THOMAS BERNHARD

Stari majstori

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraeno svako zadovoljstvo

ivljenja, da smo dovedeni do najvieg stepena odvratnosti prema ivotu.

Kjerkegor

Dogovorivi se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare

umetnosti, bio sam tamo ve u pola jedanaest, kako sam sebi ve davno
obeao da u ga jedared posmatrati koliko je god moguno
neuznemiravan, pod idealnim uglom, pie Acbaher. Poto on tokom
prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram
Tintoretovog oveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom,
na kojoj mi je, jue, posle objanjenja sonate zvane Oluja, nastavio da
izlae o umetnosti fuge, od pre Baha do posle umana, kako on to
precizira, pri tome sklon da sve vie i vie govori o Mocartu a ne o Bahu,
morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam,
dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da
posmatram Regera pred Tintoretovim ovekom sa sedom bradom, i to s
nogu, to nije bila nikakva teta, jer stojim radije nego to sedim,
naroito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god ivim bolje u posmatrati
stojei nego sedei, i poto sam, gledajui iz sale Sebastijano u salu
Bordone, konano najvema izotrio pogled, tako da mi nije smetao ni
naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je,
bez ikakve sumnje zateen padom temperature protekle noi, sve vreme
drao svoj crni eir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu
okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared
nesmetano osmatram. Budui da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen
o tap stegnut izmeu njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se
inilo, razgledanju oveka sa sedom bradom, nisam se u svom
osmatranju ni najmanje bojao da e me otkriti. uvar sale, Irzigler
(Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo due ve od trideset
godina i s kojim sam i ja lino (takode ve vie od dvadeset godina) imao
dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da
bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler
pojavio, pravilnou asovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se
pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajui svoju
misiju, ispitivaki prouavao na svoj uobiajeni nain, neprijatan za sve
koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inae, ove subote kad je ulaz
besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled,
usvojen meu muzejskim uvarima, koji zastrauje posetioce muzeja,
upravo one koji su, kao to je poznato, najslabije obrazovani; njegov
nain ulaska u neku od sala, naglo i beumno iskrsnuvi iza ugla, deluje
doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi,
skrojenoj loe ali namenjenoj da traje veito, zakopanoj velikim crnim
dugmadima, pri emu visi na njemu, onako slabanom, kao na vealici, i
sa svojom kapom sa titnikom, nainjenoj od istog sivog materijala, na
glavi, podsea vas vie na straare iz naih kaznenih ustanova nego na
uvara koga drava plaa da pazi na umetnika dela. Otkako ga znam,
Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger ve
desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji ve trideset i pet
godina slui dravu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji vie od trideset
i est godina poseuje Muzej, upoznao je Irziglera jo prvog dana kad je
ovaj stupio u slubu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima.
Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeeno
mesto na klupi u sali Bordone, ree jedared Reger pre niz godina. Reger
je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajui vie od trideset
godina, prela u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, to je esto bio
sluaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog oveka sa sedom bradom,
onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se
smestio na ulaz i nikog nije putao. Reger bi samo dao dogovoreni znak
rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera
posetioce koji su ve u sali Bordone, jer tako eli Reger. Irzigler je izuio
za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao jo pre nego to je
igde primljen kao stolarski pomonik da bi se zaposlio u policiji. Ali,
policija je odbila Irziglera zbog fizike nesposobnosti. Jedan od njegovih
ujaka, brat njegove majke, koji je ve od dvadeset etvrte bio uvar u
Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to
mesto, meu najslabije plaenim ali najsigurnijim, kako kae Irzigler. I u
policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato to mu je izgledalo
da e time da resi problem sa odevanjem. Celog ivota biti u istoj odei,
a ak ne morati tu celoivotnu odeu nijednom platiti, jer o tome brine
drava, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo
u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala,
nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti,
mada je u policiji plata svakako via nego u Muzeju stare umetnosti, ali
opet sluba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s
policijskom slubom, budui da odgovorniji i istovremeno laki posao
nego to je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da
zamisli. Policijska sluba je, pak, svakodnevno bila opasna po ivot,
kazivao je Irzigler, dok sluba u Muzeju stare umetnosti nije. to se tie
jednolinosti njegove dunosti, za to se ni najmanje ne brine, tavie on
voli tu jednolinost. Dnevno prelazi etrdeset do pedeset kilometara, to
je znatno bolje za njegovo zdravlje od, recimo, slube u policiji gde bi mu
se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici
celog ivota. Vie voli da motri muzejske posetioce nego obine ljude, jer
muzejski posetioci su, u svakom sluaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za
umetnost. Vremenom je i on lino stekao taj smisao za umetnost, i bio bi
u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodia u Muzeju stare
umetnosti, a svakako u galeriji slika, kae on, ali to mu nije nuno. Ljudi
ionako nita ne bi sluali od onoga to bi im on kazivao, kae on.
Decenijama ve muzejski vodii uvek priaju isto i, logino, prilinu
koliinu besmislica, kao to kae gospodin Reger, kae mi Irzigler.
Istoriari umetnosti samo zamlauju posetioce svojim brbljarijama, kae
Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne ba i sve
Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve to
kae Irzigler, rekao je Reger, vie od trideset godina Irzigler govori ono
to je govorio Reger. Kad paljivo sluam, ujem Regera kako govori
kroz Irziglera. Kad sluamo vodie, neprestano sluamo jedino brbljarije
o umetnosti koje nam idu na ivce, kae Irzigler, jer to Reger esto
govori. Sve ove slike su velianstvene, ali nijedna nije savrena, tako
govori Irzigler po Regeru. Ljudi, meutim, dolaze u Muzej, poto im je
reeno da to treba da ini kulturan ovek, ne zbog interesovanja, ljude
ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta
oveanstva uopte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno
prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teko detinjstvo, majku obolelu od
raka koja je umrla ve u svojoj etrdeset i estoj godini, oca skitnicu,
veito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i veina
burgenlandskih mesta. Ko god moe, bei iz Burgenlanda, kae Irzigler,
ali veina ne mogu, osudeni su da ceo ivot provedu u Burgenlandu, to
je u najmanju ruku podjednako strano koliko doivotno suanjstvo u
tajnu na Dunavu. Burgenlanani su robijai, kae Irzigler, njihov zaviaj
je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zaviaj, ali u
stvarnosti Burgenland je bljutav i ruan. Zimi se Burgenlandani gue pod
snegom, a leti ih prodiru komarci. A u prolee i u jesen, Burgenlandani
se koprcaju samo u sopstvenoj prljavtini. U celoj Evropi nema zemlje
siromanije i prljavije, eto ta kae Irzigler. Belije neprestano uveravaju
Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Belije su zaljubljene u
tu burgenlandsku prljavtinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao
neto romantino, poto su na svoj beki nain perverzni. Burgenland,
osim gospodina Hajdna, kao to kae gospodin Reger, nije nita
proizveo, tako kae Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znai nita
drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako
kae Irzigler. Burgenlanani odlaze u Bekao u crkvu, rekao je on.
Najvea elja Burgenlandana jeste da stupe u beku policiju, rekao je
onomad, to mi se nije posreilo, jer sam bio suvie slab, zbog fizike
nesposobnosti. Ali, ja sam ipak uvar u Muzeju stare umetnosti i, tako,
dravni slubenik. Uvee, posle est asova, rekao je, ne zakljuavam
zloince nego umetnika dela, zakljuavam Rubensa i Belota. Njegovom
ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u slubu u Muzej
stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih
par godina poseivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom
kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestraeni kroz sale s
velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno,
njegov ujak je ubrzo postao glavni uvar i nosio je malu zvezdu od
mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog
strahopotovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, nita od onoga to
im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im
objanjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje
sestre opinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja
sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od
svih ovde izloenih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne
podnosi Renija. Irzigler je ve dosegao veliko majstorstvo u usvajanju
Regerovih stavova i govori ve bezmalo savreno karakteristinim
Regerovim tonom, mislim. Moja sestra poseuje mene a ne Muzej, rekao
je Irzigler. Moja sestra uopte ni ne osea umetnost. Ali, njena deca se
dive svemu to vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred
Velaskezom i nee da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je
jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin
Reger, jedne nedelje uvee. Njegova enajejo bila iva, rekao Irzigler.
Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je jo bio udubljen u
Tintoretovog oveka sa sedom bradom, kako je reeno, i istovremeno
sam video Irziglera, koji nije ak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi
svoju ivotnu priu, dakle prizore sa Irziglerom iz prole nedelje u isti
mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno,
jo me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je ve kao detetu najvea
elja bila da stupi u beku policiju, da bude andar. Kad je re o poslu,
nije imao nikakvu drugu elju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri
godine, u stanici Rosauer uruen papir ofizikoj nesposobnosti, za njega
se, u stvari, svet sruio. Ali, u takvom stanju najveeg oaja, ujak mu je
isposlovao mesto uvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom
runom torbom doao je u Be, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da
tu stanuje etiri nedelje, posle ega je on, Irzigler, iznajmio sobu na
Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih
godina nije ak nita ni video od Bea, od ranog jutra, oko sedam
asova, bio je ve u Muzeju stare umetnosti, a uvee, posle est, opet
kui, njegov se ruak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s
kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajui aom vode sa esme, u
garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lieni svih
zahteva, i ja sam lino u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na
raznim gradevinama i stanovao s Burgenlananima u svakojakim
graevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih
zahteva, potrebno im je samo najnunije, i zatede do kraja meseca, u
stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i vie.

Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako

ga jo nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao
i sluao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Mu jedne od njegovih
prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve
sestre, mlaa se tek ezdesetih godina, s jednim frizerskim pomonikom
iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla
od enje za zaviajem. Imao je tri brata, sva trojica danas ive i rade
kao pomoni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pola u
Be da stupe u policijsku slubu, ali nisu primljeni. A za slubu u Muzeju
bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je nauio
od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi
lud ovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da
ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje,
gospodin Regerjepametan, obrazovan ovek, rekao je Irzigler. Da, rekao
sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan ovek,
nego je on i znamenit ovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i
Beu i pisao muzike kritike za Times i jo ih i danas pie za Tajms,
rekao sam. Nije nekakav lankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, ve
u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnou velike linosti. Reger ne
moe da se poredi sa svim tim brbljivim muzikim feljtonistima kakvi
ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger
je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najistijem smislu tog
pojma. Vie od trideset godina pie Reger svoje kritike za Tajms, te male
eseje iz filozofije muzike, koji e jednog dana sigurno biti sabrani u
knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od
uslova za to da Reger moe da pie tako za Tajms kako pie za Tajms,
rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije,
verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i jo sad tako mislim.
O tome da Reger pie za Tajms svoje muzike kritike, niko ne zna u
Austriji, najvie ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru. Mogao bih rei i
da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodei rauna da je
bila glupost rei to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve
ono to nigde drugde ne moe nai, rekao sam Irzigleru, sve to mu je
vano, sve to mu je korisno za miljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je
Regerovo ponaanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde
u Beu i Austriji Regera ni ne primeuju, ali u Londonu i Engleskoj, ak i
u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam
Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih
stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti,
rekao sam jo Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je
visokocenjena linost u celom muzikolokom svetu, rekao sam jue
Irzigleru, samo to ovde, u njegovoj domovini, niko o tome nee ita da
zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kue, Reger, koji je u svom fahu
ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu
nedotupavnost, omraen je nita manje nego to je Reger omraen u
svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput
Regera omraen, rekao sam Irzigleru, ne brinui o tome da Irzigler nije
shvatio nita od tog ta sam mislio kad sam mu govorio da je genije
poput Regera ovde omraen, ne brinui o tome da li je zaista tano
govoriti o Regeru kao o nekom geniju, nauni genije, tavie Ijudski
genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu
zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili
pravo na re i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko olienje nedotupavnosti i
provincijalnog dvolinjatva, ovek s mozgom po meri jedne dravice.
Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na
neastan nain, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u
ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze
ovo stanje niskosti i mrnje, tlaenja i ravnodunosti, opte primitivnosti
neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi
poput Regera, s velianstvenim karakterom i otrim, nepokvarljivim
umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom ovog
Muzeja, i mada on tu direktorku odlino poznaje, rekao sam Irzigleru,
njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo ta to bi
se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u asu kad je gospodin Reger
naumio da direkciju, a to znai direktorku, obavesti o loem stanju klupa
u salama i, po mogustvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene,
donesene su nove klupe; i to savreno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne
verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da
gospodin Reger ve vie od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej,
svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre
e biti, uostalom, da je o tome bilo rei prilikom nekog Regerovog
susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka nita ne zna o tome, jer
gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a poto ste vi, gospodine
Irzigler, uvek utali o tome, budui da je elja gospodina Regera da
utite o tome da Reger ve vie od trideset godina, svakog drugog dana,
osim ponedeljka, poseuje Muzej stare umetnosti. utanje je vaa glavna
snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji
je posmatrao Tintoretovog oveka sa sedom bradom, a na koga je opet,
sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan ovek, a sa izuzetnim
ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam jue Irzigleru.
Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u
Muzej, rekao sam jue Irzigleru, a ja sam ba danas ipak, jer je Reger
ba tako eleo, opet doao, a zbog ega je Reger danas ovde ne znam,
mislio sam, valjda u ubrzo znati. Irzigler je takoe bio posve zauen
kad me je danas video, poto sam mu koliko jue rekao da je iskljueno
da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, ba kao to je to
dosad bilo iskljueno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo
danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i jue bili. To mora da je
uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Moe biti da jedared dode do
zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio
sam, ali ipak, razmiljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da
se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni,
dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je jue izriito rekao, doite
sutra ovamo, jo ujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler
to nije uo i o tome nita nije znao i prirodno je da je zauen da smo
Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije jue rekao, dodite
sutra ovamo, ja ne bih danas doao u Muzej stare umetnosti, moda tek
idue nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana
u Muzej stare umetnosti, i to ve decenijama, ja ne idem ba svakog
drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi
prija. A hou li da sretnem Regera, nije apsolutno nuno da idem u
Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador
u koji on odlazi uvek poto izie iz Muzeja stare umetnosti. U
Ambasadoru, ako hou, mogu da sretnem Regera svakog dana. U
Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored
takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred maarskog stola, koji
stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata
predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare
umetnosti, ali kad ne mogu da doekam da Reger stigne u Ambasador,
ve oko jedanaest asova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga
sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare
umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej
stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara
temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne
se osea bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura
dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmiljanju tako rado i
tako intenzivno, kae Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador.
Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako
on kae, Ambasador je u neku ruku moja maina za obradu misli. U
Muzeju stare umetnosti se oseam izloen, u Ambasadoru zatien, tako
kae. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je
mome miljenju vie nego ita drugo, s jedne strane izloenost, s druge
zatienost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i
atmosfera Ambasadora s druge, izloenost s jedne, zatienost s druge
strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog miljenja, rekao je, poiva na
tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u
Ambasadoru. A ta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime
galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare
umetnosti nainio sam svoju duhovnu naviku, ba kao i od Ambasadora,
rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem ve
trideset i etiri godine, rekao je, poiva zapravo na tome da poseujem
Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog
drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta
navika spasla posle smrti moje ene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike,
i ja bih ve umro, rekao je jue Reger. Svakom oveku je potrebna neka
takva navika da bi preiveo, rekao je. ak i ako je to najsumanutija
navika, ona je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov
govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove ene. Dodue, kae, on
je sad prevaziao takozvanu mrtvu taku, ali e ipak celog ivota patiti
to ga je ena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog ivota
iveo u zabludi da e on biti taj koji e napustiti enu, da e on umreti
pre nje, jer je njena smrt dola tako iznenada da je on ak i par dana pre
njene smrti bio vrsto ubeden da e ga ona nadiveti; ona je bila dobrog
zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo iveli s tom milju i u
toj veri, tako kae. Niko nije bio tako zdrav kao moja ena, ivelaje ivot
u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da,
egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila
budunost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prolost, rekao je. Da bi
se jedared moglo desiti da ivi bez svoje ene, da ostane zaista sam, nije
mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kae. I ak
ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogustvu to
bre, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa
zabludom da e ona umreti posle njega, kao i sa injenicom da se on nije
ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je
nameravao. Poto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam
mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa ivotom posle nje, dragi
moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne
oveka, zbog ove malodunosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se
ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao
jue!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da
sam sad postao ak i jai. Sad, verovali mi ili ne, drim jo i vie do svog
ivota nego ranije, zapravo sam s najveom gorljivou vezan za ivot,
rekao je to jue. Neu da to prihvatim, ali ivim s jo veim intenzitetom
nego pre njene smrti. Pravo govorei, bilo mi je potrebno vie od godine
dana da bih uopte mogao tako neto da pomislim, ali sad to mislim bez
ikakvog eniranja, rekao je. Ipak, ono to me izuzetno potresa jeste
injenica da je tako prijemiva osoba kakva je bila moja ena, sa svim
ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u
smrt odnela to ogromno znanje; to je ono to je udovino, jo
udovinije od te udovinosti kakva je injenica da je ona mrtva, rekao
je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas naputa,
izmie nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost,
injenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam
predvideo smrt svoje ene, gledao sam na nju kao da e veno iveti,
nikad ftisam pomiljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista ivela s
mojim znanjem kao venost u venosti, tako je rekao. Zaista iznenadna
smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za venost, i to je zabluda. Da
sam bio svestan da e mi izmai u smrt, radio bih sasvim drukije, ali
nisam znao da e mi izmai i isprednjaiti u smrti i radio sam potpuno
nesuvislo, kao da je egzistirala veno u venosti, dok ona ak nije ni bila
nainjena za venost, nego za konaan, zemaljski ivot, kao to smo svi.
Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja
voleo svoju enu, verujemo da e on doista iveti veito i u venosti.
Sedei na klupi u sali Bordone, on jo nikad nije ostavio eir na glavi, i
to me je podjednako uznemirilo kao i injenica da mi je za danas
zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobinija, kako
sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali
Bordone zadrao svoj eir na glavi jeste najneobinija, zanemarimo li
niz drugih neobinih stvari u tom kontekstu.

Irzigler je bio uao u salu Bordone i, priavi Regeru, proaputao mu

neto na uho, i odmah iziao iz sale Bordone. Ono to je Irzigler
saoptio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger
je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saoptenja. Ali, ja
sam ipak bio zaokupljen tim ta je Irzigler mogao rei Regeru. Ubrzo me
je, medutim, napustila misao o tome ta je Irzigler mogao rei Regeru i
posmatrao sam Regera, istovremeno ga sluajui kako mi govori: ljudi
idu u Muzej stare umetnosti poto se tako radi, ni zbog ega, dolaze ak
iz panije i Portugala u Be i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kue,
u paniji i Portugalu, mogli rei da su bili u Muzeju stare umetnosti u
Beu, to je ipak smeno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni
Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare
umetnosti nema ak ni jednog Goju i nema ak ni jednog El Greka. Video
sam Regera i posmatrao ga i istovremeno sluao ono to mi je dan ranije
govorio. Muzej stare umetnosti nema ak nijednog Goju, nema ak
nijednog El Greka. Naravno, on moe da se odrekne El Greka, jer El
Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali
nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto
je ubitano. Nemati Goju, rekao je, to lii na Habsburge koji, kao to
znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku,
da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su sluali, ali Goju
nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu
budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da
ue u Austriju. E, da, Habsburzi su, tano, imali sumnjivi katoliki ukus
koji je u ovom Muzeju kod kue. Muzej stare umetnosti je upravo
sumnjivi umetniki ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O emu sve
ne govorimo s ljudima koji ba nieg nemaju zajednikog s nama, rekao
je, zato to su nam potrebni sluaoci. Potrebni su nam sluaoci i
glasnogovornik, rekao je. Celog ivota elimo idealnog glasnogovornika i
ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog
Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom,
idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog
jednostavnog oveka, i kad smo svog glasnogovornika nainili od tog
jednostavnog oveka, traimo drugog glasnogovornika, nekog drugog
koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje ene
imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda,
bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego to je naleteo na mene,
rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz
Burgenlanda je glasnogovornik koji savreno odgovara, rekao je Reger.
Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba,
decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban
kao glasnogovornik, rekao je Reger jue. Naravno, koristimo takvog
glupaka kao oveka, rekao je, ali s druge strane upravo time to ga
koristimo, takvog glupakapretvaramo u oveka, inei od njega naeg
glasnogovornika i utiskujui svoje misli u njega, s poetka prilino
bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka,
kakav je Irzigler bio, u ljudsko bie iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego
to je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj
muzici, u stvari ni o emu, ak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je
otiao dalje od svih tih brbljivih istoriara umetnosti koji ovde iz dana u
dan dolaze i probijaju ljudima ui sa svojim istorijskoumetnikim
gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetnikih svinja
govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, unitavaju gomile
uenika koje ganjaju pred sobom. Istoriari umetnosti su zapravo
unitivai umetnosti, rekao je Reger. Istoriari umetnosti dotle brbljaju o
umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoriari umetnosti
izbrbljavaju umetnost do smrti. Boe moj, mislio sam esto, sedei ovde
na klupi, dok su istoriari umetnosti pred sobom ganjali svoja
bespomona stada, kako je to teta za sve te ljude koji su odbijeni od
umetnosti ba od strane tih istoriara umetnosti, nepovratno odbijeni od
umetnosti, rekao je Reger. Posao istoriara umetnosti je najzloinakiji
posao koji postoji, i brbljivi istoriar umetnosti, uostalom postoje samo
brbljivi istoriari umetnosti, morao bi udarcima bia da bude isteran iz
sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto ta bi
trebalo da budu istoriari umetnosti, jer istoriari umetnosti su zapravo
unitivai umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoriari
umetnosti, unitivai umetnosti, unite umetnost. Kad sluamo nekog
istoriara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, sluajui nekog
istoriara umetnosti vidimo kako umetnost biva unitena pod brbljanjem
istoriara umetnosti, umetnost malaksava i biva unitena. Hiljade, da,
desetine hiljada istoriara umetnosti svojim brbljanjem unitavaju
umetnost, rekao je. Istoriari umetnosti su prave ubice umetnosti, i
sluamo li nekog istoriara umetnosti, sauestvujemo u unitavanju
umetnosti, tamo gde se pomalja istoriar umetnosti, umetnost biva
unitena, eto istine. Jedva da sam ita u ivotu mrzeo dubljom mrnjom
nego to mrzim istoriare umetnosti, rekao je Reger. Sluati Irziglera dok
nekom neznalici objanjava neku sliku isto je zadovoljstvo, rekao je
Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetniko delo, nikad nije
brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveta koji umetniko delo ostavlja
otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja
sam ga, Irziglera, proteklih decenija uio kako objanjavati umetnika
dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve to kae Irzigler
potie od mene, rekao je potom Reger, nita od toga nije, naravno,
njegovo sopstveno nego ono najbolje to ja imam u glavi, pa ak i ako je
to naueno, ipak je od sluaja do sluaja korisno. Za muzikologa poput
mene, takozvana likovna umetnost je od najvee koristi, rekao je Reger,
to se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, to vie uranjam u
muzikologiju, utoliko sam vie obuzet takozvanom likovnom umetnou;
mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najvee
prednosti ako se posveuje muzici, naime da se onaj koji je odluio da
celog ivota slika, celog ivota predaje muzikim studijama. Likovna
umetnost na udesan nain dopunjava muziku umetnost, a jedna je
uvek poeljna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikoloke studije
mogao ak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom
umetnou, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muziki posao
odraujem tako dobro, to je zato to se istovremeno, ne s manjim
entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim
uzalud ve vie od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze
prepodne u gostionicu i ispijaju tri-etiri ae piva, a ja sedim ovde i
posmatram Tintoreta. Ludilo moda, morate da pomislite, ali ja ne mogu
drukije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje tri-
etiri prepodnevne ae piva u krmi, ja idem u Muzej stare umetnosti.
Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da
savlada predstojei dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare
umetnosti. Ako pri tome imamo jo i jednog Irziglera, dobro smo
uslueni, rekao je Reger. U stvari, jo od svog detinjstva nita nisam
toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali
verovatno upravo zbog toga ve vie od trideset godina dolazim ovamo,
poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao to znate,
nije Bordone razlog zato dolazim u salu Bordone, nije ak ni zbog
Tintoreta, premda ipak smatram da je ovek sa sedom bradom jedna od
najvelianstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali
Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih uvstava,
zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova ba u sali Bordone, i zbog
Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se
nisam ni zadravao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou
i Larilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam
najbolje mogunosti za meditaciju, i kad imam sreu da ovde, na ovoj
klupi, proitam neto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala,
meni moda jo draeg, ili mog jo znatnog draeg Voltera, kao to
vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu
da to uinim ovde na najprijatniji i najkorisniji nain. Sala Bordone je
podjednako moja mislionica i moja itaonica. Ako bih sluajno poeleo
gutljaj vode, Irzigler e mi je doneti u ai, nije potrebno ak ni da
ustanem. Ponekad se ljudi ude kad vide da ovde, sedei na ovoj klupi,
itam svog Voltera i pritom ispijam au iste vode, zaprepaeni su,
odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za
luaka kome je drava posebno dodelila slobodu budale. Kod kue ve
godinama ne itam vie nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone itao sam
ve stotine knjiga, ali to ne znai da sam sve te knjige proitao u sali
Bordone, nikad u svom ivotu nisam proitao ni jednu jedinu knjigu, moj
se postupak itanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle
onako kako to ini neko ko voli vie da lista nego da ita, naime ko lista
desetine, ponekad i stotine stranice pre nego to e proitati tek jednu
od njih; ali, kad taj ovek ita neku stranicu, ita je tako temeljno kao
niko i s najveom italakom strau koja se da zamisliti. Vie sam
prelistava nego italac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako
koliko itanje, u svom ivotu sam milion puta vie prelistavao nego itao,
ali prelistavajui, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog
duhovnog uivanja koliko i prilikom itanja. Bolje je, ipak, da od knjige
od etiri stotine stranica proitamo samo, sve u svemu, tri stranice
hiljadu puta temeljnije nego normalan italac koji iitava sve stranice,
ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najveim intenzitetom proitati
dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao to
bismo mogli rei, nego da itamo celu knjigu kao normalan italac, koji
naposletku od itane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u
avionu od predela koji nadlee. Ne primeuje ak ni obrise. Tako danas
itaju ljudi, sve u letu, itaju sve i nita ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i
potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim to jesam, na
jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki
predeo, uao u prirodu, neku dravnu ustanovu, neki detalj na Zemlji,
ako hoete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost
na planeti Zemlji da bih je istraio i, zatim, posve istraenu, onoliko
koliko je to god meni moguno, zakljuivao o celini. Ko je sve itao, nita
nije shvatio, rekao je. Nije neophodno proitati celog Getea, celog Kanta,
nije neophodno proitati ni celog openhauera, nekoliko stranica iz
Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo vie
o obe knjige nego da smo ih itali od poetka do kraja, , to bi nas u
svakom sluaju liilo najistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako
drastino ograniili, potrebno nam je prilino duhovne odvanosti i
snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad
raspolaemo; ovek koji ita je poput mesodera koji prodire na
najodvratniji nain i, kao mesoder, kvari stomak i ukupno zdravlje,
glavu i celu duhovnu egzistenciju. ak i neku filozofsku raspravu bolje
razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje
trpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas srea poslui,
dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priuuju
najvee zadovoljstvo, ba kao to nam i ivot priuuje najvee
zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda
kao okrutna i, u osnovi, jeste okonana savrenost. Tek ako imamo
sree, neku celinu, okonanost, da, i savrenost, da pretvorimo u
fragment, i onda tako itamo, izvlaimo odatle veliko, a zavisno od
okolnosti, najvee uivanje. Odavno je ve kako nam je nae doba, uzeto
kao celina, postalo nepodnoljivo. Celina i savrenost su nam
nepodnoljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare
umetnosti, u osnovi su mi nepodnoljive, i da budem poten, grozne su.
Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinano tragam za
onim to se naziva oteavajua greka, i taj postupak mi je do sada uvek
polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savrenih dela
prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo to nam savrenost
neprekidno preti da nas uniti, ona unitava i sve ono to ovde visi na
zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da
savrenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno
savrenih umetnikih dela, okaenih ovde na zidu, prometnem u
fragment, izmeu trenutka kad sam krenuo u potragu za oteavajuom
grekom na tom umetnikom delu, za presudnom takom neuspeha
umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je naao, uinio sam
korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela,
naao oteavajuu greku, naao i razotkrio trenutak neuspeha njenog
tvorca. Vie od trideset godina se ovaj neasni raun, kako biste mogli
pomisliti, pokazivao kao taan. Nijedno od ovih remek-dela, uvenih u
svetu, zapravo nije celina niti je savreno.

To me umiruje, rekao je. To me, tavie, usreuje. Tek kad prihvatimo,

svaki put, da celina i savrenost ne postoje, data nam je mogunost da
nastavimo da ivimo. Ne podnosimo celinu i savrenost. Moramo da
putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra graevina bez
ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da
bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lino ustanovimo da je
on, sve u svemu, oajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da
sluamo Baha i sluamo kako promauje, da sluamo Betovena i sluamo
kako promauje, ak i Mocarta da sluamo i sluamo kako promauje.
Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa ak i
ako su u pitanju nai omiljeni umetnici na podruju duha, rekao je. Ne
volimo Paskala zato to je on tako savren, nego zato to je, u osnovi,
tako bespomoan, ba kao to volimo Montenja zbog njegovog traganja
tokom celog ivota za bespomonou, nikad naenom, Voltera zbog
njegove bespomonosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu
zajedno zato to su apsolutno bespomone. Volimo, u stvari, samo
knjige koje su necelovite, haotine, bespomone. Tako je sa svim i
svakim, rekao je Reger, i za nekog oveka se posebno vezujemo samo
zato to je bespomoan, nimalo celovit, zato to je haotian i nesavren.
Da, kaem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu
ruku!, i kaem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika
nikakvo prirodno lice. I ono to sam vam danas govorio o fugi, rekao mi
je jue, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najvei, nije
komponovao savrenu fugu, ak ni Bah, koji je, meutim, bio suta
vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savrene slike i nema
savrene knjige i nema savrenog muzikog komada, rekao je Reger, eto
istine, i ta istina omoguava da neka glava, kakva je moja, koja tokom
celog svog ivota nije drugo nego glava oajnika, nastavi da ivi. Glava
mora biti tragalaka glava, glava koja traga za grekama, za oveijim
grekama, mora biti glava koja traga za promaajima. Ljudska glava je
samo onda doista ljudska glava kad traga za oveijim grekama.
Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne uputa u traganje za oveijim
grekama, rekao je Reger. Dobro nainjena glava je glava koja traga za
oveijim grekama, a izvanredna glava jeste glava koja te oveije
greke nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, poto ih je nala,
ukazuje na te naene greke i, sa svim sredstvima koja su joj na
raspolaganju, pokazuje te greke. I u tom smislu se potvruje, rekao je
Reger, izreka koja se, meutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko trai, taj
nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, meu stotinama takozvanih remek-dela,
trai greke, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju
nije bez nedostatka, kaem. Moete se tome smejati, rekao je, moe vas
to uasnuti, ali mene usreuje. To je, uostalom, dobar razlog za to to
ve vie od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko
puta, u Prirodnjaki muzej. Jo je sedeo na klupi, sa svojim crnim
eirom na glavi, istinski nepomian i bilo je jasno da ve odavno ne
posmatra oveka sa sedom bradom, nego neto sasvim drugo, iza
oveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego neto daleko, izvan
Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, dodue gledajui Regera i oveka
sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je jue
objanjavao fuge. esto sam ga ve sluao kako objanjava fuge, pa
jue nisam ni osetio neku elju da ga sluam pomno, pratio sam,
naravno, ono to je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono to
je imao da kae o umanovim pokuajima s fugama, ali moje misli bile
su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega oveka
sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s jo
znatno vie ljubavi nego dotad, pokuavao da objasni umetnost fuge, i
sluao sam ono to je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje
detinjstvo i sluao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i
moje brae, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao
dete srean na selu, ali sam ipak uvek sreniji bio u gradu nego na selu.
Ba kao to sam uvek bio sreniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je
priroda celog ivota onespokojavala, u umetnosti sam se uvek oseao
zatien. U detinjstvu sam ve, imajui sreu da ga veim delom
provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u
svemu uzevi, stvarno bio srean, i oseao se uvek u sigurnosti kod njih,
bio zatien u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam
dodue uvek gledao sa uenjem, ali koja me je takoe uvek plaila, to
se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se oseao
u prirodi kod kue, nego uvek u svetu umetnosti, a najzatieniji u svetu
muzike. Dokle god mi see pamenje, nita vie nisam voleo na svetu od
muzike, mislio sam, gledajui kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove
Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo
detinjstvo, predajem im se potpuno i iskoriavam ih koliko god mogu,
mogao bih da ih nikad ne prekinem, kaem sebi uvek. Kakvo je Reger
imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je re o
detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne
prija mu da ga se sea. Oko podneva se uvek vie ljudi u grupama sliva
u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istonoevropskih zemalja,
nekoliko dana zaredom viao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju
ganjali ruskojezini vodii, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu ile
kroz Muzej, nego su protravale, gonjene, u osnovi potpuno
nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbeno
bile optereene tokom svog putovanja do Bea. Prole nedelje sam
opazio nekog oveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i
eleo sam da proe kroz Muzej, slikar, kako e se ispostaviti, koji me je
pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde moe da nae
Gejnsboroua. Njegova grupa je, konano, ve bila izila iz Muzeja, kad mi
je on opet priao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila
smetena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren
nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put
je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog
putovanja, rekao je, izraavajui se prilino dobro na nemakom jeziku,
pre nego to se okrenuo i iziao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem
da nae hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodinjak,
putuje s grupom iz Tbilisija u Be i gleda Okolinu Safolka i kae da je
gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja.
Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do
veeri. Kako taj ovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam
naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej
stare umetnosti poseuje vie Italijana nego Francuza, vie Engleza nego
Amerikanaca. Italijani, sa svojim uroenim razumevanjem umetnosti,
nastupaju kao da su jo od roenja meu upuenima. Francuzi vrljaju
Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju
sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka. Nemci u
Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u
katalog i jedva na originale okaene na zidovima, slede katalog i, dok se
kreu Muzejom, sve vema zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne
dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan
Muzeja. Austrijanci, naroito Belije, samo ih malo ide u Muzej stare
umetnosti, zanemarimo li hiljade uenika koji svaku godinu zavravaju
obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Uenike kroz Muzej vode
njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, to na uenike deluje
opustoujue, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom
kolskom ogranienou nastavnici gase svaku senzibilnost tih uenika za
slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u uenicima, koji su
im povereni, svako oseanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta
Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujui brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za
njihove takorei nevine rtve veinom biva poslednja poseta Muzeju za
svakog pojedinog uenika. Kad jednom ti uenici uu u Muzej stare
umetnosti sa svojim nastavnicima, onda vie nikad nee ponovo ui. Prva
poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja.
Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im uenika zauvek
unitavaju zanimanje za umetnost, i to je injenica. Nastavnici
upropaavaju uenike, i to je istina, stoletna injenica, a posebno
austrijski nastavnici upropauju kod uenika, od samog poetka, svaki
umetniki ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa
tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno iste od umetnosti; i
danas se jo tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju,
bezobirno okomljuju na udnju njihovih uenika za umetnou i uopte
za svim to je umetniko, kojim su mladi, od poetka, najprirodnije
opinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograani od glave do pete, i
instinktivno se okomljuju na opinjenost i ponesenost umetnou kod
svojih uenika, pri emu umetnost i uopte sve to je umetniko svode
na sopstveni deprimirajui i glupi diletantizam, i u kolama umetnost i
umetniko uopte sputaju na svoj gnusni frulaki i podjednako gnusni
koliko i nedotupavni horski napev, to uenike neizbeno odbija. Tako
nastavnici, ve od poetka, prepreuju uenicima prilaz umetnosti.
Nastavnici ne znaju ta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore
uenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih
otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i
instrumentalne primenjene umetnosti, to njihove uenike obavezno
odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetniki ukus, nego je to ukus
nastavnika. Nastavnici ve u osnovnoj koli upropaavaju umetniki
ukus kod uenika, od poetka svojim uenicima ogaduju umetnost
umesto da im priblie umetnost i, posebno, muziku, i uine je ivotnom
radou. Ali, nastavnici nisu samo ometala i unitavala u podruju
umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala ivljenja i
egzistiranja, umesto da mlade naue ivljenju, da im odgonetaju
ivljenje, da uine da ivot u svom neiscrpnom bogatstvu postane
njihova priroda, oni im ga usmruju, preduzimaju sve da bi ga ubili u
njima. Veina naih nastavnika su bedne kreature iji se ivotni zadatak,
izgleda, sastoji u tome da mladima onemogue pristup ivotu i konano
ga i definitivno preobraze u grozno klonue. U nastavniki poziv
uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz
nieg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoni fiziki radnici drave i poto
je, kao u ovoj dananjoj austrijskoj dravi, re o dravi moralno i
duhovno totalno truloj, koja pouava samo grubosti i pokvarenosti,
prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i
pokvareni i haotini. Ova katolika drava je bez ikakvog razumevanja za
umetnost i tako ni nastavnici u toj dravi nemaju nikakvo, niti bi mogli da
ga imaju, i to je deprimirajue. Ti nastavnici pouavaju ono to je ova
katolika drava i to im je naloila da pouavaju: uskogrudost i
brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika uenici
nemaju da oekuju nita osim dvolinjatva katolike drave i katolike
dravne moi, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno,
kroz Tintoretovog oveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I
ja sam lino imao takve uasne, bezoseajne nastavnike, najpre seoske
uitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenino
ruinirali su me sve do sredine mog ivota, svi ti nastavnici upropastili su
mi desetine godina, kaem sebi. A meni i mom narataju nisu dali nita
osim grozota drave i sveta kojeg je ta drava upropastila i razorila. Nisu
mi dali nita osim ogavnosti drave i sveta obeleenog tom dravom.
Meni i dananjoj mladei nisu dali nita osim svog nerazumlja, svoje
nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji
nastavnici nisu dali nita osim svoje nesposobnosti, kaem sebi. Niemu
me nisu nauili osim haosu. I za niz decenija su u meni unitili, s
najveom bezobzirnou, sve to je u meni izvorno postojalo za razvie,
sa svim mogunostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam
imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, ije je vienje
ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne moe biti, najprljavije
vienje kakvo nalae drava, naime da priroda kod novih mladih ljudi
mora, u svakom sluaju, biti potisnuta i konano usmrena u interesu
drave. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulakom
igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me
prinudili da napamet uim neku glupu ilerovu pesmu od esnaest strofa,
to sam ja uvek doivljavao kao najstraniju kaznu. I ja sam imao takve
nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su kriom promaknuli
u metodu ophoenja prema svojim nemonim uenicima, nastavnike,
sentimentalnopatetine fizikalce drave, s njihovim uzdignutim
kaiprstom. I ja sam imao te slaboumne dravne posrednike koji su me
po vie puta nedeljno udarali po prstima leskovim tapom i izvlaili mi ui
tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici
vie ne vuku za ui niti tuku leskovim tapom po prstima, ali njihov
izopaeni duh je jo isti, i ne vidim nita drugo kad gledam nastavnike sa
uenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora,
isti su, kaem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me
razorili za ivot i koji su me unitili za ivot. Tako mora biti, tako je kako
je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivreenje, jer ova
katolika drava ne trpi ne najmanje protivreenje, i oni ne doputaju
nita svojim uenicima, ba nita to bi bilo sopstveno, samo od uenika.
Uenici su kljukani dravnim smeem, niim drugim, onako kako su
guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane dravnim smeem sve
dok ne budu uguene.

Drava misli deca su deca drave, i radi u skladu s tim i ve stoleima

izvodi svoje pustoenje. Drava zaista raa decu, rada samo decu
drave, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo
dete drave, s kojim drava moe da radi ta god hoe, drava donosi
dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu
na svet, a dravni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U
stotinama hiljada svake godine iz stomaka drave izlaze deca drave,
takva je istina. Deca drave dolaze iz stomaka drave na svet i idu u
dravne kole gde ih dravni nastavnici poduavaju. Drava raa svoju
decu u dravi, takva je istina, drava raa svoju decu drave u dravi i
vie ih ne puta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu drave, uenike
drave, radnike drave, inovnike drave, starce drave, mrtvace drave,
takva je istina. Drava proizvodi i omoguava samo dravne stvorove,
takva je istina. Nema vie prirodnog oveka, postoji jo samo dravni
ovek, a tamo gde jo ima prirodnog oveka, on je proganjan i
istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u dravnog oveka. Moje detinjstvo
bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo,
kaem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan
ovek, dok sam u koli mora da budem dravni, kod kue, kod dede i
babe, bio sam prirodni, u koli sam bio dravni, pola dana sam bio
prirodni, pola dana sam bio dravni, pola dana, to jest popodne, bio sam
prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam dravni, dakle nesreni
ovek. Popodne sam bio najsreniji, ali prepodne bio sam najnesreniji
ovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio
najsrenije, prepodne sam bio najnesrenije bie, kaem sebi. Kod dede i
babe, kod kue, bio sam prirodno sreno, a dole u koli, u gradiu, bio
sam neprirodno nesreno bie. Kad sam silazio u gradi, silazio sam u
nesreu (drave!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kue,
uspinjao sam se u sreu. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo,
uspinjao sam se u prirodu i sreu, kad sam silazio u gradi, u kolu,
silazio sam u neprirodu i nesreu. Izjutra sam iao direktno u nesreu, a
u podne ili rano popodne sam se vraao u sreu. kola je kola drave, u
kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja drave i, dakle, ni u ta drugo
nego u fizikalce drave. Kad sam iao u kolu, iao sam u dravu i, poto
drava unitava ljude, iao sam u ustanovu za unitavanje ljudi. Mnoge
godine ja sam iz sree (kod dede i babe!) iao u nesreu (drave!), i
natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva
nisam bio nita drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamo-
amo detinjstvu. Ali, u toj avolskoj igri, nije dobila priroda nego
nepriroda, kola i drava, ne kua dede i babe. Drava me je silom
uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslunika drave i od
mene uinila oveka drave, pokornog i registrovanog i dresiranog i
diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad
gledamo ljude, vidimo samo ljude drave, sluge drave, kako je
apsolutno tano reeno, ne vidimo nijednog prirodnog oveka, nego
potpuno neprirodno stvorene ljude drave kao sluge drave, koji celog
svog ivota slue dravu i, tako, celog svog ivota slue neprirodu. Kad
gledamo ljude, vidimo samo ljude drave kao neprirodna bia koja su
strovaljena u glupost drave. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude
isporuene dravi, koji slue dravu, koji su postali rtve drave. Ljude
koje vidimo, jesu rtve drave i oveanstvo koje vidimo nije nita drugo
nego krma drave kojom se hrani sve prodrljivija drava. oveanstvo
je jo samo podravljeno oveanstvo i stoleima ve, dakle otkad
drava postoji, izgubilo je svoj identitet, kaem sebi. Danas oveanstvo
jeste iskljuivo, ni vie ni manje, neoveanstvo, koje je drava, kaem
sebi. Danas je ovek jo samo ovek drave i, tako, on je danas jo
samo uniteni ovek i ovek drave kao jedino ljudski moguan ovek,
kaem sebi. Prirodan ovek nije ak vie ni moguan, mislim. Kad vidimo
milione ljudi drave natrpane u velegradovima, doe nam muka, jer kad
vidimo i dravu, doe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te
nae drave pripadne nam muka, i kad iziemo na ulicu, spopadne nas
muka od ljudi drave koji naseljavaju ovu dravu. oveanstvo je
gigantska drava od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki
put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, ivim u dravi od koje mi je muka
kad se probudim. Nastavnici koje imamo, pouavaju ljude drave, ue ih
svim grozotama i okrutnostima drave, svim obmanama drave, jedino
ne da drava jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stoleima ve
nastavnici hvataju svoje uenike u kleta drave i raspinju na muke
godinama i decenijama, i eree ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu
drave, sa svojim uenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupou
ogauju im umetnost. Ali, ta je ova umetnost na ovim zidovima inae
nego umetnost drave, kaem sebi. Reger govori samo o umetnosti
drave kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim
majstorima, govori uvek samo o starim majstorima drave. Jer, umetnost
okaena na ovim zidovima nije nita drugo nego umetnost drave, barem
ova koja je ovde okaena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve
slike koje su ovde okaene na zidovima, nisu nita drugo nego slike
umetnika drave. Koji pripadaju umetnosti katolike drave, nita drugo.
Nita osim faca, kao to kae Reger, nigde lica. Nita osim glavuda,
nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek
samo la i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili nita
drugo nego skroz naskroz dvolini umetnici drave koji su odgovarali na
elju za dopadanjem kod svojih nalogodavaca, ak ni Rembrant nije
izuzetak, kae Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama dravna umetnost,
i Lota, i ota, opet samo dravna umetnost, kao i onaj grozni Direr,
zaetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj
uasni Direr, kao to esto kae Reger, jer on doista duboko mrzi Direra,
taj nirnberki rezbarlija. Kao umetnost po dravnom nalogu Reger
oznaava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrtava ak i oveka
sa sedom bradom. Takozvani stari majstori sluili su uvek samo dravu ili
crkvu, to izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili
nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobonji slobodan
ovek jeste utopija, tobonji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo,
esto tako kae Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kae
Reger, mislim, osim toga su najbezoseajniji od svih ljudi, jo znatno
bezoseajniji nego politiari. Umetnici su najdvoliniji, jo dvoliniji nego
politiari, dakle umetnici umetnosti su jo dvoliniji nego umetnici
drave, u ovom trenu ponovo ujem kako to Reger govori. Ta se
umetnost, ipak, uvek okree put Svemogueg i put monika, i odvraa
od sveta, tako esto kae Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta
umetnost, nita drugo, u ovom trenu ujem kako je govorio Reger jue,
dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zato slikari zapravo slikaju
kad ve postoji priroda, opet se jue pitao Reger. ak i najizuzetnije
umetniko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da
se oponaa priroda, da se ona majmunie, rekao je. ta je naslikano lice
Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao.
ta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih
gledam prema naslikanim, pitao je. Nema nieg odvratnijeg za mene,
rekao je jue, od naslikane drutvene elite. Slikarstvo elite, nita drugo,
rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao to
znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana
fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je
u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i
obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu,
nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger jue. Onaj koji visi
na zidu, nije onaj koji je iveo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaete, da
je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tano, mada je to lana
vizija, to je, barem to se slika u ovom Muzeju tie, uvek samo katolika
dravna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve to ovde visi nije nita
drugo nego katolika dravna umetnost i otuda, moram da kaem,
prosta umetnost, i moe biti velianstvena koliko god hoe, ona je samo
prosta katolika dravna umetnost. Takozvani stari majstori su,
prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle
njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvolinjatva,
koji su se priljamili i prodali katolikoj dravi, a to znai katolikom
dravnom ukusu, tako kae Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno
deprimirajuom katolikom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek
nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari
nisu nikad slikali ono to bi morali da slikaju, nego jedino ono to im je
naruivano ili ono to im je obezbeivalo ili donosilo slavu ili novac,
rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se veinom vremena
gadi kao ni pred im drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao
je, uvek su sluili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom
oveanstvu. Slikali su, da, uvek neki izvetaeni svet koji su izvlaili iz
sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su
slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato to bi hteli da
budu slikari nego samo zato to im je bilo stalo do slave ili novca, ili do
novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti
katolikom bogu i polazei od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i
njegovih katolikih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kiicom
tih takozvanih starih majstora jeste la, rekao je. Slikari dekorateri sveta,
tako je on jue nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je,
dodue, istovremeno tokom celog svog jadnog ivota bio opinjen. Ti
stari majstori nisu nita drugo nego religijom zavarana dekoraterska
posluga evropskog katolikog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje
koju su, ni najmanje se ne suzdravajui, naneli na svoja platna, dragi
moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo rei da je to najvea likovna
umetnost, rekao je jue, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da
spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beasna likovna umetnost,
beasno u toj umetnosti je u isti mah ono to je u njoj religiozno, a to je
ba odvratno. Ako, kao to sam ja prekjue, provedete sat vremena pred
Mantenjom, odjedared vas obuzme elja da ga strgnete sa zida, jer
naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se
izvesno vreme zadrite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali
su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi doli na nebo, a ne u
pakao, kojeg su se celog svog ivota bojali vie nego iega, iako su bili
pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih
je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog
karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je
Reger jue, i neete nai nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo,
takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod
jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti
umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost
toliko odvratna, tako kae Reger. Sve ih razumem i duboko su mi
odvratni. Zgaen sam svim to su slikali i to je ovde okaeno, esto
mislim, rekao je jue, i decenijama ve ne mogu da se suzdrim da ih ne
prouavam. Ba to je strano, rekao je jue, da te stare majstore oseam
kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano prouavam. Ali, oni su
ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je jue. Stari majstori, kako ih
ve stoleima nazivamo, dre se samo pred povrnim pogledom, ali
posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i
istinski, a to znai najtemeljitije moguno i tokom dueg vremena,
prouavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam
bljutav, veinom ba gadan ukus u naoj glavi. Najvee i najznaajnije
umetniko delo optereuje nas, naposletku, poput ogromnog komada
prostote i lai u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku.
Opinjeni smo nekim umetnikim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada
smeno. Priutimo li sebi jedared vremena da paljivije nego to je
uobiajeno, s veim intenzitetom nego to je uobiajeno, i bezobzirnije
nego to je uobiajeno, proitamo Getea, naposletku nam ono to smo
proitali izgleda smeno, i svejedno ta to bilo, dovoljno je itati ga samo
ee nego to je uobiajeno, i bie neizbeno smeno, pa i ak i ono to
je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, itajte paljivije, i
unitiete sve to itate. Svejedno je ta itate, to naposletku biva
smeno i, naposletku, nita ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u
neko umetniko delo, sve ete upropastiti i svako, ak i ono koje vam je
najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne itajte knjigu paljivo, ne
sluajte muziki komad s prevelikim intenzitetom, sve ete ruinirati, i ono
to je najlepe i najkorisnije na svetu. itajte ono to volite, ali ne ulazite
totalno u to, sluajte ono to volite, ali ne sluajte totalno, gledajte ono
to volite, ali ne gledajte totalno. Poto sam uvek sve gledao totalno,
uvek sve sluao totalno, uvek sve itao totalno ili, barem, uvek
pokuavao da gledam i sluam i itam totalno, konano sam i definitivno
sve pokvario, tako sam pokvario itavu likovnu umetnost i itavu muziku
i itavu knjievnost, rekao je on jue.

Tako sam, tom metodom, konano i definitivno pokvario ceo svet,

naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, to
duboko alim, pokvario sam i svoju enu. Tokom niza godina, rekao je,
mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad
znam da ne smem totalno da itam i da totalno sluam i da totalno
posmatram i gledam, ako hou da ivim dalje. Ne itati totalno i ne
sluati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao
je. Nisam jo potpuno ovladao tom umetnou, rekao je, jer moj
temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za
sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate,
moja prava nesrea, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim
totalno, i to je bila moja nesrea, rekao je. Do krajnosti lian mehanizam
raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari
majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori
nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput
mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude
poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni
za totalno sluanje, ni za totalno itanje, rekao je. Ta umetnost je
stvarana za onaj jadni deo oveanstva, za onaj svakodnevni, za
normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika graevina,
rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate oima kao to su
moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije
svodi na smenu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku
arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grku i u paniju, ali katedrale
su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, nita manje,
bespomoni, smeni pokuaji da se nebu protivstavi neto kao drugo
nebo, od hrama do hrama, sve velianstvenije, rekao je, a na koncu je to
uvek ispadalo neto slabano. Posetio sam, naravno, najvee muzeje, i
ne samo u Evropi, i prouio sve ime raspolau, prouio s najveim
intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne
raspolau niim drugim nego jedino oslikanom bespomonou,
oslikanom nesposobnou, oslikanim promaajem, najslabanijim delom
sveta, sve je u tim muzejima promaeno i slabano, rekao je jue, u koji
god muzej da uete i ponete da posmatrate i prouavate, prouavate
jedino promaaje i slabanosti. Boe moj, Prado, svakako najznaajniji
muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo
naspram njega, u Ricu, i pio svoj aj, mislim ipak da i Prado sadri samo
nesavrenosti, promaaje, na kraju krajeva samo smene i diletantske
stvari. Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao
je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv
odjednom bone u te monstruozne razmere, i ove se jo bre rasprsnu i
nisu vie nita, rekao je. Velaskez, Rembrant, orone, Bah, Hendl,
Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva
naduvavanja. Taj tifter, rekao je jue, koga sam lino uvek ogromno
cenio dotle da je to bilo poklonitvo, ipak je, kad se njime poblie
pozabavite, rav pisac, kao to je i Brukner, kad ga paljivije sluate,
rav, da ne kaem jadan kompozitor. tifter pie groznim stilom, koji je
pritom gramatiki ispod svake kritike, kao to je i Brukner sa svojim
haotino-divljim notnim pijanstvom, ak i u poodmakloj starosti, prihvatio
neku pubertetsku religioznost. tiftera sam cenio decenijama, a da se
istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre
godinu dana pozabavio precizno i radikalno tifterom, nisam verovao
oima i uima. Tokom celog svog intelektualnog ivota, nikad nisam itao
tako pogrean i slabaan nemaki ili austrijski jezik, kako god hoete, i to
kod autora koji je ak i danas uven po svojoj proienoj i jasnoj prozi.
tifterova proza je sve drugo, ali ne proiena, i najnejasnija je od svih
koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lanim i zastranjenim
mislima, i zaista se udim zato je ovaj provincijski diletant, uostalom
kolski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo
medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog
nepoznatog i beznaajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad itali
tiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino sluali o tifteru,
ali ga nikad nisu stvarno itali, kao to sam to ja. Kad sam pre godinu
dana stvarno itao tiftera, tog velemajstora proze, kako ga takoe
nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabano piskaralo ikad
cenio, ak voleo. U mladosti sam itao tiftera i moje seanje na njega
zasnovano je na tadanjim utiscima iz itanja. itao sam tiftera kad sam
imao dvanaest i kad sam imao esnaest godina, u doba kad sam bio bez
ikakve kritike svesti. Ali, potom, nikad vie nisam itao tiftera. U
najduim partijama svoje proze, on je nesnoljivi brbljivac, stil mu je
slabaan i, to je najvema za osudu, aljkav, i doista je, osim toga,
najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemakoj knjievnosti.
Oglaena kao koncizna i precizna i jasna, tifterova proza je, u stvari,
rasplinuta, nemona i neodgovorna, i od ije nam se, kad itamo,
recimo, Vitiko ili Tana mog pradede, malograanske sentimentalnosti i
malograanske trapavosti prevre u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta
Tana mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabaan prozni pokuaj,
zbrzan i razvuen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i oiglednih
greaka, koji bi da proe kao umetniko delo, a koji ipak nije nita drugo
nego malograanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz
Linca, te malograanske rupe, koja je jo od Keplerovih vremena doista
ostala do neba vapijua provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi
ne umeju da pevaju, pozorite u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su
slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da piu, odjednom proistekao
neki genije, kako jednoduno govore o tifteru. tifter nije nikakav
genije, tifter je filistar koji je vodio tesnogrudi ivot i buavi
malograanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na
najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i ak kad bi to uinio, bio je
nesposoban da stvara umetnika dela, rekao je Reger. tifter je, sve u
svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najveih umetnikih
razoaranja u ivotu. Svaka trea ili barem svaka etvrta tifterova
reenica je lana, svaka druga ili trea slika u njegovoj prozi je nesreni
potop, a tifterov duh je u celosti, barem u njegovim knjievnim
radovima, mediokritetski. tifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije
medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetinijih
i najnepoetinijih. Ali, itaoci i knjievni istraivai su uvek padali na
takvog tiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti nita ne menja
injenica da se ovek potkraj ivota ubio. Ne znam nijednog pisca na
svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabaan, a pri tome tako
uskogrud kao tifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom
Bruknerom stvar stoji slino, rekao je Reger, doao je iz Gornje Austrije
u Be, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut
katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije.
Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabana
kao tifterova proza. Ali, dok je tifter danas, strogo uzevi, jo samo
mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do
suza. Bruknerova zvuna bujica osvojila je svet, mogli bismo rei,
sentimentalnost i dvolina pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner
je podjednako trapav kompozitor kao to je tifter trapav pisac, obojici je
zajednika ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu
umetnost po Bojoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger.
Ne, Kepler nije bio smueni momak, rekao je Reger jue, ali on ipak nije
iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert tifter i Anton Brukner
proizvodili su, na kraju krajeva, samo knjievno i kompozitorsko smee.
Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi
razumljivo, da odbije takve kao to je Brukner, ne da ih prezre, nego da
ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i openhauera, taj mora da
odbije tiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne
moe istovremeno voleti tiftera, Gete je birao teko, tifter je uvek bio
skloniji lakom. Za osudu je ba, rekao je Reger jue, da je tifter bio
prestraeni pedagog, a uz to pedagog na visokom poloaju i koji je pisao
tako trapavo da to nikad ne bi moglo da proe ni kod ijednog od
njegovih uenika. Jednu tifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od
njegovih uenika, tifter bi sam celu ispodvlaio crvenom olovkom, rekao
je, eto kakva je istina. Ako bismo mi poeli da itamo tiftera s crvenom
olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je
Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznaliki
prvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i
proizvoljne knjievnosti, onda bi on tano odgovarao onome to je pisao
tifter. tifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono to on ima da
kae jeste neasno na najodvratniji nain. Nije otuda bez osnova to
tiftera pre svega itaju inovnike ene i udovice, koje u dosadi provode
dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne
dane i kaluerice po samostanima. ovek koji istinski misli nije kadar da
ita tiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdiu tiftera i ogromno ga
cene, nemaju ni najmanjeg pojma o tifteru. Svi nai pisci, bez izuzetka,
danas govore i piu samo sa zanosom o tifteru i njegovi su privrenici
kao da je on spisateljski bog naeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju
nimalo umetnikog ukusa i ne shvataju ba nita o knjievnosti, ili oni
nisu, u ta naalost moram najpre da verujem, ni itali tiftera, rekao je.
O tifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom sluaju ne
u vezi sa umetnou i onim to ja razumem pod umetnou. Prvi, prozni
prvar, rekao je, drugi, muziki prvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je,
koja stvarno veruje da je proizvela dva najvea genija, dok je zapravo
stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, knjievnog i
kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluerice i uiteljice kojima
njihov tifter lei na katolikim nonim stoiima kao ikona posveena
umetnosti, pored elja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na
dravne velikodostojnike koji rone suze dok sluaju Bruknerovu
simfoniju, smui mi se, rekao je. Umetnost je najvie i, istovremeno,
najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i
najuzvienija umetnost postoji, rekao je, inae se predajemo oaju. I
mada znamo da svaka umetnost zavrava u trapavosti i smenom i na
smetlitu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim
samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvieniju umetnost, rekao je.
Znamo ta je ona, prvarska, promaena, ali ne usuujemo se da uvek
prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao
je. Da se jo jednom vratimo tifteru, rekao je, danas je veliki broj
pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog
apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog knjievnog
ivota nije nita drugo inio nego zloupotrebljavao prirodu. tifteru
moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger
jue. Da bude vidovit, eto ta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao
pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod tiftera revnosno, nezgrapno
kao kod neke device, pisao je nepodnoljivu provincijalnu prstokaznu
prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod tiftera se slave opisi prirode.
Nikad priroda nije tako lano konstruisana kako je opisuje tifter, nije ni
tako dosadna koliko bi on eleo da u to verujemo na njegovom papiru
koji sve trpi, rekao je Reger. tifter nije nita drugo nego knjievni
zakupac zemljita i ije neumeno pero umrtvljuje prirodu, pa time i
itaoca, ak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, iva i plodna u
dogaajima. tifter je preko svih stvari navukao svoj malograanski veo,
dotle da ih je bezmalo uguio, eto ta je istina. On ne ume istinski da
opie nijedno drvo, nijednu pticu pevaicu, nijedan plahi potok, eto ta je
istina. On bi da nam neto pokae, a umrtvljuje ga, hoe da stvori sjaj, a
samo ga gasi, eto ta je istina. tifter nam doarava prirodu kao
jednolinu, a ljude bez srca i duha, ne zna nita i ne otkriva nita, a ono
to opisuje, jer jedino to i ini, opisuje bezgranino poteno. Njegov
kvalitet je kvalitet loih slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog
nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju,
posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina
osrednjih tvorevina iji ramovi, u kojima su uokvirene, vie vrede nego
one same. Sve slike zauuju, a oni koji im se ude, ne znaju zato im se
ude, kao to su i tiftera itali i udili se, pri emu itaoci nisu znali
zato. Najzagonetnije kod tiftera je njegova uvenost, rekao je Reger,
jer njegova knjievost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje
nazivamo veliki, ralanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo,
rekao je on, velike slikare, velike muziare, velike pisce, jer ne moemo
da ivimo s njihovom veliinom, zato to mislimo i sve mislimo do kraja,
rekao je. Ali, tifter ak i nije bio i nije neka veliina, pa i nije nikakav
primer za taj proces. tifter je samo primer za to kako neki umetnik
moe biti decenijama potovan kao veliina, pa i voljen od strane nekog
oveka, u stvari od nekog oveka koji udi da potuje i voli, a da ipak
nikad nije bio veliina. U razoaranju koje oseamo kad dospemo do
toga da veliina potovanog i oboavanog i voljenog nije nikada veliina i
nikad nije ni bila takva veliina, samo uobraena veliina, a zapravo
malenkost, ak nitavnost, oseamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto
nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt
prihvatamo slepo i, tavie, godinama, decenijama, moguno i celog
ivota ga potujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.

Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili
petnaest godina stavio tiftera na probu, utedeo bih sebi ovo pozno
razoaranje. Uopte ne smemo sebi da kaemo da ovo ili ono jeste
dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova
da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje
saznanje umetnosti i svoj umetniki ukus. Samo su tifterova pisma
dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi nita. Ali, nauka o knjievnosti
e se svakako jo dugo baviti tifterom, opsednuta je takvim
spisateljskim idolima kakav je Adalbert tifter, koji, ako ve nee ui u
venost proze, ipak e jo dugo tim knjievnim uenjacima na
najprijatniji nain pomagati do dou do hleba nasunog. Ponekad bih se
pomuio da neku tifterovu knjigu dam na itanje razliitim ljudima, vie
ili manje inteligentnim, s vie ili manje pravog sluha, recimo aroliko
kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili ba Tanu moga pradede, a onda bih ih
pitao da li im se dopalo ono to su proitali, traei poten odgovor. Svi ti
ljudi su mi rekli, poto sam zahtevao poten odgovor, da im se proitano
nije dopalo, da ih je to beskonano razoaralo i da im, u osnovi, nita,
ama ba nita nije govorilo, i udili su se svi do jednog da ovek koji
sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, ak nita nema da kae,
moe biti toliko uven. Izvoen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment
sa tifterom svaki put mi je priinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato to
sam tako inio ono to sam nazvao stavljanje tiftera na probu.
Pokatkad, takoe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s
trenjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije
dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene uvenosti, nijednom nije
kazivala nita istinski. Ali, ne bih da kaem da poredim tiftera s
Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Knjievni
uenjaci nisu bili samo zaljubljeni u tiftera, bili su ludi za njim. Verujem
da knjievni uenjaci, to se tie tiftera, apsolutno primenjuju na njega
neko nedovoljno merilo. Uvek piu o tifteru toliko kao ni o jednom piscu
njegovog vremena, i ako itamo ono to piu o njemu, prinueni smo da
ustanovimo da oni uopte nita nisu proitali od tiftera, ili su sve itali
sasvim povrno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger jue,
i to je razlog zato je tifter danas visoko rangovan. Sve to se tie
prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger jue, tako je i
tifter danas modni vrhunac. uma je danas na vrhu mode, planinske
bujice su danas na vrhu mode, tako je i tifter danas modni vrhunac.
tifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan nain modni
vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopte danas je, i to je ono
strano, modni vrhunac, kao i sve to je ki jeste danas modni vrhunac;
od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina,
sentimentalnost i ki su na modnom vrhu, na modnom vrhu u
knjievnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad jo nije napisano toliko
sentimentalnog kia koliko je napisano danas, tokom osamdesetih
godina, nikad jo nije slikano tako ki i sentimentalno, a kompozitori se
meusobno nadmeu u kiu i sentimentalnosti, otiite samo u pozorite,
tamo se danas ne daje nita osim kia opasnog po publiku, nita osim
sentimentalnosti i ak ako je ono to se igra na pozornici brutalno i
divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni ki. Otiite na izlobe,
zatei ete samo vrhunac kia i najodvratniju sentimentalnost. Otiite u
koncertne sale, i tamo ujete samo ki i sentimentalnost. Knjige su danas
nakrcane kiem i sentimentalnou, i otuda je tifter poslednjih godina
toliko u modi. tifter je majstor kia, rekao je Reger. Na ma kojoj
tifterovoj stranici toliko je kia da e to moi da zadovolji vie
generacija poezije eljnih kaluerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i
Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i ki, i kod njega nema nieg
osim stupidne, monumentalne, orkestralne une masti. Mladi i najmlai
pisci, koji danas piu, veinom piu samo ki bez duha i mozga i razvijaju
u svojim knjigama doslovno nepodnoljivu patetinu sentimentalnost, pa
je tako savreno razumljivo da je i kod njih tifter u velikoj modi. tifter,
koji je uveo ki bez duha i bez mozga u veliku i visoku knjievnost koji je
skonao kierajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je
Reger. Nije ak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz uma i
izraz odumiranje ume dospeli u modu i kad je pojam uma uveliko
upotrebljavan i zloupotrebljavan, tifterova Duboka uma prodaje kao
nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila enja ljudi, a
poto svi veruju da je tifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, tifter nije
ak ni opisivao prirodu, on ju je samo kierisao. Sva glupost ljudi otkriva
se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodoaste tifteru i klee pred
svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je
zbog tog pseudoentuzijazma oveanstvo odvratno, rekao je Reger,
apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i znaajno bilo ili htelo da to
bude, sve zavrava, naposletku, u smenom ili barem izazivajui
saaljenje, rekao je. tifter me, u stvari, neprestano podsea na
Hajdegera, na tog smenog nacionalsocijalistikog malograanina u
pantalonama pumparicama. Kao to je tifter najbesramnije totalno
iskierisao veliku knjievnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne ume,
iskierisao filozofiju, Hajdeger i tifter, svaki za sebe, svaki na svoj nain,
neizleivo su iskierisali filozofiju i knjievnost. Hajdegera, kome su hrlile
ratne i posleratne generacije i za ijeg ivota su ve o njemu pisani silni
doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred
svojom kuom u Crnoj umi, pokraj svoje ene koja mu, u perverznom
trikerajskom zanosu, neprekidno trika zimske arape od vune koju su
oni lino ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim
Hajdegera drukije nego na klupi pred njegovom crnoumskom kuom,
pored njegove ene kojom je totalno ovladao za ceo ivot i koja mu je
itrikala sve arape i isplela sve kape sa uankama i pekla mu hleb i ila
mu posteljinu i za njega lino pravila sandale. Hajdeger je bio ki mozak,
rekao je Reger, ba kao i tifter, ali ipak jo smeniji od tiftera, koji je
stvarno bio tragina pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio
samo komian, podjednako malograanin kao tifter, podjednako obuzet
groznim ludilom veliine, taj slabani podnoalpski filozof, stvoren,
verujem, upravo za nemaki filozofski up. Tog Hajdegera svi su oni
decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak,
ti nemaki germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio obian, bez ikakvog
duhovnog obeleja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan ovek,
lien svake fantazije, lien svakog senzibiliteta, pranemaki filozofski
preivar, veno presiena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla
po nemakoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u
Crnoj umi. Hajdeger je bio takorei filozofska brana varalica, rekao je
Reger, kojem je uspelo da itavu jednu generaciju nemakih naunika u
humanistikim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda
u istoriji nemake filozofije, rekao je Reger jue, u kojoj su sudelovali i
jo sudeluju svi ueni Nemci. Ni danas jo nisu Hajdegera potpuno
prozreli, mada je dodue krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se jo
muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred
hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje jo samo
fotografija koja ga razotkriva, malograanin miljenja s crnom
varcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva
nemako slaboumlje, tako kae Reger. Kad smo stari, prevladali smo ve
svu hrpu ubilakih moda, sve te ubilake umetnike mode i filozofske
mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od
jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemaku, nita nije
ostalo, osim izvesnog broja smenih fotografija i jo izvesnog broja
smenih spisa. Hajdeger je bio filozofski meetar koji je na pijacu iznosio
samo kradene stvari, sve to je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i
ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali ba doista sve
nedostajalo za miljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se
sastojala u tome da tue velike misli, uz najveu beskrupuloznost,
pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve to je
veliko smanjivao dotle da postane moguno za Nemce, razumete li,
moguno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograanin nemake
filozofije, koji je nemaku filozofiju pokrio svojom kierajskom nonom
kapicom, crnom kierajskom nonom kapicom koju je Hajdeger uvek
nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemaki filozof u pantuflama i s
nonom kapicom, i nita vie. Ne znam, rekao je Reger jue, svaki put
kad pomislim na tiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije
sluajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, ba kao i tifter, pre svega
uvek bio i jo je omiljen kod grevitih ena, kao to su revnosne
kaluerice i revnosne medicinske sestre, koje su tiftera ruavale
takorei kao najdrae jelo, a tako ruavaju i Hajdegera. Hajdeger je jo i
danas najdrai filozof u svetu nemakih ena. Filozof za ene, eto ta je
Hajdeger, filozof za ruak koji naroito prija nemakom filozofskom
apetitu i dolazi pravo iz uenjake pei. Kad doete u neko
malograansko ili ak aristokratsko-malograansko drutvo, esto vam
Hajdegera serviraju ve kao predjelo, niste stigli jo ni mantil da skinete,
a ve vas usluuju komadom Hajdegera, niste jo ni seli, a domaica
vam je ve prinela srebrni posluavnik sa erijem Hajdeger. Hajdeger je
uvek dobro spremljena nemaka filozofija, koja svuda i u svako vreme
moe biti posluena, rekao je Reger, u svakom domainstvu. Ne
poznajem nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak,
to se tie filozofije, Hajdeger je zavrio svoje, dok je do pre deset
godina jo bio veliki mislilac, sad se on provlai samo takorei u
pseudointelektualnim domainstvima i po pseudointelektualnim
drutvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvolinosti dodaje jo jednu,
vetaku. Poput tiftera, i Hajdeger je za nemaku mediokritetsku duu
neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger
podjednako malo veze kao tifter s knjievnim stvaranjem, verujte mi,
obojica su, to se filozofije i knjievnog stvaralatva tie, jednako
bezvredni, iako tiftera ipak cenim vie nego Hajdegera, koji mi je
oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne
samo nona kapica na glavi i zimske gae iz kune radinosti koje on lino
podgrejava na pei u Todnaubergu, ne samo njegov varcvaldski tap
kojeg je lino odeljao, nego ba njegova varcvaldska filozofija koju je
lino odeljao, sve mi je kod tog tragikominog oveka uvek bilo
odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio.
Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgaen, a
ta da ga tek itam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao
arlatan koji je uvek samo iskoriavao sve to je oko njega i prilikom
tog iskoriavanja sunao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo
pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je ak
jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da
je ta disertacija veoma ozbiljno uraena, jo i danas mi je muka, rekao
je Reger. Nema nieg smenijeg od onoga nita je bez temelja, tako je
rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce
interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A to se tie
Austrijanaca, u svim tim takama, oni su jo gori. Video sam niz
fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila
Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani tapski
oficir, rekao je Reger, pokazau vam ih jednom; na tim fotografijama,
Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet lee u svoj krevet,
Hajdeger spava, budi se, navlai gae, navlai arape, otpija gutljaj
mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje tap,
stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, dri kapu u rukama, razmie
noge, die glavu, saginje glavu, polae desnu ruku u levu ruku svoje
ene, njegova ena polae levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred
kuom, hoda iza kue, upuuje se prema kui, udaljava se od kue, ita,
jede, kaikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lino on
ispekao), otvara knjigu (koju je lino on napisao), zatvara knjigu (koju je
lino on napisao), saginje se, protee se i tako dalje, rekao je Reger. To
je da povraate.

Kad vagnerovci ve nisu podnoljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je

Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne moe porediti s Vagnerom, koji je
zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom
drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrko. Hajdeger
je bio, jasno je, najmaeniji nemaki filozof u ovom stoleu, istovremeno
i najbeznaajniji. Hajdeger u su hodoastili prvenstveno oni koji su
pomeali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za neto
peeno, preno i kuvano, to u potpunosti odgovara nemakom ukusu.
Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog varcvaldskog
filozofskog pijedastala putao je da mu se dive kao svetoj kravi. ak i
direktor severnonemakog asopisa, uven i bojaljiv, ponizno je kleao
pred njim otvorenih usta kao oekujui od Hajdegera, koji je sedeo na
svojoj klupi pred kuom, takorei duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodoastili
su u Todnauberg Hajdegeru i inili sebe smenim, rekao je Reger. U
neku ruku su ili na hodoae u Crnu umu i na sveto brdo Hajdeger i
kleali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula,
nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali,
epizoda s Hajdegerom ipak je pouna kao primer kulta Nemaca prema
filozofima. Uvek se zakainju jedino za lane, rekao je Reger, za one koji
im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono to je strano, rekao je
Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa tifterom preko
majine strane, s Hajdegerom preko oeve strane, i to je ono to je
groteskno, rekao je Reger jue. U srodstvu sam ak i s Bruknerom, iako
izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, meutim, tako
glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i
ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao to su to uvek bili
moji roditelji i kao to je uvek bila cela moja porodica. Veina mojih
predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemakoj
grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci,
naravno u ranijim vremenima, vie iz eke nego odnekle drugde, manje
od Alpa, vie iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska
linija. Meu mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki
ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neu tragati suvie tano odakle
potiem, jer bih onda vremenom iskopao moda suvie uasnih gnusoba
koje me, priznajem, plae. Ljudi iskopavaju svoje pretke i pretrauju i
pretrauju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada
su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povreeni i oajni, rekao je
on. Nikad nisam bio, kako to kau, kopa predaka, nedostaju mi sve
pretpostavke za to, ali i oveku kao to sam ja deava se da mu
odjednom iskrsnu najneobiniji primerci predaka na putu, i tome niko ne
moe da umakne, ak i ako se svim snagama opire takozvanom
iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potiem iz
veoma interesantne meavine, takorei sam presek svakojih. U tom
pogledu bi bolje bilo da to manje o tome znam nego to znam, ali
dogaa se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, ak i nezvanog,
rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski egrt, koji je nauio da ita i pie
hiljadu i osamstoetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno
pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski egrt, iz
majine linije, bio je u tvravi Kataro, dananjem Kotoru, stacioniran kao
tobdija, i ja jo posedujem to pismo koje je on, kako je reeno, ispunjen
radou svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u
Linc i na kojem je od strane slubene carske pote primeeno da je
njegov sadraj sumnjiv. Sve to jesmo potie od naih predaka, rekao je
Reger, sve skupa i na to se jo pridodaje ono to je lino nama
svojstveno. Srodstvo sa tifterom bilo je za mene, tokom celog ivota,
dragocena udovinost sve dok nisam doao na to da tifter nije nikakav
veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga potovao celog
ivota. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji
roditelji, u svakoj prilici, razglaavali na sva usta. U srodstvu smo sa
tifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su
moji roditelji u svakoj prilici, to mi je esto bilo neprijatno. Biti u
srodstvu sa tifterom ljudi su doivljavali uvek kao neto udovino,
barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u drutvu prima
kao kad neko kae da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu
sa tifterom i s Hajdegerom ve je najneobinija i divljenja najvrednija
stvar koju je moguno zamisliti u Austriji, pa i u Nemakoj. A onda,
rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s
Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu
svojim roacima imati uvenog pesnika ve je neto izuzetno, a povrh
toga imati medu roacima i uvenog filozofa, prirodno je da je jo
udovinije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom
Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su esto igrali na to, i
naravno iz toga izvlaili odreene prednosti. Dovoljno je spomenuti te
roake veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o
srodstvu sa Adalbertom tifterom govorili, naravno, kad su hteli da
obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske
vlade kojoj se redovno obraao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o
Antonu Brukneru, na koga su se najee pozivali kad su imali neki
problem u Beu, tako je govorio Reger, u sluaju problema u Lincu ili
Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili
da su u srodstvu sa tifterom; kad li je problem u Beu, Brukner je
njihov roak, a kad bi putovali kroz Nemaku, svakog dana bi stotinu
puta ponavljali da im je Hajdeger roak i uvek su govorili da im je
Hajdeger blizak roak, a da ne bi poteno rekli koliko im je stvarno
blizak, jer Hajdeger im je doista roak, pa tako i moj, ali, kako se to
kae, veoma dalek. Sa tifterom smo, meutim, u veoma bliskom
srodstvu, a s Bruknerom u jo bliem, rekao je Reger jue. Da su i s
jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog
ivota proveo u tajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod
tajra, znai u dve najvee austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad
nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kae. Ja sam se nikad
nisam bojao da kaem da je jedan od mojih roaka sedeo u tajnu i
Garstenu, to je najgora stvar koju neki Austrijanac moe rei o svojoj
porodici, naprotiv, isticao sam to ee nego to je bilo nuno, to se
opet moe tumaiti kao slabost karaktera, rekao je Reger. Nisam nikad,
uostalom, skrivao da sam bio bolestan na pluima i da su mi plua jo
bolesna, rekao je, nikad nisam u svom ivotu imao ikakav strah od takvih
oteenja i nedostataka. U srodstvu sam sa tifterom i s Hajdegerom i s
Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu sluio u tajru i
tajnu, esto sam govorio, pa ak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao
je Reger jue. Na nama je da ivimo sa svojim srodnicima, kakvi god da
jesu, rekao je. tavie, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa
nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u
Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare
umetnosti je podjednako mrano kao i u Ambasadoru, i dok tokom
prepodneva moe da uiva u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od
osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uiva u za njega
idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u
Ambasadoru, zanemarujui sve ostalo to mu, s jedne strane, u Muzeju
stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i to mu, kako kae,
neto znai. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da moe da prodre,
kao i u Ambasador, a to mu odgovara, poto ne voli nikakve suneve
zrake. Izbegava sunce, ni od ega ne bei toliko koliko od sunca. Mrzim
sunce, znate li, mrzim sunce kao nita drugo na svetu, rekao je. Najdrai
su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kue rano, ide ak u etnju,
mada inae ne eta, budui da, u osnovi, mrzi etnju. Mrzim etnju,
kae, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom etnje i sve vreme
jedino mislim da mrzim etnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu
misao, ne shvatam ak ni da postoje ljudi koji mogu da razmiljaju dok
etaju, da mogu da misle na neto drugo osim da je etanje besmisleno i
zaludno, kae on. Najvie volim da hodam uzdu i popreko po svojim
sobama, kae on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu
da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala jo u
detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se ta su ti ljudi,
zato se kreu po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kaem, glavno
zanimanje. Uvek se iskljuivo bavim ljudima, priroda me nije nikad
zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takorei
fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik oveanstva, nego fanatik
ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato to su mi oni,
po prirodi, odvratni, nita me ne privlai intenzivnije od ljudi, i nita mi
nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini
razlog mog ivota. Kad se s nekog koncerta nou vratim kui, esto
postojim kod prozora do jedan ili dva asa posle ponoi i gledam na ulicu
i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja
postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i
istovremeno radim na svom lanku. Oko tri asa posle ponoi odlazim u
krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi vie
potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili etiri sata, to mi je
sasvim dovoljno. Svaki ovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo,
moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, jo je
bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni
hlebodavac, rekao je jue. Posmatrao sam ga due vreme, a da ga
stvarno nisam video. Jue je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno,
ba sve, ali da je ipak imao znatan broj mogunosti, pa i, posle
detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od
tih mogunosti kao svoj poziv. Poto nije bio prinuen da zarauje za
ivot, jer ono to je nasledio od roditelja nije bilo ba za potcenjivanje,
godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono to ga je
od poetka privlailo nije bila priroda, naprotiv, beao je od prirode kad
god je mogao, privlaila ga je umetnost, sve to je umetno, tako je jue
rekao, apsolutno sve to je umetno. U slikarstvo se rano razoarao, od
poetka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. itao
je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam pie, nikad
nije ni pomiljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od poetka, u
muzici je nalazio ono to mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u
knjievnosti. Ne potiem, meutim, iz neke muzike porodice, tako je
rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv
umetnosti. Tek poto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem
umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da
bih ja stvarno mogao da radim ono to hou, uvek su mi zagradivali put
do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan ovek, rekao
je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, ak izuzetno muzikalna,
ali njen mu je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili
jeziv brani par, rekao je, uzajamno su se kriom mrzeli, ali nisu mogli da
se razdvoje. Imovina i novac drali su ih zajedno, u tome je istina. Na
naim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih
decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale
su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu proitali,
imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je
prekriva na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama,
rekao je. Moji roditelji su imali ui, ali nisu nita uli, imali su oi, ali nita
nisu videli, svakako su imali srce, ali nita nisu oseali. Odrastao sam
usred takve hladnoe, rekao je. Nieg nisam bio lien, ali sam ipak
svakog dana bio duboko oajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo nita
drugo nego vreme oaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo.
Nisu mi opratali da su me rodili, tokom celog ivota nisu mi opratali da
su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda
je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao,
detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je
pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao.
Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao
sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. to ljudi vema stare
utoliko lake kau da su imali lepo detinjstvo, dok ono, meutim, nije
bilo nita drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je
jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo kotalo da se izvuem iz tog
pakla! rekao je jue. Dokle god su mi roditelji bili ivi, bio je to za mene
pakao. Roditelji su spreavali sve to je bilo u meni i bilo deo mene,
rekao je. Neprestanim mehanizmom tlaenja bezmalo su me oterali u
smrt kao jedino sklonite, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja
mogao da ivim, i kada su umrli, proiveo sam. Na kraju, muzika je bila
ta koja mi je stvarno dala ivot, rekao je jue. Ali, nisam hteo i, naravno,
nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvrilac, rekao
je, u svakom sluaju ni stvaralac ni izvrilac u muzikoj umetnosti, nego
samo kritiki umetnik. Ja sam kritiki umetnik, rekao je, sve vreme u
ivotu sam bio kritiki umetnik.

U detinjstvu ve bio sam kritiki umetnik, rekao je, okolnosti mog

detinjstva pretvorile su me, na prirodan nain, u kritikog umetnika.
Oseam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritiki
umetnik, i kao kritiki umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno,
dakle kritiki umetnik izvrilac i stvaralac, rekao je. Uz to, jo i kritiki
umetnik stvaralac i izvrilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke lanke u
Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetnike tvorevine i mislim da
sam, kao autor tih umetnikih tvorevina, uvek slikar i muziar i pisac
istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najvee zadovoljstvo, da
znam da sam kao autor tih umetnikih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i
muziar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao
slikar, jedino slikar, i nisam kao muziar, jedino muziar, i nisam kao
pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muziar i pisac ujedno. I
to oseam kao najveu sreu, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a
ipak u jednoj jedinoj. Moguno da je, rekao je, kritiki umetnik onaj koji
u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno
svestan. Ta me svest usreuje. Utoliko sam ja ve vie od trideset godina
srean, rekao je, iako sam po prirodi nesrean ovek. ovek koji misli je
po prirodi nesrean ovek, rekao je jue. Ali, ak i taj nesrean ovek
moe biti srean, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza
i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmranija rupa, u koju su vas
sunovratili roditelji i iz koje morate da iziete bez iije pomoi. Veina
ljudi, meutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i
celog ivota su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogoreni su. Zato je veina
ljudi ogorena, nisu izili iz rupe svog detinjstva. Da biste izili iz rupe
detinjstva iziskuje ve nadljudske napore, iz te uopte najmranije rupe
nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih iziao
iz te mrane rupe detinjstva, rekao je, morali su konano da umru,
stvarno i zauvek, znate li, da bih iziao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi
me, poto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kunu kasu u kojoj su
drali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorene
roditelje, rekao je, koji su celog svog ivota bolovali svoju ogorenost.
Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih
gledam, vidim njihovu ogorenost. Bezmalo sva deca imaju ogorene
roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogoreno. Ogorenost i razoaranje
obeleavaju sva ta lica, jedva da moete nai drukije, satima moete,
recimo, da idete Beom i da vidite samo ogorenost i razoaranje na
svim tim licima, a ni na selu nije drukije, i seoska lica su puna
ogorenosti i razoaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono
to su uinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono to su uinili. A
poto nisu mogli da me gurnu u svoju kunu kasu, sunovratili su me u
mranu rupu detinjstva iz koje nisam vie izlazio za njihova ivota.
Roditelji prave decu na neodgovoran nain i, kad vide ta su uradili,
prestravljeni su, pa tako, kad su deca roena, uvek vidimo samo
prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati ivot, kako se to dvolino
kae, ipak nije nita drugo nego doneti na svet i uvesti u svet teku
nesreu, a nad tom tekom nesreom svi su onda uvek prestravljeni.
Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrena
deca od tih budala u mranim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez
ikakve suzdranosti, da su imali sreno detinjstvo, dok su zapravo imali
nesreno, odakle su se izvukli samo uz najvee napore i iz tog razloga
govore da su imali sreno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva.
Izvui se iz detinjstva ne znai nita drugo nego izvui se iz pakla, a
onda se kae da je taj i taj imao sreno detinjstvo, i time bi da se
pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao
je. Rei da je neko imao sreno detinjstvo, hvalei time roditelje, nije
nita drugo nego drutvenopolitika prostota, rekao je on. Hvalimo
roditelje umesto da ih celog svog ivota optuujemo za zloin stvaranja
ljudi, rekao je jue. Trideset i pet godina drali su me roditelji zatvorenog
u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlaili su me svim
sredstvima koja su im bila dostupna, muili su me svojim groznim
metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne
zasluuju ni najmanji obzir, rekao je. Poinili su dva zloina nada mnom,
dva teka zloina, rekao je, stvorili su me i tlaili me, stvorili su me a da
me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlaili su me,
poinili su nad mnom zloin stvaranja i zloin tlaenja. I sunovratili su
me, najveom mogunom roditeljskom bezobzirnou, u mranu rupu
detinjstva. Imao sam, kao to znate, sestru, rano preminulu, rekao je,
koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su
roditelji postupali sa istom bezobzirnou kao i sa mnom, tlaili su mene i
sestru svojom traumom razoaranosti, sestra nije dugo izdrala,
odjednom je preminula u aprilu, neoekivano, kako se to moe desiti
jedino kod onih koji nisu jo odrasli, imala je devetnaest godina, od onog
to se naziva srani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na
prvom spratu, pripremala sve za roendan mog oca, hitala je tamo-amo
na prvom spratu, samo da ne doe do neke greke prilikom roendanske
proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i aama i
salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim
priprema roendanskog slavlja, kojima je ve od rane zore bila zauzeta,
im je otac iziao iz kue, majka se sa svom mogunom histerijom
predala nama ve poznatoj usplahirenosti roendanske proslave, dok je
nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepenitem i u
podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano
obuzeta da ne nainu neku greku, ona je sestru i mene, dakle, terala po
celoj kui u tim pripremama roendanskog slavlja, a ja sam se sve
vreme pitao, sasvim tano se toga seam, da li je u pitanju pedeset i
osmi ili pedeset i deveti oev roendan; sve vreme samo trao kroz kuu
i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i
deveti, ili ak ezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti roendan
moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i
pustim sve vazduh, ve tada, ve u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam
provetravanje, a morao sam, po majinoj zapovesti, svakog trenutka da
otvaram sve prozore i putam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da
radim neto to sam mrzeo, i nita vie nisam mrzeo nego da kroz sve
prozore u kuu putam sve vazduh, nita vie od sa svih strana
strujanja vazduha u kuu, rekao je, ali nita nisam mogao, naravno, da
uinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti
striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest
ne sprovedem, svejedno da li je re o majinoj ili oevoj zapovesti,
striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je
Reger, jer sam hteo da izbegnem kanjavanje od strane roditelja, a
kanjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam
se muenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio
sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i
besmislena po mom miljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da
otvorim sve prozore na roendan naeg oca i pustim da vazduh struji u
kuu. Majka je slavila sve nae roendane, niti jedan jedini od naih
roendana da je propustila, mrzeo sam ta roendanska slavlja, kao to
moete da zamislite, kao to mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva
slavlja do danas, nita mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj
sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i
proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki roendan, bilo
iji da je roendan, a najvema sam mrzeo kad je proslavljan neki
roditeljski roendan; kako ovek moe da slavi neki roendan, i jo svoj,
uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopte nije nita drugo ipak nego
nesrea, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove as seanja
na svoj roendan, takorei kao as seanja na nedelo koje im je uinjeno
od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za
neku sveanost! rekao je. A roendani naeg oca proslavljani su sa svom
mogunom pompom, na ta su pozivani svi mogui, meni najomraeniji
ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje
su izgovarane u ast slavljenika, i pokloni koji su uruivani slavljeniku.
Ipak, nema nieg dvolinijeg od roendanskih proslava za koje se
unajmljuju ljudi, nieg munijeg od roendanske dvolinosti i
roendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti
roendan naeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger.
Stajao sam u nekom od okova na prvom spratu i posmatrao, dok sam
pokuavao da se zatitim od hladne promaje, svoju majku kako
usplahireno, u roendanskoj histeriji, tri kroz sve prostorije, jednom
prenosei vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa eerom s
jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujui drugim, jednu knjigu
odande drugom knjigom odavde, buket cvea odavde buketom cvea
odande, kad li sam odjedared uo odozdo, iz prizemlja, neki prigueni
prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona ula odozdo
prigueni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, poto je
ula prigueni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger.
Neto strano se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci.
Siao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva
lei u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srani udar, smrt zbog
koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srani udar, bila bi to najvea
srea, rekao je. elimo brzu, bezbolnu smrt, a deava nam se pokadikad
da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger jue i zatim da je ipak
uteno da njegova ena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad
sluaj, rekao je, sve se zavrilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema
nikakve utehe kad izgubite bie koje vam je celog ivota bilo najblie.
Da, i to je metoda, rekao je jue, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram
sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano,
ne opazivi me, dok sam ja, dakle, jo posmatrao Regera, koji jo gleda
Tintoretovog oveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve
pretvoriti u karikaturu. Neku veliku vanu sliku, rekao je, podnosimo
samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog oveka, neku
navodno znaajnu linost, ne podnosimo, prvog, kao velikog oveka,
drugog, kao znaajnu linost, moramo da ih karikiramo. Ako due vreme
posmatramo neku sliku, ak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je
pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdrali, otuda i roditelje u
karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u
karikaturu, rekao je. Gledajte due vreme Rembrantov autoportret,
svejedno koji, sigurno e vam, posle nekog vremena, izgledati kao
karikatura i odvratiete pogled od njega. Gledajte due vreme svog oca u
lice, izgledae vam kao karikatura i odvratiete pogled od njega. itajte
Kanta paljivo i sve paljivije i odjednom ete poeleti da prsnete u
smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govorei, po sebi ve falsifikat,
rekao je, shvatate ta bih da kaem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima
pojava koje ne moemo da uinimo smenim, ali u umetnosti sve se
moe uiniti smenim, svaki ovek se, ako hoemo, ako nam je to
potrebno, moe uiniti smenim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako
smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to uinimo, onda nas
obuzima oaj i, potom, avo, rekao je. Ma koje umetniko delo se moe
uiniti smenim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veliini i vi ga,
izmeu dva trenutka, pretvarate u smeno, ba kao nekog oveka koga
morate da uinite smenim, jer vam nita drugo ne ostaje da uinite. Ali,
veina ljudi ipak jeste smena i veina umetnikih dela ipak jeste
smena, rekao je Reger, i ne morate ni da se muite da ih ismejete i
karikirate. Ali, veina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju
do kraja u svojoj bojaljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne
pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i
prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog ivota;
smeno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno,
crkva Svetog Petra je velianstvena, rekao je, ali je ipak smena. Uite u
crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona lai
katolike istorije, i neete dugo morati da ekate a cela crkva Svetog
Petra e vam biti smena. Idite na privatnu audijenciju i ekajte papu,
ak i pre nego to se pojavi, izgledae vam smean, a on i jeste smean
kad nastupa u svom kierajski belom platu od iste svile. Kuda god
pogledali, sve je u Vatikanu smeno; oslobodite se jedared lai katolike
istorije i sentimentalnosti katolike istorije, revnosti katolike istorije
sveta, rekao je. Pogledajte, katoliki papa sedi kao naminkana laljiva
lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog
zvona, okruena svojim naminkanim i laljivim viim i niim lutkama,
kako je to samo odvratno smeno. Razgovarajte s naim poslednjim
kmekavim kraljem, kako je smean, s naim utogljenim komunistikim
voom, kako je smean. Idite na novogodinji prijem kod naeg brbljivog
predsednika koji razgovara o svemu i svaemu, omalovaavajui svaku
stvar u svom senilnom trabunjanju oca drave, i bie vam zlo koliko je to
smeno.

Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u

crkvu Maltekih vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeu, vitezove
maltekog reda ija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s
pseudoaristokratskim glupakim izrazom, i nita neete osetiti osim
koliko je to smeno. Otiite na predavanje katolikog kardinala,
prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smeno.
Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, na pogled upada u gnojne
jame smenog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi
preplavljuje lice od toliko smenog, dragi moj Acbaheru, to je istina.
Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smeno; smeni likovi;
to je pompeznije utoliko je smenije, rekao je, nita osim karikature,
rekao je, ba nita. Smatrate, recimo, nekog valjanog oveka svojim
prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za poasnog profesora i
otada oslovljavaju ga profesore i naruuje papir za pisma na kojem je
odtampano profesor, a njegovoj eni se kod mesara obraaju kao
gospoi profesor, zahvaljujui emu ne mora dugo da eka kao ostale
ene koje nemaju profesora za mua. Kako je to smeno, rekao je.
Pozlaena stepenita, pozlaene naslonjae, pozlaene klupe u Hofburgu,
rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to
smeno. Idete du Kertnerove ulice i svako vam izgleda smeno, svi ljudi
su samo smeni, ni vie ni manje, prolazite itavim Beom, uzdu i
popreko, i ceo Be vam je najednom smean, svi ljudi koje susreete,
sve na ta naiete je smeno, ivite u svetu naskroz smenom i u
stvarnosti propalom, rekao je. Ceo svet ste najednom pretvorili u
karikaturu, rekao je. Raspolaete silom da svet pretvorite u karikaturu,
rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nuna je za to, ta jedina sila
preivljavanja, rekao je. Vladamo samo onim to, na koncu, smatramo
smenim, samo ako svet i ivot na njemu smatramo smenim, kadri smo
da se kreemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao
je. U stanju zadivljenosti ne moemo dugo da izdrimo, i propadamo ako
ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog
svog ivota daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano,
poto uda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i nita mi nije bilo
toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od
divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na
koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on
crpe saznanje, uvaava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s
nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek
onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao to ih vidite po crkvama i
muzejima, rekao je. Nisam video jo nijednog potpuno normalnog
oveka da je uao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude
na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljenikog
putovanja, jer ti ljudi nikako drukije ne putuju nego udivljeniki, rekao
je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger jue, zaglupljuje onog ko se divi.
Veina ljudi kad jednom pone da se divi, nikad ne prestaje, samo biva
gluplja. Veina ljudi je celog ivota glupava time ve to se divi. Nema
niega za divljenje, rekao je Reger jue, niega, ba niega. Da
uvaavaju i cene suvie je teko ljudima, pa se dive, to im je jeftinije,
rekao je Reger. Divljenje je lake od potovanja, od uvaavanja, divljenje
je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne
divi, on uvaava, ceni, razume, i to je to. Ali, potovati i ceniti i razumeti
spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lieni
duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i
nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je
stanje duhovne slabosti, rekao je Reger jue, u takvom stanju duhovne
slabosti maltene svi ive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u
Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja,
nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na
garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale,
rekao je Reger, da se oveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo
obeleje nekog za koga kaemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i
obeleje, u meri koja uasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba
za koje kaemo da su obrazovane, to je jo odvratnije. Neobrazovani se
divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suvie
perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je
prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je suta perverzna
perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronini depresivac,
dravni umetnik, totalni dravni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je
Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je vie
ili manje komino, kad sluamo Betovena, neprestano ujemo kominu
bespomonost, tutnjanje, titansko, glupost marevske muzike ak i u
njegovim kamernim komadima. Kad sluamo Betovenovu muziku,
ujemo vie gruvanje nego muziku, mariranje nota onako kako to
propisuje glupost drave, rekao je Reger. Izvesno vreme sluam
Betovena, recimo Eroica, i sluam paljivo i, stvarno, ulazim u neko
filozofskomatematiko stanje i ostajem tako, due vreme, u
filozofskomatematikom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad
odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista
sve marira, sluam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz
filozofskomatematika, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomueno i
slomljeno zato to, dok filharmoniari to sviraju tako prirodno, ja ujem,
iz trenutka u trenutak, Betovenovo promaivanje, ujem njegovo
promaivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marevskom muzikom,
shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnoljiv, kao to mi
je podjednako nepodnoljivo kad sluam nekog od naih pevaa, s
trbuinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer peva
liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je
nepodnoljiv i smean, od glave do pete je karikatura, nema nieg
smenijeg, rekao je Reger, od pevaa liedera ili arija, u fraku, koji stoji
pored klavira. Kako je ubertova muzika velianstvena kad ne vidimo dok
je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni,
nafrizirani muziari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i,
otuda, sve je samo muno i smeno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne
znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smeniji i muniji od pevaa
pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo.
Naravno, ono to vidimo dok se muzika izvodi smeno je, karikatura i,
otuda, muno, rekao je. Peva je smean i muan, moe da peva kako
god hoe, bilo da je tenor ili bas, sve pevaice su uvek samo smene i
mune, ma bile uvebane i pevale kako god hoe, rekao je. Neko
violinsko strugalo, neko tamburalo, na pozornici, to je odve smeno,
rekao je. ak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je
samo smena i duboko muna pojava, ne bismo imali ta da
raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa ak i ako su najvaniji i
takozvani najvei, jedino su ki, i muni, i smeni. Toskanini, Furtvengler,
prvi suvie mali, drugi suvie veliki, smeni su i ki. A odete li u
pozorite, smeno, muno i ki, da vam se stomak okrene. O emu i
kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasinom, muka
vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I ta su sve te klasine i
moderne takozvane elitne i narodske predstave inae nego teatralne
smejurije i muan ki, rekao jue. Ceo svet je danas smean i, povrh
toga, duboko muan i kierajski, eto ta je istina. Irzigler je priao
Regeru i proaputao mu neto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i
iziao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj asovnik, bilo
je jedanaest i dvadeset. Razlog zato sam ve u pola jedanaest doao u
Muzej bio je upravo da budem taan, jer Reger je zahtevao pre svega
tanost, kao to i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tanost,
u mojim odnosima s ljudima tanost je doista, za mene, neto
najvanije. Trpim samo tane ljude, ne podnosim nikog ko nije taan.
Tanost je sutinska Regerova odlika, kao to je ona i jedna od mojih
sutinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to u ispotovati doista
tano, ba kao to i Reger tano potuje sve svoje sastanke, govorio mi
je ve prilino o tanosti, kao i o pouzdanosti, tanost i pouzdanost su
neto najvanije za njega, eto ta je Reger esto govorio. Mogu da
kaem da sam naskroz taan ovek, uvek sam mrzeo netanost i nikad,
uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtaniji ovek
koga poznajem. Nikad jo u ivotu nije zadocnio, barem ne svojom
krivicom, kao to kae, kao to ni ja nisam, tokom svog ivota, barem
otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji
su netani, s netanima nemam nieg zajednikog, s netanima se ne
druim, s netanima nemam nikakvog posla, i neu da imam posla.
Netanost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnuam, koje
ljudima donosi samo zaparloenost i nesreu. Netanost je bolest koja
netanog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i
iziao iz sale Bordone, ba dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam
odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo
ustanovio, ukrajinska devojka tuma, ulazila u salu Bordone, tik pored
mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se
guraju u salu, potiskujui druge, ak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam
se naao ve pritisnut uz zid. Reger je iziao iz sale Bordone, poto mu je
Irzigler neto proaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ula u
salu Bordone i zauzela poloaj u sali Bordone i tako je ula u salu
Bordone i tako zauzela poloaj u sali Bordone da ja sam vie nisam
mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je
zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino lea okupljenih Rusa i
uo ono to je krmila ukrajinska devojka tuma, govorila je besmislice,
kao i svi ostali vodii u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo nita drugo
nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih
ruskih rtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je,
istaknute ui, tamo, vidite tu finu ruu na obrazu anela, tamo, u
pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to
nije video na Tintoretovim slikama. Vodii u muzejima postupaju uvek sa
onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najveim
glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objanjavaju im uvek ono
to se uglavnom moe prirodno sasvim jasno videti i za ta nije potrebno
nikakvo objanjenje, ali oni objanjavaju i objanjavaju i pokazuju i
pokazuju i govore i govore. Vodii u muzejima nisu nita drugo nego
sujetne maine za brbljanje koje su ukljuene onoliko dugo koliko vode
neku grupu kroz muzej, i te maine za brbljanje govore uvek isto, od
poetka do kraja godine. Vodii u muzejima nisu nita drugo nego sujetni
brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji
bezoseajno iskoriavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi nain. Vodii
u muzejima tokom cele godine krme svoje brbljanje o umetnosti i za to
naplauju gomilu novca. Poto me je ruska grupa odgurnula u oak,
nisam video nita osim ruskih lea, a to znai nita osim tekih ruskih
zimskih kaputa, koji su svi do jednog isputali prodoran naftalinski zadah,
jer ruska grupa je oigledno direktno iz autobusa krenula peke, pod
sitnom kiom, u likovnu galeriju Muzeja. Budui da ve decenijama imam
problema s disanjem i nema dana vie, verujem, da mi ne izgleda da
moram da se uguim, ak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe,
koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao,
pritisnut u oak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je
bio preteak za moja slaba plua. Bilo mi je ve ionako teko da diem u
Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko vie u uslovima stvorenim ulaskom
ruske grupe. Ukrajinka, vodi, obraala se ruskoj grupi na takozvanom
klasinom moskovskom ruskom jeziku i veim delom sam je razumeo, u
svakom sluaju imala je grozan, otar izgovor, kad bi rekla neto na
nemakom, nain kojim bi kazala glava anela, bio je doista svirep.
Najpre nisam mogao da kaem da li je devojka tuma doputovala iz
Rusije s ruskom grupom ili se u njenom sluaju radilo o nekoj od ruskih
emigrantkinja koje su dole u Be posle rata ili su dole u Be danas,
nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su
oduvek davale ton Beu, iz pozadine, to je za beko intelektualno
drutvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo
intelektualni zain bekog drutvenog ivota, uvek su to bile, bez njih bi
beki drutveni ivot bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takorei
obuzme megalomanija i pokuavaju da vladaju svim i svakim, poinju da
idu na ivce, ali ova devojka tuma ipak nije bila tipian primer za
navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku
da je ona uopte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo
da je ona ipak dola s ruskom grupom iz Rusije u Be, nain kako je
govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je
ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvruje da je ona moe biti
upravo ovog dana stigla iz Rusije u Be, barem je takvo moje miljenje
poto sam prouio njenu odeu, pre svega njene izme, stvarno nije
imala nieg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je
studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajui je takorei od glave
do pete u asu kad mi se za to ukazala prilika.

Ruske emigrantkinje u Beu, o kojima sam maloas govorio, odevaju se

izrazito na zapadni nain, iako ne ba toliko zapadno kako to ine prave
ene sa zapada, ali ipak na zapadni nain. Ne, devojka tuma nije ruska
emigrantkinja, mislio sam, ona je noas prela granicu i ak nije ni
spavala prole noi, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takorei
direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ula u Muzej,
mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tuma. Poto mi je ruska
grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim ak ni somotsku
klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger jo
odsutan ili se ve vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz
zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je
ba u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam,
a povrh toga da to bude ba vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage,
mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog ivota sam ih
izbegavao, nikad nisam iao na neki skup ba zbog svoje mrnje prema
masi, kao to to, uostalom, nije ni Reger, nita ne mrzim dublje od mase,
gomile, ak i da nisam u njoj, neprestano verujem da e me masa ili
gomila samleti. Jo kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam
gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromiljenosti i lai.
Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog
pojedinano. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u
Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i
pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su uestale u Muzeju
stare umetnosti, da, rekli bismo da ak vie ruskih grupa nego
italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u
grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama,
nego uvek pojedinano, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski
vodii oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko e bolje, a Muzej stare
umetnosti tad nalikuje kui krikova. To je, naravno, u veini sluaja
subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da
je ovo to smo danas, u subotu, ja i Reger doli u Muzej stare umetnosti,
izuzetak od pravila i, kako je oigledno, uvek smo dobro inili to
subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta
besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset ilinga za
ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi
muzejske posetioce u grupama jeste Boja kazna, ne znam nita
uasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Boja
kazna, ak i ako ju je sam izazvao, da zakae sastanak sa mnom upravo
ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim
ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao ta je
to Irzigler sad ve po drugi put proaputao Regeru na uho, prvi put
neto to ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo
neto to je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali
Bordone i izie iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kae da on uiva
poverenje, dirljivo je kad on to kae, a kazuje tako esto da to
vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom
kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne ini kad ja dolazim i kad mene vidi.
Irzigler je ve triput na vie godina pozajmljivao novac od Regera za
nametanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je
nekoliko puta ve poklanjao Irzigleru odeu koju vie nije nosio, zapravo
prvorazrednu odeu od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao,
sve to nosim potie s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi
Regerovu skupocenu odeu, jer tokom cele nedelje obavlja posao u
Muzeju stare umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali
ponedeljkom trkara on po kui samo u radnom kombinezonu, budui da
je za njega ponedeljak uvek namenjen kunim popravkama. On sve radi
sam. Sam krei, sam radi stolariju, zakiva eksere i bui, pa tavie i vari
sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne
kombinezone, tvrdi Reger, a veina njih ak i nedeljom i praznikom,
veina Austrijanaca trkara nedeljom i praznicima u radnim
kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod
Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Veina
Austrijanaca ne zna ta bi zapoela sa svojim slobodnim vremenom i
glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili
stoje na svojim radnim mestima, kae Reger, a u nedelju i prazninim
danima moete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima
obavljaju poslove po kui, kree zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po
krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipinih Austrijanaca, kae
Reger, a Burgenlanani su najtipiniji Austrijanci. Burgenlanani oblae
svoje sveano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najvie dva i
po sata da bi ili u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju
rdnu odeu, kae Reger, i tako celog ivota. Burgenlananin radi cele
nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i
praznicima odlazi u crkvu u sveanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah
zatim svlai sveano ruho i oblai kombinezon. ak i u dananjem
industrijskom drutvu, Burgenlananin je u potpunosti seljak, pa i ako
ve decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao to su to bili
njegovi preci, Burgenlananin e uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler
je ve odavno u Beu, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger.
Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek pae seljaku, rekao je
Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano bie, rekao je Reger. Ako ima
vie dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblae dravnu ili
rimokatoliku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger.
Burgenlananin je ili seljak ili obuen u neku uniformu, a ako ne moe
da bude seljak niti da se uniformie, on neizbeno propada, tako je rekao
Reger. Stoleima je seljatvo, kad je bealo iz seljatva, bealo u
uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom miljenju, imao
sreu, jer nametenje uvara u Muzeju stare umetnosti, kao dravnog
slubenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime
samo onda kad neki od uvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane
rado zapoljavaju kao uvare u muzejima, a zato je tako, to Irzigler ne
bi umeo da kae, ali injenica je da je veina uvara u bekim muzejima
iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato to
su Burgenlanani poznati kao posebno poteni, ali i kao posebno glupi i
skromni. Jer, oni, Burgenlanani, jo i danas imaju netaknuti karakter.
Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan to
ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet
da stupi u manastir, poto su i tamo davali odeu, a manastiri i danas,
kao nikad ranije, trae one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi
ipak u manastiru bio samo iskoriavan od vie brae, kako se izrazio, od
svetenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima uine ivot lepim na
raun brae laika koji su im potpuno potinjeni. On bi tamo morao samo
da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice
kupusa i, zimi, da raiava manastirske staze od smetova, rekao je.
Braa laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a
on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, meutim,
svialo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim,
rekao je, ve su ga oekivali u Tirolu. Biti brat laik jo je gore nego biti
kanjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima
svetenicima je lepo, rekao je, ali braa laici nisu nita drugo nego
robovi. U manastirima jo vlada, po njemu, barem to se tie brae laika,
srednjovekovno ropstvo, braa laici nemaju emu da se vesele, a od jela
dobijaju samo otpatke. On nije eleo da slui naderane teologe, kako
kae Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode ivot u obilju,
blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otiao s porodicom Irzigler
u Prater, tad je Regerova ena ve bila teko bolesna. U svojim
odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da
podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi iao da vidi decu, nije smeo
da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu
Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, ve je due
vreme, godinama, kako je govorio, imao oseanje da neto duguje
Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polaem pravo na neto to mi ne
pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da
bih mislio, razmiljao, pa ak i itao knjige i lanke, sedim na klupi u sali
Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za
mene, i zaista ne za mene ve vie od trideset godina, tako je rekao
Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da
sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam,
imajui u vidu da bi u sali Bordone ljudi esto eleli da sednu na klupu u
sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali
Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, ve vie ili
manje postala uslov da mogu da razmiljam, tako je Reger opet rekao
jue, ak i vie od Ambasadora, gde takoe imam idealno sedite za
razmiljanje, klupa u sali Bordone mi, tavie, izlazi u susret, na klupi u
sali Bordone mislim sa znatno veim intenzitetom nego u Ambasadoru,
gde takoe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao
Reger, kao to znate, mislim sve vreme, mislim, da, ak i u snu, ali na
klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle
podstrekavam sebe na miljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog
dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne
svakog dana, to bi stvarno bilo razarajue, dakle ako bih svakodnevno
sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve to mi je
vredno, a naravno nita vie nije vredno za mene osim miljenja, mislim,
dakle ivim, ivim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog
drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili etiri
sata na klupi u sali Bordone, ali to nita drugo ne znai nego da ova tri ili
etiri, ponekad ak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam iskljuivo za
sebe i niko drugi ne moe sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene
posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i
hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesrea da ja
sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukije, jo kod kue kad se
budim ve mislim da u to je moguno bre sesti na klupu u sali
Bordone da ne bih poeo da oajavam; kad jednom ne bih mogao da
sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najoajniji ovek, tako je rekao
Reger. Tokom ovih trideset i vie godina, Irzigler mi je uvek uvao
slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo
jednom sam doao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila
zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i
nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, ak na
istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, nita nije
koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao
Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Doao je ravno iz
Engleske, tanije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao
gledanju Tintoretovog oveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz
Velsa, tako je rekao Reger, i ne uvia zato bi trebalo da ustane s klupe
koja je ba tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za
Tintoretovog oveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali
Englez je naposletku prestao i da me slua, nije ga ak vie ni zanimalo
ta ja imam da kaem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je vano da
sedim na klupi u sali Bordone, ta mi znai klupa u sali Bordone, Irzigler
je vie puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred reeno, bio u
prvorazrednoj kotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi
rezervisana za mene, to je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna
jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne moe nikad da bude
rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler greio, rekao je Reger, ali on je
stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopte
obraao panju ni na ono to je Irzigler niti na ono to sam ja imao da
mu kaem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno
pustio da govorimo i poneto zapisivao u svoju malu belenicu,
verovatno, kako pretpostavljam, neto o oveku sa sedom bradom.
Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv ovek, pomislio sam,
rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego to sam se, stojei, upustio u
raspravu, koja je ve due vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali
Bordone, ije znaenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim,
da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz
svu utivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam
sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se
odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na
levoj strani. Nikad jo nisam, takorei udvoje, sedeo na klupi u sali
Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio oigledno zadovoljan time
da sam, sedajui na klupu u sali Bordone, razreio situaciju, i odmah je
nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez
iz Velsa, opet gledao oveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj ovek sa
sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz
izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje
pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zaalio to sam ga postavio,
pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od
najglupljih pitanja koja se uopte mogu postaviti i odluio sam da vie
nita ne kaem i da u apsolutnoj utnji saekam da se Englez digne i
ode. Ali, Englez nije ni pomiljao da ustane i ode, naprotiv, iz depa
svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kou povezanu knjigu i udubio se u
nju; naizmenino je itao knjigu i bacao pogled na oveka sa sedom
bradom, u meuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava,
kolonjsku vodu koja se i meni dopada. Ako Englez koristi Aqua brava,
mislio sam, ima dobar ukus. Svi ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar
ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle
nije mi nesimpatian, mislio sam, tako je rekao Reger.

Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez ve otiao,

tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomiljao da ode, sve due i due
je itao iz svoje knjige u crnoj koi i potom bi ponovo, sve vie minuta,
gledao oveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima
nameru da ostane veoma dugo sedei na klupi u sali Bordone. Svi
Englezi, kad neemu prilaze, prilaze tome temeljito, ba kao i Nemci, kad
je re o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, to se
tie umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki
specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si
mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sedi pored takvog specijaliste za
umetnost i pri tome smatra ne samo da je simpatian, jer koristi Aqua
brava, simpatian ne samo zbog njegove prvorazredne kotske odee,
nego malo po malo u svemu simpatian, tako je rekao Reger. Ukratko i
jasno, tako je rekao Reger, Englez je itao najmanje pola sata ili ak
due iz svoje knjige u crnoj koi i podjednako dugo posmatrao
Tintoretovog oveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo as pored
mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se
prema meni i pitao me ta ja traim ovde u sali Bordone, ipak je
neobino da se neko ceo as zadrava u sali kao to je sala Bordone,
sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsreeno gleda oveka sa
sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger,
i u tom trenutku nisam znao ta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam,
ak i ne znam ta ovde traim, rekao sam Englezu iz Velsa, nita mi
drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraeno, onako kao da
sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznaajno,
Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog depa
pantalona i stavio je u desni. Tipina smetenost, rekao sam sebi, i poto
je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da poe, poto je odavno svoju
knjigu u crnoj koi i svoju belenicu gurnuo u dep, pozvao sam ga da
ponovo sedne na klupu u sali Bordone i jo malo mi pravi drutvo, on me
zanima, rekao sam bez okolienja, fascinira me na izvestan nain, rekao
sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog
Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatian, rekao je Reger, jer
Englezi mi uglavnom nisu simpatini, kao uostalom ni Francuzi, kao ni
Poljaci, kao to mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji
su mi uvek bili antipatini. Simpatini Englez je kuriozitet, pomislio sam
za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno
seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog oveka sa sedom
bradom doao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam
ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom.
Uostalom, govorio je engleski, to mi je prijalo, ali zatim je najedared
preao na nemaki, veoma slab nemaki, onakav kakav govore Englezi
kad veruju da znaju nemaki, ali to nikad nije sluaj, tako je rekao
Reger, verovatno je Englez hteo da se usavrava u nemakom jeziku, da
govori nemaki a ne engleski, pa zato i ne, u inostranstvu se najradije
govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom
engleski netanom nemakom jeziku da je stvarno u Austriju i Be doao
samo zbog oveka sa sedom bradom, u itavom Muzeju ga nita, uopte
nita ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje
odlazi samo preko volje, u beki Muzej stare umetnosti je doao samo da
bi prouavao oveka sa sedom bradom, jer ima kod kue istog takvog
oveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaoj sobi u Velsu,
doista istog oveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger.
uo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bekom Muzeju stare
umetnosti izloen isti takav ovek sa sedom bradom kakav je u mojoj
spavaoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Be.
Tokom dve godine vie nisam u svojoj spavaoj sobi u Velsu imao mira u
mislima da moda stvarno isti takav Tintoretov ovek sa sedom bradom
postoji u Muzeju stare umetnosti u Beu kao i u mojoj spavaoj sobi, i
tako sam se jue zaputio u Be. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez,
tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov ovek sa sedom bradom koji
visi u mojoj spavaoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim
oima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa
izvesnou utvrdio da je ovaj ovek sa sedom bradom isti kakav je u
mojoj spavaoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje uasnut. Tu svoju
uasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako
je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u
samosavlaivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, ak i
usred najveeg uzbuenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao
sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog
oveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaoj sobi u Velsu,
uporedivao s Tintoretovim ovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao
je Englez i iz depa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koi i pokazao mi
u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj
Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da,
gledajte, pa kaite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do
najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov ovek sa sedom bradom ovde
u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Moete stvarno, kako
je reeno, ii u najsitnije detalje, morate rei da se sve zaprepaujue
podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao
sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio ak ni uzbuen, rekao je
Reger, mene ne bi injenica da je slika u sali Bordone stvarno identina
sa slikom u mojoj spavaoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a
Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koi, u kojoj je, na celoj stranici i
u boji, kao to se kae, reprodukovan ovek sa sedom bradom iz
njegove spavae sobe, i ponovo na oveka sa sedom bradom u sali
Bordone. Pre dve godine jedan od mojih neaka bio je u Beu i poto
nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otiao je, jedne srede, a da ga
to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez,
tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih neaka, koji svake
godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju,
svejedno, i poto je Tintoretovog oveka sa sedom bradom video na zidu
u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuen je doao kod mene i kazao mi da
je video takorei mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno,
nisam mu poverovao i ismejao sam svog neaka, rekao je Englez, rekao
je Reger, sve sam to smatrao ravom alom, jednom od ravih ala
kakvim se moji neaci meusobno nadmeu tokom cele godine i u
kojima uivaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beu? rekao
sam i rekao sam svom neaku da ga je zaposela neka utvara i da bi
trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj neak je ostao na tome da
je u Muzeju stare umetnosti u Beu video mog Tintoreta da visi na zidu.
Naravno, to neverovatno obavetenje mog neaka me je uznemirilo,
rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj neak je
pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam vie uspevao da stvar
izagnam iz glave. Boe moj, rekao je Englez, ne moete da zamislite
koliko je vredan taj Tintoreto, zavetala mi ga je pratetka s majine
strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je
Reger. Sliku sam okaio u spavaoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je
najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najloije osvetljenje kakvo
se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno
krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u
Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu
starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naroito omiljeni.
Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao
Englez, rekao je Reger, apsolutno nita ne shvatam od umetnosti, ali
takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. esto sam bio u prilici da
ga prodam, ali to mi jo nije nuno, jo nije, rekao je Englez, rekao je
Reger, ali naravno moe naii trenutak kad bih bio prinuen da prodam
oveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog oveka
sa sedom bradom, posedujem vie desetina Italijana, jednog Lota,
Krespija, Strocija, ordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki
majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je
Reger. Nikad ne bih dolazio u Be da me na to nije nagnala sumnja da je
moj neak moda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare
umetnosti u Beu, nikad se nisam zanimao za Be, budui da nisam
nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez,
rekao je Reger, nita me ne bi podstaklo da doem u Austriju osim
navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista
izloen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj
ovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj
spavaoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izloen ovde na zidu u
Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi jo
jednom prui otvorenu knjigu u crnoj koi da vidim. Kao da nije samo
slino, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je
ustao s klupe i sasvim se pribliio oveku sa sedom bradom i na trenutak
stajao pred ovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i
istovremeno mu se udio, jer jo nikad nisam video oveka s takvim
nadljudskim samosavlaivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza
iz Velsa i mislio da sam se ja naao pred takvom udovinou, naime da
u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaoj sobi
iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom.
Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu oveku sa sedom
bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, poto sam ga gledao
slea, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao
otpozadi, da on zuri u oveka sa sedom bradom, i to s vie ili manje
prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je
bilo belo kao kre, rekao je Reger. Retko da sam u svom ivotu video lice
tako belo kao kre, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U
stvari, Englez je, pre nego to je ustao i ukoeno se zagledao u oveka
sa sedom bradom, imao tipino englesko lice crveno kao opeka, a sad je
njegovo lice bilo belo kao kre, tako je Reger rekao o Englezu.
Neprisebnost nije ba pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je
sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je utke stajao u
uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je
ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da
sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi
iznad njegovog kreveta u spavaoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali
Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji
mu je preporuio neak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav
luksuz, ali istovremeno uivam u njemu ako mi priinjava zadovoljstvo.
On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger,
dakle, u Beu, razumljivo, u Imperijalu, kao to u Madridu, u Ricu, kao
to u Taormini, u Timeo, Ali, vie nego nerado kreem na putovanje,
samo po jedared na svakih par godina i razlog veinom nije zadovoljstvo,
rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih
Tintoretovih slika lana, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lana
ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta
u mojoj spavaoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lana, rekao je
Englez i nakratko se svojim snanim telom oslonio o naslon na klupi u
sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj neak je, dakle, bio
ipak u pravu. Proklinjao sam svog neaka, jer bio sam siguran da mi
pria besmislice, to je uobiajeno kod tog neaka da me, naime, s
vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na ivce;
uostalom, on je moj najmiliji neak, mada mi njegov nain ivota
vremenom ide na ivce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji
neak. Najgrozniji je od svih mojih neaka, ali je moj najomiljeniji. On je
tano video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identian s
mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo
se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio.
Jedan od dva je laan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj laan ili
ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je moguno da Muzej stare
umetnosti poseduje lanog i da je moj Tintoreto autentian, to je ak
verovatno ako poznajem ivotne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo
poto je Tintoreto naslikao ovog oveka sa sedom bradom, taj ovek sa
sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od
Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, dananji vojvoda od
Kenta oenjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom
Englez, kratko se naklonivi, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da
je Tintoreto ovde, dakle ovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare
umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez.
Veoma brzo u ustanoviti koji Tintoretov ovek sa sedom bradom je
pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi,
meutim, potpuno moguno da su oba oveka sa sedom bradom prava,
dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao to je
Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da poe
za rukom da dve slike naslika ne kao savreno jednake, nego kao
savreno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je
Englez, rekao je Reger, i iziao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s
kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok
itavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar zavrila,
rekao je Reger, nisam vie o tome brinuo. U svakom sluaju, Englez je
bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone
kad sam uao u salu Bordone. Niko drugi. Vie od trideset godina Reger
je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne moe odgovarajue, to jest
da ne moe da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali
Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek
ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek
najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima anse za neku takozvanu
filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako neto je samorazumljivo.

U Ambasadoru mislim kao to misli svako drugi, kako se to ini

svakodnevno i za svakodnevne potrebe, ali na klupi u sali Bordone
mislim uvek neuobiajenije i izvanrednije. Recimo, u Ambasadoru ne bi
bilo moguno objasniti sonatu Oluja na tako koncentrisani nain kao na
klupi u sali Bordone, i smisliti besedu kao onu o umetnosti fuge sa svim
njenim dubinama i sa svim njenim osobenostima i potankostima, to bi
mu u Ambasadoru bilo nemoguno, za tako neto nedostaju svi
preduslovi u Ambasadoru, tako je rekao Reger. Na klupi u sali Bordone
moguno mu je ak i komplikovane misli da uhvati i razvija ih i
naposletku ih sklopi u zanimljiv ishod, a u Ambasadoru, ne. Ali, naravno,
Ambasador ima niz prednosti koje nema Muzej stare umetnosti, rekao je
Reger, ak i ako zanemarimo injenicu da sam svaki put zadivljen
toaletom u Ambasadoru, otkako je taj toalet nedavno obnovljen, znate li,
u Beu, gde su svi toaleti doista u zanemarenijem stanju nego u bilo
kojem drugom evropskom velegradu, ipak je retkost nai tolaet gde vam
se stomak nee prevrnuti i gde neete apsolutno morati, sve vreme dok
ste u njemu, drati zatvorene oi i nos; beki toaleti su, svi skupa,
skandal, ak i i duboko na Balkanu neete nigde nai tako zanemarene
toalete, rekao je Reger. Be je bez ikakve kulture toaleta, rekao je
Reger, Be je jedinstven toaletni skandal, ak i u najuvenijim gradskim
hotelima toaleti su skandalozni, najodvratnije klozetske kabine nalazite u
Beu, tako odvratne kao ni u jednom drugom gradu, kad morate da
mokrite, ne verujete svojim oima, rekao je on. Be je samo povrno
uven po svojoj operi, ali zapravo grozi i plai svojim skandaloznim
toaletima. Belije, pa ak i svi Austrijanci zajedno, lieni su svake
toaletne kulture, na celom svetu neete nai tako prljave i zasrane
kabine, rekao je Reger. Morate li u Beu da idete u toaletnu kabinu, u
veini sluajeva je to katastrofa ako niste akrobata, prljavtina i smrad
su tamo toliki da vam esto nedeljama ostaje u odei. Belije su, rekao
je Reger, uopte prljavi, nema od njih, kao to je poznato, prljavijih
stanovnika evropskih velegradova, nema prljavijih evropskih stanova od
bekih stanova, beki stanovi su jo prljaviji od bekih toaleta. Belije
istrajno govore da je na Balkanu jednako tako prljavo, svuda sluate tu
priu, ali u Beu je jo stoput prljavije nego na Balkanu, tako je rekao
Reger. Ako s nekim Belijom poete u njegov stan, najee vam pamet
stane pred prljavtinom. Naravno, postoje izuzeci, ali je ipak pravilo da
su beki stanovi najprljaviji stanovi na svetu. Uvek se pitam ta misle
stranci kad moraju u Beu da idu u toalet, ta misle ti ljudi, koji su ipak
navikli na istije toalete, ako moraju da udu u ove toalete najprljavije u
celoj Evropi. Idu ljudi brzo da mokre i vraaju se zgroeni tolikom
prljavtinom u pisoaru. Svuda taj muan zadah, i u svim javnim
kabinama, svejedno da li morate u kabine na eleznikim stanicama ili je
potrebno da idete u metro, morate da idete u neku od najprljavijih
kabina u Evropi. I u i pre svega u bekim kafanama toaleti su tako prljavi
da vam se smui, rekao je Reger. S jedne strane, taj megalomanski
gigantski kult peciva, s druge, ovi grozno prljavi toaleti, rekao je. U
mnogim od ovih toaleta kao da ve godinama nije ieno. Vlasnici
kafana uvaju, s jedne strane, svoja peciva od najmanje promaje, to bi,
razume se, pecivima dobro dolo, ali s druge strane ne pridaju ni
najmanji znaaj istoi u njihovim toaletnim kabinama. Nesrea je, rekao
je Reger, ako vam se desi jednog dana da pre nego to ponete s
pecivima, morate da odete u toalet u nekoj od ovih veinom ipak s
pravom uvenih kafana, i poto izidete, do kraja vas je prola elja da
pojedete ma i jedan zalogaj peciva koje vam predlau ili su vas ve njime
posluili. Ali, i beki restorani su prljavi, tvrdim da su najprljaviji u celoj
Evropi. Svakog trenutka ste suoeni s potpuno umazanim stolnjakom, i
ako upozorite konobara na to da je stolnjak umazan i da nemate nameru
da obedujete na takvom umazanom stolnjaku, te da bi trebalo skinuti taj
potpuno umazani stolnjak i zameniti novim, zauzvrat dobijate, ako
zahtevate da prljavi stolnjak bude uklonjen, samo besne i stvarno
pretee poglede. U veini gostionica nemate ak ni prava na arav na
stolu i ako molite da se ukloni makar prljavtina s prljave stone ploe,
esto ispolivane pivom, odvraaju vam grubim i nadutim tonom, rekao je
Reger. Pitanje toaleta i pitanje stonih arava nije reeno u Beu, rekao
je Reger. U svakom svetskom velegradu, a ja sam ih bezmalo sve obiao
i veinu njih ne tek povrno upoznao, podrazumeva se da dobijate ist
stolnjak na stolu pre nego to ponete sa obedom. U Beu je ist
stolnjak ili barem ista stona ploa neto to se ne razume samo po sebi.
I to se tie toaleta, stvar stoji isto, beki toaleti su najodvratniji ne samo
u Evropi nego na celom svetu. ta imate od izuzetnog jela, ako vas, pre
nego to ponete da jedete, u toaletu proe apetit, i ta imate od
izuzetnog jela, ako vam se potom u toaletu prevrne stomak, rekao je on.
Belije, kao i svi Austrijanci zajedno, lieni su svake toaletne kulture,
austrijske klozetske kabine su oduvek bile katastrofa, rekao je Reger.
Koliko je Be slavan po svojoj kuhinji, veim delom doista izvrsnoj,
barem to se tie peciva, isto toliko nije slavan u pogledu toaleta. Jo do
nedavno Ambasador je imao toalet koji je izmicao svakom opisu. Ali,
jednog lepog dana je uprava, ipak, razmislila i sagradila novi, izvanredno
uspeo, stvarno ne samo arhitektonski nego i sanitarnosocioloki do
najsitnijih detalja perfektan. Belije su stvarno najprljaviji ljudi u Evropi i
nauno je utvreno da Belija koristi samo komad sapuna nedeljno, kao
to je nauno utvreno da svoj donji ve menja samo jednom nedeljno,
kao to i svoju koulju menja najvie dvaput nedeljno, a veina Belija
menjaju svoju posteljinu samo jednom meseno, tako je rekao Reger.
Belija nosi arape ili dokolenice proseno ak dvanaest dana zaredom,
rekao je Reger. Tako gledano, fabrikantima sapuna i proizvoaima vea
nigde u Evropi ne ide posao tako slabo kao u Beu i, naravno, u celoj
Austriji, tako je rekao Reger. Otuda oni koriste u ogromnim koliinama
najjeftinije kolonjske vode, rekao je Reger, i od svih izbija ve izdaleka
prodoran zadah na ljubiicu ili karanfil ili urevak ili imir. Prirodno je,
dakle, zakljuiti polazei od spoljnje prljavosti Belija na njihovu
unutranju prljavost, tako je rekao Reger, i stvarno, Belije nisu manje
prljave unutra nego spolja, a moguno je, rekao je Reger, kaem
moguno je, dakle ne ba izvesno, popravlja on sebe, da su Belije
unutra jo prljavije nego spolja. Sve govori u prilog tome da su unutra
znatno prljavije nego spolja. Ali, ne oseam nikakvo zadovoljstvo u
razmiljanju o tome, dodao je, pre bi to bio zadatak takozvanih sociologa
da o tome napisu studiju. U toj studiji bi Belije ipak morale da budu,
verovatno, opisane kao najprljaviji ljudi Evrope, izjavio je Reger.
Radostan sam da je u Ambasadoru sagraen novi toalet, u Muzeju stare
umetnosti jo je stari. Poto bivam sve stariji a ne mlai, u poslednje
vreme moram i u Muzeju stare umetnosti da odlazim ee u kabinu,
rekao je Reger, a u okolnostima koje ovde jo vladaju, to je za mene
neprijatnost koja mi svakodnevno ide na ivce, jer klozetska kabina u
Muzeju stare umetnosti je ispod svake kritike. Kao to je i kabina u
Muzikom udruenju ispod svake kritike. Jedared sam sebi ak dozvolio
alu da u jednom od svojih kritikih lanaka u Tajmsu nagovestim da u
Muzikom udruenju, dakle u najuzvienijem od svih najuzvienijih
bekih hramova muza, toalet izmie svakom opisu, i da me to svaki put,
iz navedenog razloga, iz navedenog skandaloznog toaletnog razloga,
kota posete Muzikom udruenju, rekao je Reger, i da se esto kod
kue pitam da li da idem u Muziko udruenje ili ne, jer s obzirom na
svoju starost i svoje bubrege moram barem dvaput tokom veeri u
Muzikom udruenju da idem u toalet. Ali, ipak sam uvek iao u Muziko
udruenje zbog Mocarta i Betovena, zbog Berga i enberga, zbog
Bartoka i Veberna, i prevaziao sam svoju bojazan od toaleta. Kako mora
da bude izvanredna muzika koja se svira u Muzikom udruenju, rekao je
Reger, kad ipak tamo odlazim, premda barem dvaput tokom veeri
moram da idem u toalet Muzikog udruenja. Umetnost ne zna za milost,
kaem sebi svaki put kad odlazim u toalet Muzikog udruenja i ulazim u
njega, rekao je Reger. Zatvorenih oiju i, po mogustvu, zapuenog
nosa, mokrim u toaletu Muzikog udruenja, rekao je, a to je ve vetina
po sebi, ali kojom ja vladam ve due vreme. Zanemarimo li i injenicu
da su beki toaleti i beke klozetske kabine, svi skupa, najprljaviji na
svetu, izuzimajui takozvane zemlje u razvoju, u njima takoe nita ne
funkcionie od onoga to se tie sanitarija, niti voda dotie niti voda
otie, niti dolazi niti odlazi, i tako je mesecima tokom kojih se niko ne
zanima da utvrdi da li toaleti i kabine funkcioniu, rekao je Reger.
Ovakvo grozno stanje bekih toaleta i uopte svih bekih klozetskih
kabina moguno je, verovatno, popraviti samo ako grad ili drava,
svejedno ve koja instancija, donese najotrije zakone o toaletima i
klozetskim kabinama, do te mere otre i stroge da hotelijeri i gostioniari
i vlasnici kafana budu primorani da stvarno dovedu u red svoje toalete i
klozetske kabine. Hotelijeri i gostioniari i kafedije ne menjaju stanje,
itavu ovu svinjariju s toaletima i klozetima produavae doveka, ako ih
grad ili drava ne prisile da toalete i kabine dovedu u red. Be je grad
muzike, napisao sam jednom u Tajmsu, ali i grad najodvratnijih toaleta i
klozetskih kabina. Otad je to poznato u Londonu, naravno ne u Beu, jer
Belije ne itaju Tajms, zadovoljavaju se s najprimitivnijim i najogavnijim
listovima koji se u svetu tampaju jedino radi zaglupljivanja, dakle
listovima koji upravo idealno odgovaraju perverznom emotivnom i
duhovnom stanju Bea. Ruska grupa je otila, klupa u sali Bordone je
bila prazna. Reger je, to sam jo mogao da vidim, poto mu je Irzigler
neto apnuo na uho, ustao i iziao s crnim eirom na glavi, koji on sve
vreme nije ni skidao. Sad je bilo dva minuta do pola dvanaest. Ruska
grupa nalazila se u takozvanoj sali Veroneze, ukrajinska devojka tuma
govorila je sad o Veronezeu, ali ono to je govorila o Veronezeu, ranije je
ve govorila o Bordoneu i Tintoretu, iste beznaajnosti, iste brbljarije, u
istom tonu, istim neprijatnim glasom, ne samo onako neprijatno ensko-
ruski, to u osnovi uvek ide na ivce, nego je govorila neprekidno onom
meni bezmalo nepodnoljivom intonacijom, za koju se moe rei da je
odsena i visoka, tako da sam stvarno sve vreme morao da trpim
probadajui bol u svojim slunim kanalima. Sluh poput mojeg osetljiv je i
jedva izdrava prvenstveno mrske enske glasove u odreenoj odsenoj i
visokoj intonaciji. Nisam znao ni zato se sad ni Irzigler ve izvesno
vreme nije vie video, iako bi on inae morao u svakom trenutku, prema
propisima, da gleda u salu Bordone, i izgledalo mi je ipak veoma
neobino da su on i Reger zajedno napustili salu Bordone i ve due
vreme se nisu vraali. Ali, poto sam imao za pola dvanaest zakazan
sastanak s Regerom ba u sali Bordone, a kako je Reger od svih koje
poznajem bio najtaniji i najpouzdaniji ovek, Reger e se vratiti tano u
pola dvanaest u salu Bordone, mislio sam, i jedva da sam to pomislio, a
Reger se ve vratio u salu Bordone, ne propustivi da se, pre nego to e
ponovo konano sesti na klupu u sali Bordone, osvrne svuda oko sebe,
pri emu sam se ja, predvidevi to od trena kad sam ga uo da se vraa
u salu Bordone, povukao u salu Sebastijano, ponovo se smestio u ugao u
koji me je bila odgurnula pomamljena ruska grupa, ali odakle sam dobro
mogao da vidim Regera koji se vratio u salu Bordone, tog nepoverljivog
Regera, kako sam mislio, koji se uvek svuda osvrtao, da bi bio sigurniji, i
koji je, uostalom, celog ivota patio od upravo smrtonosne manije
gonjenja, koja mu je, naravno, uvek bila od koristi, a da istinski nije
bivala opasna ni za njega ni za druge. Reger je sad opet sedeo na klupi u
sali Bordone, Posmatrajui Tintoretovog oveka sa sedom bradom.
Tano u pola dvanaest munjevito je izvadio iz jakne depni asovnik i
pogledao na njega, u istom trenutku ja sam iziao iz sale Sebastijano,
uao u salu Bordone i stao pred Regera. Kakav uas, ove ruske grupe,
rekao je Reger, kakav uas. Mrzim te ruske grupe, ponovio je. U
najutivijoj formi zamolio me je da sednem na klupu u sali Bordone,
smestite se pored mene, rekao je. Svako koje taan, priinjava mi
zadovoljstvo, rekao je. Veina ljudi je netana, i to je strano. Ali, vi ste
uvek bili tani, rekao je, to je jedna od vaih prednosti. Ah, rekao je
zatim, kad biste znali kakvu sam groznu no proveo, progutao sam
dvaput vie tableta nego obino i tako sam loe spavao. Neprestano sam
sanjao svoju enu, ne izlazim iz tih komara u kojima sanjam svoju enu.
I mislio sam o vama, o tome kako ste se razvijali poslednjih godina.
Neobino je kako ste se razvijali, rekao je. U osnovi, vaa egzistencija je
od retke vrste, vie ili manje totalno nezavisna, uzmem li, prirodno, u
obzir da na svetu uopte ne postoji niti jedan nezavisan ovek, a svakako
ne totalno nezavisan. Ako ja ne bih imao Ambasador, rekao je, ne bih
preiveo popodne. U poslednje vreme tamo dolaze mnogi Arapi, gotovo
da je to postao arapski hotel, dok je on zapravo uvek bio jevrejski hotel,
hotel Jevreja i Maara, pre svega maarskih Jevreja, i to je ono to mi
taj hotel ve decenijama ini prijatnim, rekao je, ak mi ne smetaju ni
persijski trgovci tepisima koji u Ambasadoru prodaju svoje tepihe. Ali, ne
mislite li i da je sedeti u Ambasadoru na due opasno, ne bi li svakog
trena u Ambasadoru mogla da eksplodira neka bomba, kad samo
zamislite da je kua neprestano puna izraelskih Jevreja i egipatskih
Arapa.

Boe moj, rekao je, pa i nije tako znaajno ako odletim u vazduh, samo
da se to desi trenutano. Prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u
Ambasadoru, a u podne dobro jesti u Astoriji ili Bristolu, rekao je, eto ta
cenim. Samo od Tajmsa, naravno, ne bih uspeo da tako ivim, pretvarao
se, Tajms mi u Austriju alje samo vie ili manje moj deparac. Ali, akcije
ne stoje dobro, trnica akcija je katastrofa. A iveti u Austriji je iz dana u
dan sve skuplje. S druge strane, izraunao sam da bih nesumnjivo, ako
ne izbije takozvani Trei svetski rat, mogao mirno da ivim jo dve
decenije sa onim to imam. To deluje umirujue, mada sve, ipak,
svakodnevno pada. Vi ste tipian nezavisni istraiva, Acbaheru, rekao mi
je, da, vi ste suti nezavisni istraiva, vi ste po svemu suto olienje
privatne linosti, u potpunosti izuzetak u ovom vremenu, rekao je Reger.
O tome sam danas mislio dok sam se, po ko zna koji put ponovo, muno
uspinjao ovim groznim stepenitem do sale Bordone, mislio sam da ste
prava i tipina privatna linost, verovatno jedina koju poznajem, a
poznajem mnogo ljudi, koji su svi privatne linosti, ali vi ste tipina,
prava. Da izdrite, decenijama, da radite na jednom jedinom delu i da iz
njega ne objavite ni najmanji deo. Ja to ne bih mogao. Moram barem
jednom meseno da uivam da mi je rad objavljen, rekao je, ta navika
mi je neophodna potreba i zato sam zahvalan Tajmsu da mi u toj navici
redovno izlazi u susret i jo mi za to i plaa. Pisanje mi bez ikakve
sumnje priinjava zadovoljstvo, rekao je, ti kratki lanci o umetnosti, koji
ponekad nisu dui od dve stranice, to je u Tajmsu uvek tri i po stupca,
rekao je. Niste li bar jednom pomislili da iz svog rada objavite makar
manji odeljak, rekao je, neki komadi, sve to mi nagovetavate o svom
radu izgleda mi tako izuzetno, s druge strane veliko je zadovoljstvo nita
ne objaviti, ba nita, rekao je. Ali, pre ili kasnije, ipak ete poeleti da
upoznate kakvo dejstvo proizvodi va rad, rekao je, i objaviete makar
jedan njegov deo. S jedne strane, velianstveno je celog svog ivota
zadravati rad na kojem se radi takorei celog ivota i ne objavljivati ga,
s druge strane je podjednako velianstveno da on bude objavljen. Ja
sam roeni objavljiva, dok ste vi roeni neobjavljiva. Verovatno je da
ste va rad i vi, i dakle va rad u odnosu na vas i vi u odnosu va rad,
kako god hoete, osueni na neobjavljivanje, jer vi svakako morate patiti
zbog toga to radite na svom radu, ali taj rad ne objavljujete, u tome je
istina, mislim, samo vi to ne priznajete, ak ni sebi, da patite zbog te
takozvane obaveze da ne objavljujete. Ja bih patio da ne objavljujem
svoj spisateljski rad. Ali, naravno, va se rad ne da porediti s mojim
radom. U svakom sluaju, ne poznajem nijednog pisca, ili barem
nijednog oveka koji pie, koji je uopte izdrao due vreme da ono to
je napisao ne objavi, koji ne bi hteo da sazna ta javnost kae o onome
to je napisao, ja uvek gorim da to saznam, rekao je Reger, iako uvek
kaem da ne gorim da to saznam, da me to ne zanima, da me u pogledu
miljenja javnosti ne vue radoznalost, gorim da to saznam, naravno
laem kad kaem da ne gorim da to saznam, dok zapravo neprekidno
gorim da to saznam, priznajem to, uvek gorim da to saznam,
neprekidno, rekao je. Hou da znam ta ljudi kau o onome to sam
napisao, rekao je, hou da to saznam u svakom trenutku i od svih, dok
neprestano ipak govorim da me ne zanima ta o tome kau ljudi, kaem
da me to ne zanima, da me ostavlja hladnim, meutim gorim sve vreme
da to saznam i nita ne ekam s veom napetou, rekao je. Laem ako
kaem da me javno miljenje ne zanima, da me ne zanimaju moji itaoci,
laem ako kaem da ak neu ni da znam ta misle o onome to piem,
da ne itam ta je o tome pisano, u tome laem, laem u tome
najgrublje, rekao je, jer neprekidno gorim da saznam ta ljudi kau o
tome to sam napisao, hou da to uvek i u svakom trenutku znam i
pogaa me ta god ljudi rekli o onome to sam napisao, eto istine.
ujem, naravno, samo ono to ljudi iz Tajmsa kau o tome, a oni ne
govore uvek samo ugodne stvari, rekao je Reger, ali to se vas tie, da
tako kaem kao filozofskog pisca, ipak bi moralo da vas podjednako
gorue zanima ta ljudi kau o vaem filozofskom pisanju, ta o tome
misle, ne razumem da ne objavljujete ono to piete, barem u izvodima,
da biste makar jedared saznali ta javnost, takozvana kompetentna
javnost o tome misli, mada istovremeno kaem da takva kompetentna
javnost ne postoji, kompetentnost naprosto ne postoji, nikad nije ni
postojala, niti e ikad postojati; ali, ne pritiska li vas to da piete i piete,
da mislite i mislite, i piete ono to ste mislili, i neprestano piete, i sve
to bez ikakvog odjeka? rekao je on. Svakako vam izmie mnogo zbog
tvrdoglave odluke da ne objavljujete, rekao je, a moda ak i ono
najpresudnije. Decenije su sad ve da piete svoj rad samo za sebe, ba
strano, niko ne pie neki spis za sebe, obmanjuje ako neko kae da svoj
spis pie samo za sebe, ali vi znate podjednako dobro kao i ja da niko
nije vea varalica od onoga koji pie, svet otkako postoji ne zna za veeg
varalicu od onoga koji pie, ni za tatije bie i ni za veeg varalicu, rekao
je Reger. Kad biste znali kako je to grozna no bila, jo jedna,
neprestano sam ustajao sa stranim grevima od nonih paleva preko
listova sve do prsa, i to zbog diuretikih tableta koje sam morao da
uzmem radi srca. Upao sam u pakleni krug, rekao je. Svaka mi je no
upropaena, svaki put kad pomislim sad mogu da zaspim, dobijem te
greve i moram da ustanem i etam po sobi. Tokom cele noi vie ili
manje etam tamo-amo i ne mogu da zaspim, odmah se budim usled tih
komara koje sam vam maloas spominjao. U tim komarima sanjam o
svojoj eni, to je grozno. Otkako je umrla, imam te komare, stalno,
imam ih svake noi. Verujete li mi, bezmalo stalno se pitam nije li bolje
bilo, kad mi je ena umrla, da sam okonao sa sobom. Ne mogu da
oprostim sebi taj kukaviluk. Nepodnoljivo mi je to neprestano
jadikovanje nad sobom koje, da, ve biva bolesno, ali ne izlazim iz njega,
rekao je. Kad bi barem bilo nekog pristojnog koncerta u Muzikom
udruenju, rekao je, ali zimski program je grozan, daje se samo neto
bljutavo, izandalo, stalno ti koncerti Mocartovih dela i Bramsovih, i
Betovenovih, idu mi ve na ivce, svi ti Mocartovi i Bramsovi i Betovenovi
ciklusi, da, nemoguno ih je vie izdrati. A u Operi vlada diletantizam.
Kad bi Opera barem bila zanimljiva, ali u ovom asu je ona potpuno
neinteresantna, slabi komadi, slabi pevai i, uz to, jadan orkestar. Kakva
je samo tek bila Filharmonija do pre dve ili tri godine! rekao je, a ta je
danas, svetski orkestar. Zamislite, prole nedelje sam iao da sluam
Zimsko putovanje, neki bas iz Lajpciga, da mu ak ni ime ne kaem, jer
vam u osnovi nita nee rei, vi se uopte ne zanimate za muziku
teoriju, zbog toga ste sreni, rekao je, taj bas bio je katastrofa. Stalno i
stalno Vrana, rekao je, to se vie ne da izdrati. Takav koncert ne vredi
ni muke da se ovek obue, bilo mi je ao to sam menjao koulju. O
takvom smeu ipak ne piem u Tajmsu, rekao je. Maler, Maler, Maler,
rekao je, i to ide ve na nerve. Ali, moda Malera je ve prola svoj zenit,
bogu hvala, rekao je, Maler je ipak najprecenjeniji kompozitor stolea.
Maler je bio odlian dirigent, ali osrednji kompozitor, kao i svi dobri
dirigenti, recimo kao Hindemit, kao Klemperer. Moda Malera mi je
zagorala celu godinu, ceo svet je bio obuzet pravom manijom za
Malerom, bilo je to ve nepodnoljivo. Znate li uopte da se grob moje
ene, u koji u i ja biti sahranjen, rekao je, nalazi tano pored
Malerovog? Eh, eto, na groblju vam doista moe biti svejedno pored
koga leite, ak i da leite pored Malera, ne uzbuuje me. Pesma o
zemlji, s Ketlin Ferije, moda, rekao je Reger, odbacujem sve ostalo od
Malera, bezvredno, ne moe da izdri stroiju probu. Tu je Vebern,
naprotiv, stvarno genije, a da i ne govorimo o enbergu i Bergu. Ne,
Maler je zabuna. Maler je tipini modni kompozitor jugendstila, naravno
jo slabiji od Bruknera, koji s Malerom, uostalom, ima prilino zajednikih
taaka po kiu. Ove sezone Be ne nudi nita duhovno zainteresovanom
oveku, a zainteresovanom za muziku, naalost, jedva neto, rekao je.
Ali, naravno, stranci koji dolaze u ovaj grad veoma brzo su zadovoljni, u
svakom sluaju odlaze u Operu, ta god da se tamo daje, bilo to i
najvee ubre, i odlaze na najsvirepije koncerte, i pljeskaju da sve prati,
pa ak, kao to vidite, slivaju se u Pirodnjaki muzej i u Muzej stare
umetnosti. Kulturna glad civilizovanog oveanstva je silna, perverznost
koja se u tome skriva, vaseljenska. Be je kulturni pojam, rekao je
Reger, ak i ako u Beu odavno ve maltene da vie nema kulture, a ako
jednog dana u Beu stvarno nee biti nikakve kulture, i to e jo biti
kulturni pojam. Be e uvek biti kulturni pojam, bie kulturni pojam
utoliko istrajnije to e u njemu kulture biti manje. I gotovo da stvarno
vie i nema kulture u ovom gradu, rekao je. Vlade koje imamo ovde, u
Austriji, bivaju sve gluplje, i vremenom e se pobrinuti da u Austriji
uskoro vie ne bude ikakve kulture, samo jo duhovne uskovidosti, rekao
je Reger. Ovde, u Austriji, atmosfera je sve vie neprijateljska prema
kulturi i sve govori u prilog tome da nee biti potrebno jo dugo da
Austrija bude zemlja potpuno liena kulture. Ali, taj deprimirajui
zavretak ja neu doiveti, vi moda, rekao je Reger, vi moda, ali ja
neu, tako sam ve star da konano oburvavanje i istinsko odsustvo
kulture u Austriji neu doiveti. Svetlost kulture se gasi u Austriji, kaem
vam to, gluposti koja ve toliko vremena vlada u ovoj zemlji nije
potrebno jo mnogo da utrne svetlost kulture. Onda e biti mrano u
Austriji, rekao je Reger. Moete o tome govoriti ta god hoete, nee vas
sluati, a ako vas ne sluaju, smatraju vas za budalu. Kakvog ima smisla
kad u Tajmsu piem ta mislim o Austriji i ta e se pre ili kasnije, ali
svakako u dogledno vreme zbiti u Austriji? Nikakvog, rekao je Reger, ni
najmanjeg. teta da to neu vie doiveti, naime tapkanje Austrijanaca u
mraku, jer im je svetlost kulture ugaena. teta to u tome neu moi da
sudelujem, rekao je Reger. Morate da se pitate zato sam vas danas
pozvao ovamo, zato sam vas zamolio da i danas ponovo doete ovamo.
Postoji razlog za to. Ali, taj razlog u vam rei kasnije. Ne znam kako
kako bi trebalo da vam izneseni taj razlog. Ne znam. Sve vreme
razmiljam o tome i ne znam. Satima sam ve ovde i razmiljam o tome i
ne znam. Irzigler mi je svedok, rekao je Reger, satima ve sedim ovde
na klupi i mislim o tome kako bi trebalo da vam iznesem zato sam vas
zamolio da i danas doete u Muzej stare umetnosti. Kasnije, kasnije,
rekao je Reger, dajte mi vremena. inimo zloin, a nismo u stanju da ga
jednostavno ispriamo, rekao je Reger. Dajte mi vremena dok se ne
smirim, rekao je, Irzigleru sam ve rekao, ali vama jo ne mogu, rekao
je, ovek da se doista postidi. Uostalom, ono to sam vam jue govorio o
sonati zvanoj Oluja sigurno je zanimljivije i, tavie, siguran sam da je to
to sam vam govorio o toj sonati zvanoj Oluja tano, ali da je to ipak, za
mene, verovatno zanimljivije nego za vas. Uvek je tako, govorite o
neemu zato to vas to fascinira, ali to vas fascinira vie nego onoga
kome, na kraju krajeva, to nameete sa svom mogunom grevitom
bezobzirnou za koju smo sposobni. injenica je da sam vam jue
nametnuo te poglede o sonati zvanoj Oluja. Povodom svog izlaganja o
umetnosti fuge, rekao je, smatrao sam da je neophodno da se
pozabavim i sonatom Oluja, i ba jue sam bio u idealnom stanju da to
sagledam i vas uinim rtvom svoje muzikoloke strasti, kao to ja inae
esto vau linost inim rtvom svoje muzikoloke strasti, jer za to
nemam nijednu drugu pravu osobu. esto pomiljam, doli ste mi u pravi
as, ta bih inae bez vas! rekao je. Jue sam vam dodijavao sa sonatom
Oluja, ko zna s kojim u vam muzikim delom preksutra dodijavati, rekao
je, toliko je muzikolokih tema u mojoj glavi koje udim da objanjavam;
ali, potreban mi je slualac, potrebna mi je rtva u neku ruku za moju
muzikoloku logoreju, rekao je, jer stvarno je moje neprekidno govorenje
o muzikolokim temama svojevrsna muzikoloka logoreja. Svako ima
svoju sopstvenu, svoju prasopstvenu logoreju, a moja je muzikoloka. Ta
muzikoloka logoreja prati me, evo ve tokom celog mog muzikolokog
ivota, budui da moj ivot nesumnjivo nije nita drugo nego muzikoloki
ivot, kao to je va u filozofiranju, valjda je to jasno. Naravno, i danas
mogu da kaem da sve to sam rekao o sonati Oluja jue, danas je
besmislica, kao to je besmislica, uostalom, sve to je reeno, ali mi te
besmislice kazujemo ipak ubedljivo, rekao je Reger. Pre ili kasnije se sve
to je reeno pokazuje kao besmisleno, ali ako to kazujemo ubedljivo, s
najneverovatnijom estinom za koju smo kadri, onda to nije nikakav
zloin, rekao je. Ono to mislimo, hteli bismo i da kaemo, rekao je
Reger, a u osnovi ne moemo da se smirimo dokle god to nije reeno,
ako utimo o tome, to nas gui. oveanstvo bi davno bilo ugueno da je
tokom svoje istorije preutkivalo sve besmislice koje je mislilo, svako,
pojedinano, ko suvie uti, gui se, tako i oveanstvo ne moe suvie
dugo da uti, jer se onda gui, ak i ako je ono to pojedinac misli i ono
to oveanstvo misli uvek samo besmislica, kao to je uvek samo
besmislica ono to je nekad mislio pojedinac i ono to je nekad mislilo
oveanstvo. Jedared smo umetnici govorenja, jedared smo umetnici
utanja, i tu umetnost usavravamo do najvie take, rekao je, na ivot
je zanimljiv upravo u meri u kojoj smo uspeli da razvijemo svoju
umetnost govorenja, kao i svoju umetnost utanja.

Sonata Oluja nije ak ni veliko delo, rekao je Reger, razmotrimo li je

poblie, ipak je samo jedno iz niza takozvanih manjih dela, u osnovi je
ki-delo. Kvalitet tog dela poiva vie u tome da se o njemu veoma
dobro moe raspravljati nego u njemu samom. Betoven je bio apsolutno
jednolian, greviti umetnik kao silovit ovek, ne obavezno neto to bih
visoko cenio. Uvek mi je prijalo u karakterisanju sonate Oluja injenica
da je ona najsudbonosnije Betovenovo delo, putem sonate Oluja da se
objasniti Betoven, njegovo bie, njegov genije, pri tome biva jasan
njegov ki, njegova ogranienja bivaju vidljiva. Ali, o sonati Oluja govorio
sam jedino zato to sam jue hteo da vam dalekosenije i jo intenzivnije
objasnim umetnost fuge, i zato je bilo nuno da se pozovem na sonatu
Oluja, rekao je Reger. Mrzim, uostalom, takve nazive kao to su Oluja ili
Eroica ili Nezavrena ili Na znak bubnja, odvratne su mi takve oznake.
Kao kad kaemo arobnjak sa severa, to mi je duboko odvratno, rekao
je Reger. Upravo zato to se vi stvarno ak ni ne zanimate u teorijskom
pogledu za muziku, vi ste idealna rtva za moje prepirke s muzikom,
rekao je Reger. Vi sluate paljivo i ne protivreite, rekao je, putate me
da mirno govorim, a to mi je potrebno, svejedno da li je vredno ono to
kaem, to mi samo poravnava put kroz ovu, verujte mi, uasnu muziku
egzistenciju, koja me ipak, istina retko, ini srenim. Ono to mislim je
iznurujue, razarajue, rekao je, s druge strane to me ve odavno
iznuruje, ve davno razara, pa tako mi nije ni potrebno vie da oseam
strah pred tim. Mislio sam da ete biti tani i jeste tani, rekao je, od vas
nita drugo i ne oekujem nego tanost, a tanost, to vam je uostalom
poznato, cenim iznad svega, tamo gde ima ljudi, mora vladati tanost i, s
njom, pouzdanost, koja je najtenje povezana s tanou, rekao je. Pola
dvanaest, a vi nailazite, rekao je, gledam na asovnik, bilo je pola
dvanaest, a vi ve stojite preda mnom. Nemam nikog korisnijeg od vas,
rekao je. Verovatno mi je samo zahvaljujui vama moguno da opstajem
dalje u ivotu. Nije trebalo da to kaem, rekao je Reger, bestidno je to
rei, rekao je, neuporedivo bestidno, ali ja sam to rekao, vi ste ovek koji
mi omoguava da nastavim da ivim, stvarno nemam nikog drugog. A
znate li uopte da vas je moja ena veoma volela? Nikad vam to nije
rekla, ali meni je rekla, i to ne jednom. Imate nesputan duh, rekao je
Reger, to je najdragocenije to postoji na svetu. Vi ste usamljenik i
sauvali ste svoje usamljenitvo, uvajte ga dokle god ivite, rekao je
Reger. Ja sam uronio u umetnost da bih pobegao od ivota, mogao bih i
tako da kaem, rekao je. Zavukao sam glavu u umetnost, rekao je.
Saekao sam najpogodniji trenutak, iskoristio taj najpogodniji trenutak i
izmakao iz sveta u umetnost, u muziku, rekao je. Kao to drugi izmaknu
u takozvanu likovnu umetnost, u dramsku umetnost, rekao je. Ti ljudi su,
poput mene, u osnovi stvarno mrzitelji sveta, bee u ovom ili onom
trenutku iz omraenog sveta u umetnost, koja je u potpunosti izvan tog
omraenog sveta. Pobegao sam u muziku, rekao je, u potpunoj tajnosti.
Jer, imao sam priliku za to, dok veina ljudi ipak tu priliku nemaju. Oni
su pobegli u filozofiju i u spisateljstvo, rekao je Reger, ali vi niste ni
filozof ni pisac, i to je ono to je istovremeno zanimljivo i fatalno kod vas
i u vama, jer zapravo niste filozof, a niste zapravo ni pisac, jer vam da
biste bili filozof nedostaje sve to oznaava filozofa, i da biste bili pisac
takoe vam nedostaje sve, premda ste ipak tano ono to nazivam
filozofskim piscem, vaa filozofija nije filozofija u pravom smislu, ni vae
pisanje nije pisanje u pravom smislu, ponovio je. A pisac koji nita ne
objavljuje, u osnovi nije stvarno ni pisac. Patite verovatno od straha od
objavljivanja, rekao je Reger, za to je, da nita ne objavljujete, kriva
trauma pojavljivanja. Jue, u Ambasadoru, nosili ste odlino saivenu
bundu od jagnjee koe, koja sigurno potie iz Poljske, rekao je
odjednom, i rekao sam, da, imate pravo, nosio sam poljsku bundu od
jagnjee koe, bio sam uostalom, kao to znate, rekao sam Regeru, vie
puta u Poljskoj, Poljska je jedna od dve moje najomiljenije zemlje, volim
Poljsku i volim Portugal, rekao sam, ali verovatno Poljsku jo i vie od
Portugala, i prilikom svoje poslednje posete Krakovu, mada je otkako
sam bio u Krakovu prolo ve osam ili devet godina, kupio sam tu bundu,
putovao sam naroito do ruske granice da bih je kupio, jer takva
jagnjea bunda, tako saivena, moe se nai jedino na poljsko-ruskoj
granici. Da, rekao je Reger, stvarno je zadovoljstvo videti tako dobro
obuenog oveka, dobro obuenog i odlinog izgleda, upravo kad je
vreme tako tmurno, a misli manje ili vie sumorne i raspoloenje
uglavnom najgroznije. Ponekad, eto, vidite i u ovom oronulom Beu
dobro obuenog oveka i dobrog izgleda, silne godine ste u Beu na svim
ljudima ipak viali samo neukusnu odeu, onu deprimirajuu masovnu
robu. Sada se, izgleda, opet vraa poneto boje na odeu, rekao je, ali je
tako malo lepo sazdanih ljudi. Satima hodate ovim oronulim Beom i
vidite jedino deprimirajua lica i neukusnu odeu, kao da neprestano
susreete samo okvrgavele ljude. Neukus i jednolinost Belija
decenijama su me deprimirale. Uvek sam mislio da su samo u Nemakoj
jednolini i bez ukusa, ali Belije su podjedako jednoline i bez ukusa.
Tek u najskorije vreme slika se menja, ljudi izgledaju znatno bolje,
ponovo nose individualniju odeu, rekao je, kad na sebi imate tu
jagnjeu bundu, izazivate temeljitiji utisak, rekao je Reger. Tako malo
dobro odevenih i inteligentnih ljudi moete videti, rekao je. Niz godina
sam samo s glavom uvuenom u ramena prolazio ovim oronulim Beom,
jer nisam mogao da izdrim da gledam masovnu runou po ulicama, ta
masa ljudi bez ukusa koju sreete naprosto je neizdrljiva. Te stotine
hiljada u industrijskoj odei ve na prvim koracima na ulici oduzimale su
mi dah, rekao je. I to ne samo po takozvanim proleterskim kvartovima,
nego i u gradskom jezgru, ba u gradskom jezgru oduzimale su mi dah
te sive ljudske mase u industrijskoj odei, rekao je. Ali, sad izgleda da se
to menja, ljudi su ponovo odvani da se odevaju individualno, rekao je.
Mlade sad izlazi na ulicu ipak veselije odevena, mada jo bez ukusa, kao
da su tek danas svi ti ljudi, etrdeset godina posle njegovog okonanja,
prevazili rat, ratnu traumu, rekao je Reger, koja je ljude tokom bezmalo
etrdeset godina inila tako sivim i beznaajnim. Ali, naravno, vidite
samo, kao to se kae, s mene pa na utap nekog dobro odevenog
oveka u ovom oronulom Beu. Naravno, to budi oseanje sree, rekao
je, a potom: sonatu Oluja svirao je stvarno dobro i inio je podnoljivom
jedino Guld, niko drugi. Svako drugi inio mi ju je nepodnoljivom. Ipak
je veoma trapava, ta sonata Oluja, rekao je Reger, kao i mnogo toga to
je napisao Betoven. Ali, ak ni Mocart nije izmakao kiu, naroito u
operama ima toliko kia, zadirkivanje i predusretljivost esto se
nepodnoljivo nadmeu u muzici tih povrnih opera. Grlica ovde, grlica
onde, podignuti kaiprst ovde, podignuti kaiprst onde, rekao je Reger,
to je takoe Mocart. Mocartova muzika je takoe puna kia podsuknjica i
podvezica, rekao je. A dravni kompozitor Betoven je, kao to to
prvenstveno pokazuje sonata Oluja, doslovno smeno ozbiljan. Ali, dokle
bismo stigli ako bismo sve stvari podvrgnuli ovakvom samrtnom
razmatranju, rekao je Reger. Predusretljivost i ki su, meutim, dva
glavna svojstva takozvanog civilizovanog oveka, tokom stolea i
milenijuma vrhunski stilizovanog u jednu jedinu grotesknu figuru, rekao
je. Sve to je ljudsko jeste ki, rekao je, u to nema nikakve sumnje. To
je i visoka i vrhunska umetnost. Vratiti se iz Londona u Be, bilo je za
njega, koji se naposletku u Londonu oseao vema kod kue, pravi ok.
Ali, u Londonu nisam mogao da ostanem ni pod kojim uslovima ve zbog
svog krhkog zdravlja, koje je uvek bilo blizu tome da se preokrene u
opasnu bolest, u neku bolest na smrt, tako je rekao Reger. U Londonu
sam iveo, u Beu nikad nisam stvarno iveo, u Londonu je mom duhu
bilo ugodno, u Be se moj duh nikad nije stvarno dobro oseao, u
Londonu su mi padale na pamet najbolje ideje, rekao je. Londonsko
razdoblje mi je bilo najbolje razdoblje, rekao je. U Londonu sam uvek
imao otvorene sve mogunosti, koje nikad nisam imao u Beu, rekao je.
Posle smrti mojih roditelja za mene se Podrazumevalo da se vratim u
Be, u taj sivi, ratom satrveni, grad bez duha, u kojem sam najpre samo
uasnut obitavao niz godina, rekao je. Ali, u trenutku kad vie nisam
znao kuda u dalje, upoznao sam svoju enu, rekao je. Moja ena me je
spasla, uvek se bojao enskog pola i stvarno takorei duom i telom
mrzeo ene, a ipak ga je njegova ena spasla. A znate li gde sam
upoznao svoju enu? rekao je, a ja sam pomislio da mi je on to ve esto
govorio, ali to nisam rekao, i on je rekao, svoju enu sam upoznao u
Muzeju stare umetnosti. A znate li gde u Muzeju stare umetnosti? pitao
je, a ja sam pomislio, naravno da znam gde u Muzeju stare umetnosti, i
on je rekao, ovde, u sali Bordone, na ovoj klupi, rekao to tako kao da
stvarno vie nije znao da mi je to ve stotinu puta govorio, da je svoju
enu upoznao na klupi u sali Bordone, a ja sam se pravio, kad je on to
opet rekao, kao da to jo nikad nisam uo od njega. Bio je tmuran dan,
rekao je, bio sam oajan, tada sam se veoma pomno bavio
openhauerom, potom mi je na Dekartu opalo zadovoljstvo, u to vreme
uopte na svim francuskim misliocima, i sedeo sam ovde, na ovoj klupi, i
promiljao izvesnu openhauerovu reenicu, ne mogu vie da se setim
koju, rekao je. Tad je pored mene na klupu odjednom sela neka
jogunasta ena i nije vie ustajala. Dao sam znak Irzigleru, ali Irzigler
najpre nije razumeo ta je trebalo da znai moj znak, a onda nije bio
kadar da enu koja je sedela pored mene navede da ustane i ode, ena
je tu sedela i usredsreeno posmatrala oveka sa sedom bradom, rekao
je Reger, i verujem da je dobar sat posmatrala oveka sa sedom
bradom. Pa dopada li vam se toliko ovaj Tintoretov ovek sa sedom
bradom? zapitao sam tu koja je sedela pored mene, rekao je Reger, i
najpre nisam dobio nikakav odgovor na svoje pitanje. Tek posle dueg
vremena ena mi je rekla doista fascinantno Ne, takvo Ne do tog Ne jo
nisam uo, rekao je Reger. Tintoretov ovek sa sedom bradom vam se,
dakle ne dopada? upitao sam enu. Ne, ne dopada mi se, odgovorila mi
je ena. Zapodenuli smo, kao to se kae, razgovor o umetnosti,
posebno o slikarstvu, o starim majstorima, rekao je Reger, da odjednom
nisam imao nikakvu elju da ga prekinem tokom dueg vremena, sve
vreme dok smo razgovarali nije me zanimalo o emu smo govorili nego
nain kako je ona to inila. Konano, poto sam dugo oklevao, predloio
sam eni da zajedno ruamo u Astoriji i ona je prihvatila i nedugo zatim
smo se venali. Tad se ispostavila da je, tavie, bila veoma bogata, da
je posedovala niz prodavnica u gradskom centru, te zgrade za izdavanje
u Zingerovoj ulici i na pigelgase, ak i jednu na Ugaljskoj trnici, rekao
je. Ne raunajui sve ostalo. Najednom sam kao enu imao inteligentnu i
bogatu kosmopolitkinju, rekao je Reger, koja me je spasla svojom
inteligencijom i svojim bogatstvom, jer moja ena me je spasla, bio sam,
kao to se kae, oboren na pod u asu kad sam upoznao svoju enu,
rekao je. Vidite, ne dugujem malo ovom Muzeju stare umetnosti, rekao
je. Moda je, tavie, to zahvalnost koja me svakog drugog dana dovodi
u Muzej stare umetnosti, rekao je, smeei se, ali naravno nije tako.
Znate li da je u kui moje ene, zvanoj kua na Nebeskoj ulici, u ulici po
imenu Nebeska u Grincingu, postojao sef kojem je vie osoba bez ikakvih
prepreka imalo pristup? rekao je: U tom sefu nalazili su se dragoceni
Stradivari, Gvarneri, Madini, rekao je. Ne raunajui sve ostalo. Rat je,
kao i ja, moja ena provela u Londonu i najudesnije je da je nisam
upoznao ve u Londonu, jer se moja ena tada, dakle u isto vreme,
kretala u istom londonskom drutvenom krugu kao i ja. Godinama smo
prolazili jedno kraj drugog u Londonu, rekao je Reger. Uostalom, moja
ena je, jo pre nego to smo se venali, poklonila nekoliko slika Muzeju
stare umetnosti, rekao je Reger, medu kojima i jednu veoma vrednu, od
Furinija, ne ba neuspelog, uostalom moete ga videti pored igolija i
Empolija, naime tano izmeu Empolija i igolija, koga uostalom nimalo
ne volim. Posle naeg venanja, moja ena vie nije davala slike, rekao
je, objasnio sam joj da nema smisla poklanjati, poklanjanje je po sebi
odvratno, rekao je. Zamislite, moja ena je pre naeg braka jednoj od
svojih neaka poklonila Pogled na Be, u bidermajerskom duhu, verujem
od Gauermana. Kad je godinu dana docnije, vie sluajno nego radi
zainteresovanosti, obila Muzej grada Bea, takorei da bi ispunila vreme
izmeu dva obeda, otkrila je u Muzeju grada Bea, koji uopte nita i ne
vredi, po mome miljenju, Gauermana to ga je poklonila neaki. Ne
moete zamisliti kakav je to bio ok za nju. Smesta je otila i direkciju
Muzeja i tamo saznala da je njena neaka, posle neku nedelju, ako ne i
samo nekoliko dana poto joj je tetka, moja budua ena, dala poklon,
prodala ga Muzeju grada Bea za dvesta hiljada ilinga. Poklanjanje je
jedna od najveih besmislica, rekao je Reger. To sam svojoj eni veoma
brzo objasnio i ona vie nije inila nikakvu vrstu poklona. Iz svog ivota
otkidamo predmet koji nam je drag, koji nam je, kao to se kae, na
srcu, neko umetniko delo, a onaj kome je poklonjen, odlazi i prodaje ga
za neku bestidnu, prekomernu sumu, rekao je Reger. Poklanjanje je
grozan obiaj, naravno upranjavan zbog rave savesti i esto zbog
rasprostranjenog straha od usamljenosti, rekao je Reger, runo
prostatvo, pa poklon i, otuda, poklonjeno nije cenjeno, moralo bi uvek
da ga bude vie i sve vie i, naposletku, to poraa samo mrnju, rekao
je.

U svom ivotu nisam nikad inio poklone, rekao je, ali sam uvek i odbijao
da primam poklone, da, celog ivota sam se bojao da budem onaj kome
se poklanja. A znate li, rekao je Reger, da je i Irzigler uestvovao u tom
braku? Irzigler je, kako se docnije ispostavilo, rekao mojoj eni u sali
Sebastijano, gde se ona naglo iscrpljena oslonila o zid, da bi trebalo da u
sali Bordone sedne na klupu u sali Bordone, Irzigler ju je odveo iz sale
Sebastijano u salu Bordone, po njegovom savetu sela je na klupu u sali
Bordone, rekao je Reger. Da je Irzigler nije doveo u salu Bordone,
verovatno je nikad ne bih upoznao, rekao je Reger. Vi znate da ne
verujem u sluajnost, rekao je on. Tako gledano, Irzigler je na brani
provodadija, rekao je Reger. Prilino vremena ja i moja ena nismo
mislili na to da je, u osnovi, Irzigler bio osniva naeg braka, sve dok
nismo doli do toga kad smo vrili rekonstrukciju nae veze. Irzigler je
jednom rekao da je moju buduu enu tada posmatrao due vreme u sali
Sebastijano, da mu nije bio jasan razlog za ono to mu je, od poetka,
izgledalo kao neobino dranje kod nje, da mu je ak padalo na pamet
da ona namerava da fotografie jednu od slika izloenih u sali
Sebastijano, to je striktno zabranjeno, najpre je pomislio da u svojoj
runoj torbi, znatne veliine, izriito zabranjenoj u Muzeju, skriva foto-
aparat, i tek potom da je ona naprosto bila potpuno iscrpljena. Ljudi u
muzejima, u stvari, uvek gree u preteranom naumu da bi sve hteli da
vide, tako hodaju i hodaju i gledaju i gledaju i odjednom klonu, jer su se
jednostavno prederali umetnosti. To se dogodilo i mojoj buduoj eni,
koju je Irzigler uzeo za ruku i odveo u salu Bordone, kako smo to kasnije
ustanovili, na najljubazniji nain, tako je rekao Reger. Laik za umetnost
odlazi u muzej i presedne mu od preobilja, rekao je Reger. Ali, naravno,
nemoguno je dati ikakav savet u pogledu posete muzeju. Poznavalac
odlazi u muzej da bi se posvetio najvie jednoj slici, jednoj statui,
jednom objektu, rekao je Reger, odlazi u muzej da bi pogledao, da bi
prosudio jednog Veronezea, jednog Velaskeza, rekao je Reger. Ali, svi ti
poznavaoci umetnosti duboko su mi odvratni, rekao je Reger, oni prilaze
pravo jednom jedinom umetnikom delu i ispituju ga na svoj bestidan,
bezoseajan nain, i onda odlaze iz muzeja, mrzim te ljude, rekao je
Reger. I u obrnutom sluaju, prevre mi se stomak kad vidim laika u
muzeju kako sve guta nekritiki, moda ak i celu zapadnu likovnu
umetnost tokom jednog jedinog prepodneva, kao to to ovde vidimo
svakodnevno. Dana kad sam je upoznao, moja ena je imala takozvanu
krizu savesti, satima idui po centru grada nije znala da li je trebalo da
kupi mantil kod firme Braun ili kostim kod firme Knice. Tako raspeta
izmeu firme Braun i firme Knice, naposletku je odluila da ne kupi ni
mantil kod firme Braun ni kostim kod firme Knice i, umesto toga, krenula
je u Muzej stare umetnosti gde je, do tada, bila samo jednom u ivotu,
kao malu vodio ju je otac koji je bio ovek izuzetno osetljiv na umetnost.
Irzigler je, naravno, bio svestan svoje uloge kao branog provodadije,
rekao je Reger. esto mislim, ta da je Irzigler u salu Bordone doveo
neku sasvim drugu enu, rekao je Reger, neku sasvim drugu enu,
ponovio je Reger, neku Engleskinju ili neku Francuskinju, to se ne da
zamisliti, rekao je. Sedimo na ovoj klupi, naputeni od svih dobrih
duhova, rekao je Reger, i vie ili manje smo samo beznae, izjavio je
Reger, a pored nas sedne neka ena i venamo se s njom i spaseni smo.
Milioni suprunika su se sreli na nekoj klupi, rekao je Reger, to je jedna
najbudalastijih stvari koje postoje, a upravo toj smenoj i budalastoj
stvari dugujem svoju egzistenciju, jer da nisam upoznao svoju enu ne
bih mogao da dalje ivim, danas mi je to jasnije nego ikad ranije.
Godinama sam vie ili manje sedeo na ovoj klupi u najdubljem oaju i
odjednom sam spasen. Irzigleru, dakle, dugujem maltene sve to jesam,
jer bez Irziglera davno me ve ne bi bilo, rekao je Reger, u trenutku kad
je Irzigler pogledao iz sale Sebastijano u salu Bordone. Oko podneva,
Muzej stare umetnosti ve prilino opusti, ni ovog dana nije ostalo
mnogo sveta, a u takozvanom italijanskom odeljku nije bilo vie nikog
osim nas. Irzigler je zakoraio iz sale Sebastijano u salu Bordone, kao da
je hteo da Regeru prui priliku da iskae neku elju, ali Reger nije imao
nikakve elje, pa se Irzigler odmah povukao u salu Sebastijano, u stvari
je otiao u salu Sebastijano leima okrenut od sale Bordone. Irzigler je
bio vezaniji za njega nego to je to ikad bio neki bliski roak, izjavio je
Reger, s tim me ovekom vezuju vie stvari nego to me je ikad ita
vezivalo s nekim lanom moje porodice, rekao je. Uvek smo umeli da
svoj odnos odravamo u idealnoj ravnotei, rekao je Reger, decenijama
ve u idealnoj ravnotei. Irzigler uvek osea da sam njegov zatitnik,
iako ne zna tano na koji nain sam njegov zatitnik, kao i obrnuto, i ja
uvek oseam da je Irzigler moj zatitnik, naravno, takoe ne znajui na
koji stvarno nain, rekao je Reger. Povezan sam sa Irziglerom
najidealnije, rekao je Reger, to je u potpunosti idealan odnos na distanci,
izjavio je. Naravno, Irzigler ne zna nita o meni, rekao je sad Reger, a i
bilo bi potpuno nesuvislo saoptavati mu o meni neto vie, upravo zato
to ne zna nita o meni, na odnos je tako idealan, upravo zato to ja ne
znam podjednako nita o njemu, rekao je Reger, jer o Irzigleru znam,
uostalom, samo najbanalnije spoljanje stvari, kao to i on mene, sa
svoje strane, zna samo spolja na najbanalniji nain. Ne smemo u nekog
oveka, s kojim smo u idealnom odnosu, da ulazimo dublje nego to smo
ve prodrli, inae unitavamo taj idealni odnos, rekao je Reger. Irzigler je
taj koji ovde daje ton, i ja sam mu potpuno predan, ako Irzigler danas
kae Gospodine Reger, od danas vie neete sedeti na ovoj klupi, ja ne
mogu nita da uinim protiv toga, rekao je Reger, jer ipak je vie nego
ludilo dolaziti u Muzej stare umetnosti vie od trideset godina i zauzimati
ovu klupu u sali Bordone. Ne verujem da je Irzigler ikad upozorio svoje
pretpostavljene da ja dolazim ve vie od trideset godina u Muzej stare
umetnosti i da svakog drugog dana sedim na klupi u sali Bordone, to
sigurno nije uinio koliko ga poznajem, zna on da to ne sme da ini, da
direkcija o tome nite ne sme da zna. Ljudi su, u stvari, uvek spremni da
oveka poput mene poalju u ludnicu, da ga, dakle, poalju u tajnhof
ako bi saznali da taj ovek ve vie od trideset godina, svakog drugog
dana, dolazi u Muzej da bi sedeo na klupi u sali Bordone. Za lekare
psihijatre bio bih, u stvari, zgodan zalogaj, rekao je Reger. Da bi ga
odveli u ludnicu, oveku nije potrebno da vie od trideset godina, svakog
drugog dana, sedi na klupi u sali Bordone pred Tintoretovim ovekom sa
sedom bradom, bilo bi sasvim dovoljno da to uobiaji samo tokom dve ili
tri nedelje, a ja imam taj obiaj ve vie od trideset godina, rekao je
Reger. I nisam se okanuo tog obiaja kad sam se oenio, naprotiv, jo
sam sa svojom enom intenzivirao svoj obiaj da idem u Muzej stare
umetnosti svakog drugog dana i sedim na klupi u sali Bordone. Za lekare
psihijatre bio bih zalogaj i majdan, kao to se to kae, ali lekari psihijatri
ne dobijaju priliku da me uine svojim zalogajem i majdanom, rekao je
Reger. tj psihijatrijskim bolnicama ak je na hiljade ljudi za koje se kae
da su ludi, ali koji nisu ni priblino tako ludi kao ja, rekao je Reger. U
psihijatrijskim bolnicama zatoeni su ljudi koji samo jednom nisu digli
ruku kad je trebalo da je dignu, rekao je Reger, koji su samo jednom
umesto crno rekli belo, rekao je Reger, zamislite to. Ali ja ipak nisam lud,
rekao je, samo sam neuobiajeni ovek navike, koji ima neuobiajenu
naviku, naime neuobiajenu naviku da vie od trideset godina, svakog
drugog dana, odlazi u Muzej stare umetnosti i sedi na klupi u sali
Bordone. Za moju enu je to najpre bila grozna, a onda joj je naposletku
postala draga navika, poslednjih godina je, kad bih je o tome pitao, uvek
govorila da joj je to draga navika, da sa mnom ide u Muzej stare
umetnosti, do naeg Tintoretovog oveka sa sedom bradom, i sedi na
klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Stvarno mislim da je Muzej stare
umetnosti jedino pribeite koje mi je ostalo, rekao je Reger, moram da
odlazim do starih majstora da bih mogao da nastavim da ivim, ba do
tih takozvanih starih majstora, koji su mi, uostalom, odavno i ve
decenijama mrski, jer nita mi, u osnovi, nije mrskije od tih takozvanih
starih majstora, ovde, u Muzeju stare umetnosti, i starih majstora
uopte, svih starih majstora, kako god se zvali, kako god slikali, rekao je
Reger, a ipak su oni ti koji me odravaju u ivotu. Idem, tako, gradom i
mislim da ovaj grad vie ne podnosim i da ne samo grad vie ne
podnosim, ne podnosim ni ceo svet i, sledstveno tome, celo oveanstvo,
jer su svet i celo oveanstvo u meuvremenu postali tako uasni da
uskoro nee biti podnoljivi, barem ne za oveka poput mene. Za
racionalnog oveka, kao i za emotivnog oveka kakav sam ja, svet i
oveanstvo uskoro nee vie biti podnoljivi, znate li to, Acbaheru. Na
ovom svetu i meu ovim ljudima ne nalazim nita vie to mi je vredno,
rekao je, na ovom svetu je sve glupo, i u ovom oveanstvu je
podjednako sve glupo. Ovaj svet i oveanstvo dospeli su danas do
stepena gluposti koji ovek poput mene ne moe vie da dopusti, rekao
je, s takvim svetom takav ovek ne srne vie da ivi, s takvim
oveanstvom takav ovek poput mene ne srne vie da egzistira, rekao
je Reger. Sve na ovom svetu i u ovom oveanstvu je palo na najnii
stepen, rekao je Reger, sve na ovom svetu i u ovom oveanstvu
dospelo je do stepena opte opasnosti i gnusne brutalnosti da mi je,
uostalom, bezmalo ve nemoguno da se dalje odravam makar samo i
jedan jedini dan na ovom svetu i u ovom oveanstvu. Takav stepen
gnusne stupidnosti ak ni najjasnovidiji mislioci u istoriji nisu smatrali za
moguan, rekao je Reger, ni openhauer, ni Nie, o Montenju da i ne
govorimo, rekao je Reger, a to se tie naih pesnika uvenih u svetu i
oveanstvu, e pa dobro, ono to su prorokovali i predviali za svet i
oveanstvo, da, gnusobu i propadanje, nita je prema sadanjem
stanju. Sam Dostojevski, jedan od naih najveih jasnovidaca, opisao je
budunost samo kao smenu idilu, ba kao to je i Didro opisao samo
smeno idilinu budunost, uasni pakao Dostojevskog je tako bezazlen
prema ovom u kojem se danas nalazimo i od kojeg nas obliva hladan
znoj kad na njega pomislimo, slino je i s paklom kojeg je predviao i
prorekao Didro. Prvi je, sa svog ruskog i put istoka okrenutog gledita,
nazreo i predvideo i prorekao ovaj apsolutni pakao podjednako malo kao
i njegov parnjak, Didro, sa svog put zapada okrenutog gledita, rekao je
Reger. Svet i oveanstvo dospeli su do stanja pakla, u koje svet i
oveanstvo jo nikad nisu dospeli tokom istorije, i to je istina, tako je
rekao Reger. U stvari, zaista je idilino sve to su ovi veliki mislioci i pisci
prorekli, rekao je Reger, svi skupa koliko god da ih je, mada su smatrali
da su opisali pakao, opisali su ipak samo idilu koja je, uporedena s
paklom u kome ivimo danas, bila zaista idilina idila, tako je rekao
Reger. Sve to je danas, ispunjeno je prostatvom i zloom, obmanom i
izdajom, rekao je Reger, oveanstvo nikad nije bilo ovoliko bestidno i
perfidno koliko je danas. Kud god pogledali, kud god ili, vidimo jedino
zlou i niskost, i izdaju i obmanu i dvolinost, i nikad nita drugo nego
apsolutnu podlost, svejedno kuda gledali, svejedno kuda ili, suoeni
smo sa zloom i obmanom i dvolinou. Kad ovde iziemo na ulicu, kad
se usudimo da iziemo na ulicu, ta inae vidimo nego obmanu i zlou,
nego dvolinost i izdaju, nego najniu podlost, rekao je Reger. Izlazimo
na ulicu i survavamo se u podlost, rekao je, u podlost i bestidnost, u
dvolinost i zlou. Kaemo da nema laljivije, niti dvolinije, niti
zloinakije zemlje od ove zemlje, ali ako iziemo iz ove zemlje i
osvrnemo se, vidimo da i izvan nae zemlje ton daju samo zloa i
dvolinost i la i podlost. Imamo najodvratniju vladu koju je moguno
zamisliti, najdvoliniju, najopakiju, najprostakiju i, u isti mah, najgluplju,
kaemo, a to to mislimo je, naravno, tano i govorimo to, uostalom,
svakog trenutka, rekao je Reger, ali bacimo li pogled iz ove podle
dvoline i opake i laljive i glupe zemlje napolje, vidimo da su i ostale
zemlje podjednako laljive i dvoline i, sve u svemu, podjednako podle,
rekao je Reger. Ali, malo marimo za te ostale zemlje, rekao je Reger,
samo nas se naa zemlja tie i stoga nas svakodnevno toliko tue po
glavi injenica da smo prinueni da ivimo ovoliko dugo istinski nemoni
u zemlji ija vlada je prostaka i glupa i dvolina i laljiva i, pri tome,
bezdano stupidna. Kad o tome mislimo, svakog dana ne oseamo ipak
nita drugo nego da nama vlada dvolina i laljiva i prostaka vlada, koja
je jo i najstupidnija vlada koja se moe zamisliti, rekao je Reger, i
mislimo da u tome nita nismo kadri da izmenimo, da naprosto moramo
nemono da posmatramo kako ta vlada svakim danom biva jo laljivija i
dvolinija i prostakija i podlija, da moramo, u manje ili vie trajno
poremeenom stanju, da posmatrama kako ova vlada biva sve ravija i
sve nepodnoljivija. Ali, nije samo vlada laljiva i dvolina i prostaka i
podla, takav je i parlament, rekao je Reger, a pokatkad kao da je
parlament jo dvoliniji i laljiviji nego vlada, a koliko li je tek laljivo i
koliko prostako, na kraju krajeva, pravosue u ovoj zemlji, i tampa u
ovoj zemlji, naposletku i kultura u ovoj zemlji; decenijama ve u ovoj
zemlji vladaju obmana i dvolinost i prostatvo i podlost, rekao je Reger.
Doista je ova zemlja sad spala na najniu taku, rekao je Reger, i uskoro
e ostati bez ikakvog razloga da postoji i bez ikakvog duha. A na sve
strane ovo gadno trabunjanje o demokratiji! Iziite na ulicu, izjavio je, i
prinueni ste da neprestano drite zatvorene oi i ui, kao i nos, da biste
mogli da preivite u ovoj zemlji koja je, na koncu, postala u svemu
opasna drava, rekao je Reger. Svakog dana da ne verujete svojim
oima i da ne verujete svojim uima, rekao je, svakog dana ste, obuzeti
sve veim uasom, svedok propadanja ove razorene zemlje i ove
korumpirane drave i ovog zaglupljenog naroda. A ljudi u ovoj zemlji i
ovoj dravi ne preduzimaju nita protiv toga, rekao je Reger, i to oveka
poput mene mui iz dana u dan.

Ljudi vide ili oseaju, naravno, da ova drava svakog dana biva sve
podlija i svakog dana sve prostakija, ali nita ne preduzimaju protiv
toga. Politiari su ubice, da, masovne ubice, koja god da je zemlja u
pitanju i koja god drava, rekao je Reger, decenijama ve politiari
ubijaju zemlje i drave i niko ih ne spreava u tome. A mi Austrijanci
imamo najprepredenije politiare i, istovremeno, najnepromiljenije, u
ulozi ubica zemlje i drave, rekao je Reger. Na vrhu nae drave su
politiari kao ubice drave, u naem parlamentu su politiari kao ubice
drave, rekao je, eto istine. Svaki kancelar i svaki ministar je ubica
drave, a time i ubica zemlje, rekao je Reger, i ode jedan, doe drugi,
rekao je Reger, ode jedan ubica u ulozi kancelara, a ve dolazi drugi
kancelar kao ubica, ode jedan ministar kao ubica drave, ve dolazi
drugi. Narod je uvek samo narod ubijen od politiara, rekao je Reger, ali
narod to ne uvia, dodue osea da tako stvari stoje, ali nita od toga ne
uvida, u tome je tragedija, tako je rekao Reger. Tek to se obraujemo
da je jedan ubica drave u ulozi kancelara otiao, a ve je drugi tu, rekao
je Reger, to je strano. Politiari su ubice drave i ubice zemlje, rekao je
Reger, a oni ubijaju dokle god su na vlasti, bez ikakvog suzdravanja, a
pravosue u dravi podrava njihova prostaka i podla ubistva, njihove
prostake i podle zloupotrebe. Ali, svaki narod i svako drutvo zasluuju,
naravno, dravu kakvu imaju, pa zasluuju, dakle, i njene ubice kao
politiare, rekao je Reger. Kako su to proste i glupe osobe koje
zloupotrebljavaju dravu i proste i perfidne koje zloupotrebljavaju
demokratiju, uzviknuo je. Politiari apsolutno vladaju austrijskom
scenom, rekao je potom Reger, ubice drave apsolutno vladaju
austrijskom scenom. U ovom trenutku, politiki uslovi u ovoj zemlji su u
toj meri deprimirajui da bi morali da nam dozvole samo jo besane noi,
ali i svi ostali uslovi u Austriji su danas podjednako deprimirajui. Kad
jedared doete u dodir s pravosuem, onda vidite da je u pitanju samo
jedno korumpirano i prostako i podlo pravosue, ak i ako zanemarimo
injenicu da se tokom poslednjih godina u uasnoj meri nagomilavaju
takozvane sudske zablude, ne proe nedelja a da se neki davno
zakljueni postupak ponovo ne otvara zbog teih proceduralnih propusta
i biva ukinuta prvostepena presuda, veoma visok procent, karakteristian
za to perfidno pravosue, presuda donetih u austrijskom sudstvu
poslednjih godina bile su pogrene iz takozvanih politikih razloga, tako
je rekao Reger. U Austriji nemamo danas samo propalu i demonsku
dravu, nego i potpuno propalo i demonsko pravosue, tako je rekao
Reger. Godinama se ve austrijskom pravosuu vie ne moe verovati,
deluje nedostojno politiki, ne nezavisno, kako bi trebalo da bude.
Govoriti o nezavisnom pravosuu u Austriji, ne znai nita drugo nego
otvoreno prenebregavati istinu, rekao je Reger. Pravosue u Austriji je
danas politiko pravosue, nikako nezavisno. Dananje austrijsko
pravosue postalo je zaista politiko i opteopasno, tako je rekao Reger,
znam o emu govorim, rekao je. Pravosue i politika su danas tesno
povezani, rekao je Reger, dovoljno je da se samo poblie pozabavite tim
katoliko-nacionalsocijalistikim pravosuem i da ga prouite bistre
glave, tako je rekao Reger. Ne samo u Evropi, nego irom sveta, Austrija
je danas olienje zemlje s najvie takozvanih sudskih greaka, i to je
katastrofalno. Doete li u dodir s pravosuem, a ja sam, kao to znate,
esto bio u dodiru s pravosuem, ustanoviete da je austrijsko
pravosue opasni katoliko-nacionalsocijalistiki mlin za ljude, iji pogon
ne zavisi, kako bi trebalo da oekujemo, od prava, nego od nepravde, i
gde vladaju najhaotiniji uslovi, nema haotinijeg pravosua u Evropi od
austrijskog, niti korumpiranijeg, niti opasnijeg po ljude i perfidnijeg,
rekao je Reger, i to nije tek neto sluajno, izazvano glupou, nego je
po smiljenom naumu politike zajednice kojom danas vlada katoliko-
nacionalsocijalistiko austrijsko pravosue, tako je rekao Reger. Ako ste
u Austriji izvedeni pred sud, predani ste potpuno haotinom katoliko-
nacionalsocijalistikom pravosuu, koje je istinu i realnost preokrenulo
na glavu, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosue nije samo
proizvoljno nego je perfidna maina za mlevenje ljudi, tako je rekao
Reger, u kojoj je pravo pretvoreno u prah apsurdnim mlinskim
kamenjem nepravde. A tek to se tie kulture u ovoj zemlji, rekao je
Reger, tu stomak moe da vam se samo prevre. to se tie takozvane
stare umetnosti, ona je uegnula i isprana i likvidirana, i ve davno ne
zasluuje vie da privue nau panju, znate to dobro koliko i ja, a to se
tie takozvane savremene umetnosti, ona ne vredi, kao to se govori, ni
baruta u metku. Austrijska savremena umetnost je nikakva, takva je da
ne zasluuje ni da je se stidimo, rekao je Reger. Decenijama savremeni
austrijski umetnici proizvode jo samo ki smee koje e, u stvari, zavisi
li od mene, biti baeno na smetlite. Slikari slikaju smee, kompozitori
komponuju smee, pisci piu smee, rekao je on. Najvee smee prave
austrijski skulptori, rekao je Reger. Austrijski skulptori prave najvee
smee i za njega anju najvea priznanja, tako je rekao Reger, to je
karakteristino za ovo stupidno doba. Dananji austrijski kompozitori su,
sve u svemu, ipak samo malograanski tonski imbecili ije smee u
koncertnim salama smrdi do neba. A austrijski pisci, svi skupa, nemaju
uopte nita da kau, a to da nemaju nita da kau, ne umeju ak ni da
napiu. Nijedan od ovih dananjih austrijskih pisaca ne ume da pie, svi
zavaravaju sebe nekom odvratno sentimentalnom epigonskom
knjievnou u depu, rekao je Reger, svejedno gde pisali, ispisuju samo
smee, ispisuju smee tajersko i salcburko i koruko i burgenlandsko i
donjoaustrijsko i gornjoaustrijsko i tirolsko i predalpsko smee, i bestidno
i slavohlepno guraju to smee medu korice knjiga, tako je rekao Reger.
Sede u bekim optinskim stanovima ili u korukim kolibama ili u
tajerskim zadnjim dvoritima i ispisuju smee, epigonsko, smrdljivo,
lieno duha i mozga, austrijsko spisateljsko smee, rekao je Reger, u
kojem patetina glupost tih ljudi smrdi do neba, tako je rekao Reger.
Njihove knjige nisu nita drugo nego smee dva ili ak tri narataja koji
nikad nisu nauili da piu, jer nikad nisu nauili da misle, totalno lieno
duha i majmunski oponaajui filozofiju i domoljublje, epigonsko smee
ispisuju svi ti pisci, rekao je Reger. Sve knjige tih pisaca, vie ili manje
ogavno poslunikih prema dravi, nisu nita nego prepisane knjige,
rekao je Reger, svaki red u njima je ukraden, svaka re opljakana. Ti
ljudi ve decenijama piu samo literaturu lienu ikakvih misli, pisanu
samo iz elje da se dopadnu i objavljivanu samo iz elje da se dopadnu,
tako je rekao Reger. Kucaju na mainama svoje bezdane gluposti i
pobiraju, za te beznadne i bljutave gluposti, sve mogune nagrade,
rekao je Reger. ak je tifter bio izuzetno velika pojava, rekao je Reger,
kad ga uporedim sa ovim austrijskim glupacima koji danas piu.
Majmunsko oponaanje filozofije i domoljublja, to je u ovom asu
uveliko u modi, jedina je sadrina smea koje potie od tih ljudi, rekao je
Reger, koji nisu sposobni ni za jednu jedinu sopstvenu misao. Knjige tih
ljudi nisu za knjiare, nego ih treba baciti pravo na smetlite, rekao je
Reger. Uostalom, i sva dananja austrijska umetnost jeste za smetlite.
ta se, naime, izvodi drugo u Operi nego smee, a ta u Muzikom
udruenju drugo nego smee, i ta su proizvodi tih brutalnih nasilnika s
dletima, noenih proleterskim prostatvom, koji se prepotentno i
bestidno nazivaju skulptorima, drugo nego smee u mermeru i granitu!
Strahota je da neprestano, ve pola stolea, nema nieg osim ti
deprimirajue osrednjosti, rekao je Reger. Kad bi Austrija bila barem
ludnica, ali ona je staraka ubonica, rekao je. Stari nemaju ta da kau,
rekao je Reger, ali mladi imaju jo manje, i takvo je dananje stanje. I
naravno svim tim ljudima umetnikim stvaraocima ide lepo, rekao je. Svi
ti ljudi su zagueni stipendijama i nagradama, i svaki as nekog od njih
promoviu u poasnog doktora ovde, pa onda u poasnog doktora tamo,
pa odlikovanje tamo i odlikovanje ovde, i svaki as ih vidimo da sede
pored nekog ministra, a ubrzo potom pored drugog ministra, evo danas
ih vidimo kod kancelara i sutra kod predsednika parlamenta, i danas su u
poseti socijalistikom sindikatu, a sutra u domu kulture katolikih
radnika, i proslavljaju i vode razgovore. U stvari, ti dananji umetnici nisu
samo varalice u svojim takozvanim delima, takoe su varalice u
sopstvenom ivotu, rekao je Reger. Laljivo delo neprestano se smenjuje
s laljivim ivotom, lano je njihovo pisanje, laan je njihov ivot, rekao
je Reger. Zatim, ti pisci preduzimaju takozvane itake turneje i putuju
uzdu i popreko po celoj Nemakoj i po celoj Austriji i po celoj
vajcarskoj i ne proputaju nijednu zabit u provinciji, koliko god ona bila
stupidna, a da tamo ne proitaju naglas poneto iz svog smea i pogoste
se i natrpaju svoje depove markama i ilinzima i francima, tako je rekao
Reger. Nema nieg odvratnijeg od takozvanih knjievnih itanja, rekao je
Reger, jedva da mi je ita mrskije, ali svim tim ljudima nita ne smeta da
svuda javno itaju svoje smee. U osnovi, nikoga ne zanima ta su ti
ljudi mogli da napiu tokom svojih knjievnih pljakakih pohoda, ali oni
to itaju naglas, nastupaju i itaju javno i duboko se klanjaju pred
svakim debilnim gradskim savetnikom i pred svakim glupim
gradonaelnikom i pred svakim germanistikim blejalom, tako je rekao
Reger. itaju javno svoje smee, od Flensburga do Bolcana, i bestidno,
bez ikakvih skrupula, uputaju se u razgovor. Za mene nema nieg
nepodnoljivijeg od takozvanog knjievnog itanja, rekao je Reger,
ogavno je sedeti tamo i itati naglas sopstveno smee, jer nita drugo ni
ne itaju svi ti ljudi nego smee. Dok su jo mladi, to jo nekako prolazi,
ali kad ostare i ve zau u pedesete, onda je da vam se zgadi. Ali, ba ti
stariji pisci idu na itanja, rekao je Reger, idu posvuda i penju se na
svaki podijum i sedaju za svaki sto da bi itali svoje pesniko smee,
svoju glupavu senilnu prozu, tako je rekao Reger. Tako, kad im eljust
nije vie u stanju da njihove lane rei zadri u usnoj duplji, oni se penju
na podijum neke od gradskih sala i itaju svoje arlatanske idiotluke,
tako je rekao Reger. Nepodnoljiv je, uostalom, ve peva kad zapeva,
ali pisac kad predstavlja sopstvene tvorevine jo je znatno
nepodnoljiviji, tako je rekao Reger. Pisac koji izlazi na estradu da bi
javno itao svoje oportunistiko smee, ma odigravalo se to i u
frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla, jadan je komedija, rekao je Reger. Sve
vrvi od takvih oportunistikih komedijaa, rekao je Reger. U Nemakoj i u
Austriji i u vajcarskoj sve vrvi od takvih oportunistikih komedijaa, tako
je rekao Reger. Da, da, rekao je, logina posledica toga je da nas nad
svim hvata totalni oaj. Ali, ja se branim od tog totalnog oaja nad svim.
Sad mi je osamdeset i dve i branim se rukama i nogama od tog totalnog
oaja nad svim, tako je rekao Reger. U ovom svetu i ovom vremenu,
rekao je, gde je ipak sve moguno, ubrzo nita vie nee biti moguno.
Pojavio se Irzigler i Reger mu je klimnuo glavom, kao da je hteo da kae,
ti si bolje sree od mene, a Irzigler se okrenuo i ponovo iezao. Reger
se oslanjao o svoj tap stisnut meu kolenima kad je rekao: pomislite,
Acbaheru, ta znai imati ambiciju da komponujete najduu simfoniju u
istoriji muzike. Nikom drugom ne bi na pamet pala takva besmislica osim
Maleru. Mnogi kau da je Maler poslednji veliki austrijski kompozitor, pa
to je smeno. Smean je ovek koji, pri punoj svesti, smilja da pedeset
gudaa gude, samo da bi nadmaio Vagnera. S Malerom je austrijska
muzika dosegla svoju apsolutno najniu taku, rekao je Reger. Najistiji
ki koji proizvodi masovnu histeriju, ba kao to je sluaj i s Klimtom,
rekao je. ile je znaajniji slikar. Danas, ak i slaba Klimtova ki slika
kota nekoliko miliona funti, rekao je Reger, odvratno. ile nije ki, ali
nije ni neki veliki slikar. Tokom ovog stolea bilo je, uostalom, vie
austrijskih slikara ileovog kvaliteta, ali osim Kokoke ni jedan jedini
doista znaajan, da tako kaemo stvarno velik. S druge strane, moramo
da prihvatimo da nikako ne moemo znati ta je stvarno veliko slikarstvo.
Od takozvanog velikog slikarstva imamo ovde, u Muzeju stare umetnosti,
na stotine primera, ali vremenom nam ono ne izgleda vie kao veliko, niti
vie kao tako znaajno, jer smo ga tano prouili. Ono to smo tano
prouili, gubi u nama na vrednosti, rekao je Reger. Trebalo bi, dakle, da
se pazimo toga da uopte ita tano prouimo. Ali, ne moemo drukije
nego da sve tano prouimo, u tome je naa nesrea, i tako sve
rastaemo i sve sebi ponitavamo, i ve smo bezmalo sve ponitili. Toliko
prouavamo neku Geteovu reenicu, rekao je Reger, da nam naposletku
vie i ne izgleda ba velianstvena, postupno gubi ona za nas svoju
vrednost i ono to nam je u poetku moda izgledalo kao
najvelianstvenija reenica uopte, na kraju je tek elementarno
razoaranje. Svime to smo poblie prouavali na kraju smo razoarani.
Mehanizam rastakanja i raspadanja, rekao je Reger, eto na ta sam se
jo u svojim mladalakim danima privikao, a da nisam znao da je u tome
moja nesrea. ak se i ekspir potpuno raspada kad ga due vreme
prouavamo, reenice nam idu na ivce, likovi se razgrauju pre
dramskog zapleta i sve se ponitava, rekao je. Naposletku nemamo vie
nikakvog zadovoljstva u umetnosti, kao ni u ivotu, a to je i prirodno, jer
vremenom gubimo na bezazlenosti i, s njom, na gluposti. Ali, umesto
toga samo nam je pripala nesrea, rekao je Reger. Danas mi je ve
apsolutno nemoguno da itam Getea, da sluam Mocarta, gledam
Leonarda, ota, sad mi za to nedostaju nune pretpostavke.
Sledee nedelje u opet da idem sa Irziglerom da ruam u Astoriji, rekao
je Reger, dok mi je ena bila iva, s njom i Irziglerom iao sam najmanje
triput godinje da ruamo u Astoriji, dugujem Irzigleru da nastavim s tim
rukovima u Astoriji, rekao je. Ne smemo ljude kao to je Irzigler jedino
da iskoriavamo, moramo s vremena na vreme da im priinimo poneko
zadovoljstvo. A najbolje je da odlazim sa Irziglerom da ruamo u Astoriji.
Mogao bih ee da idem u Prater s njegovom porodicom, ali za to
nemam snage, Irziglerova deca se okae o mene poput krpiguza i, u
njihovom preterivanju, gotovo mi iscepaju odeu, rekao je. A i Prater mi
je odvratan, znate li, gledati sve te mukarce i ene s njihovim jeftinim
alama pred atrama za gaanje i njihovu groznu primitivnost kad se
raspojasaju, oseam se tada isprljan od glave do pete kad odlazim u
Prater. Dananji Prater nije vie Prater iz mog detinjstva, kovitlavi park
zadovoljstava; danas je Prater odvratni sabor vulgarnih ljudi, sabor
zloinakih bia. Ceo Parter odie na pivo i zloin, i u njemu sreemo
jedino brutalnost i bestidno slaboumlje prostakog, nadmenog belijstva.
Nema dana a da u novinama ne proitamo o nekoj smrti u Prateru,
svakodnevno je po vie silovanja u Prateru. U mom detinjstvu dan u
Prateru je uvek bio dan radosti, a u prolee tamo je mirisalo stvarno na
jorgovan i kesten. Danas se tamo die smrad do neba od proleterske
perverznosti. Taj najarniji od svih izuma za razonodu, rekao je Reger,
Prater je danas samo prostaki vaar vulgarnosti. Da, kad bi Prater jo
bio ono to je bio u mom detinjstvu, rekao je Reger, iao bih onamo sa
Irziglerovom porodicom, ali da idem u takav, ne mogu sebi da dozvolim;
odem li sa Irziglerovom porodicom u Prater, nedeljama neu biti nizata.
Jo je moja majka odlazila s roditeljima u koijama u Prater u etnju i
trala bi du glavne aleje u Prateru u lakoj sviljenoj haljini. Te slike su
prolost, rekao je Reger, sve je to minulo. Danas biste morali da budete
radosni ako vam u Prateru ne bi pucali u leda, rekao je Reger, proboli
vam srce noem ili vam barem izvukli novanik iz depa. Dananje vreme
je sasvim brutalizovano vreme. Sa Irziglerovom decom u Prater, to sam
samo jedared uinio, nikad vie. Okaili su se o mene poput krpiguza i
cepali mi odelo, i svaki as su traili da ih vodim na voz sa avetima ili na
vrteku. Bilo mi je zlo od toga, rekao je Reger. Nemam, naravno, nita
protiv Irziglerove dece, rekao je Reger, ali ih ne podnosim. Mogu sa
samim Irziglerom, ali s celom Irziglerovom porodicom, to ne mogu. Mogu
sa Irziglerom u Astoriju za mojim stolom u uglu, s pogledom na pusti
Majzedergase, ali sa Irziglerovom porodicom u Parter, to ne mogu. Svaki
put izmiljam novi izgovor da ne bih morao sa Irziglerovom porodicom u
Prater. Poseta Prateru sa Irziglerovom porodicom izgleda mi kao poseta
paklu. Ne podnosim ni glas gospode Irzigler, rekao je Reger, ne mogu da
izdrim taj glas. I Irziglerova deca imaju, u osnovi, grozne glasove, jaoj
kad ti glasovi odrastu, rekao je. Tako miran, prijatan ovek kao Irzigler,
a tako glasna ena kao Irziglerovica i tako glasna deca kao Irziglerova
deca. Jedared mi je Irzigler predloio da li bih ipak poao s njegovom
porodicom na selo, u okolinu Bea. I to sam odbio, i godinama se ve
upinjem da izbegnem takve izlete u okolinu sa Irziglerovom porodicom.
Zamislite, etkam se sa Irziglerovom porodicom po okolini, moda bi
Irziglerova deca ak i zapevala. To ne bih izdrao, da Irziglerova deca
trae od mene da se s njima provlaim po okolnim umama, napred ide
Irziglerovica, a pozadi Irzigler, dok su sa mnom, moda ak i drei me
za ruku, Irziglerova deca. A onda bi Irziglerova porodica moe biti
zatraila od mene da i pevam s njima. Jednostavni ljudi ude za
prirodom, ude za istim vazduhom, tu udnju nikad nisam imao, tako je
rekao Reger. Nita okrutnije ne bi moglo da mi se dogodi od etnje sa
Irziglerovom porodicom u okolini Bea a potom jo i poseta nekoj
gostionici s batom. Pun mi je nos samo ve od slike da Irziglerova
porodica jede peene odreske preda mnom i naliva se vinom i pivom i
jabukovim sokom na moj raun. Sa Irziglerom u Astoriji, to ve i meni
priinjava zadovoljstvo, i nema potrebe da izmiljam prie da bih triput
godinje jeo sa Irziglerom u Astoriji, i uz to aa vina, rekao je Reger,
tako ve ide, sve drugo mi ne odgovara. Prater je apsolutno nemoguan,
i okolina Bea je apsolutno nemogua. Kad bi Irzigler bio barem malo
muzikalan, rekao je Reger, vodio bih ga s vremena na vreme na koncerte
ili bih mu ustupao kritiarske propusnice, ali Irzigler nema ni najmanje
smisla za muziku, na muci je kad je prinuen da slua muziku. Bilo ko
drugi, ak i ako bi to za njega bila muka, sedeo bi ipak u treem ili
etvrtom redu u Muzikom udruenju da bi sluao Betovenovu Petu,
budui da to vie nego ita drugo prija ovekovoj tatini; Irzigler, ne, on
je uvek odbijao da ide u Muziko udruenje, i to uvek s najprostijim
objanjenjem: ne volim muziku, gospodine Reger, tako je rekao Reger.
Tri godine ve Irziglerova porodica eka da poem s njom u Prater,
rekao je Reger, a ja as kaem da me boli glava, as da me boli grlo, as
da sam duboko u svom poslu, as da imam hrpu pisama da napiem, a
svaki put mi je ogavno to to moram da govorim. Irzigler veoma dobro
zna zato ne idem s njegovom porodicom u Prater, nisam mu rekao
zato, ali Irzigler, uostalom, nije glup, rekao je Reger. U Astoriji naruuje
uvek isto, kuvanu govedinu s povrem, jer ja naruujem uvek kuvanu
govedinu s povrem. On eka dok ja ne naruim kuvanu govedinu s
povrem, a onda i sebi naruuje kuvanu govedinu s povrem, tako je
rekao Reger. Ali, dok ja ipak pijem samo asu mineralne vode, Irzigler uz
kuvanu govedinu s povrem pije au vina. Kuvana govedina s povrem
nije u Astoriji uvek prvorazredna, ali naprosto je najradije jedem u
Astoriji. Irzigler jede polako, i to je ono najizvanrednije kod njega. I ja
jedem svoju kuvanu govedinu tako polako da mi se ini da jedem jo
sporije od Irziglera, ali Irzigler jede, iako svoju kuvanu govedinu jedem
to je moguno sporije, jo znatno sporije svoju. Ah, Irzigleru, prolog
puta sam mu rekao u Astoriji, toliko vam dugujem, verovatno sve, a to
on, naravno, nije razumeo. Posle smrti svoje ene odjednom sam se
naao sam, dodue imao sam veza s gomilom ljudi, ali ipak s nijednim
ljudskim biem, a vas nisam eleo, ipak, da uznemiravam u svom
groznom stanju. Tokom pola godine izbegavao sam svaki dodir s ljudima,
ve i zbog toga to sam hteo da izbegnem njihovo uasno zapitkivanje,
ljudi uvek postavljaju, bez ikakve suzdranosti, ta uasna pitanja o
uzrocima smrti, a to rade i u svakoj prilici; hteo sam da to izbegnem, pa
sam tako imao samo Irziglera. A ipak, tokom skoro pola godine posle
smrti svoje ene nisam odlazio ni u Muzej stare umetnosti, tek pola
godine kasnije opet dolazim ovamo, i u prvo vreme, naravno, ne svakog
drugog dana kako sam navikao, nego najvie jedared u nedelji. Ali, sad
ponovo, ve pola godine, dolazim u Muzej stare umetnosti svakog
drugog dana. Irzigler je bio, jer me uopte nita nije pitao, jedino
moguno ljudsko bie, rekao je Reger. Uvek se premiljam da li da sa
Irziglerom idem u Astoriju ili u Imperijal, u svakom sluaju u neki od
najelitnijih restorana, ali on se u Imperijalu ne osea tako dobro kao u
Astoriji, takav ovek kao Irzigler ne podnosi apsolutnu velianstvenost
Imperijala, tako je rekao Reger. Astorija je, uostalom, znatno diskretnija.
Kako god bilo, neprestano elim da mogu s vremena na vreme da
izrazim svoju zahvalnost Irzigleru, koji je za mene tako vaan, rekao je
Reger. Irzigler ima prijatnu osobinu, ume da slua, i to ume da slua
potpuno nenametljivo. Ako je sam Irzigler meni najprijatniji ovek, cela
Irziglerova porodica mi je, naprotiv, od najneprijatnijih. Kako ovek kao
Irzigler, tako je rekao Reger, moe da naleti na enu kao to Irziglerovica
s njenim kretavim glasom i kokojim hodom. esto se, uostalom,
pitamo kako mogu da se zblie ljudi potpuno suprotni, tako je rekao
Reger. ena s histerinim ivotinjskim glasom i kokojim hodom i
mukarac poput Irziglera, tako uravnoteen i prijatan. I, naravno,
Irziglerova deca su gotovo u svemu na majku, gotovo ni u emu na oca.
Jedno promaenije od drugog, rekao je Reger, ali roditelji, naravno,
veruju da su im deca uspela, to veruju, konano, svi roditelji. Ba je
strano pomisliti ta e od te Irziglerove dece postati jednog dana, rekao
je Reger, kad pogledam tu Irziglerovu decu, ve danas vidim ljude, ak
ni ne osrednje, nego ljude znatno ispod osrednjosti, s karakterom u
najmanju ruku neujednaenim. Uvek mi onda pada na pamet pojam
glupog nakota, rekao je Reger, i to je ono to je nesreno sa
Irziglerovom porodicom. Tako izuzetno bie, tako uspeli, karakteran
ovek i tako promaena porodica. Sve to je uobiajena stvar, rekao je
Reger. Kao roeni oportunisti, Austrijanci su podmuklice, dodao je, i ive
od prikrivanja i zaborava. Nema politike gnusobe, koliko god bila velika,
koju oni nisu ve posle nedelju dana zaboravili, kao ni zloina, koliko god
on bio velik. Austrijanac je, u stvari, roeni prikrivalac zloina, rekao je
Reger, Austrijanac prikriva svaki zloin, ak i najgnusniji, jer je, kako je
reeno, roena oportunistika podmuklica. Decenijama nai ministri
poinjavaju svirepe zloine, a ove oportunistike podmuklice to
prikrivaju. Decenijama ti ministri zloinaki obmanjuju, a ove podmuklice
ih pokrivaju. Decenijama ti beskrupulozni austrijski ministri lau i
obmanjuju Austrijance, a ove podmuklice ih ipak pokrivaju. udo je ve
kad se desi da takav zloinaki i obmanjivaki ministar bude poslan do
avola, rekao je Reger, jer mu je prigovoreno da je decenijama inio
teke zloine, ali nedelju dana docnije cela afera je ve zaboravljena,
poto su podmuklice zaboravile aferu. Lopova koji je ukrao dvadeset
ilinga pravosue goni i zatvara, a onog u ministarskom rangu, ko je
obmanom uzeo milione i milijarde, u najboljem sluaju kanjava time to
mu daje ogromnu penziju, i stvar odmah biva zaboravljena, tako je rekao
Reger. Stvarno je udo, tako je Reger rekao zatim, da je ba sad opet
gonjen neki ministar, i tek to je u novinama objavljeno da je proneverio
milijarde i tek to je u novinama objavljeno da je taj ministar teak
zloinac i da treba da odgovara pred sudom, a ve su ga iste novine,
time i javnost, zauvek zaboravile. Dok bi ministar morao da bude
optuen, izveden pred sud i, ako smem da kaem, doivotno zatvoren
zbog svog zloina, on uiva u masnoj penziji u svojoj vili na Kalenbergu i
niko ni ne pomilja da ga u tome ometa. ivi na takozvanom belom
hlebu kao penzionisani ministar i kad jednom umre, pripada mu jo i
dravni pogreb i mauzolej na Centralnom groblju, tako je rekao Reger,
pored njegovog ranije preminulog ministarskog kolege, koji je kao i on
bio zloinac od iste vrste. Austrijanac je roena oportunistika
podmuklica i roeno prikrivalo i zaboravljalo u pogledu gnusoba i zloina
ministara i svih ostalih vlastodraca, tako je rekao Reger. Celog svog
ivota Austrijanac povija iju i celog ivota prikriva najvee gnusobe i
zloine da bi mogao da preivi, u tome je istina, rekao je Reger. Novine
ustanovljuju i optuuju i, naravno, uzburkavaju, ali istovremeno opet
oportunistiki ponitavaju i oportunistiki zaboravljaju. Novine otkrivaju i
tragaju, i u isti mah minkaju i prikrivaju i potiskuju sve to se tie
politikih gnusoba i zloina, tako je rekao Reger. Novine diu oluju protiv
demisioniranog ministra i iznose protiv njega najtee prigovore i, kao to
se kae, dokrajavaju ga, pa je kancelar prinuen da tog zloinakog
ministra opozove, i tek to je kancelar opozvao ministra, novine su istog
ministra zaboravile i, s njim, gnusobe i zloine koje je on stvarno poinio,
tako je rekao Reger. Austrijsko pravosue je posluniko pravosue u
rukama austrijskih politiara, rekao je Reger, sve drugo je la. injenica
da ovu aferu nije uutkala samo vlada nego i tampa, ne umiruje me,
rekao je Reger. Uostalom, kao Austrijanac godinama ve ne moete vie
da budete mirni, jer poslednjih godina ne proe dan bez politikog
skandala, i politike svinjarije su poprimile ogromne razmere kakve su,
do pre neku godinu, jo bile nezamislive, tako je rekao Reger. O emu
god mislio, ti politiki skandali su mi neprestano u glavi i nerviraju me.
ta god inio, u glavi su mi ti politiki skandali, rekao je Reger, niim
drugim ne mogu da se bavim, ti politiki skandali su mi obuzeli glavu,
tako je rekao Reger. Kad otvorimo novine, opet neki politiki skandal,
rekao je Reger, svakog dana skandal u koji su upleteni politiari ove
drave osakaene do neprepoznatljivosti, politiari koji su zloupotrebili
svoju funkciju, koji su poinili kriminal. Kad otvorimo novine, pomislite da
ivite u dravi u kojoj su politika gnusoba i politiko zloinstvo postali
svakodnevni obiaj. Najpre sam sebi govorio, neu da se nerviram, jer
ova drava danas ne zasluuje ni da ozbiljno bude razmatrana, ali sad mi
je u ovoj uasnoj dravi, da, koja vas svakodnevno ispunjava uasom,
odjednom potpuno nemoguno da se ne nerviram; kad izjutra otvorite
novine, automatski se ve nervirate zbog gnusoba i zloina naih
politiara. Automatski onda ve imate utisak da su svi politiari zloinske
pojave i u samoj osnovi zloinci i opor krmaka, tako je rekao Reger.
Stoga sam se u poslednje vreme odvikao da novine itam izjutra, to mi
je decenijama bio obiaj, dovoljno je ako ih prelistam popodne. Kad
italac novina otvori novine izjutra, od jutra se ve itaocu novina
prevre stomak i tako mu je ceo dan i potom jo i no, tako je rekao
Reger, zato to se suoavi s nekim politikim skandalom sve veim, sa
sve veom politikom svinjarijom, tako je rekao Reger. Godinama ve, u
ovoj zemlji, italac novina ita u novinama samo jo o skandalima, na
prve tri stranice o politikim i na sledeim o ostalim, ali on ita samo jo
o skandalima, jer austrijske novine govore samo jo o skandalima i
svinjarijama, i ni o emu drugom. Austrijske novine dospele su do takvog
stepena niskosti da je i to skandal, rekao je Reger, nema podlijih i
prostakijih i odvratnijih novina na svetu od austrijskih, ali austrijske
novine su iz nude tako gnusne i podle, jer je austrijsko drutvo, a
prvenstveno politiko austrijsko drutvo, i jer je upravo ova drava
gnusna i podla. Nikad jo u ovoj zemlji nije bilo gnusnijeg i podlijeg
austrijskog drutva s dravom tako gnusnom i podlom, rekao je Reger,
ali niko u ovoj dravi i ovoj zemlji ne osea to kao sramotu, niko se
istinski ne buni protiv toga, tako je rekao Reger.

Austrijanac je uvek sve prihvatao, svejedno ta to bilo, pa ak to bilo i

najvea gnusoba i najvea podlost, i bilo najudovinija od svih
udovinosti, tako je rekao Reger. Austrijanac je sve drugo osim
revolucionara, poto on uopte nije nikakav fanatik istine, Austrijanac
ve stoleima ivi u braku s lai, sa svakom lai, tako je rekao Reger, ali
najtenje i na prvom mestu s dravnom lai. Austrijanci ive, po sebi
razumljivo, svoj prostaki i podli ivot kao Austrijanaca s dravnom lai,
rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih. Takozvani ljubazni
Austrijanac je pretvoran oportunistiki postavlja zamki, tako je rekao
Reger, postavlja zamki koji neprestano i svuda postavlja svoje
oportunistike zamke, takozvani ljubazni Austrijanac je majstor
najgnusnijeg prostatva, ispod njegove takozvane ljubaznosti je podli i
bestidni i bezobzirni ovek, i upravo stoga najlaljiviji, tako je rekao
Reger. Celog ivota sam bio fanatini italac novina, tako je rekao Reger,
a sad mi je bezmalo nepodnoljivo da otvorim novine, jer su one, ipak,
samo pune skandala. Ali, novine su takve kakvo je drutvo koje se
odslikava u novinama, tako je rekao Reger. Moete u njima i tokom cele
godine da traite, i neete nai ni jednu jedinu inteligentnu reenicu u
ma kojem od tih kupusnih listova, rekao je Reger. Ali, zato ja to vama
priam, kad je vama izuzetno poznato sve to je austrijsko, rekao je
Reger. Danas sam se probudio i pomislio na skandal s ministrom i nisam
uspeo da taj ministarski skandal izbacim iz glave, i to je svakako tragino
za moju glavu, rekao je Reger, da iz nje ne uspevam da izbacim te
skandale, a naroito politike skandale, ti skandali mi se sve dublje
zabijaju u glavu, i to je tragedija. Kaem sebi da moram sve te skandale i
gnusobe da izbacim iz glave, a ti skandali mi sve dublje zabijaju u glavu.
Ali, naravno, bivam mirniji kad o svemu tome, ba o tim politikim
gnusobama i skandalima, raspravljam s vama, svakog dana, ve od
jutra, mislim kako je dobro da imam Ambasador gde mogu da
raspravljam s vama, naravno, ne samo o skandalima i gnusobama, jer
ipak postoje i druge stvari, veselije, recimo muzika, tako je rekao Reger.
Dokle god me raduje da govorim o sonati Oluja ili o umetnosti fuge,
neu se toga odrei, rekao je Reger. Muzika me, uostalom, uvek iznova
spasava, injenica je da muzika jo ivi u meni i da ivi u meni kao prvog
dana, tako je rekao Reger. Muzika me svakodnevno spasava od svih tih
gnusoba i odvratnih stvari, rekao je, pomou muzike se svakodnevno,
svakog jutra, iznova ipak pretvaram u intelektualno i emotivno bie,
shvatate li! rekao je. Ah, da, rekao je Reger, ak i ako je proklinjemo, pa
ak nam ponekad izgleda potpuno povrna i moramo da kaemo da ba
nita ne vredi, umetnost, kad ovde gledamo slike ovih takozvanih starih
majstora, koje nam esto i, prirodno, s godinama izgledaju u osnovi sve
nekorisnije i uzaludnije, i nije nita drugo nego bespomoni pokuaj da
se veto ustolii na zemljinom aru, ipak nita drugo ne spasava ljude
poput nas nego upravo ta prokleta i osuena i esto do povraanja
odvratna i fatalna umetnost, tako je rekao Reger. Austrijanac je uvek
promaeni ovek, rekao je Reger, i najdublje je svestan da to jeste. To je
razlog svih njegovih odbojnosti, svih slabosti u njegovom karakteru, jer
pre svega je najodbojnije kod Austrijanca da je slab po karakteru. To ga,
meutim, i ini znatno zanimljivijim od ostalih, tako je rekao Reger.
Austrijanac je stvarno najzanimljiviji ovek meu svim Evropljanima, jer
ima sve od Evropljana, a jo i svoju slabost karaktera. Fascinantno je kod
Austrijanca, rekao je Reger, da su u njemu sva svojstva svih ostalih
sadrana ve od roenja, a na to jo i njegova sopstvena slabost
karaktera. Ako ceo svoj ivot provedemo u Austriji, nismo u stanju da
sagledamo Austrijanca kakav je on stvarno, ali ako se, recimo, posle
dueg odsustvovanja vratimo u Austriju, ba kao ja iz Londona, vidimo
ga jasno, onda ne moe da nas prevari. Austrijanac je genije
preruavanja, najgenijalniji glumac uopte, rekao je Reger, on se
pretvara u sve, a da nikad nije neko uistinu, to je njegova najistaknutija
odlika. Austrijanac je omiljen u celom svetu, barem je do danas bio, ceo
svet ima takorei uvek ludu u njemu, jer je upravo najzanimljiviji
Evropljanin, ali je istovremeno ipak i najopasniji. Austrijanac je,
najverovatnije, najopasniji ovek uopte, opasniji od Nemca, opasniji od
svih ostalih Evropljana, Austrijanac je apsolutno najopasnije politiko
bie, to je istorija dokazala i to je, uostalom, uvek donosilo najveu
nesreu u Evropi, a u stvari prilino esto i u celom svetu. Nekog
Austrijanca, koji je uvek prostaki nacista ili stupidni katolik, koliko god
ga smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti, ne smemo da pustimo za
politiko kormilo, rekao je Reger, jer Austrijanac za kormilom obavezno
sve vodi u totalni bezdan. Jo jedna besana no i stalno obuzet
najveom uznemirenou zbog politikih skandala, dodao je Reger. Da,
pomislio sam u ranu zoru, sree se sa Acbaherom u Muzeju stare
umetnosti da bi mu neto predloio, a savreno zna da e predlog biti
potpuno bezuman i iznee taj predlog. Smena stvar, a ipak i
udovina, tako je rekao Reger. Tokom dva meseca posle smrti svoje
ene Reger nije izlazio iz svog stana u Zingerovoj ulici, celih pola godine
od smrti svoje ene nije se sreo ni s jednim ovekom. Tih pola godine
dozvolio je da se o njemu brine vulgarna i grozna kuna pomonica i ni
jedan jedini put nije iao u Muzej stare umetnosti, u kojem je
decenijama svakog drugog dana bio sa svojom enom, kaem sebi.
Pomonica mu je kuvala i prala ve, dodue sve to nemarno da se kosa
digne na glavi, tako je Reger uvek govorio, ali ipak tako da on nije
sasvim propao. ovek koji naglo ostane sam, veoma brzo propada, tako
je Reger sam govorio, mesecima sam jeo jedino griz, tako je rekao
Reger, jer sa svojim zubima u loem stanju nisam mogao vie da jedem
meso, pa ak ni povre. Stan u Zingerovoj ulici je postao mrtvaki tih i
pust, tako je Reger opisao sopstveno stanje, kad sam ga prvi put posle
smrti ene opet sreo u Ambasadoru, oslabljenog, bledog, skoro sve
vreme utljivog, oslonjenog na tap, s razvezanim pertlama na cipelama,
nogavice zimskih gaa su mu virile ispod ivice pantalona. Ne mili nam se
vie da ivimo kad izgubimo osobu koja nam je bila najblia, rekao je
tada u Ambasadoru, ali moramo da nastavimo da ivimo, ne ubijamo se,
suvie smo neodvani za to, nad otvorenom rakom jo obeavamo da
emo se ubrzo pridruiti, a zatim, pola godine kasnije, jo ivimo i
uasavamo se sebe, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Njegova
ena je dostigla starost od osamdeset i sedam godina, ali je sigurno
mogla da ivi znatno preko stote da nije pala, tako je rekao Reger tada u
Ambasadoru. Grad Be i drava Austrija i katolika crkva krivi su za njenu
smrt, jer da je grad Be, kojem pripada put do Muzeja stare umetnosti,
posuo pesak po putu do Muzeja stare umetnosti, moja ena ne bi pala, i
da je Muzej stare umetnosti, koji pripada dravi, odmah a ne tek pola
sata kasnije pozvao slubu hitne pomoi, moja ena ne bi stigla tek ceo
sat posle pada u bolnicu Milosrdne brae, a hirurzi bolnice Milosrdne
brae, koja pripada katolikoj crkvi, ne bi smandrljali operaciju, tako je
rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Be i austrijska drava i katolika
crkva krivi su za smrt moje ene, rekao je Reger u Ambasadoru, mislio
sam dok sam sedeo pored njega na klupi u sali Bordone, mislim. Grad
Be nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti dana kad je sve
bilo zaleeno, a Muzej stare umetnosti pozvao je slubu hitne pomoi tek
posle ponavljanih zahteva, i hirurzi Milosrdne brae naposletku su
smandrljali operaciju, na kraju je moja ena umrla, rekao je Reger u
Ambasadoru. Gubimo bie koje smo od svih ljudi najdublje voleli, i to
samo zbog nemara grada Bea i nemara austrijske drave i oputenosti
katolike crkve, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Gubimo nama
najvanije bie, jer su grad i drava i crkva radili nemarno i ogavno, tako
rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam bie s kojim smo bezmalo
etrdeset godina delili ivot u najveoj saglasnosti, u potovanju i ljubavi,
jer su grad i drava i crkva radili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger
tada u Ambasadoru. Umire nam jedino bie, jer su grad i drava i crkva
postupili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru.
Odjednom nas je jedino bie koje smo, u osnovi, imali, ostavilo same, jer
su grad i drava i crkva radili bezglavo i neodgovorno, tako je rekao
Reger tada u Ambasadoru. Naglo smo odvojeni od bia kome u osnovi
sve dugujemo i koje nam je doista sve dalo, rekao je Reger tada u
Ambasadoru. Najednom smo u naem stanu ostali sami, bez bia koje
nas je s najveom brinou decenijama odravalo u ivotu, jer su grad i
drava i katolika crkva poinili zloin iz nemarnosti, tako je rekao Reger
tada u Ambasadoru. Odjednom smo nad otvorenim grobom tog bia, bez
koga nikad nismo mogli ni da zamislimo da ivimo, rekao je Reger tada u
Ambasadoru, mislim. Grad Be i drava Austrija i katolika crkva krivi su
za to to sam sad sam i ostau sam do kraja ivota, rekao je Reger tada
u Ambasadoru. Bie koje je uvek bilo zdravo i koje su krasile sve
zamislive odlike inteligentne i enske osobe, i stvarno je bilo najvea
ljubav mog ivota, umire mi samo zato to grad Be nije posuo peskom
put do Muzeja stare umetnosti, samo zato to Muzej stare umetnosti,
koji pripada dravi, nije blagovremeno pozvao slubu hitne pomoi i to
su hirurzi bolnice Milosrdne brae smandrljali operaciju, tako je rekao
Reger tada u Ambasadoru. Vie od sto godina mogla je da ivi moja
ena, u to sam ubeden, da je grad Be posuo peskom put do Muzeja
stare umetnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. I danas bi
sigurno bila u ivotu da je Muzej stare umetnosti blagovremeno pozvao
Hitnu pomo i da hirurzi bolnice Milosrdne brae nisu smandrljali
operaciju. U stvari, ne bih trebalo vie nogom ni da stupim u Muzej stare
umetnosti, tako je rekao Reger, poto je ponovo stupio sedmog meseca
posle smrti svoje ene. Sad je put do Muzeja stare umetnosti posut
peskom, sad, kad je moja ena mrtva, rekao je Reger. Ba su u bolnicu
Milosrdne brae preneli moju enu, ba u tu bolnicu o kojoj nikad nisam
uo nita dobro, tako je rekao Reger. Najdublje su mi odvratne sve te
bolnice koje u svom nazivu imaju izraz milosrdnost, tako je rekao Reger.
Jedva da ima izraza koji je toliko zloupotrebljavan kao izraz milosrdnost,
rekao je Reger. Milosrdne bolnice su najnemilosrdnije od svih koje
poznajem, tako je rekao Reger, u njima veinom vladaju samo
nedostatak vetine i lakomost, pored ogavnog i niskog pretvorstva u ime
Boga, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Sad mi je jo samo
Ambasador ostao, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u
uglu na koje sam se navikao tokom decenija. Imam dva mesta na koja
mogu da pobegnem kad ne znam vie kuda da se denem, tako je rekao
Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu, ovde, u Ambasadoru, i
klupa u Muzeju stare umetnosti. Ali, kad sedite sami samciti ovde u
Ambasadoru, na ovom mestu u uglu, takoe je strano, rekao je Reger
tada u Ambasadoru. Sedeti ovde, sa svojom enom, bio mi je najmiliji
obiaj, a ne da sedim sam ovde, ne sam ovde, dragi moj Acbaheru, tako
je rekao Reger tada u Ambasadoru, a sedeti na klupi u sali Bordone, u
Muzeju stare umetnosti, takoe je uasno, gde sam ipak vie od tri
decenije sedeo sa svojom enom. Idem gradom Beom, sve vreme
mislim da je grad Be kriv za smrt moje ene i da je austrijska drava
kriva za njenu smrt i da je katolika crkva kriva za njenu smrt, mogu da
idem ovuda kuda god i kad hou, te misli ne mogu da isteram iz glave,
tako je rekao Reger. Izvrili su zloin nada mnom, gradsko-dravno-
katoliko-crkveno udovite, protiv kojeg sam nemoan, i to je strano,
tako je rekao Reger. U stvari, tako je. rekao Reger tada u Ambasadoru, i
ja sam umro u trenutku kad mi je umrla ena. Istina je da sebi izgledam
kao mrtvac, kao mrtvac koji jo ivi. To je moj problem, rekao je Reger
tada u Ambasadoru. Stan je pust i mrtav, rekao je Reger vie puta tada
u Ambasadoru. Samo dvaput sam tokom svih dvadeset godina bio u
Regerovom stanu u Zingerovoj ulici, koji ima deset do dvanaest soba u
zgradi sazidanoj poetkom veka, i koji sad, posle smrti njegove ene,
pripada Regeru. S nametajem porodice njegove ene, Regerov stan u
Zingerovoj ulici, uzorak je stana takozvanog jugendstila, u kojem su na
zidovima doista veinom visili Klimt i ile i Gertl i Kokoka, sve slike koje
je moja ena visoko cenila, tako je Reger jednom rekao, ali koje su meni
uvek bile najdublje odvratne. Svaku od soba u ovom Regerovom stanu u
Zingerovoj ulici izvesni uveni slovaki drvorezac doista je pretvorio u
umetniko delo, jedva da mogu verovati da u Beu postoji jo jedan
takav stan u kojem je slovaka drvorezaka umetnost u tako spretnoj
izradi i s najviim zahtevima kvaliteta dostigla vrhunski stepen po
uspelosti, Acbaheru. Sam Reger, uostalom, ne ceni nimalo, uvek to
ponavlja, takozvani jugendstil, mrzi ga, jer ceo jugendstil nije nita drugo
nego ki i dodue je uivao, kako je ponavljao, u blagoj intimnosti stana
u Zingerovoj ulici, koji mu je ostao od ene, u uspeloj srazmeri svih
odaja u njemu, naroito u veliini svoje radne sobe, ali poto on, kako je
reeno, uopte nije mario za takozvani jugendstil kao ki, cenio je uvek
jedino udobnost soba u Zingerovoj ulici, po njemu uvek idealna za nas
dvoje, ne njihovu opremljenost. Kad sam prvi put bio u stanu Regerovih
u Zingerovoj ulici i primio me Reger, budui da mu je ena otputovala u
Prag, proveo me je kroz ceo stan, dakle, ovde ivim, rekao je tada, vidite
li, ovde, u ovim sobama koje mi veoma odgovaraju, iako ovaj grozan,
neudoban nametaj nije ba po mom ukusu. Sve je to ukus moje ene,
ne moj, tako je rekao Reger tada, i kad bi pogledao na slike okaene o
zidove, samo je ponavljao, ah, da, verujem da je to ile, ah, da, verujem
da je to Klimt, ah, da, verujem da je to Kokoka. Slikarstvo sa okreta
veka je isti ki i ne lei mi, rekao je vie puta, dok je ono moju enu
uvek privlailo, mada nije bila njime fascinirana, privlailo ju je, to je
pravi izraz, rekao je Reger tada. ile moda, ali Klimt ne, Kokoka da,
Gertl ne, tako su glasile njegove napomene. Tobonji Los, tobonji
Hofman, govorio je, kad bih rekao da je to svakako sto to ga je izradio
Adolf Los, da je to svakako stolica koju je izradio Jozef Hofman.

Znate li, rekao je Reger tom prilikom, uvek su mi bile odvratne te stvari,
koje su zapravo tako moderne da su mi potpuno prirodno odvratne. I
ile i Klimt, ti kieri, danas su ak najmoderniji, stoga su mi Klimt i ile
tako odvratni. Uostalom, danas ljudi naroito sluaju Veberna i enberga
i Berga, njihove majmunske podraavaoce, a uz to jo Malera, to mi je
odvratno. Sve to je u modi uvek mi je bilo odvratno. Verovatno patim i
od onoga to nazivam svojim umetnikim egoizmom, hou da imam, to
se tie umetnosti, sve samo za sebe samog, svog Paskala, svog Novalisa
i svog Gogolja, koga najvie volim, hou da posedujem te umetnike
proizvode samo za sebe, ta genijalna umetnika osporavanja, hou
jedino ja da imam Mikelanela, Renoara, Goju, rekao je, jedva mogu da
podnesem da osim mene jo neko poseduje tvorevine ovih umetnika, tih
genija, i da uiva u njima, neponoljiva mi je misao da osim mene jo
neko ceni Janaeka, Martinua ili openhauera ili Dekarta, to mi je
bezmalo nepodnoljivo, hou da sam jedini, a to je naravno uasno
stanje duha, rekao je Reger tada. Ja sam posesivni mislilac, tako je
rekao Reger tada u svom stanu. Voleo bih da verujem da je Goja slikao
samo za mene, Gogolj i Gete pisali samo za mene, Bah samo za mene
komponovao. Poto je to obmana i, iznad svega, beskrajno prostatvo, u
osnovi sam uvek nesrean, to sigurno razumete, rekao je Reger tada.
Mada je to besmisleno, tako je Reger rekao tada, kad itam neku knjigu,
ipak oseam i mislim da je knjiga samo za mene bila napisana, kad
gledam neku sliku, oseam i mislim da je samo za mene bila naslikana,
kompozicija koju sluam, samo za mene je bila komponovana. itam
onda i sluam onda i gledam onda, dakle, u velikoj zabludi, ali ipak sa
izuzetnim uivanjem, tako je rekao Reger tada. Ovde, na ovoj stolici,
rekao mi je Reger tada i pokazao mi takozvanu groznu Losovu stolicu,
koju je Los, uostalom, projektovao u Brislu i, po ijem je nacrtu,
napravljena u Brislu, pre trideset godina uputio sam svoju enu u
umetnost fuge. Grozna Losova stolica nalazi se jo na istom mestu. A
ovde, na ovoj groznoj Losovoj klupi, pozvao me je da sednem na tu
groznu Losovu klupu, smetenu pod prozorom koji gleda na Zingerovu
ulicu, tokom cele jedne godine itao sam Vilanda svojoj eni, Vilanda, tu
veliku potcenjenu pojavu u nemakoj knjievnosti, Vilanda koji je
napustio Vajmar, jer mu je Gete onemoguio da ivi tamo, pri emu je
iler odigrao runu ulogu, tako je rekao Reger; posle godinu dana moja
ena je postala ekspert za Vilanda, i to samo posle jedne jedine godine!
uskliknuo je Reger tada. A ovde, na ovom podjednako groznom koliko i
neudobnom Losovom tabureu, toboe je i ovaj tabure nepodnoljivi
patetiar Los projektovao, sedela je moja ena i proitala mi, ezdeset i
este i ezdeset i sedme, izmeu jedan i dva sata posle ponoi, celog
Kanta. Najpre sam s velikom mukom uvodio svoju enu u svet
knjievnosti i filozofije i muzike, tako je rekao Reger tog dana. Jasno je
da knjievnost bez filozofije, i obrnuto, i filozofija bez muzike i
knjievnost bez muzike, i obrnuto, nisu zamislive, rekao je, bile su
potrebne godine da bi moja ena to shvatila, tako je rekao Reger tada u
stanu u Zingerovoj ulici. Morao sam da sa svojom enom krenem od
poetka, mada je ona ipak ve bila, u skladu sa svojim poreklom, visoko
obrazovana kad sam je upoznao. Najpre sam pomislio da je zajedniki
ivot nemogu, ali onda se to pokazalo ipak kao moguno, tako je rekao
Reger, jer moja ena se, naravno, podreivala, budui da je to bila
pretpostavka za na zajedniki ivot, koji bih, konano, mogao da
nazovem idealnim zajednikim ivotom. eni kao to je moja samo prvih
godina ide teko sa kolovanjem, potom ui lako i sve lake, tako je
rekao Reger. Na ovom neudobnom groznom Losovom tabureu moja
ena je imala takorei filozofsko prosvetljenje, rekao je Reger tada u
stanu u Zingerovoj ulici. Godinama, pokuavajui da nekog prosvetimo,
idemo lanim putem, do trenutka kad odjednom vidimo pravi, otada sve
ide veoma brzo, otada je moja ena sve shvatala veoma brzo, ali
naravno sigurno je da sam s njom morao da radim jo godinama, ako ne
i decenijama, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici.
Uzimamo enu i ne znamo zato smo je uzeli, ipak ne samo da bi nam
obavljala kue poslove, onako na njen enski nain, tako je rekao Reger
tada u stanu u Zingerovoj ulici, ipak je uzimamo da bismo je upoznali s
pravom vrednou ivota, da bismo je prosvetili ta ivot moe biti kad bi
bio ivljen duhovno. Naravno, ne smemo pasti u greku pa takvoj eni u
mozak naturati duhovne stvari, kao to sam u poetku pokuao, to me
je logino moralo dovesti do neuspeha, i ovde tek oprez vodi do cilja,
rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Sve to je moja ena
volela pre naeg susreta, poto sam je prosvetio, nije vie volela, osim
to joj je ostala jugendstilska histerija prema tom takozvanom
jugendstilu, toj odvratnoj ki-umetnosti, tom ogavnom izopaenju ukusa
kakav je jugendstil; tu nisam imao nikakve anse. Ali, vremenom sam,
naravno, bio u stanju da je odvratim od lane i, otuda, bezvredne
knjievnosti i od lane i bezvredne muzike, rekao je Reger, i upoznao
sam je sa sutinskim delovima svetske filozofije. enski duh je
najtvrdoglaviji, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici,
verujemo da je pristupaan, a on je pak nepristupaan. Preduzimala je
mnotvo nesuvislih putovanja pre nego to smo se venali, tako je rekao
Reger tada, vremenom nije vie kretala na njih, bila je, kao i veina
dananjih ena, obuzeta manijom putovanja, danas tamo, sutra ovamo,
takvo je njihovo geslo, a u osnovi nita ne doivljavaju, nita ne vide,
kui ne donose nita osim praznih novanika. Posle nae svadbe, nije
vie putovala, tako je rekao Reger, kretala je jedino na ova duhovna
putovanja koja sam ja preduzimao s njom, putovali smo u openhauera i
u Niea i u Dekarta i u Montenja i u Paskala, i to uvek na nekoliko
godina, tako je rekao Reger. Ovde, vidite li, rekao je Regner, tog dana, u
stanu u Zingerovoj ulici, i sam je seo na jednu od stolica, na groznu Oto-
Vagner-stolicu, na ovoj groznoj Oto-Vagner-stolici ena mi je priznala da,
mada sam joj celu godinu predavao lajermahera, nije razumela
lajermahera. Ali, tokom tog pouavanja u lajermahera, ona mi je
zgadila lajermahera i odonda, odjednom, ni ja se vie nisam ni
najmanje zanimao za lajermahera, naprosto sam primio i spoznao da
ona nije razumela lajermahera i vie se nisam bavio lajermaherom;
moramo onda da filozofa koga naa ena nije razumela, takvog kakav je
lajermaher, potpuno i bez ikakvog aljenja pustimo, kako se kae, da
padne, i da nastavimo dalje. Odmah sam poeo sa upuivanjem u
Herdera, koga smo oboje osetili kao olakanje, tako je rekao Reger tada
u stanu u Zingerovoj ulici. Posle enine smrti mislio sam da se iselim iz
zajednikog stana, ali se onda ipak nisam iselio, jer sam jednostavno
suvie star za to. Selidba premaa moje snage, tako je rekao Reger.
Dovoljne su, naravno, dve sobe, tako je rekao Reger, ali ako vie ne
moemo da se preselimo, moramo da se zadovoljimo s deset ili
dvanaest, koliko ih ima stan u Zingerovoj ulici. Sve me u ovom stanu
podsea na moju enu, rekao je Reger, mogu da pogledam kud god
hou, ona je uvek tu, sedi tamo, dolazi mi iz ove ili one sobe, uasno je,
ak i ako mi to istovremeno cepa srce, da, to mi cepa srce, rekao je
Reger. Tada, kad sam prvi put bio u stanu u Zingerovoj ulici, a njegova
ena je jo ivela, rekao mi je, dok je gledao dole na Zingerovu ulicu,
znate li, Acbaheru, nita me ne plai vie od tog da me ena odjednom
napusti i ostanem sam, najstranije to moe da mi se dogodi jeste da
ona umre i ostavi me samog. Ali, moja ena je zdrava i nadivee me
mnoge godine, tako je Reger rekao tada. Kad nekog volimo tako duboko
kao ja svoju enu, ne moemo da zamislimo njegovu smrt, jednostavno
ne podnosimo misao na to, tako je rekao Reger tada. Drugi put sam bio
u njegovom stanu u Zingerovoj ulici da bih uzeo staro izdanje Spinoze
koje mi je on davao po ceni povoljnijoj od normalne, i to ne u nekoj
zvaninoj knjiari nego od strane ilegalnog trgovca, i im sam uao u
stan u Zingerovoj ulici, pozvao me je da sednem na najbliu stolicu, koja
je takoe neka grozna Losova stolica, i nestao je u svojoj biblioteci da bi
se ubrzo vratio s knjigom izabranih Novalisovih odlomaka. Sad u vam
sat vremena itati izabrane Novalisove odlomke, rekao mi je i, dok sam
ja ipak morao da sednem na groznu Losovu stolicu, ostao da stoji i
stvarno mi je sat vremena itao Novalisa. Novalisa sam od poetka
zavoleo, rekao je poto je opet, posle sat vremena, zatvorio knjigu
Novalisovih odlomaka, i jo ga i danas volim. Novalis je pesnik koga sam
voleo celog ivota postojano i s jednakim intenzitetom, kao nikog
drugog. Svi su mi vremenom vie ili manje ili na ivce, duboko bi me
razoarali, ispostavljalo bi se da su nesuvisli ili zaludni ili, naprosto, kao
to je esto bio sluaj, beznaajni i nekorisni, a s Novalisom nita od
toga. Nikad nisam verovao da se moe voleti pesnik koji je istovremeno i
filozof, ali Novalisa volim, voleo sam ga uvek i svakad i ubudue u ga
voleti sa istom gorljivou, tako je rekao Reger tada. Svi filozofi
vremenom stare, Novalis ne, tako je rekao Reger tada. Ali, ipak je
osobeno da moja ena nije imala nikakve sklonosti za Novalisa, ak ni
sklonosti, dok sam ja uvek voleo celog Novalisa. U mnoge stvari sam
vremenom uspeo da uverim svoju enu, u Novalisa nisam, mada je
upravo Novalis onaj koji je najvie mogao da joj da, rekao je. Najpre je
odbijala da ide sa mnom u Muzej stare umetnosti, rekao je Reger sad,
borila se protiv toga takorei rukama i nogama, ali onda je ipak pola sa
mnom, podjednako redovno kao ja, i ubeden sam da bi ona, da je ona
mene nadivela a ne ja nju, kao to je sluaj, isto tako kao ja sad, i to
sam, bez nje, nastavila da ide u Muzej stare umetnosti, sama, bez mene.
Reger je opet pogledao na oveka sa sedom bradom i rekao: etrdeset
godina od kraja rata situacija u Austriji je ponovo dospela, u moralnom
pogledu, do najnie i najmranije take, to je deprimirajue. Lepa
zemlja, rekao je Reger, a moralna kaljuga bez dna, rekao je, lepa zemlja,
a drutvo do krajnosti brutalno i prostako i samorazorno. Strano je da
se ovde moe biti samo preneraeni posmatra katastrofe i koji nije u
stanju da ita uini, tako je rekao Reger. Reger je pogledao na oveka
sa sedom bradom i rekao: svakog drugog dana odlazim na grob svoje
ene, dakle kad ne dolazim u Muzej stare umetnosti, idem na grob svoje
ene i stojim pola sata kod groba i nita ne oseam. Neobino je da sve
vreme vie ili manje mislim na svoju enu, a kad stojim kod njenog
groba, ne oseam nita u odnosu na nju. Stojim tamo i stvarno nita ne
oseam u odnosu na nju. Tek kad se udaljim od njenog groba, ponovo
oseam strah od injenice da me je ostavila samog. Uvek verujem da
odlazim na njen grob da bih joj bio blie, ali kad stojim kod njenog
groba, odjednom ne oseam nita u odnosu na nju. Onda upam travu
koja tamo nie i gledam u zemlju, ali nita ne oseam. Ali, uobiajio sam
da svakog drugog dana idem na grob svoje ene, uostalom to e jednom
biti i moj grob, tako je rekao Reger. Kad pomislim na uase koji su pratili
njenu sahranu, rekao je, jo mi je i danas zlo. tamparija kod koje sam
naruio umrlicu, uvek ju je tampala pogreno, jedared su slova bila
predebela, drugi put suvie tanka, onda s previe zareza, pa s premalo,
rekao je, svaki put kad bih pregledao otisak, sve je bilo pogreno, bilo je
to da ovek doista padne u oaj. Na vrhuncu oajanja, rekao sam
tamparu da sam ipak dao precizan uzorak, ali da se otisak nikad ne dri
mog uzorka i da je uvek sve pogreno na otisku. Na to mi je tampar
uzvratio da on zna kako se tampaju takve umrlice, ne ja, on zna kako
treba sloiti tekst, ne ja, on zna gde dolaze zarezi, ne ja. Ali, nisam ga
ostavljao na miru dok naposletku nisam dobio umrlicu tano onakvu
kakvu sam hteo; ali morao sam da idem pet puta u tampariju, rekao je
Reger, da bih dobio umrlicu kakvu sam hteo. tampari su uobraeni
ljudi, koji uvek i dalje tvrde da su u pravu ak i ako su davno uvideli da
nisu u pravu. Ne smete da raspravljate sa tamparima, rekao je Reger,
odmah bivaju bandoglavi i prete da e se svega okanuti ako se ne
priklonite njihovoj uskovidosti. Ali, nikad se ne povijam pred tamparima,
tako je rekao Reger. Na umrlici je stajala samo jedna jedina reenica,
tako je rekao Reger, samo mesto i vreme smrti moje ene, a ipak sam
pet puta iao u tampariju i jo morao da se raspravljam sa tamparom.
Uostalom, moja ena nije ak ni htela ikakvu umrlicu, o emu sam
razgovarao s njom, ali sam ipak naruio da se odtampa umrlica, tako je
rekao Reger, ali potom je, ni jedan jedini primerak, nikom nisam poslao,
jer mi je naglo, kad sam hteo da je razaaljem, izgledalo besmisleno da
razailjem umrlicu. Dao sam da tek jedna jedina reenica bude
objavljena u novinama, samo da je moja ena umrla, rekao je Reger.
Kad neko umre, ljudi se bacaju u uasan troak, a ja sam uinio sve to
je moguno jednostavnije, tako je rekao Reger, premda danas ne znam,
naravno, da li sam postupio ispravno, stalno me tera sumnja u tom
pogledu, ta sumnja me dri svakog dana od smrti moje ene, nijedan
dan mi nije bez te sumnje, to me, kako vreme odmie, sve vie brine,
tako je rekao Reger. Sa ostavtinom nije bilo ni najmanje tekoe, jer me
je u svom testamentu naznaila takorei kao jedinog naslednika, kao to
sam i ja, sa svoje strane, nju naznaio u svom testamentu kao jedinog
naslednika. Sluaj smrti kao ovaj, koliko god vas on duboko i, svakako,
istinski pogodio, ima i svoju smenu stranu, tako je rekao Reger.
Uostalom, ono to je strano, uvek je i smeno, tako je rekao Reger. U
osnovi, sahrana moje ene nije bila samo jednostavna, nego stvarno i
deprimirajua, rekao je Reger. elimo jednostavnu sahranu, sa to je
moguno manje prisutnih, rekao je Reger, a onda ipak organizujemo
samo deprimirajuu. Bez muzike, kaemo, bez govora, kaemo, i mislimo
da je sahrana tada najjednostavnija, da je najbolje da je mi sami
nadziremo, a to nas ipak duboko deprimira, tako je rekao Reger. Tek
sedam ili osam osoba, stvarno samo najblii, po mogustvu bez roaka i
samo najblii, mislimo, i onda dolaze samo ti najblii kojima smo, uz to,
rekli bez cvea, bez iega, a onda je sve ipak deprimirajue. Idemo za
kovegom, a sve je deprimirajue. Sve se odigrava brzo, ne traje ni
trietvrt asa, i to nas deprimira i verujemo da je trajalo venost, rekao
je Reger. Odlazim na grob svoje ene i ba nita ne oseam.

Kod kue, i danas jo, svakog dana imam barem jedared elju da
zaplaem, rekao je, verovali ili ne, ali na grobu svoje ene ne oseam
ba nita. Stojim tamo i upkam travu, inim te nervozne, smene
pokrete upkanja, za koje znam da su samo bolestan pokuaj da smirim
ivce i gledam okolo na ostale, neukusne grobnice, jedna neukusnija od
druge, tako je rekao Reger. Na grobljima vidimo, krajnje brutalno, sav
neukus ljudi. Na naem grobu raste samo trava i nema nikakvog imena
na grobnom kamenu, tako je rekao Reger, o tome sam se dogovorio sa
svojom enom. Nikakav natpis, nita. Kamenoresci izobliavaju groblja, a
takozvani likovni umetnici svuda dovode ki do vrhunca, rekao je Reger.
Ali, naravno, odande gde je grob moje ene imate divan pogled na
Grincing i na Kalenberg podno njega. I na Dunav, dole. Grob se nalazi
visoko, pa tako od njega moete da gledate odozgo na Be. Svejedno je,
sigurno, gde je ovek pokopan, ali ako on ve poseduje grobno mesto
plaeno za doveka, kao to je to sluaj sa mnom i mojom enom, onda
valja i da bude pokopan u svom grobu. Svuda, samo ne na Centralnom
groblju, htela bih da budem sahranjena, esto je govorila moja ena,
tako je rekao Reger, a i ja sam, nita vie, ne bih voleo da budem
sahranjen na Centralnom groblju, mada na kraju krajeva, kako je
reeno, svejedno je gde je ovek pokopan. Moj sinovac iz Leobena,
jedini srodnik koga jo imam, rekao je Reger, zna da neu da budem
pokopan na Centralnom groblju, nego u svom grobu iji sam, uostalom,
vlasnik za doveka, tako je rekao Reger, ali naravno, umrem li dalje nego
trista kilometara od Bea, onda na licu mesta, a unutar prenika od trista
kilometara, u Beu, inae na licu mesta, rekao sam svom sinovcu iz
Leobena; razume se po sebi da e se on drati onoga to sam mu rekao,
jer je moj naslednik, tako je rekao Reger. Reger pogleda na oveka sa
sedom bradom i ree: jo do pre godinu dana, jo uoi smrti moje ene,
rado sam par sati trao kroz Be, sad me to vie ne veseli. Smrt moje
ene me je ipak oslabila, nisam vie isti kao pre njene smrti. A i Be je,
uostalom, postao ruan, rekao je. Zimi mislim prolee e me spasti, a u
prolee mislim leto e me spasti, u leto mislim jesen, u jeseni zima, uvek
je isto, u jednom godinjem dobu nadamo se drugom. Ali, naravno, to je
nesrena osobina, ta osobina mi je uroena, ne kaem kako je dobro,
zima je, zima je ba za tebe, kao to ne kaem, prolee, ba je za tebe,
ili jesen, ba je za tebe, leto i tako dalje. Preslikavam svoju nesreu uvek
na godinje doba u kojem sam prinuen da ivim, u tome je nesrea. Ne
spadam u ljude koji uivaju u sadanjosti, to je to, spadam medu
nesrenike koji uivaju u prolosti, takva je istina, koji sadanjost uvek
oseaju kao uvredu, takva je istina, rekao je Reger, oseam sadanjost
kao uvredu i kao provokaciju, u tome je moja nesrea. Ali, naravno, nije
ba sve tako, rekao je Reger, jer sam ipak uvek u stanju da vidim
sadanjost takvu kakva jeste, i naravno ne uvek samo neugodnu koja
unesreuje, znam to, ba kao to prolost nije uvek takva, kad se na nju
misli, da usreuje, i to znam. Velika nesrea je, uostalom, da nemam
lekara kome bih verovao, imao sam toliko lekara u ivotu, ali nijednom
od tih lekara, na kraju krajeva, nisam verovao, svi su me naposletku
razoarali, rekao je Reger. Oseam se do krajnosti ranjiv i imam utisak,
da u svakog trena da se slomim. Kad kaem pogodie me infarkt, onda
stvarno verujem da e me pogoditi infarkt, iako sam to ve hiljadu puta
rekao, rekao je Reger, i meni samom to ve ide na ivce, svakog trena
kaem pogodie me infarkt, a on me nije pogodio, rekao je Reger. I u
vaem prisustvu esto sam govorio da mislim da e me pogoditi infarkt,
a on me ipak nije pogodio, ne govorim to tek iz navike, nego zato to
stvarno oseam da e me pogoditi infarkt. to se tie mog tela, nita vie
nije u redu s njim, rekao je Reger. Kad bih imao nekog dobrog lekara, ali
nemam nijednog dobrog lekara. U Zingerovoj ulici imao sam ak etiri
lekara opte prakse i dva internista, ali svi ti lekari nita ne vrede. Oi su
mi slabe, gotovo nita vie ne vidim, ali nemam nijednog dobro onog
lekara. Ali, naravno, ne odlazim kod lekara zato to se bojim. Lekar bi
mogao da mi potvrdi ono to slutim, da sam smrtno bolestan. Godinama
sam smrtno bolestan, govorio sam uvek to svojoj eni, rekao je Reger, i
kao izvesno sam prihvatao da u najpre ja umreti, ne ona, eto onda ipak
ona, zbog svih onih stranih okolnosti, ipak je umrla pre mene; celog
ivota sam se veoma bojao lekara. Dobar lekar je najbolje to moemo
da imamo, ali jedva da iko ima dobrog lekara, uvek imamo posla samo s
nesposobnima i arlatanima, rekao je, jednom pomislimo da smo nali
dobrog lekara, onda je on ili suvie star ili suvie mlad ili razume neto
od najnovijih stvari u medicini, a nema nikakvog iskustva, ili ima
iskustva, a ne razume nita od najnovijih stvari u medicini, i tako je to,
rekao je Reger. oveku je preko potreban lekar za telo i lekar za duu, a
nijednog ne nalazi, celog ivota traga za dobrim lekarom za telo i za
dobrim lekarom za duu, a nijedan od njih ne postoji za njega, takva je
istina. Znate li ta su mi rekli lekari u bolnici Milosrdne brae kad sam ih
suoio sa injenicom da su skrivili smrt moje ene i da je, dakle, imaju
na savesti?, kazali su kucnuo joj je as, kazali su mi tu banalnu reenicu,
i nije mi samo onaj koji je smandrljao operaciju na mojoj eni, kazao tu
reenicu, svi lekari iz bolnice Milosrdne brae govorili su mi tu banalnu
reenicu, kucnuo joj je as, kucnuo joj je as, kucnuo joj je as, uvek su
ponavljali, kao da im je ta reenica bila standardna, tako je rekao Reger.
Kad imamo lekara u koga moemo da imamo poverenje i pod ijim se
nadzorom moemo oseati zatieni, rekao je Reger, imamo ono to je
najvanije u starosti, ali nemamo takvog lekara. sad vie i ne tragam za
takvim lekarom, jer mi je potpuno svejedno kad u umreti, svaki mi je
trenutak dobar, ali kao i svi ljudi elim to je moguno bru i,
istovremeno, to je moguno bezbolniju smrt. Moja ena je, uostalom,
patila samo par dana, rekao je Reger, par dana je patila i par dana bila u
komi, rekao je. Ljudi zahtevaju mrtvako ruho, ali ja sam dao da je uviju
samo u isto laneno platno, tako je rekao Reger. ovek iz optine, koji je
zaduen za pogrebe, izuzetno je obavio svoj posao. Dobro je kad sve to
je vezano za pogreb lino obavljamo, jer onda nemamo vremena da
sedimo kod kue i ekamo, i tako budemo plen oajanja. Osam dana
sam trao po pogrebnim ustanovama u Beu, od administracije do
administracije, pa sam jo jednom upoznao dravu u njenoj birokratskoj
brutalnosti, tako je rekao Reger. Administracije koje smo prisiljeni da
potraimo u sluaju pogreba, smetene su daleko jedna od druge i
potrebna nam je najmanje cela nedelja da bismo mogli da obavimo sve
to je nuno za pogreb. Uvek sam i svuda govorio, hou samo
najjednostavniji pogreb za svoju enu, a oni to nisu razumevali, jer svi
drugi ele, koliko znam, uvek najskuplji. Koliko me je to samo snage
kotalo, naposletku sam ipak postigao najjednostavniji pogreb, rekao je
Reger. Jedino me je ovek iz optine Vering razumeo, taj ovek je bio
jedini koji me je razumeo kad sam rekao jednostavan pogreb, da nisam
hteo nikakav jeftin, kako su svi ostali verovali, nego jednostavan, svi su
uvek verovali da hou jeftin kad sam govorio jednostavan, samo me je
ovek iz optine Vering odmah razumeo kad sam govorio jednostavan, i
naprosto jednostavan, i nisam mislio jeftin. Uvek iznova, da ne
poverujete kako doista ljudi mogu biti glupi, s kojima imate posla u
administracijama, rekao je Reger. Nisam ak ni verovao da u doiveti
ovu zimu, jo manje da u je preiveti, dodao je. injenica je, meutim,
da sam celu godinu iveo u potpunoj nezainteresovanosti, zanemarimo li
moje obaveze odlaska na koncerte i zanemarimo li moje kratke
majstorske priloge za Tajms, nita me vie nije zanimalo otkako mi je
ena umrla; istina je, niti za jednog jedinog oveka, ukljuujui i vas,
rekao je Reger, mesecima se nisam interesovao ak ni za vas. Gotovo
nita nisam itao i nisam ni izlazio iz kue, samo na koncerte, ali ba u
protekloj godini svi ti koncerti nisu bili vredni posete i, naravno, saglasno
tome su bili i moji majstorski prilozi za Tajms. Ponekad se pitam zato
zapravo jo izvetavam iz Bea za Tajms, dok se ovde, u ovom
bezglavom Beu, na podruju muzike upravo odigrava strahotno
propadanje, budui da se ovde, u Beu, ni u Koncerthausu, ni u
Muzikom udruenju, ne daje nita izvanredno, beki koncerti su odavno
izgubili svoj jedinstveni karakter, isto to sluate ovde, mogli ste da
ujete ve znatno ranije u Hamburgu ili u Cirihu ili u Dinkelsbilu, rekao je
Reger. Najvee zadovoljstvo mi je u pisanju, ali ono to pruaju beki
koncerti uvek je manje vredno. Odavno ve nisam vie koncertni fanatik,
kakav sam nekad bio, rekao je, muziki fanatik, da, ali ne vie koncertni
fanatik, i sve mi je napornije da odlazim u Muziko udruenje ili u
Koncerthaus, nije mi vie lako otii peice do oba mesta, a taksi ne
uzimam, tramvaj ne prolazi Zingerovom ulicom. I publika u Koncerthausu
je u poslednje vreme, kao i publika u Muzikom udruenju, postala
prilino obina i provincijalna, moram da kaem, tupava je i ve niz
godina nije vie upuena, to je za aljenje. Vremena kad je peva nad
pevaima, Dor London, pevao u Don ovaniju u Operi ili erka mesara
Lipa u Kraljici noi, nepovratno su minula, kao i vremena kad su
dirigovali esnaestogodinji Menjuhin u Koncerthausu i petnaestogodinji
Karajan u Muzikom udruenju. Sluamo jo samo mediokritete,
bezvredne. Idoli, prvi, najidealniji i najkompetentniji ostarili su i postali
nekompetentni, rekao je Reger. Neobino je da ova dananja generacija
ne postavlja vie visoke zahteve pred muziku, kakvi su jo do pre
petnaest i dvadeset godina postavljani pred muziku. Stvar je u tome da
je sluanje muzike, zahvaljujui tehnici, pretvoreno u banalnu
svakodnevicu. Sluanje muzike nije vie neto izvanredno, svuda ujete
muziku, gde god da zastanete upravo ste prinueni da sluate muziku, u
svakoj robnoj kui, u svakoj lekarskoj ordinaciji, na svakoj ulici, danas
vie ne moete ni da izbegnete muziku, hoete da joj pobegnete, ali ne
moete da joj pobegnete, ovo doba ima totalnu muziku pratnju, i to je
katastrofa, tako je rekao Reger. U nae doba totalna muzika je zaposela
svet, izmeu Severnog pola i Junog pola svuda ste prisiljeni da je
sluate, u gradu ili na selu, na moru ili u pustinji, tako je rekao Reger.
Ljudi su svakodnevno zagueni muzikom ve dotle da su davno izgubili
svaki oseaj za muziku. Takva strahotna situacija, naravno, deluje i na
koncerte koje danas sluamo, nema nieg vie izvanrednog, poto je sva
muzika na celom svetu izvanredna, a tamo gde je sve izvanredno,
logino, nita vie nije izvanredno, pa onda je neposredno dirljivo, tako
je rekao Reger, kad se par virtuoza jo upinje da bude izvanredno, a to
nisu vie, budui da to vie i ne mogu biti. Svet je skroz proet totalnom
muzikom, rekao je Reger, u tome je nesrea, na svakom ulinom uglu
sluate izvanrednu i perfektnu muziku u ogromnim koliinama, u toj meri
da biste zapravo davno morali da zapuite sve slune kanale da ne biste
poludeli. Dananji ljudi pate, jer im nita drugo ne preostaje, od bolesne
muzike potronje, tako je rekao Reger, i ta muzika potronja je
pretvorena u industriju koja upravlja dananjim ljudima i ii e do take
dok ne uniti sve ljude; danas mnogo govorimo o otpadu i herniji koji
sve unitavaju, ali muzika unitava jo i vie nego otpad i hernija, muzika
je ta koja, konano, totalno unitava sve i svakog, kaem vam. Muzika
industrija najpre unitava ovekove slune kanale, a zatim, logino sledi,
samog oveka, takva je istina, tako je rekao Reger. Vidim ve oveka
koga je totalno unitila muzika industrija, vidim te mase rtava muzike
industrije koje, na kraju krajeva, smradom svojih muzikih leeva
preplavljuju kontinente, dragi moj Acbaheru, muzika industrija e
jednog dana imati oveka na savesti, imae naposletku, velika je
verovatnoa, celo oveanstvo na savesti, ne samo hernija i otpad,
kaem vam to. Muzika industrija je ubica ljudi, muzika industrija je
masovni ubica oveanstva koje, nastavi li tako muzika industrija kao
dosad, za nekoliko decenija ve ostae bez ijedne jedine anse, dragi
moj Acbaheru, tako je rekao Reger uzbuen. oveku sa osetljivim
sluhom uskoro nee biti moguno ni da izie na ulicu; bilo da odete u
kafanu, ili da odete u gostionicu, ili da odete u robnu kuu, svuda ste
prinueni, hteli ili ne, da sluate muziku, bilo da putujete vozom ili letite
avionom, svuda vas sledi muzika. Ta muzika bez predaha je neto
najbrutalnije to oveanstvo u ovom trenutku podnosi i trpi, tako je
rekao Reger. Od rane zore do kasno u no, oveanstvo je zagueno
Mocartom i Betovenom, Bahom i Hendlom, rekao je Reger, uite kuda
god hoete, ne moete izbei tu torturu. Zapravo je udo, rekao je
Reger, da tu neprekidnu muziku ve ne ujemo i u Muzeju stare
umetnosti, samo bi to jo nedostajalo. Kad sam sahranio svoju enu,
nisam est nedelja izlazio iz stana u Zingerovoj ulici, ni pomonicu nisam
nijednom pustio unutra, tako je rekao Reger. Odmah posle pogreba,
otiao je u oblinji hram i zapalio sveu, ne znajui upravo zato, i
neobino je da je iz hrama istog trena uao u crkvu Svetog Stefana, pa i
tamo zapalio sveu, ni tu opet ne znajui zato. Poto je u Stefanovoj
crkvi zapalio sveu, siao je komad puta niz Volcajl, noen milju da se
ubije. Ali, nisam imao tanu predstavu kako da se ubijem i naposletku
sam misao da se ubijem mogao da isteram, barem nakratko, iz glave,
tako mi je rekao Reger. Mogao sam da biram ili da danima i moda
nedeljama lutam po gradu ili da se na niz nedelja zatvorim u stanu, tako
mi je rekao Reger, odluio sam da se zatvorim na niz nedelja. Poto je
sahranio svoju enu, nije vie viao ni jednog jedinog oveka, pa ak u
poetku nije hteo vie ni da se hrani, danima je jedino pio istu vodu, jer
bez nje niko ne bi izdrao due od tri, etiri dana, i otuda je istinski
veoma brzo oslabio, izjutra najednom jedva da je vie imao snage da
ustane, i to je bio signal, tako mi je rekao Reger, i ponovo sam poeo da
jedem i ponovo sam poeo da se bavim openhauerom, upravo smo se
openhauerom ja i moja ena bavili kad se ona sruila iza mene i
slomila, kako je nazivaju, butnu kost, tako je rekao Reger zamiljeno.
Tokom tih est nedelja zatvorenosti vodio sam tek par telefonskih
razgovora sa svojim opunomoenikom u poslovima i itao openhauera, i
to me je verovatno spasio, tako je rekao Reger, mada nisam siguran da li
je dobro da sam se spasao, moe biti, tako je rekao Reger, da bi bolje
bilo da se nisam spasao, da sam se ubio. Meutim, sama injenica da je
bilo potrebno toliko tranja u vezi s pogrebom nije mi ostavljala nimalo
vremena da se ubijem. Ako se odmah ne ubijemo, neemo se vie ni
ubiti, i to je uasno, rekao je. udimo da budemo mrtvi ba kao i bie
koje najvie volimo, ali se ipak ne ubijamo, pomiljamo na to, ali to ipak
ne inimo, rekao je Reger.

Najneobinije je da tokom tih est nedelja nisam podnosio nikakvu

muziku, niti jedan jedini put nisam seo za klavir, jednom sam, zanet
mislima, pokuao s komadom iz Dobro temperovanog klavira, ali sam se
istog trenutka okanuo pokuaja, nije muzika bila koja me je spasla
tokom tih est nedelja, bio je to openhauer, neprestano proitavanih
par openhauerovih redaka, tako je rekao Reger. Nije to bio ni Nie,
samo openhauer. Legao bih u postelju i proitao par openhauerovih
redaka i razmiljao o njima, i ponovo proitao par openhauerovih
reenica i razmiljao o njima, tako je rekao Reger. Posle etiri dana, kad
samo pio vodu i itao openhauera, prvi put sam pojeo komad hleba,
koji je bio tako tvrd da sam morao da ga odseem satarom za meso. Seo
sam na tabure kod prozora koji gleda na Zingerovu ulicu, na ono grozno
Losovo sedite, i gledao dole na Zingerovu ulicu. Zamislite, kraj maja, a
bila je snena oluja, rekao je. Okomio sam se na ljude. Posmatrao sam
ih, iz stana, dole na Zingerovoj ulici kako ure na sve strane, natovareni
odeom i namirnicama i bilo mi je muka od njih. Pomislio sam neu vie
da se vraam tim ljudima, ne tim ljudima, a drugih i nema, tako je rekao
Reger. Gledajui dole na Zingerovu ulicu, postao sam svestan da, osim
tih dole na Zingerovoj ulici, koji jure na sve strane, drugih i nema.
Gledao sam dole na Zingerovu ulicu i mrzeo ljude i mislio da neu vie da
se vraam tim ljudima, tako je rekao Reger. Neu vie da se vraam u tu
prostotu i duevnu nitavnost, rekao sam sebi, tako je rekao Reger.
Pootvarao sam fioke u mnogim komodama i razgledao po njima i
neprestano vadio fotografije i spise i prepisku svoje ene i redao ih jedno
pored drugo na stolu i stalno ih sve gledao, dragi moj Acbaheru, i da
budem iskren moram rei da sam pri tome plakao. Odjednom sam
plakao bez sustezanja, decenijama ranije nisam plakao, odjednom sam
plakao bez ikakvog sustezanja, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i
plakao bez sustezanja i plakao i plakao i plakao i plakao, tako je rekao
Reger. Decenijama nisam plakao, jo od detinjstva, i odjednom sam
proplakao bez ikakvog sustezanja, rekao mi je Reger u Ambasadoru.
Nemam, uostalom, ta da krijem niti da preutkujem, rekao je, sa svojih
osamdeset i dve godine nemam ta ni najmanje da krijem i preutkujem,
rekao je Reger, pa tako ni da preutim da sam odjednom proplakao i
neprestano plakao, danima sam plakao, tako je rekao Reger. Sedeo sam
tamo i gledao pisma koja mi je ena pisala tokom proteklog vremena i
itao belekice koje je zapisivala tokom proteklog vremena i plakao.
Tokom decenija se, prirodno, navikavamo na neku osobu i decenijama je
volimo i volimo je, naposletku, vie nego sve druge i vezujemo se za nju,
a kad je izgubimo, stvarno je tako kao da smo sve izgubili. Uvek sam
verovao da je muzika ono to mi sve znai, pokatkad da je to filozofija,
pa velika i najvea i vrhunska knjievnost, uopte da je to umetnost, ali
sve to, sva umetnost, nije nita u poredenju s jednim i jedinim voljenim
biem. ta smo sve tom jedinom voljenom biu uinili, rekao je Reger,
koliko hiljada i stotina hiljada bolova naneli tom biu koje smo voleli vie
nego ikog, kako smo muili to bie, a ipak ga voleli kao nijedno drugo,
rekao je Reger. Kad umre to bie koje smo voleli kao nijedno drugo na
svetu, ostavlja nas sa uasnom ravom saveu, rekao je Reger, sa
okrutnom ravom saveu, s kojom moramo da ivimo posle njegove
smrti i koja e nas uguiti jednog dana, rekao je Reger. Sve knjige i
rasprave koje sam sakupio za ivota i koje sam doneo u stan u
Zingerovoj ulici, napunivi njima sve police, naposletku mi nisu nita
koristile, ena me je ostavila samog, a sve te knjige i rasprave su bile
smene. Verujemo onda da moemo da se zakaimo za ekspira ili
Kanta, ali to je iluzija, ekspir i Kant i svi ostali koje smo tokom ivota
uzdizali meu one koje nazivamo velikani, naputaju nas ba u trenutku
kad su nam neophodni, tako je rekao Reger, nisu nikakvo reenje za nas
i nisu nam nikakva uteha, odjednom su nam jedino muni i tui, sve to
su ti takozvani velikani i ljudi od znaaja mislili, pa onda jo i pisali,
ostavlja nas hladnim, tako je rekao Reger. Uvek verujemo da se na te
takozvane znaajne i velike, u nekom odlunom trenutku, u odlunom
trenutku u ivotu, moemo osloniti, ali to je zabluda, jer ba u odlunom
trenutku u ivotu, svi ti znaajni i veliki i, kao to se kae, besmrtni,
naputaju nas i ostajemo sami, u takvom odlunom trenutku u ivotu ne
pruaju nam nita osim injenice da smo sami ak i meu njima, upueni
na sebe u najuasnijem smislu koji tome moemo pripisati, tako je rekao
Reger. Jedino mi je openhauer pomogao, zato to sam ga naprosto
zloupotrebio u cilju opstanka, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru. Kad
su mi se, pre ostalih, recimo Gete, ekspir, Kant, smuili, u svom
beznau sam se jednostavno bacio na openhauera, i sa openhauerom
seo na tabure okrenut prema Zingerovoj ulici, da bih mogao da nastavim
da ivim, jer sam odjednom poeleo da nastavim da ivim, a ne da
umrem, ne da sledim svoju enu u smrt, nego da ostanem ovde, da
ostanem na svetu, razumete li, Acbaheru, tako je rekao Reger u
Ambasadoru. Ali, naravno, nisam imao sa openhauerom samo zato
sreu da preivim jer sam ga zloupotrebio za svoj cilj i, u stvari,
falsifikovao na najgadniji nain, tako je rekao Reger, pretvarajui ga
naprosto u medikament opstanka, to on u zbilji nije, kao ni ostali, ve
spomenuti. Celog ivota smo se oslanjali na duhovne velikane i na
takozvane stare majstore, tako je rekao Reger, a onda smo se smrtno
razoarali u njih, budui da oni nisu ispunili svoju svrhu u odlunom
trenutku. Duhovne velikane i stare majstore skupljamo poput blaga, i
verujemo da potom moemo da ih iskoristimo za na cilj u odlunom
trenutku opstanka, to ne znai nita drugo nego da ih zloupotrebimo za
na cilj, a to se pokazuje kao smrtna zabluda. Punimo svoj duhovni
trezor duhovnim velikanima i starim majstorima i obraamo im se u
odlunom trenutku u ivotu; meutim, kad otvorimo taj duhovni trezor,
on je prazan, takva je istina, stojimo pred praznim duhovnim trezorom i
utvrujemo da smo sami i potpuno bez sredstava, tako je rekao Reger.
Tokom ivota, ovek riznii na svim poljima, a na koncu je njegova
riznica ipak prazna, tako je rekao Reger, i isto je u pogledu njegovih
duhovnih sposobnosti. Kakve sam samo neizmerne duhovne sposobnosti
narizniio, tako je rekao Reger u Ambasadoru, a na koncu ipak stoji
potpuno prazan. Tek putem gadnog trika uspelo mi je da openhauera
zloupotrebim za svoju svrhu, naime u cilju svog opstanka, tako je rekao
Reger. Odjednom znate ta je to, praznina, kad se nalazite usred hiljada
i hiljada knjiga i rasprava, koje su vas potpuno napustile, koje najednom
nisu nita za vas osim te uasne praznine, tako je rekao Reger. Kad ste
izgubili najbliskiju osobu, sve vam je prazno, zavirujete kud god hoete,
sve je prazno, i osvrete se i osvrete i vidite sve je doista prazno, i to
doveka, tako je rekao Reger. I spoznajete da nisu ti duhovni velikani i
stari majstori oni koji su vas decenijama odravali u ivotu, nego da to
dugujete jednoj jedinoj osobi koju ste voleli kao nikog drugog. A u tom
saznanju i s tim saznanjem sami ste i nita vam i niko ne pomae, tako
je rekao Reger, i oajavate sve dublje iz dana u dan i oburvavate se iz
nedelje u nedelju u sve oajnije oajanje, tako je rekao Reger, ali
odjednom izbavljate se iz oajanja. Ustajete i izlazite iz tog samrtnog
oajanja, jo imate snage da izidete iz tog najdubljeg oajanja, tako je
rekao Reger, odjednom sam ustao s taburea okrenutog prema
Zingerovoj ulici i iziao iz oajanja i siao na Zingerovu ulicu, tako je
rekao Reger, i zaao par stotina metara u gradski centar; ustao sam s
taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici, iziao iz stana i zaao u
gradski centar, s milju da sad jo jednom jedini put pokuam da
nastavim da ivim, tako je rekao Reger. Iziao sam iz stana u Zingerovoj
ulici i pomislio da pokuam jo jedan jedini put da nastavim sa ivotom i
s tom milju stupio sam u okruje gradskog centra, tako je rekao Reger.
I taj pokuaj da preivim ispao je sreno, verovatno sam s taburea
okrenutog prema Zingerovoj ulici ustao u odlunom i, verovatno, u
poslednjem trenutku i siao na Zingerovu ulicu i krenuo u gradski centar,
tako je rekao Reger. Naravno, kad sam se onda opet vratio kui, u svoj
stan, trpeo sam udarac za udarcem, moete misliti da s tim jedinim
pokuajem da nastavim sa ivotom nije sve bilo uinjeno, morao sam
onda da uinim jo stotine takvih pokuaaja da nastavim da ivim, ali
neprestano sam ih ponavljao i neprestano sam iznova ustajao s taburea
okrenutog prema Zingerovoj ulici i izlazio na ulicu i stvarno se opet
nalazio medu ljudima, da, ba ljudima, i naposletku se spasao, tako je
rekao Reger. Naravno, pitam se da li je bilo dobro, a ne ipak greka to
to sam se spasao, ali nije re o tome, tako je rekao Reger. Hteli bismo
trenutano da sledimo u smrt, a potom ipak ne bismo hteli, tako je rekao
Reger, u takvoj torturi oajanja ivim, morate znati, evo sad ve godinu
dana. Mrzimo ljude, a ipak hoemo da ivimo meu njima, jer samo s
ljudima i meu njima imamo ansu da nastavimo da ivimo, a da ne
poludimo. Ne moemo dugo da podnosimo usamljenost, tako je rekao
Reger, verujemo da moemo da budemo sami, verujemo da moemo da
smo naputeni, ubedujemo sebe da smo kadri da sami nastavimo, tako
je rekao Reger, ali to je utvara. Verujemo da smo kadri da se iz tog
izvuemo bez ljudi, tavie verujemo da iz tog moemo da se izvuemo
apsolutno bez ikog i uobraavamo da imamo ansu samo kad smo sami,
ali to je utvara. Bez ljudi nemamo ni najmanju ansu da preivimo, rekao
je Reger, moemo da se druimo s koliko god hoete duhovnih velikana i
s koliko god hoete starih majstora, oni ne zamenjuju ni jednog jedinog
oveka, tako je rekao Reger, na kraju nas ti takozvani duhovni velikani i
ti takozvani stari majstori pre svih ostavljaju same i uviamo da smo jo i
na najgadniji nain ismejani od strane tih duhovnih velikana i starih
majstora i ustanovljavamo da smo sa svim tim duhovnim velikanima i
svim tim starim majstorima oduvek iveli u situaciji ismejanosti. U stanu
u Zingerovoj ulici, najpre je, kao to je reeno, uzimao samo hleb i vodu,
potom je, osmog ili devetog dana, uzeo malo mesa, koje je sam
izdinstao u kuhinji, pripremio je i mekih ljiva koje je pojeo s valjukama
skuvanim u vodi, pri emu mu je svaki put bilo muka. Osmog ili devetog
dana ipak je pozvao pomonicu i poslao je po jelo u hotel Rojal preko
puta stana. Sedeo sam kao pas i jeo, tako je rekao Reger. Sklopio je
povoljan sporazum s hotelom Rojal, od kraja maja svakodnevno su mi,
putem pomonice, koju smo uvek zvali Stela, iako joj je ime bilo Roza!,
tako je rekao Reger, isporuivali orbu i glavno jelo u aluminijumskom
posuu, naroito kupljenom za tu svrhu. Plaao sam dve porcije, tako mi
je rekao Reger u Ambasadoru, pola porcije bih pojeo, a pomonica bi
pojela jednu i po, tako je rekao Reger. Hranu iz Rojala jeo sam sa
izvesnom odvratnou, tako je rekao Reger, ali jeo sam je poto mi nita
drugo nije preostajalo, jeo sam je poto sam morao da jedem, tako je
rekao Reger, ali bilo mi je muka da jedem ve na sam pogled na
pomonicu koja je, naravno, sedela naspram mene dok je jela, nikad
nisam mogao da podnesem pomonicu, uostalom uvek je bila pomonica
moje ene, ja nikad nisam angaovao tu osobu, tako je rekao Reger, tu
glupu, laljivu osobu, tako je rekao Reger, koja je stvarno sedela
naspram mene i jela jednu i po porciju iz Rojala, dok sam ja jeo samo
pola porcije. Unajmljujemo pomonice, jer bismo se inae uguili u
sopstvenoj prljavtini, rekao je Reger u Ambasadoru, ali one su bez
izuzetka uvek odvratne. Osueni smo na pomonice, i to je to, tako je
rekao Reger. Iz Rojala je uvek donosila jelo koje je ona elela da jede,
koje je izabrala za sebe, nikad jelo koje bi meni godilo. Volela je da jede
svinjsko meso, i donosila je stoga uvek svinjsko meso, ali ja jedem, ako
me pitate, samo govee meso, tako je rekao Reger. Uvek sam bio
govedoder, kune pomonice su, bez izuzetka, svinjoderke. Posle smrti
moje ene, i to odmah ve posle pogreba, tako je rekao Reger,
pomonica mi je dala na znanje da joj je moja ena zavetala to i to,
iako znam da moja ena uopte nita nije zavetala, jer moja ena nije
nikad pomiljala da mora da umre i ni s kim nije govorila o tome ta e
zavetavati ili prenositi, ak ni sa mnom, pa otuda jo manje s
pomonicom. Pa ipak, pomonica mi je dola odmah posle pogreba i
rekla da joj je moja ena ostavila ovo i ono, haljine, cipele, prekrivae,
tekstil i tako dalje. Pomonice se, u stvari, ne boje nikakve sitniavosti,
rekao je Reger u Ambasadoru. Ne oseaju nikakav stid u svojim
zahtevima. Pomonice su uvek i svuda hvaljene, mada ljudi tano znaju
da dananje pomonice ne zasluuju pohvalu, dananje kune
pomonice su odvratne u svojim zahtevima i apsolutno nespretne u
svom poslu, ali ljudi se pretvaraju da kune pomonice zasluuju
pohvalu, jer su osueni na njih, rekao je Reger u Ambasadoru. Nikad
moja ena ni trenutak nije pomislila da neto zaveta pomonici, ni dva
dana pre smrti moja ena nije slutila da e umreti, pa kako bi onda
mogla da neto zavetava pomonici?, tako je rekao Reger. Ona lae,
pomislio sam, kad mi je pomonica dala na znanje da joj je moja ena
obeala razliite stvari, prisutni na pogrebu se jo nisu ni razili s groblja,
a pomonica se ve ustoboila preda mnom i rekla da joj je moja ena
obeala ovo i ono.

Neprestano uzimamo ljude u zatitu, jer ne moemo da verujemo da oni

mogu biti tako ogavni, dok neprestano utvrujemo u stvarnosti da su
ogavni, ak onoliko koliko mi nismo ni smatrali da je moguno.
Pomonica je vie puta, dok sam jo stajao nad otvorenom rakom,
ponovila re tiganj, tako je rekao Reger, zamislite, ponavljala je re
tiganj dok sam jo stajao nad otvorenom rakom. Nedeljama mi je
pomonica sipala u ui, besramno laui, da joj je moja ena mnogo ta
obeala. Ali ja sam, kako se kae, sedeo na uima. Tek tri meseca posle
smrti moje ene, rekao sam kunoj pomonici da moe da izabere
poneto za sebe od odee koju sam namenio sinovici svoje ene, i da bi
trebalo da uzme od kuhinjskog suda ono to joj izgleda da bi joj bilo
korisno. ta mislite kako je pomonica na to postupila, tako je rekao
Reger, ta osoba je zahvatala puna naruja odee i trpala u velike
dakove od sto kila koje je unapred pripremila i trpala je i trpala puna
naruja odee moje ene sve dok u tim dakovima vie nije bilo mesta.
Bio sam preneraen, Posmatrajui taj prizor. Kao mahnita jurila je kuna
pomonica kroz stan i grabila sve to je mogla da zgrabi. Konano je
napunila pet dakova od sto kila i u tri velika kofera nagurala je sve to
nije mogla da strpa u dakove. Na kraju se i njena erka pojavila da bi
zajedno s njom snela dakove i kofere na Zingerovu ulicu, gde je erka
dovezla iznajmljeni kamionet. Poto su dakove i kofere spustile na
Zingerovu ulicu, kuna pomonica je na tlu sabrala i gomilu kuhinjskog
posuda, a da me nije uopte ni pitala da li mi je pravo da ona uzme jo i
to posude. Rekla je da mi je ipak ostavila ovaj ili onaj sud dok je sude na
tlu povezivala kanapom kroz uke da bi ih tako lake mogla sneti na
Zingerovu ulicu. Stajao sam preneraen i posmatrao pomonicu i njenu
erku koje su, kao opsednute, iznosile posude iz stana. Moja ena,
uostalom, nikad nije videla erku kune pomonice, tako je rekao Reger,
da ju je videla makar jedared za sve te godine otkad je pomonica radila
kod nas, uasnula bi se pogledavi je, tako je rekao Reger. to vie
polaemo u ljude, kako se kae, i bolji smo prema njima, utoliko nam oni
groznije vraaju, rekao je Reger u Ambasadoru. Ovaj dogaaj s kunom
pomonicom i njenom erkom istinski me je nauio, jo jednom, koliko
ovek moe da bude bezdano odvratan, tako je rekao Reger. Donje
klase, kako ih nazivaju, a to je istina, podjednako su ogavne i podle,
podjednako dvoline kao gornje. Jedno od najodvratnijih obeleja ovog
vremena jeste da neprekidno tvrdimo da su takozvani jednostavni i
takozvani potlaeni ljudi dobri, a ostali loi, to je jedna od najgnusnijih
obmana za koje znam, tako je rekao Reger. Ljudi su, svi skupa, bez
razlike, podjednako podli i ogavni i laljivi, tako je rekao Reger. Kuna
pomonica, kako je nazivamo, nije nita bolja od onih koje nazivamo
gazdama, uostalom danas stvari stoje upravo obrnuto, kao to je i sve
danas obrnuto, rekao je Reger, kune pomonice su danas gazde, a ne
obrnuto. Danas su takozvani nemoni, u stvari, monici, a ne obrnuto,
rekao je Reger u Ambasadoru. Dok je gledao na oveka sa sedom
bradom, uo sam ono to mi je govorio u Ambasadoru, da je danas sve
obrnuto, ponavljao je danas je sve obrnuto. Jo sam bio nad otvorenom
rakom, a kuna pomonica me je ubedivala i tvrdila je da joj je moja
ena zavetala zeleni zimski kaput kojeg je svojevremeno kupila u
Badgatajnu. Ni manje ni vie nego ba taj lep i skup kaput je moja ena
zavetala kunoj pomonici, rekao je Reger ozlojeeno. Te osobe koriste
svaku priliku i niega se ne plae, onako glupi kakvi su, ti ljudi okreu
sve, ak i ono najodvratnije, u svoju korist. A mi neprestano padamo na
njih, jer su nam oni po prirodi nadmoni u svakodnevnim ogavnostima,
tako je rekao Reger. Oponaati narod podjednako je odvratno, rekao je
Reger, kao i ulagivati se narodu, to je, recimo, karakteristino za
politiare. Imamo li idealistiku predstavu, ipak se veoma brzo pokazuje
da je ta predstava apsurdna, tako je rekao Reger, i rekao je, moramo da
ostarimo, nema nieg odvratnijeg od pripisivanja prednosti mladosti,
oduvek mi je duboko odvratno kad neki starac govori o prednostima
mladosti, dragi moj Acbaheru, i rekao je, dananji ovek je bez odbrane,
bez zatite, danas imamo oveka totalno bez odbrane i totalno bez
zatite, jo do pre deceniju imali smo ljude koji su se, koliko god to bilo
malo, ipak oseali zatieni, ali danas su predani totalnom odsustvu
zatite, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne mogu vie da se skrivaju,
nema vie skrovita, i to je ono strano, tako je rekao Reger, sve je
totalno prozirno i otuda je totalno lieno zatite; to znai da danas nema
vie nikakve mogunosti za bekstvo, ljudi su svuda, svejedno gde su,
ganjani i lovljeni, i bee i spasavaju se i vie ne nalaze neku rupu u koju
bi mogli da se zavuku, osim da pobegnu u smrt, tako stoje stvari, tako je
rekao Reger, to je onespokojavajue, jer svet nije vie spokojno utoite,
nego je samo onespokojavaju. Morate da se prilagodite takvom
onespokojavajuem svetu, Acbaheru, hteli ili ne hteli, od glave do pete
ste predani ovom onespokojavajuem svetu, a ako vas ubeuju da nije
tako, onda vas ubeduju u la, tu la vam danas neprekidno ulivaju u ui,
u emu su se izvetili prvenstveno politiari i politiki brbljivci, tako je
rekao Reger. Svet je jedna jedina onespokojavajua pojava, gde niko
vie od ljudi ne nalazi zatite, apsolutno niko, tako je rekao Reger u
Ambasadoru. U ovom trenutku Reger je pogledao na oveka sa sedom
bradom i rekao, uostalom, smrt moje ene nije samo moja najvea
nesrea, ona me je i oslobodila. Osloboen sam sa smru svoje ene,
rekao je, a kad kaem osloboen mislim sasvim slobodan, u celosti
slobodan, potpuno slobodan, ako znate ili barem slutite ta to znai. Ne
ekam vie na smrt, doi e sama, ak i da ne mislim na nju, doi e,
potpuno mi je svejedno kad. Smrt voljenog bia je zapravo udovino
oslobaanje itavog naeg sistema, dodao je Reger. Izvesno vreme ve
ivim s tim oseanjem da sam sad potpuno slobodan. Sad svemu mogu
da dopustim da mi prie, doista svemu, a da ne moram da se od toga
branim, vie se ne branim, i to je to, tako je rekao Reger sada. Gledajui
na oveka sa sedom bradom, rekao je, stvarno sam uvek voleo oveka
sa sedom bradom, Tintoreta nikad nisam voleo, ali svakako Tintoretovog
oveka sa sedom bradom. Vie od trideset godina posmatram sliku, i jo
mogu da je gledam, nijednu drugu sliku ne ih mogao da gledam vie od
trideset godina. Gledamo li ih bez skrupula, stari majstori brzo zamaraju,
i ako ih podvrgnemo pomnijem razmatranju, uvek razoaravaju, naroito
ako ih najbezobzirnije uzmemo za predmet naeg kritikog razbora. U
stvari, nijedan od tih takozvanih starih majstora ne odoleva istinskom
kritikom razmatranju, tako je onda rekao Reger. Leonardo, Mikelandelo,
Ticijan, sve to se, zapravo, neverovatno brzo rastae pred naim oima i
naposletku se ipak ispostavlja, ak i ako je to genijalna i uboga umetnost
da se preivi, samo kao ubogi pokuaj da se preivi. Goja je u tom
pogledu ve tvrdokorniji komad, rekao je Reger, ali i Goja nam ne koristi
i najzad nam ne znai nita. Sve to je ovde, u Muzeju stare umetnosti,
koji ak nema nijednog Goju, dodao je Reger, naposletku nam, naime u
odlunoj taki naeg ivota, ne znai nita. Pre ili kasnije, na svim ovim
slikama ipak ustanovljavamo, kad ih dublje izuavamo, neku
nespretnost, da, u stvari, ustanovljavamo ak i na najveim i najvanijim
tvorevinama, ako smo nepopustljivi, neki nedostatak, izvesnu
oteavajuu greku koja nam sve te slike postupno ogaduje, verovatno
zato to smo suvie visoko postavili svoj zahtev, tako je rekao Reger.
Umetnost u celini, uostalom, nije nita drugo nego umetnost opstanka,
ne smemo da to zanemarimo, sve u svemu uzevi ona je ipak
neprestano obnavljani pokuaj, koji dira i u razum, da se okona sa
ovakvim svetom i njegovim odvratnostima, to je, kao to znamo, opet
moguno pre svega upotrebom lai i pretvornosti, obmane i iluzije, tako
je rekao Reger. Ove slike su pune lai i pretvornosti, i pune obmane i
iluzije, i zanemarimo li njihovu esto genijalnu umetniku vetinu, nema
nieg drugog u njima. Sve ove slike su, osim toga, izraz ovekove
apsolutne bespomonosti da okona sa sobom i onim to ga okruuje
tokom ivota. A ta nemo koju one sve izraavaju, s jedne strane je
poniavajua za duh, s druge strane, podjednako, potresna za duh i do
smrti dirljiva, tako je rekao Reger. ovek sa sedom bradom vie od
trideset godina odolevao je mom razumu i mom oseanju, tako je rekao
Reger, stoga je za mene on najdragoceniji od svega to je ovde izloeno,
u Muzeju stare umetnosti. Kao da sam toga bio svestan jo pre vie od
trideset godina, kad sam prvi put seo na ovu klupu, upravo naspram
oveka sa sedom bradom. Svi ovi takozvani stari majstori zapravo su
promaaj, svi su, bez izuzetka, osueni na promaaj, u svakoj potankosti
njihovih radova posmatra moe da ustanovi taj promaaj, u svakom
potezu kiice, tako je rekao Reger, u najsitnijem i jo sitnijem detalju.
ak i da zanemarimo da su svi ti takozvani stari majstori ipak samo po
detalj naslikali genijalno na svojim slikama, ni jedan jedini od njih nije
naslikao stoprocentno genijalnu sliku, to nijednom od tih takozvanih
starih majstora nije nikad polo za rukom; ili promauju na podbratku, ili
na kolenu, ili na onim kapcima, tako je rekao Reger. Veina promauje
na rukama, nema u Muzeju stare umetnosti ni jedne jedine slike na kojoj
bi mogla da se vidi neka genijalno ili barem samo izvanredno naslikana
ruka, stalno nailazimo na ruke na kojima se tragikomino omailo, tako
je rekao Reger, pogledajte ovde, na svim portretima, ak i najuvenijim.
ak ni da naslikaju samo izvanredan podbratak ili doista uspelo koleno,
nije polazilo za rukom niti jednom od tih takozvanih starih majstora. El
Greko nikad nije umeo ni jednu jedinu ruku da naslika, El Grekove ruke
izgledaju uvek kao prljave i vlane sudopere, dodao je Reger, ali El
Greka nema ak ni jednog u Muzeju stare umetnosti. A Goja, koji takoe,
uostalom, nije zastupljen u Muzeju stare umetnosti, pazio se toga da
makar jednu ruku naslika jasno, to se tie ruku kod Goje, sam Goja nije
odmakao dalje od diletantizma, i to strani, ogromni Goja, koga stavljam
iznad svih slikara koji su ikad slikali, tako je rekao Reger. A onda, upravo
je deprimirajue, ovde, u ovom Muzeju stare umetnosti, neprestano
videti samo umetnost koju valja oznaiti kao dravnu umetnost, kao
habsburkokatoliku dravnu umetnost koja je neprijateljska prema
duhu. Decenijama je uvek isto, idem u Muzej stare umetnosti i mislim,
Muzej stare umetnosti nema nijednog Goju! injenica da nema nijednog
El Greka, to se mene tie i mog shvatanja umetnosti, nije neka nesrea,
ali da Muzej stare umetnosti nema Goju, stvarno je nesrea, tako je
rekao Reger. Ako sudimo po svetskom merilu, tako je rekao Reger,
moramo da kaemo da Muzej stare umetnosti ne odgovara svom ugledu,
nije ak ni prvorazredni muzej, jer ne poseduje velikog, nenadmanog
Goju. Tome dodajem da Muzej stare umetnosti totalno odgovara
umetnikom ukusu habsburgovaca, koji su, barem to se tie slikarstva,
imali odvratan, potpuno neduhovan katoliki ukus u umetnosti.
Uostalom, katoliki habsburgovci nisu ni marili za slikarstvo vie nego za
knjievnost, budui da su im slikarstvo i knjievnost uvek izgledali kao
opasne umetnosti, za razliku od muzike, koja im nikad nije mogla
nauditi, i to ba zato to je bila tako liena duha, pa je ona mogla da se
punokrvno razvija, kako sam jednom proitao u nekoj takozvanoj knjizi o
umetnosti. Habsburgovska pretvornost, habsburgovska slaboumnost,
habsburgovska verska perverznost, sve to visi na ovim zidovima, i takva
je istina, tako je rekao Reger. A na svim tim slikama, ak i na pejzaima,
prisutna je ta perverzna katolika verska infantilnost. Suta prostaka
crkvena pretvornost na slikama koje odgovaraju najviim, ak vrhunskim
likovnim zahtevima, pa to je odvratno. Sve to je izloeno u Muzeju stare
umetnosti sadri katoliki aureol, iz toga ne izuzimam ni ota, tako je
rekao Reger. Odvratni su ti Venecijanci koji su se svakom rukom koju su
naslikali grevito hvatali za prealpsko katoliko nebo, dodao je. U Muzeju
stare umetnosti ne moete videti ni jedno jedino naslikano prirodno lice,
stalno samo katolike face. Posmatrajte due vreme ovde, recimo, neku
dobro naslikanu glavu, naposletku e ona ispasti katolika, tako je rekao
Reger. ak i trava na ovim slikama nie kao katolika, ak i orba u
holandskim supenicima nije druga nego katolika orba, dodao je Reger.
To je bestidni naslikani katolicizam, nita drugo, tako je rekao Reger.
Proteklih trideset i est godina sam dolazio u Muzej stare umetnosti
jedino zato to je ovde tokom cele godine idealna temperatura od
osamnaest Celzijusovih stepeni, koja nije najbolja samo za platno ovih
slika nego i za moju kou i, jo vie, za moju preosetljivu glavu, tako je
rekao Reger. Briljivo razmatranje umetnosti, samoubilaka metoda, sa
starenjem iziskuje izvesno majstorstvo, dodao je Reger. U Muzeju stare
umetnosti ne postoji steeno pravo, rekao je, mrnja prema umetnosti, u
osnovi je neizleivo ludilo za umetnou. Nesumnjivo, dragi moj
Acbaheru, ve smo gotovo na vrhuncu nae haotine i kierske epohe,
rekao je i: cela ova Austrija, uostalom, nije nita drugo nego Muzej stare
umetnosti, katoliko-nacionalsocijalistiki, uasni. Obmanjivanje u ime
demokratije, rekao je. Haotino ubrite je ova dananja Austrija, ta
smena dravica, koja se preznojava od samoprecenjivanja i koja je sad,
etrdeset godina posle takozvanog Drugog svetskog rata, kao totalno
amputirana dospela do svoje apsolutno najnie take; ta smena
dravica u kojoj je misao izumrla i u kojoj, ve pola stolea, vladaju samo
podla dravnopolitika stupidnost i dravnobigotna glupost, tako je rekao
Reger. Svet konfuzan, brutalan, rekao je. Suvie star da bi nestao, rekao
je, suvie sam star da bih otiao, Acbaheru, osamdeset i dve, shvatate li!
Stalno sam bio sam! Sad sam konano u klopci, Acbaheru. Kuda god
danas pogledali po ovoj zemlji, gledamo u neku posprdnu nuniku
jamu, rekao je Reger. Masovno ludilo, katastrofalno, rekao je. Svi su vie
ili manje depresivni, znate li, a s Maarskom, uostalom, imamo najvii
stepen samoubistava u itavoj Evropi. esto sam pomiljao da odem u
vajcarsku, ali vajcarska bi za mene bila jo gora. Ne moete zamisliti
koliko volim nau zemlju, rekao je Reger, ali najdublje mrzim ovu
savremenu dravu; sa ovom dravom neu ubudue nita vie da imam,
sa svakim danom sve je gnusnija. Svi ljudi koji danas deluju i vladaju u
ovoj dravi imaju iskljuivo grozna, primitivna lica, liena duha, u ovoj
bankrotiranoj zemlji vidite jo samo gigantsko smetlite uasnog
fiziognomskog otpada, rekao je. Mislimo, ne govorei sve, i verujemo da
smo kompetentni, a ipak nismo, to je komedija, a kad pitamo kako valja
nastaviti, to je tragedija, dragi moj Acbaheru. Pojavio se Irzigler i doneo
Tajms, za koji ga je Reger zamolio, trebalo je, uostalom, samo da izie iz
Muzeja stare umetnosti, prede ulicu i tamo je bio kiosk s novinama.
Reger je uzeo Tajms, ustao i iziao iz sale Bordone, i to, kako mi je
izgledalo, ustrijim korakom nego inae, siao je velikim centralnim
stepenitem i iziao na ulicu, ja sam ga pratio. Zastao je kod vulgarnog
spomenika Mariji Tereziji i rekao da sam ja verovatno ipak zauen nad
injenicom da mi dosad jo nije rekao pravi razlog zato je ponovo ve
danas eleo da se sretne sa mnom u Muzeju stare umetnosti. Nisam
mogao da verujem svojim uima kad je rekao da je kupio dve ulaznice,
odlina mesta u parteru, za Razbijeni krag u Burgteatru i pravi razlog
zato me je zamolio da danas opet doem u Muzej stare umetnosti jeste
da mi predloi da s. njim pogledam Razbijeni krag u Burgteatru. Znate
li, decenijama nisam bio u Burgteatru i nita vie toliko ne mrzim koliko
Burgteatar, stvarno nita vie koliko dramsku umetnost uopte, rekao je,
ali jue sam pomislio da odem sutra u Burgteatar i pogledam Razbijeni
krag. Dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger, ne znam kako mi je
pala ideja da idem danas, i to s vama i ni s kim drugim, u Burgteatar da
bih gledao Razbijeni krag. Moete me mirno smatrati za udarenog,
dodao je Reger, dani su mi ionako izbrojani; stvarno sam pomislio da
danas idete sa mnom u Burgteatar, na kraju krajeva Razbijeni krag je
najbolja nemaka komedija, a Burgteatar je, jo uz to, prvo pozorite na
svetu. Tokom tri asa me je muila misao da bi trebalo da vam kaem da
bi dobro bilo da idete sa mnom na predstavu Razbijenog kraga, jer sam
ne bih iao na Razbijeni krag, dodao je Reger, pie Acbaher, tokom tri
puna muna asa pitao sam se kako da vam kaem da sam uzeo dve
karte za Razbijeni krag i da sam, pri tome, mislio na sebe i vas, jer
decenijama niste od mene nita drugo sluali nego da je Burgteatar
najgnusnije pozorite na svetu, a sad najednom bi trebalo, tavie, da
idete sa mnom na Razbijeni krag u Burgteatar, to je stvar koju ak ni
Irzigler ne shvata. Uzmite drugu kartu, rekao je, i poite veeras sa
mnom u Burgteatar, podelite sa mnom zadovoljstvo ovog perverznog
ludila, dragi moj Acbaheru, rekao je Reger, pie Acbaher. Da, rekao sam
Regeru, pie Acbaher, ako je to vaa izriita elja, a Reger je rekao, da,
to je moja izriita elja, i dao mi je drugu kartu. Uvee sam stvarno
otiao s Regerom u Burgteatar i na Razbijeni krag, pie Acbaher.
Predstava je bila grozna.