Sergej Jesenjin - Pesma O Kerui

Jutros u koari, gde sja, uka

niz rogoza ukastih i krutih,
sedmoro je otenila kuka,
sedmoro je otenila utih.

Do u sumrak grlila ih neno

i lizala niz dlaku to rudi,
i slivo se mlak sok neizbeno,
iz tih toplih materinskih grudi.

A uvee, kad ivina juri,

da zauzme motke, il prut jak,
izio je tad domain tmuri,
i svu tenad potrpo u dak.

A ona je za tragom trala,

stizala ga, kao kad uhode
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla povrina vode.

Pri povratku, vuku se po tmini,

i liui znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom uini,
kao jedno od kuia njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,

zavijala bolno za svojima,
s mesec se kotrljao tanki,
i skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sree,

kad joj bace kamiak niz breg,
pale su i njene oi psee,
kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.