i treba. Odvajkada si bila
ambicioznija od mene.
Nisi izgubio smisao za sarkazam, rekla je.
inilo se kao da tome nema pomoi. Njeni brzi odgovori i dalje su me
ostavljali bez rei. A postojalo je jo neto. Dok sam gledao u davno izgubljenu
ljubav, shvatio sam koliko eznem za mojom trenutnom ljubavi.
Izvini, rekao sam joj. Hteo sam da kaem da sam srean zbog tebe.
Stvarno jesam.
Hvala ti.
Skrenula je pogled u stranu.
Najmlai profesor knjievnosti u istoriji fakulteta, kazala je. ,,I jo ena.
Nije mi bilo lako.
Siguran sam da nije, rekoh joj.
Mora imati snane laktove, rekla je. Ali sigurna sam da se toga sea.
Jakih i otrih laktova. Bukvalno.
Osmehom sam joj pokazao da ih se seam, ne doputajui da osmeh pokae
ni traga tome koliko bolno. Ve sam primetio prsten s dijamantom na njenoj
levoj aci. Klimnuo sam glavom ka njemu.
Udata si.
Nije pogledala u prsten.
Samuli je umro pre godinu dana. Tuberkuloza.
ao mi je.
Imamo sina, Ota. Ima trinaest godina.
,,To je divno. estitam.
Jesu li svi susreti posle prekida od dvadeset godina toliko napeti, toliko
puni zamki i nagaznih mina? Laura me je ponovo pogledala.
Dakle, stvarno si postao pesnik?
Posle izvesnih prepreka.
Naalost, nisam...
,,U redu je, rekoh joj. Niti bilo ko drugi. Odtampali su svega nekoliko
stotina primeraka. Zbirke poezije su ona vrsta knjiga s veoma malom italakom
publikom. A i to je bilo davno, pre ovoga.
Sedeli smo i utali neko vreme.
,,Jesi li ikada razmiljao o tome ta bi bilo da je sve ispalo drugaije?,
upitala je, uhvativi me na prepad. Slegnuo sam ramenima.
Kako drugaije?, upitao sam je. Izmeu nas, ili uopte uzev?
,,Na sve naine, odgovorila je. Potpuno drugaije. Da je sve imalo srean
kraj.
Pogledao sam je. Da li je dobro razumem? Sumnja li u svoje izbore? Ako je
tako, onda je ovo Laura koju nikad ranije nisam upoznao.
,,Ne znam, rekao sam. Moda je ba ovo srean kraj.
 Moda jeste.
,,Laura, rekoh kad sam video da tone u misli, elim s tobom da priam o
neemu veoma vanom. Moja ena je nestala. Moda moe da mi pomogne.
Traim Pasija Tarkijajnena.
Na elu joj se pojavio par dubokih bora, a pune usne joj se izvie nadole.
To je bio izraz lica koji sam vrlo dobro upamtio.
,,Ne razumem, kazala je, ba kao to sam i oekivao da e rei. ,,Da li je
tvoja ena pobegla negde s Tarkijajnenom?
Odmahnuo sam glavom i shvatio da to inim znatno strpljivije nego to bih
uradio dvadeset godina ranije.
,,I da jeste, nije to uinila dobrovoljno. Sea ga se, dakle?
Ko ga se ne sea?, rekla je kao da joj je nelagodno. Svi se seaju Pasija
Tarkijajnena. Bio je harizmatini mladi student i aktivista za ouvanje ivotne
sredine. Izuzetno svojeglav i, moram da priznam, izuzetno privlaan. Iz ove
perspektive, imao je pravo u vezi s ozbiljnou situacije, ali njegove metode...
uo sam za njegove metode, kazao sam. ,,A one moda imaju nekakve
veze s razlogom zato je moja supruga nestala tragajui za njim.
,,Da li je Pasi, hou da kaem Tarkijajnen... Pogledala me je pravo u oi,
traei prave rei. ,,Da li je neto uinio?
Moda. Ne znam. Da budem iskren, Laura, vie ne znam ta da radim.
Oajan sam. Jedino to pouzdano znam jeste da mi je ena nestala. Sve ostalo su
puka nagaanja. Tragam za bilo im to je makar i izdaleka povezano.
Koliko je prolo otkad je nestala?
Instinktivno sam pogledao na sat, pre nego to sam shvatio ta radim i
prestao.
Dan i po. Skoro dva.
Jesi li rekao poli...
,,Laura, prekinuo sam je toliko brzo i grubo da sam iznenadio samog sebe.
Upravo mi je policija dala obavetenje o Tarkijajnenu. Budui da nemam nita
drugo za ime da tragam, tragam za njim. Policija nee nita uraditi. Oni
jednostavno ne mogu nita da urade.
Shvatio sam da sam skoro poeo da viem, otro i glasno. Izraz na
Laurinom licu bio mi je poznat iz prolosti.
,,Izvini, rekoh joj.
,,U redu je. Skoro kao u dobrim starim danima. Sad je na mene red da
povisim glas.
utali smo nekoliko trenutaka, a onda se osmehnula. A zatim sam i ja.
Klopke. Zamke i nagazne mine.
Dobro je to smo odloili svau dok se nismo udobno smestili, rekla je.
Nasmejao sam se, prvi put posle mnogo vremena. Smeh mi se proirio kroz
telo nalik toplini dodira. Oseanje je bilo dobro.
 Treba li da ponem da te optuujem da ivi u svetu fantazije, da si
neuspean i neusmeren? upita Laura.
Samo napred, nasmejao sam se. ,,A ja u tebi kazati koliko si
proraunata, osoba koja drugima zariva no u lea. Laktaica!
Laura je prestala da se smeje, ali je na licu i dalje imala osmeh koji joj se
prosipao sve do krupnih kestenjastih oiju.
Sviao si mi se, kazala je. Uprkos svemu.
Pogledao sam je. ,,I ti meni, takoe.
Jo se osmehivala.
Moda nema svrhe pitati se je li sve moglo da ispadne i drugaije, i na
velikom i na malom planu, rekla je.
Stvari su takve kakve jesu, rekao sam.
Sada joj se u oima videla toplina, od one vrste kakvu bih voleo da sam
video pre dvadeset godina.
Vas dvoje ste sreni.
Veoma sreni.
Drago mi je zbog tebe.
,,Hvala.
Kad nisam rekao nita vie, udahnula je.
Dakle, Tarkijajnen.
Priala je o Tarkijajnenu, a ja sam sluao ne prekidajui je. Hronologija
prie bila mi je poznata na osnovu onoga to mi je rekla Elina: isprva idealistiki
aktivizam, a zatim preobraenje u nepokolebljivi radikalizam i napokon
razoarano povlaenje. Kuda, to nije znala, a ni ja nisam mogao da joj kaem.
Laura je morala poznavati Tarkijajnena na kraju svojih studentskih dana,
kada su informacije o ozbiljnosti klimatskih promena privremeno ujedinile ljude
i postavile temelj za mnogo finih i dobronamernih organizacija, udruenja i
politikih partija.
Meutim, sada znamo da je to jedinstvo bilo samo trenutno, zakljuila je
Laura, a ja sam zapazio da joj se glas malo ubrzao. U toj borbi pobedile su
velike korporacije drugim reima, nekoliko hiljada ljudi, koji su ve bili
superbogati i koji su jo jednom zamaskirali svoje interese ispod plata
privrednog rasta zarad opteg dobra. Povratak starim nainima propratila je i
elja veine, umorne od oskudica i smanjenja potronje, da ivi kao nekada:
sebino, pohlepno i neodgovorno kao to su ih oduvek uili da ive.
I tako su viziju dugoronog opteg dobra jo jednom porazile sve vee
kue, sve noviji automobili, sve iri ekrani televizora, domovi renovirani
jedanput godinje, stereo-ureaji, radio-aparati, tosteri, mikseri, filteri, veb-itai
i, razume se, nova garderoba na svakih nedelju dana. A sve to se moglo pazariti
jeftinije negoli ikada ranije. to je samo eksponencijalno ubrzalo ciklus
unitenja.
 Nisam hteo da je prekidam da joj kaem da pojednostavljuje stvari, da
preteruje. Znao sam da i sama to zna. Moda je naprosto morala sebi da da
oduka pred nekim, pa zato ne preda mnom? Takoe sam se sebino nadao da
e uskoro stii do razloga mog dolaska.
Zastala je da udahne vazduh, a potom se vratila na Tarkijajnena,
harizmatinog mladia, kakvog ga se seala od pre petnaest godina. Priala je o
tome kako mu se pridruila, da pronae grupu aktivista meu mladim
akademicima. Prvobitna svrha grupe bilo je formiranje novog pokreta
nezavisnog od politike, ali je Tarkijajnen odmah imao neke druge ideje. To je
bio trenutak kad je poeo da saznaje za postojanje grupa na margini, koje su
praktikovale direktnu akciju. Mislila je i da je vrlo mogue da je uestvovao u
nekim od njihovih napada. U svakom sluaju, prigrlio je radikalnomilitantni
enviromentalizam ako ste makar malo umeani u potronju ili neekoloke
aktivnosti, onda ste ve protiv njih. On je brzo napustio grupu kojoj je Laura
pripadala.
Niz kimu su mi proli marci jeze kad je spomenula Tarkijajnenovu
devojku: sitnu, mladu i privlanu enu s plavozelenim oima, ijeg imena
trenutno nije mogla da se seti.
,,Johana, tiho sam rekao.
U njenim oima zasijala je iskra seanja i prepoznavanja te je klimnula.
Tako je, kazala je. Kako si...
Johana je moja ena.
U prostoriji je zavladao tajac. Tiina je bila toliko potpuna da sam mogao
da ujem odlomke razgovora u hodniku na drugom kraju graevine. Laura koju
sam nekad poznavao ne bi se oseala prijatno da uti toliko dugo, ali je ova
Laura spokojno sedela, jo jednom zadubljena u misli.
ega se sea u vezi s Johanom?, upitao sam je.
Slegla je ramenima. Neko vreme bila je u grupi. Seam se da sam mislila
da je tu donekle nerado. Moda je pre ostalih shvatila da je Tarkijajnen izmenio
svoje stanovite.
,,A zato je ostala?
Pogledala me je pravo u oi, podigla obrve i frknula kroz nos. Moda se
nadala da e moi da ga promeni, da ga dovede u red, da utie na njegovo
razmiljanje. Ljudi poveruju u sve i svata. ak i pametni ljudi.
Oevidno nije imalo smisla nastavljati razgovor u istom stilu. A uprkos
injenici da sam se oseao nelagodno i ambivalentno pitajui nekadanju
devojku za sadanju enu, nastavio sam:
ta misli, kakvu vrstu veze su imali Johana i Tarkijajnen?
,,To je bilo pre petnaest godina, kazala je i odmahnula glavom. ,,A ak ni
tada to ne bih mogla da ti kaem. Meutim, mislim da su imali vezu koja je
poela sa zajednikim ciljem, a onda je jedno od njih promenilo svoj cilj u neto
za ta druga osoba ni najmanje nije bila spremna. Deava se. Mislim da je tvoja
ena... odnosno Johana, kad je konano primetila da je Tarkijajnen preao u
neku sopstvenu sferu, pokuavala da ue u nju, onoliko koliko je mogla. Ba kao
to bih i ja uradila. Iako je to bilo rizino.
Kako to misli?
Mukarci ne mogu uvek da pojme tu ideju, ree Laura, ,,ali ako je
mukarac voljan da pribegne nasilju u jednom sluaju, onda je voljan da
pribegne nasilju uopte. Sigurna sam da zna na ta mislim.
Rekao sam joj da znam.
Kad bih morala da pogaam a ovo je puko nagaanje rekla bih da je
Johana samo ekala pravi trenutak da ga ostavi. A moda...
I dalje sam utao. Laura je odmahnula glavom.
Sad obilato upotrebljavam matu, rekla je.
Samo napred. Bilo ta moe biti od pomoi.
Ponovo je zavrtela glavom.
Ovo e ti zvuati sumanuto, rekla je, ne zvuei ni najmanje sumanuto,
,,ali, moda, kad bi ga pogledala ili stajala pored njega, oseala se nekako
samosvesno, kao da zamalo razume neto u vezi s njim hou da kaem s
Tarkijajnenom to nije mogla nikom da kae u to vreme, iako je trebalo da
kae tavie, morala je da kae. Ali to je puko nagaanje, razume se. Stvarno
ne mogu da se setim iega nalik tome.
Hvala ti.
,,Ne znam da li ti je ovo bilo od ikakve pomoi.
,,Od velike je pomoi, rekao sam joj srdano i prijateljski koliko sam
mogao, to je bilo lako, jer sam imao iskrenu elju da joj se zahvalim. ,,Na
mnogo naina. Drago mi je to sam doao da se vidim s tobom.
Ustao sam, a onda je ustala i ona. Osetio sam prolaznu zbunjenost kao da
ivim u dva razliita vremena, dvadeset godina ranije i danas. Na svu sreu,
oseanje je brzo prolo. Zakoraio sam ka njoj, uzeo je za aku, koja je delovala
iznenaujue poznato, i drao je neko vreme. Kad sam je pustio, zagrlio sam je.
Dvadeset godina, a moje ruke nisu dosezale nita dalje nego ranije.
 8

Hamidov taksi je s ukljuenim motorom stajao iza ugla, svega stotinu metara
dalje. Ubrzao sam korak da ne pokisnem, ali sam ipak pokisao. Kia je padala u
naletima koje je vetar ibao kuda je hteo. Nalet kie me je pogodio u lice s
dovoljno vode da mi opere kosu. Stigao sam do taksija, otvorio vrata i uao.
Hamid se okrenuo za skoro sto osamdeset stepeni na vozakom seditu i glasno
nasmejao kad je video koliko sam mokar.
Lije kao iz kabla, razdragano je rekao.
Lije kao iz kabla, sloio sam se. Rekao sam mu da me odveze kui.
Usput sam mu objasnio da e mi njegove usluge biti potrebne jo neko vreme i
da u mu, naravno, platiti. To mu je odgovaralo, a posle malo cenkanja,
dogovorili smo i cenu. Zavalio sam se na seditu, prstom otresao vodu iz mokre
kose i nakon malo oklevanja pozvao Johanin broj. Nedostupan.
Onda sam pozvao Jatinena. Nije se javio te sam mu ostavio poruku da mi
se javi to pre moe. Pozvao sam Elinu i zamolio je da me Ahti pozove im se
probudi.
Hamid je mileo priobalnim putem u Sernejnenu, traei bru kolovoznu
traku, ali nije je nalazio. Svaki put kad bi ubrzao da ue u procep koji je
obeavao, saobraaj bi se ponovo zgusnuo i usporio do brzine peakog hoda.
Hamid je bio mlad ovek i vozio je kao to to mladi ljudi rade od pamtiveka: ne
marei za potronju, a ni za glavu. I jedno i drugo je svakog dana postajalo sve
jeftinije.
Jo nije nestalo fosilnih goriva, iako su to predviali decenijama unazad.
Problem je, zapravo, bio sasvim suprotan. Bilo je dovoljno goriva da se i dalje
radi sve ono to ubrzava podizanje nivoa okeana, dovoljno da se zauvek unite
vazduh, zemlja i voda, da se zagade sva jezera, reke i mora, dovoljno da se
nastavi s proizvodnjom istog beskorisnog ubreta. Oni koji su se plaili da e
nam ponestati fosilnih goriva imali su zadovoljstvo spoznaje da se snabdevanje
nastavilo bez zastoja. Nee zamreti. Kad svet jednog dana doe do kraja, i dalje
emo imati cisterne pune nafte, luke pune tankera, na milijarde barela crnog
zlata, dovoljno goriva za putovanje u venost.
Hamid je pronaao traku koja se kretala. Dovezli smo se na most Kulosari,
a saobraaj na drugom kraju mosta je maltene stajao u mestu. Desna traka, ka
moru, bila je zatvorena, a mi smo mileli napred brzinom pua. Bletavo svetlo
vatrogasnih kola obojilo je kiu u plavo, slino prozoru iz neke prie strave i
uasa. U daljini smo videli kamion s kabinom, a dalje na mostu i prikolicu
zabijenu u poslovnu zgradu. Izdaleka scena isprva nije delovala naroito
izuzetno, kao da je kamion naprosto izlazio iz zgrade i stupao na most.
 Izbliza je situacija bila drugaija, razume se. Kola hitne pomoi su, do tada
skrivena vatrogasnim kolima, ekala s otvorenim vratima kako bi barem neki od
peaka i kancelarijskih radnika koje je kamion udario mogli da budu stavljeni na
nosila i da im se ukae kakva god vrsta pomoi je mogua. U tiini smo proli
pored mesta nesree. Ubrzo smo ponovo ubrzali, provezli se kroz Kulosari i uli
u Hertonijemi.
Kad smo stigli do moje zgrade, iz depa sam iskopao dogovorenu sumu, a
Hamid se izvezao s prilaznog puta i parkirao uz ivinjak. Obeao je da e ekati
tamo petnaest minuta, ako i kad ga pozovem.
Tihi i pusti stan sada je delovao jo tunije, kao da je i on napet i zabrinut, i
da vie ne zna kako da bude topao i bezbedan. Izuo sam cipele i okaio mokru
jaknu na vealicu, a potom seo na stolicu s tokiima pored vrata. Jedva sam
uspeo da zgrabim naslon stolice pre nego to su mi suze grunule na oi. Suze,
prve koje sam prolio godinama unazad, lile su mi iz oiju, vrele i teke na
obrazima.
Bio sam istroen. Oseao sam se kao da je sve besmisleno, kao da je svaki
trud da se za neto uhvatim uzaludan. Razoarao sam samog sebe i izneverio
Johanino poverenje, obeanja koja sam joj dao uvek u ti pomoi, uvek u te
voleti, uiniu sve to mogu da ti olakam ivot.
Smiri se, Tapani, rekoh sebi.
Moe da ispuni svoja obeanja, iako ne moe da ih ispuni istog trena.
Pustio sam suze da teku, pustio sam da se zabrinutost i tuga nadimaju, a
zatim opet splasnu. Ne znam koliko dugo sam sedeo tamo i plakao. inilo mi se
kao itava venost.
Kad sam napokon ponovo mogao da se pomeram, pokuao sam da ne
gledam oko sebe. Sve u stanu me je podsealo na Johanu.
Skinuo sam odeu i otiao da se istuiram. Primetio sam da sve radim
navrat-nanos, brzim zamasima amponiranje, sapunjanje, brijanje. Potrudio
sam se da brojim do deset dok sam se brijao. Stigao sam do tri.
Nisam bio potpuno spreman za ono to sam naao u garderoberu. Dok sam
vadio ist par arapa, pogled mi je pao na komad crveno-zlatnog ukrasnog
papira. Moj boini poklon za Johanu. Stavio sam paketi na leaj i stao
gledajui u njega, s arapom na jednoj nozi, nemoan da odluim ta dalje.
udno je kako znaenje stvari moe da se promeni. Na krevetu nije leala
rukom ispisana, runo uvezana knjiga pesama i skroman iznos novca za troak,
ve itav na ivot. Sve ono to svakog dana ini ivot. Osetio sam kako mi na
oi ponovo naviru suze, vrele, krupne suze, koje su mi se kotrljale niz lice do
usana i brade.
Okrenuo sam se, navukao arapu i na drugu nogu i izaao iz spavae sobe,
ostavivi poklon da lei na krevetu.
Skuvao sam kafu, uzeo Johaninu olju iz cediljke za sudove i stavio je u
kredenac, izvadio svoju i seo za kompjuter. Jo jednom sam temeljno pregledao
sva dokumenta, ali nisam naao nita novo ili korisno. Odgledao sam video-
snimak kamera za nadzor s ugla Fredrikove i Urha Kekonena, ali mi i dalje nita
nije privuklo panju.
Sipao sam kafu u olju, dobio ideju i upotrebio Johaninu lozinku da u
njenim arhivama potraim lanke koje je napisala za raznorazne novine i
asopise. Pregledao sam ih onoliko podrobno koliko i Isceliteljeve
memorandume, sve dok mi nije ponestalo kafe, pa sam morao da ustanem i
proetam se unaokolo. Rebra me vie nisu neprestano bolela, a batine koje sam
dobio objavljivale su svoje prisustvo samo kad sam sedeo u odreenim
poloajima.
Pokuao sam ponovo da pozovem inspektora Jatinena, ali se i dalje nije
javljao na telefon. Vratio sam se za kompjuter, da proitam jo poneki od
Johaninih lanaka.
Johana je oduvek bila marljiva spisateljica, naroito dok je bila mlada
nezavisna novinarka. Pisala je za sijaset razliitih asopisa, brzo i razgovetno, i
zaradila poverenje ljudi, pogotovo onih koje je intervjuisala. Sve to su odlike
dobrog novinara. Ali njen pravi talenat leao je u nalaenju skrivenih veza
izmeu detalja i njihovo rasvetljavanje. Voleo bih da posedujem tu osobinu.
Ipak, sa svim nesigurnostima, ipak sam napredovao u istrazi, takvoj kakva
je bila. Ono to mi je rekla Laura, na primer, potvrdilo je moju ideju o
mladalakoj vezi Johane i Pasija Tarkijajnena. A ono to sam saznao od Eline o
Johaninom potpunom utanju na tu temu govorilo mi je da se plaila i da je
imala dobar razlog da se plai, bar koliko sam mogao da vidim.
Zbog ega sam onda toliko ljubomoran?
I zato sam se oseao toliko uasno?
Bio sam ljubomoran zato to sam smatrao da mi je Johana neto preutala.
Ali to je nedolino, a takoe i sitniavo. Neko je ubijao itave porodice, a ja sam
se nervirao zbog toga to su mi oseanja povreena. Shvatio sam da umem da
budem detinjastiji i egocentriniji nego to sam ikada mogao i da zamislim.
A tom groznom oseanju nije pomagala injenica da mi je sada, dok je
ljubomora gorela, a paranoja slobodno tekla u meni, pogled privlaila bletava
ikonica programa za elektronsku potu na ekranu Johaninog kompjutera.
 9

Jatinenovo lice bilo je mokro od kie, crveno od morskog vetra i, uinilo mi se,
namerno nedokuivo. Stajali smo na morskoj obali Jetkesarija, nekoliko stotina
metara severno od mesta gde su moja rebra i lea spoznali ukus pendreka i
izama uvara. Vetar je zabadao ledene kande kroz moju zimsku jaknu i
tkaninu pantalona, a zatim odlazio dalje. Zadrhtao bih od hladnoe da se ve
nisam tresao od oka.
Nekoliko trenutaka ranije, Jatinen me je odveo do estospratnice na
morskoj obali iza nas, do istog, ukusno opremljenog stana u potkrovlju, gde su
bankar i njegova porodica leali ubijeni.
Jatinen je zurio preko sivozelene vode, vie kao da odlae ono to mora da
kae nego razmiljajui o tome.
ta ovek pa moe rei u takvoj situaciji? Mnogo toga, bez sumnje, ali rei
su me napustile. Nikad ranije nisam video nita slino tome. A nita ne moe da
vas pripremi za to. Nita, rekao sam sebi.
Razlog zato sam te pozvao da doe ovamo, naravno, jeste na
osumnjieni Tarkijajnena. Da saznam nove informacije koje ima o njemu.
Ispriao sam mu za svoju posetu nekadanjem Tarkijajnenovom omiljenom
mestu za izlaske, za svoje teorije u vezi s njim i razgovor s ljudima koji su ga
poznavali.
Sve je to nezvanino, razume se, ree Jatinen.
Razume se, odgovorio sam i progutao pljuvaku.
Koliko god da sam se trudio da izbacim prizor iz misli, nisam mogao.
Krvava kosa, posteljina, tamne mrlje na zidu, siuna tela ispod ebadi. O emu
su razmiljali kad su otili na poinak? O igrama kojih su se igrali tog dana?
Badnjoj veeri? Otvaranju poklona?
Kako su..., zaustio sam, ne znajui kako da sroim pitanje. Kako su
nastavili da spavaju dok je neko hodao unaokolo i pucao u njih?
Upravo to je razlog zato je Tarkijajnen ime za koje smo najvie
zainteresovani. On je studirao medicinu. Svakako zna ta treba da upotrebi da bi
osoba zaspala i kako da joj to da. Ali neemo znati pouzdano sve dok ne budu
gotovi laboratorijski testovi i tehnika istraga. A, kao to ve rekoh, imamo
problem s manjkom radne snage, iako je ovaj sluaj dovoljno ozbiljan da bude
visoki prioritet. U svakom sluaju, s obzirom na to kako stoje stvari, neemo
dobiti odgovor jo nekoliko dana, a moda i nedelja.
Zautao je. Nisam znao ta da kaem, pa sam jednostavno ekao da nastavi
s priom tamo gde je stao. Desno od nas, iza visoke ograde krunisane
bodljikavom icom, nalazila se marina. Dugi uzani dok bio je pust. Protezao je
svetlobraon ruku ka moru, kao da nekoga doziva. S druge strane bodljikave ice
stajala je straarska kuica veliine senice, u kojoj e na prolee ponovo biti
straara, pod pretpostavkom da u podruju bude dovoljno imunih ljudi da sebi
priute brodie.
Ovo je potpuno hipotetiki, razume se, ree Jatinen, kad smo obojica
predugo utali, s obzirom na unu kiselinu koja mi se podizala u ustima, na
vetar koji nas je drao u svojoj milosti i nemilosti i optu paniku koju sam
oseao.
,,I sasvim nezvanino, uspeo sam da prozborim.
,,To se podrazumeva, rekao je. ,,U teoriji, sled dogaaja je moda bio
ovakav: pretpostavimo da je nekome u porodici potreban lekar. Odu na internet i
zahtevaju posetu doktora. Neko ko vreba upravo to skrene ili presretne njihovu
poruku. Pasi Tarkijajnen se pojavi i kae da je lekar. Koristi lano ime, budui
da svako moe da proveri onlajn baze podataka i vidi da ne postoji doktor po
imenu Pasi Tarkijajnen, da je Pasi Tarkijajnen zapravo ve godinama mrtav. Ali
imaj na umu da je to upravo ono to ljudi ne rade nikad ne proveravaju, ak ni
kad je zdravlje njihove dece u pitanju. To je neto to se nije promenilo.
Udahnuo je vazduh i izgledao kao da sabira misli, stiskajui koren nosa
kaiprstom i palcem. Ponovo sam ugledao krvave arave, lokvu zgruane krvi
ispod dejeg kreveta, okrvavljeni pramen kose na beloj povrini pored nonog
stoia.
Tarkijajnen se pretvara da je lekar, pregleda pacijenta kao to i treba da
uradi, prepie lek, a zatim im saopti da bi sada bilo dobro vreme da ih sve
vakcinie protiv malarije ili neega slinog. Ko bi odbio dobronameran doktorov
savet? Daje im injekciju, ali to nije vakcina. Ubrizgava im neku vrstu jakog
sedativa, ali koji ne poinje odmah da deluje. Tek dva-tri sata kasnije, onaj ko
zaista obavlja prljavi posao ima ist put. Od Tarkijajnena dobija ulaznu ifru
vrata, a moda ak i klju-karticu, ulazi u stan gde svi spavaju, i...
Ubija ih, jedno po jedno, rekao sam.
Da.
Stajali smo jo koji trenutak na vetru koji je besneo. Kao beton sivo nebo
dizalo se iznad horizonta i bledelo u nevidljivost. Usamljeni mrki meanac trao
je du plae, kao da je izaao na dogiranje. aica sivih i belih galebova
dokono se vinula u vazduh, sklanjajui mu se s puta.
To je hipoteza i po, kazao sam.
Ali samo hipoteza, odgovorio mi je.
Ipak, znajui ono to znamo...
Tano. Moda nije samo hipoteza rekao je i klimnuo glavom. Postoji
sudski nalog za Tarkijajnenovo hapenje. Meutim, to praktino nita ne znai,
ali on to ne zna. Nadamo se da e nalog nekoga negde podstai da se neega
seti. Nije mnogo verovatno da hoe, ali trenutno mi se ini da Tarkijajnen nije ni
izbliza onoliko mrtav koliko je to bio do malopre.
 Izvadio je pamunu maramicu i obrisao oi. Ponovo smo zautali.
Navikavali smo se na to. Tutnuo je maramicu u dep svog kaputa be boje i
uspravio se.
Moram da te pitam kazao sam. Zato si mi to pokazao? Zato sam
morao da vidim glave raznesene u paramparad i lokve krvi ispod kreveta?
Pogledao je u mene.
,,eleo si da bude deo ovoga, kazao je i okrenuo licem prema moru.
Takoe, ti lino traga za Tarkijajnenom. Bolje je da zna s kim ima posla
poto si mu prilino blizu.
Ponovo je spustio pogled, sve dok skoro nije dosegao do ivice vode.
Meutim, razmisli o sledeem. Kad god neki ludak sebi utuvi u glavu da
je aica pojedinaca odgovorna za raspadanje sveta oko njega, mi krenemo na
njega. A ta se deava kad ga uhvatimo? Pojavi se neki novi ludak, a svet
nastavi da marira prema svom unitenju. To nije nita novo, naravno. Istorija
nam govori da se to deavalo i hiljadu puta ranije. Civilizacija cveta, precveta, a
zatim nestane. To se na ovoj planeti dogaalo milionima i milionima ljudi i pre
ovoga. Meutim, pada ti tee, nekako, kad je ba tvoj mali svet onaj koji umire,
zar ne, Tapani?
Pretpostavljam da je tako.
Na puini se pojavio veliki crni brod, na putu ka nekom odreditu. Gledao
sam ga nakratko, a zatim sam opet video krv, ebad, glavicu s ubom kestenjaste
kose, raspoluenu. Zlo i besmisao. Nisam mogao da vidim nita drugo. Morao
sam da odem.
 10

Uprkos tome to sam bio u oku i oseao se toliko muno, zaspao sam na
zadnjem seditu taksija. Snovi su naili u brzim talasima, poput epileptinog
napada. U najjasnijem od snova, Johana je aputala neto na uvo Lauri Vuoli, a
obe su gledale u mene, uplaene i besne. Johana je drala aku preko lica, tako
da nisam mogao da vidim kretanje njenih usana, ali sam na osnovu izraza na
Laurinom licu i pravcu njenog pogleda shvatio da govore o meni. Osetio sam
munjevit, u potpunosti iracionalan ubod ljubomore, a zatim sam se probudio.
Isprva nisam mogao da izbacim san iz misli, pa sam sedeo pitajui se o emu su
priale.
Potpuno sam se razbudio tek kada je Hamid naglo legao na konicu, a ja
poleteo napred. Sigurnosni pojas me je zadrao, ali osetio sam bol u boku. Kad
je automobil stao, uspeo sam da doem do daha i olabavim pojas. Stajali smo iza
autobusa, a branici su nam bili razdvojeni svega nekoliko milimetara.
,,Izvini, ree mi Hamid. ,,To je bilo grubo zaustavljanje.
Nema veze, rekao sam, gledajui unaokolo.
Bili smo na putu ka Munkinijemiju, parkirani na prometnoj raskrsnici,
ekajui na red da se ukljuimo u pokretnu kolovoznu traku.
Kia je prestala da pada, a zamenila ju je magla koja je ispunila prostor
izmeu zemlje i neba, mestimino toliko gusta da su oblinja vozila nestala s
vidika, ne ostavivi nita da svedoi o njihovom postojanju osim belih farova i
crveno utih stop-svetala. Kad smo ponovo krenuli, inilo se kao da je itav svet
napravljen od nejasnih, iscepkanih fragmenata, nalik televizijskom snimku
bednog kvaliteta automobil, koji je malopre bio tamo, sad je ovde; tamo je bila
kua, a onda je vie nema; svetlost je bletala pored nas, a sad se premestila
ispred.
Jo jednom sam pogledao u telefon i na brzinu iitao dokumenta koja sam
snimio o Tarkijajnenu. Ranije sam ih povrno pregledao. Nisam zapazio da ne
postoje etiri njegove kune adrese, ve pet. Nisam to primetio jer su dve
nekadanje adrese bile iste u dva navrata iveo je u istom stanu u
Munkinijemiju, prvi put pre dvadesetak godina, pune dve godine, a drugi put ba
pre navodne smrti.
Hamid je brzo pronaao kuu, parkirao se na ulici i sluao me s
prijateljskim i strpljivim izrazom na licu dok sam mu ponovo objanjavao da mi
je potrebno da ostane tu gde jeste i ne prima drugog putnika.
Razumem, razumem, uzdahnuo je, a ja sam prestao da objanjavam.
To mu je izmamilo osmeh.
 Ostavio sam njegov osmeh u retrovizoru, izaao iz automobila i preao
preko asfaltiranog prilaznog puta do ulaznih vrata stambene zgrade. Jedva
primetan vetar komeao je stubove izmaglice, slino eernoj vuni na
usporenom snimku, dok se magla otvarala preda mnom i zatvarala iza mojih
lea.
Zgrada je poticala iz etvrte decenije XX veka, a sudei po izgledu, jo je
bila u prilino dobrom stanju predivna tekstura drvenih vrata bila je ak i
svee lakirana. Na zidu levo od vrata stajao je blistavo osvetljeni interfon s
prezimenima, a pored svakog je stajalo elektrino zvonce. Nijedno od prezimena
nita mi nije znailo. Nasumino sam pritisnuo nekoliko: Sarinen, Bonsdorf,
Nijemele, Kataja.
Bonsdorf je odgovorio.
Otvorio sam vrata i osvrnuo se preko ramena. Magla je bila toliko gusta da
bih, da nisam znao gde je Hamidov taksi parkiran na ulici, morao da ga traim
pipajui po vazduhu. Sudei po interfonu, Bonsdorf je iveo na etvrtom spratu.
Pritisnuo sam dugme za pozivanje lifta, popeo se na etvrti sprat i zazvonio
staromodnim metalnim zvonom na vratima s potanskim sanduetom na kojem
je pisalo Bonsdorf .
Taka svetlosti u pijunki na vratima na trenutak se pomraila, a vrata su se
onda otvorila. Bonsdorf je, ispalo je, gospoa, a imala je najmanje osamdeset
godina.
ekala sam te, rekla mi je.
Nisam znao ta drugo da kaem sem: ao mi je to ste morali da ekate.
Ovih dana?, kazala je i frknula. ,,Ui!
Okrenula se i ula u stan. Nisam imao pojma koga je ekala, ali budui da
mi je otvorila vrata i pozvala me da uem, posluao sam je.
Stan je bio prostran, s pet soba i kuhinjom, koliko sam mogao da vidim na
prvi pogled. Gospoa Bonsdorf je izgledala i zvuala kao da ivi sama. Brz
pogled na sobe potvrdio je prvobitni utisak: na donjem delu kreveta stajao je
neupotrebljavan jorgan, a na pomoni leaj odavno su stavljeni ukrasni jastuii.
Poao sam za njom u dnevnu sobu, ekajui da stane i kae mi koga je ekala i
da mi moda dozvoli da joj saoptim razlog svog dolaska.
Prela je preko crno-crvenog orijentalnog ilima veliine terena za skvo.
Bio je toliko veliki da sam bio uveren da se neko moe i izgubiti na njemu.
Prila je televizoru i nekoliko puta ga lupila malom pesnicom.
Evo ga, kazala mi je. Nema slike!
Pogledao sam u televizor, a zatim u gospou Bonsdorf. Bila je niska ena s
kovrdavom kosom, ak i kod kue elegantno odevena u sivi blejzer. Zraila je
energijom i reenou uprkos poznim godinama i pogrbljenom stavu tela.
Razmislio sam na tren.
Kome to moe da kodi?
Preao sam preko terena za skvo do televizora, proverio da li su
prikljueni svi kablovi, a zatim pokuao da ga ukljuim.
 ,,Ne radi, obavestila me je.
Ponovo sam pogledao u kablove i primetio da jedan od njih labavo visi.
Pratio sam ga ispod starinskog plakara od tamnog drveta i iza rokoko sofe, i
otkrio da nije ukljuen u struju. Gurnuo sam ga u utinicu i vratio se nazad do
televizora. Slika se pojavila istog asa.
,,To sam mogla i sama da uradim, kazala je.
Iskljuio sam televizor i okrenuo se licem ka njoj.
Slaemo li se da vam nita ne naplatim ako mi odgovorite na nekoliko
pitanja?
Neto joj je blesnulo u oima.
Trebalo je da znam, rekla je. Koji to majstor ovih dana dolazi istog dana
kad ga pozove? Jesi li za olju kafe?
Seli smo za trpezarijski sto i pili kafu iz porcelanskih oljica. Gospoa
Bonsdorf je na levoj aci nosila zlatni prsten s dijamantom, koji je esto
dodirivala, okreui dijamant ka malom prstu, a zatim ga opet ispravljajui dok
je govorila. To me je podsetilo na sopstvenu burmu, debelu traku od belog zlata.
Stavio sam ga na prst pre deset godina i delio ivot sa enom za kojom sam u
potrazi, a koja me je pak dovela ovamo.
Kafa je bila crna, jaka i s ukusom okolade. Shvatio sam da umirem od
elje za oljom kafe. Takoe sam shvatio da svega sekundu ranije ne bih mogao
da popijem ni kap. Ponovo sam iz misli izbacio slike iz stana u Jetkesariju.
Rekao sam joj da traim oveka koji je nekad iveo u njenoj zgradi, opisao
joj Tarkijajnena, kazao joj njegovo ime i zanimanje i dodao da je vrlo mogue
da se nalazim u pogrenoj stambenoj zgradi. Naposletku, pokazao sam joj
njegovu sliku na mobilnom telefonu. Ukoila se i uverila me da se nalazim u
pravoj zgradi.
Veoma dobro ga se seam, kazala mi je.
Umro je pre pet godina, rekoh joj.
Delovala je zbunjeno.
Pre pet godina?
Klimnuo sam.
Drala je malu porcelansku drku olje kao da e je otkinuti.
,,U mojim godinama vreme prolazi malo bre, dabome, ali to nije moglo da
bude pre pet godina.
,,Zato?, upitao sam.
Zato to se to desilo malo pre Erikove smrti, rekla je. Erik je bio moj
suprug. Umro je od raka jetre. Bolest je poela kao rak grla i stomaka. Bio je u
uasnoj agoniji i neopisivim bolovima.
Pogled joj je odlutao kroz prozor, u maglu.
Volela sam Erika. Nita nam nije ostalo osim jedno drugo, tiho je rekla i
otpila gutljaj kafe. Uzeo sam kolai s tanjiria na stolu, odgrizao pare i pustio
da mi se ukus karamele rastopi u ustima. Stavila je porcelansku olju na tanjiri
uz tihi zveket.
Erik je bio sportski tip, dobar i snaan ovek. Barem onoliko dugo koliko
je mogao. Meutim, niko ne moe da bude snaan kad ostari i oboli, kad mu ne
ostane jo mnogo vremena. Sva naa deca i unuci ive u Americi. Odravamo
kontakt pomou video-poziva. Zbog toga mi samo jo vie nedostaju. Dovoljno
sam matora da smatram da bi trebalo da mogu da ih dodirnem, da budem blizu
njih, da ih mazim, grlim i drim u naruju, i da oni grle mene. Erik je bio istog
miljenja. Bili smo tamo jedno za drugo, starali smo se jedno o drugome...
Zautala je na trenutak, utonula dublje u maglu, a zatim je to shvatila i
okrenula se prema meni.
Jesi li oenjen?, upitala me je.
,,Jesam, odgovorio sam i brzo dodao: Zapravo, to je i razlog zato sam
danas ovde.
Izgledala je znatieljno.
Moja ena je nestala, kazao sam joj. Taj ovek, o kojem vas pitam,
moda zna neto o tome. U stvari, ne traim njega, ve svoju suprugu.
Imate li dece?
,,Ne.
Mogu li da pitam zato?
,,Da. Nismo mogli da ih imamo.
Samo vas dvoje?
,,Da.
,,I to je lepo.
Osetio sam knedlu u grlu, a zatim sam za svaki sluaj obrisao oi.
,,Da, jeste, rekao sam.
Sedeli smo za trpezarijskim stolom jedno naspram drugog, dvoje ljudi
nasumino spojenih, a ja sam imao bezmalo opipljivo oseanje koliko toga
imamo zajednikog. Koliko toga svi mi imamo zajednikog! Nisam eleo da
prekidam tiinu koja nas je ujedinjavala. Oseanje je bilo udnovato umirujue,
maltene konano. Nisam eleo da zabadam nos i da je ispitujem. Moda e se
naposletku ipak vratiti na ono ta sam doao da je pitam.
Srknuo sam jaku kafu, pustio da mi neno pecka jezik pre nego to sam
progutao. Pogledao sam u slike na zidu morske pejzae okupane sunevom
svetlou, seoske kuice crvene i ute boje, blistava zlatna polja i tamnozelene
ume. Mesta iz mate.
inilo mi se da se Erikov bol uveava istom brzinom kao i koliina
njegovih lekova, rekla je.
Ja sam lutao kroz polje ita koje se neno povijalo na vetru, spremajui se
da otvorim vrata kue od sivog drveta, nejasno vidljive na drugoj strani njive.
Rak je napredovao, dabome. A tada se mladi ponudio da nam pomogne.
Kakvu pomo vam je ponudio?
 Razmiljala je nekoliko asaka.
Kada me ve pitate za to, zaista je bilo prilino iznenaujue. Kako je
znao da doe ovamo ba kad je situacija bila najgora? Jednog dana se prosto
obreo na vratima.
Kada se to dogodilo?, upitao sam, stavljajui praznu oljicu na tanjiri.
Erik je umro pre godinu dana, kazala je. ,,On je doao otprilike est
meseci pre toga. Zato ne razumem rekao si da je taj mladi umro pre pet
godina, ali je ovek istog imena, istog izgleda, koji se predstavio kao lekar,
doao je ovamo pre godinu i po dana i rekao da eli da nam pomogne.
Starica je oigledno bila uzrujana.
Vaem pamenju nita ne fali, kazao sam joj. Greka je moja. Mora da
sam dobio pogrenu informaciju, to je sve.
Verovatno je tako, rekla je, na trenutak izgledajui jo starije. ,,To me
plai. Ako izgubim seanje, ako izgubim pamet, ta e mi ostati?
Nemate zbog ega da se brinete, razuverio sam je. Vae pamenje je
izvrsno. Recite mi neto vie o tom oveku koji se pre godinu i po dana pojavio
na vaim vratima. Da li je ijednom pomenuo zato je doao?
,,To je druga stvar, rekla je. Nije doao zbog novca. Nije hteo da nam
naplati utroeno vreme, ak nije eleo ni da uzme novac za lekove. Erik je tada
ve bio toliko bolestan da su nam trebali svi lekovi koje smo mogli da dobijemo.
Neke nismo mogli ni da nabavimo.
,,A taj ovek vam je pomogao?
,,Da. Bila sam mu zahvalna. Takoe je pomogao Eriku na njegovom
poslednjem putovanju.
Ovde u kui?
Ima li boljeg mesta da se umre?
Ponovo sam video stan u Jetkesariju. Ljudska oblija ispod pokrivaa.
Krvave mrlje na zidu iznad kreveta.
Nema boljeg, pretpostavljam, kazao sam. ta se potom dogodilo?
Pogledala je u mene.
Potom je Erik kremiran, a ja sam ostala sama posle etrdeset est godina,
rekla mi je.
ao mi je. A posle toga?
Sada je izgledala nestrpljivo.
elela sam da umrem, ali nisam, rekla je. Ponekad je to
najjednostavnije.
Oprostite mi, gospoo Bonsdorf, tiho sam rekao. Nisam na to mislio.
Moda se nisam dobro izrazio. Hou da kaem, ta je bilo s tim doktorom
Tarkijajnenom? Jeste li se uli opet s njim?
Nestao je na isti nain kao to se i pojavio. Doao je nepozvan i otiao ne
rekavi zbogom. Nikad ga vie nisam videla.
Znate li da li je iveo u ovoj zgradi u vreme kad je pomagao Eriku?
 Nekoliko trenutaka razmiljala je o mom pitanju.
,,To mi uopte nije palo na pamet. Pretpostavljam da je mogue. Svakako
nije nemogue.
Jeste li ikada naleteli na njega na stepenitu ili ispred zgrade?
Odmahnula je glavom, polako ali sigurno.
,,Ne bih rekla. Naravno...
,,Da?
Kada razmislim o tome, u to vreme sam se moda pitala kako je mogao da
stigne tako brzo kad bismo ga pozvali, odeven samo u koulju, s lekarskom
torbom u ruci. Ali tada nisam preterano mislila o tome.
Nisam znao u kom pravcu bi trebalo da idu moja pitanja. Obrisao sam usne
salvetom koju mi je dala, iako su ve bile bolno suve.
Jeste li sreni ti i tvoja ena?, upitala me je.
Zagledao sam se duboko u njene plavozelene oi, toliko sline Johaninim
da sam na deli sekunde zamalo upao u njih.
Nikad nisam voleo nekoga i nita onoliko koliko volim svoju enu, uo
sam samog sebe kako joj odgovaram. Pogled gospoe Bonsdorf nije se
pokolebao ni za tren. Duboke bore pojavile su joj se na obrazima, u uglovima
oiju. Topao osmeh ozario joj je lice, a ja sam shvatio da gledam u njene, a ne
Johanine oi.
Ve sam bio u predvorju, oblaei jaknu i gledajui svoj odraz u velikom
ogledalu s pozlaenim ramom, kad je kazala: Kad pronae svoju enu...
Okrenuo sam se i pogledao u nju. Veliki prolaz u dnevni boravak i gusta
magla s druge strane prozora maltene su je progutali.
Nemoj ponovo da je izgubi.
Vezao sam al oko vrata.
Dau sve od sebe, gospoo Bonsdorf.
Ve sam se okrenuo od nje, stavio desnu aku na kvaku ulaznih vrata i levu
na bravu, kad sam je uo kako govori:
Nije lako, ali je vredno toga.
 11

Jo jednom sam pogledao spisak prezimena na interfonu, traei broj stana

upravnika zgrade. iveo je na prvom spratu Jakolev. Nije bilo odgovora.
Moda trenutno nije kod kue, ili je moda jednostavno stajao s druge strane
vrata i utao. uo sam sopstveno disanje i grgotanje vode u cevima negde i
oseao teak truli miris prenih jaja. Saekao sam nekoliko trenutaka, a zatim na
interfonu naao broj telefona i pokuao da pozovem. Jakolev se nije javio.
Pretpostavljam da sam se navikavao na to da mi niko ne odgovara na pozive.
Vratio sam mobilni u dep i otiao.
Kad sam izaao napolje, napunio sam plua vazduhom, otvorio vrata
taksija i uao, probudivi Hamida.
Kuda sad?, upitao me je, za tili as izgledajui budnije od mene.
Razmislio sam o tome kuda da idem, koje mesto ima smisla. I o onome to
sam sada sigurno znao: Tarkijajnen je iv.
Johana je bila na Isceliteljevom tragu.
A Tarkijajnen je imao nekakve veze sa Isceliteljem.
Tarkijajnen i Johana su se sreli.
Nisam stigao dalje od toga kada se Hamid okrenuo i pogledao u mene
tamnim, bezmalo crnim oima.
Kuda eli da ide?, upitao je.
Utom mi je zapitao mobilni, obavetavajui me da sam primio poruku.
Izvadio sam ga, proitao poruku i istog trena znao kuda u.

Hamid se usput zaustavio na benzinskoj pumpi. Iskoio je iz kola, priao pumpi,

ubacio karticu i ukucao ifru, a zatim poeo da toi gorivo. I ja sam izaao iz
taksija, udahnuo teka metalna isparenja benzina i popeo se uz nekoliko
stepenica do blagajne. Magla je i dalje bila gusta, a vazduh ustajao i vlaan na
mojoj koi.
Nekadanja kulinarska kola iza benzinske pumpe nemo je stajala,
zacrnjenih prozora. Ispred zgrade je gluvarilo desetoro ljudi koji su komunicirali
urlicima, brektajima i jednoslonim povicima. Jedni drugima dodavali su
plastinu flau i podizali je do usana.
Veliko terensko vozilo sa zatamnjenim prozorima ulo je na stanicu s druge
strane pumpe. Vrata i s vozaeve i suvozaeve strane su se otvorila, a dva
mukarca slovenskog izgleda, veliine buldoera, pojavila su se na vidiku i
zakoraila na tlo. Jedan je priao pumpi, a drugi ostao da stoji kraj vozila. Nisam
mogao da vidim unutranjost terenca, ali sam s prilinom sigurnou
pretpostavio da na zadnjem seditu sedi ovek koji nikad nee moi da potroi
sav svoj novac.
Benzinska stanica predstavljala je svet u malom: petrolej ispod povrine tla,
mase u svojim vozilima i aica onih koji su se obogatili na jadu i bedi ostalih.
Pretpostavljam da smo svi imali svoje mesto na toj benzinskoj pumpi, i u
univerzumu.
Hamid je uz zveket vratio pitolj za gorivo na mesto, trgnuvi me iz misli.
Tajming mu je bio izvrstan jer je buldoer koji je uvao kola primetio kako
buljim u njega, a sudei po izrazu njegovog lica, nameraio se da mi prie i
ispita imam li neto da mu kaem. A ja, iskreno, nisam mogao rei da imam.
Hamid se izvezao s benzinske pumpe i zaputio natrag ka centru grada.
Trg na eleznikoj stanici bio je zakren ljudima i automobilima. Hamid
me je ostavio ispred trnog centra preko puta stanice. Eskivirao sam ljude, uao
u kafi i stao u red. Dok sam ekao, uo sam odlomke razgovora na najmanje
deset razliitih jezika. Neke sam prepoznavao, ali veinu nisam. Kupio sam kafu
i sendvi toliko vrsto umotan u tanki papir da mi je samo zlatnobraonkasti vrh
govorio da je re o nekoj vrsti hleba. Platio sam i osvrnuo se oko sebe, traei
gde da sednem. Posreilo mi se kad je porodica Afrikanaca pokupila jakne i
torbe i zaputila se prema eleznikoj stanici.
Seo sam za sto, a kad me je ovek sa irokim osmehom na engleskom
jeziku sa panskim naglaskom upitao moe li da uzme ostale stolice, odgovorio
sam mu da moe, sve osim jedne. Nju sam uvao za Johaninog urednika, Lasija
Utelu. Ali taj deo nisam glasno rekao.
Kifla je bila suva, a unutra se nalazila najtanja krika sira koju sam ikada u
ivotu video. Da je bila ita tanja, ne bih je ni video.
Dovrio sam sendvi i kafu kad je Lasi stigao.
Rukovao se sa mnom, letimino me pogledao u oi, privukao stolicu,
prebacio levu nogu preko desne, namestio frizuru i preao dlanom preko ekinja
na licu. Onda je uzeo kaiicu i promeao kafu.
Izgledao je jednako umorno i sit ivota kao i jue, ali sam sad bolje
razumeo da je njegov iznureni i pohabani izgled samo neka vrsta oklopa koji mu
je olakavao da donosi odluke, kupuje vreme i prikriva vlastite misli i njihove
posledice. itava pojava umornog ali ilavog novinara, umornog oko oiju,
neobrijane viednevne brade, predstavljala je puku ulogu smiljenu da sakrije
iskusnog igraa.
Danas sam imao prilino teak dan, kazao mi je. Klimnuo je ka
kancelarijama s druge strane ulice. Redakcija je u haosu. Mnotvo lanaka je u
finalnom stadijumu. Zato sam predloio da se vidimo ovde. Da malo odmorim
glavu.
,,Da, rekao sam i pogledao oko sebe. Ljudi svih starosti i boja, sijaset
jezika, graja u kafiu, sve to je predstavljalo idealno mesto za neupadljivi susret,
dabome, ali svakako nije bilo ni trunke mira i tiine. Nisam proitao dananje
novine, ali siguran sam da u njima postoji lanak o onoj pevaici i njenom
konju, koji si jue spomenuo.
eli li da me pohvali za uspeno obavljen novinarski posao? Srknuo je
kafu, smireno drei oljicu u aci, ni za milimetar ne izbegavajui moj pogled.
Zato se nismo sastali u tvojoj kancelariji?, pitao sam ga.
Kao to rekoh, uzdahnuo je, paljivo stavljajui olju na sto i odgurujui
je od sebe nekoliko centimetara, ovde je mnogo mirnije.
Prvo mi ne odgovara na pozive, a zatim, kad ti poaljem poruku da
dolazim u tvoju kancelariju, pozove me i predloi da se sretnemo negde
drugde. Pitam se ko je to u tvojoj kancelariji i ne sme da me vidi.
Pogledao me je ispitivaki, opet s onim umornim skepticizmom koji je
govorio da je moda malo zaintrigiran, ali takoe i ubeen da sam imbecil i
dosadnjakovi.
,,Ko to ne treba da zna da je Johana nestala, a da njen mu traga za njom?,
upitao sam.
Neko vreme je sedeo utei.
Nastavi da trtljas, kazao je. Nemam pojmao emu govori.
,,U redu, zaboravimo na to za trenutak. Reci mi zato si me zvao da mi
kae da je Gromov mrtav.
Lasi me je pogledao maltene saaljivo. Pokuavao sam da pomognem,
rekao je.
,,I to je sve?
,,To je sve, uzdahnuo je.
,,Ne seam se tano kako si to sroio, ali rekao si neto o tome koliko ceni
svoje zaposlene.
,,To je istina, kazao je.
Onda mi reci zato te Johanin nestanak nije podstakao da neto uini?
Zna da je Gromov mrtav, ima razloga da veruje da je i Johana u nekoj
nevolji. Ima razloga da veruje kako ta nevolja moda ima nekakve veze sa
serijom porodinih ubistava o kojima je pisala.
,,Ti si stihoklepac, Tapani. Novinar bi pronikao u sr stvari, razmislio o
tome ta je istina i napisao reportau o tome. Ti konstruie prie i bajke.
Izmilja. S druge strane, mata je dobra stvar. Potrebna nam je ovih dana.
Nijedan urednik ne bi propustio takvu priu, rekao sam.
U ovome ne vidim nikakvu priu.
,,Ne eli da je vidi. A ja hou da znam zato.
Lasi se zavalio na naslon stolice. Zvui kao tvoja ena, rekao je. ,,A to
nije kompliment.
ta ima protiv Johane?
Zavrteo je glavom. Pravo pitanje jeste ta Johana ima protiv mene?
Tvoj stav, kao prvo, rekao bih.
Trudim se da odrim novine u ivotu.
 ,,A Johana se ne trudi?
,,Ne iste novine. Rekao sam ti u kakvoj smo situaciji. Neki ljudi to
shvataju, neki ne.
,,A Johana nije shvatala?
Bacio sam pogled kroz prozor. Magla je delovala kao da pritiska okna i
pokuava da ue unutra.
,,Ni najmanje, ree Lasi, naginjui se jo vie unazad. ivimo u prilino
tekim vremenima, na mnogo naina, ali jedno poinje da biva jasno. Ona vrsta
istine koju aica novinara poput Johane trai naprosto vie ne postoji. Nema
niega na emu bi mogla da poiva, niega na emu bi mogla da se zasniva,
niega da je kultivie. Mogao bih do sutra da priam o kraju istorije,
posuvraenosti vremena, pornografikaciji svega. Ali pompezni ljudi poput tebe
znaju bolje. Tako je kako je. Mi pokuavamo da pravimo novine u okruenju u
kojem smo trenutno. Imam praznu stranicu koju moram da ispunim slikama i
tekstom koji lii na vesti, neim to e zanimati ljude. A ta ljude zanima?
Danas su to ritam i bluz pevaica i njen konj. Sutra e to biti slavna linost
uhvaena u krai u radnji, polugola, ako se ja pitam. Imamo fotografije, maltene
krupne planove, te ene kako trpa MP3 plejer u gae i, dok to radi, vidi se
praktino sve, ako razume ta hou da kaem.
,,estitam!, rekao sam.
Misli li da moe sebi da priuti da bude sarkastian? Ti si pesnik ija
se najuspenija zbirka prodala u manje od dve stotine primeraka. Mi prodajemo
najmanje dve stotine hiljada novina dnevno.
Laknulo ti je to je Johana nestala.
Laknulo je pogrena re, ree Lasi, vrtei glavom.
,,Tu ima i neega vie od toga, kazao sam.
Naravno da ima, kazao je i nasmejao se. U njegovom smehu bilo je vie
od dodira superiornosti. Podsmeljivo me je pogledao. Uobraavaj ta god
eli. Napii knjigu pesama i unutra stavi sve svoje sumanute scenarije.
Nagnuo sam se napred i nalaktio na sto. Znam da ti je Pasi Tarkijajnen
prijatelj. Ili bar bivi prijatelj.
Zautao je. U njegovom izvebanom i umornom izrazu lica pojavila se
naprslina, kratkotrajan blesak nesigurnosti, a onda se njegova blazirana ljutura
setila da to prikrije. U mislima sam se zahvalio Jatinenu na tekstu koji mi je
poslao na tu temu.
utke me je posmatrao nekoliko trenutaka, a onda je progovorio.
Bivi prijatelj.
Igrali ste u istom hokejakom timu, rekao sam.
,,S jedne strane, zapanjen sam to je piskaralo poput tebe otkrilo i neku
injenicu, a s druge, prilino sam iznerviran. A zna li zato?
Odmahnuo sam glavom i rairio ruke.
,,Ma koliko da se trudim, kazao je, ,,ne mogu da vidim nikakav smisao u
svemu ovome. Pa ta ako sam igrao hokej s tim tipom... kako se bee zvao?
 Sad se ne sea kako se zvao? Sad si bio siguran da ti je stari prijatelj.
Lasi je uzdahnuo, opet bezbedan u svojoj ulozi umornog, iznurenog
novinara. Prekrstio je ruke na grudima.
Pasi Tarkijajnen ti je bio prijatelj, a takoe ste se zajedno bavili
radikalnim aktivnostima, rekao sam. Sluajno sam saznao za hokej, traei
tvoje i Tarkijajnenovo ime na internetu. Iz drugih izvora otkrio sam da si bio
pripadnik jedne od najekstremnijih enviromentalistikih grupa. Tarkijajnen joj
se prikljuio kad ste se vas dvojica ve vrlo dobro poznavali, zar ne? Bio si
mlad, dovoljno mlad da misli da bombe mogu da promene svet. I bukvalno i
metaforino.
Lasi me je pogledao, lica zakljuanog u taj isti poznati izraz izmodenosti,
ispod koga je mogao da misli ili osea bilo ta.
Nastavio sam da govorim: ,,A kad je pre petnaest godina eksplodirala
bomba u kancelarijama energetske kompanije Fortum, ti si bio jedan od ljudi
koje je ispitivala policija. Ba kao i Tarkijajnena. Protiv vas zvanino nije
podignuta optunica, a policija nije pronala nita to bi vas povezalo sa
zloinom. Ipak, to nije neto to urednik novina eli da ljudi znaju o njemu.
Teko da moe da stavi tako neto u svoju radnu biografiju: bombaki napad
na kompaniju Fortum, te i te godine.
Pogledao je kroz prozor pre nego to je progovorio.
Neko je jednom rekao da osoba koja u mladosti nije bila idealista nije ni
ivela, a osoba koja nije konzervativna u starosti nije nita nauila u svojoj
mladosti. Mogao bih da dodam da pod reju konzervativan mislim realistian,
neko ko realno gleda na probleme. Tvoja informacija je tana u tom smislu da
jesam bio mladi idealista. to se tie ostalog, s potovanjem ti predlaem da
ode, i to u tri lepe.
Klimnuo sam glavom i tiho nastavio. Dakle, da li je i mladi idealista
Tarkijajnen postao cinino govno poput tebe?
Lasi je na lice ponovo namestio cinian osmeh. Pasi Tarkijajnen umro je
pre mnogo godina. Da li je umro kao idealista ili cinino govno, ne znam i nije
me briga. U svakom sluaju, kakve on veze ima s bilo im?
Moda velike. A ti ponovo lae. Koliko dugo ve zna da Tarkijajnen
nije mrtav?
Lasijev osmeh se blago zgrio na ivicama usana. Poeao se po nosu.
Delovao je kao da je malo nervozan.
,,Da li je to trik-pitanje?
,,Ne, rekao sam. ,,To je direktno pitanje i ima veze s Johanom. Ima veze s
tvojim opiranjem da uloi vreme i trud u njeno pronalaenje, i s tvojim
iznenadnim gubitkom zanimanja za objavljivanje prie koja bi nesumnjivo
prodavala novine. Samo pomisli brutalno pobijene porodice, nestala
ambiciozna novinarka, zbunjena policija. Primer iz udbenika za privlaenje
panje javnosti. Da li te Tarkijajnen ucenjuje?
 Lasi se nasmejao, ali smeh mu je sada bio slabaan. Nije mi odgovorio, ali
me nije pogledao u oi.
Poslednje pitanje, kazao sam. Vratimo se na poetak. Zato nismo mogli
da se sastanemo u tvojoj kancelariji?
 12

Johana je radila kad smo se prvi put sreli. Pisala je lanak o zatvaranju
biblioteka, a ja sam igrom sluaja bio jedan od ljudi koje je intervjuisala.
Dolazite li ovde esto?, pitala me je dok smo stajali u foajeu biblioteke u
Kaliju nekog dana njene poslednje radne nedelje. Iznenadilo me je kako je
formulisala pitanje.
Ugrabio sam ukazanu priliku i rekao: Nismo li se ve negde upoznali
ranije?
Pocrvenela je, onako kako je to uvek inila samo prolazan trag ruiaste
boje na obrazima. Zapisala je moje odgovore u belenicu, zahvalila mi se i
okrenula da poe kad sam je upitao koliko esto dolazi u biblioteku.
Nasmeila se i ponovo okrenula ka meni. Nekoliko puta neeljno, kazala
je.
Tek tada sam zaista primetio njene oi. inilo mi se kao da skupljaju svu
sunevu svetlost koja je kroz visoke prozore ulazila u biblioteku. Kao da je
celokupna svetlost u sve tamnijem svetu, koji e ubrzo ostati u mrklom mraku,
isijavala iz oiju te mlade novinarke.
ta voli da ita?, upitao sam je.
Naas se zamislila. Uglavnom dokumentarnu prozu, rekla bih, kazala je,
izgledajui kao da stvarno razmilja o mom pitanju. Knjige povezane s mojim
poslom. Direktno ili indirektno.
,,A istorijske knjige?
,,Ponekad.
,,Romane?
,,Ponekad.
,,Poeziju?
,,Nikad.
,,Zato?
Nervira me. Naroito novija poezija. Namerno je i tvrdoglavo
nerazumljiva. Krv srca na drci ekia udara po veitoj meseini, dok maramica
nenog kopita iba slepoonice od slatkog korena. Ko jo moe da ita neto
slino tome i pretvara se da to razume?
,,Dobro, rekao sam. Moe li da se seti imena nekih pesnika ili knjiga
pesama koje si proitala?
Pogledala me je tim udesnim oima, imenovala nekoliko knjiga pesama, a
onda zavrtela glavom. Rekao sam da se slaem s njom da su pesme koje je
pomenula nejasne, ali da mislim da postoje i dobre pesme, da znam za izvrsne
zbirke poezije koje bi joj, siguran sam, promenile miljenje o poeziji ili je, u
najmanju ruku, nagnale da shvati kako itav rod knjievnosti koji odbacuje
ukljuuje i neke izuzetke.
ita li je ti?, upitala je u blagoj neverici.
,,Da, itam je, kazao sam, naglasivi dve poslednje rei.
Nasmeili smo se jedno drugom, a svetlost je zaplesala u njenim oima.
Kladim se da moe da mi preporui neku knjigu, da me natera da
promenim miljenje.
,,Moda, rekao sam.
Krenula je za mnom do odeljka s poezijom. Oseao sam njene oi na
potiljku. Oseanje nije bilo neprijatno. Zamislio sam kako se plavozelena
svetlost iz oiju te ene sputa na mene kao svetlost duge ili vedrog sunanog
dana.
Stigli smo do polica s poezijom, a ja sam izabrao dela nekoliko finskih
pesnika i ubacio i jednu od mojih zbirki na dno gomile. Johana je stala pored
mene i sluala, ako ne zainteresovano, a ono makar s prividom zanimanja, dok
sam joj priao o posebnim kvalitetima svakog pesnika i itao po jednu pesmu od
svakoga, da bih joj pokazao jasnou i jezgrovitost njihovog pesnikog jezika.
Nosila je farmerke irokih nogavica, crnu rolku i neto to su delimino
bile kone cipele, a delimino izme. Dok smo stajali jedno blizu drugog, nisam
mogao a da ne osetim miris njene kose, toplinu njenog tela i privlaenje
plavozelenih oiju.
Uzeo sam poslednju knjigu s gomile, otvorio je i proitao jednu pesmu.
Kad sam zavrio, pogledao sam u nju. Nije izgledala impresionirano koliko sam
se nadao da e biti.
,,Ne znam, kazala je.
,,Da ti proitam jo jednu?
Samo napred.
Proitao sam joj jo jednu pesmu.
ini mi se kao da je zna napamet, rekla mi je. Izrecitovao si je jedva
gledajui u knjigu.
Uzela mi je knjigu iz ruku, otvorila je i videla moju fotografiju na
unutranjem delu korica. Pogledala me je.
Ba pametno, kazala je sa osmehom.
 13

Zastao sam na ploniku i posmatrao kako svetla Hamidovog taksija nestaju u

magli.
Za vreme kratke vonje od eleznike stanice do Tempeli trga imao sam
vremena da razmiljam o krutim nitima koje nas sve dre zajedno. Johanu,
Pasija Tarkijajnena, Lasija Utelu, Lauru Vuolu, Harija Jatinena i mene. ak i
gospou Bonsdorf i Hamida. Da ne pominjem Ahtija i Elinu. Trali smo,
naprezali se, dahtali i stenjali, svi u razliitim pravcima, a to smo se vie
batrgali da negde stignemo, to smo vie bili privlaeni jedni drugima.
Elina je otvorila vrata. Pozdravila me je s toplim osmehom i maltene
upitnim pogledom. Spazio sam svoj odraz u ogledalu u hodniku i shvatio zato.
Oi su mi blistale tako da sam izgledao gnevno, ak razjareno. Nisam hteo da joj
objanjavam nisam ni mislio da mogu. Barem ne jo. Kazao sam joj da elim
da popriam s Ahtijem.
Ahti spava.
Probudi ga.
,,Molim?
Probudi ga.
Pogledala me je zabezeknuto, a zatim i iznervirano, da bi na kraju postupila
kao to sam eleo, poavi ka spavaoj sobi, usput vrtei glavom.
Sve u dnevnoj sobi bilo je poznato koliko je to moglo da bude. Napamet
sam znao sadraj Ahtijeve i Elinine police za knjige. Knjige i njihov raspored
urezale su mi se u pamenje tokom naih zajednikih druenja u toj sobi. Znao
sam, i bez dodirivanja, koliko je mekana i udobna crna fotelja koja je stajala
ispred police, koliko je bletava podna lampa koja je stajala pored. Setio sam se
veeri provedenih zajedno, koje su se protezale do duboko u no, svea i
svenjaka izvaenih iz starinske tamnobraon krinje, uurene s druge strane
fotelje s otvorenom knjigom na poklopcu, kao i uvek.
Premda je prostorija bila poznata, dok sam sluao zvukove iz spavae sobe,
gledao sam je kao da sve to vidim prvi put. Razmiljao sam o tome kako nas ne
iznenauju stvari koje su nam nove, ve one koje mislimo da dobro poznajemo,
a onda otkrijemo da mnogo toga ne znamo.
Doi e za minut, ree Elina iza mojih lea.
,,Hvala.
,,Ne razumem.
,,Ni ja zamalo nisam razumeo.
Seli smo na suprotne krajeve kaua, kao po uzajamnom dogovoru ostavivi
srednji jastuk izmeu nas.
 ,,Ne lii na sebe.
Outao sam. Jo sam sabirao misli.
,,Tapani, tiho ree Elina, naginjui se prema meni. Kao da si pogreno
shvatio ono to sam rekla. O onome to se dogodilo. O Pasiju Tarkijajnenu.
,,Ne, mislim da sam razumeo isuvie dobro.
Oklevala je.
Nadam se da nee ispriati Ahtiju sve.
Pogledao sam u nju, elei da joj kaem da najverovatnije neu ni morati,
ali tad je Ahti uao u prostoriju.
Tapani! Zdravo!
Izgledao je kao da je u protekla dvadeset etiri sata smrao nekoliko
kilograma, kao da se smanjio ili nekako izgubio deo svog spoljanjeg omotaa.
Znao sam da to nije mogue, ali sam svejedno stekao takav utisak dok sam ga
posmatrao u donjem delu trenerke i vunenom demperu, s debelim belim
sportskim arapama na nogama. Pogledao je oko sebe i izabrao je naslonjau.
Elina se jo vie udaljila od mene na kauu. Ahti je seo i pogledao me.
Elina mi ree da si hteo da pria sa mnom o neemu.
Pogledom sam okrznuo Elinu, a zatim se okrenuo Ahtiju. Nisam rekao da
postoji neto o emu elim da priam s tobom. Samo sam je zamolio da te
probudi.
Ahti je sklopio ake u krilu i naslonio glavu na fotelju. Moda se trudio da
izgleda kao advokat vie nego to su mu to situacija ili odea dozvoljavali.
,,Ne zvui kao inae, kazao je.
Kako inae zvuim?, upitao sam ga. Kao prijatelj? Kao neko ko ne
primeuje nita? Ko veruje u sve to mu kau?
Ahti je na brzinu pogledao Elinu.
Ovo su teka vremena za obojicu. Mene je ugrizao pacov, to u
normalnim okolnostima ne bi bilo nita strano, ali nam je to u potpunosti
izmenilo planove. Siguran sam da ti je Elina rekla da ostajemo u Helsinkiju.
,,Da, rekla mi je.
Noas sam imao groznicu i jo imam temperaturu. I zaista sam umoran.
Ako postoji ita to moemo da uradimo za tebe i Johanu, uiniemo. Ali
nikome nije od pomoi ako dolazi ovamo loe raspoloen i plai Elinu. Nae
prijateljstvo ne daje ti to za pravo. Pogotovo ne u ovakvim vremenima.
Ponovo sam pogledao u Elinu. Sada je sedela daleko od mene koliko je to
kau dozvoljavao. Podigla je stopalo na kau i rukom obgrlila nogu.
Nisam pokuavao da je plaim, rekoh mu. ,,A ako sam to nenamerno
uradio, izvinjavam se. to se tie toga ta prijateljstvo znai u ovakvim
vremenima, potpuno se slaem. Sve ostalo me je pomalo zaprepastilo.
Ahti je prekrstio noge, blago se nagnuo ulevo, nalaktio na naslon fotelje i
naslonio bradu na ispruen dlan. U drugaijim okolnostima, stav njegovog tela
zraio bi strunou i samouverenom superiornou. Meutim, odea ini
oveka, a naroito ako je advokat. Donji deo trenerke i pamune arape manje-
vie e anulirati svaiji pokuaj da izgleda dostojanstveno.
Kad je Johana nestala, rekao sam, i ponovo pogledao na runi sat, ,,pre
otprilike etrdeset osam sati, uspaniio sam se, to bi uinio i svaki drugi mu.
Budui da nemam porodicu, okrenuo sam se prijateljima. Doao sam ovamo. A
vi ste se spremali da odete. Upravo u tom trenutku. To je vraki velika
podudarnost. A kada sam ti kazao zato sam doao, istog trena si pristao da mi
proda pitolj. Ti si osoba koja uvek i u svakoj prilici potuje pravila a naroito
zakone o oruju. Ali tada ni za tren nisam razmislio o tome. Nisam zastao da se
zapitam zato nam nai najblii prijatelji nisu rekli da se spremaju da odu iz
grada.
Poto se inilo da nijedno od njih dvoje ne eli nita da kae, nastavio sam
dalje: ak nisam ni u ta ni posumnjao kad ste mi kazali da niste mogli da
prodate stan. Mestu fali toliko toga, a zgrada je u oajnom stanju, sa vodom u
podrumu i rupama na krovu. Onda mi je sinulo da proverim. Ovaj stan nikad
nije ni ponuen na prodaju. Niko nikad nije ni pokuao da ga nekome proda. A
to se tie ostatka zgrade, stan dva sprata iznad je upravo prodat. Stan dva sprata
blie krovu koji prokinjava.
U grlu sam osetio neobinu vrelinu, koju mi je bilo teko da ignoriem i
zbog koje mi je bilo teko da gutam. Senke su mi igrale na ivici vidnog polja.
Fiziki simptomi umora i izdajstva.
Onda je poelo da me kopka, kazao sam nakon to sam malo proistio
grlo. Razmiljao sam o tome zato elite da napustite Helsinki ako ne moete
da prodate stan. emu tolika urba da odete ba sad kad je Elinina najbolja
prijateljica nestala?
Ahti je spustio ruku i zgrenim prstima se uhvatio za naslon. inilo se kao
da gura naslonjau dole, ili da se pridrava za nju.
Tapani, bio sam veoma bolestan. To to pria ne pomae mi da se
oseam veselo i ivahno.
Ignorisao sam njegov komentar. Morao sam da nastavim da priam.
Pomislio sam da bi trebalo prvo da pitam Ahtija. Siguran postoji savreno
dobro objanjenje za sve. Ahtiju mogu da verujem. On je moj stari prijatelj. Ali
koliko je Ahti dobar prijatelj? I to sam poeo da se pitam.
Ahti je zavrteo glavom. Tapani, uzrujan si zbog Johaninog nestanka.
Potpuno te razumemo.
Poeo sam da razmiljam, nastavio sam, ne obraajui panju na njega,
zato je Ahti rekao da nije radio dve godine, kad sam bez po muke otkrio da je
poslednji sluaj imao jo koliko prole nedelje?
Ahti je protrljao elo, kao da ga je iznenada zabolela glava.
,,Ti si bio jedan od advokata kompanije A-sigurnost, rekoh mu, ,,kad su
poeli da se ire. Oni su opor lopova, Ahti. Koriste se nasiljem. Pljakaju ljude,
prebijaju ih, a moda ih ak i ubijaju. Ali, i pored toga, ti radi za njih.
 utali smo nekoliko trenutaka. Zapitao sam se ta sledee nameravam da
uradim. Video sam kako Ahti gleda u Elinu, krajikom oka sam spazio osmejak
na njenom licu ne osmeh zabavljenosti, ve ljubavi, privrenosti. Klimnula je
glavom. Ahti je uzvratio klimanjem.
,,U redu, kazao je, ili tanije proaputao, gledajui u mene. ,,Ne znam jesi
li to ikada primetio, Tapani, ali oduvek sam drao jezik za zubima kad je re o
detaljima mog posla. Imao sam svoje razloge. A takoe sam imao razloge da
radim za kompaniju koju si pomenuo.
Pokuao sam da ostanem staloen. Progovorio sam to sam preciznije i
smirenije mogao.
Johana je to nekako prokljuvila. Otkrila je da ve godinama radi za
kompanije poput A-sigurnosti. Saoptila ti je to. Ja sam za to saznao pre svega
nekoliko sati, kad sam proitao njene imejlove. Stupila je u kontakt s tobom, a
onda se neto dogodilo. Neto se dogodilo i Johani, a i tebi. ta se to desilo to
te je nateralo da odjednom spakuje torbe i bei?
Ahti je otvorio usta da mi odgovori, ali ga je Elina preduhitrila: ,,I dalje
smo ti prijatelji.
Pogledao sam je iskosa.
Nastavila je da pria: Ono to se desilo nema nikakve veze s tim jesmo li
tvoji prijatelji ili ne. Johana mi je najbolja prijateljica. Nismo znali da e sve
otii u tri lepe.
Kad radi za kriminalce, situacija ima obiaj da ode u tri lepe, kazao sam.
Ali ne ovako, ree Ahti.
Zurio sam u njega. Uzvratio mi je pogled.
Poslednji put te pitam!, rekao sam. ta se desilo?
Jo jednom su proli kroz obred klimanja glavom jedno drugom.
Johana me je pozvala, ree Ahti. Ispriala mi je za ta ubistva, kada i gde
su se odigrala. Onda mi je ispriala svoju teoriju, koja mi je isprva delovala
neverovatno. Ali bavio sam se stotinama ugovora A-sigurnosti i prilino jasno
sam se seao kada su imali ugovore s kompanijama, a kada su poslovali direktno
s udruenjima stanara i kuevlasnicima. Nisam morao da pregledam mnogo
dokumenata da bih shvatio da su ubistva izvrena u istim oblastima, pa ak i u
istim udruenjima kuevlasnika. Onda sam pogledao registar ugovora, da
proverim datume prvobitnih ugovora i konanih sporazuma.
Zavrteo je glavom i ponovo protrljao elo, ovog puta neto jae.
Ili su komiluk po komiluk: najpre bi u gradsko podruje poslali svog
agenta koji promovie njihove usluge, a potom bi poela ubistva, a neposredno
nakon toga dobili bi kamare ugovora za nadzor, naoruane straare, alarmne
sisteme, svakojake vrste usluga obezbeenja. Za tili as su zaradili gomilu
novca. Johana je to prokljuvila.
Podigao je pogled. Nisam znao ta da radim i kome da ispriam za to, niti
ta bih tano mogao da im kaem.
Nije ti palo na pamet da ode u policiju?
 Ponovo je zavrteo glavom. Kako bi mogli da nas zatite? Koliko su brzo
mogli bilo ta da istrae, ili da ita poveu s kompanijom A-sigurnost? Takoe,
nije mi padalo na pamet da svedoim. Znao sam gde se to deava u kompaniji, a
imao sam i dobru ideju zato.
,,A kome si rekao za to?, upitao sam ga.
,,Elini.
Nikome iz kompanije?
Uzdahnuo je. Postoji jo neto.
,,ta?, upitao sam.
Ugovori o kojima govorim, oni potpisani neposredno nakon svakog
ubistva, sve ih je napisala ista osoba. Razlog zbog ega sam eleo da odem u
Norveku jeste taj to se osoba koja ih je napisala nalazi na elu kompanije.
Video sam ga svega nekoliko puta u prolazu. Vidi, kompaniju A-sigurnost
zapravo ine svega dva oveka i veoma efikasna reklamna kampanja. Sve ostalo
su podugovarai.
Dobio sam ideju koja nije imala logike, ali je vredelo pokuati. Upitao sam
ga: Kad je osnovana A-sigurnost?
Pre otprilike etiri i po godine, ree Ahti.
,,Ko ju je osnovao?
Hari Rozendal i Maks Ventinen.
Iskopao sam mobilni iz depa, naao fotografiju koju sam traio i okrenuo
ekran prema Ahtiju. Zakiljio je, ustao iz fotelje, uzeo telefon i nekoliko
trenutaka gledao u sliku, a potom je rekao: Ovde je mnogo mlai, ali to je Hari
Rozendal.
Vratio mi je telefon.
Pasi Tarkijajnen gledao je u mene s tim zaraznim osmehom koji je uvek
izgledao kao da zahteva odgovor.
 14

Sumrak tople julske veeri unja se u stan. Predmeti u prostoriji i njihove senke
stapaju se s letnjim vazduhom, a mekana sofa s podom u sve tamnijoj sobi.
ujem Johanine korake na drvenom podu kuhinje, zvuke seckanja sveeg
umbira za aj, meanje, dodavanje neega moda meda a zatim ponovo
meanje. ujem delikatno zveckanje kaiice po tankom rubu iroke olje.
Skoro da mogu da ujem podizanje olje sa stola, mada to, valjda, ne proizvedi
nikakav zvuk.
Onda je Johana u sobi i sedi pored mene, a ja oseam miris njene kose i
zelenog aja zainjenog miomirisnim umbirom i suvom korom pomorande.
Mogu da napravim malo i za tebe, kae Johana, glasom tihim kao sve
tamnije vee.
,,Ne, hvala, odgovaram.
Proba aj, obazrivo ga srkue iz kaiice. Para se die iz olje ispred njenog
lica.
Dakle, samo nas dvoje, kae posle nekoliko trenutaka.
Grlim je.
Bez roditelja, kae. Bez dece.
Gledam je u oi. U njima nema ni traka tuge. Barem ima vere u ivot, i
hrabrosti. Polako zahvata aj kaiicom i pui usne dok prazni jednu za drugom.
Jesi li gledao vesti?, pita me.
,,Jesam.
Bili smo tamo i ranije. To je bilo nae prvo zajedniko putovanje.
Sad je nestalo.
Mnogo toga je nestalo.
Upravo o tome razmiljam, kaem joj. ,,Da je toliko mnogo toga ve
nestalo.
,,To je kao nerviranje zbog duine metra.
,,Ne, nije.
,,Da, jeste, osmehuje se, napeto gledajui u olju aja, kao da je neto
nestalo u njoj. Metar je metar. Ni ti ni bilo ko drugi ne moe nita povodom
toga.
Smejem se. ,,Dobro, kaem. Metar je metar. Zemlja gori. Tu nema
pomoi.
Johana gleda u mene i vie se ne smei. Ostali smo samo nas dvoje. ta
misli o tome?
Razmiljam o tebi, kaem joj. Mislim, s tobom sam.
 ,,Da li je to dovoljno?, pita, ne gledajui u mene.
Dovoljno je, kaem. Ali pogreno sam se izrazio. Srean sam s tobom.
To sam hteo da kaem.
Ispija aj iz olje, gornjom usnom prelazei preko ivice olje. Usisava vreo
aj u usta i paljivo guta, koncentriui se. Sedimo u tiini.
ta misli o svim ovim novostima?, pita me.
Nisam iznenaen, odgovaram joj. Ve dugo ima znakova da nam se ovo
sprema.
Nekoliko zrnaca praine plee na poslednjim zracima suneve svetlosti.
Koliko smo ve dugo zajedno?, pita me, a osmeh joj dodiruje lice.
Zar ne zna?
Smeje se. ,,Ludice, kae. Pitam te da vidim da li ti zna.
Naravno da znam. est i po godina.
Iznenaena sam! Ti se sea!
Naravno da se seam.
Johana pije svoj aj. Tenost se malo ohladila, a ona je sada normalno
ispija.
Najbolje godine u mom ivotu, kaem joj.
,,Ove godine?
,,Da, odgovaram. Poslednjih est i po godina.
Isto je i sa mnom.
Kaiicom juri komadie umbira po olji; oni pokuavaju da uteknu, ali ih
brzo hvata u klopku. Kad je napokon skupila dovoljnu koliinu umbira, jede
ga. Sluam krckanje presnog umbira u njenim ustima. Toliko volim ovu enu
njene neobine, ak i aave navike.
ta bi promenio kada bi mogao?, pita me nakon to je pojela umbir i
otpila gutljaj aja.
,,Ne znam, kaem. Jednom sam proitao knjigu u kojoj bi se, kad god bi
neko promenio jednu jedinu sitnicu, sve promenilo itav svet. A to je moda
istina. U stvari, ja mislim da jeste istina. Kada bih neto izmenio, to bi moda
sluajno uticalo i na sve ostalo, moda bi promenilo i ono to ne elim da se
promeni. A ne elim da promenim ovo.
Neno joj stiskam rame. ilava je. Mii ispod koulje joj je vrsta loptica.
Johana redovno veba i oseam to kada je dodirujem.
,,Ne bi promenio ak ni ovaj dan?, pita me.
ak ni ovaj dan.
Sputa olju na stoi za kafu, a ona tone u senke, smekanih obrisa,
nevidljivog sadraja, potpuno u mraku.
Moda greim, kae Johana.
,,U vezi s im?
Nekad sam mislila da e se itav svet, ako dobijem vesti kakve sam dobila
danas, raspasti u paramparad.
 Svet se nee raspasti.
,,Ne, nee, kae.
Sedimo u tiini. Negde u daljini, vrata se otvaraju i zatvaraju. Kratkotrajni
tresak i odjek, a onda je opet sve savreno tiho. ta sad?, pita Johana.
Kako to misli?
,,Od sada pa nadalje?, kae. ta je sledee?
Nita posebno, pretpostavljam, kaem. Svet nastavlja da se okree. Mi
se i dalje volimo.
,,A zatim?
Kao to rekoh. Svet nastavlja da se okree. Mi se i dalje volimo.
Smeje se.
Zvui kao pokvarena ploa.
,,A ti si se udala za mene.
,,Da, jesam. I nisam bila u pravu.
Kako to misli?
Nisam bila u pravu kada sam mislila da mi je potrebno neto drugo da
budem srena.
ta ti je potrebno?
Johana prelazi prstima du moje ruke. Oseaj je prijatan, ali me malo
golica. Ples estica praine na sunevoj svetlosti je podivljao promaja ih baca
tamo-amo po sobi. Mora da dolazi kroz otvoreni prozor u kuhinji.
ta ti je potrebno da bude srena?, pitam je ponovo.
Ovo. Ti. Mi.
Sedimo u tiini.
Jesi li pisao danas?, pita me.
Piem svakog dana, kaem joj. Tako znam kuda idem.
Jesi li napisao ita dobro?
,,Moda.
,,Ne zna?
Ponekad znam istog trena, a ponekad to shvatim tek kasnije.
,,A sad?
Malo kasnije, kaem, ili mnogo kasnije.
Johana se okree ka meni. Podie noge i prebacuje ih preko mog krila.
Stopala su joj bosa, a prsti na nogama skoro hladni kao led, iako je bio jedan od
najsunanijih letnjih dana. Trljam joj tabane, akom stiskam none prste. Mali
zamotuljak njenih nonih prstiju staje mi u pesnicu.
,,Ne elim ovo da kaem, kae mi posle nekoliko trenutaka.
Onda nemoj.
Ve je na putu.
,,U tom sluaju, pretpostavljam da mora.
eka naas.
 ta ako se neto dogodi jednom od nas?
Neto loe?, pitam je. Ili neto neopozivo?
Ima li razlike?
Ima velike razlike.
ta ako jedno od nas umre?
Drugo e i dalje biti ivo.
Ne, stvarno.
Kroz otvoreni kuhinjski prozor ujemo kako neko ulazi biciklom u dvorite
i naslanja ga na ogradu. Zatim zakljuava bicikl. Vrata zgrade se otvaraju i
zatvaraju.
ivot ide dalje, kaem.
,,Ti uvek kae da ivot ide dalje.
Zato to uvek ide.
Osim kad stane.
,,Ne znam, kaem. Sve u svoje vreme, pretpostavljam.
Ako mi se neto dogodi, kae, nadam se da nee upasti u koloteinu.
Nadam se da e se tvoj ivot nastaviti.
,,Takoe, kaem.
Ples estica praine sada obasjava manje suneve svetlosti.
Meutim, kae, ,,ako se meni neto dogodi, a tvoj ivot se nastavi u
pogrenom pravcu, zaista u doi i skresati ti sve u facu.
Znao sam da postoji neka caka.
,,Dabome, kae Johana. Uvek postoji caka.
Trljam joj stopala i gledam kako sklapa oi. Okruuje nas meka i bezbedna
tmina, a Johanine usne izvijaju se u osmejak. Ili tone u san, ili se sprema da se
nasmeje.
 15

Mora da razume, ree mi Elina, ali u njenim reima nije bilo ubeenja. Ni
sama nije verovala u ono to govori.
Prijateljstvo se ne zavrava praskom, ve izneverenou, razoaranjem.
Primetio sam da Ahti uti kao zaliven. Otiao sam do ulaznih vrata, obukao
jaknu i obuo cipele. Iz nekog razloga, na pragu sam se okrenuo. Ahti i Elina
stajali su na drugom kraju hodnika. Mogli su tako da stoje i u svemiru.
ta je jo ostalo da se kae? Seajmo se dobrih vremena i zajednikih lepih
trenutaka? Ne dopustimo da jedna sitnica uniti veliku, neto to je nekada bilo
potpuno i predivno? Razmislio sam o alternativama. Nisam uspeo da smislim
nita bolje od ,,zbogom.
Postoji izreka: ako u ivotu i nita ne nauimo, onda makar nauimo da
polako hodamo. Hodao sam, duboko zamiljen, prema raskrsnici koju sam
gledao na video-snimku kamere za nadzor, a zapravo nisam video ni belu
maku.
Sunce je nedavno zalo, a nebo je bilo tamno kao mastilo. Kia bez poetka
i kraja na trenutak je izgubila strast i snagu. Tu i tamo curkale su sitne kapljice,
kao da je nebo odluilo da ih ratrka, da zaseje zemlju njima, ali se onda
predomislilo i odluilo da sauva svoje seme. Nisam obraao panju na
trubljenje automobila ili guranje peaka dok sam hodao niz ulicu.
Odnekud se oseao kiselkasti vonj zapaljene plastike, ali se nisam osvrnuo
da vidim odakle. Zadah me je pratio nekoliko minuta. Obrisao sam kapljice kie
s lica i shvatio da sam negde izgubio rukavice. Vrata nonog kluba s druge
strane ulice bila su otvorena, a postojani, buni i pretei ritam muzike uvlaio je
prolaznike unutra. Pogledao sam na sat, a zatim i u telefon. Vreme je prolazilo.
Johana se nije javljala.
Poslednjih nekoliko dana bili su kao itav ivotni vek: halapljivi, puni kao
oko, oajni. Autobusi i automobili jurili su pored dok su im motori urlali, a
izduvni gasovi ostavljali su suvou u mom grlu, koju nisam mogao da progutam.
Na nepcima sam oseao ukus benzina i isparenja, to mi je izazivalo muninu i
razdraivalo me. Grupa mladia jurila je ka meni, a ja sam pokuao da se
pomerim u stranu da ih izbegnem, to mi je polo za rukom tek dugo nakon to
su proli. Nisam znao na kom jeziku su vikali niti zbog ega su trali. Dvojica
naoruanih straara protrala su jurei ih. Njihov jezik sam razumeo. Mladii su
nastavili da tre, iako su im straari na finskom dovikivali da stanu.
Stigao sam do raskrsnice, ugledao video-kameru nakaenu na zid otprilike
deset metara iznad tla, osetio kako mi kine kapi padaju na one kapke, kao da
pokuavaju da me razbude. Ispratio sam pravac u kojem je kamera bila
usmerena. Video sam raskrsnicu, kao i ulice Urha Kekonena i Fredrikovu.
Stotine ljudi, saobraaj, semafori. Sve to sam ve pretraio u pokuaju da
pronaem Johanu.
Ponekad to ne vidite sve dok ne prestanete da traite. Tako je rekao i
Jatinen.
Pozvao sam ga.

Nisam mogao da budem siguran, razume se, ali sam mislio da ponovo vidim
istih sedmoro ljudi za kompjuterskim terminalima. inilo mi se kao da im je
usredsreeni i zabrinuti izraz zamrznut na licu.
Nalazili smo se u istoj kancelariji kao i ranije. Ukucao sam lozinku i
otvorio bazu podataka. Na putu iz foajea do drugog sprata, Jatinen i ja razmenili
smo svega nekoliko rei. inilo se da nije samo umoran kao i obino, ve takoe
i zabrinut, dalek, kao da eli da je na nekom drugom mestu, a ak i da jeste, bio
bi jednako mrzovoljan. Tu njegovu stranu do sada nisam upoznao.
uo sam kuckanje po tastaturama i bio siguran da nas prate ispitivaki
pogledi, ali kad sam na brzinu bacio pogled preko ramena, video sam da na nas
niko ne obraa ni najmanju panju. Jatinen je seo i pogledao u mene, spreman da
neto kae. Na osnovu izraza na njegovom licu, video sam da razmilja o
neemu sasvim drugom. ta god da je eleo da kae, trebalo mu je dugo da to
izusti. Onda je podigao ruku. Pokazao je na monitor i obeao da e se vratiti za
pola sata, da vidi kako mi ide. Rekao sam mu da mislim da mi nee trebati pola
sata.
Vratio sam se do vremena i mesta na koje sam ve protraio mnogo sati
ugao Urha Kekonena i Fredrikove, geografska taka gde je Johanin mobilni
telefon poslednji put bio ukljuen. Slika je bila podjednako kiovita i blistava
kao to sam je se i seao. Pustio sam da bujica prizora tee.
Kad se video-snimak pribliio trenutku kad joj se mobilni iskljuio,
mahinalno sam se nagnuo napred. Snimak je bio zbunjujui i prepun odsjaja,
kao i ranije, vie nalik slici negoli fotografiji ili filmu. Tano minut pre nultog
asa, na drugom kraju Ulice Urha Kekonena ugledao sam neto to mi se vie
uinilo da prepoznajem nego to sam to zaista i prepoznao. No, s druge strane,
Johanini imejlovi rekli su mi koga da traim.
U tom trenutku figura je jo bila jedva neto vie od dva savreno izvedena
poteza slikarskom etkicom, a pokreti su joj ukazivali na urbu. Hodala je
dugim i sigurnim koracima, iz sekunde u sekundu prilazei sve blie, polako
prerastajui iz dva poteza etkicom u mnotvo, a zatim u ljudsko oblije s
prepoznatljivim crtama lica. Nain hoda, gledanja u stranu, guranja ruke u dep.
Gledao sam jo nekoliko sekundi da bih bio siguran da sam u pravu.
Figura je stigla do ulinog ugla, izvadila neto iz depa, dodirnula to
jednom rukom, a zatim ga ponovo sklonila. U toj istoj sekundi, Johanin telefon
se iskljuio s mree. Preko raskrsnice je preao veliki kamion, za kojim su
usledila kola hitne pomoi s ukljuenim rotacionim svetlima. Snimak je ponovo
na trenutak liio na impresionistiku sliku, a ja sam shvatio koliko sam malo
toga razumeo kad sam ga ranije gledao. Kad su kamion i kola hitne pomoi
nestali s vidika, figura je zastala na peakom prelazu, toliko nepomina da ne
bih znao da je posredi osoba da je nisam od poetka pratio.
Pauzirao sam video-snimak i uveao ga. Figura je porasla i bila sve
poznatija. Kad je lice ispunilo itav monitor, podesio sam osvetljenje i zavalio se
u naslon stolice. Gromov, glavom i viednevnom bradom.
 16

OD: Gromov, Vasilij

PRIMALAC: Lehtinen, Johana
POSLATO: 21. dec., 01.37
POVODOM: Poslednja usluga

Johana,

elim da ti poslednji put jasno stavim do znanja da razumem tvoje

stavove. Shvatam da si sreno udata i da smo nas dvoje samo kolege.
Takoe, razumem zato vie ne eli da sarauje sa mnom posle ovog
zadatka, iako mi to deluje veoma tuno i nepravedno. Iskreno elim da
potujem tvoju odluku da radi s nekim drugim fotografom koji ide
napred. Ali moram od tebe da zatraim malu uslugu. Pre nego to nam
se putevi raziu, voleo bih da jo jednom razmisli o tome i seti se
svega to smo zajedno preturili preko glave. Sea li se kad smo bili
na Kosovu i kad su pucali na nas? Sea li se za ije rame si se
grevito drala i ko te je zatitio? Sea li se kad nam se autobus
pokvario na rubu Severnog ledenog okeana, a hladan vetar pretio da
nas sve pretvori u sante leda? Sea li se ta si rekla kad sam popravio
motor? Ja se seam. Rekla si da e mi veno biti zahvalna. Zauvek,
Johana. To su bile tvoje rei. A ja sada od tebe traim uslugu. Ako si
stvarno mislila ono to si tada kazala, pristae. Pristae zato da bi
ostala verna i sebi i meni. Pristae da priamo o ovome licem u lice, i
govorie istinu. Mislim da je to najmanje to moe da uini za
nekoga ko ti je spasao ivot. A ako posle tog razgovora i dalje veruje
da za mene vie nema mesta u tvom ivotu, prihvatiu to. Ali od tebe
traim samo jo jednu ansu, jo jednu priliku da popriam s tobom
oi u oi. Plaim se da u, ako ne pristane, morati opet da ti se
obratim preko treeg lica.

Vasilij
 17

Naao sam kuu u Maunuli, nadomak Centralnog parka, kod severnog dela.
Graevina je bila jedna u nizu od est gradskih kua od crvene opeke, sagraena
tokom este decenije XX veka. Sudei po svetlima u prozorima okrenutim ka
ulici, svi stanovi bili su zauzeti. Gromovljev stan bio je pretposlednji s desne
strane. Bleda svetlost sijala je kroz prozor na stepenitu.
Lako sam pronaao njegovu adresu, naravno, ali se ispostavilo da je
zainteresovati Jatinena nemogua misija. Kad sam mu pokazao elektronsku
potu i video-snimke, samo se sloio da tu moda ima neega. Izgubio sam
strpljenje. Tu moda ima neega? A kad sam ga pitao da poe sa mnom, kazao
je da nema vremena. To je okonalo na razgovor.
Rekao sam Hamidu da stane i iskljui motor ispred malog parka preko puta
graevine. Drvee, bunje i zamraeni stubovi ulinih svetiljki nudili su kakav-
takav zaklon, to mi je trenutno delovalo sasvim dovoljno. Nisam nameravao da
zvonim na vrata. Takoe, nisam eleo ponovim istu greku kao u Jetkesariju
bol i modrice i dalje su mi bili podsetnik. inilo mi se najmudrijim da najpre
izvidim situaciju, a zatim priem peice i saekam malo u mraku, sluajui tiho
padanje kie po drveu i bunju i umirujue dobovanje kapljica po mrtvom i
vlanom liu.
Zgradu je od susedne kue s leve strane razdvajalo priblino deset metara.
Desno se nalazio iroki, mrani umarak, a sledea najblia kua bila je otprilike
sedamdeset metara s druge strane. Svetlost sa najblieg prozora svetlucala je
izmeu grana.
Preao sam preko ulice do stazice kroz umu. Raskvaeni pesak staze
pravio je zvukove pod mojim stopalima, katkad mlevenja, katkad mljackanja,
ma koliko da sam se trudio da lagano gazim po njemu. Staza je bila suvlja i tia
na obodu. Malo dalje napred naao sam puti koji se odvajao i vijugao prema
zgradi. Put je iao uzbrdo, utaban decenijama upotrebe do korenja drvea.
Morao sam da vodim rauna o tome kuda stupam u mrklom mraku.
Zadnje dvorite nije bilo ograeno. Travnjak se od stranjeg dela graevine
pruao sve do ruba ume. Pogledao sam u prozore, nisam video nikakvo
kretanje, a onda prevalio petnaestak metara do stranjih vrata. Tek kada sam
stupio na neveliko, kamenom poploano unutranje dvorite ispred zadnjeg
ulaza, primetio sam da je jedno krilo dvostrukih vratnica, ono s bravom,
odkrinuto pola centimetra.
Stao sam i oslunuo. Kia je dobovala po staklenim oknima, udarala po
povrini stola u unutranjem dvoritu i ispunjavala umu amorom. Kola su
negde ubrzala, usporila, pa onda ponovo ubrzala. Nisam uo ljudske glasove.
Vazduh je opet mirisao na neto ueglo, kao da je zemlja ve previe vlana,
natopljena previe puta, potpuno ispoena.
Vrata su se neujno otvorila. Nevelika soba s kaminom, dekorisana s
veoma dobrim ukusom. U stranjem delu prostorije bilo je stepenite koje je
vodilo u prizemlje. Popeo sam se uz stepenice do dnevnog boravka, koji ka ulici
bio spojen s kuhinjom i trpezarijom. Svetlost je s osvetljene verande ulazila kroz
prozore i bacala duge senke po podu i tamnim alkovima du zidova, a ja sam
morao da stanem i oslunem. ulo se samo lupanje srca. inilo se kao da
odzvanja od zidova, prekrivenim uokvirenim fotografijama. Nasred sobe, u
kavezu, stajalo je stepenite, a inilo se da s njegovog vrha treperi svetlost koju
sam video s ulice.
Popeo sam se polako, video lampu na nonom stoiu koja je meko
obasjavala prostoriju, a potom ispred sebe, s desne strane, uo izmueni, skoro
pridavljeni glas.
,,Ko je tamo?
Prepoznao sam Gromovljev glas, premda je bio hrapav i promukao, kao da
se ve dugo na jedvite jade bori da doe do daha. Zakoraio sam u sobu i, iako
smo obojica bili uplaeni, samo sam se ja trecnuo. Gromov se nije pomakao.
Leao je na krevetu, sasvim obuen, sa ispruenim rukama i nogama kao da
pluta, mokar od krvi. Soba je zaudarala na izmet i neto nalik sirovom mesu.
,,Ne oseam telo, kazao je, muei se da izusti rei.
Pogledao sam ga, krvavog od glave do pete. Podsetio sam se zato sam tu.
Gde je Johana?
,,Ne oseam telo, ponovio je, kao da nije uo moje pitanje.
Gromove, sluaj me. Jesi li sam ovde? Da li je Johana bila ovde?
Zaroptao je, a zatim se zagrcnuo pljuvakom, to ga je umalo uguilo.
,,Gromove, rekao sam, mora da mi pomogne. Traim Johanu, a znam
na kojoj ste prii radili. Znam za Iscelitelja i za Pasija Tarkijajnena.
Priao sam mu nekoliko koraka i stao otprilike tamo gde mu je bio struk.
Na grudima je imao ulegnue tamnije od krvi. Lice mu je izgledalo
iznenaujue smireno s obzirom na injenicu da su mu se grudi naprezale i
trzale same od sebe. inilo se kao da je paralizovan. Moda mu je metak koji
mu je pokidao grudi takoe probio i rupu kroz kimu.
Znam i za tebe, takoe, kazao sam. Imam poruku koju si poslao
Johani.
Maio sam se da izvadim mobilni iz depa i pokaem mu poruku, kad je
opet progovorio.
Postoji jo neto. Osim Tarkijajnena.
Vratio sam telefon natrag u dep. Gromovljeve oi sada su izgledale kao da
neto trae. Izustio je neto, ali ga nisam razumeo. Nagnuo sam se blie. Ubrzo
sam shvatio. Ljubav.
Uradio sam to iz ljubavi, kazao je.
,,ta?, upitah ga. ta si uradio iz ljubavi?
 Izgledao je kao da ne moe da udahne dovoljno vazduha. Oigledno se
trudio da se izrazi sa to je manje mogue rei.
Johana. eleo sam da shvati da je jo volim. Tarkijajnen je obeao da e
mi pomoi.
Kako je Tarkijajnen mogao da ti pomogne?
Moje pitanje odjeknulo je kroz prostoriju urno, nestrpljivo. Rei su
zvuale kao da dolaze odnekud izvan mene.
Johana nije htela da slua. eleo sam jo jednu ansu.
ansu za ta?
Hteo sam da shvati da je volim.
Naravno. A da bi joj pokazao da je voli, obmanuo si viegodinju
koleginicu i odveo je pravo u ruke ubice.
Tarkijajnen je obeao, nastavio je promuklim glasom, ,,da e naterati
Johanu da shvati moju situaciju. A morao je da se sretne s njom, jer je imao
informaciju o Iscelitelju koju je mogao da joj saopti samo oi u oi.
Gromov je rei izustio poluapatom, kao niz brzih brektaja spojenih
zajedno.
Tarkijajnen je znao toliko mnogo, kazao je, bez daha, kao da je upravo
zavrio trku. O Johani, meni, svemu. Ugovorio sam da se sastane s Johanom,
rekao sam joj da imam dojavu. Trebalo je da Tarkijajnen razgovara s njom, a
zatim je dovede ovamo. Kako bismo mogli da priamo oi u oi.
Zautao je kao da je udario u zid i s naporom pokuao da doe do vazduha.
inilo mi se kao da mu u plua ne ulazi nita vie vazduha nego to iz njih
izlazi. Na silu je procedio jo nekoliko rei: Ali onda je Ventinen doao ovamo.
I vidi me sad.
Johanin telefon, rekao sam. Drao si ga u aci.
Pokuao je da klimne. Oi su mu se sklopile, a brada trznula. Nekako,
udahnuo je malo vazduha.
Imam jo neto da kaem, rekao je. ,,Tebi.
Pogledao sam u njegove oi, u kojima su se smenjivale nada i beznae.
Kao ovek koji se hvata za konopac koji moe da ga spase, ali koji mu iznova i
iznova izmie iz ruku. ekao sam koliko sam mogao da podnesem. Ve sam se
okrenuo u stranu, traei telefon, kad je ponovo progovorio.
,,Ne zna kakvo je to oseanje.
Outao sam.
,,Ne zna ta je ljubav. Ne zna kako je to kad izgubi osobu koju voli,
kazao je, ,,a zatim je ponovo dobije.
O emu to govori? utao sam, gledajui u njegovo blistavo lice, bledo kao
krpa.
Poznajem Johanu due od tebe. Ti ne zna sve.
 inilo se kao da bi se nasmeio, samo kad bi mogao. Gurnuo sam ruke u
depove jakne, to je bio iznenaujue nonalantan gest, imajui u vidu da
ispred mene lei ovek na samrti, s rupom u grudima.
Bili smo mladi ljubavnici, rekao je, a ako ovek s jednom nogom u grobu
moe da zvui pobedonosno i ponosno, Gromov je ba tako zvuao. Pre
dvadeset godina. Sve dok me nije ostavila. Zbog nesporazuma. Onda nas je
ivot ponovo sastavio. Oduvek sam bio mukarac za samo jednu enu.
Pogledao sam u krvavu figuru na leaju i izvadio ruke iz depova.
Sudei po Johani, bio si sve drugo samo ne mukarac za samo jednu
enu, rekoh mu.
Njegov uzdah zvuao je poput struganja testere po metalu.
eleo sam da bude ljubomorna. Da osea istu nemilosrdnu ljubomoru koju
sam i ja oseao.
Odmahnuo sam glavom, trudei se da ne izgubim strpljenje. Gromov je
mogao da die jo svega nekoliko trenutaka. U oima sam mu video istu
arogantnu superiornost koju sam viao i ranije. Nisam mogao da shvatim odakle
mu energija.
Onda bi i ona znala kakvo je to oseanje, kazao je glasom toliko slinim
svom normalnom glasu da sam umalo poskoio.
Gde je Johanin telefon?, upitao sam ga.
Johana me i dalje voli. Zna li kako znam?
,,Ne seri vie, rekao sam, trudei se da ne viknem. Treba mi taj mobilni.
Ponovo je zadahtao, vrsto zatvorenih oiju, gutajui vazduh. Poto je
udahnuo malo kiseonika, ponovo ih je otvorio, i dalje izgledajui prkosno.
Znam jedno, rekao je.
Nisam mu odgovorio.
,,U asu kad joj je bila potrebna pomo, nije elela da pozove tebe.
Pogledao sam ga, elei da konano umre, ali istovremeno i da ostane u
ivotu.
,,Lae, rekoh mu, pitajui se da li moe da uje nesigurnost u mom glasu.
Zato bih lagao?, upitao je, izgledajui kao da mu napor govora oduzima
svu snagu. Pogledaj me. Prosto ti govorim ta se dogodilo.
Johana bi me pozvala da je mogla.
Imala je ansu da te pozove, rekao je. Utom su grudi prestale da mu se
trzaju. I on je to primetio, takoe, i ubrzao govor. Meutim, uspeo je da procedi
samo nekoliko rei: Ali te nije pozvala.
Preko lica mu je odjednom preleteo izraz zapanjenosti, dok su mu se usta
otvarala i zatvarala. Glava mu se podigla s jastuka, a potom ponovo pala. Oi su
mu slepo zurile u plafon.
U taj skueni prostor nisu mogli da se smeste zaguljiva memla, sirovi truli
zadah koji se irio iz Gromovljevog mrtvog tela i moje misli koje su mi stezale
grudi. Njegove poslednje rei odjekivale su prostorijom jasnije nego to su mu
izale iz usta. Pronjukao sam unaokolo pre nego to sam izaao iz sobe,
otvarajui fioke i ormane u potrazi za Johaninim mobilnim, ali ga nisam
pronaao. Dok sam prolazio kroz vrata, okrenuo sam se. Gromov je nepokretno
leao u lokvi tamne boje, poput goleme, slomljene lutke. Nisam znao ta bi
trebalo da kaem, ta bi trebalo da mislim. Iskljuio sam svetlo i siao u
prizemlje.
Obiao sam polumrano prizemlje pre nego to sam se setio snimka kamere
za nadzor. Sa unutranje strane ulaznih vrata stajao je orman, a na vealici je
visio Gromovljev tamni kaput. Delovao je prazno, potroeno, oklembeenih
ramena. Preturanje po depovima iz nekog razloga izgledalo mi je pogreno.
Levi dep bio je prazan, ali sam u desnom naao ono to sam traio Johanin
mobilni telefon. Drao sam ga u aci kao da je neto vie od komada plastike i
elektronike, kao da ekam da mi kae ta se desilo, ta je istina. Pritisnuo sam
dugme za ukljuivanje, ali telefon je ostao nem.
Onda sam na ulici uo zvuk automobila koji se kretao velikom brzinom.
Naglo se zaustavio. Imao sam dovoljno vremena da bacim pogled kroz prozor
pre nego to se motor iskljuio. Crni sportski automobil, u kome nije bilo nikoga
osim vozaa. Vrata s vozaeve strane su se otvorila, a na ulici su se pojavila
poznata iroka ramena Maksa Ventinena. Udaljio sam se od prozora i na brzinu
pogledao oko sebe.
Ventinen je otkljuao ulazna vrata, a ja sam se sakrio u prostor iza zavesa
koje su prekrivale prozor i jedan deo zida. Uao je ustrim, tekim koracima, a
onda stao. Nisam mogao da ga vidim, ali sam ga uo i oseao njegovo prisustvo.
Bio je nekoliko metara dalje od mene, a na trenutak sam bio siguran da mogu da
ujem njegovo disanje, otkucaje srca, pa ak i kretanje krvi kroz vene.
Posle nepodnoljive venosti, popeo se na sprat. Nadao sam se da nisam
ostavio otvorenu nijednu fioku, ili vrata garderobera, ili ostavio neto u sobi to
bi mu reklo da sam bio u kui. Ali neto se desilo, jer se istog trena stutio niz
stepenite i izjurio iz kue. uo sam udaljavanje automobila i tek mnogo kasnije
usudio sam se da se pomerim.
Ruke su mi se tresle od navale adrenalina i straha kad sam bacio pogled
prema ulaznim vratima. Iako sam video da Ventinenova kola vie nisu tu,
svejedno sam odluio da izaem na zadnja vrata i vratim se do taksija istim
putem kojim sam doao.
Otvorio sam vrata i nekoliko trenutaka sluao rominjanje kie i mnotvo
zvukova koje je pravila dok je padala na kamene ploe unutranjeg dvorita,
oluke iznad i bunje pored mene. Drvee u umi stajalo je nepomino, nekoliko
metara dalje, kao da posmatra trenutak tiine. Gromov je mrtav. Ja sam se
upravo skrivao dva-tri metra dalje od ubice. A uopte nisam ni pomislio na
pitolj, i dalje u mom ruksaku. Ali zato bih ga uopte poneo sa sobom? Samo
sam hteo da naem Johanu. Ponovo sam uo Gromovljeve rei ono to mi je
rekao bilo je mogue, ali nije izgledalo istinito. Johanin mobilni kao da je goreo
u mom depu, iako je baterija bila prazna. U svakom sluaju, sadrae odgovor
na Gromovljeve poslednje rei neto u listingu poziva, porukama ili slikama
otkrie klju za Johanin nestanak nekoliko sati ranije. To e razjasniti stvari.
Puti je krivudao preko klizavog korenja drvea. U jednom trenu sam
zgazio u baru, a u sledeem mi je stopalo utonulo u gnjecavo blato. Hodao sam
ivicom stazice kad sam zauo glas iza svojih lea.
Kako sam samo znao?
Okrenuo sam se i ugledao Ventinena kako iskorauje iza velikog
vornovatog hrasta na puti. U aci je drao pitolj velikog kalibra. Verovatno
isti onaj pitolj koji je pokidao Gromova nadvoje. A jedan slian njemu je,
dabome, pobio je i itave porodice.
Lice mu je bilo hladno i runo u polumraku. Preko glave mu je bila
navuena kapuljaa kinog mantila. Ivica kapuljae bacala mu je senku preko
gornjeg dela lica, sve do korena nosa i jagodinih kostiju. Nisam mogao da mu
vidim oi.
Kako to da je neko znatieljan poput tebe jo iv?, upitao me je.
Stvarno ne treba da me ubije, uo sam samog sebe kako mu govorim.
,,To ne bi koristilo nijednom od vas dvojice.
Nijednom od koga?, upitao je.
Hladna kia mi je slepila kosu za elo i golicala mi lobanju. Svetla iz
susedne kue treperila su kroz grane malo dalje s leve strane. Pomno sam
pogledao u Ventinena, ali i dalje nisam mogao da mu vidim oi u dubokim
senkama. Njegovo pitanje, dodue, delovalo je iskreno.
Vas dvojici, rekoh mu. Tebi i Tarkijajnenu.
ustro je klimnuo. Naravno. I on je umean u ovo. Mala razlika u viziji.
Pasi je takav idealista. Stalno eli da menja svet. Meni se, s druge strane, samo
smuilo da budem vorc.
Dok sam gledao u cev pitolja, nisam mogao a da ne pomislim na
Gromova. Morao sam da upitam: ,,Da li je Tarkijajnen jos iv?
Ventinenove usne razvukoe se u osmeh. Vie te zanima ta je s tvojom
enom, zar ne?
Bio je u pravu.
Gde je Johana?, upitao sam ga i shvatio da drhtim. Kia, vetar i
temperatura blizu nultog podeoka predstavljali su opaku kombinaciju.
Mislim da ti to neu rei.
Cev pitolja podigla se nekoliko centimetara.
Pustiu te da umre ne saznavi. Dosadna njukala poput tebe idu mi na
ivce. Da li bi se sada nalazio u ovoj situaciji da nisi doao u moj bar cmizdrei
o svojoj enici?
Morao sam da odugovlaim.
,,Tarkijajnen, rekoh, hvatajui se za slamku, za bilo ta. ,,Da li je on
zapoeo sve ovo?
 Ventinenove usne razvukoe se u jo iri osmeh. Dobro de, rekao je. Glas
mu je bio leeran i superioran. Hajde da stojimo na kii i askamo. Kako je sve
poelo? Pasi je, kao i obino, eleo da od sveta napravi bolje mesto za ivot. Ta
zajebancija s klimatskim promenama. Rekao je da se odreeni ljudi moraju
smatrati odgovornim za ono to su uinili. Ja sam se sloio.
Osmeh mu je ispario, a cev pitolja se ponovo podigla.
Kazao je da je najzad spreman da pribegne ozbiljnim metodama. Ali svi to
kau, sve dok zapravo ne doe as i da upotrebe ozbiljne metode. Isto je bilo i s
njim. Najpre se avolski mnogo busao u grudi i pretio uprazno, a zatim cmizdrio
kad je sve otilo u tri lepe materine. Ja sam pak mislio da je sve vrlo
jednostavno. Ucmeka par seronja i pokupi neto love. Niko ne pati. Pasi je
imao problem s tim. Na kraju krajeva, nije mogao da bude Iscelitelj. Ja sam
morao da se postaram za tu prokletu pesmu i ples, povrh svega ostalog to
moram da uradim.
Pokuao sam da se osvrnem. Ventinen je to primetio.
eli li da uje ovo, ili e da utekne? Meni ni iz depa, ni u dep.
Prosto stojim ovde i pokuavam da se odluim da li da te koknem u glavu, vrat
ili grudi.
Zadrhtao sam od hladnoe, ne skidajui oi s njegovog lica skrivenog u
senci. Stajao je otprilike etiri metra dalje od mene. Nisam uo nita drugo sem
kie. Ni kola, a kamoli ljude. Gde su svi ti navodno opasni stanovnici parka kad
su nam potrebni?
Mislio sam da e te ovo zanimati, nastavio je da pria. Stiem do tvoje
ene prave smaraice, ako ti ne smeta to to kaem. Hoe li da ti priam o
tome, ili ne?
Klimnuo sam, drhtei. Hladnoa me je proimala do sri kostiju.
Tako sam i mislio, kazao je. ,,To je bila poslednja kap u ai, zadnji
nesporazum u itavom ovom prokletom pivajzu. Nije sve bilo krivica tvoje
ene, uprkos tome to je jebena kuka koja takoe zabada nos u tua posla. Kao
to zna.
Nasmeio se i nastavio da govori.
Pasi je oduvek bio sanjar. eleo je da neki novinar razume ta on to
zapravo radi. Da bi dobio dobar publicitet, ako moe da veruje. Kazao je da
e, kad ljudi shvate ta on radi i zato, shvatiti da je to neophodno.
Onda se nasmejao, a cev pitolja se zanjihala nekoliko centimetara napred-
nazad.
,,A sad sledi najbolji deo onda bi nam se priruili! ta ti misli o toj
ideji?
Outao sam. Ventinen je primetio da se tresem.
Drhti od uzbuenja. Ja nisam bio toliko pun entuzijazma. Meutim, to
me nije spreilo. Imali smo avolski unosan posli.
Tarkijajnen je bio umean i u to, takoe, kazao sam.
 ,,Pa, u neku ruku je bio prisiljen. Bio je skeptian prema firmi za
obezbeenje. Plaio se da e ljudi otkriti da je posredi poslovna ema i okrenuti
se protiv nas. Zato nam je bio potreban novinar koji e razumeti, neko ko e
moi da uvidi iru sliku i iroj publici ispria lepu stranu prie. I odluio se za
svoju bivu enu.
Njih dvoje nikad nisu bili venani, kazao sam. Gde je Johana?
Kratko se nasmejao. Zar ne kapira? Zini da ti kaem! Hteo si da zna
kako je sve ovo zapoelo. Eto, sada zna. Neu ti rei nita vie.
Nakratko smo stajali u tiini. Kia je dobovala i plesala po drveu i
raskvaenom tlu. uo sam ubor potoka negde levo od mene. Odnekud iz
daljine, duboko iz ume, dopiralo je pitanje motorne testere ili mopeda toliko
daleko da mi nije bilo ni od kakve vajde. Morao sam nekako da nastavim
razgovor.
,,Zato?
ta zato?
Zato, uopte uzev, rekao sam, gledajui u mesto gde su mu oi, ne
videi nita sem crnih senki. Zato nee da mi kae gde je Johana? Zato ste
ubijali nevine ljude?
Nehajno je slegnuo ramenima, kao da razgovaramo o tome ta je na
dananjem meniju. Kraj je blizu, lakonski je rekao. Kakve veze ima ta
radimo? Postoje dve alternative: da bude nitavni kukin sin koji radi kao
barmen u govnjivom lokalu i jedva sastavlja kraj s krajem, svakog dana sve
emerniji i emerniji, sve do samog kraja, ili moe da ode na sever i ivi kao
bubreg u loju u vlastitoj kui. to se toga tie, Pasi i ja razmiljamo na slian
nain. A koliko nas je stvarno nevinih? Svi smo protraili decenije znajui ta
dolazi, ali niko nije eleo da bilo ta promeni.
Neki ljudi su pokuali, kazao sam i osetio kako mi ak i usne drhte.
,,Mnogo!
Ventinen je ujno uzdahnuo, poslavi oblai pare koji su kine kapi skoro
istog trena oborile na tlo.
Da, da, kazao je, iznenada zvuei izmodeno. Tako je kako je. Ali ja
moram da budem na nekom drugom mestu.
Ispravio je ruku. Rupa na kraju cevi pitolja naizgled je porasla, a ja sam
pomislio da je ovo poslednje to u videti u ivotu malo crno oko, koje e
jednom namignuti i sve okonati.
Pucanj me zagluio i prodrmao, a bio sam siguran da se ak i drvee
zanjihalo. Ventinenu je kapuljaa odletela unazad sa glave. Na njegovom licu je
neto nedostajalo. elo! shvatio sam. Razneo ga je hitac koji je doleteo
odnekud desno od mene. Ventinen se stropotao niice. Glava bez ela tresnula
je na vlani pesak.
Hamid se pojavio iza drveta, zaobiao korenje i grane i stupio na puti.
Izgledao je drugaije. U oima je imao svirep izraz, kratka i kovrdava kosa
presijavala mu se na kii kao elina vuna, a tikovi obraza na njegovom
mravom licu videli su se jasnije nego ranije. U aci je drao pitolj koji sam
ostavio u ruksaku. Pogledao sam u njega, a zatim u Ventinena.
Ventinenova aka je i dalje stezala pitolj, ija je cev sada bila puna peska i
blata. Na jednoj strani njegove lobanje video sam belilo kosti isprano kiom.
Pogledao sam u Hamida.
Nisam oduvek bio taksista, kazao je.
BADNJE VEE
 1

Kao plamen crvena vitlejemska zvezda sijala je na prozoru treeg sprata, tano
na sredini zamraene kue. inilo se kao da zgrada oko nje uva plamen unutra.
Brujanje grejaa u kolima i dobovanje kinih kapi po haubi bili su jedini zvuci
koje sam uo, nakon to mi se vratilo ulo sluha.
Hamid je sedeo na vozaevom seditu i utao. utke je prihvatio i moje
rei zahvalnosti. Gledao je pravo ispred sebe i, dok je sedeo tamo, dokje
jednostavno bio tamo, izgledalo je kao da u svakom trenutku moe uiniti neto
neoekivano. Stavio je pitolj u pretinac za rukavice. Palo mi je na pamet da ga
zatraim natrag, ali mi se nekako inilo da nema nikakve svrhe. A on je znao i
kako da ga koristi, to je ve bilo oigledno.
Posle kratkotrajne potrage, pronali smo Ventinenov automobil.
Parkiralite je od druma razdvajala metar visoka bankina. Ponovo sam proverio
da li se Johanin telefon puni i da li su mi Ventinenovi kljuevi u depu, a zatim
izaao iz automobila.
Vetar se stiao, makar naas. Sve noni vazuh mirisao je isto i resko.
Ventinenova crna kola presijavala su se kao da su maloas oprana. Kine kapi na
crnom vozilu blistale su kao biseri. Seo sam na vozako sedite.
Automobil je unutra bio jednako ist kao i spolja. Pregledao sam pregratke
na vratima i kutiju izmeu sedita. Naao sam radne rukavice od koe divokoze i
nekoliko novia. Malo i skueno zadnje sedite delovalo je u potpunosti
neupotrebljavano. Prostor za noge je, izuzev ispod vozaevog sedita, bio je
nedirnut i ist. Izaao sam i pomerio sedita unazad, da pogledam ispod njih.
Nisam naao nita, ak ni prainu.
Obiao sam oko automobila i otvorio prtljanik. Bio je mali i dupke pun.
Nasred je stajalavelika sportska torba s dugakim elinim rajsferlusom.
Otkopao sam ga: muka odea, najverovatnije Ventinenova. Posle dve-tri
sekunde nasuminog preturanja, zapazio sam da se u torbi nalaze letnja i zimska
garderoba. Bilo je Badnje vee. Ventinen je ozbiljno mislio ono to je rekao o
odlasku na sever. Ako se ve spakovao, verovatno je planirao da uskoro krene.
Pretraio sam i druge dve torbe i mali ranac i pronaao jo putnih
potreptina: dodatnu odeu, sredstva za higijenu, pribor za brijanje i, napokon,
paso. Izvadio sam torbe iz prtljanika i pogledao ispod lanog dna. Samo
rezervna guma i dizalica.
Zatvorio sam prtljanik i vrata s vozaeve strane, a zatim zakljuao
automobil. Poao sam ka Hamidu, ije je lice iza mokrog vetrobranskog stakla i
dalje bilo ukoeno kao votana maska. Shvatio sam da u moda moi da
saznam Ventinenovo odredite ukoliko se vratim do tela.
 Lealo je na putiu u istom poloaju u kojem je i palo. Pitolj je delovao
kao da je nabijen u pesak. Kia je jo vie izbelela kosti njegove lobanje i toliko
mu natopila odeu da je postala deo mulja na tlu. Preturanje po njegovim
depovima izgledalo mi je pogreno. To je bio drugi put u toku te veeri da sam
stavio ruke u depove mrtvog oveka. Ovog puta razlika je bila u tome to se
neto zaista i nalazilo u depovima. Naao sam mobilni i osuio sam ga, trljajui
ga o koulju dok sam hodao ka taksiju.
Hamid je ukljuio radio, a taksi je ponovo ispunio poznati strani jezik, uz
hip-hop ritam, sipajui na hiljade rei u minutu. Hamid je moda pokuavao da
se vrati u normalu. Nisam mogao da mu vidim izraz u oima, tako da je moda
posredi bilo neto drugo. Jo ga nisam upitao gde je nauio da puca tako dobro
gde je nauio da ubija ljude. Moda e mi i sam to kazati. Moda jednog dana
neu biti umoran kao pas i moda u imati dovoljno energije da vie razmislim o
tome.
Ventinenov mobilni nije bio zatien ifrom, tako da sam smesta pregledao
SMS-ove. Nisam morao dugo da traim pre nego to sam naao ono to mi je
trebalo.
Vozna karta za jednu osobu, ali je iz poruke bilo jasno kao dan da e u
grupi biti jo dva putnika i da odlaze veeras.
Vreme polaska bilo je za etrdeset est minuta.
 2

Trg eleznike stanice vrveo je od ljudi, okupan sirovim i golim bletavilom

reflektora. Svetlost je bila toliko zaslepljujua da se inilo kao da na putu ka tlu
sija pravo kroz ljude. Svuda unaokolo uli su se povici, svae, molbe,
preklinjanje i pretnje. Vozovi su ili na sever na svaki sat, ali ak ni to nije bilo
dovoljno da smanji bujicu naroda. Sve vie i vie ljudi pristizalo je sa istoka,
juga i zapada. Na trgu je postojala crna berza za preprodavce karata, kupce
dragocenosti, na stotine lopova i hohtaplera sa stotinama trikova i prevara, i
dabome, za obine ljude, pri emu je svaki naredni bio sve oajniji od
prethodnog. inilo se kao da je svaka druga osoba u prolazu policajac, vojnik ili
uvar neke kompanije za obezbeenje.
Krici dece, pretnje i zahtevi odraslih meali su se u glasnoj vrevi panike.
Dugim i ustrim koracima otrao sam sve do stanine zgrade, usporivi tek kad
sam zaao u vidno polje straara s jurinim pukama. Stao sam u red ispred
kontrolnog punkta, trudei se da ne razmiljam o protraenim minutima, i
osvrnuo se oko sebe.
Veoma dobro sam znao da su druga dva putnika pomenuta na Ventinenovoj
karti mogli da budu i bilo ko drugi, a ne Tarkijajnen i Johana. U spektru rasa i
nacionalnosti nisam video nijedno poznato lice. Jedini poznanici bili su strah i
beznae u oima. Svima nam je bilo jasno kao dan da e samo deli onih koji
odlaze na sever imati ikakvu vrstu podnoljivog posla, krova nad glavom, pa ak
i hrane.
Kao to smo se dogovorili, glavni inspektor Jatinen me je ekao. Lice mu
nije bilo onoliko rasejano i kiselo kao pre nekoliko sati, ali nije ni povratio
samopouzdanje koje ga je krasilo kad smo se prvi put sreli. Sada je bio ovek
kome neto nedostaje, a znao je da se to i te kako vidi.
Peron 21 kazao mi je pre nego to sam imao priliku da ga pozdravim.
Spremio sam se da nastavim pravo ka peronu, ali me je zgrabio za miicu i
zaustavio u mestu.
,,Tapani, tiho mi je rekao. Ako naemo Tarkijajnena...
Nai emo ga ako krenemo odmah, rekao sam, oslobaajui ruku iz
njegovog stiska.
Brzo je preao nekoliko koraka i stao ispred mene, streljajui me oima.
Ako naemo Tarkijajnena, ne mogu da ga uhapsim!
,,Zato?, upitao sam ga.
Postoji problem sa rezultatima DNK testova. Tanije, problem je u tome
to su rezultati nestali.
Nisam rekao ni re. Zaobiao sam ga i zaputio se ka vratima. Poao je za
mnom i nastavio da pria, ali sam uo samo fragmente onoga to mi je govorio:
pad servera, nestale rezervne kopije katastrofa. Peron 21 se nalazio daleko
napred s leve strane. Do polaska voza bilo je jo devet minuta.
Treim korakom probijao sam se izmeu tekih putnih kofera, dupke
punih ruksaka i ljudi koji su ih nosili neki u urbi, a neki zaglavljeni u mestu.
U dvorani ispod visokog krova stanice vladala je tolika halabuka da vie nisam
uo Jatinenove korake, a ni sopstvene. Oseao sam mirise kioska s hranom i
ljudskog oajanja. Bilo je Badnje vee, ali nita nije ukazivalo na to.
Proao sam itave zemlje i kontinente, jezike i dijalekte. Helsinki je najzad
postao meunarodni grad. Ali nismo to ovako zamiljali.
Peron 21 bio je zakren ljudima i njihovim prtljagom. Voz je stajao na
platformi, gubei se s vidika u daljini. Ventinenovo sedite bilo je u kolima 18.
Otrao sam do ivice putnike platforme, izbegavajui ljude koji su tamo ekali.
Jatinen me je sledio. Mora da smo izgledali kao dva naroito nesposobna hodaa
po ici dok smo pokuavali da se probijemo du uzanog, praznog prostora na
ivici platforme najbre to smo mogli.
Dok sam trao, pokuavao sam da prebrojim eleznika kola. Gomila je
skrivala obe strane voza od pogleda, a prebrojavanje, dok u isti mah izvodim
taku hodanja po ici, bilo je izuzetno teko. Kad sam stigao do onoga za ta
sam mislio da su putnika kola broj 16, prokrio sam put kroz zid ljudi. Bradati
gorostas odgurnuo me je u stranu dok sam pokuavao da vidim broj. Izbegao
sam trokavog dina i lepljivi zadah njegovog znoja, saekavi da nastavi dalje.
Napokon sam ugledao broj vagona: 15.
Nastavio sam da hodam du platforme, ramenima dodirujui bonu stranu
voza, uo poslednji poziv za ukrcavanje na finskom, engleskom, ruskom i jo
nekom drugom jeziku. Hodanje po spoljanjoj ivici platforme postajalo je sve
tee i tee, a ja sam morao da se probijam kroz masu ljudi da bih nastavio dalje.
Zauzvrat sam dobio pogrde i nekoliko uki laktovima. Starija ena s oima
crnim kao ugalj i maramom na glavi bocnula me je metalnim vrhom kiobrana u
nogu.
Ispred mene je bio putniki vagon broj 16. Pokuao sam da ga sagledam u
celini. Jatinen mi je bio iza lea. Pre nego to sam uspeo ita da kaem, uo sam
ga kako neto vie i juri napred. Za oveka toliko krupne grae, kretao se
prilino brzo.
Moj prvi pogled na Tarkijajnenovo lice bio je iz profila. Moda je osetio
Jatinena koji je jurio ka njemu. Moda se izraz na njegovom licu jedva primetno
promenio. U deliu sekunde doneo je odluku, okrenuo se i dao se u beg. Potrao
sam za obojicom.
Jatinen je bio desetak metara iza Tarkijajnena kad je kolenom udario u
putniki kofer na platformi. Urliknuo je od bola. Noga mu se iskrivila pod
neprirodnim uglom. Sruio se pravo na lice, ublaivi pad levom rukom.
Bukvalno sam uo kako mu pucaju kosti i u runom zglobu.
Stigao sam do njega kad se, drei se za ozleeno koleno, prevrnuo na lea.
Lice mu je liilo na ukoenu masku bola. Privijajui slomljenu ruku na grudi,
nepovreenom rukom izvadio je pitolj iz futrole i pruio mi ga. Nisam nita
rekao, nisam ak imao vremena ni da razmiljam. Prosto sam uzeo oruje i
nastavio da trim.
Tarkijajnen je skoio na ine. Krenuo sam za njim. Skoio sam s platforme
i osetio kako mi mlena kiselina ve koi miie. Moj doskok nije bio gibak:
doekao sam se na noge uz tupi tresak i zateturao. Ali ostao sam na nogama,
sluajui kako metalni glas objavljuje odlaske i polaske. Na koi sam osetio
siunu kap kie. S leve strane video sam staklene zgrade s kancelarijama, ije
su se crne povrine blistale kao voda koja tee preko leda.
Tarkijajnen je imao poetnu prednost, a ja sam se borio da doem do daha
dok sam se iz petnih ila upinjao da ga sustignem. Pribliavao se travnatim
liticama i starim vilama koje su oiviavale prugu u Linunlauluu. Pitolj u mojoj
aci bio je teak itavu tonu. Sa svakim narednim korakom bilo mi je sve tee da
ga nosim. Upao sam u ritam, uskladivi korake s drvenim pragovima izmeu
ina. Tarkijajnenova lea bila su sve vea i vea. Vidljivost je bila slaba zbog
kie, mrane noi i bledunjave svetlosti sa ranirne stanice. Stubovi dalekovoda
lebdeli su nam nad glavom kao nedovreni krov.
Studeni, vlani vazduh parao mi je grlo i pekao grudi dok sam ga udisao.
Kad smo stigli do mosta u Linunlauluu, do mesta gde se pruga suavala izmeu
kamenih litica, noge su mi bile teke kao tu. Voz, na putu ka stanici iz neke
gradske etvrti, njihao se i kloparao po inama desno od nas. ine s leve strane
su blistale.
Kad sam proao useeni kamen litica, razdaljina izmeu nas iznosila je
svega petnaest metara. Ali noge su mi bile teke kao olovo poeo sam da
posustajem. Pitolj mi je bio sve tei i tei u desnoj aci te sam doneo odluku.
Otkoio sam ga, kao to mi je Ahti pokazao, podigao ruku pravo ka nebu i
povukao okida.
Tarkijajnen je poskoio, izgubio ravnoteu i posrnuo. Osvrnuo se preko
ramena. Nisam mogao da govorim, pa sam samo uperio cev oruja u njega. Stao
je. Dahtao sam, borei se da doem do daha, i usredsredio se na to da drim
pitolj ispred sebe i ostanem na nogama. Moja plua elela su da se presamitim i
naslonim rukama na noge, ili jo bolje, da padnem na zemlju i izvrnem se na
lea. Iz nekog razloga, Tarkijajnen nije bio ni blizu toliko zadihan.
,,Ti mora da si Johanin suprug, kazao je, ne izgledajui ni najmanje
iznenaeno.
Klimnuo sam. Saekao sam da mi se disanje vrati u normalu, drei pitolj
pravo ispred sebe, iako je bio toliko teak da sam imao oseaj da e mi ruka
utrnuti. Zakoraio sam ka njemu. Nisam zaista eleo da mu priem ita blie, ali
kretanje je manje bolelo i spreavalo je da mi se noge ukoe.
ta namerava da uradi?, upitao je. ,,Da me ubije?
Upotrebio sam svu snagu volje da na trenutak primirim dahtanje.
Ako budem morao, kazao sam i pohlepno usisao vazduh u plua.
 Sada sam stajao pet-est metara dalje od njega. Drugi voz je ve prolazio
desno od nas. Vagoni su ritmino tandrkali po inama, tlo se treslo, a noge su mi
drhtale. Oseao sam vibracije u prsnoj kosti.
Sluaj se samo, rekao je, a zatim ponovio moje rei: Ako budem
morao.
Lice mu je bilo mokro i sjajno, ali je sem toga bilo isto kao na
fotografijama samopouzdano i snano, pa ak i naoito. U njegovim oima
blistala je inteligencija, a kosa mu je bila kratko podiana i kicoki nauljena. A
moj smisao za modu nije mogao da nae nijednu manu na njegovom kaputu
srednje duine, koulji, farmerkama i sportskim patikama. Dok je stajao na
eleznikim inama, izgledao je kao da pozira na modnom snimanju. Jedna od
onih foto-sesija gde stave lepe i zgodne ljude u prljavo okruenje naputene
fabrike, stare trgovine ili, u ovom sluaju, elezniku prugu.
Disanje mi se vraalo u normalu. Noge su mi se trzale, a ruka u kojoj sam
drao pitolj sasvim mi je utrnula.
Zna ta hou, rekoh mu.
Nije mi odgovorio.
,,Johanu, kazao sam, slobodnom rukom briui znoj i kiu sa oiju.
Njegov izraz lica se nije promenio. Izgleda da si ve pronaao Ventinena,
rekao je. Primetio sam da gleda u pitolj u mojoj ruci. I ja sam nakratko bacio
pogled na oruje.
Pitolj je izgledao isto kao i onaj koji sam ostavio u Ventinenovoj ruci, onaj
koji je leao na zemlji, polako tonui u mulj Centralnog parka.
Klimnuo sam i ponovo pogledao u Tarkijajnena.
Nadam se da je dobio ono to je zasluio, rekao je.
Klimnuo sam.
Divljak! Bolesni govnar!, rekao je.
,,Ko?, upitao sam.
Ventinen! Kao to zna!
,,A ti nisi?
Odmahnuo je glavom.
Iako si sudelovao u ubistvima itavih familija?
Ventinen ih je pobio, kazao je. I uivao je u tome. Nisam ih ja ubio.
Radio sam samo ono to sam morao.
A ta je to bilo?
Nema potrebe da se pretvara da si uasnut ili okiran, kazao je. Moe
da bude iskren prema sebi i kae mi da razume. Zautao je naas. Jer ako si
i upola pametan kako Johana kae da jesi, i te kako razume. Zna savreno
dobro da moj cilj nije bio da ubijam porodice. Cilj mi je bio da pokaem da
akcija uvek ima u posledicu.
Reci to onoj maloj deci.
 ta e propustiti?, kazao je i zakoraio u stranu. Pomerio sam ruku,
pratei ga pitoljem.
Ponestaje hrane, ponestaje pijae vode, ponestaje svega. Propustie da se
polako dave i na kraju ugue. ta e to postojati to bi im pruilo ikakvo
zadovoljstvo? Ljudoderstvo? Kuga? Svi u ratu sa svima na jednoj dinovskoj
hrpi ubreta?
Moda im je trebalo dozvoliti da sami odlue o tome, rekao sam,
pomerajui pitolj malo ulevo. Tarkijajnen je nainio nekoliko sitnih koraka u
stranu ka najdaljim inama. Nije imao kuda da pobegne.
,,U tome i jeste bio itav problem, na prvom mestu, rekao je. Lice mu je
sad bilo napeto, uzbueno. to su svi imali pravo da biraju. Bez kraja i konca.
To je razlog zato smo danas ovde. Nas dvojica. Ti i ja.
Jo jedan prigradski voz protutnjao je po inama desno od nas. Neko je
kad-tad morao da primeti dva oveka na pruzi. Gde su svi oni straari i vojnici i
policajci sa stanice?
Bacio sam pogled preko ramena. Stanica se sijala kroz kiu, ali
najverovatnije niko nije mogao da nas vidi u tami, napola skrivene stenama.
Gde je Johana?, pitao sam ga umorno.
emu urba? Bolje je da malo proaskamo, rekao je. Zatim se nasmeio.
A uvek moe da me upuca. Da li je to tvoj plan? Ili moda namerava da me
preda u ruke policiji?
Setio sam se ta mi je rekao Jatinen. Dokazi su nestali. Tarkijajnen nije
mogao da bude optuen, pa ak ni uhapen. Ako mu to kaem, pobedonosno e
otii. Onda neu imati drugog izbora nego da ga ubijem. Nisam mislio da mogu
to da uinim. S druge strane, uo sam da u svima nama postoji neto to je
spremno da uini bezmalo sve.
O emu eli da aska?, upitao sam ga, da bih kupio sebi jo nekoliko
sekundi.
Zar ne eli da zna o emu je ovde re?
Ventinen mi je rekao. O pohlepi. Biznisu. I sklonosti ka ubistvu, mogao
bili da dodam.
Zavrteo je glavom, nezadovoljan.
Niemu od toga, kazao je odluno, kao da smo u televizijskoj emisiji, a
ne na eleznikim inama s pitoljem izmeu nas. Re je o oveanstvu, o tome
ta je, na kraju, prava stvar koju treba uiniti. ta misli, ta su bili ti ubijeni
ljudi? Dobrotvori? Filantropi? Bili su sebini i ravnoduni narcisi. Oni su prave
ubice oveanstva.
Iz njegovih napeto osmehnutih usta dopro je kratak, suvoparan smeh.
Za njih nema drugog imena. Iako su znali kakvo unitenje izazivaju,
nastavili su. Nastavili su da ubijaju laima! A najgori zloin je obmana. Sva ta
pria o ekologiji, potovanju prirode, zatiti ivotne sredine. Kao da elektronika
umotana u plastiku ili pamuk koji se navodnjava pijaom vodom moe da bude
ita drugo osim rasipnitva, uzroka unitenja, zamene neega nezamenljivog
gomilom ubreta.
Napravio je jo jedan korak ka najdaljim inama. Krenuo sam za njim,
preavi preko jednog, a zatim preko drugog praga. Nastavio je da govori, sada
povienim glasom.
,,Ti si inteligentan tip! Ne veruje valjda da konzumiranje organske hrane
ili vonja hibridnih vozila moe da rei problem, zar ne? Ili kupovina ekolokih
proizvoda? ta to uopte znai? Zato reklamne agencije koriste jezik nalik
sovjetskoj terminologiji? To je kao da govori o slobodi u komunizmu! Shvata
li, Tapani? Mi ivimo u diktaturi! Zar se diktatorima ne treba suprotstaviti?
Sada je stajao pored poslednjih eleznikih ina. Tlo se zatreslo, a ja sam
bacio pogled preko ramena. Jo jedan voz je napustio stanicu. Stii e do nas za
minut.
,,Mi smo u slobodnom padu, Tapani! Sada moemo da uradimo jedino ono
to nam srce kae da je ispravno! Da branimo ono to je dobro, iako znamo da je
ve prekasno!
Voz je zatresao tlo. uo sam struganje elika o elik, kripanje tokova po
koloseku.
,,Ja sam na strani dobra, Tapani! Nekad sam, nita manje, stremio
spasavanja spasavanju sveta! A sad, budui da svetu vie nema spasa, moram da
se postaram da dobro nastavi da ivi bar koliko budu iveli zlo i sebiluk!
Pravda moda ne pobeuje, ali nije u potpunosti nestala!
Voz je dugo i potmulo zatrubio u znak upozorenja. Podigao sam pitolj, ni
sam ne znajui zato. Voz je skoro stigao do nas. Zakoraio sam unazad i opet
pogledao u Tarkijajnenovom pravcu. Stajao je ispred voza, nasred ina,
osvetljen prednjim farovima. Upozoravajue trubljenje odjeknulo je od stena.
Voz je onda protutnjao svega dva metra dalje od mene, a ja ga vie nisam video.
Spustio sam pitolj.
Kada su lokomotiva i svi putniki vagoni prohujali pored, a tutnjava
utihnula, umorno sam pogledao preko ina ka mestu gde sam poslednji put video
Tarkijajnena i pripremio se da vidim... ta? Komade tela, bele kosti, raznobojne
iznutrice?
Video sam ljunak, eleznike pragove i ine, blistave u noi. Kad sam
podigao pogled, visoku ogradu, a iza nje jo viu liticu blistavu od kie. Skrenuo
sam pogled u stranu. ulo se samo urlanje voza u odlasku, a onda je i ono
utihnulo. Ostale su samo ine, proteui se u beskraj.
Pogledao sam na drugu stranu i ugledao ranirnu stanicu, ine poput
ogromne eline mree i bletavo osvetljenu elezniku stanicu na obzorju, koja
je blistala kao najvea logorska vatra na svetu ak i kroz zastor oa kie. Od
Pasija Tarkijajnena nije bilo ni traga ni glasa.
Jo nekoliko puta sam se osvrnuo. Jedini rezultat bile su ledene kine kapi
u mojim oima. Hladnoa mi je ponovo epala telo u umrtvljujui zagrljaj.
Konano, tutnuo sam pitolj u dep i natenane poao natrag ka stanici.
 Neko je skoio s putnike platforme na ine i poao ka meni brzim
koracima, pri emu se svaki trei-etvrti korak zavravao nesigurnim
teturanjem. Prepoznao sam nain hoda hitar, odluan. Sivkastoplava jakna,
koja je visila malo iskrivljeno, i crne vreaste pantalone bile su mi poznate.
Neto je izgledalo udno u vezi s rukama, dodue, ispruenim pravo napred, a ne
njiui se levo desno radi odravanja ravnotee. Kad sam razabrao kosu i lice,
bio sam siguran. Kosa je bila trokava i zamrena, lice bledo kao kre i mokro.
Iz vee blizine video sam krvavu ogrebotinu na desnom obrazu, tamnu mrlju na
bradi. Suve i ispucale usne. Onda sam spazio plastinu uzicu oko runih
zglobova i grozniavo svetlo potpune iscrpljenosti, ali takoe i istrajnost i snagu
u oima koje su se iznova i iznova lepile na mene.
Johana mi se sruila u naruje. Poljubio sam je u kosu i stegao je u zagrljaj.
Pribila mi se uz grudi, lice i naposletku ruke. U njenim oima video sam da su je
drogirali i da joj je teko da govori. Rei su izlazile kratko i hrapavo kroz suve
usne i promuklo grlo i nisam je razumeo. Nebitno. Drao sam je u zagrljaju i
mrmljao joj utene rei na uvo. Hiljadu puta sam joj rekao da je volim.
Iza njenih lea sam spazio Jatinena. Popeo se, ili su ga podigli, na
elektrina kolica za prevoz prtljaga i dovezao se do kraja platforme. Dok je
sedeo tamo na kii, izgledao je kao kapetan broda na osmatranici. Rairio je
ruke, a ja sam shvatio da me pita za Tarkijajnena. Odmahnuo sam glavom.
Ruke su mu mlitavo pale niz bokove i samo je sedeo gledajui u mene i
Johanu. Izraz na njegovom licu mogao je da predstavlja zbunjenost ili
razoaranje. Nisam mogao da brinem i zbog toga. Zamurio sam, da bih bolje
osetio ta drim u naruju.
Pomogao sam Johani da se vrati do eleznike stanice. Koraci su joj bili
kratki i nesigurni, ali su ili u pravom smeru.
JUTRO NA VELIKI PETAK
Najslabija kuna kripa, grebuckanje ptijih stopala po limenom prozorskom
pragu ili jak vetar u borovim kronjama koji se povijaju kraj prozora spavae
sobe i Johana e se trecnuti. Ali onda skoro istog trena ponovo tone u san.
Proleno je jutro krajem aprila. Sunce rano izlazi i baca kao maslaak utu
svetlost im se pomoli, bletavo i snano.
Vodim rauna o tome da ne dodirujem Johanu. Najblai dodir moe da je
probudi. ebe je obavija poput zavoja. Obraz joj je duboko utisnut u jastuk, a ja
ujem kako tiho i postojano die na nos.
Neujno ustajem iz kreveta, zatvaram vrata spavae sobe i odlazim u
kuhinju. Kuvam kafu i stojim kraj prozora. Povrina zaliva u Vanhankaupunkiju
je bletavoplava i namrekana na vetru. Tu i tamo oko zaliva ve se mogu videti
raznovrsne nijanse dolazeeg prolea, od bledih pupoljaka do najdublje zelene.
Skoro nita me ne podsea na proli Boi. Johana se odavno fiziki
oporavila. I dalje ima none more, oseaj straha na odreenim mestima i u
odreeno vreme, to joj je teko da prizna, ak i sebi.
Sipam kafu u olju, sedam za sto, ukljuujem elektronski ita i prelazim
preko vesti na internetu. Iz nekog razloga, vesti kod mene vie ne izazivaju
depresiju, iako, kako vreme prolazi, situacija postojano postaje sve gora i gora.
Kad sam se jue video s Jatinenom, rekao je da je to zato to gledam na ivot na
isti nain kao i on realistino, bez neosnovanih oekivanja, bez gledanja
unazad. inilo mi se kao da govori da ivim ivot dan za dan. Nisam mu
protivreio.
Nije doao samo da proveri moje raspoloenje. Rekao mi je da je istraga
dovrena dokazali su da je Ventinen pobio desetine ljudi i da je Gromov bio
uvuen u sve to i da je ba on ucenjivao Lasija Utelu.
Pokuao sam da mu kaem da sve to ve znam, ali inilo se kao da ne eli
da slua to mu govorim. Zato sam ga pustio da mi jo jednom ponovi itavu
priu. Takoe smo pretresli one minute na ranirnoj stanici, ne saznavi nita
novo. Kada je najzad otiao, na licu je imao istovetni izraz razoaranja kao i
prolog Boia.
Ne znam zato sve to iznova prevrem po mislima kad mi pogled pada na
ikonicu programa za askanje, na koju klikem bez razmiljanja. Danas je Veliki
petak, a ja ne oekujem da e iko pokuati da kontaktira sa mnom.
Tema poruke govori sama za sebe: BITKA ZA DOBRO SE NASTAVLJA.
itam primljenu poruku. Pravilno je napisana, razumno argumentovana i
vrlo uznemirujua.
Ustajem od stola i idem u kancelariju. Vadim ruksak koji sam za Boi
strpao u najdublji deo ormana. Unutra nalazim ono to traim.
U asu kad otvaram vrata spavae sobe, seam se izbezumljenih misli koje
su mi se motale po glavi ka je Johana nestala. Seam se kako sam se pitao ta
je gore: potpuna izvesnost da se ono najgore ve dogodilo, ili strah koji iz
sekunde u sekundu postaje sve jai i jai. Neoekivani kolaps, ili sporo osipanje
i raspadanje.
Moda bi trebalo da budem zahvalan zato to sada znam odgovor.
Johanini oni kapci podrhtavaju, prolena suneva svetlost je neumorna.
Prodire kroz aluzine i ubrzo pokorava itavu sobu. Johana se ne budi dok leem
pored nje. Zabija glavu dublje u jastuk.
Ne mogu da se oduprem porivu da joj dodirnem prste. Dok ih ovla
dodirujem, oni se isprva povlae, ali me onda doputaju da prepletem svoje prste
s njima. Neto se deava kad dodirnem Johanu. Neto u mom srcu se komea,
neto kae ovo je ispravno, ovo je dobro.
A jeste dobro. Ja sam deo nje, a ona je deo mene. Sreni smo koliko to
dvoje ljudi mogu da budu na ovom svetu. ta god da se desi, uvek u je voleti.
Strpljivo ekam, a kad se ona najzad probudi, kaem joj zato drim pitolj
u ruci.
 O AUTORU

Finac ANTI TUOMAJNEN (1971) bio je kopirajter u reklamnoj industriji pre

nego to je 2007. godine stupio na knjievnu pozornicu kao pisac trilera. Njegov
roman Grad duhova dobio je 2011. Nagradu Vuoden Johtolahka za najbolji
finski kriminalistiki roman 2011. Finska tampa napisala je da je nemogue
ispustiti iz ruku. Britkog i izazivakog stila, Tuomajnen je jedan od prvih
pisaca koji izazivaju ustaljenu formulu skandinavskog anra kriminalistike
proze. ivi u Helsinkiju.

Dorothy555 & kokica