Skripta Srednjevekovna Filozofija

Srednjevekovna
filozofija
Pitanja i odgovori
2016-2017 god.
Srednjevekovna filozofija
Sadraj
1. Avgustinov okret ka unutranjosti ............................................................... 6
2. Avgustinovo odreenje razuma ................................................................... 6
3. Avgustinovo odreenje ulnosti .................................................................. 7
4. Avgustinovo shvatanje saznanja.................................................................. 8
5. Avgustinov dokaz o postojanju Boga .......................................................... 9
6. Avgustinovo shvatanje slobodne volje ...................................................... 10
7. Avgustinove Ispovesti ............................................................................... 11
8. Avgustinovo razumevanje istine ............................................................... 11
9. Avgustin o blaenstvu i besmrtnosti due ................................................. 13
10. Avgustin o saznanju sopstva ................................................................. 14
11. Boetijevo shvatanje oveka ................................................................... 15
12. Boetijevo shvatanje filozofije ................................................................ 16
13. Boetijevo odreenje Boga ..................................................................... 17
14. Boetijevo odreenje sudbine, usuda i provienja .................................. 19
15. Boetije o dobru i zlu .............................................................................. 21
16. Boetijev put ozdravljenja due .............................................................. 23
17. Boetije i Avgustin o slobodnoj volji ...................................................... 24
18. Eriugenino shvatanje odnosa Boga i stvorenja ...................................... 25
19. Eriugena o saznanju Boga ..................................................................... 26
20. Anselmov meditativni metod u Proslogionu ......................................... 28
21. Anselmov dokaz boije egzistencije...................................................... 28
22. Anselmo i Avgustin o okretanju due ka sebi ....................................... 29
30. Bonaventurino shvatanje saznanja......................................................... 30
29. Bonaventurino shvatanje filozofije........................................................ 31
28. Bonaventurino shvatanje odnosa due i tela .......................................... 33
26. Bonaventurino shvatanje odnosa filozofije i teologije .......................... 33
27. Bonaventurino uzdizanje due prema Bogu .......................................... 35
31. Bonaventurino ulo srca i Avgustinovo unutranje ulo ....................... 35
32. Akvinevo uenje o analogiji ................................................................ 37
33. Akvinevo shvatanje esse i essentia ...................................................... 38
3
35. Dokazi za postojanje Boga Tome Akvinskog ........................................ 39

37. Akvinevo shvatanje individualnosti i besmrtnosti due ....................... 40
38. Akvinevo shvatanje saznanja ............................................................... 41
39. Akvinevo shvatanje filozofije i teologije ............................................. 42
41. Akvinevo razumevanje aktivnog i pasivnog uma ................................ 44
42. Ueno neznanje Nikole Kuzanskog ....................................................... 45
43. Uloga matematike u filozofiji Kuzanskog ............................................. 45
44. Coincidentia oppositorum Nikole Kuzanskog ....................................... 46
45. Razumevanje odnosa Boga i sveta prema Kuzanskom .......................... 47
46. Moi-postati (posse-fieri) i moi-jest (possest) u filozofiji Kuzanskog . 48
47. Kuzanski o ne-drugom ........................................................................... 48
48. Filozofija prirode kod Kuzanskog.......................................................... 49
49. Uspon due prema Mirandoli ................................................................. 50
50. Smisao ovekovog dostojanstva prema Mirandoli ................................ 50
51. Mirandolino razumevanje filozofije....................................................... 51
52. Mirandola o potrebi istraivanja celokupne filozofije ........................... 51
53. Smisao Erazmove Pohvale ludosti ......................................................... 53
54. Erazmovo odreenje oveka .................................................................. 54
55. Erazmovo razumevanje filozofije i mudrosti ......................................... 55
56. Montenjev skepticizam .......................................................................... 56
57. Montenjevo shvatanje smrti ................................................................... 57
58. Brunovo uenje o svemiru ..................................................................... 58
59. Brunovo razlikovanje uzroka i poela ................................................... 58
60. Brunovo shvatanje svetske due ............................................................ 58
61. Brunovo shvatanje etiri uzroka ............................................................ 59
62. Brunovo shvatanje materije i forme ....................................................... 60
63. Brunovo shvatanje aktualnosti i potencijalnosti .......................................... 61
64. Brunovo shvatanje supstancije ............................................................... 61
65. Brunovo razumevanje filozofije prirode ................................................ 62
66. Fiinovo shvatanje odnosa due i tela .................................................... 63
67. Fiino o ljudskom saznanju.................................................................... 65
4
68. Razumevanje stvorenog sveta kod Fiina ............................................. 66

69. Fiinova dua svemira ........................................................................... 66
70. Bog kao sredite i obodnica sveta (Kuzanski, Bruno, Fiino) ............... 67
72. Paracelzusovo shvatanje oveka ............................................................ 69
73. Odnos znanja i umea kod Paracelzusa ................................................. 69
74. Paracelzusovo shvatanje prirode ........................................................... 70
75. Bekonovo shvatanje prve filozofije (sveopte nauke) ........................... 71
76. Bekonovo shvatanje filozofije prirode (fizika i metafizika) .................. 72
77. Bekonovo shvatanje znanja kao moi ................................................... 73
78. Bekonovo shvatanje indukcije i dedukcije ............................................ 74
79. Bekonovo shvatanje naunog metoda ................................................... 75
80. Bekonov pojam povesti prirode............................................................. 76
5
1. Avgustinov okret ka unutranjosti
Dok itamo Ispovesti Sv. Avgustina stiemo utisak kao da on

razgovara sa nekim. Jasno je da on svoje rei upuuje Gospodu. Ove rei on ne
mora glasno da izgovara, ve je dovoljno da ih samo misli. Jer, sa Bogom se
moemo povezati samo sa naim duhom, a naa misao jeste delatnost naeg duha.
Ti si znao ta trpim, ali od ljudi niko1 , ovom reenicom nam Avgustin daje do
znanja zato je poeo da se okree Bogu. Spoljanji svet ga nije mogao
zadovoljiti. Spoljanji svet je relativan, nesiguran. Duhovni svet pak jeste idealan,
bezgrean. Da bi opstao, on svoju sigurnost trai u samome sebi.
I pitao sam se ta je zlo, i otkrih da nije bie, nego da je izopaenost
volje koja se od najvieg bia, od tebe Boga, odvratila k najniim biima, te
odbacuje svoju nutrinu i nadimlje se eljom za onim to je vani.2 Dakle, zlo je
ono to nas odvlai od Boga. A gde nas odvlai? U spoljanji svet, za koji kako
rekosmo jeste varljiv i lo. Avgustin govori o svojim pokuajima da se okrene
prema Bogu, ali ga spoljanji svet stalno odvraa od toga. Nikako ne moe da se
usredsredi na svoju duhovnu komponentu, zbog svoga tela. Raspadivo telo tlai
duu, a zemaljsko prebivalite pritie duh koji mnogo razmilja.3 Kod
Avgustina se upravo na ovom mestu vidi neka kombinovana misao Platona i
Svetoga pisma. Okret ka unutranjosti jeste upravo okret ka svom duhu, o kome
je i Platon govorio. Jer, setimo se, i Platon je imao sline dileme kako da se otarasi
tela, da bi kao ist duh mogao da funkcionie.
2. Avgustinovo odreenje razuma
Jer sad po volji kretati udovima tela, sad ne kretati, sad imati neki oseaj,
sad ga nemati, sad znakovima iznositi mudre misli, sad utati to su svojstva
promenjive due i razuma.4 Ovakav razum kakvog ga opisuje Avgustin,
poseduje ponajpre samo ovek. Na primeru Isusa Hrista Avgustin postavlja
interesantno pitanje: da li je Isus imao razum? Ovde se razum misli u smislu nas
ljudi, dakle da li je mislio poput nas? Ono to nas pre svega ini ljudima jeste na
razum. Ali Isus nije bio ovek, ve je imao i onu viu boansku komponentu. I
zato zakljuak koji iz ovoga izvodimo jeste da Isus nije imao razum, ve telo i
samog Boga (jer i Isus je sam Bog). Meutim, on se hranio, kao ljudi, hodao,
veselio se i na kraju i umro moda na jedan neovean nain, ali u ljudskim
1
Aurelije Avgustin, Ispovesti, Knjiga sedma, Glava 7. str. 140.
2
Isto. Glava 16. str. 148.
3
Mudr 9,15
4
6
mukama. Pre svega govorio je ljudskim jezikom. Sve to ukazuje da je on bio

ovek, barem jednim delom. Iz ove perspektive pak ne moemo rei da on nije
imao razum. Naravno, cilj ovoga prethodno reenog nije bio da se ue u raspravu
o prirodi samog Isusa, ve da bi smo bolje razumeli razum kao bitnu ovekovu
komponentu, i na koji nain ga ono razlikuje od drugih bia, pa izmeu ostalog i
od samog Boga.
3. Avgustinovo odreenje ulnosti
Naa ula, svaka za sebe, imaju odreene sposobnosti koje nam

omoguavaju da se lake snalazimo, odnosno da se uopte snalazimo u
spoljanjem svetu. Meutim, kada mi razmatramo spoljanji svet oko nas, mi ga
ne razmatramo kao posebne slike, mirise, ukuse itd. ve sve to imamo u jednom.
Avgustin to naziva nekim unutranjim ulom koje nam omoguava da razumemo
spoljni svet u potpunosti. Ovde bi smo mogli rei da postoji odreeni Aristotelov
uticaj, poto i Aristotel govori o unutranjem ulu koje ini jedinstvo svih
spoljanjih ula. Ovo unutranje ulo jeste neto razliito or razuma, jer ga i
ivotinje poseduju. Ipak, kod ivotinja je ovo unutranje ulo posrednik izmeu
spoljnog sveta i onog to danas nazivamo instinktom, dok za oveka vai da je
ono posrednik izmeu spoljanjeg sveta i razuma.
ula jesu od velike vanosti za nas, ali nisu od presudne. Iako je ipak
mora se priznati ba ulo ono to razlikuje via iva bia (ljude i ivotinje) od
biljaka, jer bilje nema ula. Ipak, one su samo jedna stepenica do pravog saznanja,
do kojeg se naravno dolazi razumom.
7
4. Avgustinovo shvatanje saznanja
Avgustinova teorija saznanja bi bila sledea:
Razum
Unutranje ulo
ula
< =
Na ovoj udnoj formuli vidi se kako Avgustin vidi saznanje. Prvo imamo
pojedinana ula (vid, sluh, njuh, ukus, dodir) i ona su manja i jednaka
unutranjem ulu. Manja su jer su ona pojedinana ula, a jednaka su jer ih
unutranje ulo sve sjedinjuje. Mi na taj nain jedan predmet koji se sastoji iz
razliitih boja (vid), mirisa (njuh), ukusa (ukus) itd. unutranjim ulom ustvari
vidimo kao jedan predmet, a ne kao mnogo predmeta. Ipak, mi sa ovim i dalje
nismo saznali jedan predmet, nego smo ga samo stavili u odreene granice. A
niko ne sumnja da je bolji onaj koji sudi od onoga o emu se sudi.5 Na ovaj nain
Avgustin opisuje hijerarhiju saznanja koju smo prikazali obrnutom piramidom.
Glavni sudac jeste razum i on sudi unutranjem ulu, dok unutranje ulo sudi
spoljanjih ulima.
Razumna dua (Mens rationalis) jeste ono najvie meu zemaljskim
stvarima, odnosno jeste ono to nam omoguava da budemo ljudi. Samo ona ima
mo saznanja. Iz ovoga je jasno, poto ivotinje nemaju razum, one nemaju ni
mo saznanja. U itavoj ljudskoj naravi upravo je razum ono najvie. To bi bilo
ono boansko oblije koje nam je dato. Naravno, jasno je da to to nam je ono
dato, nije nuno i da se njime koristimo. Samo u tom sluaju bivamo prevareni
od spoljnih stvari, jer nemamo instinkte koje pak ivotinje imaju. Dakle, ovde
moemo da primetimo veliki Platonov uticaj na ovo Avgustinovo uenje. Razum
ima neprikosnovenu prednost nad spoljnim stvarima.
5
Aurelije Avgustin, O slobodnoj volji, iz: S. Kuar, Srednjevekovna filozofija, kolska
knjiga, Zagreb, 1996., str. 141.
8
5. Avgustinov dokaz o postojanju Boga
Bog je najmonije bie u prirodi. Moda je ak i nerealno rei da je

najmonije jer se ono praktino ni sa im ne moe porediti. On nikako ne moe
biti povreen. Avgustin ak dolazi i do zakljuka da za Boga uopte ne postoji
zlo, jer nema te sile koja bi mogla da narui njegovu usklaenost. Zlo postoji za
nas nia bia koji smo ranjivi na razne stvari. itava priroda zrai boanskim
postojanjem. Svo drvee, ivotinje, kamenje itd. ak i ovek pokazuje da Bog
postoji, samo je on zbog svoje slobodnije prirode u odnosu na ostala bia esto u
situaciji da odbaci Boga i da tvrdi da on ne postoji. ivotinje i ostala bia nemaju
tu slobodnu volju poput oveka, i oni zato i ne ine greke. One se veoma skladno
ponaaju prema prirodi.
Neto mora da postoji veno. Sama priroda se stalno obnavlja, jedna bia
nestaju, druga dolaze. Neto meutim mora da odrava prirodu. To moe biti
samo neko bie koje je neraspadljivo, veno, nepromenljivo, odnosno Bog. Pri
tom je ne mogue ono Aristotelovo da je Bog stvarao iz jedne odreene pratvari,
jer onda Bog ne bi mogao da bude svemogu. Sve to je nastalo jeste od samoga
Tvorca.
Centralna tema njegove filozofije jeste spoznaja boga i boanske ljubavi.
U njoj ljudski duh jedino zadobija puni smisao i vrijednost. Bog je najvie bie
(summa essentia) ija egzistencija jedino proistie iz njegovog bia; on je
nezavisan, dok sve ostalo opstojli zahvaljujui boanskoj volji. On je uzrok
opstojanja svega postojeeg, svih njegovih promjena; ne samo da je on stvorio
svijet, nego ga i odrava i nastavlja s njegovim stvaranjem (creatio continua).
Bog je najvii predmet spoznaje, jer je on uzrok spoznaje, jer unosi svjetlost u
ljudski duh, u ljudsku misao, pomaui joj da dopre do istine. Ako postoji neto
iznad istine, onda je to Bog. Ako nema nieg iznad istine, onda je Bog sama
istina. Sve to postoji, postoji zbog Boga. Da nema Gospoda onda bi se sve za
as uruilo, a mi upravo vidimo da se itav univerzum dri kako ono valja.
9
6. Avgustinovo shvatanje slobodne volje
Avgustin je zahvaljujui propovedima Ambrozijevim doao do zakljuka

da je naa slobodna volja uzrok zbog kojeg inimo zla. Jedno veliko pitanje je
pak ukoliko je Gospod nas sve stvorio, i svakome od nas usadio duu, odakle
onda nama mogunost da se okreemo zlu, a pri tom znamo da je Bog dobar.
itajui Sveto pismo Avgustin je jasno doao do zakljuka da je avo izvor svih
zala. Ali zar nije i samo avo stvoren od strane Gospoda? Jer odakle zlo u
dobrom anelu?6 Iz dobrog kvalitetnog semena ne moe da izraste rava biljka.
Naravno, u loim uslovima ivota (sua, zagaenost) biljka opet ne moe da se
pravilno razvija. Ali ipak aneli i ljudi su drugaiji od svih ostalih bia jer imaju
odreene osobine veoma bliske samom Gospodu. Setimo se samo da je Bog
stvarao ljude prema svom obliju. Slobodna volja bi upravo bila neto svojstveno
Bogu, ali i anelima i ljudima. Meutim, ono to ljudi i aneli nemaju to je
usklaenost. Avgustin govori kako je u Bogu volja i mo izjednaena. Nijedno
od ta dva nikada ne nadmai ovo drugo. Upravo zato u Bogu nikada ne dolazi do
nesklada, i zato je on i savren. U nama ljudima jeste problem to ne moemo da
uskladimo volju koja nam je data i mo.
Pravedno smo predani starome greniku, knezu smrti, jer je nagovorio
nau volju da se povede za njegovom voljom po kojoj on ne ustraja u tvojoj
istini.7 Dakle, rekli smo ve da je itava priroda posluna Bogu. ivotinje ne
mogu biti demonizovane8. Nama ljudima je data slobodna volja da budemo
posluni Bogu, ali i da ne budemo. Da bi Bog dobio iskrenu ljubav, on nas ne
moe prisiliti na to, ve moramo mi naom slobodnom voljom da mu uzvratimo
ljubav. Knez smrti, kako Avgustin naziva Sotonu, radi na tome da nas odvue od
Boga. Tako mi u stvari postajemo zavisnici od spoljanjeg sveta, i ostajemo
nemoni da se okrenemo naem duhu, jer je u duhu naa mo da se obratimo
Bogu. Zato Avgustin zlo vidi u spoljanjosti jer ga ona odvraa od njegove due.
Bog nam je dao slobodnu volju, i prema tome on ima pravo da nas
nagrauje, kao i da nas kanjava. ivotinje on niti nagrauje niti kanjava jer one
nemaju slobodnu volju. Ali one su uvek lojalne Boijim zakonima. ovek je pak
posebno bie jer ima to Boije oblije koje mu daje odreeni identitet (sopstvo).
6
Lucifer je bilo prvobitno ime Sotone. Njega je Bog stvorio da bude predvodnik svih
anela, a njegova kasnija pobuna protiv samog Boga dovela je do toga da on bude izbaen
sa nebesa.
7
8
Demonizovane u smislu ne mogu biti prevarene od strane avola.
10
7. Avgustinove Ispovesti
Ispovesti jesu Avgustinovo najvee delo, i ono je i te kako uticalo na

misao u periodu posle njegovog ivota. Uticalo je to na filozofsku, to na
teoloku misao, to je u periodu srednjeg veka ilo veoma jedno sa drugim. Ovaj
spis jeste specifian zbog svog visokog religijskog karaktera, u kome nam
Avgustin daje odreene podatke o svom ivotu i o tome kako je on postao
hrianin, odnosno ta ga je to nateralo da to postane. Nain na koji on pie jeste
da je on narator, i u sutini jedini lik u delu, ali stiemo utisak kao da su upitanju
dva lika. Drugi lik jeste sam Bog kome se on obraa. Interesantno je da mu se
obraa sa ti to nam odaje utisak da on razgovara sa samim Bogom.
Ovo delo bi smo mogli navesti kao pravi primer jednog teoloko-
filozofskog spisa. Konstantno obraanje na Sveto pismo daje tu teoloku stranu
ovoga spisa, dok dolaenje do odreenih zakljuaka, pa i odnos prema
Platonovim uenjima daje tu filozofsku stranu ovog dela. I slobodno bi smo mogli
i rei da je pravo povezivanje antike misli i hrianstva poelo sa Avgustinom,
na nain na koji smo naveli.
8. Avgustinovo razumevanje istine
Istina je data od Boga. Avgustin istinu naziva vrhovnom uiteljicom

sviju. Samo je ona uvek relevanta i tana. Istina je dobra! I mi sami kao bia smo
dobri, jer smo kao takvi stvoreni. Ipak, zato onda greimo? Ukoliko bi smo
prihvatili da je sve to je stvoreno od Boga dobro, a kao to znamo sve je stvoreno
od Boga, onda spoljni svet ne moe da bude neto loe samo po sebi. I ono mora
da je dobro. Ali opet, Avgustin po uzoru na Platona ima odreenu odbojnost
prema spoljanjem svetu. Osea kao da ga ono vara. To oseanje mu dolazi
iznutra. To iznutra jeste njegov duhovni oblik, koji je kao to smo rekli okrenut
onom Svevinjem. Pa dakle ukoliko istina potie od samoga Boga, onda ju mi
samo naim unutranjim ulom (duhom) moemo doznati.
Saznavanje prave istine je nuno povezano sa slobodnom voljom. Jedino
bie koje ivi na zemlji, a kome je omoguemo da poznaje istinu jeste ovek. I
on je pri tom poseban u odnosu na ostala bia. oveka je Bog stvorio sa
posebnom namerom. Sve to postoji jeste zbog oveka, i to je veoma bitno da se
razume. Sam pojam razumevanja je ovde veoma bitan. Naime, Avgustin dolazi
do zakljuka da su nae greke ono to nam dokazuje da postojimo, i samim tim
to smo i svesni tih greaka, oigledno je da ivimo. I naravno ovo dvoje povezuje
razumevanje koje nam omoguava da poimamo odreene stvari.
11
Postojati Kamen, drvo, ovek.
iveti Drvo, ovek
Razumeti ovek
Iz ove predstave moemo da vidimo zato je ovek posebno bie. Samo

on moe da razume prethodna dva procesa (postojanje, ivljenje). Naravno, da bi
smo neto razumeli, mi moramo biti povezani na izvor znanja odnosno istine.
Brojevi su primer koji filozofi najee koriste kako bi opisali ono
duhovno koje se ne moe dokuiti naim ulima. Avgustin naime govori kako
brojeve iako ih prvo upoznajemo naim ulima (edukujemo se o njima od
drugih)9. Meutim, pravila meu brojevima jesu iste razumske prirode i u to
nema sumnje. Rei da su 7+3=10 jeste razumski donesen zakljuak. Isto tako i
druge varijacije poput A=r 2 pa prema tome ako r ima vrednost 2 onda A dobija
vrednost 4. Da li se do ovakve raunice moglo doi ulnim putem? Naravno da
je ovo ista razumska operacija. I upravo su zato brojevi uvek univerzalne istine.
5 e uvek biti 25 i nikada ono nee moi imati drugu vrednost.
Uz brojeve, i sama mudrost jeste ono to je sigurna istina. Naravno, nije
svim biima sueno da budu mudri. Za to su sposobna samo razumna bia, i to
samo odreeni, pre svega oni koje nazivamo mudrim ljudima. I brojevi i mudrost
jesu stvari koje se nalaze u domenu onog duhovnog. to smo blie tom
duhovnom, a dalje telesnom, tim bolje moemo da ih razumemo. Zato su ba
one najvie istine? Pa kao to smo ve napomenuli, jer su nepromenljive.
Duhovni svet je uvek isti i uvek relevantan, dok je spoljanji promenjiv i
nesiguran.10 Sve to ima oblike (bia u spoljanjem svetu) jer ima brojeve,
oduzmi im to i nee ih biti.11 U ovom Avgustinovom iskazu se vidi ono o emu
su govorili Pitagora, Platon pa i Plotin. Brojevi kako ih Avgustin razume, daju
formu svim stvarima. Brojevi upravo jesu oni prirodni zakoni koji vladaju
itavim univerzumom, to svi moemo da vidimo ako se osvrnemo oko sebe.
Kroz njih se moe videti da je ovaj svet zaista ureen od strane nekog intelekta,
9
Jer nikada ne bi smo znali za brojeve da nam neko za njih nije rekao.
10
Primetimo samo veliki uticaj Platona.
11
Aurelije Avgustin, O slobodnoj volji, iz: S. Kuar, Srednjevekovna filozofija,
kolska knjiga, Zagreb, 1996., str. 166-167.
12
a ne samo od sebe, sluajno (npr. velikim praskom.) Zbog toga mi vidimo brojeve
u spoljanjim stvarima, odnosno moemo da ih brojimo. Ali ne vidimo ih pri tom
naim oima (ulima), ve naim razumom (duhom). Upravo su zato i
matematika i filozofija isto razumske nauke, koje vae i bez kontakta sa
prirodom. I zato se ove dve nauke bave pravom venom istinom (uz njih i
teologija u Avgustinovom sluaju.)
9. Avgustin o blaenstvu i besmrtnosti due
Ljudskom duhu je svojstveno da poima blaenstvo i mudrost. Blaenstvo

se sastoji u posedovanju najvieg dobra. Da bi smo stigli do blaenstva koje je
nae najvie dobro (mogli bi smo rei da je ono naa svrha ivljenja), pre svega
moramo da pratimo put koji nas do njega vodi. Taj put jeste sama mudrost.
Bavljenjem samo ljudskim stvarima nikada neemo stii do blaenstva.12
Avgustin daje interesantno objanjenje odakle toliko relativiziranje stvari u svetu.
Naime, zato ljudi tee za razliitim stvarima? Zato to se svakome ini da je
neto drugo dobro. I dobro se upravo zato esto ogleda kroz korist i to pre svega
linu korist. Ona je kao to znamo prolazna kao to je i samo nae bie prolazno.
Ali istina je vena, a kada dosegnemo istinu onda emo dosei i blaenstvo i to
ono pravo duhovno blaenstvo. Jer, jasno je da Avgustin blaenstvo ne vidi u
spoljanjem svetu, ve u ono venom. Na neki savremeni nain reeno: Avgustin
nam jasno ukazuje da samog Boga nikada neemo dosei, ali ono to mi moemo
jeste da budemo na tom putu ka Bogu! To to mi ne moemo biti savreni kao
Bog ne treba da znai da treba da odbacimo sve vrednosti koje On poseduje.
Naprotiv, mi treba da teimo ka Njemu i na taj nain emo se uvati od loeg
uticaja spoljanje sredine. I veoma je bitno jednu injenicu zapaziti. Biti na putu
ka istini znai iveti po vrlinama! Nije dovoljno eleti biti blaen, nego na taj
nain i delati.
12
U dananjem kontekstu reeno tranjem za novcem nikada neemo postii pravo
zadovoljstvo.
13
10. Avgustin o saznanju sopstva
Nae sopstvo se kao prvo pokazuje kroz naa ula. Svi mi imamo ula za
sebe. To se najbolje pokazuje na primeru to neki ljudi bolje vide neki bolje uju,
a neki slabije itd. Neki ljudi ak oseaju odreene stvari koje drugi ne oseaju. I
za unutranje ulo vai isto tako. Jasno je i da je razum neto to svako od nas
ima za sebe. Ali ipak, mi i dalje svi opaamo iste stvari zar ne? Svi mi gledamo
isto Sunce bilo gde da se nalazimo na ovome svetu. Oigledno je, iako svi mi
imamo razliita ula, da svi za odreene objekte dajemo isto ime, odnosno
sutinski identifikujemo isto. Tako kada ujemo kopita konja lako se slaemo da
je to zvuk koji proizvode konji.
Iz ovoga prethodno reenog jasno je da je privatno samo ono to je u
nama samima. Sve to je izvan nas jeste spoljanjost (objektivnost). Tako na
primer kada ugledamo Kremlj, lako emo se sloiti da je to trg u Moskvi.
Meutim, ta emo mi misliti o samom Kremlju to ve zavisi od nas. Nekoga e
ono asocirati na Rusko pravoslavlje, nekoga pak na Staljinov reim itd.
14
11. Boetijevo shvatanje oveka
Boetije iznosi jednu interesantnu tvrdnju, a to je da Bog vodi rauna o

svemu u prirodi, osim o samom oveku. Iz ovoga je jasno da on cilja na to da
Bog ureuje itav svet, i sve je pokorno Njemu samom, ali ovek oigledno da
nije. Ljudi ine sve same greke. ovek je jedino bolesno bie u prirodi. ovek
je jedino bie koje se uopte suprotstavlja prirodi. Ali ipak, i sam ovek je na
kraju krajeva Boije delo. ovek je pri tom i razumno i smrtno bie, kako se na
jednom mestu u Utehi filozofije navodi.13
ovek je stvoren po obliju Tvorca, i stoga nema logike da se on povodi
za spoljanjim stvarima. To objanjavamo na sledei nain: Bog je duhovno bie,
i mi sa njim komuniciramo upravo preko nae unutranjosti (to bi Avgustin
rekao asocirajui nas na na duh). Ukoliko je to tako, onda nema potrebe da ovek
tei za materijalnim stvarima, to oigledno on ipak ini. Prirodne potrebe oveka
su pre svega hrana koju nam svu zemlja daruje. Naa bata moe da nam udovolji
sve prirodne potrebe (iz neki izvor vode poput bunara). Ipak, da li je i jedan ovek
zadovoljan, odnosno da li bi bio zadovoljan samo posedovanjem tih dobara?
Naravno da ne bi, jer bi uvek traio jo i jo. To je problem koji nam donosi nae
telo. udnju za stvaranjem porodice zamenjujemo nemoralnim enama i tako
kaljamo i svoj ugled pre svega pred nama samim, ali i pred Bogom. Nama nije
dovoljna jedna ena za stvaranje porodice, nego mi imamo i tzv. vie potrebe.
Ovakve stvari je oigledno Boetije poeo da shvata tek kada je doao u tamnicu.
Nepotrebno bakanje sa spoljanjim stvarima nas odvlai u propast. Mi e mo
propasti u telesnom smislu sigurno, ali cilj je da sauvamo na duh.
Velika veina ljudi su zli. To emo utvrditi samo ako se osvrnemo i
pogledamo ta se deava oko nas. Meutim, zato je ba tako da uvek zli vladaju,
a dobri pate zbog njihovih postupaka? To to zli ljudi ine zlo, to je njihova
najvea kazna. Oni nisu spoznali ono pravo dobro, koje su pak dobri ljudi
spoznali. Upravo zbog tog neshvatanja prema istinskom dobru, zli proganjaju
dobre i dobri na taj nain pate. Ali dobri ljudi jesu oni koji su na strani najvee
sile u univerzumu, a to je Tvorac. Naravno, opet, neko e postaviti pitanje a zato
Bog ako je tako dobar doputa da dobri ljudi budu proganjani od zlih ljudi? Na
to pitanje jo niko nije dao konaan odgovor, ali ipak dolazimo do zakljuka da
su dobri ljudi bolji od zlih jer znaju da se istinski raduju, oseaju istinsko dobro i
sreu. Tako kao primer: Imamo gradsko razmaeno dete koje ivi u betonskoj
zgradi na petom spratu. Roditelji koji po ceo dan rade da bi mu privukli panju
kupuju mu razliite namirnice, igrake, raunar itd. Dete vremenom postaje
nezadovoljno, poinje da razbacuje stvari, nita to bi mu novo kupili ga ne
13
Boetije, Uteha filozofije, Knjiga I, glava VI, 35-37. str. 79.
15
zadovoljava. ta detetu fali? Istinska ljubav, srea, dobro odnosno u ovom sluaju
roditeljska ljubav. Fali mu majin zagrljaj. To je primer kako u nedostatku dobra
iz oveka izbija zlo i kao takav on je stalno nezadovoljan, jer nema ono istinsko
dobro. Mada u ovom sluaju, Boetije bi se verovatno sloio, glavni izvor zla jesu
sami roditelji koji uskrauju pravo zadovoljstvo svome detetu. Konkretno kada
bi u ovom sluaju uveli kaznu, na primer roditelji bi kaznili svoje dete amarom
to razbacuje stvari po kui, amar sam po sebi bi bila manja kazna nego to to
mu i dalje ne posveuju panju. Pa i sam amar bi u ovom sluaju postao primer
loe panje. Sa druge strane, koja je kazna u ovom sluaju za roditelje? Pa
naravno to to ne umeju da spoznaju pravu ljubav prema detetu. Oni misle da se
ona moe kupiti prostim kupovanjem igraaka, a da se ne obrati panja na njega.
12. Boetijevo shvatanje filozofije
Na poetku svoje Utehe filozofije Boetije opisuje filozofiju kroz

personifikaciju. Daje joj oblije jedne ene koja je istovremeno i mlada i stara,
odnosno i snana i mudra. Jer takva je filozofija. Uvek se obnavlja kroz nove
mislioce, a pitanja kojima se bavi jesu ona najvia, i uvek ista. Na njenoj haljini
se nalaze i dva slova koja simboliu onu podelu filozofije na praktiku i
teorijsku.14 Boetije spominje i tzv. Muze poezije, pod kojima misli da mitoloke
figure kojima su se sluili antiki pesnici. Naime, on kritikuje pesnike da oni
odvlae nau duu od istine. Ovde bi smo mogli primetiti odreeni Platonov
uticaj, jer je i on kritikovao pesnike.
Filozofija jeste nauka koja je oslobodila Boetija od telesnih teskoba, koja
mu je reila gotovo sve kapitalne probleme. Njegov duh je konano naao
slobodu onda kada je Boetije napustio svoju zlu sudbinu i poeo je da se bavi
mudrou. Filozofija je istinski put prema Bogu, prema istini, prema dobru, srei
itd. Istinska borba protiv zla jeste spoznavanje istinskog dobra, to se moe
postii samo mudrovanjem.
14
(Pi) kao simbol za praktiku i (Theta) kao simbol za teorijsku filozofiju.
16
13. Boetijevo odreenje Boga
Bog je za Boetija ono najvie to postoji. Sa njim se nita drugo ne moe

uporediti. On je cilj, odnosno svrha svega to postoji. On je veit, neraspadljiv,
svemoan. On je stvorio sve to jeste. Pogledajmo sledee stihove:
itavi ljudski na zemlji rod poreklo jedno imade,
Jedan je Stvoritelj sveta, jedini upravlja svime.15
emu se rodom, precima hvaliti? Na svoje poreklo, na
Boga ko tvorca osvrne kad se, niko bezvredan nije,
Niti u porocima, loim se bave, poreklo ostavlja svoje.16
Iz ovde navedenog jasno je da Boetije daje Biblijski opis Boga. On je na Tvorac,

kako se u nauci naziva. Meutim, zapazimo ovo na ta nas Boetije upuuje, a to
je naime da nam je Bog svima zajedniki predak, i da bi smo se na njega trebali
odnositi, a ne prema nekim rodoslovima koji nam omoguavaju da budemo ili da
ne budemo plemikog porekla. Setimo se samo kroz istoriju koliko je ljudi bilo
na visokim poloajima, pa ak koliko je bilo vladara koji su bili potpuno
nesposobni za to, ali su tu dospeli zbog svog porekla. Kada bi se tako dolo do
spora izmeu seljaka i kralja, da li bi ikad sud presudio u korist seljaka? Ne bi
nikad. A to je samo zbog toga to kralj naizgled ima visoko poreklo koje svi
uvaavaju. Kada bi smo svoje korene vratili sve do samih poetaka (do Adama i
Eve) razumeli bi smo da izmeu ljudi ne postoje ba nikakve razlike. Svi smo mi
pred Gospodom jednaki. A oni koji odbacuju to poreklo, oni grdno gree. Ko
odbacuje svoje poreklo u odnosu na Boga? Pa oni koji su na visokim poloajima,
jer bi ih to izjednailo sa obinim svetom. I ovo je naravno motivisamo Svetim
pismom, poto setimo se samo onoga:
Ovako veli Gospod: mudri da se ne hvali mudrou svojom, ni jaki da se ne

hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se
hvali, neka se hvali tijem to razumije i poznaje mene da sam ja Gospod koji
inim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.17
Sa druge strane, osim odreenih Biblijskih motiva, Boetije se koristi i sa

dosta Platonovih elemenata, pa tako za Boga kae da je on taj koji stvarima daje
kretanje, a da se sam i ne kree.18 Bog pri tom jeste i vrhovna srea kojoj svi
15
Boetije, Uteha filozofije, Knjiga III, glava VI, 1-2. str. 128.
16
Isto,. 7-9. str. 128.
17
Jeremija 9,23; 9,24.
18
Boetije, Uteha filozofije, Knjiga III, glava VI. : O ti to svetom u venom poretku
vlada, tvore neba i zemlje, to oduvek kretanje vremenu daje, nepomian ostaju, ini
17
teimo. Mogli bi smo rei da svi ljudi tee srei, meutim, da li se ono ogleda
kao boanska srea, to je ve pitanje.19 Ta prava istinska srea je ona u koju ne
moemo da se razoaramo, koja ne moe da nas izda. U sluaju da je za jednog
oveka srea jedno, a za drugoga drugo, jedno on ta dva sigurno nije prava srea,
a moda nije ni jedno od ta dva. Samo nam Bog moe omoguiti to da budemo
istinski zadovoljni. Sutina dobra i sree je ista, upravo jer oboma ciljamo. Za
ono to nam donosi sreu verujemo da je dobro, a i za ono to je dobro verujemo
da nam donosi sreu.
itav svet se sastoji od razliitih elemenata i suprotnosti. Ali i dalje

vidimo da je ovaj svet jedan. Samo je Bog u mogunosti da tolike razlike dru
ujedinjenima. Pri tom Boetije Boga naziva jedinstvenom razumskom silom to
opet upuuje i na Platonovo i na hriansko shvatanje Tvorca. Svet ne moe da
bude ovako ureen kako jeste, da nema neke inteligentne sile da ga ovako uredi.
Sve se u univerzumu dogaa po nekim pravilima i zakonima. Samodovoljnost je
jo jedna od Boijih osobina jer je Bog jedino bie koje je samo sebi dovoljno,
ono moe bez drugih bia, ali druga bia ne mogu bez njega.
da se okree sve. Ovde bi smo mogli primetiti osim Platonovog, moda i odreeni
Aristotelov uticaj, poto je Aristotel taj koji je prvi Boga opisao kao nepokretnog
pokretaa (XII knjiga Metafizike.)
19
Ova tenja ka srei je moda i odreeni uticaj Epikura.
18
14. Boetijevo odreenje sudbine, usuda i provienja
Sudbina je verovanje u to da je naa budunost ve zapisana. Naa dela

nisu nai nezavisni postupci, ve i te kako zavisni od nae sudbine. Preputanje
sudbini jeste preputanje naoj nemoi da neto uinimo. Meutim, da li smo mi
ljudi bia sudbine? emu li nam onda razum? Je li to moda kao to su stoici
govorili da nam je razum dat samo da razumemo nau sudbinu, ali da mi protiv
nje nita ne moemo da uinimo? Sudbina je varljiva. Ona nas uvlai u svoje
okove i navodi nas da verujemo kako je ona zasluna za to to nam se deava,
bilo dobro bilo loe. Tako je naime Boetije veliku veinu svog ivota uivao
velike poasti, nalazio se na visokim poloajima u drutvu, bio je bogato oenjen
itd. U tim momentima moglo bi se rei da mu je sudbina bila i te kako naklonjena.
Meutim, on toga nije bio svestan sve do momenta kada mu se dogodilo to da
mu je sva ta srea oduzeta. Sada kada je u tamnici, teko da moe da kae da mu
je sudbina naklonjena. ...jer je od svih nedaa sudbine najgora vrsta nesree biti
srean.20 Ovaj Boetijev iskaz bi smo mogli povezati sa onom uvenom kletvom
: Da Bog da imao pa nemao. To je ono to izuzetno ume da povredi oveka. To
se upravo desilo i samom Boetiju. Na kraju krajeva, da li je iko ikad bio srean i
zadovoljan do kraja? Pa i one najbogatije i najmonije ljude mue razni problemi.
Samo se upitajmo da li je jedan zlikovac Kaligula uivao u svom ivotu? Za svoje
etiri godine vladavine, u kojoj je donosio samo zlo, da li je on istinski mogao da
uiva u tome? Naravno, sada bi smo se ve morali upitati da li jedan psihopata
moe da uiva. Iz toga vidimo da prolazna srea nije nikakva srea. Trenutna
zadovoljstva su zlo, jer ona oveka uvode u jo vea zla.
Telo bi bilo neto za ta bi smo mogli rei da je predato sudbini, odnosno
da moe da bude predato. Ali na duh ne moe! Na duh je uvek slobodan.
Moemo da budemo u tamnici, na pustom ostrvu, meu kanibalima, muie nas,
ereie nas, ali na duh nikad nee porobiti, naravno ukoliko budemo istrajali
dovoljno dugo. Pa zato, i u Svetom pismu se kae da je bolje ako smrt doe pre,
jer e se dua pre osloboditi muka. A najvea kazna jeste kada nas neko mui, a
da je smrt jo daleko. Vee kazne od toga nema. Iz ovog pomeanog konteksta
Biblije i Platonovih uenja dobijamo da je dua jedina prava slobodna, a telo je
loe, predato nemoralu i prljavtini.
Usud i provienje su dva pojma izmeu kojih treba napraviti odreenu
distancu. Naime, provienje jeste neto blisko samom boanskom razumu,
odnosno ono jeste sam razum naeg Tvorca. Upravo sa tim provienjem On
ureuje itav univerzum. Usud pak sa druge strane se vezuje za materijalne,
20
Boetije, Uteha filozofije, Knjiga II, glava IV, 4-5. str. 92.
19
prolazne (vremenite) stvari. Ono jeste nain na koje su ureene vremenite stvari.
Da malo bolje pojasnimo:
Ono to imamo na prvom mestu jeste provienje poto je kao to znamo Boija
misao pre svega. U ovom provienju se praktino nalaze ideje toga to bi se u
spoljanjem svetu trebalo aktualizovati. Da bi se te ideje ostvarile, odnosno da bi
dobile kretanje potreban je Usud koji e im to onoguiti. Usud pak zavisi od
Provienja jer ono daje mogunosti za ono to bi se moglo kasnije ostvariti.
Boetije daje prost primer umetnika: Naime, da bi umetnik neto naslikao on prvo
mora da dobije neku ideju toga to bi mogao da naslika (Provienje), a nakon
toga to bi mu se ta ideja pojavila on prelazi na posao i poinje da slika po platnu
(Usud). U realnoj stvarnosti, Bog se koristi sa obema i na taj nain postoji sve to
postoji. Zakoni koji vladaju univerzumom jesu opet u sveri ono nepokretnog,
nevremenskog i zato su oni veni. Jedinke se uvek menjaju, ali su zakoni koji
meu njima vladaju isti.21 I upravo zbog tih venih zakona nita ne moe da narui
mir u univerzumu.
Kakav je pak odnost sudbine prema Provienju i Usudu? Naime, Boetije
govori kako zla sudbina moe da nas savlada, dok dobra sudbina moe da nas
iskvari. Mi se upravo zato trebamo drati zlatne sredine, odnosno da se ne
povodimo ni za kakvom sudbinom! Samo od nas samih zavisi kakva e naa
sudbina biti. Bog nam daje samo mogunosti, a mi ih sami sebi oduzimamo.
21
to se razmatranja Provienja i Usuda tie tu primeujemo i Platonov i Aristotelov
uticaj. Uz Provienja ja sam koristio re ideje iako ih Boetije direktno ne koristi. Odnos
Provienja i Usuda bi smo mogli uporediti sa onim Aristotelovim o mogunosti i
aktualnosti. Ipak, postoje odreeni detalji koji su kod Boetija blii Platonu, poput toga da
su ta Provienja u samome Bogu, i da nije nuno da se ona i ostvare, ali one uvek postoje
kao uslovno reeno ideje.
20
15. Boetije o dobru i zlu
Boetije iznosi ovu dilemu na sledei nain: Ako doista postoji Bog,
odakle, tolika zla? Ako, meutim, ne postoji, odakle tolika dobra?22 Ova dilema
obasipa Boetija u tekim momentima koje provodi u tamnici. Naime, on je
svestan da postoji Bog koji ureuje i vodi svet. I koji je izmeu ostalog dobar.
Ali odakle onda toliko zlo? Zato on (Boetije) kao ipak moralan, skroman pati,
dok neki koji su po svojoj prirodi zli, poput onih koji su ga optuili na smrt
uivaju u materijalnim datostima ovoga sveta? Ovo je jedno pitanje koje vai i
dan danas ukoliko malo bolje razmislimo.
Dobro i zlo su dve nespojive suprotnosti. Ukoliko je neko zao, onda je
on naprosto zao, on nije dobar. to ne znai da ne moe da bude dobar, ali
istovremeno moe biti samo jedno. Postoje samo dva bia koja se ne vagaju
izmeu ova dva, a to su Bog koji je uvek dobar i avo koji je uvek zao. Sva ostala
bia su negde izmeu. Ali ne izmeu u smislu poseduju i dobrotu i zlo, ve
poseduju jedno od ova dva u odreenoj meri. Pa tako recimo ovek koji je
alkoholiar jeste uslovno reeno zao jer unitava pre svega sebe, ali je i
potencijalna opasnost za ostale. Ukoliko je on slabih materijalnih mogunosti
onda se on obino nalazi ispred nekog duana i ispija svoje omiljeno pie.
Meutim, ukoliko jedna takva osoba doe do nekih veih materijalnih
mogunosti, obogati sen on e samim tim postati jo vie zao jer e imati
mogunosti da se jo vie ispolji ono loe u njemu. U ovom smislu moemo da
govorimo o nekom nivou dobra i zla. jo jedna interesantna injenica koju iznosi
Boetije jeste da zato su vladari u velikom broju sluajeva zli? Jer je u prirodi
zlih ljudi da tee vlasti. Dobri ljudi tee istinskoj srei, koja se oigledno ne nalazi
u tenji za vlau.
Najvee zlo po oveka jeste obrt od dobrog ka loem. To vidimo u
primeru koji navodi Boetije: I doista, koje nam zlo moe vie nakoditi od
neprijatelja koji je jednom bio prisni prijatelj? Na kontu ovoga setimo se i zala
koje Bog najvie mrzi, a to je ono kada neko stvara zavadu meu braom. Ovo bi
smo mogli i interpretirati kao izdaju svojih blinjih, prijatelja itd. To je i sam
Boetije doiveo jer dok je bio na visokom poloaju onda je mislio da je itava
ekipa oko njega prijateljski nastrojena. Meutim, kada je njihov interes doao u
pitanje, odmah su ga izdali. Da li je tu bilo prijateljstva? Prividnog jeste, ali
pravog nije. A im neto nije veno, onda nije ni vredno panje.
Jo jedno veliko pitanje koje postavlja Boetije, a koje je jedno od najveih
filozofskih pitanja jeste da li postoji zlo? Ukoliko je Bog svemogu, da li to onda
znai da Bog moe da ini i zlo? Pa rekli bi smo da moe, ali nee jer to nije u
22
Boetije, Uteha filozofije, Knjiga I, glava IV, 105-106. str. 70.
21
skladu sa dobrim koje on poseduje. Ali to bi znailo da on onda nije apsolutno

dobar. to se konkretno nas ljudi tie, mi posedujemo slobodnu volju, u odnosu
na ostala iva bia koja ne poseduju slobodnu volju. Zato je veliko pitanje da li
ivotinje uopte mogu da ine greke, a i ako pogledamo u prirodu teko da emo
u prirodi nai neki primer ivotinje da se ne ponaa u skladu sa svojom prirodom,
odnosno one ne ine nikakvo zlo. ovek pak ini mnoge greke, ini mnogo zla.
TO je zato to on ima slobodnu volju pa moe da bira. Naravno, pitanje je samo
zato toliko esto izabere ono loe. Boetije ipak tvrdi da mi ljudi uz slobodnu
volju imamo i moral koji nas obavezuje da ne inimo zlo, odnosno da ne biramo
da ga inimo, jer mi nismo ivotinje!
22
16. Boetijev put ozdravljenja due
Boetije se u Utehi filozofije opisuje kao starac, sed, umoran od ivota.

Setimo se samo da je on ovo delo pisao u tamnici. Osea se njegova tuga. Ali,
zato mu se javlja ena kroz koju je simbolino predstavljena filozofija. Ona je
mudra i svemona. I u tim nemoguim uslovima on poinje da se bavi mudrou.
Njegova dua pati, a samim tim i njegovo telo pati. Da bi sauvao svoju duu on
put za njenim osloboenjem trai u filozofiji.
Iako je osuen na smrt, Boetije nije uopte doveo u pitanje samog Boga.
Jer, kao pravi hrianin, vrsto je verovao da je Bog taj koji treba da nam konano
sudi, a ovaj zemaljski sud je samo minoran. Meutim, alost koja ga je uhvatila
u samoj tamnici, mogli bi smo objasniti kao gubitak svake nade. Uslovno reeno
da je Boetije u tim momentima odbacio Gospoda, ali je on ipak pobedio tu alost.
U tako tekim momentima kada su mu sati odbrojani, on poinje da odbacuje
ovaj telesni ivot i da se predaje istom duhovnom. Da bi se prebacio u sveru
onog duhovnog njemu je bila potrebna filozofija. Jer, ona je put od oveka do
Boga. A setimo se i samo, koliko je velikih mislilaca stradalo zbog svojih
uverenja? Stradali su samo zato to su mislili. Nijedan filozof nikada nije iveo u
nekim bajnim uslovima, sa velikim bogatstvom itd. To su u velikoj veini bili
veoma skromni ljudi, osim nekih izuzetaka. To ih naravno nije spreavalo da
budu istinski veliki. Oni su to postali samo zahvaljujui samoj filozofiji, koja ih
je odvela na put istine.
Boetije dolazi u dilemu ta je njegova domovina. Da li je to ono mesto
gde su njegovi pravi prijatelji i porodica ili je to negde drugde? Jedina prava i
veita domovina jeste onaj njegov unutranji, odnosno svevinji (duhovni) svet.
Na ovo saznanje ga se navela sama filozofija. Nain na koji je on doao do ovog
saznanja dosta podsea opet na Platona, jer doslovno filozofija trai od Boetija
da se priseti svoje domovine. On se toga moe setiti samo svojim duhom.
Filozofijom je Boetije pobedio sve tekoe koje su da zadesile i odveo se svoju
duu na put istine, ka Bogu.
23
17. Boetije i Avgustin o slobodnoj volji
Postoji slobodna volja kod bia koja poseduju razum. Po tom pitanju se
slau i Boetije i Avgustin. Jasno je da je jedino bie u prirodi ovek koji poseduje
razum. A samim tim onda ovek jedini poseduje i slobodnu volju. itava priroda
je podreena boanskom Provienju, odnosno itava je priroda posluna Bogu.
ovek jedini ima izbor da nezavisno od Boga misli. Ta slobodna volja krasi
oveka sve dotle dok se ovek ne nae u situaciji ropstva, zavisnosti i sl. U tim
sluajevima on ne moe da ostvaruje svoje elje, ne moe nezavisno da misli, ve
je tada preokupiran nekim drugim stvarima poput udovoljavanja nekih potreba.
Pa tako ako je neko gladovao nedelju dana, teko da e se voditi svojim razumom
i slobodnom voljom. On e navaliti na prvu stvar koju bude procenio hranom.
ovek ipak ima i mogunosti da ne doe u ovakvu situaciju, pa se zato
slobodnom voljom kree svakodnevno za hranom, bira sa kime e da se s
prijatelji, da li e ii tu ili tamo. To su sve izbori koji su stavljeni pred oveka. Da
li e on konzumirati duvan zavisi od njega samog, ni od koga drugog.
Ali ipak, sa druge strane, rekli smo i da Boije provienje zna sve
dogaaje unapred. Pa ukoliko Bog zna ta e nam se dogoditi, zar onda u tom
sluaju vie ne postoji slobodna volja, odnosno onda nije ni postojala? U tom
sluaju sve je podreeno sudbini. Isto je da li inimo dobro ili zlo, jer ono svakako
nije in nae slobodne volje, ve stvar sudbine. U tom sluaju ne postoji neke
sutinske razlike izmeu ljudi i ivotinja. Meutim, da li je ovo ba sve ovako
kako smo naveli? ovek bez ideje da ima slobodnu volju nadahnutu od strane
Boga, se ne moe prepoznati kao posebno bie. Na ovaj nain gubimo svoj
znaaj. Ipak, razmislimo malo bolje. Boetije govori kako postoje razliiti nivoi
saznanja. Pa tako postoje ula koja nam omoguavaju da vidimo spoljanji svet,
da vidimo oblik stvari itd. Zatim imamo matu koja nam omoguuje da
projektujemo predmete sebi u naim mislima. Imamo i razum koji jo dalje od
ula i mate moe da doe u saznanju. Imamo pri tom u vidu da samo ovek ima
razum. Da li je mogue da nam je sueno da razumemo ta se oko nas deava, ali
da nismo u sposobnosti da na te dogaaje utiemo? Um koji pripada samo Bogu
jeste najvii oblik saznanja. Ali odmah uz njega je ljudski razum. ovek je u
duhovnom smislu mnogo blii Bogu nego bili kojoj od spoljanjih stvari, upravo
zbog te osobine da mislimo.
Boetije dolazi i do interesantnog zakljuka da Bog uvek ivi u
sadanjosti, jer on nije vremenit, dakle nema prolost. Ovo to nam se sada deava
Bog vidi sada, nije video pre, uslovno reeno. Bog niti ivi u budunosti, niti
predvia budunost, nego uvek vodi sadanjost. U tom smislu postoji naa
slobodna volja kao takva.
24
18. Eriugenino shvatanje odnosa Boga i stvorenja
Prvenstveno, priroda je sveukupnost svih stvari koje jesu i koje nisu. Pod
prirodom Eriugena misli celokupnu stvarnost, to duhovnu telesnu (materijalnu).
Stvari koje jesu su one stvari koje moemo da osetimo ulima kao i da ih
razumemo naim razumom. Stvari koje nisu su pak one stvari koje su van naih
granica saznanja (stvari koje transcendiraju). Opet i za stvari koje ne postoje
uopte (dete koje se nikada nije rodilo) kaemo da nisu. Ali i za stvari koje
naizgled postoje, ali vremenom propadaju, u sutini nisu. Pa tako mi ljudi koji
jesmo propadljivi telesno svoj jedini spas vidimo u Bogu koji nam moe spasiti
nau duhovnu komponentu.
Postoje etiri vrste prirode:
1. Priroda koja stvara a nije stvorena Bog. Ono je jedino bie koje
oduvek postoji i koje je poelo svih ostalih stvari.
2. Priroda koja je stvorena i stvara.
3. Priroda koja je stvorena i ne stvara.
4. Priroda koja nije stvorena niti stvara.
Iz ove podele vidimo da je Bog ono najsavrenije. Pri tom iako Eriugena toliko
insistira na samom terminu priroda u koju na neki nain ubraja i samog Boga,
on ne tei nekom panteistikom pogledu na svet. Njegova teorija bi se pre mogla
opisati na nain da priroda jesu Bog i sva ostala stvorena bia zajedno. Ona ine
itav univerzum. Sama re univerzum znai sveukupnost, odnosno skup svih
postojeih stvari. Bog prema tome moe da postoji sam za sebe, ali stvorena bia
ne mogu da postoje bez Boga, jer on je sredina (lat. Medium) oko koje se sve
obre. Naravno, ovde ne treba imati Sunce kao asocijaciju jer je Bog jasno
duhovne prirode. Eriugena ak tvrdi kako se Bog pojavljuje u samim stvarima,
to bi neki interpretirali tako da on postoji samo na taj nain zavisno od postojeih
stvari. Meutim, ovakva tvrdnja bi se pre mogla interpretirati kao: itava priroda
pokazuje svoju Boanstvenost odnosno itav postojei svet pokazuje kako Bog
postoji.
Ideje koje su praizvori svega, iz kojih je Bog sve stvarao, nisu nastale
posle samog Bog. One su nastale isto onda kada i sama Re. Sve ideje su sadrane
u toj Rei. I sama mnoina jeste na neki nain samo na privid. Bog je jedan.
Kada se kae da je Bog sve stvorio iz niega misli se pre svega da je stvorio iz
Ideja. Iz niega jeste u smislu da nije bilo samih Ideja, ne bi nita postojalo, a ne
nije bilo nita, a sad ima. Jer takvo gledite bi bilo pre panteistiko. I upravo jer
je Bog stvarao iz Ideja (uslovno reeno iz njegovih Ideja) moemo rei da je tako
i on sam prisutan u samim stvarima. Sve stvari nose njegov peat stvaranja. Sama
priroda nije izvan Boga, nego je u okviru njega, to bi znailo da je ona veita.
25
Jer ukoliko ne bi bila u okviru Boga onda ona ne bi imala razlog svog postojanja
i ona bi na taj nain prestala da postoji. Dakle, nuno je da Bog i stvari budu
neprestano povezane. Kada bi sama boanska aktivnost prestala, i sama stvarnost
bi nestala (jasno je iz ovog da nikakvo deistiko stanovite ne bi prolo kod
Eriugene).
19. Eriugena o saznanju Boga
Bog je za Eriugenu bie koje stvara a nije stvoreno. Ono je dakle ono
prvobitno, razlog zbog ega itav svet postoji. Njemu ne moemo pripisivati
osobine koje nekada pripisujemo ljudima poput: mudar, vet, sposoban itd. Ve
moramo o Bogu govoriti samo metaforino poput: najmudriji, najsposobniji,
najvetiji itd. Boga ne moemo saznati u ravni ovog propadljivog, vremenitog
koje mi pripadamo. Do ovakvog saznanja Eriugena je stigao sintezom afirmacije
(Bog je mudar) i negacije (Bog nije mudar). Za oveka kaemo da je mudar, ali
je Bog mudriji od njega. Za kamen kaemo da nije mudar, ali za Boga ipak ne
moemo rei da ne poseduje mudrost. On poseduje svu mudrost, tako da mu samo
moemo pripisati da je on najmudriji.
Prema Eriugeni, ne mogue je da je Bog postojao pre nego to je postojao
sam svet. Znamo da je Bog stvorio sve to postoji. Ali ukoliko bi Bog postojao
pre bilo ega drugog stvorenog, onda bi i on dobio odreenu vremenitost. Kako
bi u tom sluaju Bog mogao da bude vean? Pa samo tako to nema tog odreenja
pre. O Bogu ne smemo govoriti u smislu pre i posle jer on je veit, uvek je
bio i uvek e biti. Reenje ovog problema jeste da se u isti momenat stavlja i sam
Bog kao i samo stvaranje svega (to opet zvui pomalo panteistiki). To bi smo
mogli predstaviti ovako:
Klasina hrianska interpretacija:
26
Eriugenino tumaenje:
Dakle, Bog i stvaranje jesu isti momenat, koji traju kroz venost. Ako bi
smo se drali Eriugeninog tumaenja, onda onaj poetak Svetog pisma U
poetku bee Bog (Re, Logos) mogli bi smo okarakterisati kao pogreku. Nije
bilo Boga pre stvaranja, a jasno je i da stvaranja nije bilo pre Boga (kao ni bez
Boga). Ako bi smo rekli da su Bog i stvaranje (priroda) isto, onda bi smo se nali
u panteizmu. Ali Eriugena to sigurno nije. Pre bi smo trebali rei da su Bog i
stvaranje kauzalni par koji traje kroz venost. Problem u naim shvatanjima
samog stvaranje jeste u vremenitosti. Stalno imamo potrebu da konstatujemo da
je prvo bilo stvaranje, a pa sama stvar, pa iz jedne stvari druga. To je ono to
evulucionistiki koncepti danas tvrde. Eriugena tvrdi ba suprotno. Nema
vremenitosti! O pre i posle moemo govoriti samo u logikom, ali ne i
vremenskom smislu.
27
20. Anselmov meditativni metod u Proslogionu
Anselmo u ovom delu na neki avgustinovski nain razgovara sam sa

sobom, odnosno preciznije reeno upuuje svoje rei Bogu. Taj razgovor sam sa
sobom, odvija se upravo u unutranjosti. Ta unutranjost jeste na duhovni svet,
preko kojeg se, kao to znamo moemo povezati za samim Gospodom. Da nema
tog unutranjeg sveta, mi bi smo izgubili ljudski karakter i bili bi smo ravni
ivotinjama.
Opet, slino Avgustinu, Anselmo pokuava da se oslobodi spoljanjeg
sveta i da se usredsredi na svoj duh. Spoljanji svet ga kao to i sam govori odvodi
u probleme, tu ga stalno ometaju neke muke i nevolje. Nikada ne moe da nae
mir. To je zbog toga to mir u materijalnom svetu ni ne postoji! Samom ovom
meditacijom koja se ogleda u ovom tekstu, Anselmo pokuava da se oisti
neistoa spoljanjosti i da govori kroz svoju istu (duhovnu) prirodu.
21. Anselmov dokaz boije egzistencije
Sv. Anselm je doao do jednog argumenta za koji tvrdi da veoma jako

podrava boansku egzistenciju. Naime, Bog je ono od ega nita vee ne
moemo zamisliti (nita vee u smislu savrenstva). Pa prema tome, logino je
da ono od ega se nita vee ne moe zamisliti, mora da egzistira. I to ne egzistira
samo kao pojam, ve zaista egzistira kao posebno bie. Mi ak i kad poriemo
Boiju egzistenciju, imamo odreeni pojam Boga. Kako je mogue da pojmimo
neto tako precizno, a da ono ne postoji?
itava priroda je ureena na taj nain da postoje manje savrena bia,
ona malo vie savrena, i mi ljudi koji sebe smatramo najsavrenijima meu
materijalnim biima. Ali mi smo opet manje savreni u odnosu na ista duhovna
bia jer su ona nepropadljiva. Na vrhu savrenstva jeste samo sam Bog koji ima
sve savrenosti u jednom. Oigledno je da se radi o jednom hijerarhijski
ureenom svetu, u kome neto mora da bude najsavrenije. Ali opet, postavlja
jedno interesantno pitanje Anselm: Bog ne moe da lae, nije li to onda njegov
nedostatak savrenosti? Naprotiv, on je upravo zato i savren to nema
negativne osobine. Jer zamislimo Boga koji moe i da govori istinu i da lae.
Ne bi li to bilo kontradiktorno?
Na ovom prikazu moemo da vidimo kako treba
da gledamo na Boije osobine. Istina i la su
dve suprotnosti. Istina je svojsvena duhu, dok je
la blia materiji. Ako je Bog duhovno bie, onda
je oigledno da je njemu svojstvena istina u odnosu na la. Tako da se njegova
28
savrenost upravo ogleda u odabiranju dobrog u odnosnu na loe. Greke

koje mi inimo jesu pokazatelji nae nesavrenosti da razabiremo dobro od loeg.
Poto smo mi materijalna bia (jednim delom) onda nam spoljanji svet
predstavlja nekad i prividnu istinu, i u tim sluajevima pravimo greke.
22. Anselmo i Avgustin o okretanju due ka sebi
Anselmo po pitanju o dui mnogo toga preuzima od Platona i Avgustina.

Naime, on jasno tvrdi da je ovek i duhovno i materijalno bie, ali ipak odreenu
prednost daje dui nad telom. Jer dua je ona koja vodi telo. Svetlost je istina.
Ona nam pokazuje put. A tu svetlost moemo da vidimo samo naom duom. Da
bi se oslobodio spoljanjih neprilika koji ga odvode od Boga, Anselmo govori da
on eli da ue u sobu duha svoga. Oigledno je prema tome da se Bog ne moe
nai u spoljanjosti ve u naoj unutranjosti. Upravo je to cilj i Anselma i
Avgustina da ostvare svoju duu kao nezavisnu. Anselmo navodi i kako ga ovo
telo vodi u neistinu, odnosno dole, dok bi on eleo da otkrije pravu istinu,
odnosno da svoj pogled uputi ka gore. Slian motiv imamo i kod Avgustina.
29
30. Bonaventurino shvatanje saznanja
Bonaventura prihvata injenicu da se sve sastoji od materije i forme. Kao

jedan od kljunih pojmova koje on koristi da bi opisao osnovu naeg saznanja
jeste svetlost. Ali pri tom treba praviti razliku izmeu svetlosti u znaenju rei
lumen i lux. Lumen predstavlja svetlost u smislu duha, znai bestelesne prirode.
Dok bi lux sa druge strane bila svetlost u ovom materijalnom smislu, dakle ono
to nam omoguava da gledamo na spoljanji svet. Setimo se samo da su i Adam
i Eva bili prvobitno kao svetlost, odnosno bili su uoblieni svetlou poput
anela. U ovom smislu bi se koristila re lumen. Svetlost u znaenju lux
Bonaventura oznaava kao svetlo tehnikog umea. Ove dve razliite podele
svetlosti jesu ona podela na subjektivno (lumen) i objektivno (lux), odnosno na
duhovno i materijalno. Samo naravno to su termini karakteristini za kasnije
periode nauke. U srednjem veku je termin svetlost bila jedna od dominantnih.
Naravno, poto Bonaventura nije bio mnogo razliit po pitanju naina saznavanja
stvarnosti od svojih istovremenika, i on je tvrdio da je razum (lumen) ono to nam
omoguava krajnju spoznaju. Saznanje u smislu lux bi bilo samo posredovanje
izmeu spoljanjeg sveta i razuma.
U svojoj konkretnoj podeli Bonaventura razlikuje etiri vrste svetla:
1. Svetlo tehnikog umea bi bile nae sposobnosti da se
snalazimo u spoljnom svetu tako to imamo razna
tehnika umea poput raznih zanata, lekarstva,
poljoprivrede itd. Dakle to su umea koja nam u
praktinom smislu olakavaju ivot.
2. Svetlo osetilne spoznaje bi bila naa ula mirisa, ukusa,
sluha, vida i dodira. Ona nam omoguavaju da moemo
da poveemo svoj duh sa spoljanjim svetom.
3. Svetlo filozofske spoznaje jeste ona naa unutranja
sposobnost da saznajemo. Prema Bonaventuri mi
nemamo uroene ideje, ali zato imamo tu unutranju
sposobnost pomou koje apstrakcijom dolazimo do
samih ideja. Ovaj vid spoznaje bi smo mogli opisati kao
miljenje. Ovo opet ukazuje na to da i Bonaventura
stoji pri tome da se ideje ne nalaze u spoljanjim
stvarima, ve pre moda u nekom idejnom svetu do
koga se dolazi razumom.
4. Svetlo Svetoga pisma jeste ono to nam omoguava
spasenje. Naa saznanja ovoga sveta su ograniena. Ne
moemo da znamo ta se dogaa u svetu koji ne vidimo
(metafiziki svet) ukoliko ne itamo Sveto pismo. Tu nas
30
Bog obavetava o stvarima kako one zaista jesu.

Izbegavanjem da verujemo u Svetu pismo mi zapadamo
u nevolju i predajemo se zlim silama ovoga sveta da nas
prevare. A Biblija jasno i govori da te zle sile i te kako
postoje.
Iz iznesenog je jasno da bez poznavanja Boga ne moemo imati ni prave
nauke. Bog je stvorio ovaj svet i samo nam on moe pokazati kako ovaj svet
funkcionie. Odbaciti veru u naeg tvorca bi bilo suludo. Naravno, vera je za
saznanje veoma bitna upravo zbog toga to je sam tvorac metafizike prirode. Mi
ga ne moemo videti svojim oima, odnosno svojim telom, ali preko Svetog
pisma i naeg duha mi moemo da komuniciramo sa njim i da kroz nau veru
dobijamo informacije i ovom svetu i da dolazimo samim tim do saznanja.
Praktini primer za ovo bi bilo sledee: U Svetom pismu nam Bog nalae da
drimo post na taj nain to se odriemo ivotinjskih namirnica, alkoholnih pia
i sl. Meutim, naa potreba za hranom je nekad veoma izraena. Ukoliko nemamo
dovoljno utvrenu veru u Sveto pismo, onda emo se drati samih naih ulnih
potreba i konzumiraemo hranu ivotinjskog porekla, koja i nije ba najzdravija
po na organizam. Zbog te neposlunosti prema Boijim uputstvima kasnije e
nas zaboleti stomak.
29. Bonaventurino shvatanje filozofije
Bonaventura filozofiju deli na: razumsku, prirodnu i moralnu. Razumska

filozofija je bavi naim govorom, odnosno reima. Sve to govorimo jasno je da
ima neko znaenje. Ukoliko govorimo neto to nema nikakvo znaenje onda
smo u sutini promaili njenu svrhu. Za govor najveu ulogu igra upravo na
razum koji nam omoguava da naim reima dajemo smisao i znaenje. Sam
govor nam je dat i da bi smo mogli da razumemo uputstva koja nam Gospod daje
u Svetom pismu, bilo da ga itamo ili sluamo od drugih. Samu razumsku
filozofiju Bonaventura deli na gramatiku, retoriku i logiku. Same nae misli jesu
ponajpre slike, ali odmah zatim i rei. Sa Bogom se upravo povezujemo reima,
bilo molitava ili naih linih oseanja koje prema njemu ispoljavamo. Na razum
jeste izmeu semenki stvari i ideja.23 Sjemenke stvari jesu ono to nam
omoguuje opstanak u vidu razmoavanja. To je neki osnovni telesni princip. Bez
toga bi se itavo oveanstvo raspalo u jednom ivotnom veku. Sa druge strane
su ideje koje su neto to bi smo mogli nazvati boanskim. Te same ideje se
nalaze u Boijoj rei odnosno u Logosu. Setimo se samo da i samo Sveto pismo
23
Bonaventura, O svoenju umea na teologiju, prev. Marija iki, str. 387.
31
poinje reima U poetku bee logos gde se ova re logos uglavnom prevodi
kao re. Da bi smo napravili vezu izmeu telesnog i boanskog potreban nam je
razum.
Filozofija prirode bi bila ono to mi nazivamo fizikom, ali Bonaventura
fiziku misli pre svega na jedan mogli bi smo rei Aristotelov nain. On pre svega
prihvata onu Aristotelovu misao da tvari tee za svojim oblikom, odnosno za
svojom formom. Jasno je da sve to postoji jeste kombinacija forme i materije.
Priroda jeste otelovljena Boija re. To je lako za dokazati ukoliko se uzme kao
injenica da je Gospod tvorac svega postojeeg. Iz ovoga bi smo mogli da
pretpostavimo da je itava priroda posluna Gospodu. Jedino smo mi ljudi ti koji
imamo mogunost da mu budemo svesno posluni ili ne posluni. Ali i injenica
je da veiti ivot sledi tek na onom svetu uz Boga, a ovaj prirodni svet stalno
propada, odnosno jedne jedinke nestaju, a druge se raaju. Bonaventura iznosi i
interesantnu injenicu, a to je da bi se telo i dua sjedinile, najpre su potrebne
odreene okolnosti poput vlage, svetlosti i toplote. Pre svega telo ne bi moglo da
funkcionie bez njih. I iz ovoga se vidi da je Gospod uredio svet ba tako da bi
sve moglo da funkcionie. Ne funkcionie samo ono to odstupa od boanskih
zakona.
Kada Bonaventura govori o moralnoj filozofiji, to veoma podsea na
neke Aristotelove odredbe. Naime, moralna filozofija se bavi pravednou koju
on odreuje kao sredina izmeu dve krajnosti (to imamo i kod Aristotela) kao
i to da se svakome daje onoliko koliko zasluuje. Kako da znamo pak ta je ono
to je pravedno i ispravno? Pa samo tako to emo se povezati sa Gospodom. U
Svetom pismu su nam dati podaci o tome ta je ispravno ponaanje. Nau duu
trebamo uperiti upravo prema Gospodu (na gore) i tako emo znati ta je ispravno
a ta nije. Meu starim Grcima imali smo da se moralnost uslovno reeno ne misli
nego da se ono jedino ispoljava kroz delanje (Sokrat, Aristotel). Ali Bonaventura
je moda po ovom pitanju blii Platonu, i to se vidi upravo u tome to on zahteva
da se poveemo na izvor pravog znanja, i tek emo na osnovu toga moi kasnije
da pravilno i delamo.
32
28. Bonaventurino shvatanje odnosa due i tela
I duu i telo karakteriu svetlosti. Meutim, dui pripada svetlost u smislu

lumen dok telu pripada svetlost u smislu lux. Kao to smo ve rekli ova dva
odreenja se bitno razlikuju. Lumen nam omoguava da razumemo stvarnost, dok
nam lux omoguava da oseamo stvarnost. Meutim, bitno je primetiti da
Bonaventura na odreeni nain izjednaava oblikovanje (formu) i svetlost
(lumen). Jer prema njemu, kada neko bie poseduje unutranju svetlost, ono tada
i postoji. Ovo pak vie podsea na Platona nego na Aristotela, jer prema
Aristotelu setimo se bie jeste spoj forme i materije, dok je kod Platona duhovna
komponenta nosilac naela postojanja.
Bonaventura tvrdi po Aristotelovom uzoru da materija tei nekoj formi,
odnosno da telo tei dui (ili moda i obrnuto), jer oboje mogu da funkcioniu
samo jedno sa drugim. To je njihova priroda. Tu je Bonaventura blizak Aristotelu.
Ono Platonovo da dua tei da pobegne iz tela mislim da nije toliko prihvatljiva
za Bonaventuru. Setimo se samo Adama i Eve, nisu li se i oni sami odluili da
ive na ovaj telesan nain, odnosno nisu li oni sami odbacili svetlost sa sebe?
Njihov je izbor bio takav i nama je praktino sueno da ivimo na ovaj nain.
Naravno, to i dalje ne znai da Bonaventura daje neku prednost telu, ve naprostiv
on istie da dua mora da bude ispred tela. Dokaz za to da je dua predvodnica
tela jeste to to je sam Gospod duhovne prirode. Mi se sa njim moemo povezati
samo mislima, ali ne i telesno. Pa ako je on istina onda se samo duhom moemo
voditi ka istini.
26. Bonaventurino shvatanje odnosa filozofije i

teologije
Bonaventura jeste jedan hrianski mislioc, to ukazuje na injenicu da

se Sveto pismo njegova glavna misaona vodilja. Na osnovu nje pokuava da
razume svet. Naravno, teologija i filozofija kao posebne nauke imaju odreene
dodirne take, kao i odreene gde se razlikuju. Ipak, ono to se moe videti kod
svih hrianskih mislioca jeste da su oni pokuali Bibliju da razumeju vie na
jedan nauni dokazan nain, nego samo kao puko verovanje. Iako naravno
postoje odreeni delovi Biblije u koje mi moemo samo da verujemo. Taj nauni
aspekt teologiji daje upravo filozofija. Teolozi se bave prepriavanjem i
tumaenjem Svetog pisma, dok filozofi pokuavaju i da ga objasne. Sve ovo to
nam se deava, nije sluajnost. itava priroda odjekuje boanskim glasom, i
upravo taj glas (logos) filozofija eli da dokui. Da kroz na ivot, prirodne
33
procese pokae da je Sveto pismo validno i da moemo da verujemo i u one

delove za koja nemamo pouzdana znanja.
Ono sa ime se filozofija bavi jeste razum (lat. Ratio). Razum se pak
direktno povezuje sa naim duhom, jer ono nosi svetlost prave spoznaje. Mi se sa
Bogom povezujemo upravo ovom duhovnom komponentom, odnosno mogli bi
smo rei da se sa njim povezujemo razumom. Upravo nam ono omoguava onu
slobodu koju ivotinje nemaju. Dakle, teologija koja se bavi duhom i filozofija
koja se bavi razumom, jesu tesno povezane. Oboma jeste cilj da se doe do prave
istine, u hrianskom kontekstu jasno je da je to Bog. Pogledajmo sledeu
predstavu:
() =

Bog (Ideje)
Duh (Dua) =
Razum
Teologija Filozofija
Iz ovde priloenog se moe videti domen u kome filozofija i teologija

imaju zajednike dodirne take. Mogli bi smo rei da se filozofija bavi domenom
od spoljanjeg sveta do razuma, dok se teologija bavi domenom od razuma do
samog Boga. Da bi smo svet pravilno razumeli mi se moramo koristiti sa oboma.
Radi ovih triju stvari Bog je stvorio razumsku duu: da ga ona hvali, da mu slui
i da u njemu uivai poiva; i to je po ljubavi u kojoj ako neko ostaje, u Bogu
ostaje i Bog u njemu, tako da je to neko udesno sjedinjenje, a iz sjedinjenja
udesno uivanje.24 Razumska dua jasno je jeste ovek. Bog nas je stvorio
ovakve iz njegove ljubavi prema nama. To je najvea ljubav koja postoji u
univerzumu. Da bi smo mu uzvratili ljubav, mi moramo da se poveemo sa njim
(Re-legare). Sva naa znanja moramo upraviti prvenstveno prema Bogu, jer tada
naa znanja imaju svoju sutinu. Iz ovoga je opet jasno ukrtanje teologije i
filozofije.
24
Bonaventura, O svoenju umea na teologiju, prev. Marija iki. Str. 383-384.
34
27. Bonaventurino uzdizanje due prema Bogu
Svaki je dobar dar i svaki savren poklon odozgor i silazi od Oca

svetlosti."25 Bonaventura nam daje ovaj Jakovljev citat kako bi nam pokazao put
koji naa dua prelazi, odnosno na koji nain naa dua u svojoj sutini
funkcionie. Sama re gore jeste simbolina jer se Bog uvek zamilja kao neto
uzvieno od nas. Upravo zato kada zamiljamo Boga, esto gledamo gore u
nebesa, jer su ona za nas daleka i nedostina. A i nebesa jesu jedan savren sistem
zvezda koji moemo uporediti samo sa samim Bogom. Naravno, u metafizikom
smislu moemo govoriti samo simbolino, jer u duhovnom svetu ne postoje
odrednice poput gore, dole, veliko, malo itd. Sve su to samo odreene rei kojima
mi pokuavamo da objasnimo taj uzvieni svet na nama jasan nain. Oigledno
je da smo mi degradirani u odnosu na sam metafiziki svet. Poto se samo naa
dua moe povezati sa njime, ono ini stalan napor da se kree ka njemu. Glavni
cilj jeste povezati se sa samim Bogom. To je i sutina hrianstva kao religije.
Sama re religija sastoji se od rei legare to znai povezati se, dok re-legare ima
znaenje ponovnog povezivanja sa Bogom, poto je naa veza sa njim uslovno
reeno pokidana.
Bonaventura koristi re lumen kako bi imenovao nau unutarnju svetlost,
koja se direktno vezuje za nau duhovnu komponentu. Ona oznaava na
unutranji svet, pravu spoznanju istine. Kroz tu svetlost se povezujemo sa samim
Tvorcem. Jer nam Bonaventura jasno stavlja do znanja da bez povezivanja sa
Bogom mi nemamo nikakva znanja, pa ak i da smo ubeeni da imamo.
31. Bonaventurino ulo srca i Avgustinovo

unutranje ulo
Bonaventura za ulo srca koristi jo termine poput duhovno ulo i

unutranje ulo koje izmeu ostalog koristi i Sv. Avgustin. Bonaventura
definie ovo ulo srca kao duhovni opaaj koji se tie istine. Naime, spoznaja
stvari kod Bonaventure nastaje tako to stvari u spoljnom svetu sjaje odnosno
zrae i naj taj nain one dopiru do naih ula kroz koja oni dalje dolaze do
naeg razuma. Negde izmeu naih ula i razuma se nalazi ovo unutranje ulo.
Ono naime ima sposobnosti da nam daje odreene predoseaje. Mi iz
spoljanjev sveta dobijamo razna iskustva. ak i kada ne vidimo odreene
predmete, mi ih sebi u glavi moemo projektovati. Kada vidimo psa koji rei, mi
uvek iznova i iznova predoseamo da je to potencijalna opasnost za nas. Taj
oseaj nam upravo omoguuje ovo ulo srca (unutranje ulo). Ovo ulo srca bi
25
Jak 1, 17.
35
smo stvarno mogli okarakterisati kao neto boansko u nama. Pogledajmo

sledee primere koje navodi Bonaventura: Mi esto i nesvesno izbegavamo
nemar, poudu i oholost. To je ono to bi smo nazvali nemoralnim ponaanjem.
Mogli bi smo rei da su ljudi koji su nemoralni upravo oni koji imaju slabo
razvijeno ovo ulo srca.
Prema Avgustinu unutranje ulo je ono to povezuje naih pet spoljnih
ula. Pri tom ono ne osea samo ono to prima od tih ula, ve osea i sama ula.
To moemo objasniti kroz primer: Kada neto gledamo i vidimo, mi imamo
odreenu sliku. Meutim, da li samo oko osea samo sebe? Ne. Tek ovo
unutranje ulo nam moe dati informaciju o tome da mi oseamo. Zamislimo da
spavamo. Odjednom se zauo neki zvuk (ulo sluha). Naa sledea reakvija je da
otvaramo nae oi. Kako je mogue da otvaramo nae oi kada smo uli samo
zvuk, a nismo videli svetlost? Pa tako to nae unutranje ulo dobiva jednu
jedinstvenu sliku za sva ula na osnovu prethodnog iskustva. Pri tom je bitno
napomenuti da ovaj unutranji oseaj imaju i ivotinje. Mogli bi smo rei da su
ovo ono to nazivamo ivotinjskim instinktima. Stim to je ove instinkte ovek
prevaziao svojim razumom, pa nije ostao samo na tom stepenu razvoja.
36
32. Akvinevo uenje o analogiji
Razlika izmeu Boga, Stvoritelja, i bia njegovih stvorenja je beskrajna;

ne-slinost je uvijek vea no slinost (usp. DS 806). Usprkos tome, u itavoj
razlici izmeu Stvoritelja i stvorenja, postoji neka analogija izmeu stvorenog
bia i Stvoriteljeva bia, koji nam omoguuje govoriti o Bogu ljudskim
rjenikom. Sveti Toma je utemeljio nauk o analogiji ne samo na otroumnim
filozofskim obrazlaganjima ve takoer na injenici da nam je objavom sm Bog
progovorio te nas, dakle, ovlastio govoriti o Njemu. Smatram vanim podsjetiti
na taj nauk. On nam, naime, pomae pobiti neke prigovore suvremenog ateizma,
koji nijee da je religijski jezik obdaren nekim objektivnim znaenjem i, naprotiv,
dri kako ovaj ima samo subjektivnu ili jednostavno emotivnu vrijednost. Taj
prigovor proizlazi iz injenice da su pobornici pozitivistike misli uvjereni da
ovjek ne poznaje bie, ve samo iskustveno spoznatljive funkcije stvarnosti.
Poput svetog Tome i velike filozofske tradicije mi smo uvjereni da, zapravo,
ovjek ne poznaje samo funkcije, koje su predmet prirodnih znanost, ve poznaje
neto o samome biu primjerice poznaje osobu, "ti" drugoga, a ne samo njezin
fiziki i bioloki aspekt njezina bia. U svjetlu toga uenja svetoga Tome,
teologija tvrdi da, ma koliko ogranien, religijski je jezik obdaren smislom, on je
poput strijele odapete prema stvarnosti koju oznaava. Ta suglasnost ljudskog
razuma i kranske vjere nazire se u drugom temeljnom polazitu Akvineve
misli: boanska milost ne ponitava, ve pretpostavlja i usavrava ljudsku narav.
Ova potonja, naime, i nakon grijeha, nije potpuno izobliena, ve je ranjena i
oslabljena. Milost, koju Bog obilno dijeli i koja se prenosi otajstvom Utjelovljene
rijei, potpuno je besplatni dar kojim narav biva ozdravljena, ojaana i
potpomognuta teiti elji priroenoj i duboko usaenoj u srcu svakoga mukarca
i ene: elji za sreom. Boanskom milou sve sposobnosti ovjekova srca
bivaju proiene, preobraene i uzdignute.
Osim spoznajne teorije, vani doprinosi Tome Akvinskog se mogu saeti
na slijedei nain :
a) Postojanje Boga se moe dokazati putem razuma;
b) Sve znanje o Bogu nam dolazi putem analogija;
Naime, saznanje do koga Akvinski dolazi jeste da se Bog ne moe saznati
neposredno, odnosno direktnim upravljanjem naeg uma prema njemu. To se
moe uiniti samo analogijski, odnosno upravljanjem naeg razuma na spoljanje
stvari koje svojim postojanjem ukazuju na Boije postojanje. Zato Akvinski i
pravi razliku izmeu filozofije i teologije.
37
33. Akvinevo shvatanje esse i essentia
Bie (ens) i bit (essentia) jesu ono to um najpre poima.26 Ovo Akvinski
preuzima od Avicene. Bie po sebi (ens per se) se iskazuje na dva naina: Prvo
kroz deset kategorija (misli se na Aristotelove kategorije) i kroz njihovu istinitost
izjava. Naime, to bi znailo da je svaka izjava istinita ukoliko je reenica
ispravna. Pa tako svi jednorozi imaju jedan rog jeste istinita tvrdnja, iako
znamo da jednorozi ne postoje. Meutim, ukoliko se pak drimo kategorija, onda
ono to tvrdimo mora i da postoji u stvarnosti. Ne moemo pripisivati jednorogu
bilo kakvu kategoriju, kada jednorozi ni ne postoje.
Bit jeste ono to odreuje sutinu neke stvari. Bit je ono po emu bie
ima svoj bitak. Stvar je shvatljiva po svojoj definiciji i po svojoj biti. tastvo jeste
definicija neke stvari. Bit je ipak jedna dalja odredba, vie metafizikog
karaktera. tastvo je nama blie, jer konkretno moemo da govorimo o neemu.
Hajde da to jasnije predstavimo:
Dakle, bit jeste neto to
Bit odreuje bie, ali je ono u sveri
metafizikog, duhovnog. Bit bi bio
onaj boanski kod koji je u svako
Bie bie usaeno po kome ono ima
sutinu. tastvo sa druge strane jeste
konkretno odreenje koje je nama
tastvo blisko. Kada pitamo ta je konj,
odgovor moe da bude: ivotinja sa
etiri noge, grivom i repom. Bit bi u
ovom sluaju bilo konjstvo. Prepoznati konjstvo je mnogo tee nego ivotinju sa
etiri noge, grivom i repom. To je upravo zbog toga to se konjstvo ne moe
prepoznati puko oima ve samo umom. tastvo se pak prepoznaje razumom.
Bie se navodi po supstancijama i po akcidencijama, pri tom se bit isto istinito
nalazi u supstancijama, dok se u akcidencijama ono nalazi u odnosu na neto.
Supstancije pri tom mogu biti jednostavne i sloene, pri emu su jednostavnije
uzvienije. Najuzvienija jednostavna supstancija je Bog. Da bi smo pak spoznali
jednostavne supstancije, moramo prvo da se vodimo sloenim supstancijama, to
nas upuuje na to da su jednostavne pre duhovne, a sloene pre materijalne
prirode. Ipak, bit supstancije nije ni forma ni materije ve oboje zajedno.
26
Avicenna, Metaphysica, I 6
38
35. Dokazi za postojanje Boga Tome Akvinskog
1. Nepokrenuti pokreta. Nita se ne pokree bez prethodnog pokretaa.

To nas dovodi do vraanja, iz ega je jedini izlaz Bog. Neto mora uiniti prvi
korak, a to neto mi nazivamo Bogom.
2. Neuzrokovani uzrok. Nita nije uzrok sama sebe. Svaka posljedica ima
prethodni uzrok pa smo opet gurnuti natrag u vraanje. To mora biti dokinuto
prvim uzrokom, koji nazivamo Bogom.
3. Kozmoloki argument. Moralo je postojati vrijeme u kojemu nije
postojalo nita materijalno. No budui da materijalne stvari postoje sada, moralo
je postojati neto ne-materijalno kako bi ih prinijelo u postojanje, a to neto
nazivamo Bogom.
4. Argument stupnjevitosti. Uoavamo da se stvari u svijetu oko nas
razlikuju. Postoje stupnjevi, recimo, dobrote ili savrenosti. No mi prosuujemo
te stupnjeve samo u usporedbi s maksimumom. Ljudi su i dobri i loi pa
maksimalna dobrota ne moe biti u nama. Prema tome, mora postojati nekakav
drugi maksimum koji odreuje normu savrenosti i mi taj maksimum nazivamo
Bogom.
5. Teleoloki argument ili argument predodreenosti. Mnogo toga u
svijetu, a osobito iva stvorenja, izgleda kako da je predodreeno. Ni ta poznato
ne izgleda predodreeno, osim ako nije predodreeno. Prema tome, mora
postojati um koji predodreuje i mi to nazivamo Bogom. Sam Toma Akvinski
posluio se analogijom strijele koja se kree prema svom cilju, no suvremeni
protuzrani projektil voen toplinom bolje bi odgovarao njegovoj svrsi.
39
37. Akvinevo shvatanje individualnosti i

besmrtnosti due
Ljudska je dua za razliku od ivotinjske nepropadljiva. Ljudksa dua je

samostalna za razliku od ivotinja. Zato je ovek slobodno bie i ima slobodnu
volju. To je pre svega zasluga njegove due. ovek umire kada se negova dua
(oblik) odvoji od tela (materije). Meutim, poto ljudska dua ima taj umski
karakter koji mu omoguuje da postoji samostalno onda ona ima mogunost da
nastavi sa svojim postojanjem.
Naime, razuma (brojano srazmerno) ima koliko ima i tela. Da budemo
precizniji razuma ima koliko ima i ljudi, jer je svaki ovek razum za sebe. Za
Tomu Akvinskog je neracionalno miljenje da postoji mnogo tela, a samo jedan
razum. Jer na taj nain bi smo svi posedovali iste ideje, a oigledno je da svako
ima razliite ideje. Dakle, kao to se mi razlikujemo po svojim telesima, tako se
razlikujemo i po svom razumu. Dokaz za to jeste aktivni razum. Naime, aktivnost
koju na razum poseduje pre svega zavisi od nae volje. Ukoliko bi aktivni razum
bio kod svakoka jedan isti, onda mi ne bi smo mogli da utiemo na nae misaone
funkcije. Pasivan razum sa druge strane sadri ideje koje jedno bie (ljudsko)
stekne vremenom (iskustvom i reflektovanjem). Kada bi pasivan razum bio jedan
te isti za sve onda bi smo mi posedovali sve ideje koje su ikada postojale.27 A
oigledno je da smo mi pri roenju samo tabula rasa (prazna ploa) i da tokom
ivota dobijamo ideje samo o stvarima koje su prile procese naeg iskustvenog
i razumskog saznanja. To bi znailo da je i pasivni razum za svakoga ponaosob
jedinstven.
Jasno je iz reenog da se besmrtnost due mora ticati ove ljudske
razumske funkcije. To bi znailo da biljke i ivotinje nemaju besmrtnost. Ali
ovek moe da ju ima! Razlog za to jeste supstancijalna forma oveka. Naime,
ovek ima razumsku duu, za razliku od biljaka (vegetativna dua) i ivotinja
(osetilna dua). Kada bie izumire onda izumiru i sve njegove funkcije vezane za
materijalnost (jer je materijalnost princip smrti odnosno raspadanja, razdvajanja).
Umske funkcije koje poseduje ovek se pak uopte ne tiu spoljanjeg sveta! On
ima sposobnog da spoznaje spoljni svet, ali ne zavisi nuno od njega. ovekova
unutranja komponenta je zato blia duhovnim nego materijalnim biima. To
omoguuje oveku da postoji i nakon smrti!
27
Ovo nas moda moe malo podseati na Platonovo uenje od uroenim idejama koje
se vremenom i iskustvom trebaju prikazati (seanje). Meutim, reklo bi se da Akvinski
misli na sve ideje koje su ljudi posedovali, a jasno je da postoje i druge ideje do kojih
ljudi nikad nisu i nikad nee doi.
40
38. Akvinevo shvatanje saznanja
Saznanje je karakteristino za iva bia, odnosno za bia koja poseduju

duu. ovek ima najrazvijenije mentalne sposobnosti i stoga je on i najsposobniji
da saznaje. ovek sa umom (duom) moe da spoznaje prirodu svih drugih tela.
Pri tom Akvinski izriito tvrdi da je nemogue da um spoznaje bilo ta
posredstvom nekih telesnih organa. Sami nai organi bi mogli da nas omeju u
spoznavanju spoljanjeg sveta. Tako na primer kada gledamo tap u providnoj
staklenoj boci, mi ga vidimo prelomljenog. Ipak, naim umom zakljuujemo da
je taj tap u stvari prav. ovek sve shvata duom. Podela spoznajnih moi prema
Akvinskom bi izgledala ovako:
1. ulne sposobnosti one imaju osetilne sposobnosti to bi
znailo da one mogu da spoznaju materijalnu prirodu, ali nita
osim toga. TO ih ini veoma slabim moima saznanja. Naa ula
mogu da spoznaju kakvoe poput toplog, hladnog, velikog,
malog itd.
2. Nad-ulne sposobnosti (umske) su moi naeg saznanja oblika
bez materije. Ova sposobnost nam omoguava da predmet
opaanja shvatimo u njegovoj sutini a ne samo po spoljnom
izgledu (po slici). Umske sposobnosti nam omoguuju da
spoznajemo kolikou28 to je direktno vezano uz supstancije.
Supstancije se ne mogu spoznati ulima.
28
Kolikoe predstavljaju brojeve, dimenzije i likove.
41
39. Akvinevo shvatanje filozofije i teologije
Osim filozofije kao razumske nauke, oveku je neophodna teologija koja

se bavi prouavanjem Boije objave (Svetog pisma). Bog jeste dobar i on nama
eli dobro. Sva uputstva kako treba da ivimo su data u Bibliji. Njihovo
tumaenje je ostavljeno filozofima. Toma Akvinski je nedvosmisleno bio uveren
da filozof koji bi odbacio uenje Svetog pisma bi odmah otiao na lo put i
izgubio bi oblije mudrosti. Ono to jo moramo da shvatimo jeste da su nae
razumske sposobnosti ograniene. Mi ne moemo da znamo onoliko koliko bi
smo moda voleli da znamo. U Bibliji su nam dati podaci o svetovima i biima
koja mi ne vidimo, ali ona i te kako utiu na nas. Da bi smo se pravilno odnosili
prema njima mi moramo imati znanja data u Svetom pismu, jer inae mi nikako
sami od sebe ne moemo da doemo do tih saznanja. Bog je najvia istina kojoj
ovek mora da tei. Osnovna znanja o njemu data su nam u Svetim spisima i
samo na osnovu njih mi moemo da gradimo dalja uenja. Ovako bi smo mogli
konkretno prikazati odnos filozofije i teologije prema Tomi Akvinskom.
Prava linija koja razdeljuje filozofiju i teologiju jeste domen dokle na razum
moe da dokui. Ispod te crte jeste filozofija, a iznad Boije uenje. Prema Tomi
Akvinskom je apsolutno nuno da postoji objava da bi se uopte moglo govoriti
o Bogu. Da nema Biblije onda bi to sve bile samo zablude, dok ovako moemo
realno da potkrepljujemo naa saznanja. I ono to je jo bitno zapaziti jeste da
Akvinski govori o tome da se ono to je iznad crte razuma, ne sme prouavati
samim razumom. Odnosno mogli bi smo rei i da se ne moe, jer ono ne moe
nama nikada biti razumljivo. Moda samo u odreenim detaljima. Mi imamo na
domen saznanja a to je onoliko koliko moe razum. Upravo se u tom domenu
nauka treba kretati. Pri tom trebamo dodati da i filozofija i teologija imaju svoje
spekulativne i praktine delatnosti. Teologija tako ima spekulativni deo u kome
se govori o Svetom pismu i o onome to nam Bog poruuje, a praktini deo jeste
u primeni svega toga na delu kako bi smo postigli veno blaenstvo. U jednom
svom delu i filozofija funkcionie na slian nain. Upravo u onom delu gde se
42
filozofija i teologija sreu29 se moe rei da teologija postaje filozofija, a

filozofija teologija. Dakle, nije da ove dve nauke nemaju dodirnih taaka, ali su
one ipak odvojene. Jer ipak, teologija poiva na objavi, dok filozofija na istom
razumu koji promatra stvari koje su u njenom domenu. Dakle, iako filozofija na
taj nain ima odreenu samostalnost u odnosu na veru, ona se ipak mora odnositi
prema Bogu. Filozof koji bi svoju nauku upreo protivno boanskom uenju,
izgubio bi oblije mudroga oveka.
29
to smo prikazali pravom crtom.
43
41. Akvinevo razumevanje aktivnog i pasivnog uma
Toma Akvinski iznosi injenicu da je nama neophodno da posedujemo

ula da bi smo mogli ita da saznajemo. Jer to je u naoj prirodi. Ali ipak, pravo
saznanje dolazi tek kada informacija iz spoljanjeg sveta preko naih ula doe
do naeg razuma. Ali to saznanje spoljanjosti razumom se ne moe tek tako
uiniti. Neophodna je neka odreena aktivnost koju naa dua vri. Ono to mi
nazivamo razumevanjem stvari upravo je delatnost naeg razuma (aktivnog uma).
Prost primer za to jeste kada neto itamo. Ukoliko nismo fokusirani na tekst
onda emo stei kasnije utisak da se niega ne seamo to smo prethodno
proitali. To se deava upravo jer nismo napregnuli sposobnosti naeg uma.
Ljudski duh sam po sebi ne sadri uroene ideje, ve ih stvara na osnovu
informacija koje dobija. Do toga se dolazi apstrahovanjem, odnosno izvlaenjem
univerzalija iz pojedinanih pojmova. Na primer kada iznova vidimo jabuke mi
uvek znamo da se radi o jabukama upravo jer imamo optu sliku o tome, a ne
pojedinanu. Apstrahovanje se ini aktivnim umom.
Pasivan um je jedna lestvica iznad razumskog, jer je ono zadueno da se
zavri itav ovaj proces stvaranja univerzalija. To bi bilo ono to bi smo mogli
nazvati nesvesnim, jer za razliku od aktivnog uma, pasivni um ne zahteva
naprezanje naih umskih delatnih funkcija. Pri tom je jo bitno da primetimo
sledee: kada posmatramo stvari u spoljanjosti, mi ih posmatramo kao tela30, a
ne kao same materije! Jer sama materija ne odreuje oveka, ali njegovo telo i te
kako odreuje. Upravo zato moemo da za razliita tela kaemo da su svi oni
ljudi. Dakle, odavde je jasno da je nemogue imati bilo kakvo saznanje bez ulnih
slika. Duh svojom delatnou (aktivnosu) dolazi do saznanja o spoljanjim
stvarima (kao i do saznanja o postojanju same sebe).
30
Telo ovde treba odrediti kao posebnu pojedinanu materiju.
44
42. Ueno neznanje Nikole Kuzanskog
Bog kao najvie znanje se ne moe saznati. On je van naih domena

saznanja. Ipak, mi se bavimo njegovim prouavanjem. Na um pak uvek tei da
saznaje razliite stvari, ak i one za koje smo gotovo sigurni da ih ne moemo
poimati. Svako je stvorenje savreno u smislu da je ono sama Boija kreacija. Ali
ipak Bog je i dalje nemerljivo vei od nas. Uenje o Bogu nije poput drugih
uenja u kojima se osea napredak, pa ak nekad i dolazimo do kraja nekih
uenja. Kada je pitanje Boga na tapetu tu uvek ima o emu da se razgovara i misli.
To je neiscpna tema. Jedini razlog za to jeste to je i sam Bog neiscrpan.
Snaga spoznaje ne sastoji se stoga u tome to e se ovjeku iz nemoi
spoznaje otvoriti jedno drugo podruje na kojem e on iskusiti svoju mo,18 nego
se dobit takvog manjkavog znanja krije u tome to e ono uvidjeti da nije doraslo
svojem zahtjevu te e samo sebe prepoznati kao neznanje. Znanje koje je poueno
da u biti nikada ne moe ostvariti svoj zahtjev jest poueno neznanje (docta
ignorantia). Moemo rei da smisao doctae ignorantiae nije u tome da se ovjek,
iz rezignacije u pogledu svoje spoznajne moi, okree samo onome to svojim
razumom (ratio) jedino moe dokuiti (vidjeli smo da je to podruje mjerenja,
usporeivanja), nego u tome da ispita koje su krajnje granice ljudske spoznaje.
Nikola Kuzanski takoer podvrgava znanje kritici, a rezultat je te kritike da se
ono, na podlozi znanja koje se iscrpljuje kao comparatio, ispostavlja kao
neznanje, a istina kao ono za ovjeka nedostino. Nikola Kuzanski ne zasniva
nikakvu spoznajnu teoriju, a naroito ne onu koja bi prethodno kritiki
preispitivala uvjete nae spoznaje kako bi tek nakon toga utvrdila to bi uope
moglo biti predmetom nae spoznaje.
43. Uloga matematike u filozofiji Kuzanskog
Brojevi su od svih stvari najblii Bogu. To pokazuje injenica da su

brojevi uvek u oblasti venog u kome je i Bog. itava priroda je odreena nekim
redom i pravilima. To moemo zahvaliti brojevima koji su merilo za sve to je u
prirodi izmerljivo. Jer ako oduzmemo broj, onda prestaje razluivanje stvari,
njihov red, razmjer, sklad i mnotvenost bia.31 Broj je ono najvee, ali je i ono
najmanje. Na isti nain se Bogu mogu pripisati i superlativi poput najvei i
najmanji. A njegova se savrenost upravo ogleda u tome to je najmanji. To
Kuzanski pokazuje kroz primer brojeva. Naime, kada tragamo za najveim
31
Nikola Kuzanski, O uenu neznanju, prev. Ivan Kosi, u Filozofija renesanse,
kolska knjiga, Zagreb, 1996., str. 89.
45
brojem, dolazimo u potekou da brojevi idu u beskonanost i postaje nam ne

mogue odrediti ga. Kada pak idemo u potragu za najmanjim brojem, to i nije
tako teak zadatak jer je jasno da je to broj jedan. Jednost je ustvari pokazatelj
boanske savrenosti. Nita nije istinitije od objave u Svetom pismu koje svedoi
o postojanju Jednog Boga. Tako na primer Kuzanski navodi: Jedan je uitelj i
otac va na nebesima.32 Jednost koju Bog poseduje mogli bi smo uporediti i sa
pojmom ne-drugosti, jer Bog je Jedan, dakle nije neto drugo od jednog.
Poto je Bog neto to moi-jeste i ono prethodi svemu drugome, onda
moemo pretpostaviti da je ono savreno i zato to je jednako. Pre svega jednako
sa samim sobom. Jer, ono to je drugo, to je nastalo i samim tim i nejednako.
Prvo je pak jednako. Poto se jedno ne moe deliti, a drugo moe, onda je
nepodeljenost (jednakost) jo jedna od osobina Boga.
44. Coincidentia oppositorum33 Nikole Kuzanskog
Bog je jedinstvo svih suprotnosti, coincidentia oppositorum, apsolutni

maksimum kao i minimum, jer je i u onom najmanjem. Univerzum,
makrokozmos, kao neto savreno, oituje se u svemu, poglavito u ovjeku. U
beskonanome dano je i konano, ono sve u svemu je (omnia ubique), u
opem sadrano je i ono posebno, ovjek se istraujui pojedinano uzdie do
spoznaje beskonanoga. U okvirima nauke o coincidentia oppositorum, o
podudaranju suprotnosti u Bogu, o poimanju ljudskog ne-poimanja (docta
ignorantia), o beskrajnosti univerzuma, u okvirima filozofije koja kazuje da svaka
religija izraava, predstavlja odsjaj "dijela boije istine", "koje Boga, a u njemu
se sjedinjuju sve suprotnosti, mogu shvatiti samo relativno". Postavljaju se
prirodno/znanstveni temelji ljudskog duha. Tek u kontekstu toga da istina izlazi
izvan podruja onoga manjeg i veeg, da se moe misliti tek kad je osloboena
svakog poredbenog odnosa, moemo rei da je njezina bit coincidentia
oppositorum. U svijetu susreemo najrazliitije stvari o kojima moemo misliti
kao o pojedinanim stvarima tek na osnovi kategorije veliine. Ako meutim
pitamo to je to to neku veliinu ini veliinom, nuno dolazimo do pitanja o
onom najveem (maximum) veliine. to sainjava maximum veliine? Svaka
veliina poiva na poredbi s nekom drugom veliinom, od svake odreene
veliine postoji uvijek neto to je vee od nje. Kuzanski kae: Pogledaj
veliinu; jer ako za svaki dani broj moe postojati vei, onda se zna () da
32
Mt 23,8
33
coincidentia oppositorum [koincide'ncia op:ozito:'rum] (latinski), stjecaj, podudarnost
suprotnosti. Pojam u tom obliku uveo je Nikola Kuzanski kao oznaku za Boju narav.
46
nijedan dani broj nije najvei.Ili neto dalje u istome djelu: Nita to postoji ne
moe biti najvee, barem na podruju gdje se moe primiti neto vee. Pitamo
li dakle za najvee velikoga, onda vie ne pitamo za neku odreenu veliinu. Ono
to je mjerilo veliine mora se razlikovati od svake veliine.
45. Razumevanje odnosa Boga i sveta prema

Kuzanskom
Bog je ono jedno, a svet je ono drugo. Prema tome Bog gospodari ovim
svetom. On je Tvorac ovoga sveta i samo on poseduje sva znanja ovoga sveta.
Svet pak malo ta zna o Bogu, osim to to je svakom biu usaeno ponaosob. Pod
tim se misli na to da je Bog ostavio svoga traga na svemu to je stvarao.
Da bi smo shvatili kako Bog utie na svet moramo shvatiti pojam gibanja.
Naime, svaka tvar tei ka svojim oblikom. Svaka stvar poseduje svoj bitak koji
potie od Boga. Svaka tvar poseduje potencijal za oblikom koji Kuzanski naziva
moebitnost-u. Ona se uzdie prema tom boanskom bitku, dok se oblik
sputa u tvar. Taj proces koji simbolino ide gore-dole se naziva gibanjem. Sva
priroda funkcionie na osnovu tog gibanja. To gibanje se sputa od Svetog Duha
u sve to postoji gibanjem. A Sveti Duh jeste Bog, tako da od njega potie sve
to postoji, sva priroda. Bog je sredite i obodnica sveta koji nije beskonaan, ali
za koji se ne moe rei ni da je konaan.
47
46. Moi-postati (posse-fieri) i moi-jest (possest) u

filozofiji Kuzanskog
Moi-postati jeste potencijal neega da postane. Kuzanski navodi primer

neka bude svetlost i bi svetlost.34 Iz potencijala da nastane svetlost postala je
svetlost. To je naravno boansko delo pre svega. Bog sve stvara upravo iz moi-
postati. Kada govorimo o moi-postati onda je nuno da svet ima svoj poetak i
svog stvoritelja. Ono to prethodi moi-saznati se ne moe saznati, a to je sam
Bog. Bog je uzrok, a moi-postati jeste tostvo. A ako ne moemo da pojmimo
uzrok neke stvari, onda mu ne znamo ni tostvo. Nita od onog to sledi nakon
moi postati ne moe biti neto drugo od samog moi postati. Iz semena ita
nikada nee izrasti hrast.
Za Boga bi smo mogli rei da je moi-jest. On je pre svega to se razlikuje
ili to je isto. Jer za Boga ne bi smo mogli rei da se razlikuje od nas niti da je isti
poput nas. On je poputno van bilo kakvim merila sa nama ili sa bilo im drugim.
Za moi-jest odnosno za Tvorca uopte ne postoje mogunosti ili ostvarenja
(potencija i aktualizacija) jer on postoji oduvek i uvek e i postojati. Kuzanski
daje primer sa brojevima koji se nalaze upravo u toj oblasti moi-jest, to bi
znailo da su veiti. Naime, broj dva nakon moi-postati oponaa broj dva iz broja
dva koji se nalazi u venosti. Ovo nas moe malo podseati na Platonovu teoriju
o idejama.
47. Kuzanski o ne-drugom
Kada odreujemo neto onda to inimo pojmovima koji prethode tome

to elimo da odredimo. Kada odreujemo bicikl mi ga odreujemo pojmovima
metal ; toak; sedite itd. Dakle, nekim drugim pojmovima razliitim od
njega, koji mu pri tom prethode, jer su i metal, toak i sedite nastali pre samog
bicikla. Da li postoji neto emu nita ne prethodi? To moe biti samo Bog. On
ne moe nikako drugaije da se odredi nego sam sobom. I upravo ga zato
Kuzanski naziva ne-drugim, jer je on uvek prvi ispred svega. Ovo bi znailo da
je nepravilno Boga odreivati pojmovima kojima odreujemo druge stvari. Za
Boga moe da vai samo on sam. Bog je ono to odreuje drugo, a drugo pak ne
odreuje njega. Pri tom ne-drugo nije u suprostosti od drugog upravo jer ga
odreuje.
34
Post 1,3
48
48. Filozofija prirode kod Kuzanskog
Svemir jeste trojedan. On se sastoji iz mogunosti, zbiljnosti i gibanja.

Priroda poiva na principu gibanja. Naime, znamo da sve to u prirodi postoji
jeste spoj tvari i oblika. Meutim, da bi se ta dva komponenta spojila neophodno
je gibanje. Pa tako najsavrenije gibanje imaju nebeska tela koja se kreu od
istoka prema zapadu (kruno). Zatim same planete imaju i jedno drugo kruenje
oko svoje ose. To su veite stvari. Vremenite stvari jesu one u okviru planete,
odnosno to bi bilo sve to postoji u okviru planete zemlje (iva i ne iva priroda).
Vremenite stvari poseduju seme koje im zbog njihove smrtnosti omoguava
odranje vrste. Konkretno gibanje nastaje, kako Kuzanski veli, uz pomo kretanja
moebitnosti35. Ova moebitnost ima svoje prirodno kretanje prema svome
bitku, odnosno prema bitku one stvari ija je ona mogunost ostvarenja. Bitak se
pak sputa dole nazad prema biu. To kretanje gore-dole uzrokuje gibanje
pomou koga stvari nastaju. Pri tom treba da shvatimo sledee. Kuzanski govori
kako je itav svemir proet duom sveta odnosno nekim globalnim pokretaem.
To kretanje moebitnosti bi smo upravo mogli okarakterisati kao kretanje
potencije prema svetskoj dui i nazad. Svaka jedinka jeste u svojoj sutini deo
sveukupnog gibanja, jer sve to postoji u stvari uestvuje u gibanju sveta. To je
poput naeg organizma u kome svaki pojedini organ uestvuje u gibanju srca,
koji pak utie da se sve ostalo u organizmu giba.
35
Ovaj termin bi smo moda mogli shvatiti kao potencija odnosno mogunost da se neto
ostvari.
49
49. Uspon due prema Mirandoli
Bog predstavlja veni mir. Ono to je najvee mogue postignue za

oveka jeste da stekne taj mir o kome Gospod u Svetom pismu govori. Jer, setimo
se da je on taj koji donosi mir. Aneli su doli na zemlju i obavestili su sve
ljude o tome da su svi ljudi dobre volje (poboni, moralni) pozvani da uestvuju
u venom carstvu nebeskome. Poboan i moralan ivot u najirem znai
odvajanje od materijalnih vrednosti i predavanje duhovnim vrednostima. Sav
nemoral ovoga sveta potie od materijalne prirode.36 Filozofija je upravo nauka
koja oveka moe da izvede na put prema boanskom miru. Upravo zato
Mirandola insistira na moralnoj filozofiji. Jer, nemoralan ovek ne moe biti
dobar filozof, a samim tim ne moe ni da svoju duu uputi prema Bogu.
50. Smisao ovekovog dostojanstva prema Mirandoli
ovek je u sreditu prirode u smislu to je on negde izmeu Boga i ostalih

stvari poput ive i neive prirode. On je sluga Boiji, ali je i gospodar onoga to
je na zemlji, jer mu je sve to dato. Na ovaj nain ovek mora da se spozna kao
posebno bie u prirodi koje ima poseban znaaj i ulogu. Bog kada je stvarao ovaj
svet, on ga je stvorio zbog oveka ovakvog kakav je. ovek je jedino bie u
prirodi koje moe da se obraa Bogu, koje ima dostojanstvo i ast. Cilj kome
ovek treba da tei jeste da dosegne dostojanstvo koje imaju aneli (Serafimi,
Heruvimi, Troni). Aneli su od svih bia najblii Bogu. A ono to pri tom ne
smemo da zaboravimo jeste da smo mi bia od krvi i mesa, odnosno materijalni
smo. Aneli su pri tom iste duhovne prirode. Moramo se dakle osloboditi
problema koje nam donosi materijalni svet kako bi smo se mogli baviti
duhovnim. oveku su pri tom date sposobnosti da bude poput anela! Zato
oveku i ne prilii da se bavi nemoralom i sl. jer on nosi to aneosko (boansko)
oblije.
36
Osim ako ne prihvatimo injenicu da je avo glavni izvor nemorala kao duhovno bie.
Ali je injenica da ovek ne moe da ini nemoral u duhovnom svetu, ve samo u
materijalnom. to opet ne znai da ovek ne moe da narui svoj duhovni mir. A to je
upravo onaj mir o kome govori Mirandola.
50
51. Mirandolino razumevanje filozofije
Filozofija je nauka koja otkriva boansku delatnost svuda oko nas. Kroz
prirodne pojave koje filozofija prouava mi moemo da se uverimo da je Bog
zainteresovan za nas i da i te kako postoji. Pogrena je misao onih ljudi koji
osuuju mudrost kao nauku i koji govore da je ona nepotrebna. Mirandola navodi
kako ga boli to da se mudri ljudi ne potuju, osim onih koji su plaeni za to kao
predavai (pa zar i danas nije takva situacija?) Ljudi koji govore da je filozofija
nepotrebna jesu preteno slabo moralne osobe, teki materijalisti. Njima nije u
cilju da razumeju prirodu, ve da ive od danas do sutra. Meutim, onaj koji je
vrsto ubeen da se mudrou bavi njega sigurno nee omesti tui komentari
(kojih e sigurno biti) o tome kako on radi nepotreban posao.
Filozofske rasprave, debatovanje, dijalektika jeste nain na koji se
najbolje jaa duh. To je elitna disciplina naunika, a pre svega mislilaca. Sama
Platonova dijalektika je pokazatelj do kakvih sve dokaza i injenica se moe doi
prostim raspravljanjem. Ipak, u Mirandolino vreme su mnogi ljudi iz strunog
kadra, i to ukljuujui i mnoge koji su se vodili kao filozofi, bili protiv odravanja
takvih skupova, za koje su mislili da su gubljenje vremena.37
52. Mirandola o potrebi istraivanja celokupne

filozofije
Mirandola na vie mesta navodi i teologe i filozofe. Oni su, veoma esto,
tokom istorije govorili svaki svoju priu, a da pri tome nisu bili svesni da govore
o istome. Pa tako kao primer Mirandola navodi kako itajui Sveto pismo
dolazimo do saznanja da ono to Bog eli da postigne jeste mir. Jevreji i dan
danas kada se pozdravljaju to ine reima mir tebi. Setimo se opet Empedokla
koji je na osnovu pojmova rat i mir ili ljubav i mrnja objasnio svoju filozofiju.
On je verovatno nesvesno, govorio o istoj stvari o kojoj su i stari Jevreji govorili.
Ovo je samo jedan od primera kroz koje vidimo kako je nuno da se itava pisana
filozofija prouava, jer u filozofiji nema zasebnih oblasti, ve su uvek sve za
svakog aktuelne.
Istinu koju su otkrivali filozofi u davnoj istoriji, nisu druge istine do one
koje su otkrivene i u Svetom pismu. Mislioci su uvek bili ljudi Bogom nadareni
kojima je bilo dato da donesu istinu meu ljude irom sveta. Pa je tako Platon bio
meu Grcima ono to je Mojsije bio meu Jevrejima. Pogledajmo samo na kakav
37
To su tipini profesorii danas koji se vode priom daj ti meni posao i platu, a ja neu
ni o emu da mislim.
51
su nain iveli mislioci tokom istorije. To su u velikoj veini bili poteni, moralni,
skromni ljudi dobrih namera, odani ulaganju u dobre i pametne stvari, a nekad bi
i svojom glavom plaali svoje ideale. Znai, filozofi su pravi primer ljudi koji su
odani nauci o Bogu, svesno ili nesvesno.
Obrnimo samo situaciju. Zamislimo srednjevekovne filozofe koji
odbacuju bilo kakva stara uenja, ili bolje rei nemaju nikakve veze sa njima.
Prost primer bi bio da iz tekstova Sv. Avgustina izbacimo platonike elemente.
Koliko toga bi ostalo autentino Avgustinovskog? Veoma malo, ukoliko bi smo
raunali i ono to je Avgustin sam zakljuio na osnovu Platonovih uenja, ega
je veoma mnogo u njegovim spisima. Prema tome, filozofija je poela odavno i
mi se moramo na nju nadovezivati. I pogledajmo kako je to samo divna nauka
kada su se i Grci njome bavili, i Arapi i hriani. To je univerzalni jezik za sve
mudre ljude irom sveta. Jer, religija je mnogo, a Bog je samo jedan i tako je i
mudrost samo jedna.
52
53. Smisao Erazmove Pohvale ludosti
U vreme Erazma Roterdamskog, filozofija je bila u krizi. Ta kriza se

odraavala tako to nije vie bilo novih ideja u samoj nauci, mislioci su ljudi koji
prenose stara uenja kreativnim spisima u kojima se nita novo ne moe saznati.
Ludost jeste suprotnost samoj filozofija, a samim tim je ovek koji se njome bavi
budala. Barem ga, svet tako vidi. Kada je ovek dete ili kada zae u poznu starost
onda jeste u stanju ludosti dok je u muevnom periodu onda je pod uticajem
mudrosti. Taj muevni period jeste vreme kada ovek mnogo razmilja o
svakodnevnim problemima, kako da povee kraj sa krajem, kako ovaj svet
funkcionie itd. Sa druge strane, vreme ludosti jeste kada ovek uslovno reeno
ne misli, ve je u stanju blaenstva, ravnodunosti. ovek je sreniji u periodu
detinjstva nego u periodu muevnosti, to pak ukazuje na injenicu da je ludost
prijatnija za oveka od mudrosti. Zato je kupidon uvek deak? Zato? Zato to
je aljivina, to ne radi i ne misli nikada nita pametno!38 Iz ovoga izvlaimo
da je tajna vene mladosti ne-misliti. Ludost je sve ono to je protivno razumu,
detinjasto, nemarno, bezobrazno, neozbiljno. Meutim, nije li to i te kako
prisutno meu ljudima? ak i meu mnogim odraslima. Nije ni udo da se onda
u takvom drutvu oni koji se bave mudrou nazivaju ludacima. Po stoikoj
definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost,
naprotiv, znai podati se samovolji strasti.39 Razumni ivot ne vodi oveka srei
ve naprotiv nesrei. ini se, kae Erazmo, da ovek poseduje vie strasti zato da
bi u ovom opakom svetu ipak to vie bio srean. Da li ovek ima vie vrlina ili
mana? Reklo bi se da ima vie mana, to jesu odrazi ludosti.
Jedna od najveih ludosti koje ovek ini jeste ratovanje. Navodno,
ono zadovoljava ovekove potrebe za osvajanjem, pokoravanjem drugog,
bogatstvom. To ini oveka okrutnim i ini ga nalik na ivotinje. Mada mogli bi
smo rei i da ni ivotinje ne ine takve stvari. Iako, injenica je da mnoge
vojskovoe koriste razum kako bi poboljali svoj nain ratovanja. Ipak, ne
trebamo meati taj ratniki razum sa onim razumom koji pak koriste mudraci.
Jedan mudar ovek nikada ne bi dozvolio sebi da svoje znanje koristi da pokori
ili uniti drugog. Dakle, tako gledano, taj ratniki razum je vie u domenu ludosti
nego mudrosti.
38
Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, Samostalno autorsko prevodilako izdanje,
Beograd, 1990, str. 47.
39
Isto. Str. 49.
53
54. Erazmovo odreenje oveka
oveku je svojstvena i mudrost i ludost, meutim, ini se da je ludost

mnogo prisutnija u njegovom biu. To moemo da vidimo iz svakodnevnih
situacija. Ludost je pri tom svojstvena i mukarcima i enama, stim to je ona
moda blia enama nego mukarcima, jer ene stalno ive u ludosti, dok
mukarci ipak nekad pokuavaju da mudruju i na taj nain u odreeno vreme
izbegavaju ludost. Meutim, ovek bi iveo nesrean ivot kada bi se stalno bavio
mudrou. Zato je ovek i dobio enu pored sebe, da bi ga ona pokatkad (nekad
i veoma esto) vodila u ludost. Ovako gledano ene su mnogo srenije od
mukaraca. enama je jedini cilj u ivotu da odvedu mukarce u ludost.
Kao jednu od najveih ludosti koje Erazmo pripisuje oveku, jeste
samoljublje, odnosno voleti sebe. Ona je pak osnova da bi ovek funkcionisao,
jer da bi smo voleli druge prvo je neophodno da volimo sebe. Kao primer
moemo navesti muku zainteresovanost za enski pol. Naime, ne vole mukarci
ene jer su one privlane same po sebi, nego jer su ovekove potrebe takve da je
on zavisan od ene kako bi ih ispunio. Tako nastaje i onaj instinkt koji postoji
u oveku za osnivanje porodice, domainstva itd. Isto tako zar neko svira neki
instrument da bi ga drugima svirao? Ne, to svako ko to ini, pre svega ini jer on
sam voli zvuk tog instrumenta.
Pitagora je dao jedno interesantno zapaanje oveka. On je jedino bie u
prirodi koje je nezadovoljno svojom prirodom i koji se protivi prirodi, dok su
ivotinje i te kako poslune prirodnim zakonima. Nije li to suludo sa se
suprotstavljamo prirodi koju i onako ne moemo da pobedimo. Ipak, injenica je
da se velika veina ljudi protivi svojim delanjem samoj prirodi. Primer za to jeste
to to se ovek hrani namirnicama koje mogu da svare samo ivotinje poput
svinja ili lavova (ivotinjska hrana) i ak i kada oveku neko i saopti da to ba
nije najbolje po njegovo zdravlje, on to i dalje ini.
54
55. Erazmovo razumevanje filozofije i mudrosti
Filozofi uopteno imaju karakter ljudi izgubljenih meu ostalima, deluju

kao da se teko snalaze. To su ljudi koji su utljivi na zajednikim gozbama. Ne
vole da priaju o svakodnevnim besmislicama. Naravno, imajmo u vidu da
filozofi odaju takav utisak u oima onih koji nisu mudri kao oni. Koji e ovek
danas prihvatiti moralna naela koja su nam dali Platon i Aristotel? Neki e ih
moda u kafani citirati direktno ili indirektno, ali e ve u drugoj situaciji otii za
konobaricom ako za to bude bilo potrebe.
Mudri su u velikoj manjini. To je razlog zato nemoral vlada ovim
svetom. Ljudi koji su mudri i koji se protive tome bivaju ismejani od veine koja
upravo suprotno misli. ta im daje za pravo da ismevaju mudre? To to su u veini
i to to su ludi. A to to su ludi podrazumeva upravo to da nemaju nijednu od
onih vrlina koje propovedaju mudri ljudi. Mudri ljudi govore sa dva jezika:
prvim jezikom koji im slui da saoptavaju istinu, dok drugi jezik slui da bi tu
istu istinu oni saoptavali u skladu sa vremenom i okolnostima. Jer, kada bi
filozofi bili previe direktni, esto bi bili izloeni situaciji da izgube i glavu. Tako
je kada mudar ovek doe meu narkomane pa ima saopti da to to oni rade nije
dobro, pa ga oni potom gaaju flaama od piva. Pa tako na primer vladari nikada
nemaju pored sebe iskrene prijatelje i mudre ljude, ve samo laskavce i ulizice.
injenica za to jeste to to vladari ele da uju samo pozitivne stvari a ne kritiku
na njihov raun. Istina je kao to znamo veoma neprijatna i velika veina ljudi
nema strpljenja ni elje da se njima bavi. Slae je baviti se neistinom koja je
varljiva ali najee i ugodna za ljudsku ud. Tako na primer moemo da vidimo
zato ene vie vole saljivdije i kikotavce nego ozgbiljne mukarce. Od prvih e
uvek uti samo laskanje i alu, dok e od drugih najee uti ozbiljniju priu
npr. komentare na njen neukus za oblaenje.
55
56. Montenjev skepticizam
Montenj govori kako je istina postala sve relativnija kako je vreme

prolazilo. U vreme Platona i Aristotela vaila su odreena pravila i istine. U
vreme Monjtenja pak vae neki drugi zakoni u odnosu na to vreme. Pri tom su
neki jo zadrani iz antikog vremena u malo izmenjenom obliku pa nastaju
dileme da li su se odreeni zakoni primenjivali na isti nain kao i danas. Dakle,
nauka to vie napreduje otvaraju se nova pitanja i nove dileme. Da li onda ona
zaista napreduje? Pravna pitanja su najbolji primer relativizma, jer se dileme oko
pravnih pitanja javljaju od pamtiveka i ni dan danas ne postoji jedinstveno
miljenje meu ljudima. Pravda je uvek bila jedna od glavnih okupacija
oveanstva, ali ona u sutini nikada nije bila zadovoljena, jer je uvek neko bio
nezadovoljan presudom. Oigledno je da se od silnih tumaenja i prouavanja
istina samo unitava. Danas je praktino nemogue izneti bilo kakav stav a da se
odmah ne nae neko ko je protiv toga.
Tee je tumaenje tumaenja nego tumaenje stvari, a vie ima knjiga o
knjigama nego o bilo kom predmetu: mi nita drugo i ne inimo, ve se samo
uzajamno objanjavamo. Dakle, jedna minorna manjina ljudi tokom istorije su
bili oni koji su bili originalni i koji su iznosili prave ideje. Ostatak oveastva
sluio je samo kao komentator: svia mi se ili ne svia mi se. To su najei
komentari. U Svetom pismu se govori kako alkohol treba izbegavati jer on teti
naem zdravlju, pre svega mentalnom. Neko naprotiv kae: Meni ne teti ja sam
mukarina. Da li ima smisla objanjavati se sa ljudima koji imaju takav stav?
Naravno da ne. Problem je samo to je mnogo ljudi koji tako misle, odnosno ne-
misle. Na ovom poslednjem primeru se vidi da su moralne rasprave jo
relativnije od pravnih. Jer zakon drave i drutve se mora potovati, a sa svojim
telom svako moe da ini ta god eli. Montenj se nikako ne moe sloiti sa tim
relativiziranjem stvari. Naime, on govori da je najpravilnije vratiti se onom
Sokratovom stavu i priznati da nita ne znamo. Na taj nain emo paljivije
sagledavati stvari i neemo upadati ve u prvu rupu na koju naiemo. Problem
ljudi koji vole da imaju neke udne stavove u ivotu (udne za ljude koji misle)
jeste to misle da znaju mnogo vie od drugih. Sa takvim ljudima se ne vredi
raspravljati jer su maloumni i oni u stvari ne misle ve sluaju svoje telo, odnosno
to bi znailo da su zavisnici svojih strasti. Mi se moramo fokusirati na sebe i na
svoje znanje. I to je jo bitno za zapaziti: drugi ljudi ne mogu da nam budu mera
stvari! Drugi ljudi su mera stvari za naivine koji se lako odaju za prvo obeanje
koje uju. Naprotiv, treba da smo ravnoduni prema tuim stavovima. Bog nam
je dao mudrost i razum da se njima sluimo, pa zato bi smo se onda drali tueg
autoriteta, kada je oigledno da je koliko glava toliko i udi. Da li se iko ikad
alio na manjak pameti? Samo mudri ljudi. Oni koji se ne bave mudrou misle
da apsolutno sve znaju i da su oni centar ovoga sveta.
56
57. Montenjevo shvatanje smrti
Smrt je jedno teko pitanje sa kojime se mnogi ljudi od samog straha od

smrti ne nameravaju baviti. Reenje sa smrt ne postoji jer ono nuno moe doi,
a jedino mogue obeanje koje nam je dato jeste ivot posle smrti koji nam je
obeao sam Gospod (Isus Hrist). Kada pogledamo samo na koji sve nain neki
ljudi ginu, esto smo i zahvalni to smo mi jo ivi. Iako bi smo trebali biti
zahvalni to smo se uopte i rodili. Sam Isus je imao 33 godine kada je umro.
Nije li to kratak vek za jednog (bogo-) oveka? Kada mi nadmaimo te godine
onda smo prema tome ve dosta i uradili za naeg ivotnog veka to smo uopte
dogurali do tih godina. Naravno, da li iko zasluuje uopte smrt kakvu je doiveo
Isus? Svako razuman bi se sloio da ne, ve i samom injenicu to niko ne bi
eleo da na taj nain zavri svoj ivot.
Da li je opravdano da ne govorimo o smrti, a injenica je da injenica
ljudi ne govore o tome? Svi smo svesni onih tekih trenutaka na grobljima,
plakanja, krika zar je mogue da te vie nikada neu videti?! To sigurno
svakome teko pada, ali zato se onda i dalje tokom ivota ne pripremamo za
neto to se mora desiti? Strah od smrti jeste jedno robovanje i pokazatelj nae
neslobode. injenica je iako ne govorimo o tome, da se svesno ili nesvesno svi
plaimo naeg kraja. Biti lien ivota ne redstavlja zlo, jer je to u naoj prirodi.
Zlo jeste samo ono delo koje dovodi do neije smrti, u sluaju da neko otruje
drugu osobu ili sebe ili slino.
Montenj se dri svog miljenja prema kome se mi za smrt moramo
spremati u svakom trenutku, odnosno da je svaki as naeg ivota vredan kao da
nam je poslednji. Kada nauimo kako da umiremo, tada emo nauiti i da ivimo!
Svoj ivot emo vie ceniti kada se pomirimo sa svojom sudbinom da moramo i
da zavrimo jednom sa njim. Prema tome, najbitnije je uivati u ivotu istinski,
da nas on to manje povreuje. A to koliko e on nas da povreuje ponajvie
zavisi od naih zahteva. Mudar ovek nikad nee eleti da se dii bogatstvom i
slavom nego svojom decom i svojom dobrotom koje ga ine zadovoljnim. Takav
ovek, kada doe do tog trenutka, lako odlazi sa ovoga sveta.40
40
Setimo se samo kako su nekada nai preci naputali ovaj svet. Postoje bezbrojne prie
o tome kako se neki ovek pozdravio sa svojom porodicom, legao i vie se nije probudio.
Takvi ljudi su u ogromnoj veini sluajeva bili skromni ljudi, domaini. Danas imamo i
jedan sluaj koji nam u praksi pokazuje ta to znai strahovati od smrti: Naime, 20. marta
2017. preminuo je uveni milijarder Dejvid Rokfeler u 101. godini ivota. Meutim, ono
to se za njega vezuje jesu presaivanja organa, a konkretno se tvrdi da je svoje srce
presadio ak sedam puta! Nije li to strah od smrti? Da ne govorimo o njegovim
opsesijama i eljama da ivi dvestotinak godina. Oigledno je da ljudi koji steknu
ogromno bogatstvo mnogo tee mogu da se pomire sa smru nego skromni ljudi.
57
58. Brunovo uenje o svemiru
Prema Brunu spoznajom samog svemira mi ne moemo spoznati samog

Boga, jer svemir je samo akcident akcidenta. Mi ak i ne moemo ni sam svemir
da spoznamo jer je ono van naih mogunosti razuma.
59. Brunovo razlikovanje uzroka i poela
Sve ono to ima poelo i uzrok ne moe da bude prvo poelo i uzrok.
Uzrok i poelo nisu sinonimi. Ako kaemo da je Bog i prvo poelo i prvi uzrok
onda se misli na istu stvar samo iz razliitih aspekata. Prvo poelo bi imalo neko
vremensko znaenje u smislu da sve potie posle njega. Uzrok pak govori o tome
da sve potie od njega. U prirodnim stvarima se pak jasnije vidi ova razlika.
Naime, uzrok kotrljanja lopte jeste gravitacija i inercija. Poelo je pak momenat
kada je ta lopta gurnuta u kretanje. Po uzroku se delotvornost ostvaruje, a poelo
je kada se tvorni uzrok izaziva iz tvari. to bi znailo da je uzrok pre oblik, dok
je poelo pre materija. Opet, uzrok bi bilo neto blie potencijalnosti, dok bi
poelo bilo blie aktualnosti.
60. Brunovo shvatanje svetske due
Svetska dua je sveopti oblik svemira. Njeno prvo i glavno svojstvo je

sveopti fiziki tvorni uzrok, koji je ujedno i sveopti um. Sveopti um41 je
delotvorni deo svetske due. On pokree i oivljava svemir. Mogli bi smo rei da
je sveopti um razlog aktualizovanja potencijalnosti. On je sam po sebi
nepomian, ali je on razlog zbog koga se tvar pokree. On oblikuje tvar, odnosno
formalizuje materiju. Svemir bi se za as uruio da nema Uma koji ga dri u
okovima (zakonima prirode) i ureuje ga. Zato je svemir neto najpreciznije
mogue to postoji. Pri tom je bitno da razjasnimo da postoje tri vrste uma:
1. Boanski um koji je sve. On je prvo poelo i uzrok svega. On
prethodi svemu postojeem.
2. Svetski um koji sve stvara. Platonov demijurg bi upravo bio ovaj
svetski um, a ne boanski um to je bitno da zapazimo. Ono
povezuje materiju i oblik i tako se stvaraju supstancije. Ovo je
pravi tvorni uzrok. Pri tom on nije vanski uzrok, jer to je
boanski um, ve je on unutranji uzrok jer daje oblik materiji.
41
Ovaj sveopti um o kome Bruno govori bi smo mogli uporediti sa Platonovim
demijurgom koji ureuje stvari, ali i sa Aristotelovim nepokretnim pokretaem.
58
3. Posebni um koji predstavljaju stvorena bia.

Dua svemira kada oivljava i oblikuje stvari ona se poistoveuje sa samim
stvarima, odnosno postaje njihov formalni deo (oblik). Meutim, ona
istovremeno i upravlja samim stvarima to bi znailo da ona njima prednjai,
odnosno ona tad nije poelo ve uzrok tih stvari. Svetsku duu bi smo trebali
shvatiti kroz sledei primer: Zamislimo da se nalazimo u jednoj sobi u kojoj se
puta odreeni zvuk. Taj zvuk se prostire kroz celu sobu. E na isti se nain
prostire i svetska dua kroz univerzum i ona je na taj nain svuda.
61. Brunovo shvatanje etiri uzroka
1. Tvorni uzrok (unutranji uzrok) je istovetan sa oblikom. Sveopti

Um koji je mogunost svetske due (ujedno i deo svetske due)
neposredni je uzrok svih stvari u prirodi. Tvorni uzrok tela jeste
dua. Pogledajmo sledei primer: Brod (telo) i kormilar (dua)
jesu jedno u smislu da se kreu zajedno. Meutim, kormilar
odreuje putanju broda, tako da je on tim inom i odvojen od
broda. On je tvorni uzrok njegovog kretanja. Platonov demijurg
bi upravo bio ovaj tvorni uzrok. Ovaj Sveopti um (demijurg)
jeste sam po sebi nepomian, ali ono unosi oblike u tvar. Tvorni
uzrok izaziva poelo iz tvari. Tvorni uzrok je pri tom sveopti u
svemiru, a poseban i pojedinaan je u njegovim delovima (u
pojedinanim biima).
2. Svrhovni uzrok predstavlja savrenost svemira. Ono omoguuje
da svaka stvar bude oblikovana onako kako to njoj prilii,
odnosno da bude u svim svojim delovima ravnomerno
formirana.
3. Spoljni uzrok (materijalni)
4. Formalni uzrok (oblikovni uzrok) jeste ono to omoguuje formu
neega. Jasno je da nema forme onda ne bi nita ni moglo da
nastane, jer je nuno da sve to postoji bude oblikovana materija.
59
62. Brunovo shvatanje materije i forme
Sve su stvari proete duom, jer ona upravlja svije postojeim. Bruno
odbacuje stanovite da se dua moe vezivati samo uz iva bia i tvrdi da su sve
stvari u prirodi proete duom, pa i mrtve. Iako sve stvari poseduju duu, ipak ne
poseduju sve ono to mi nazivamo ivotom. Neke, poput kamena, poseduju ivot
po supstanciji, ali ne i po delovanju, za razliku od ivotinja. Ono to moramo da
zapazimo jeste da je kod Bruna dua isto to i forma. Dakle, svaka stvar koja
poseduje formu ima i duu, jer to isto. Sve je uslovno reeno ivo sto se kree. A
kao to moemo da vidimo sve se u prirodi pokree tako da je sve i ivo. Onda
bi smo mogli rei da je kretanje i ivot isto. Dua (forma) jeste supstancija svake
stvari. Da li e se ta dua ostvariti kao ono to mi nazivamo neivim (kamen,
zemlja, voda...) ili ivim (ivotinje) ili intelektualno ivim (ovek) to ve zavisi
od akcidencije. To nije od sutinskog znaaja.
Forma postoji i bez same tvari. Sam oblik ima odreenu prednost nad
materijom, to Bruna pribliava Platonovom miljenju. Samu formu Bruno deli
na sledeu podelu:
1. Prva vrsta oblika je ona koja oblikuje, prostire se i ovisi. Poto
oblikuje, nalazi se u svemu. Primer ove prve vrste jeste vatra koja
je u svim svojim delovima srazmerna i jednaka.
2. Druga vrsta oblika jeste ona koja oblikuje, zavisi ali se ne
prostire. Kada se kae da se ne prostire to bi znailo da ono nije
ujednaeno po delovima, odnosno ivo bie nije ivo po
delovima ve po celini. To je karakteristino za ono to se naziva
vegetativnom i osetnom duom (biljke i ivotinje).
3. Trea vrsta oblika bi bila ona koja se ne prostire i nije ovisna. To
je tzv. intelektualna dua (ovek). Slina je ivotinjama poto se
ne prostire ali poto ima slobodnu volju i razum ona nije ovisna.
Materija se obino uvek shvata pod uticajem oblika, jer mi ne moemo
zamisliti nita to nema oblik. Ipak, jo se od starih vremena koristio primer
drveta koje jo nije obraeno za primer materije bez oblika. Pa tako jedan panj
predstavlja puku materiju u simbolinom smislu. Drvodelja koji ima svoje ideje
o tome ta bi mogao od njega da napravi nosi potenciju (oblik). Kada on pone
da radi sa tim drvetom on unosi odreeni oblik u drvo i tako nastaje odreena
stvar, na primer stolica. To bi znailo da tvar sama po sebi nema nikakav oblik,
ali se pod uticajem aktivnog delatnika (svetski um) ono oblikuje.
60
63. Brunovo shvatanje aktualnosti i potencijalnosti
Tvar je ono to nosi potenciju u sebi. Potencija jeste bit tvari. Potencija
se pak deli na: Delatnu po kojoj subjekt moe delovati i na trpnu po kojoj on
moe postati predmet nekog delanja. Nema stvari koja jest a da se za istu ne moe
rei i da ona moe biti. Dakle, potencija uvek logiki prethodi aktualnosti ali
ne i vremenski. Jer kada bi vremenski prethodio onda bi ono faktiki postojalo i
pre samog aktualizovanja. Kada je o prvom poelu re onda su potencija i
aktualnost jedna te ista stvar jer je u tom sluaju nuan taj momenat poetka. U
sluajevima drugih bia ono nije sluaj. Mi iako smo ostvareni u ljudskom smislu
i dalje ne znai da nismo mogli biti i neto drugo, ili je ak postojala mogunost
i da ne budemo. Sama aktualnost nije apsolutna nego odraniena zavisno od bia.
Kamen i ovek se ne mogu ostvariti na isti nain. Kamen kakav jeste se ve
ostvario maksimalno. Ali ovek se samim roenjem jo nije u potpunosti ostvario
i pitanje je da li se iko za ivota u potpunosti ostvari. Setimo se Brunove podele
na tri vrste oblika. Tu bi smo mogli konstatovati da je prvi oblin najostvareniji,
drugi manje, a trei jo manje. Nedostaci koji se javljaju nisu ni potencija ni
aktualnost ve su nedostaci tog odreenog bia koje ne moe pravilno da se
ostvari. I upravo zato kamen ima najmanje nedostataka, ivotinje malo vie, a
ovek najvie.
64. Brunovo shvatanje supstancije
Boije bie i supstanciju ne moemo da spoznamo jer je ono isuvie

udaljeno od nas. Ono to mi spoznajemo jesu supstancije koje su nama blie to
jest ove prostije stvari koje se nalaze u svemiru. Postoje dve vrste supstancije:
jedan je oblik, drugi je tvar. Oblik ima monost da ini, dok tvar ima monost da
bude uinjen. Interesantan je zakljuak do koga Bruno dolazi. Naime, materija
sama po sebi bez oblika jeste jedna supstancija bez razlika. Razlike nastaju tek
kada se materiji dodaju oblici. To bi znailo da je materija samo jedna, dok su
forme bezbrojne, odnosno preciznije reeno oblika ima onoliko koliko razliitih
supstancija ima. Bruno na osnovu ovoga dolazi i do zakljuka da je tvar
jedinstveno supstancijalno poelo. Oblici jesu samo razliiti rasporedi tvari koji
se raspadaju nakon odreenog vremena, ali sama tvar uvek ostaje ista, samo bez
prvog oblika jer prima drugi.
61
65. Brunovo razumevanje filozofije prirode
Od svih oblasti filozofije najbolja je ona koja se bavi prirodom. Baviti se

prirodom jeste ono to je najblie ljudskom razumu i ono je samim tim i
najrazumljivije. Mnogo je razumnljivije od teologije i metafizike. Priroda nam
daje odgovore na pitanja kako da uredimo svoje drutvo, kako da leimo, kako
da ivimo bolji i blaeniji ivot. Svi se ti odgovori nalaze u prirodi samo ju dobro
moramo prouiti. Jedina pogodna nauka za to jeste filozofija jer ona prirodu
posmatra uopteno za razliku od drugih nauka poput lekarstva koja ju posmatraju
samo u domenu koji se proceni da je od koristi za nju.
62
66. Fiinovo shvatanje odnosa due i tela
Ni tvar ni dua nisu deljive same po sebi. Telo pak jeste deljivo. Telo
jeste ono to Akvinski naziva compositum odnosno kombinacija tvari i due.
Dua odreuje tvar vrstom. Za razliku od due koja je pokretljiva, aneo nije
pokretan. To je jasno zbog toga to nema telo. Telo je inferiorno u odnosu na
Boga jer u njenom sluaju mnotvo delova rpeovlauje jedinstvo. U sluaju Boga
postoji samo jedinstvo jer on je Jedan. Dua i aneo su u nekom smislu blii
Bogu nego telu u sluaju da se oni posmatraju sami po sebi. Jer dua sama po
sebi nema kretanje niti mnotvo, ve je i ono jedno. U jedinstvu sa telom ono
dobija mnotvo. Koliko je mono to jedinstvo pokazuje i injenica da je ona
prevladana samo na najniim stupnjevima univerzume. Re je naravno u sluaju
ivih bia. Tako kod oveka koji se sastoji od due i tela preovladava mnotvo.
Ali u sluaju anela ili zvezda uvek preovladava jedinstvo. ak i u sluaju oveka
preovladava jedinstvo ukoliko se dua oslobodi tela. Jedinstvo je temelj same
postojanosti, to bi znailo da dua ima odreenu prednost nad telom jer je ona
nosilac jedinstva.
Dua je bit i ivot. Na taj nain govori Fiino o dui. Poto je ona bit koji
postoji po sebi, odnosno postoji i bez tela, ona je na taj nain besmrtna. Bit same
due je ivot, jer jedino to ona nosi u sebi jeste ivot. Stvar koja ivi po neem
drugom (telo) ivi kroz dva svoja dela: od vlastite naravi to bi smo mogli
okarakterisati kao materijalni deo, jer on ne ivi sam po sebi. Sa druge strane ima
duu koja je komponenta koja je nosilac ivota. Jasno je da ukoliko telo ne
poseduje duu onda automatski ne poseduje ni ivot. Sam ivot, kae Fiino,
nastaje tako to dua konstantno oivljava vlastitu narav (telo). Taj proces
konstantnog oivljavanja jeste na ivotni vek. Dua ne oivljava telo ni
spoznajom, ni tenjom, ni odlukom. Razlog za to jeste to bi na taj nain bia
ivela zavisno od njihove spremnosti da ive, a jasno je da telo jednom mora da
prestane sa ivotnim funkcijama. Ono to ini istim bitkom, odnosno naravnom
moi. Sutina due jeste da oivljuje telo. Smrt je ono to bi smo mogli nazvati
suprotnou due, ako prihvatimo injenicu da je dua ivot. Smrt dakle nije samo
in odvajanja due od tela, nego je sve to ne poseduje duu u stvari mrtvo. Zato
se za bia u prirodi koja ne deluju ivo kae mrtva priroda.
Pogledajmo sledei primer: Odnos due i tela treba se zamisliti kao odnos
toplog i hladnog. Zamislimo da sedimo uz vatru tokom hladne zimske noi na
Frukoj Gori. Sedimo u takvom poloaju da je leva strana naeg tela blia vatri a
desna strana blia zimi. Oseamo dve potpune suprotnosti. Dok oseamo vatru i
dok ona dominira mi smo ivi. Kada zima preovlada toplotu tada mi nestajemo,
pri tom sama vatra (dua) ne nestaje ve nastavlja svoj ivot.
63
Bog je istinsko dobro, aneo je slika tog dobra i pritom ono je i istinski
um (umsko bie) razumska dua (ludska dua) je slika uma. Nerazborita dua
(biljke i ivotinje) jeste slika due. Ovo bi bila jedna hijerarhija odreenih vrsta
dua koje dosta lii na Tomu Akvinskog.
Bitne razlike due i tela su sledee: Telo je po svojoj naravi raspreno,
dok je dua uvek jedinstvena. Telo se zato stalno menja. To ju ini nestalbilnom
odnosno propadljivom. Za telo se moe konstatovati da se menja protokom
vremena. Tako na osnovu njega moemo i da konstatujemo ta je bilo pre a ta
posle. Najbanalniji primer bi bila boja koe pre i posle sunanja. Naime, telo
poto se sastoji od razloitih delova, onda je nuno da postoji neka sila koja
povezuje te delove, ali i koja ih konstantno odrava tako u tom skladu. Ako bi to
bila opet neka materijalna priroda onda bi i ona imala iste probleme kao telo pa
bi i ona bila nestabilna. Telo bi tako postojalo verovatno samo za par trenutaka
ili ni toliko. ivotni vek oveka je ipak dui. To bi znailo da je neophodno da
postoji neka netelesna sila koja odrava telo u jedinstvu. To je ono to mi
nazivamo duom. Setimo se samo, kada se dua odvaja od tela tada nastaje smrt.
A kada nastaje smrt tada vie nema sile koja odrava telo u jedinstvu i ono se
raspada. Dokaz da je dua jedinstvo tela. Dakle, materija je ono najnie telesno,
dok je um ono najnie razumsko. Jo jedna bitna karakteristika due jeste to ona
ne moe da bude pokvarena spoljanjim uticajima. Dakle, za umno poremeene
ljude, zavisnike itd. bi smo mogli rei da su izgubili pravu vezu izmeu tela i
due.
Sama dua ima etiri stepena:
1. Dua na prvom stepenu jeste ono to poznajemo oblikovanom
materijom. To je osnovna materija koja je u osnovu svih materijalnih bia, bilo
ive ili ne ive prirode. Iz dananjeg aspekta mogli bi smo rei da su to hemijski
elementi poput vodonika, helijuma, kiseonika itd.
2. Drugi stupanj jeste kada dolazi do spoja ovih osnovnih
materijalnih oblika pa nastaju tela. Ovo bi bilo ono to poznajemo kao mrtva
priroda (kamenje, zemljite).
3. Trei stepen jeste nastanak prvih ivih bia pri kojima Fiino
konkretno misli na biljke i ivotinje.
4. etvrti i najsavreniji oblik due jeste razumska dua. Jasno je da
tu spada ovek. Ovo stepenovanje pokazuje da je ovek najrazvijenije bie u
prirodi upravo zbog razvijenosti njegove unutranjosti.
ovek je bie koje je negde izmeu anela i ivih bia poput biljaka i
ivotinja. Telesna komponenta ga ini bliim drugima, a duhovna bliim prvima.
ovek je razumsko ivo bie. To bi bila dobra definicija oveka. Razumska znai
64
da se on slui razumom kako bi se snalazio u prirodi. Pri tom se sa istim tim

razumom ovek okree i samom Bogu. Pri tom on je i ivo bie to znai da on
mora da se hrani da bi opstao. Ovde opet imamo delimino detalje iz uenja Sv.
Tome.
67. Fiino o ljudskom saznanju
Prema Fiinu nama nisu neophodne dve due (razumska i spoznajna), ve

samo jedna, jer um moe i razumevati i spoznavati. Pri tom um moe i hraniti jer
ima sposobnosti kretanja i uspravljanja prema hrani. Dakle, naa egzistencija u
potpunosti ovisi od naeg uma. Naime, umska funkcija nam omoguava i da
razumemo odnos spoljanjeg i unutranjeg sveta, odnosno pojedinane i opte
prirode stvari. Kada vidimo deset razliitih krava mi upravo sa naim umom
utvrujemo da su to sve krave. Mata koja se nalazi u bivstvu uma (koji se nalazi
u mozgu) ima mo spoznaje. Mata utisnuta u duh oiju vidi. Meutim, sve ove
sposobnosti se nalaze u jednom izvoru, u umu. Sva naa ula, delovi tela, organi
podloni su upravo prevlasti uma nad njima. Tu se jednim delom ogleda i naa
slobodna volja, naravno, ukoliko prihvatimo da je na um ono nae ja.
65
68. Razumevanje stvorenog sveta kod Fiina
Sve to postoji u ovome svetu, nastaje po odreenom redu. Oigledno je

prema tome da je ovaj svet ureen. Bog odnosno najmudrije bie koje postoji
jeste ureditelj ovoga sveta. Samo zbog njega sve to postoji, postoji. To prvo
poelo, odnosno Bog, uzrokuje samu sebe i na osnovu toga sve ostalo pokree.
Za razliku od ostalih stvari iji je uzrok opet sam Bog. Nama moda neke stvari
u ovome svetu izgledaju krivo i loe. Skloni smo za odreene stvari tvrdini da
nisu bogougodne. Meutim, kada to inimo mi se bavimo pojedinanim stvarima.
Kada bi smo to posmatrali iz aspekta celine doli bi smo do zakljuka da svet
drugaije i ne moe da funkcionie. U Boijim oima ne vidi se zlo ovoga sveta,
jer on svet posmatra kao celinu koja izuzetno dobro funkcionie. Pogledajmo
samo univrzum koji je kao sat precizno podeen. Mi, ipak, bia koja vidimo samo
pojedinane stvari mislimo da su one neto loe po nas. Tako mislimo jer ne
poznajemo ureenje ovoga sveta koje se vidi kroz celinu.
69. Fiinova dua svemira
Fiinova dua svemira jeste sama po sebi pokretna i ona je ta koja

neposredno okree itav univerzum. Samom reju okree jasno je da se radi o
krunom kretanju, jer je ono najsavrenije kretanje koje omoguava veitost
zvezdama i ostalim nebeskim telima to je utvrdio Aristotel jo u svojim
uenjima. U sluaju da nema ove pokretake moi due svemira onda bi itav
svemir prekinuo svoje kretanje, odnosno kretanja uopte ne bi ni bilo. A poto
tela postoje samo po kretanju to bi znailo da tela uopte ne bi bilo. A da nema
tela ne bi bilo ni ivota. Sama ove dua svemira jeste nedeljiva sama po sebi.
Meutim, to ne znai da je tim inom njena veliina42 odreena na neto
najsitnije postojee. Ona je svuda i svuda je jednako rasporeena. Tu
ravnomernost moemo zahvaliti injenici da je dua sveta jedna. To to je ona
jedna potvruje injenicu da sve funkcionie na osnovu jednog vrhovnog zakona.
Da postoji vie dua sveta onda ne bi postojao taj sklad meu nebeskim telima.
Samo na taj nain ona moe istinski da omoguava kretanje telima. Fiino dolazi
do zakljuka da je na taj nain sam ivot usaen i samom univerzumu, poto kao
to znamo sve to ima duu moe se nazivati ivim. A i samo pogledajmo kako
se svemir lepo kree, ravnomerno, po zakonima prirode. Zaista deluje kao da bi
smo mu mogli pripisati neki vid ivota. Fiino nam daje do znanja da se dua
svemira moe zamisliti kao makro verzija ljudske due.
42
Ovde se uslovno reeno govori o veliini poto se ona u realnom smislu ne moe
pridodati nematerijalnim stvarima poput onoga to poznajemo kao dua.
66
70. Bog kao sredite i obodnica sveta (Kuzanski,

Bruno, Fiino)
Orfej je izneo jedno tumaenje Jupitera: zaetnik svega, poetak i kraj.

Platon u etvrtoj knjizi Zakona tvrdi da Bog sadri: Poetak, sredinu i kraj svega,
da sve obuhvata i pravilno rasporeuje. Prema Fiinu Bog je ist savreni bitak
koji nije omeen. Dakle, neogranien je. On postoji upravo zbog toga bitka koje
on poseduje, ali je nelogino da kaemo da je njegov bitak prethodio njemu
samom jer nije. Re je o istom monentu. Najpravilnije bi bilo rei da su boanski
bitak i Bog jedno te isto bie. Bitak koji poseduje Bog jeste bitak koji omoguuje
svim ostalim biima postojanje, naravno, ne na tako savren nain kao to to
Gospod ini. Mogli bi smo Boga opisati ovako:
Dakle, Bog kao sredite treba razumeti na nain da je Bog u svemu stvorenom
prisutan. Sve u prirodi ima peat da je stvoreno. Kao obodnica pak Bog jeste bie
koje sve nadvisuje, nadgleda i odrava u redu. Ono to je jo bitno za zapaziti
jeste da je Bog uvek i sredite i obod sveta u svakom trenutku u isto vreme.
Kuzanski se koristi terminima najvee i najmanje. Naime, ova dva
termina upuuju na superlative od veliko i malo. U prirodi ne postoji nita
to je vee od Boga, odnosno nita ga ne nadilazi. To bi znailo da je Bog ono
najvee. Kada je re o tome da je Bog ono najmanje tu dolazimo do malih
zabuna. Meutim, Kuzanski postavlja pitanje: A da li se u prirodi moe neto
imenovati od ega nema neto vee ili manje? To moe biti samo Bog. Ovo da je
Bog ono najmanje treba razumeti na sledei nain: Bog je ono najvee jer sve
nadvisuje i sve nadgleda. Bog je pak ono najmanje, jer je u svemu stvorenom
prisutan! Da bi on bio u neemu, on mora da bude manji od toga neega. A poto
je on u svemu prisutan onda je on ono najmanje to samo pokazuje uzvieni
67
karakter Boga. Meutim, Kuzanski daje svoje kreativno objanjenje. Kada bi se

Bog traio kao ono najvee, u smislu brojevitosti, nikada ga ne bi smo mogli nai,
jer je on negde tamo u beskonanosti. Ipak, ako bi smo ga traili u suprotnom
smeru, odnosno po tome da je on ono najmanje, doli bi smo do zakljuka da
je on Jedan. Upravo je to pokazatelj njegove savrenosti. On je jedini u prirodi
koji je jedan. Meutim, ta njegova jednost se mora shvatiti kao neto apsolutno i
nebrojivo. Jer Bog je samo jedan i samo taj broj se njemu moe pripisati. Dakle,
ono to je najvee ili najmanje jeste nemerljivo, dok je sve ono izmeu (svet)
merljivo. Naime, Kuzanski govori da bi smo mogli neto okarakterisati kao
sredite sveta, ono mora da bude savreni krug, odnosno kugla. Poto sredina
treba da je svugde jednaka sa obodom. Za takvo neto je sposoban samo Bog, jer
je samo ono savreno srazmeran samome sebi.
Prema Brunu Jedno je ono to je sve i to moe biti sve. Ono jeste ujedno
i ono najmanje i ono najvee. Samim tim ono je beskonano, nedeljivo i u njemu
su sadrane sve mere, ali je sam po sebi nemerljiv. To bi znailo da je merljivo
samo ono izmeu najmanjeg i najveeg (itava stvorena priroda). Vidi se velika
slinost sa Kuzanskim i delimina sa Fiinom.
68
72. Paracelzusovo shvatanje oveka
ovek je stvoren iz zemljanog gliba koji predstavlja to oni materijalno,

to ono nematerijalno. Bog otac je oveka oblikovao od zemljanog gliba (praha
zemaljskog), a Isus Hrist isto tako tom prilikom oveku udahnuo duh ivotni. To
jedinstvo koje poseduje ovek izmeu tela, due i duha jeste zemljani glib koji je
pak jedinstvo zvezdanih materija koje su naa duhovna komponenta i
elementarna materija koja su naa telesna komponenta. Pri tom treba obratiti
panju da Paracelzus i ovekovu duhovnu i materijalnu komponentu naziva
telima. Iz tog dvoga se ovek sastoji. ovek je jednim svojim delom nalik
anelima jer ima neke njihove osobine. Ipak, ovek se bitno i razlikuje, poto je
za razliku od anela koji su nevidljive prirode, ovek vidljiv. Ali, Paracelzus ipak
navodi, da ovek nije krv i meso, nego je ovek srce, jer upravo u srcu lee sve
njegove sposobnosti da spoznaje ovaj svet.43
Kada se upitamo ta je ovek teko da moemo da damo neku optu
definiciju. Uglavnom se on oznauje po onome to dela. Jer i Gospod govori da
se svakome sudi po delima njegovima. To bi znailo da ovek treba sve vie da
dela, odnosno da se usredsredi na svoje delanje i pri tom da to bude ispravno
(bogougodno) delanje. oveka je mnogo tee razumeti nego neko drvo, jer je
ovek sloenije prirode od drveta. Ta sloena priroda se upravo ogleda u tome da
se ovek sazvee. Odnosno mogli bi smo rei da je on jednom nogom u sveri
materijalnog a drugom u sveri duhovnog.
73. Odnos znanja i umea kod Paracelzusa
ovek kao ovek treba da se shvati kao sazvee, odnosno da je nalik

zvezdana (duhovnim biima). To bi znailo da se ovek ne treba baviti telo po
sebi, koje predstavljaju njegove ivotinjske osobine, ve bi se trebao baviti onim
nevidljivim delom njegovog tela. Upravo se u tom delu kriju znanja i umea,
odnosno tu se nalazi svetlost prirode. Bog jasno je poseduje svu mudrost ovoga
sveta. Ali ipak i ovek poseduje odreena znanja i umea iz toga svega, samo
naravno u mnogo manjoj meri. U odnosu na Boga mogli bi smo rei da je ovek
nesavreno bie: pa tako na primer i Bog i ovek mogu da izgrade kuu, ali Bog
za to koristi logos (re) dok ovek za to koristi ruke i noge. Naravno, mo
logosa daleko prevazilazi ljudske mogunosti. Ali oveka prema samom sebi i
43
Mogli bi smo rei da se u ljudskom srcu nalazi ono to Paracelzus naziva svetlou
prirode. Ona nije um, ona je pre neki uroeni oseaj koji nam omoguuje spoznaju. Ona
je naravno nematerijalne prirode.
69
prema ostatku prirode moemo smatrati savrenim, jer ipak Bog nas je stvorio. A
Bog je kao to znamo dobar i ne bi nas stvorio onako kako ne valja.
Stvari poput mehanikih umea, muzike, matematikih i filozofskih
znanja postoje u sveri nebeskog. Da bi one dole u sveru zemljanog potrebno
je neko posjedno bie. ovek je jedino ivo bie kome se moe pripisati i nebeska
i fizika komponenta. To bi znailo da je za znanja i umea sposoban samo ovek.
to je i jasno jer kada pogledamo prirodu samo ovek moe da se bavi znanjima
samima po sebi. Kuu mogu da naprave i ovek i mrav. Ali mravlje kue uvek
lie jedna na drugu, iste su veliine. Dok pak ovek pravi kue raznih veliina,
izgleda itd. Dakle, kod oveka postoji taj samostalni kreativni momenat koji kod
ivotinja ne postoji.
Umea jesu ono to ljudi esto smatraju nesigurnim, jer ona imaju
nesiguran poetak. Na primer neki prorok je prorekao da e u sredu padati kia.
Ta poetna taka je nesigurna jer nema pouzdanog znanja koje nam moe
potvrditi da e to zaista tako biti. Dakle, taj period od izricanja proroanstva do
samog dogaaja podlee samo verovanju. Ali kada se ono zaista dogodi onda je
ono znanje bez sumnje. Praksa je tokom istorije pokazala da su umea validna
kao izvorita istine, jer nije nam sve umapred dato, ve su istine skrivene.
74. Paracelzusovo shvatanje prirode
ovek je stvoren od strane tvorca kako bi obraivao prirodu pod im

se misli na to da je ovek tu da bi iveo i radio u prirodi. To bi donekle znailo
da je on bez ikakve sumnje zavisan od same prirode. Pri tom oveku su date
najvee mogunosti da prirodu spozna, to iz njenog telesnog (mehanika znanja,
svet razume uz pomo svetlosti prirode. Naime, ova svetlost prirode jeste neto
nematerijalno, ali u njoj se kriju sva umea i znanja vezana za ono materijalno.
im je ono nematerijalno jasno je da samo mudrou moemo da doemo do tih
znanja. Mnogi ljudi su tokom istorije predvideli neto, ili su izjavili da im se u
snovima javila neka slika. To je delovanje svetlosti prirode. U odreenoj meri to
imaju i ivotinje, ali one se kreu u oblasti isto materijalnih stvari. One nemaju
poput oveka uvid u zvedzdana odnosno aneoska znanja. Jer ovek je delom
aneo na ta Paracelzus ukazuje.
to je od zemlje treba biti objanjeno od onoga to je od zemlje, dok ono
to je od neba treba biti objanjeno onim to je od neba. Paracelzus oigledno
motivisan od strane nekih okultnih uenja iz srednjeg veka dolazi do zakljuka
da postoje odreene vetine koje nam daju znanja o stvarima do kojih inae ne bi
smo mogli doi. Naime, ima ih etiri:
70
1. Hiromantija ili gledanje u dlan je sposobnost itanja

karaktera i budunosti iz dlana jednog oveka.
2. Fiziognomija - Spoljni izgled oveka (u irem znaenju
i ivotinje, biljke, predela i sl.) kao izraz unutranje
osobenosti; naroito: crte, kroj, grae lica (ukoliko
izraava tarjne prirodne osobine duha), izrazl lica.
3. Supstantina obuhvata oblik celoga tela. Ono nam
omoguava da oveka spoznamo kao bie u celini od
njegove prirode do njegovih oseanja.
4. Mos i usus odnosno nain i maniri koji nam govore
o samom delanju jednog bia, konkretno oveka.
Kopriva kada ju neko dodirne, ona ga opee. ovek pak
u odnosu sa drugim ljudima moe biti prijateljski ili
neprijateljki raspoloen, zavisno od raznih faktora.
Pomou ove etiri navedene stvari se moe spoznati priroda. Ko ne ume da radi
sa ovima ne moe da bude naunik, jer ne poznaje ono to eli da prouava. Jer
u prirodi nam nije sve na kaiku dato, ve mi moramo da otkrivamo istine koje
se u njoj nalaze. One su tako rei skrivene (okultne) i zato se one samo okultnim
vetinama mogu i spoznati.
75. Bekonovo shvatanje prve filozofije (sveopte

nauke)
Prva filozofija jeste ono to nadvisuje sve ostale nauke. Ono pri tom ima
elemente sviju njih. U njoj su sadrani aksiomi koji maltene vae za sve druge
nauke. Pa tako Bekon navodi primer: ako se jednako doda nejednakom, onda e
i celine biti nejednake. To je jedno matematiko pravilo, ali se ono lako moe
primeniti i na logiku: dvoje jednakih su nejednaki treem koji je ne-jednak prvim
dvoma. U moralnim zakonima opet se javlja jednakost. Biti jednak i nejednak
jesu dve suprotnosti u odnosu gospodar-rob. Tako u biologiji postoji pravilo da
jedna pokvarena jabuka stavljena meu ostale zdrave jabuke, ini pokvarenima i
ove to su bile zdrave. Ova prva filozofija jeste pre svega transcedentne prirode i
ona je moglo bi se rei jednim delom i prepreka za napredak prirodnih nauka. Iz
nje su se izdvojile sve druge nauke, ali ve nema posebne koristi baviti se njome.
Znanje radi znanja nije validna pretpostavka prema Bekonu.
71
76. Bekonovo shvatanje filozofije prirode (fizika i

metafizika)
Prirodne nauke su tolio godina bile gurnute u stranu upravo jer je ovek
bio zaokupljen razumevanjem nekih tuih svetova, gatanjem, provienjem i sl.
ovek tek kada se sve vie poeo otvarati prirodi, ona ga je nagraivala i svojim
znanjima. To su pre svega praktina znanja. injenica koju Bekon iznosi jeste da
se priroda pobeuje tako to joj se pokoravamo. To bi na neki nain znailo da
prirodu moemo da shvatimo samo kroz nju samu, a ne i kroz natrirodna uenja
(metafizika teoloka). Jer, ono to sholastiari ine jeste da ivo objanjavaju sa
onim mrtvim. A naprotiv, ivo se mora objasniti sa ivim. Nikada se nee postii
napredak u nauci ako se prirodne nauke ne odvoje kao posebna oblast
prouavanja. One ne smeju da budu u senci teorijskih nauka, ve moraju da dou
do izraaja. Na taj nain e se i praktina primena nauke veoma izraziti. Koren
svih nauka po Bekonu jeste priroda. Proto je nauka bila odvojena jedno vreme44
od svog korena i ona tako nije mogla rasti, odnosno napredovati.
Naime, prirodna filozofija se sastoji od dva dela: fizika i metafizika. Obe
ove discipline su misaone prirode, odnosno teorijske. Ali one su osnova kako bi
se neka praktina nauka mogla izgraditi. Bekon daje primer rudara i kovaa.
Rudari jesu oni koji se bave fizikom i metafizikom. Naime, oni dolaze do znanja
koja e kasnije kovaina biti korisna za izgradnju nekih strojeva.45 Ovde je bitno
primetiti da Bekon razdvaja prvu filozofiju i metafiziku, to se ranije mislilo kao
ista oblast. Naime, rekli smo da se prva filozofija bavi prvim aksiomima i ona je
osnova svih drugih nauka. Metafizika se pak bavi oblikom. Fizika, kao to
znamo, se bavi tvarju i delatnou. Metafizika se bavi oblikovnou i
svrhovitou. Dakle, i fizika i metafizika prouavaju isto bie samo iz dva aspekta
njenog postojanja, materijalnog i formalnog. Jedan deo fizike se bavim onim to
se naziva poelima, odnosno uzrocima svega to postoji. Drugi deo fizike
prouava zakonitosti koje postoje meu razliitim objektima. Sama fizika se
nalazi negde izmeu povesti prirode i metafizike. Fizika ipak ima jednu odreenu
povest i zato ne trebamo odbacivati uenja starih, ve trebamo i njih da
proanaliziramo.
Metafizika kao to smo rekli jednim svojim delom prouava
oblikovnosti. To ju ini savrenijom od fizike koja se bavi mnogostrukim
stvarima (mnogim pojedinanim stvarima iz prirode), dok se metafizika bavi
44
Misli se na vreme od starogrkih mislilaca preko srednjevekovnih mislilaca do
Bekonovog vremena. Odnosno da budemo precizniji do vremena poetka renesanse kada
prirodne nauke dobijaju odreenu samostalnost od uticaja dogme.
45
Rudari trae odreene metale, dok kovai kasnije od tih istih metala proizvode razna
orua.
72
njihovim jedinstvom. Velika je pak greka bila starih koji su u okviru fizike
prouavali svhrhovni uzrok. Preka Bekonu, ono je nedvosmisleno deo
metafizikih prouavanja.
Poto smo rekli da su fizika i metafizika teorijske oblasti u okviru
filozofije prirode, iz njih prirodno izviru i oblasti koje se tiu direktno delatnih
oblasti filozofije prirode. Naime, iz fizike proistie mehanika, dok iz metafizike
proistie magija. Mehanika kao to znamo nam omoguava da teoretku fiziku
pretoimo u delatnost koja nam moe omoguiti laki ivot. Sa druge strane
magija koja je pogreno shvaena. Magija ima to oblije okultnog (skrivenog) ali
to skriveno ne treba da bude komunikacija sa djavolom, ve upravo pronalaenje
onoj tajanstvenog u svim stvarima, a to je oblik.
77. Bekonovo shvatanje znanja kao moi
Cilj nauke i filozofije jeste da opskrbi ljudski ivot novim pronalascima

i dobrima, da ovek ovlada prirodom i povea svoju mo nad njom. Poznata je
njegova reenica znanje je mo. To znanje mora da bude pravo znanje, a ne
zabluda. Ako se budemo vodili znanjem, doiemo i do napretka. A opet kroz
na napredak emo se i uveriti u ispravnost naeg znanja. itava Bekonova
filozofija se zasniva na tome da od nauke imamo i praktine koristi. Prema njemu
znanje radi znanja nije ispravan stav. Naravno, isto tako on je bio i protiv ljudi
koji svoju nauku zasnivaju na dobiti u smislu novca ili plemikih titula. Tako se
ne postaje naunik.
73
78. Bekonovo shvatanje indukcije i dedukcije
Logika se do Bekonovog vremena dominantno zasnivala na deduktivnom

metodu i silogizmima (praktino od Aristotelovog vremena sa vrlo malo izmena.)
Ipak, silogizmi ne mogu da nam daju korisna objanjenja prirode. A upravo je
priroda ono to se po Bekonu mora saznati. Bavljenje optim pojmovima jeste
korisno za teorijske nauke, ali ve kada se doe do prirodnih stvari onda su one
nesigurne. To je zbog toga to se priroda ne moe posmatrati kroz prizmu optih
pojmova. Samo kroz pojedinane stvari moemo da razumemo zakone u prirodi.
Zato je bez premca indukcija osnova prirodnih nauka. Gotovo je suludo da jedan
kamen objanjavamo tako to beimo od naih ula i spoljne prirode u neki idejni
(opti) svet, gde se navodno nalaze odgovori na sva pitanja. Indukcija je ta koja
nam omoguava neposredni kontakt sa stvarima koje prouavamo. Ona nam bez
sumnje daje i precizniju sliku stvari neko dedukcija.
Naa ula jasno je nisu savrena, ali su mnogo bolji vid saznanja od
razuma koji je u mnogo veoj meri sklon zabludama. Jedna od takvih zabluda je
i da je dedukcija najsavreniji vid naunog metoda, kojim se vode zdravo-
razumski mislioci. Takva zabluda postoji zbog toga to naunim miljenjem
vladaju idoli46. Jedan mislilac ne moe da doe do svoje originalnosti kako bi
stvorio neto novo zato to sva svoja uenja mora da uskladi sa onim starim.
Odnosno preciznije reeno on sva svoja uenja gradi na osnovu prethodnih. Sa
indukcijom je drugaije. Pred nama stoji odreeni predmet koji prouavamo
svojim ulima i svojim razumom. Zakljuci do kojih dolazimo treba da potiu
samo od toga predmeta, bez ikakvom uticaja drugih mislilaca. Tako nastaje
originalna misao i tako dolazi do napretka u nauci. Zamislimo samo danas
projekat automobila na struju.47 Proizvodnja ovog automobila se, opte poznato
spreava sa raznih strana kojima ne odgovara da se ono naveliko proizvodi. To
pre svega verovatno smeta naftnim kompanijama. U medijima je ovaj auto gurnut
u stranu i satanizovan je kao neispravan. On nema anse da se probije, jer oni koji
su u ovom trenutku moniji mu to ne dozvoljavaju. Slina ovakva situacija je bila
i u srednjem veku kada je sva nauka imala jednu granu i bila su validna samo
uenja u okviru nje. Sve izvan tih uenja bilo je tumaeno kao jeres i neispravna
nauka.
46
Misli se pre svega na rane mislione iz antike grke koji su bili idoli mislilaca kroz
itav srednji vek.
47
Konkretno automobil proizvodnje Tesla.
74
79. Bekonovo shvatanje naunog metoda
Bekon je imao nameru da napravi neku obnovu u nauci. Naime, po njemu

je nauka tog vremena u kome je iveo tek malo uznapredovala u odnosu na starija
vremena. ovek ima potencijal za mnogo vie, a to oigledno ne moe da
postigne starim metodama. Setimo se samo da su u vreme Bekona prirodne nauke
osetile svoje prve pomake i to je u sutini poetak nauke kakvu ju danas
poznajemo. On kritikuje i dotadanji poredak koji se hvali svojim izumima, ali
na njima i ostaje. Oni deluju kao da nemaju snage da dalje napreduju. To je zbog
toga to oni imaju sliku sadanjosti, ali nemaju viziju budunosti. Pogledom u
budunost moemo da unapredimo i nau sadanjost. Jo jedan veliki problem
koji primeuje Bekon jeste to je uenje od Platona i Aristotela kroz srednji vek
donelo opti nain gledanja na svet, pa se tako i nauke posmatraju. U optoj slici
sve to deluje lepo (teorija) ali u pojedinostima se napredak jedva vidi (praksa).
Hiljade godina govori se o istim temama, toliko se pie o njima, ali napretka i
dalje nema. Samo vreme je pokazalo da je metod kojim su se ljudi do tad sluili
nevaljan. Velika je greka bila i to to je jedan nain miljenja vladao (sva nauka
se zasnivala na starogrkim uenjima), pre svega okrenut istom teorijskom
miljenju koji se uenja poput mehanike gurao u stranu. U praksi se pak pokazalo
da je i ono malo uenja iz mehanike dalo mnogo vie praktinih dobara od
teorijskih. Konkretno Bekon ne vidi problem u samim teorijskim naukama, ve
u tome to ne postoji napredak. Stalno se govori o istom, to znai da nauka stoji
u jednom mestu.
Iz prethodno reenog jasno je da Bekon nije zadovoljan optim
(deduktivnim) naunim metodom, ve je po njemu potreban metod koji se bavi
pojedinanim stvarima (induktivni metod). Poi od pojedinanih stvari i na taj
nain se kretati prema optostima daje nam mnogo vie mogunosti za napredak.
U teorijskim naukama48 i metodima kojima se oni slue (dijalektika) taj opti
pogled na stvari moe da bude u nekoj meri efikasan. Ali se on nikako ne moe
preneti na prirodne nauke. Za prirodne nauke je mnogo efektivniji induktivni
metod poto se radi o stvarno postojeim stvarima, a ne o optostima. Opet to je
jo bitno da primetimo jeste to to poto prirodne nauke stalno napreduju, onda
je neophodno i da one imaju razne oblasti nauke to je bitno definisati koja se
oblast sa ime bavi. Na taj nain se postie vea efikasnost. I zato je i bitno da se
nauka nikada ne posmatra kao sadanje stanje ve odnost prolosti i budunosti.
To bi znailo da mi dobijamo nauku iz prolosti kao naslee, a kroz svoj ivotni
vek radimo na njoj da bi smo ju kao jo bolju ostavili narednim kolenima.
48
Koje se danas nazivaju kao drutvene nauke.
75
80. Bekonov pojam povesti prirode
Bekon da bi osnovao novu nauku, on korene te nauke trai u povesti

prirode. Ta povest prirode predstavlja sve ono to postoji u ljudskim
mogunostima, sva znanja koja ovek moe da stekne. Pri tom, trebamo se
obazreti na samu povest nauke, i odatle izvui prave odgovore na naa pitanja, da
se ne bi smo poput naih predaka bavili nepotrebnim stvarima, umesto stvarno
potrebnima. Iz nae povesti treba da uzimamo samo podatke koji su za nas korisni
(pre svega od neke praktine koristi) a da se pri tom ne obaziremo na podatke o
nekim okultnim uenjima itd. Jer setimo se, i sam Aristotel se bavio
prouavanjem prirode i od njega moemo dosta da nauimo u toj oblasti, ali su
njegova metafizika uenja dobila na zamahu i ona su progutala sva njegova
ostala uenja. Ovakvo shvatanje povesti je bitno jer se sva sadanja nauka
nadovezuje na neku prethodnu. Bilo bi apsurdno odbaciti sva prethodna uenja i
krenuti od nule. Ali ipak, postoje mnoga nepotrebna uenja iz prolosti koja
usporavaju razvoj oveanstva, a opet postoje i uenja u povesti koja su gurnuta
u stranu, a koja bi bila od velikog znaaja za nas. Odnos povesti prirode sa
prirodnom naukom moemo prikazati ovako:
Metafizika
Fizika
Povest prirode
Iz ovoga razumevamo da je povest prirode osnova prirodne filozofije. Jedno
stepenite iznad jeste fizika, a konano metafizika koja je na nekom vrhu naih
sposobnosti saznanja. Ova tri su stupnjevi nauke. Ono iznad metafizike je ve
veliko pitanje da li uopte moemo da dostignemo. Mehanika koja se uglavnom
nalazi u okvirima fizike moe i da bude u oblasti povesti prirode ukoliko ona nije
pod uticajem fizike, nego samo naih iskustva. Tako je verovatno toak kao izum
pre nastao posmatranjem kamena koji se obre, nego nekim direktnim
proraunima. Ali tako dananja nauka vie ne moe da funkcionie. Mnogi izumi
su tokom istorije pronaeni sasvim sluajno, ali takav proces oigledno traje
76
veoma dugo. Nauka je tu da nam omogui bri razvitak i zato je neophodno da

se odmaknemo dalje od starih izuma.
77

Skripta Srednjevekovna Filozofija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Skripta Srednjevekovna Filozofija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Srednjevekovna

35. Dokazi za postojanje Boga Tome Akvinskog ........................................ 39

68. Razumevanje stvorenog sveta kod Fiina ............................................. 66

1. Avgustinov okret ka unutranjosti

Dok itamo Ispovesti Sv. Avgustina stiemo utisak kao da on

2. Avgustinovo odreenje razuma

mukama. Pre svega govorio je ljudskim jezikom. Sve to ukazuje da je on bio

3. Avgustinovo odreenje ulnosti

Naa ula, svaka za sebe, imaju odreene sposobnosti koje nam

4. Avgustinovo shvatanje saznanja

Avgustinova teorija saznanja bi bila sledea:

5. Avgustinov dokaz o postojanju Boga

Bog je najmonije bie u prirodi. Moda je ak i nerealno rei da je

6. Avgustinovo shvatanje slobodne volje

Avgustin je zahvaljujui propovedima Ambrozijevim doao do zakljuka

Ispovesti jesu Avgustinovo najvee delo, i ono je i te kako uticalo na

8. Avgustinovo razumevanje istine

Istina je data od Boga. Avgustin istinu naziva vrhovnom uiteljicom

Postojati Kamen, drvo, ovek.

iveti Drvo, ovek

Iz ove predstave moemo da vidimo zato je ovek posebno bie. Samo

9. Avgustin o blaenstvu i besmrtnosti due

Ljudskom duhu je svojstveno da poima blaenstvo i mudrost. Blaenstvo

10. Avgustin o saznanju sopstva

11. Boetijevo shvatanje oveka

Boetije iznosi jednu interesantnu tvrdnju, a to je da Bog vodi rauna o

12. Boetijevo shvatanje filozofije

Na poetku svoje Utehe filozofije Boetije opisuje filozofiju kroz

13. Boetijevo odreenje Boga

Bog je za Boetija ono najvie to postoji. Sa njim se nita drugo ne moe

Iz ovde navedenog jasno je da Boetije daje Biblijski opis Boga. On je na Tvorac,

Ovako veli Gospod: mudri da se ne hvali mudrou svojom, ni jaki da se ne

Sa druge strane, osim odreenih Biblijskih motiva, Boetije se koristi i sa

itav svet se sastoji od razliitih elemenata i suprotnosti. Ali i dalje

14. Boetijevo odreenje sudbine, usuda i provienja

Sudbina je verovanje u to da je naa budunost ve zapisana. Naa dela

15. Boetije o dobru i zlu

skladu sa dobrim koje on poseduje. Ali to bi znailo da on onda nije apsolutno

16. Boetijev put ozdravljenja due

Boetije se u Utehi filozofije opisuje kao starac, sed, umoran od ivota.

17. Boetije i Avgustin o slobodnoj volji

18. Eriugenino shvatanje odnosa Boga i stvorenja

19. Eriugena o saznanju Boga

20. Anselmov meditativni metod u Proslogionu

Anselmo u ovom delu na neki avgustinovski nain razgovara sam sa

21. Anselmov dokaz boije egzistencije

Sv. Anselm je doao do jednog argumenta za koji tvrdi da veoma jako

savrenost upravo ogleda u odabiranju dobrog u odnosnu na loe. Greke

22. Anselmo i Avgustin o okretanju due ka sebi

Anselmo po pitanju o dui mnogo toga preuzima od Platona i Avgustina.

30. Bonaventurino shvatanje saznanja

Bonaventura prihvata injenicu da se sve sastoji od materije i forme. Kao

Bog obavetava o stvarima kako one zaista jesu.

29. Bonaventurino shvatanje filozofije

Bonaventura filozofiju deli na: razumsku, prirodnu i moralnu. Razumska

28. Bonaventurino shvatanje odnosa due i tela

I duu i telo karakteriu svetlosti. Meutim, dui pripada svetlost u smislu

26. Bonaventurino shvatanje odnosa filozofije i

Bonaventura jeste jedan hrianski mislioc, to ukazuje na injenicu da

procese pokae da je Sveto pismo validno i da moemo da verujemo i u one

Iz ovde priloenog se moe videti domen u kome filozofija i teologija

27. Bonaventurino uzdizanje due prema Bogu

Svaki je dobar dar i svaki savren poklon odozgor i silazi od Oca