Milorad Pavi

PREDEO
SLIKAN AJEM

Beograd, 2014.
 SADRAJ

Prva knjiga
MALI NONI ROMAN . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Druga knjiga
ROMAN ZA LJUBITELJE UKRTENIH REI . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
 Prva k n j iga

MALI NONI ROMAN

 SADRAJ

1. Vrhove brkova nosili su upletene kao bi

(Sve je to nesrea u kojoj se oseamo kao riba u vodi...)  11
2. Prvih nekoliko vekova iveli su po pustinjama Sinaja
(Udari tapom trn i eto cveta...)  30
3. Carica Teodora je snila kako aneli sleu u njenu lonicu
(Gromovi i munje izbievae zemlju i vodu...)  47
4. Ne zna se na kojem je od dva naina ivota
poivao grki, predslovenski Hilandar
(Egejska puina je mirna samo nedeljom i praznikom...) 57
5. Hilandarski samci idioritmici
(Psea zvezda vladala je nebom...)  72
6. Hilandarski opteitelji kenobiti
(Bio je istoni petak kada ne treba zavravati poslove...)  85
 1

V rhove brkova nosili su upletene kao bi. Pokolenjima se

nisu smejali i bore su beleile godine u gornji deo nji-
hovih lica. Starili su od misli, ne od radosti. Znali su da
ih Jevreji zovu Edomejima; oni sami zvali su se solju. Treba mnogo
vremena da ovek potroi aku soli mislili su i bili strpljivi. Nosili
su dva znaka: znak jagnjeta i znak ribe. Jagnjetu su davali kolae
umeene suzom, ribi prsten od testa, jer ona je nevesta due. Tre-
balo je da proe dugo vreme etiri do pet pokolenja dok jedan
od njih nije rekao:
Najvie volim drvo koje govori; samo ono donosi dvostruki rod
i moe se na njemu razlikovati tiina od utanja. Jer, ovek sa srcem
punim utanja i ovek sa srcem punim tiine ne mogu biti slini
Taj koji je to rekao bio je iz Antiohije, i umro je ne sastavivi
zube u zubima jedne zveri, bez straha i mrnje zajedno sa svojim
saplemenikom Ignjatijem u Rimu 107. godine. Kao to se iz zrna
penice ne vidi ta je sve u njemu zapisano, a zapisano je kakav
e biti klas, kolika strnjika i koliko novih zrna donosi, tako se ni iz
njegove reenice nije moglo nita iitati unapred, ali je u njoj ve
bilo zapisano sve.
Malo sna kada bi nailo na njih bilo je pravo spasenje od uasa
u kojem su bili prinueni da ive. Ali i u snovima na njih su nava-
ljivale strahote, zveri pegavih usana s pupkovima umesto oiju, i
oni su kao davljenik na suho pokuavali da se dokopaju jave, mada
su ih talasi snova vrteli ukrug. Tako dodavano izmeu dve more,
proganjano iz jave u san i iz sna na javu, njihovo telo bilo je jedina
12 MILORAD PAVI

veza izmeu te dve vrste uasa. Oni su bili pota. I nisu znali da ih i
snovi i edikti Septimija Severa, Maksima Trakog Decija i Valerija
teraju da se sklone pravo pod drvo iz one reenice. Da ih ne bi za-
kovali za krst ili na vetrenjau, da ih ne bi bacili divljim zverima
ili im razbili glave priklapajui teka tamnika vrata, da ih ne bi
nagnali da murine po vodoskocima hrane sopstvenim prstima,
uima i oima beali su u pustinje.
Rasuli su se po bespuima Sirije, Mesopotamije i Egipta, sakri-
vali se po grobovima, po piramidama i po ruevinama nekadanjih
tvrava, nosei dugu kosu proturenu ispod pazuha i vezanu na pr-
sima da ih greje nou. Zalazili su u planine Gornje Tebaide, izmeu
Nila i Crvenog mora, gde ive dvodihe ribe lovice ptica, govorili
koptski, jevrejski, grki, latinski, urijanski i sirijski, ili utali na
nekom od tih jezika idui neprekidno i nesvesno ka drvetu iz one
reenice, kao to zrno ita poinje da klija. I tada su doli na Sinaj.
I shvatili najzad znaenje rei:
ovek sa srcem punim utanja i ovek sa srcem punim tiine
ne mogu biti slini
im se to dogodilo, im je prvi pustinjak seo u svoju senku i popio
prvu rosu, riba i jagnje su se razdvojili. Neopozivo i za sva vremena
koja e imati na raspolaganju poeli su se deliti na dve kaste. Na
one, vezane za Sunce i druge, vezane za Vodu, na one s jagnjetom
i one s ribom, na one s tiinom i one s utanjem u srcu
Prvi su se tu, na Sinaju, udruili u bratstva i poeli voditi ivot u
zajednici i ti su se prema grkom nazivu koinos bios (zajedniki i-
vot) nazivali kenobitima, opteiteljima. Drugi (oni u znaku ribe),
nazvali su se idioritmicima, samcima, jer svaki od njih imao je svoj
sopstveni krov, sopstveni nain i ritam ivljenja i izdvojen od ostalih
provodio je dane u potpunoj samoi plitkoj, ali neprobojnoj. Ta dva
soja opteitelji i samci, bacali su daleko svoje senke kroz prostor
i vreme. Jer, neka otra granica ne postoji izmeu prolosti koja ra-
ste i hrani se sadanjicom i budunosti koja, po svemu sudei, nije
neiscrpna i neprekidna, pa se negde smanjuje i nailazi u udarima.
Kad bi putovali, samci su uvek nosili sopstveni tanjir pod ka-
pom, tu jezik u ustima i srp za pojasom, jer su na put polazili
Predeo slikan ajem 13

pojedinano. Opteitelji naprotiv, kretali su uvek u grupama no-

sei kotli na smenu, zajedniki jezik za zubima i no za pojasom.
Ali, u poetku, oni su vie putovali kroz vreme, nego kroz prostor.
Na taj put kroz vreme samci sa osobenoiem poneli su kamen
utanja, a opteitelji u bratstvima sa opteiem, kamen tiine.
Ta dva kamena noena su odvojeno i tiina jednih nije se ula u
utanju drugih.
Jer, idioritmici ute svak o sebi, a opteitelji neguju zajedniku
tiinu. Samci obrauju utanje kao itno polje; oru ga, otvaraju
mu prostor, produuju brazdu, zalivaju da usklasa, da dosegne to
vie, jer utanjem moe do Boga, ne moe glasom, ma kako se
odrao viui A opteitelji negujui svoju tiinu ne usmeravaju je
ka Bogu, nego kao branu isturaju prema onom delu sveta koji ne
pripada njima i koji tek treba osvojiti; opkoljavaju se i ograuju
tiinom i tite se njome ili alju tiinu na svoju divlja kao lovakog
psa. I znaju da ima dobrih i loih lovakih pasa
S ve je to neka velika nesrea u kojoj se mi oseamo kao
riba u vodi mislio je propali arhitekta Atanasije Svilar si-
lazei u etrdeset petu godinu ivota kao u neki tui znoj.
U Beogradu on je u generaciji 1950/56. studirao na Arhitek-
tonskom fakultetu, nauio je tada da mu je gornja usna zaduena
za jedne, a donja za druge stvari: gornja za vrelo, donja za kiselo;
uio je matematiku kod profesora Radivoja Kaanina i nosio ple-
tenu kapu sa zvidaljkom na vrhu, beton sluao od profesora Ma-
rinkovia i nauio u isto vreme da raspoznaje ene koje najvie
vole brkove za veeru. Ostao je poznat po burnom i neobinom
diplomskom ispitu koji je podelio fakultet na dve strane. Jo na
studijama on je zapazio da je jedna od ubojnih vrlina velikih pi-
saca utanje o nekim bitnim stvarima. I primenio to na svoju
struku: neupotrebljen prostor ravan preutanoj rei u knjiev-
nom delu, ovde je imao svoju figuru, praznina je imala svoj oblik
i znaenje isto tako ubojito i delotvorno kao i prostor ispunjen
graevinom. Lepota praznine ga je inspirisala za lepotu zidanog
dela graevine i to se zapaalo i odraavalo na njegovim pro-
jektima. Zaokupljen teorijom skupova, mehanikom neprekidnih
sredina i naroito akustikom zatvorenog prostora, on je postao
i ostao po miljenju pozvanih sjajan strunjak. Sa njime nije bilo
ale i znalo se da e Svilar ako treba vatru u ustima preko vode
preneti. Bili su zapaeni njegovi projekti za ureenje priobalnog
pojasa grada zasnovani na pretpostavci da je reka uvek starije
naselje od varoi kraj reke. Prozori na njegovim graevinama bili
Predeo slikan ajem 15

su otvarani uvek poput pukarnica, polazei od cilja ka oku, a ne

obratno, od zgrade pa kud puklo, kako se to obino radi. Smatrao
je da je u arhitekturi humor neto kao so na hlebu, da treba imati
po jedna vrata za svako godinje doba, pod za dan i pod za no,
jer zvuk nou ide bre nanie nego navie; da prilikom podizanja
krova ne treba uzimati u raun samo Sunce, nego i meseinu, jer
dobar je samo onaj krov u kojem se jaje ne kvari. Imao je kosu
kao seno, san brz i tvrd da je mogao au razbiti. Levo mu je oko
starilo bre od desnog i on je natakao naoari da bi dovrio pro-
jekat hotela za samce i nacrt jedne slikarske galerije, koja je pro-
glaena na republikom konkursu za najjeftinije reenje, ali nije
bila nikad podignuta. Svilarevi planovi doista nisu imali prou.
Smotani po dolapima Svilarevog stana, ili natrpani u jedna dvo-
struka vrata, hvatali su pauinu godinama.
Zgrade bez senki nazivao ih je Svilarev sin.
On meri i rauna ovde, a kue niu na onome svetu! govorili
su njegovi vrnjaci punei rupice svojih obraza mrakom.
Razumem, da imam rei koliko ovaca u toru, pa da me niko
nee govorio je Svilar u ali ovako, ba nita ne razumem!
Ali, vrag je bio pojeo alu. Uprkos strunosti, koja nikada nije
osporena, uprkos ogromnoj radnoj snazi koja je unitavala nje-
govu odeu i kosu, Atanasije Svilar nije nikako uspevao da se
zaposli u struci. A kap vremena se ne moe otrti sa lica rukavom
kao kap kie. Ona tamo ostaje zauvek.
No, niko nema samo jedno oko suza.
U vezi sa Svilarem bila je uoljiva jo jedna stvar. On je rano,
im je dobio gruba i iroka muka usta u koja je mogao sopstvenu
suzu uhvatiti, navukao cvetnu groznicu. Otada ona ga je svakog
prolea zahvatala ponovo.
Opsedan svakoga maja cvetnom groznicom, Svilar je zaboravio
miris cvea, ali mirisi bilja i cvee iz njegovog znoja izbijali su u
svet nou sa takvom estinom da su budili ukuane.
Meutim, oenjen ve dugo, on je i dve zrele decenije ivota
proveo ne uspevajui da ivi od arhitekture. Predavao je, dodue,
na jednoj srednjoj graevinskoj koli, ali to je bilo kao da pria
16 MILORAD PAVI

o ruku umesto da rua. Sve slobodno vreme posveivao je i da-

lje svojim nacrtima; mrljav na jelu i stidljiv danju, on je nou
postajao alav, reit i radan toliko da mu je pojas na leima bu-
ao. Naoari bi kad se zaprljaju samo olizao i nastavljao bi rad.
Godine su prolazile, osetio je da mu pljuvaka menja ukus, znao
je da neka vina kua poslednji put u ivotu, radio je kao da mu
ui ne rastu na rupama, ali je ostajao i dalje van struke i oseao
da stari u udarima kao sat. U dva maha, u svojoj 24. i 42. godini,
preduzimao je obimne projekte, itava naselja, koja nikada nisu
sa hartije preneta u stvarnost.
Kada bi se u dugim letnjim noima, dolivajui u vodu vino (jer
obratno je greh), Svilar pitao o svom proteklom ivotu, postav-
ljao je najee dva pitanja: otkuda njemu za ceo ivot cvetna
groznica od koje mu ajevi smrde na znoj i otkuda to da nikako
ne uspeva da dograbi u ake svoj pravi posao arhitekte, posao
za koji je bio stvoren. Kao da je desna ruka ipak grenija od leve.
Jednog prolea, u vreme kada februar od marta zajmi dane, od-
luio je da najzad potrai starog kolskog druga Obrena Opsenicu.
Moda svaki ovek u ovom gradu ima kao odgovor na svoje
pitanje drugog oveka mislio je Svilar. Nije li taj ovek-odgovor
u njegovom sluaju bio Obren Opsenica? Naao ga je u jednom
od nadletava gde su raspodeljivana sredstva za izgradnju varoi.
Opsenica je nosio dvaput vezanu manu, belu kosu uvrnutu na
krajevima poput udica i osmeh koji mu je zatvarao oi, a Svilar se
seao kako je Opsenica u koli umeo da okrene lea sabesedniku
i onda odjednom iz okreta strahovito da udari. Bio je to ovek to
jede noem preskaui viljuku i za njega se govorilo da je tako
vet da ume jezikom u ustima da zameni kotice u vinjama. Za
razliku od drugih, koji su uglavnom znali ta hoe, on je stalno
drao na umu ono to nee. I to se pokazalo izuzetno delotvornim
i izbacilo ga u vrhove gradske administracije. A nije hteo u prvom
redu svoje vrnjake. Kao to su neki ljudi obdareni snagom, drugi
brzinom ili sluhom vie no ostali svet, Opsenica je bio obdaren
nesvakidanjom sposobnou da razvije i odgaji strahovito ne-
prijateljstvo, potpuno lieno bilo kakve mrnje. Ta neprijateljstva
Predeo slikan ajem 17

bila su usmerena uglavnom ba na njegove vrnjake, koji su inae

mahom imali vie spreme i sposobnosti od njega u istoj struci.
Ta neprijateljstva (od kojih je, kau, dolazio njegov kaalj) Opse-
nica nije nikada javno ispoljavao, iako je u njih ulagao najvei deo
svoje energije i radnog vremena i obustavljao ih je zasvagda im
bi se otkrila. Utoliko je upornije i vetije skrivao neprijateljstvo i
tako skriveno koristio u najveoj moguoj meri. ovek pogoen
tim stalnim i strahovitim potajnim napadima gotovo da se mogao
smatrati kao bolesnik izloen neprekidnom zraenju zaraze iji
izvor ne moe da otkrije i da se od njega zatiti.
Ako hoe da sazna kome je Opsenica neprijatelj, potrai
onoga kome ne ide dobro: taj je!
Tako se govorilo u strunim krugovima. Sa takvim kolskim
drugom Svilar se sreo tog jutra kada je vetar jeo kiu. Svilar je
kinuo, rukovao se sa Opsenicom i seli su za stakleni sto. Podneo
mu je svoje najnovije nacrte s molbom da ih na sledeem kon-
kursu uzme u obzir. Opsenica je olizao nokte, paljivo pregledao
Svilarov podnesak, dao da se zavede i Svilar otada nikada vie
nije uo nita ni o Opsenici ni o svojim nacrtima. Njih dvojica,
jedan vrhunski strunjak u svom poslu, to nije sporio niko,
pa ni Opsenica, ali bez finansijske moi da svoju vetinu primeni
i drugi bez strunog ugleda, ali od finansijskog uticaja u tom
istom poslu, bili su predodreeni da se poveu i da zajedno na-
ine uda. A dogaalo se obratno. I tada je Svilar doao do jed-
nog zakljuka. uvena neprijateljstva Opseniina bila su stvarno
njegova, ali mrnja u tim neprijateljstvima ne. Ta mrnja dolazila
je od nekog drugog. Kao otrov u boci ona je u Opsenici samo pu-
tovala do cilja, do Svilara i ostalih koje je Opsenica osujeivao.
Tog jutra, pri ovakvim mislima, mleko za dorukom se zgru-
alo Svilaru u ustima i on je osetio da se njegov poziv, njegov
graevinarski posao obavljan van radnog vremena i na papiru,
osuen na asove dokolice i neplaen, pretvorio u porok. I poeo
je da se stidi svojih crtaih sprava i lenjira i prestao zasvagda do-
dirivati hleb rukom. Jeo ga je viljukom i noem iz tanjira Poeo
je zaboravljati imena i nije voleo da se imena pred njime esto
18 MILORAD PAVI

pominju. Bojao se da e se meu tolikim imenima kao u umi iz-

gubiti. Bojao se takoe da e jednom zaboraviti i sopstveno ime
i da e morati da zastane za trenutak kad god se potpisuje, da bi
se prisetio
Sa uasom se seao kako je jednom u detinjstvu otiao sa ocem
u vinograd i upitao zato ne ohlade lubenicu u bunaru.
Bunar je zatrpan odgovorio je otac i bunari kao i ivo e-
ljade imaju svoj vek, i voda kao ovek moe da ostari i umre. Ona
je mrtva i sada treba kopati novi bunar
Svilar je sada esto mislio na tu vodu. Progonilo ga je oseanje
da nikada nee uspeti da zasnuje graevinu na tlu, da iz brojki
prenese njenu teinu na vrstu podlogu i podigne njenu akustiku
uvis. Ba kao da zida na vodi. Imao je utisak da njegova ulica sva-
njiva svaki put na novoj raskrsnici i spavao je dodirujui rukom
pod, kao da iz kreveta baca neku kotvu do tla. I posle svakog bu-
enja, morao je kao brod, koji je tokom noi nepogoda odnela s
pravca, ponovo da orijentie svoj krevet traei stranu sveta na
koju e ustati. Plaei se tih noi koje su ga nosile kuda su htele,
poeo se odricati sna i to mu nije teko padalo. Lica providnog
i utog, nosei u tom utilu mladee kao to ilibar nosi bubice,
noima je lutao gradom. I u tim poznim godinama, kada se vi-
delo da pitanje nije vie kako da uspe, nego zato nije uspeo da
se bavi svojim poslom, on se potpuno okrenuo od dana ka noi,
od svoje kue ka gradu u kojem je ona bila.
U poetku njegove none etnje bile su bez nekog odreenog
cilja. Jedino je opaao da se u hodu vlada prema saobraajnim
pravilima za kretanje vozila. Kao da je u kolima, potovao je za-
brane skretanja i obilazio ulice zatvorene za kolski saobraaj.
A ponekad je sanjao te etnje, budio se iznosei iz sna na javu
zguvani jezik obeleen zubima i shvatio da su sve beogradske
ulice u njegovim snovima bile jednosmerne. Kao utehom, tada se
poeo baviti jednim gotovo nedolinim poslom, a njegove etnje
dobile su cilj.
Sticajem okolnosti on je nekoliko puta, u noima koje su ga vo-
dile vie svojim huanjem nego ulicama, nailazio na zaboravljena
Predeo slikan ajem 19

mesta gde se nekada kao mladi sastajao sa enama. Opazio je

da takva mesta ne moe da predvidi i da ih se unapred seti, nego
su se ona, kako bi na koje od njih sluajno nailazio, objavljivala
sama.
Ulaz u osvetljeno stepenite to vodi u visoko podignut mrak.
Klupa vezana lancem za drvo. Ograda sa neoekivanim kapkom
prozora. Brzo bi prepoznavao mesta, ali je tee bilo setiti se ena
sa kojima je na tim mestima bivao. I Svilar je poeo tragati za ta-
kvim slatkim mestima svoje mladosti. Lutao je po starim beo-
gradskim kuama koje puni Dunav iznutra o visokom vodostaju,
pa burad lupaju o vrata podruma i izvaljuju katance i arke kao
da je unutra neko zakljuan. Na kuama ponekad razaznavao je
pasja okna ona okrenuta Istoku, koja su samo retki umeli jo
da raspoznaju, a jo rei otvarali na graevinama. Kroz te psee
prozore hrane se psi o praznicima i putaju ptice na Sv. Iliju da
se ogreju. Razaznavao je uglove na kojima se vetrovi krste, uoa-
vao je ulice po kojima s prolea duvaju uzduni vetrovi, a zimi ih
zakrtavaju popreni, a slatka seanja otvarala su se opet pred
njime kao one koljke to se rasklapaju samo u mraku.
Uspomene su se sustizale i on je u jedan plan Beograda poeo
da unosi znake na mestima koja je tokom svojih nonih traganja
prepoznao, beleei uz njih i imena ena koje je imao na tim me-
stima. Njihove rei i postupci odazivali su se ponovo iza seanja
u njemu i sada kao da su znaili vie nego onda.
Nou se bolje vidi u prolost nego danju aputao je Atana-
sije Svilar i zakljuio:
Svi polni inovi u svemiru u nekoj su vezi, u nekom meudej-
stvu i ponadao se da e u porukama ena koje je imao, moi da
nae neto kao jednainu sopstvene linosti, neto kao odgovor
na osnovno pitanje koje ga je progonilo poput cvetne groznice:
zato je njegov ivot proao jalovo i uzalud, uprkos ogromnom
naporu koji je uloen?
I zaudo, malo-pomalo, na planu grada koji je obeleavao svo-
jom mapom ljubavi, neto kao slovo ili brojka, neto kao odgo-
vor se pomaljalo. Iz tajnih poruka koje je ostavilo njegovo seme
20 MILORAD PAVI

u tlocrtu varoi kao da se mogao sroiti zajedniki imenitelj svih

njegovih bitnih osobina. I on je jedne veeri seo nad kartu grada
i tu poruku proitao.

Obino su predvee dolazili do jedne polusruene kue na Vra-

aru odakle kie uvek teku u dve reke: u Dunav i Savu. Nosili su
bocu vina i dve ae u depu, a vrh njene pletenice bio je uvek
mokar, jer je volela da sisa kosu. Hvatali su asak istoga neba,
kad su se ve sve ptice spustile, a jo nijedan imi nije uzleteo.
Ulazili bi u jedan mali stakleni lift sa plianom klupicom na skla-
panje, sa malim ljubiastim tabureom, sa ogledalima u vratima i
sa svetiljkom u vidu biljurne ae. Mirisalo je na kolonjsku vodu,
na lepak za vetake mladee i oni su sedali, stavljali bocu na pod,
lift u pokret i pili vino nosei oi gore-dole kroz naputene hod-
nike i ljubili se kroz njenu kosu. Kao da su na putu u barunom
postavljenoj koiji. Oko njih su padale amerike bombe, gorela je
Svetosavska ulica i oni su posle zavretka vazdunog napada od-
lazili da vide kako izgleda novi grad. Otvarali su se svaki put sve
iri vidokruzi, jer su zgrade nestajale sa svojih mesta i jednom su
meu ruevinama visoko na treem spratu poznali po zaostaloj
slici i polici s knjigama sobu u kojoj su nekad u gostima pili aj
od jabuka. Jedna slavina je mokrila vodu sa tog sprata, a polica
s knjigama ljuljala se. Knjige sa police, jedna po jedna, lagano su
se otiskivale u dubinu i leprajui na vetru kao ptice krilima, pa-
dale u pepeo ruevine.
Moe li da proita koja knjiga pada? upitala ga je.
Toga dana na polici je bila ostala jo samo jedna jedina knjiga.
ekali su da padne, ali ona se samo ljuljala. On je tada uzeo ka-
men i umesto odgovora skinuo poslednju knjigu sa police kao
to se grudvom skida vrabac sa krova.
Ti ne voli da ita! primetila je ona.
Knjige su slikana pamet! uzvratio je i zaudio se kada je uo
njen zakljuak: