LEVA STRANA DRUMA

A samara moja tu je i drugo to treba

Troiemo tue pare to ne smetni s uma
Ispod stotke ga ne sputam niko nas ne vreba
Voziemo sve do kraja levom stranom druma*

Tom Vejts

Beei od dosade ja i Vojvoda odlazimo na neka manje snobovska mesta gde

ljudi lee ispod stolova i niko ih ne dira, pivo se toi u velike krigle a drusnu
konobaricu svi zovu po imenu i tipaju za dupe. Upadamo u zadimljenu birtiju kao u
rudarsko okno gde kroz izmaglicu od duvanskog dima u nas blenu nae kolege,
votano ute face sa veitim filozofskim pitanjem na vrhu usana utrnulih od dibre:
Je l' stigla penzija?
Nemam pojma. Nosim sa sobom papirnatu kesu koju nam je ulini prodavac
napunio kikirikijem. Dok ekamo da stigne prva tura, Vojvoda mi objanjava razliku
izmeu ''pinatsa'' i ''birnatsa''.
''Vidi...'', kae on uz iroki pokret rukom kojim prinosi Zipo upalja cigareti
koju je zadenuo izmeu usana, ''Pinats, to ti je obian kikiriki, onaj koji jedu deca...
Onaj to moe da kupi u bilo kom dragstoru. Birnats, to ti je veliki, peeni kikiriki,
dobro posoljen, toliko da su na zrnima zalepljene velike gromuljice soli... On se jede
iskljuivo uz pivo...''
''Aha...'', klimam glavom ne kapirajui zato mi ovo govori. Na kraju, kikiriki
je samo kikiriki. Zar ne?
Dalje razgovor ide svojim tokom. enskinje, muzika i Premijer liga. Krigle
piva se kotrljaju po drvenom astalu. Peta, esta, sedma tura... Muti mi se u glavi i zato
prelazim na vinjak. Vojvoda i dalje junaki forsira pivarke. Malo se zajapurio u licu i
non-stop ide u klonju. Razgovor nam je dobio na nivou i ivosti. Kako ono kau stari
Latini? Vinum verba ministrat? Trebalo bi da je tako.
Postoji jedna interesantna stvar u tom pijanom naklapanju. Uglavnom svako
pria za sebe i uopte ne uje onog drugog ta govori. Jednostavno saeka da
sagovornik zavri sa onim to ima da kae i pone da kenja neto to je tebi u tom
trenutku vano. Dri monolog usred kvazi-razgovora. Tako se prazni.
Elem, u sred tog svog naeg prokenjavanja za sto nam seda jedan ia. U
stvari, nije se radilo o ii, tip se, otkriu to malo kasnije, bliio pedesetoj, ali je zbog
veoma humanog tretmana Gospodina ivota izgledao tako kako je izgledao: matoro i
oronulo, kao da ima minimum ezdeset. Ili kao da ga je pregazio tramvaj. I to vie
puta.
Za tren smo zautali obojica. Pogledali smo ga, mislei da je u pitanju neki
matori alkos koji e ili da se ogrebe za pie ili makar cigaretu, ili da nas asti sa pet-
est tura i dva'es' evapa sa lukom i da nam pria svoju ivotnu priu, recimo to kako
je nekad kamionom proao pola Evrope, zaradio puno love i sve to spiskao na provod
i kurve... Vojvoda je, za razliku od mene, bio i iznerviran jer ga je krelac prekinuo u

*
Preveo: Aleksandar Blagojevi (Tom Waits, ''Sabljasti Trombon'', Odabrane pesme 1976-1995,
Gradina/SKC, Ni 1997.)

1
izlaganju svoje fascinacije orujem, naroito beretama i koltovima (neto to mi je
priao ve sto puta uz obaveznu ''ovako-se-repetira-utoka'' gestikulaciju praenu
onomatopejom: klik-klak! i beng-beng!) i zato ga je odmah nabusito upitao:
''Je l' si pitao ti nekog da sedne? A, matori?''
Tip se samo blaeno nasmeio i rekao:
''Bez nervoze, mladi gospodine, izvinjavam se ako sam vas prekinuo u
neemu...''
''Pa jesi nas prekinuo.''
''Izvinjavam se jo jednom, ali nisam mogao da odolim iskuenju i ne
pridruim vam se...''
O, neeeee... Pomislih, Sad e da bude ono: ''I ja sam bio nekad tako lud, mlad
i glup, te davne eset osme, al' sam poeo da pijem i da drogiram pa sam se tako
sjebao za ceo vek...''
''Gledam vas...'', zapoe on, ''Mladi, pametni deaci, ba kao to sam i ja bio
nekad...''
Lele, sad smo ga najebali, proe mi kroz glavu.
''Pa, reko' sebi, zato da ne sednem kraj njih i ponudim im taj mali posli?''
''Posli?'', Vojvoda upitno podie obrve.
''Da, nita posebno... ista zajebancija.''
Zajebancija? Sad e deda da trai da mu prebijemo komiju to mu je posek'o
orah ili da upadnemo kod nekog u garau i skinemo mu felne sa novog bemvejca.
''Tanije, u pitanju je ponuda kakva se ne odbija'', dopuni se matori.
''Ponuda?'', opet se zaudi Vojvoda.
Aha. Znai ima da izvadi iz depa polovni roleks ili polutku dopa i da nam ih
prodaje za bagatelu. ubre matoro.
''Jedan moj prijatelj...'', zapoe on.
...Mi jebe enu, dopunih ga ja u mislima.
''Ima malih novanih potekoa...''
...Uzajmio sam mu 10.000 maraka a on ne vraa, pa bih, eto, voleo da mu
prebijete kolena.
''Velikih potekoa...''
...U stvari, ja sam mu ve razbio glavu pajserom pa bih hteo da vas zamolim
da mi pomognete da zakopamo le u Bubanjskoj umi.
''Ali, hajde prvo da popijemo neto, pa da onda razgovaramo o poslu. Vai?''
Nasmeio nam se predusredljivo, otkrivi nam pritom da je etkicu za zube
zaturio iza ve maine u vreme dok je jo drug Tito bio iv, i okrenuo se ka anku koji
se, kroz zavesu od dima, nazirao u dnu prostorije.
''Desanka! Deso, bre!'', pozvao je konobaricu otkrivi nam da je ovde redovan
gost.
Desa se pojavila desetak sekundi potom, vrckajui svojom debelom
guzietinom prila je naem stolu, podboila se kao trudnica i upitala ga:
''ta se dere, bre, Suvajac? Nije ti ovo pijaca.''
''Deso, duo...'' nasmei se on snishodljivo, gladei je pritom po butini, ''Daj
jednu stomakliju i donesi mladoj gospodi ta piju. Vidi ima li neto na rotilju pa nam
i to doturi malo kasnije, vai?''
''Sve za tebe srce...'' promrlja pozamana Desa i ode da ubije neku maku, jer
valja od neeg spremiti evape koje emo jesti malo kasnije.
Gospodin Suvajac (ime ili prezime, ta li je ve, pristajalo mu je savreno, i
likom i psihom je podseao na sasuenu smokvu) se okrenu ka nama.

2
 ''Tako...'', ree zadovoljno, ''Sad, da nastavim. Dakle, jedan moj prijatelj je u
gadnim govnima. Postoji samo jedan nain da se iz njih izvue. Ja i jo neki moji
drugari smo mu, eto, dali tu ansu...''
''Prei bre na stvar, Suvanjac.'', prekide ga nervozno Vojvoda.
''Suvajac, ne Suvanjac.'', ispravi ga matori.
''ta je da je... Kai nam ta u stvari hoe od nas...''
''Za poetak hou da uzmete OVO...'', ree Suvajac i uz jedan elegantan pokret
rukom poloi na sto pred nas dve novanice od po sto nemakih maraka. Dolo mi je
da, kao Gaga Nikoli u ''Poslednjem krugu u Monci'' kaem: Galantno, nema ta... Ali
ovaj pokretni suner pred nama nije imao nieg gospodskog u sebi, naprotiv,
podseao je na golemog prevejanog takora.
''ta je to?'', upitah zbunjeno.
''Pa vidi valjda da su novci, kretenu.'', odgovori mi Vojvoda glasom u kojem
sam nazreo prizvuk pohlepe. Uvek je bio lakom na paru, ene i alkohol.
''Mala akontacija...'', nastavi Suvajac, ''A kad zavrimo posao, dobiete jo po
dvesta...''
U redu, kog treba da ubijemo?, proe mi pitanje kroz glavu.
''ta je u pitanju, matori?'', upita ga Vojvoda, ve vidno zainteresovan.
''Ne mogu vam to objasniti ovde, u kafani, nije sigurno. Otii emo na lice
mesta i tamo e vam sve biti jasno...''
''Aha...'', klimnuh glavom odobravajui.
U tom trenutku stie i debela Desa sa ovalom punim evapa i pariima
isprenog suvog hleba koji se u kafanskom argonu naziva ''albanska salata''. Vojvoda
oduevljeno kree u tamanjenje rotilja, ime potvruje da nije lakom samo na
alkohol, pare i ene ve i na hranu.
Suvajac pokazuje da se ipak ne razlikuje mnogo od svojih vrnjaka i kolega
birtijaa i poinje da nam prepriava kako se najbolji evapi slue u jednoj kafani u
Leskovcu ija je vlasnica njegova biva valerka iji je mu hteo da ga odstreli da
kojim sluajem nije... Itd, itd... Kenja on tako, smica one stomaklije iz dva cima,
gotovo na eks, pritom zadovoljno mljacka ustima, uiva ovek u svakom gutljaju,
pravi alkos. Meni sve neto kao sumnjivo, al' se trudim da kao ostanem kul, mezetim
one evape, pratim Suvajev tempo duplim vinjacima, vidim da ga nervira to to
mogu da popijem vie od njega i to mi priinjava neko bizarno zadovoljstvo. A on
kenja li kenja, za pola sata nam je ispriao ta mu se sve dogaalo u rasponu od
sedamdesetih do devedesetih, ja ga kao sluam, pijuckam vinjak, a Vojvoda tamani
one evape kao gladna godina, gotovo i da ne die, samo s vremena na vreme podigne
glavu, promrmlja neto Suvajcu u znak odobravanja i nastavi sa oderavanjem.
''...I tako, pustim ja mainu na ler, a nju zgrabim za sisu. Gde e sad kurvo?!
Mislim se... Ima da padne karanje, ima da je rasturim.'', zapenio Suvajac da nam
prepriava svoje ljubavne doivljaje, to je verovatno bilo jo u vreme kada je kita jo
mogla da mu se digne, znai pre trideset godina. Ja ga sluam i ne mogu da verujem
da neko moe tol'ko da lae, ''Pone ona kao da se prenemae... Al' nisam ni ja od
jue...''
''Daj ne seri, bre, Suvanjac.'', prekide ga Vojvoda grubo, ''ta ti misli, da smo
mi neke zagoretine pa e da padnemo na te tvoje prie?''
''Prie?'', zavapi Suvajac gotovo uvreeno, ''Dok sam ja karao najbolje pike
od Vardara pa do Triglava, vi ste...''
''Znam, znam...'', klimnu Vojvoda glavom, ''Mi smo se klatili u aletova muda.
Stara vaka, svi ste vi bili veliki jebai, nekad davno, na ORA 1972. Napupele
omladinke i sisate skojevke. 'Odi mala da vidi kol'ka mi je drka od lopate i te fore...

3
Ali, jebi ga, Suvanjac, vreme prolazi, kita sve manja i sve neposlunija, 'oe da pije
litar brlje dnevno a da oka gleda non-stop u plafon, ne moe to, ne moe...''
''Misli?'', sad je Suvajac ve bio pogoen ovom Vojvodinom priom, svi
matorci su isti, pomeni im nedostatak potencije od kog svi pate al' ne priznaju, i ima
da popizde, ''Zna li ti da sam ja...''
''Znam, znam...'', opet ga Vojvoda prekide odmahujui rukom, ''Sad e da mi
pria kako si kao mlad kitom lomio orahe... Sve sam to ve uo od tipova slinih
tebi. Ima vas k'o skakavaca. U svakoj birtiji odavde do Nike Banje je po jedan sto
uglu rezervisan za takve sline tebi. Popijete po dva piva i ponete da penite o tome
kako ste nekad bili neko i neto, isto da zaboravite kako ste sad niko i nita...''
''Ja? Niko i nita?'', sad je Suvajac ve bio uvreen, usne mu se tresu, drhtavim
rukama trai po depovima pantalona cigarete ali usled prevelike nervoze ne uspeva
da ih pronae to ga dodatno nervira, ''Zna li ti, mali, ko sam bre ja? Zna li ti da
mene...''
''Ne znam i ne interesuje me.'', ree Vojvoda hladno, ''Jedino to me interesuje
jeste da bez problema zavrimo taj posao.''
Suvajac zausti neto da kae, ali odustade. Podie au da iskapi svoju
stomakliju ali shvati da je prazna, nervozno pogleda u levo zatim u desno, onda
podie ruku i pozva konobaricu:
''Deso! Deso! Duplu stomakliju ovamo!''
Desa je bila vrlo ekspeditivna i puna saoseanja za njegov hronini
alkoholizam tako da mu je ekspresno donela naruenu dozu izbegavi tako da joj
muterija rikne od nervoze ekajui da u jetru ufiksa potrebnu koliinu etil-alkohola.
To je tajna uspenih birtija: brza usluga i jeftin asortiman. Znam mnoge fine kafane
koje su propale jer je konobarima trebalo vek i po da vam donesu narueni vinjak, kao
da idu u Kruevac po njega.
Da ne duim mnogo, ja sam diskretno skrenuo panju ve dobro pijanom
Vojvodi da ne podjebava vie matorog naduvenka jer bi smo zbog te njegove rune i
veini ljudi strane sklonosti da uvek kae ono to misli, mogli da ostanemo bez
obeanih marona. Elem, negde oko ponoi, Suvajac je poeo da kukumavi kako
treba da krenemo jer nas neki ljudi na nekom mestu ekaju. Nekako sam uspeo da
ubedim Vojvodu da je vreme za fajront i sva trojica smo krenuli napolje. Tamo je
Suvajac iz treeg puta uspeo mobilnim da okrene svog prijatelja taksistu koji je
veoma brzo sa svojim malo ostarelim i malo izlupanim merdanom stigao ispred rupe
u kojoj smo se ucirkavali veeras. Golema jedna copina, sa glavurdom zavarenom za
iroka ramena provirila je kroz prozor auta i brundavim glasom rekla:
''Znai, ipak si uspeo, Kotunjavi. A?''
Vojvoda je prasnuo u smeh uvi Suvajev nadimak na ta se ovaj samo kiselo
nasmeio i pozvao nas da uemo u kola.
Copina je dala glas i krenula prema bivem Bulevaru Lenjina. Glasno je
prokomentarisao:
''Pravo da ti kaem, dobrovoljce za ovakvo neto jedino si mogao da nae u
Desinoj rupi. Samo tu dolaze takvi pacijenti.''
''ta e...'', krto je promrmljao Suvajac vadei paklu crvene Drine bez filtera.
''Kotunjavi!'', dreknuo je Vojvoda oduevljeno, oigledno reen da Suvajcu
ubije par milijardi nervnih elija, ''Pa ti si moj ovek! Pui Drinu bez filtera! Svaka
ast. Oduvek sam govorio da je to najbolja cigara na tritu.''
Suvajac proguta knedlu i upita ga nevoljno:
''Oe ti jednu?''

4
 ''Neka, fala. Od tih sranja se dobija rak na pluima. Tebi se moe. Ionako e
za koju godinu da rikne od ciroze jetre...''
Da, da... Suvajac je bio pravi primer toga ta sve na ovek moe da istrpi
zbog love, jer Vojvoda nije prestao da ga zajebava tokom itave vonje u emu mu se
kretenskim komentarima i glasnim grohotom pridruio i glavati voza.
Konano smo i stigli na odredite negde oko pola jedan.
Bio je to jedan parking u Duvanitu, novoizgraenom naselju koje se nalazilo
odmah iza Bulevara. Tu je bilo parkirano nekoliko taksija i dva automobila sa stranim
registracijama. I upravo su oni bili najzanimljviji. Bljetavi metalik-crni mercedes sa
ravnim farovima, zaobljen, elegantan, lep... I tamno plava frontera, dip svaijih
snova, dodue, nije nita naroito kao terenac ali je zato odlian za vonju gradom,
kurenje i manjavanje riba. Upravo se pored njega i kurio jedan rahitini balavac u
plavo utoj trenerci kraj koga je u pozi ''jebem se za pare'' stajala poluobnaena
sponzorua.
Glavonja je uparkirao svog olupanog merdana upravo izmeu ova dva auta i
poeo mahnito da trubi ortacima taksistima (bilo ih je etvorica) koji su takoe bili na
parkingu.
''Evo... Stigli smo.'', nasmeio se Suvajac i izaao iz auta.
I mi smo postupili isto, dodue malo opreznije od njega, nikad ne zna ta te
eka kad ima posla sa ovakvim tipovima u ovo doba noi.
Parking je bio velik i prazan, bazdio je na benzin i ulje, ravno preko puta nas
stajali su taksisiti i neto se domunavali oko sebe, onaj balavac je puio svoj dugaki
marlboro i gledao nas potcenjivaki a njegova klonirana plavua obraala je panju
samo na sebe. Iz crnog merdana tada je izaao jedan solidno podgojeni tip u odelu,
drei aktn tanu u rukama. Stavio ju je je na haubu auta i pozvao Suvajca i jednog od
taksista da mu priu.
''Dobro.'', zabrundao je kada su to uinili, ''Imamo dobrovoljce. A gde je
voza?''
''Evo ga, samo to nije...'', kezio se Suvajac snishodljivo.
''Nemoj ti mnogo da sere, Kotunjavi. Ovo je precizan posao i treba da se
dolazi na vreme. Nemam ja celu no da se izdrkavam ovde sa vama.''
Nije prolo ni pola minuta, a na parking je stigla i zvezda veeri u muzejskom
primerku golfa jedinice. Parkirao ga je tik uz debeljkovog mercedesa i izaao napolje,
zdepasti proelavi tip koga je Suvajac odmah oslovio sa ''kalja''.
''Pa dobro, gde si, bre, ti?'', zavapio je Kotunjavi.
''ta se bre nervira, zna da aki nikog ne ispaljuje.''
''Ne nerviram se, nego...''
''Ima li moje suvozae?''
''Aha...'', rekao je Suvajac i malo se pomerio u stranu da nas kalja bolje
zagleda. Zagledali smo i mi njega. Onizak, neugledan, sa buljavim oima i licem boje
pergamenta, verovatno Suvajev ortak po aici. Nosio je konu jaknu kaki boje,
jednu od onih koje su bile popularne sedamdesetih, kariranu koulju i izlizane
pijaarske farmerke, delovao je jadno i smeno u isto vreme. Fizionomija mu je bila
takoe interesantna: velika glava na kojoj se isticao krompirast nos, nigde vrata,
iroka ramena, pivska stomaina, nigde dupeta i par mravih nogu, jedna za kvailo,
druga za gas. Kakav tip...
''Pa i nisu neto...'', prokomentarisao je palei cigaretu.
''Nisam mogao da naem bolje.'', pravdao se Suvajac.
Pogledao sam u Vojvodu. Brada mu je drhtala, inilo mi se da e sledeeg
trenutka da skoi i da obojicu podavi zubima.

5
 ''Dosta vie sa sranjima.'', oglasio se debeli iza nas. ''Ajde da radimo pos'o!''
Suvajac nam je priao i poeo da objanjava situaciju.
''Ovako stoje stvari... kalja e da vozi, vi e te da budete sa njim u autu.
Vozie preko Bulevara, Sremskom ulicom, pa desno do parkinga iza Medicinskog
fakulteta... Znate taj put?''
''Aha...'', lenjo klimnuh glavom.
''ta je na posao u svemu tome?'', upita ga Vojvoda.
''Pa to...'', promuca Suvajac, ''Da budete sa njim u kolima.''
''Samo to?''
''Samo to.''
''Je l' ti mene zajebava?''
Tada se u itavu priu umea debeli tip sa aktovkom.
''Objasni klincima sve do kraja, Kotunjavi. Nemoj da se femka k'o seoska
mlada.''
''Dobro... Dobro...'', mrmljao je Suvajac, ''Ovaj... kalja e da vozi...''
''Ajde?!'', zapanjio se Vojvoda.
''Ma lae?!'', zaprepastio sam se ja.
''Negde oko sto kilometra na sat...''
Pogledali smo se.
''Levom stranom druma. To jest, u pravcu suprotnom od pravilnog.''
Vie nam nije bilo do ale.
Vojvoda je odmah planuo u svom stilu. Prvo je Suvajca nazvao matorim
alkosom i prejebotinom, onda mu je iznareao sve ive i mrtve lanove familije i
najzad mu postavio logino pitanje:
''I ti misli da emo mi to da uradimo za jebenih trista marona? Pa ti nisi
normalan!''
''Mislim...'', poeo je Suvajac diplomatski, ''Nije to tako zajebano kao to
izgleda, u ovo doba gotovo i da nema saobraaja, a kalja je odlian voza...
''Stvarno? Pa zato mu onda ti ne bude jebeni suvoza?''
''Znate, ja sam star...'', zapoe Suvajac da se prenemae.
''Ma nemoj?! Pa zato 'oe da ja poginem u cvetu mladosti?!''
''Nisam tako mislio...''
''Hiljadu.''
Nastade duga i itekako neugodna sekunda tiine.
''Koliko?'', zavapio je Suvajac.
''Hiljadu.'', potvrdio je Vojvoda suvo. Ba je umeo da tvrdi pazar.
''Maraka?''
''Jok! Unuia stomaklije! Naravno da su marke u pitanju, pizda ti materina
izlapela!''
Suvajac je unezvereno zavrteo glavom i okrenuo se ka ostatku ekipe
rezignirano uzdahnuvi.
''Ja ne mogu... Ovo je previe.''
''Naravno da moe!'', sasekao je ovu njegovu patetinu paradu debeli tip,
''Opet si hteo da se ugradi, a, Kotunjavi? Kakav si ti lihvar! Daj deci te pare i
prestani da se pravi lud. Danas su velika muda retka pojava, zato i treba da se plate.''
Suvajac je par trenutaka preraunavao neto u sebi, kao Emir Kusturica u onoj
uvenoj reklami za Nikiko pivo: Ako platim turu sad, nee mi ostat' da babi kupim
duvana... Jebo ga ti...A lepo mi govor'la Fat'ma Halilovia da ne zal'zim u ovakve
birtije... Sve to je trajalo par sekundi, a onda se Suvajac ba kao i Kusta na TV-u
okrenuo i umesto uvene reenice: Pivo za drutvo! samo tiho promrmljao:

6
 ''U redu... Ali pare dobijate posle vonje.''
''Nee moi ove noi!'', ponovo se ubacio Vojvoda. ''Sve odmah. Otkud znamo
da li e uopte biti posle vonje?''
Ovo je Kotunjavog opet bacilo u teka i filozofska razmiljanja, neto je
mumlao sebi u bradu, raunao na prste, mirkao... Onda je opet doao u onaj ''eureka''
stadijum i poraeno rekao:
''U redu.''
ta da vam kaem? Bili smo oduevljeni. Sam Bog je hteo da nama sirotanima
tek tako, iz vedra neba padne hiljadu marona u krilo. Kakvi smo mi srenici. Ve sam
zamiljao ta u sve uraditi sa svojom lovom. Prvo u da odem na neko fino mesto da
se oderem i obloem, ima da lepim svircima pare na elo i maltretiram konobare.
Posle u sebi da nakupujem gomilu stvari: nove patike, nove farmerice, dres
''Sakramento Kingsa'' sa natpisom Stojakovic na leima, Soni Plej Stejn, muziku
liniju, sve Vejtsove albume, komplet ''Alana Forda'', sabrana dela arlsa Bukovskog...
Uh... Toliko stvari, a samo hiljadu maraka.
Suvajac nam je priao sa izrazom neskrivenog oaja na licu. Iz unutranjeg
depa kone jakne izvadio je urolan podebeli sveanj novanica povezan crvenom
gumicom.
''Oho-ho! Stigla turija!'', oduevljeno je uskliknuo Vojvoda, ''Al' si ti pod
kintom Kotunjavi! Ima se - moe se, a?''
Suvajac je samo duboko uzdahnuo, kao da e duu da ispusti, i poeo da broji
lovu. Samo da ste videli tu scenu. Kako je koju novanicu sputao na Vojvodin dlan,
tako je gutao po knedlu, srea to svota nije bila malo vea jer bi se na kraju
rasplakao. Kad je izbrojao i dvadesetu banknotu, brzim pokretom vratio je sveanj u
sigurnost unutranjeg depa svoje jakne, podigao glavu i uputio nam pogled pun
neizrecivog bola. Izgledao je kao da je umesto love upravo morao da nam priloi levo
pluno krilo ili sina jedinca.
Zavrivi tu formalnost, vratili smo celu stvar u predvieni tok i spustili
tenziju. Sad je ostalo ono najvanije. Vonja.
Kao da nam je itao misli, kalja se oglasio iza naih lea:
''Sinovci! 'Oemo li!?''
Naravno da 'oemo. Sad se ve nije moglo nazad. S obzirom na koliinu novca
koja je bila u opticaju, ovo je bila veoma krupna igra. uo sam da se slina klaenja
odvijaju u Beogradu ve godinama. Isprva su ih radili taksisti u doba one velike
inflacije. Poloe lovu njih deset ili vie, a jedan od jadnika prolazi u tri nou kroz
crveno na nekoj rasrkrsnici brzinom koja ne sme da se sputa ispod stotke. Neki
novinar je to nazvao ''srpskim ruletom''. Na TV-u sam viao neke od neslavnih
zavretaka ovakvih klaenja. Zguvana gomila metala, parii stakla na sve strane, i
neije telo prikljeteno unutar onog to se nekad nazivalo auto. Neki siroti taksista sa
nogom jo uvek na papuici za gas. Uasno.
Nisam imao pojma da se taj trend preselio i ovde kod nas. Bilo je i krajnje
vreme. Ni ve dugo boluje od bolesti znane kao ''beogradizacija''. to samo oni da
budu metropola? Izgleda da je u itavou veeranju situaciju upletena gomila taksista,
koji su organizatori, gomila dokonih tipova sa depovima bez rupa, kakav je ovaj
runi balavander ovde i, pretpostavljam, ostatak ekipe koji e biti na tri raskrsnice
koje treba da proemo i na platou iza Medicinskog fakulteta. Onaj debeli skot doe
mu neto kao glavni bankar i generalni supervizor, da sve proe kako treba,
demokratski i slobodno. Ba kao i izbori onomad.
A Suvajac je tu bio neto poput menadera. Verovatno je bila njegova ideja da
voza u kolima ima saputnike. To podie rizik i broj eventualnih rtava. Samim tim

7
rastu kvote i koliina love u opticaju. Jebeno genijalno. Samo je trebalo pronai jo
dve budale kojima je ivot dosadio. Mene i Vojvodu.
I tako...
Uzesmo ja i Vojvoda lovu i lagano uosmo u kaljin kr. Nismo se plaili. Bili
smo suvie pijani i glupi za tako neto.
A zato smo mi uopte uli u taj jebeni auto, rizikujui da pogubimo glave?
Rei u vam.
Bili smo eljni.
Znam ta ete pomisliti... Da smo bili eljni avanture. Ma jok. Ko je proiveo
svoje najbolje godine ivota u devedesetim, pregurao preko glave tri rata, jedno
bombardovanje i jednu hiper inflaciju svakako je sit avanture i uzbuenja za ceo
ivot. I ja i Vojvoda smo deca loeg vremena, ba kao to to lepo ree neki na roker u
pesmi koju sam nedavno uo na radiju. Nismo mi eljni nikakvih suludih
dogodovtina, nikakvih adrenalinom nabijenih doivljaja ili bilo kakvih drugih sranja,
od svoje petnaeste imali smo ih i previe. Nismo eleli nita o emu bi smo sutra
priali unucima jer emo za njih biti isto ono to su nama sad nai dedovi, izlapele
starkelje koje te svaki dan gue istom priom koju su ti ispriali jue, prekjue i pre
deset godina.
Istina je da smo eljni love. Love koja e nam kupiti sve ono to smo
propustili za poslednjih deset godina. Love zbog koje vie neemo morati da
zavidimo drugima. Da se oseamo bedno. Da beimo iz kole jer smo gladni. Da
nosimo pocepane patike jer nemamo para za bolje. Da idemo peke ili se vercujemo
u autobusu. Da pijemo jeftine brlje i vino na toenje. Da po hiljaditi put teramo kevu
da nam krpi poluraspadnuti petstokec. Da izlazimo po umezima i jurimo polovnjae
jer su sve gotivne ribe svojom fronterom pokupili kreteni u plavo-utim trenerkama.
Da, da... Lova je bila na feti. Na cilj. Naa svrha.
kalja je startovao motor i olupani golf je zabrundao. Vojvoda je sedeo
napred, a ja na zadnjem seditu.
''Majstore...'', reako sam, ''Vozi paljivo... 'Leba ti.''
kalja se okrenuo ka meni. Video sam da su mu oi zakrvavljene kada me je
zadah dibre zapahnuo pravo u lice.
''Sinko...'', rekao je, ''Nemoj se nita brine...''
A onda je dao gas. Silina starta zalepila me je za sedite, zamalo glavom nisam
udario u zadnje staklo. Izleteo je na ulicu u stilu holivudskih kaskadera, bez imalo
respekta i mozga. Kazaljka na brzinometru poskoila je poput divljeg drepca
ustremivi se ka podeoku sa brojem 100. Osetio sam da mi se u tom trenutku
pripialo. Ne znam ta je Vojvoda tada oseao ali on je ve bio zaokupljen onim to
mu je na veeranji voza govorio.
''Sinko!'', dreknuo je kalja da nadjaa buku rashodovanog motora, ''Kod ika
kalju nema zima! A ovaj moj drugar, Suvajac... To je peder!''
''Znam ja to i bez da mi kae.'', potvrivao je Vojvoda.
''On 'oe da zaradi tako to tera kalju da turi muda u procep, a posle e da
pria kako sam mu pajtos i ortak. E, pa, nije kalja ras'o na bananu. Kad se sve ovo
zavri, jebau mu sve po spisak!''
''Dobro, dobro...'', spustao je tenziju Vojvoda, ''Nemoj da se nervira. Od tog
odumiru modane elije. Osim toga, moemo i da se spucamo u neku banderu...''
''Ma ne beri brigu, sinko...'', teio ga je kalja posegnuvi istovremeno rukom
u kasetu. Sekundu zatim u ruci mu mu je bila flaa od pola kile manastirke, dobro je
potegnuo, ne skidavi pogled sa druma, a zatim ponudio rakijom i svog suvozaa.

8
 ''Pa kad je ve tako...'', promrmljao je Vojvoda, prihvatio flau, prekrstio se i
dobro potegao iz nje. ''Boe, Boe... uvaj ove nae prazne tikve... Zna da nismo
tol'ko loi, samo smo budale, jebi ga...''
Nakon ovog malog monologa koji bi neko mogao da nazove i molitvom,
Vojvoda je prosledio manastirku na zadnje sedite, do mene. Ve smo bili izlazili iz
Duvanita i redovi urednih dvospratnica ostali su iza nas. To je ujedno bila i
najbezbednija deonica noanje trkake staze, mirno naselje u kome svi ve uveliko
knjavaju, bez ive due na ulicama. Kada smo skrenuli levo i ustremili se ka sremskoj
sa leve strane sam na trotoaru primetio parkiran taksi i dva tipa pored njega. Izgleda
da mu to doe kao neki kontrolni punkt. Pribliavali smo se prvoj raskrsnici, sa ove
distance izgledala je pusta, ali ko zna, moda ba u trenutku kada budemo prelazili
preko nje, sa leve ili desne strane u punom gasu naleti na nas neki napaljeni balavac u
kolima koja je ukrao od sopstvenog tate.
Video sam kako se prizor predamnom uveava, pusta raskrsnica, i masa
semafora na njoj. Naprezao sam oi da vidim da li je upaljeno zeleno svetlo. Nisam
uspevao da razaznam boje. Sve mi se nekako mutilo pred oima. Potegao sam dobro
iz flae. Pribliavali smo se, slika je bila sve vea a boje jasnije. A onda, na nekih
pedesetak metara od raskrsnice spazih da je upaljeno crveno svetlo. Pokrio sam oi
rukama, i u tami u kojoj se sam se obreo za tren uo sam samo kaljino nerazgovetno
brbljanje:
''Sinko... Jebem gi u usta... Pare... Zelenai... Smradovi... Majke im ga
nabijem... Eve ga...''
Slika koja se tad stvorila u mojoj glavi bila je jasna i neopisivo iva. Raskre.
Dva slupana automobila. Miris krvi. Miris benzina. Polomljene ruke, polomljene
noge, polomljeni vratovi...
''Daj tu manastirku ovamo, drniku!''
Vojvodin glas me trgao iz transa. Sklonio sam ruke sa oiju i video kako
ulazimo u Sremsku, bila je to dugaka i prava ulica. Moj drugar je bio neobino
smiren, ba kao na suvoza koji je i dalje lomotio neto sam za sebe:
''Meni su svi govorili: ne valja, kaljo. Mnogo ljoka, juri kurve, ne jebe
ivu silu... A ja sam si samo iveo svoj ivot. ta njih zabole to ja idem po kafane i
jurim enske? Mislim... To je moja privatna stvar. Svako treba da ima tu... Kako se
zove... Intimu.''
''Da, da...'', potvrivao mu je Vojvoda i natezao rakiju. ''Ba tako. U pravu si
ti...''
''Vidi ova kola... To sam ja zaradio.'', ree kalja, a onda se okrenu ka
Vojvodi i podie ruke da mu pokae dlanove. ''Sa ove dve ruke...''
''Ma... Ne putaj volan, pacijentu!'', dreknu Vojvoda.
kalja ga zaueno pogleda, vrati ruke gde su i bile, pa smireno, poput sveca,
nastavi dalje sa priom:
''A ljudi su ti udna sorta... 'Oe da se jebu a da im ne ulazi. Ne moe to. Ja
sam, vidi, znao kako treba...''
''Vidim kol'ko si znao...'', promrmlja Vojvoda.
kalja se tad malo nae napred, da bolje vidi put pred sobom, zatim se odmae
nazad i sa izrazom iskrenog uenja na licu ree:
''Vidi ove budale... Idu u suprotnom pravcu.''
Na dve ili tri stotine metara od nas video sam par farova. Neiji automobil
nam se pribliavao vrtoglavom brzinom.

9
 ''Ne idu oni u suprotnom pravcu nego mi, budalo!'', dreknuo sam, ''Pa to je
valjda logino! Nisi valjda mislio da e da dobije pare za lagano vozikanje kroz
grad?!''
kalja je i dalje imao onaj isti jebem-li-ga-ta-ovde-nije-u-redu izraz na licu. Ti
farovi su nam se pribliavali kao oi neke dinovske make, praeni zvukom sirene.
Vie nije bilo vremena da se bilo ta kae, samo sam zurio u njih poluotvorenih usta,
iekivajui kripu konica, tresak, okretanje, bilo ta... Meutim, nita od toga se nije
desilo. kalja je samo dobro zagrizao filter gotovo ispuene cigarete, cimnuo volan
desno, pa onda levo, farovi su projurili pored nas i izgubili se u dubini sremske ulice.
Bio je to stvarno dobar manevar i matori alkos za volanom ga je izveo u maniru
vozaa formule jedan. Bio sam iskreno zadivljen. Vremena za oputanje, meutim,
nismo imali. Pri vrhu Sremske ekala nas je jo jedna raskrsnica, ovog puta ona koja je
nastajala ukrtanjem sa bulevarom Brae Taskovi. Dakle, dve veoma, veoma
prometne trake...
kalji je sve ovo oigledno bilo pomalo dosadno i ilo mu je na nerve, tako da
je dodao gas jo vie, kazaljka na brzinometru je udarila u 120, moj krvni pritisak u
oblake, dok se Vojvoda samo stisnuo u svom seditu, drei vrsto u ruci flau
manastirke, nem i pogubljen.
Uleteli smo direktno kroz crveno, cika sirena zaparala je vazduh, s leve strane
se pojavio kombi, sa desne, crveni ''stokec''. kalja je za dlaku izbegao da ga beli
kombi opali sa boka, brzo je motao volan dok je naglas ispaljivao rafale psovki.
''Stokec'' je iao direktno na nas, video sam usplahireno lice vozaa, ubledelo od
straha, video sam da je bespomoan, a onda... Jo jedan kaljin veti manevar u ludoj
brzini, cimanje volanom levo i desno, jo par psovki... ''Stokec'' je prozujao pored nas
odnosei uplaenog vozaa u pravcu Nike Banje a kalja je uspeo da ispravi auto i
skrene u desno. U susret nam nije iao nijedan auto i mogli smo da odahnemo.
Na trotoaru sa desne strane videli smo dva parkirana taksi vozila i aicu
tipova u stanju euforije. Vojvoda im je u znak pozdrava pokazao visoko podignuti
srednji prst desne ruke.
Minut ili dva potom, kalja je skrenuo u ulicu pored Medicinskog fakluteta i
obreo se na platou iza te ogromne, oronule zgrade u kojoj je drava troila silne novce
na kolovanje onih koji e sutra ubijati ljude na operacionim stolovima, primati telie
i prasie u obliku mita ili prepisivati penicilin onima koji su alergini na njega.
Trka je bila zavrena.
kalja je parkirao svoj olupani bolid nasred platoa gde su nas ekali nai
poslodavci i nai navijai, bilo je tu podosta sveta, taksisti, kladioniari, bogatuni,
alkosi, dobre ribe... Svi oni su veeras uloili lovu, dok smo mi sirotani uloili svoje
ivote. Tako mu je to... Svako daje ono to ima.
Izaao sam iz auta potpuno izgubljen, kolena su mi klecala i bio sam
poprilino dezorijentisan, mutilo mi se pred oima. Neki tipovi su galamili oko mene,
tapali me po ramenima i estitali mi. Pogledao sam ih kroz onu koprenu koja mi se
navukla pred oi. Njihova lica su mi bila sve, samo ne ljudska. Nekako izduena, sa
nakaradnim osmesima, sa velikim tamnim rupama umesto oiju. Dok sam se probijao
kroz palir debila videh da jedan od njih u ruci dri limenku Nikikog piva, istrgao
sam mu je iz ruke i nategnuo, poznati opori ukus me je prosvestio.
Ispred sebe ugledah kalju kako prima estitke. Samo se smeio i skromno
slegao ramenima. Iz te mase oduevljenih praznoglavaca izdvojio se i na drugar
Suvajac, sa irokim dupeuvlakakim osmehom na usnama. Steui vrsto sveanj
maraka u jednoj ruci, rekao je neto kao ''Alal ti vera, majstore'' i krenuo da se rukuje
sa njim. Ta njegova koata, zelenaka ruka ostala je da beivotno visi u vazduhu,

10
usledio je jedan dugi trenutak ispunjen tiinom. Suvajcu je bilo neprijatno, delovao je
jadno u toj rupi ispunjenoj kaljinim prezirom u kojoj se iznenada obreo, zaustio je
neto da kae ali nije uspeo. kalja mu je pripalio jednu debelu amarinu svojom
vornovatom oferskom akom od koje se ovaj sruio na asfalt. Zatim je pljunuo
ispred sebe, kao da na taj nain eli da upie neku vrstu granice izmeu njega i
Suvajca koji ga je, ponien, gledao iz ablje, ili jo bolje, beskimenjake perspektive.
Onda se okrenuo i otiao do debelog tipa da pokupi lovu zbog koje je noas
stavio glavu u torbu.
Ljudi su lagano poeli da se razilaze jer, trke su, bar za ovo vee, bile
okonane. Suvajac ih je, jo uvek leei na zemlji, gledao kako jedan po jedan odlaze,
a onda obrisao krv sa donje usne i poeo svojim koatim rukama da sabira rasute
novanice. Gledao sam ga kako ih grabi svojim dugim prstima kostura, kako ih guva
i gura u unutranjost jakne mumlajui neto sebi u bradu. Gledao sam tu bizarnu
lekciju iz pohlepe i nisam mogao da verujem roenim oima. Pitao sam se ta e
uiniti sa tom lovom, tako mator, promaen i glup...
Tada mi je priao Vojvoda nosei u rukama sveanj maraka kao pobedniku
zastavu. Bio je pijan i oduevljen.
''Hej, brate...'', rekao je, ''Sad emo da jebemo kevu, ovee... Sad emo da
jebemo kevu!''
Zguvao sam limenku nikikog i bacio je. Pogledao sam ga i nehajno
promrljao:
''Aha...''
''Ej, momci!'', zausmo glas iza sebe.
Okrenuli smo se i videli kalju kako ulazi u svoj auto.
''Bili ste dobri veeras!''
Podigao je palac leve ruke u znak pozdrava i dao gas.
Nestao je oblaku praine. Za njim su krenuli ostali. Mercedesi, dipovi,
bemvejci, sa ljudima u sebi... Maine u mainama. Za tili as bili smo sami na tom
jebenom parkingu, Vojvoda i ja.
''ta sad?'', upitao sam svog druga.
On je napravio neki zamiljen izraz na licu i podigao pogled ka nebu koje se
bilo vedro i posuto zvezdama.
''Ja sam za burek. A ti?''
''Moe.'', klimnuo sam glavom.
Tu iza ugla bila je dobra burekdinica nekog Goranca Hekija. Valjda radi u
ovo vreme...

I ta da kaem...
Hiljadu marona je mnogo para.
Bar se tako ini.
Vojvoda je ve sledeeg popodneva na svojim vratima ugledao poznato lice.
Bila je to njegova biva devojka i nikad prealjena ljubav Ceca. Nije joj dugo trebalo
da dozna kako se njen bivi dokopao velike love. Ruku na srce, nije joj mnogo trebalo
ni da ga opeljei. Cirka dve ili tri nedelje...
Ja sam bio malo pametniji.
Svoje marke sam uglavnom spiskao na muzikante, pijanke i taksi... Nita od
Soni Plej Stejna, muzike linije, Vejtsovih albuma, kompleta ''Alana Forda'', sabranih
dela arlsa Bukovskog... Tako mu to ide. Nije velika lova za ljude kao to smo mi. Ne

11
umemo da je tedimo. Nekako nam je teka dok je nosimo u depu, nismo navikli,
zato je i razbacujemo na sve strane...
Kad sam se jednog jutra vraao iz neke kafane, onako polumrtav od
takozvanog nonog ivota, prolazei kroz podzemni prolaz video sam u jednom
izlogu ljubiasti koarkaki dres. Na leima je pisalo Stojakovic. Uao sam u radnju i
zgodnu prodavaicu pitao za cenu. Kada mi ju je rekla, zavukao sam ruku u dep.
Imao sam taman toliko.
Eto, uvek kad krenem na basket setim se te moje i Vojvodine avanture... Ja
sam, za razliku od njega, sebi sauvao neku trajnu uspomenu.
U onaj Desin umez dugo nismo zalazili, ne zato to nismo hteli, ve zbog
istog sticaja okolnosti. Ipak, prole zime smo se posle neke urke u klubu studenata
Pravnog fakulteta nekako zabasali i u taj umez. Seli smo za isti sto i naruili pivo.
Nekih pola sata kasnije u lokal je ula poznata faca. Suvajac je proao pored nas kao
pored turskog groblja.
Nastavili smo da cirkamo pivo, nismo se mnogo uzbudili zbog toga.
Nekih petanest minuta potom, preko Vojvodinih ramena, gledao sam dva
momka u separeu kako neto pijano naklapaju. Video sam kako im matori suvonjavi
tip prilazi i nepozvan seda za njihov sto. Video sam kako neto razgovaraju i kako
Suvajac elegantnim potezom ruke polae dve novanice od sto maraka na sto ispred
sebe.
Nasmeio sam se, podigao ruku i pozvao jo po jednu turu za mene i Vojvodu.
Bie ovo duga no.
Napolju je vejao sitan sneg a zima je na prozorima birtije svojim ledenim
prstima oslikala neke udne hijeroglife. Srce grada bilo je tvrdo i smrznuto, nije ni
udo, kroz njega je proticala ledena Niava.
Pripazite se kad budete ili kui. Asfalt je vlaan i klizav... A uo sam i da
gradom neki ludak juri levom stranom druma.

Dejan Stojiljkovi, jul - avgust 2002.

12