POGONSKI MATERIJALI

Pogonski materijali koriste se za pogon i odravanje motora, maina, vozila

i drugih sistema. Osnovni pogonski materijali su:

goriva obezbeenje potrebnih koliina energija,

maziva obezbeuju smanjenje trenja i habanja,
voda sredstvo za hlaenje, pogonski medijum (turbine)
Ostali pogonski materijali su:
antifiriz koristi se kao sredstvo za hlaenje u zimskim uslovima
fluidi za hidraulike i hidro-dinamike prenosnike snage
fluidi za konice,
fluidi za automatske transmisije,
air-condition fluidi itd.

Goriva su supstance, veinom organskog porekla, koje sagorevajui na vazduhu

razvijaju veliku koliinu toplote po jedinici mase. Sa malim izuzecima osnovni ele-
menat koji ulazi u njihov sastav je ugljenik. Jednim delom koriste se u svom prirodnom
obliku, ali se esto moraju oplemeniti.

OPLEMENJAVANJE GORIVA

Oplemenjavanje, poboljanje kvaliteta, odnosno izmena svojstava goriva vri se

mehanikim, fizikim ili hemijskim postupcima. Prvim se proizvode briketi i ugljena
praina, najee primenjeni fiziki postupci su destilacija i kondenzacija, a hemijski,
krekovanje i gasifikacija (rasplinjavanje). Na primer: suvom destilacijom uglja dobijaju
se koks i katran, a destilacijom sirove nafte kerozin, benzin, petroleum, dizel gorivo,
lo ulje i mazut. Gasifikacijom se prozvode generatorski, vodeni, meani i drugi gasovi.
Sagorevanjem goriva akumulirana hemijska energija se pretvara u toplotnu.
Osloboena energija se meutim, ne koristi uvek direktno kao u sistemima za
grejanje, ve se pretvara u mehaniku, elektrinu, svetlosnu ili neku drugu energiju.

MEHANIZAM I KINETIKA PROCESA SAGOREVANJA

U tehnici se kao gorivo najee koriste derivati nafte, prirodni gasovi, razliite vrste
uglja, a esto i preraena prirodna goriva. Najvanije komponente svih goriva su
ugljenik i vodonik. Ovi elementi se u gorivu nalaze u elemen tarnom stanju ili u obliku
raznih jedinjenja - najee ugljovodonika. Proces sagorevanja se svodi na hemijske
reakcije izmeu komponenata goriva i kiseonika iz vazduha koje su, po pravilu
egzotermne i obezbeu potre-bnu koliinu toplote. U naelu, pri radu motora sa
unutranjim sagorevanjem, parnih turbina, zagrevnih ureaja i drugih termikih
instalacija koje se susreu u tehnici, produkti sagorevanja su samo nosioci toplote,
odnosno kinetike energije i ne uestvuju u drugim reakcijama, Nasuprot tome,
gasoviti produkti sagorevanja u hemijskoj tehnologiji ili metaltirgiji predstavljaju aktivne
uesnike u procesima ekstrakcije, sinteze ili drugih vidova prerade. Razmotrimo sada
mehanizam i kinetiku procesa sagorevanja na primeru sagorevanja uglja. Ovaj proces
je brza reakcija, ija brzina zavisi od koncentracije materija i temperature na kojoj se
proces odigrava. Osnovna reakcija je hemijsko sjedinjavanje ugljenika sa kiseonikom iz
vazduha, pri cemu se obrazuje dimni gas i oslobaa toplota. ema ove reakcije je
sledea:
vrsta faza + gas gas
Ovaj proces gasifikacije vrstog ugljenika iz uglja, pri kome se dobija gasna faza u iji
sastav ulaze N2, CO2, CO, H2O, SO2, itd., odvija se u nekoliko etapa, koje se
sukcesivno odigravaju.
Prva od njih se sastoji u prenoenju oksidansa iz centra gasne atmosfere do povrine
goriva putem molekularne i konvektivne difuzije.
Druga etapa se odvija pod dejstvom polja stvorenog atomima ugljenika na povrini
goriva i sastoji se u fizikoj ili hemijskoj adsorpciji molekula kiseonika koja je esto
praena zapreminskim rastvaranjem.
Trea etapa je sama hemijska reakcija adsorbovanog kiseonika sa atomima ugljenika
koji se nalaze na povrini, pri emu se obrazovani produkti zadraavaju adsorbovani
na uglju.
etvrta i peta etapa procesa, predstavljaju zavretak procesa sagorevanja, odnosno
desorpciju produkata sagorevanja i njihovu redifuziju u okolinu. ema procesa
sagorevanja prikazana je na sledeoj slici.

ema procesa sagorevanja ugljenika

Prema tome, proces sagorevanja sastoji se od niza difuzionih, kinetikih i hemijskih
reakcija, koje se odvijaju istovremeno. Brzina procesa u celini zavisi od brzine
najsporijih reakcija. Po pravilu, hemijske reakcije se odvijaju veoma brzo, tako da
brzinu procesa moe da limitira ili brzina difuzije ili brzina kretanja molekula kiseonika,
odnosno dimnih gasova. Brzina difuzionog stadijuma procesa sagorevanja zavisi od
brzine kretanja gasne struje oko goriva, njenog sastava, krupnoe uglja, temperature i
pritiska gasne struje.
Kinetiki stadijum procesa najvie zavisi od temperature procesa i na visokim
temperaturama odvija se vrlo brzo. Znatno vei broj molekula ima potrebnu energiju
aktivacije i dolazei na povrinu uglja, stupa u reakciju sa atomima ugljenika. Ovo vodi
osiromaenju najblieg gasnog sloja na molekulima oksidansa, a obogaenju sa
produktiina reakcije.

HEMIZAM SAGOREVANJA

Hemijske reakcije koje se odigravaju pri sagorevanju mogu da se analiziraju zakonima

stehiometrije. Stehiometrijska analiza se bazira na primeni sledeih osnovnih zakona:
1. zakona o odranju mase,
2. zakona o odranju energije,
3. Daltonovog zakona umnoenih proporcija i
4. zakona o idelanim gasovima.
Najvaniji elementi koji ulaze u sastav goriva, i obezbeuju njegovu toplotnu
vrednost su ugljenik i vodonik.

STEHIOMETRIJSKI PRORAUNI SAGOREVANJA GASOVITIH GORIVA

Osnovne sagorljive komponente gasovitih goriva su: ugljenik, vodonik, ugljenmonoksid

i gasoviti ugljovodonici. Pored sagorljivih komponenti gasovita goriva esto sadre i
azot, ugljendioksid i vodenu paru. Sastav gasovitih goriva se najee izraava u
zapreminskim procentima
(vol%) svih komponenti pojedinano. Potrebna koliina kiseonika i vazduha za
sagorevanje najvanijih komponenata gasovith goriva moe se izraunati pomou
stehiometrijskih jednaina.
Teorijska zapremina kiseonika potrebnog za sagorevanje gasovitog goriva se moe
izraunati koristei izraz:
Ot = 0.01 (0.5CO + 0.5H2 + (x + y/4)CxHy+ 1.5H2S-O2)

Na osnovu izraunate teorijske zapremine kiseonika za sagorevanja, imajui u vidu

poznate uslove sagorevanja, definisane preko koeficijenta vika vazduha, , moemo
izraunati koliinu vazduha potrebnu za sagorevanje prema izrazu:
L = 4.762 Ot

STEHIOMETRIJSKI PRORAUNI SAGOREVANJA TENIH GORIVA

Tena goriva su najee smee razliitih ugljovodonika, od kojih se svaki moe

pretstaviti odgovarajuom hemijskom formulom, ima relativnu molarnu masu i fizika
svojstva. Za izraunavanje stehiometrijski potrebne koliine vazduha za sagorevanje
ovakve smee ugljovodonika nije neophodno poznavanje hemijskih formula pojednih
komponenata koje ulaze u sastav tenog goriva, ve je potrebno poznavati samo
elementarni sastav smee. Za stehiometrijski proraun sagorevanja najzgodnije je
hemijski sastav goriva pretstaviti u vidu hemijske formule. Iz poznatog elementamog
sastava smee ugljovodonika se moe izraunati prosena hemijska formula u obliku
CnHm, gde je: n = % C/12, a m = %H
Teorijska koliina kiseonika potrebnog za sagorevanje se izraunava prema izrazu :
Ot = 0.01 (0,87 C + 5,6 H + 0,7 N + 0,7 S 0,7 O)
Teorijska zapremina vazduha za potpuno sagorevanje definie se izrazom:
Lt = (1/0.21) Ot
Stvarna zapremina vazduha za potpuno sagorevanje, uz poznati koeficijent vika
vazduha je :
L = Lt = (1/0.21)Ot
Teorijska zapremina nastalih dimnih gasova se izraunava preko izraza :
Rt = CO2 + N2 + O2 + SO2 + H2O

STEHIOMETRIJSKI PRORAUNI SAGOREVANJA VRSTIH GORIVA

Stehiometrijski proraun kod sagorevanja uglja zahteva poznavanje njihovog

elementarnog sastava, odnosno sadraj sledeih komponenata: ugljenika, vodonika,
kiseonika, azota, sumpora, pepela i vlage.
Teorijska koliina kiseonika potrebnog za sagorevanje se izraunava prema izrazu:
Ot = 0.01 (0,87 C + 5.6 H + 0,7 N + 0,7 S 0,7 O)
Teorijska zapremina vazduha potrebnog za potpuno sagorevanje definie izrazom:
Lt = (100/21) Ot
Stvarna zapremina vazduha potrebnog za sagorevanje, uz koeficijent vika vazduha
je:
L = (100/21) Ot
Teorijska zapremina nastalih dimnog gasova se izraunava pomou izraza:
Rt = CO2 + N2 + O2 + SO2 + H2O
pri emu se pojedine komponenete dimnog gasa mogu izraunati preko elementarnog
sastava komponenata od kojih nastaju. Koliina vlanog dimnog gasa se moe
izraunati:
R = CO2 + N2 + O2 + SO2 + H2O

TEMPERATURA SAGORAVANJA

Temperatura sagorevanja, ili temperatura plamena pretstavlja maksimalnu tempe-

raturu koju dostiu produkti sagorevanja u zoni intenzivnih hemijskih reakcija. Stva-
rna temperatura sagorevanja zavisi od velikog broja faktora: vrste goriva, toplotne
moi goriva, odnosa gorivo-vazduh, kvaliteta meanja goriva sa vazduhom, kao i od
razmene toplote sa okolinom. Proraun tcmperature sagorevanja u kome bi uzeli u
obzir sve navedene faktore praktino bi bio neizvodljiv, pa se zbog toga koriste sle-
dea uproavanja:
proces sagorevanja se odvija adijabatski i
vazduh i gorivo su idealno izmeani.
Sva toplota koja se oslobodi u procesu sagorevanja se u tom sluaju predaje produ-
ktima sagorevanja.Proraun adijabatske temperature plamena bazira se na toplo-
tnom bilansu, odnosno na jednakosti ukupnih entalpija gorive smee i produkata
sagorevanja. U veini termotehnikih ureaja sagorevanje se odvija pri konstantnom
pritisku, pa e se i ovde pretstaviti proraun koji se odnosi na takve uslove pri kojima
je P = const. Temperatura sagorevanja jednaka je:

=

gde je: t temperatura sagorevanja (oC)

Qd donja toplotna mo (KJ/kg)
R koliina dimnog gasa (m3)
cp specifina toplota dimnog gasa (KJ/m3)

PODELA GORIVA

Prema nainu dobijanja:

prirodna goriva
vetaka goriva
Prema agregatnom stanju
vrsta
tena
gasovita

TOPLOTNA MO GORIVA

Toplotna mo goriva predstavlja koliinu toplote (energije)

koja se oslobaa pri potpunom sagorevanju 1 kg goriva.

=

gde je:
H toplotna mo goriva (kJ/kg),
Q koliina osloboene toplote (kJ) i
mg -masa goriva (kg)
Kod gasovitih goriva, toplotna mo moe da se obraunava
i po 1Nm3 gasa i tada se naziva relativna toplotna mo.

GORNJA I DONJA TOPLOTNA MO GORIVA

Gornja toplotna mo odgovara ukupnoj koliini toplote nastale oksidacijom svih

komponenata goriva. Donja toplotna mo je manja od gornje za koliinu toplote
utroenu na isparavanje vode nastale u procesu sagorevanja.
Odreivanje toplotne moi goriva vri se u kalorimetru sa bombom

(1) kalorimetarska bomba,

(2) vodeno kupatilo,
(3) postolje kalorimetarske posude,
(4) dovod kiseonika,
(5) termometri,
(6) mealica i
(7) telo kalorimetra

VRSTA GORIVA

Prirodna vrsta goriva su: drvo, treset i ugalj. Ona se koriste u stanju kako se
dobijaju iz prirodnih leista ili se prethodno mehaniki oplemenjuju sortirajem,
suenjem, drobljenjem, prosejavanjem, presovanjem i slino. Pri tome se ne menjaju
hemijske i toplotne karakteristike goriva. U tehnici se ugalj najvie koristi kao gorivo u
loitima parnih kotlova toplana i elektrana.
Drvo
Nekada se drvo koristilo direktno ili preko drvenog uglja kao glavni energent
U industriji i domainstvu. To je dovelo do nekontrolisane see uma, naro-
ito u rudarskim oblastima. Danas drvo, kao gorivo u industriju, a posebno u
metalurgiji ima veoma ogranienu primenu.
Drvo se satoji od celuloze (C6H10O5) , lignina, smole, bleanevina i soli. Pro-
sean sastva drveta je:
Element C H2 O2 N2
Vrednost (%) 52 6 41 1

Drvo se sastoji od oko 75 % isparljivih sastojaka, dok se sadraj pepela kre-

e od 1-3 %, i to u teko topivom obliku.

TRESET

Ova vrsta goriva nastaje u movarnim oblastima, gde dolazi do Ugljenisanja biljaka
pod vodom, pri povoljnim klimatskim uslovima. Prema starosti dolazi do promene boje
i strukture treseta. Mladi treseti imaju jo jasno izraenu biljnu strukturu, i veoma
su bogati vodom i humunskim kiselinama, Treset se moe sei runo ili mainski, u
oblik opeke. Osuen na vazduhu sadri do 20 % vlage, dok je sadraj gorive supstancc
oko 60 - 70 %. Ovo gorivo ima niske vrednosti toplote sagorevanja i malo se koristi
u industriji.

UGALJ

Najvanije vrsto gorivo je ugalj. Koristi se kao energent u elektranama i toplanama, a

u metalurgiji se najee koriste njegovi derivati koks i koksni gas. Ugalj je nastao
od biljne supstance u kojoj je glavni sastojak celuloza. U odsustvu vazduha i na
povienoj temperaturi dolazi do suve destilacije praene otputanjem kiseonika.
Najmlai stupanj ovog procesa je nastajanje treseta. Proces nastajanja uglja je
mnogo dui i traje nekoliko miliona godina. Proces ugljenisanja prate i spoljne
promene: gubitak vezane vode, i drvene strukture, ovravanje, promena boje i
poveanje sjaja. Ove vidljive promene pri starenju goriva su posledice promene
odnosa izmeu ugljenika, vodonika i kiseonika. Najvie opada sadraj kiseonika, zatim
vodonika, i na kraju ugljenika, pri emu dolazi do formiranja ugljeninih kiselina i
metana. Na osobine uglja nema uticaja samo trajanje procesa ugljenisanja, ve i du-
bina leista i pritisak. U zavisnosti od ovih faktora, uglj se deli na:
Mrki ugalj,
Kameni ugalj I
Antracit.

MRKI UGALJ
Mrki ugalj je najmlai po starosti i razliit je po sastavu i osobinama u zavisnosti od
starosti. Sadraj gorive supstance i vode varira u veoma irokim granicama, sa samim
tim i toplotna vrednost. Po rastuoj starosti razlikujemo sledee vrste mrkih ugljeva:
lignit,
mlai mrki ugalj,
stariji mrki ugalj,
tvdi mrki ugalj i
sjajni mrki ugalj.
Lignit i mlai mrki ugalj se koriste u domainstvima, u rovnom stanju ili mehaniki
oplemenjeni. U metalurgiji se gasifikuju radi dobijanja generatorskog gasa. Stariji mrki
ugalj, tvdi mrki ugalj i sjajni mrki ugalj imaju dobru toplotnu mo i gore dugakim
plamenom, zbog visokog sadraja isparljivih sastojaka. Primenjuju se u toplanama i
elektranama, kao i za loenje nekih pei u metalurgiji. Ovi ugljevi se takoe koriste
za gasifikaciju u cilju dobijanja generatorskog gasa i nekih derivata za hemijsku
industriju.

KAMENI UGALJ I ANTRACIT

Kameni ugalj i antracit imaju visok stepen ugljenisanja i zbog toga i visoke vrednosti
toplotne moi. Neki kameni ugljevi (gasni i masni) imaju sposobnost koksovanja, pa
su od posebnog znaaja za metalurgiju. Antracit se direktno upotrebljava u metalurkim
procesima. On gori kratkim plamenom i sporo, jer sadri malo isparljivih sastojaka,
ali ima veoma visoku toplotnu vrednost. Saraj isparljivih sastojaka u kamenim
ugljevima varira u irokim granicama i moe da se kree u inetrvalu od 10-50 %. Od
sadraja isparljivih sastojaka zavisi i kvalitet i osobine uglja. Prema rastuem sadraju
isparljivih sastojaka razlikujemo sledee vrste kamenog uglja:
posni,
masni,
gasni i
plameni.
Najbolje osobine u pogledu koksovanja ima masni, pa gasni ugljevi, jer imaju najvei
sadraj vitrita. Ugljena praina od kamenog i mrkog uglja pretstavlja takoe vano
gorivo. Odlikuje intenzivnim sagorevanjem i lakom regulacijom sagorevanja, jer se
meavina ugljene praine i vazduha ponaa pri loenju kao gasno gorivo.

VETAKA VRSTA GORIVA

Vetaka vrsta goriva su derivati prirodnih goriva. Dobijaju se zagrevanjem prirodnih

goriva na visokoj temperaturi u odsustvu vazduha. Iz drveta se dobija drveni ugalj
/umur/, a iz prirodnih ugljeva se dobijaju polukoks i koks. Drveni ugalj je odlino
redukciono sredstvo i zatita protiv oksidacije i ima primenu u metalurgiji. Toplotna mo
drvenog uglja je 25.000 - 35.000 kJ/kg, a nasipna gustina 130 -220 kg/m3. Drveni ugalj
/umur/ se dobija na dva naina:
nepotpunim sagorevanjem drveta i
destilacijom drveta u retorti.
Prvi nain je star koliko i kovaka vatra. Iskorienje drvene mase pri tome iznosi do
30 %, jer jedan deo sagori za dobijanje potrebne toplote za proces ugljenisanja.
Dobijeni, tzv. "crni umur" je krupan, vrst i otporan na habanje. Sadri 80-90 % C, 2-3
%H, 5-7%(O + N) i 2-4%pepela. Destilacijom drveta u retortama se dobija "crveni
umur" i isparljivi sastojci u Obliku katrana i siretne kiseline. Ugljenisanje drveta ovim
putem se vri pri relativno niskoj temeperaturi (140C) da se ne bi razloili isparljivi
sastojci. Stoga je crveni umur slabijeg kvaliteta od crnog umura. Sadraj ugljenika
iznosi svega 65 %. Iskorienje drvene mase je u ovom sluaju oko 50 %.

POLUKOKS

Zagrevanjem mrkog i kamenog uglja na 500-700 u odsustvu vazduha izdvajaju se

isparljivi sastojci, koji slue za dobijanje tenog pogonskog goriva, zatim ulja za loenje i
podmazivanje, katrana i parafma. Ostatak iz ovog procesa velovanja" uglja je
polukoks ili velni koks, koji ima veliki sadraj pepela, a esto i sumpora pa radi toga je
sporedan proizvod. Kvalitet polukoksa zavisi od vrste uglja. Bolji kvalitet se postie
preradom kamenog nego mrkog uglja. Poreenje sastava polukoksa iz kamenog i
mrkog uglja prikazano je u tabeli.
Sadraj Iz kamenog uglja Iz mrkog uglja
Voda (%) 15 - 30 10 25
Pepeo (%) 15 - 25 7 13
Volatili (%) 12 - 28 7 14
Donja toplotna mo (KJ/kg) 16600 - 20400 26000 - 30000

Polukoks sadri uvek neto isparljivih sastojaka, vrlo je porozan i reaktivan, tj. lako se
pali i brzo i sagoreva, Nema iru primenu u energetici i industriji.

KOKS

Koks je najvanije metalurko gorivo. Dobija se arenjem masnih i nekih gasnih

ugljeva na temperaturama 1000-1100 C u odsusutvu vazduha. Ugalj za koksovanje
se dobija meanjem vie vrsta da bi meavina imala, pored dobrih osobina vezanih
za koksovanje, to manje pepela (do 7%) i vode (do 12 %), dok sadraj isparljivih
sastojaka treba da se kree u intervalu 22 do 25 %. Vlaga utie povoljno na vstou
koksa, ali produava proces koksovanja. Koliina koksa u odnosu na preraeni ugalj
iznosi oko 75 %, to se naziva izvadak koksa. Ostali deo ugljene suspatnce prelazi u
koksni gas, sirovi katran, sirovi benzol i amonijumsulfat.

TENA GORIVA

Tena goriva su tene supstance, veinom organskog porekla, koje sagorevajui na

vazduhu razvijaju veliku koliinu toplote po jedinici mase. Sa malim izuzetcima osnovna
jedinjenja koji ulazi u njihov sastav su ugljovodonici. Tena goriva su po hemijskom
sastavu smee tenih ugljovodonika. U prirodi se sreu u dubini zemljine kore u obliku
nafte. Sirova nafta nema znaajnu primenu ali je dragocena sirovina za dobijanje
kvaltetnih goriva.
Tena goriva se dobijaju:
frakcionom kondenzacijom sirove nafte
krekovanjem (cepanjem molekula) katrana
hidriranje
preradom biljnih ulja
Osnovne vrste tenih goriva dobijaju se frakcionom kondenzacijom sirove nafte.

SIROVA NAFTA

Sirova nafta predstavlja sloenu smeu ugljovodonika razliite strukture i molekulske

teine, kao i vrlo razliitih fizikih i hemijskih svojstava. osnovnu masu nafte ine tri
grupe ugljovodonika:
Parafinski, zasieni ugljovodonici (opta formula CnH2n+2) u normalnom i
izomernom obliku;
Naftenski, zasieni ugljovodonici, prstenaste strukture (opta formula CnH2n );
Aromatini, nezasieni ugljovodonici, posebne prstenaste strukture (opta
formula CnH2n-6 );

PRERADA NAFTE

Da bi nafta mogla da se koristi kao gorivo za SUS motore, potrebno je da se podvrgne

itavom nizu postupaka prerade. Postupci izdvajanja pojedinih frakcija nafte zasnivaju
se na injenici da pojedine grupe ugljovodonika koje ulaze u sastav nafte imaju razliite
temperature isparavanja. Savremeni proces prerade nafte naziva se frakciona
kondenzacija i vrlo je slian ranije korienom postupku frakcione destilacije.Proces se
sastoji od zagrevanja sirove nafte do njenog prelaska u parno stanje, a zatim
postepenog hlaenja i kondenzovanja u tzv. rektifikacionim kolonama. Na taj nain
izdvajaju se najvaniji produkti, odnosno frakcije primarne prerade nafte.
VRSTE TENIH GORIVA

Procesom isparavanja i kondenzacije nafte dobijaju se:

avio benzin
motorni benzin
petrolej
kerozin
gasno ulje (dizel gorivo)
ulje za loenje
ulje za ispiranje
Isparljive frakcije ine 2530 % od ukupne koliine sirove nafte. Ostatak je mazut koji je
koristi kao gorivo u loitima ili se podvrgava vakuumskoj destilaciji u cilju dobijanja
mazivih ulja i bitumena.

POSEBNE VRSTE TENIH GORIVA

U novije vreme pojavile su se nove vrste tenih goriva i to:

bezolovni motorni benzin
euro motorni benzin
euro dizel
eko dizel
metanol
etanol
Ova goriva imaju nii sadraj sumpora, olova i drugih tetnih supstanci tako da znatno
manje zagauju ivotnu sredinu.

SEKUNDARNA PRERADA NAFTE

Postupak frakcione kondenzacije je najee dvostepen, jer se teki ostatak iz primarne

frakcione kondenzacije ponovo zagreva i redestilie. Sekundarna prerada obavlja se u
vakuumu, kako bi se snizila temperatura kluanja tekih frakcija. Zatim se vri
kondenzacija na razliitim teperaturama, pri emu se izdvajaju sledee teke frakcije:
belo (vretensko) ulje
lako motorno ulje
motorno ulje
ulje za prenosnike (hipoidno ulje)
bitumen (ter)

KREKOVANJE

U postupku frakcione kondenzacije dobija se relativno mala koliina lakih (benzinskih)

tenih frakcija. Zato je razvijen proces krekovanja kojim se od teih frakcija, dobijenih
tokom primarne prerade, dobijaju lake frakcije. Ovim postupkom se, u posebnom
postrojenju, u uslovima poviene temperature i pritiska i uz prisustvo katalizatora, vri
cepanje ugljovodonika vieg reda na ugljovodonike nieg reda. Izborom parametara
procesa i katalizatora moe se uticati na to kakvi e produkti krekovanja nastati.

ema krekovanja

HIDRIRANJE

Proces suprotan krekovanju je proces sinteze ugljovodonika, kada se od niih, formiraju

vii ugljovodonici. Proces se odvija na povienoj temperaturi i pritisku, uz korienje
katalizatora. U postupku sinteze, preciznije polimerizacije ugljovodonika kao poetna
sirovina koriste se nii, nezasieni ugljovodonici, uglavnom iz rafinerijskih gasova. Kao
produkti ovih procesa nastaju, uglavnom, nezasieni ugljovodonici vieg reda, koji
se naknadno podvrgavaju procesu hidriranja, tj. obogaivanja vodonikom, tako da se
kao krajnji produkti dobijaju izomeri parafinskih ugljovodonika. Ovi ugljovodonici ine
komponente tenih goriva.

OSTALA METODE DOBIJANJA TENIH GORIVA

Tena goriva se mogu dobiti preradom vrstih goriva ili biljnih ulja, odnosno metodama
direktne sinteze. Te metode su:
prerada koksnog gasa dobijenog suvom destilacijom uglja
sinteza benzina iz ugljenmonoksida i vodonika (Fier-Tropov postupak),
biodizel iz uljane repice i drugih kultura
piroliza katrana i petrol koksa
 alkilacija sjedinjavanje parafinskih ugljovodonika nieg reda sa
nezasienim ugljovodonicima,

SVOJSTVA TENIH GORIVA

Osnovna svojstva tenih goriva su:

1. Fizika svojstva,
Toplotna mo
Boja
Gustina
Isparljivost
Postojanost na niskim temperaturama
viskoznost
2. Hemijska svojstva
Sadraj kiseonika
Sadraj smole
Sadraj sumpora
Postojanost
Korozivnost
Sadraj vode
3. Specifina svojstva goriva za SUS motore

SPECIFINA SVOJSTVA GORIVA ZA SUS MOTORE

Goriva koja se koriste za SUS motore (Oto i Dizel) sagorevaju u uslovima koji su razliiti
od onih koji vladaju u loitima. Zbog toga ova goriva moraju da poseduju posebne, tzv.
radne karakteristike. Najvanija radna karakteristika benzina je otpornost prema
detonaciji (oktanski broj), a dizel goriva sklonost ka upaljivosti (cetanski broj).

OKTANSKI BROJ

Pojam oktanski broj uveden je 1931. godine kao merilo otpornosti nekog benzina
prema detonaciji. Oktanski broj goriva je brojano jednak zapreminskom sadraju
izooktana u smei sa heptanom pri kome su otpornost prema detonaciji ove smee i
goriva koje se ocenjuje jednaki.
Ispitivanje oktanskog broja vri se standardnim metodama na specijalnim opitnim
motorima, koji pruaju mogunost kontinualne promene stepena kompresije, obino u
opsegu od 4:1 do 10:1.
Goriva sa veim oktanskim brojem, omoguavaju primenu viih stepena kompresije, to
direktno utie na razvijenu snagu i ekonominost rada motora. Benzin koji se dobija
procesom primarne prerade nafte ima oktanski broj oko 75. Sekundarnim procesima
prerade, dodavanjem frakcija otpornih na detonaciju, ova vrednost se znatno poveava.
Pored toga, u cilju poveanja oktanskog broja gorivu se dodaju razliiti aditivi.
Ispitivanja otpornosti prema detonaciji izvode se na posebnim motorima koji imaju
mogunost promene stepena kompresije variranjem poloaja cilindra u odnosu na fiksni
poloaj klipa, klipnjae i koljenastog vratila. To su CFR motori (Cooperative Fuel
Research), koji su izraeni po standardu SAE (Society Of Automotive Engineers)

POVIENJE OKTANSKOG BROJA

Poveanje oktanskog broja postie se dodavanjem tzv.antidetonatora koji mogu biti:

olovni antidetonatori (tetraetilolovo i tetrametilolovo) ili
bezolovni antidetonatori (gvoe karbonil i aromati).
U prethodnoj deceniji je ekoloki aspekt rada motora dobio ogroman znaaj, tako da se
goriva sa dodacima na bazi olova vie ne koriste u razvijenim zemljama. Osim to su
toksina, olovna jedinjenja se taloe u izduvnom sistemu i onemoguavaju rad
katalizatora koji su sada obavezan deo opreme savremenih motora. Zato bezolovni
benzin sadri max. 0,05 g/l olova (u Evropi svega 0,005 g/l olova), a potrebna oktanska
vrednost postie se skupljom sekundarnom preradom goriva.

CETANSKI BROJ

Cetanski broj dizel goriva je pokazatelj njegove sklonosti ka upaljenju i brojano je

jednak onom zapreminskom sadraju cetana u smei sa -metilnaftalinom pri kome je
sklonost ka upaljenju ove smee i goriva koje se ocenjuje jednaka. Cetan je parafinski
ugljovodonik koji se veoma lako raspada i stupa u reakacije oksidacije, tako da je
njegov cetanski broj 100, dok je -metil-naftalin aromatini ugljovodonik, stabilne
prstenaste strukture, pa je njegov cetanski broj 0. Za povoljan tok procesa sagorevanja,
koji utie na sve izlazne parametre motora, izuzetno je vano da se gorivo upali u to
kraem periodu nakon poetka ubrizgavanja.
Najveu sklonost ka samopaljenju imaju parafinski ugljovodonici, i to oni sa veim
brojem C atoma u molekulu. Najmanju sklonost ka samopaljenju imaju aromatini
ugljovodonici. Zato cetanski broj raste sa porastom udela parafina u gorivu. to je
cetanski broj vii, to je nia temperatura samopaljenja goriva.
 GASOVITA GORIVA

Najvanija gasovita goriva koja se danas koriste u saobraaju i industriji su:

prirodni (zemni) gas
teni naftni gas (TNG, propan-butan gas)
generatorski gas i
vodonik

OSTALA GASOVITA GORIVA

Ostala, ree koriena gasovita goriva su:

koksni gas
bio gas
visokopeni gas
vodeni gas
meani gas
barski gas

ZEMNI GAS

Zemni ili prirodni gas je fosilno gorivo i najveim delom (8595 %) sastoji od metana
(CH4), koji je bezbojan, bez mirisa i ukusa. Ostalih (5-15 %) ine, azot, sloeniji
ugljovodonici i ugljendioksid. Javlja se samostalno (suvi zemni gas), ili zajedno sa
naftom, obino u gasnoj kapi iznad nafte (vlani zemni gas). Zahvaljujui tome to mu
je glavni sastojak metan, u poreenju sa ostalim fosilnim gorivima ima najmanji
koeficient CO2 po jedinici osloboene energije. Zato se smatra da je zemni gas
ekoloko gorivo. Zemni gas se upotrebljava u domainstvu, zatim kao industrijsko
gorivo, a u novije vreme i za pogon motornih vozila.Kada su u pitanju vozila,
komprimuje se i prodaje pod nazivom CNG (compressed natural gas). Ima oktanski
broj 120. Motori pogonjeni zemnim gasom isputaju upola manje tetnih gasova od
odgovarajuih dizel motora koji ispunjavaju Euro 3 normu. Osim toga, nema emisije
vrstih estica, buka motora je znatno manja, a cena eksploatacije vozila nia u odnosu
na dizel ili benzin. Toplotna mo suvog gasa je orijentaciono oko 36MJ/m3, a
vlanog oko 38 MJ/m3, a ide i do 41MJ/m3. Zemni gas je gas bez mirisa. Prilikom
distribucije vri se njegova odorizacija, tj. dodaju mu se gasovi sa mirisom (npr. etil
merkaptan), tako da ga je mogue osetiti ulom mirisa, kada se javi u koncentracijama
iznad 1%.
CNG moe da se koristi kod Oto motora i modifikovanih Dizel motora. Motori sa
elektronskim ubrizgavanjem goriva imaju najmanju emisiju izduvnih gasova i najviu
specifinu snagu, posebno kada poseduju turbo punja sa interkulerom i katalitiki
izduvni lonac.

TENI NAFTNI GAS (TNG)

Teni naftni gas (TNG), u svetu poznatiji po akronimu LPG (Liquiefied Petrol Gas),
predstavlja smeu propana C3H8 i butana C4H10, koja je uskladitena na povienom
pritisku, tako da se obe, pri normalnim uslovima gasovite komponente, nalaze u tenom
stanju. Pored propana i butana, u smei se, u malim koliinama, nalaze i neke druge
gorive komponente (propilen C3H6, butilen C4H8 i dr.), iji je sadraj regulisan
odgovarajuim standardom. TNG se dobija na dva naina:
Iz prirodnog gasa, u postupcima frakcionisanja sirovog prirodnog gasa, tokom
ega se izdvajaju etan, propan, butan i ostali gasovi. Ovi postupci se sprovode u
specijalnim postrojenjima za "degazolinau.
U procesu primarne i sekundarne prerade nafte kao posebna frakcija.

U procesu primarne i sekundarne prerade nafte kao posebna frakcija. TNG je

bezbojan, i kao gas i kao tenost, nema miris, tako da mu se iz bezbednosnih razloga
dodaje jaka aromatina supstanca (etilmerkaptan ili dimetil-sulfid) koja svojim otrim
i neprijatnim mirisom Upozorava na curenje gasa iz rezervoara. Lako je zapaljiv, ali je
za Njegovo upaljenje potrebno da postoji odgovarajua smea gasa i vazduha.
Granice upaljivosti, izraene zapreminskim odnosom gasa i vazduha, iznose od 1:50 do
1:10, to znai da i pri malim curenjima moe lako doi do upaljenja. Jedna od
najznaajnijih karakteristika tenog naftnog gasa je visoka otpornost ka detonaciji to
znai da TNG ima visok oktanski broj. Ovo ga ini posebno pogodnim za primenu u
Oto motorima.
Da bi se TNG koristio na Oto motorima potrebno je ugraditi dodatni plinski sistem.
Plinski sistem mora biti prilagoen tehnologiji rada motora i konstruktivnim osobinama
motora. Kod motora koji imaju GDI (gasoline direct injection) ili EFI sistem
ubrizgavanja primenjuje se tzv. sekvencijalni gasni sistem . Poto se TNG moe na
oto motorima koristiti praktino bez ikakvih Intervencija na samom motoru, TNG
sistemi principijelno obezbeuju samo skladitenje i isparavanje (evaporaciju) TNG
goriva. Njihova ugradnja je stoga relativno jednostavna i jeftina.
Jedan plinski sistem se sastoji od sledeih elemenata:
rezervoar gasa,
preista - postavlja se na vod tene faze, tj. iza rezarvoara a ispred elektro
ventila,
elektro ventil,
ispariva,
 reduktor/regulator pritiska - postavlja se to blie karburatoru ili drugim ureaju
koji uvodi gas u motor i
komandni ureaj sa elektrinom instalacijom (prekida, elektronska
kontrolna jedinica i druge elektronske ili elektromehanike komponente).

SKLADITENJE GORIVA

Nain skladitenja goriva zavisi od:

agregatnog stanja
hemijske i termike stabilnosti
zapaljivosti
veliina zaliha na skladitu

MAZIVA

TRENJE I PODMAZIVANJE

Pri relativnom kretanju jednog tela u odnosu na drugo javlja se trenje.

Trenje je, prema tome, otpor sila koja se suprotstavlja meusobnom kretanju, ili
pokuaju kretanja dvaju tela ije su povrine u dodiru.
Podmazivanje se vri sa ciljem da se sprei direktan kontakt povrina koje su u
relativnom kretanju i da se na taj nain trenje smanji na to je mogue manju meru.
Smanjenjem trenja, smanjuje se habanje i produava vek trajanja mainskih delova.

VRSTE TRENJA

trenje klizanja
trenje kotrljanja
unutranje trenje fluida (viskozitet)

Trenje klizanja se javlja izmeu povrina koje se dodiruju i klize jedna u odnosu na
drugu. arls Kulon (Charles Augustin Coulomb) je 1781. godine dao je prve osnove prorauna
trenja:

P = N . . . . . gde je - koeficijent trenja

Statiki koeficijent trenja nekih parova materijala iznosi:
elik-elik____________0,15-0,80
elik-led _____________0,02-0,03
elik-brusni kamen_____0,90-1,10
drvo-drvo____________0,25-0,70
guma-beton __________0,60-0,90
elik-teflon____________0,02-0,04

TEORIJA PODMAZIVANJA

Vrste podmazivanja trenja su:

suvo trenje bez podmazivanja
granino podmazivanje
teno hidrodinamiko podmazivanje

SUVO TRENJE

Ne postoje idealno glatke povrine, ve se svaka povrina sastoji od velikog broja

ispupenja i udubljenja razliitih veliina. Pri kretanju jedne takve povrine po drugoj
dolazi do uzajamnog zahvatanja ovih neravnina pa se kao posledica javlja trenje.
Zbog trenja temperatura moe lokalno porasti do temperature topljenja materijala i
pojave mikrozavarivanja.

GRANINO PODMAZIVANJE

Granino podmazivanje moe nastati kod fino obraenih povrina u sluaju male
debljine uljnog filma i velikih pritisaka. Uljni film je tada tanak do duine lanca molekula.

TENO PODMAZIVANJE

Teno hidrodinamiko podmazivanje nastaje kada su tarne povrine potpuno

razdvojene slojem maziva, a trenje postoji samo izmeu molekula ulja. Drugim reima
trenje se svodi na viskozitet maziva, a to je cilj podmazivanja.
UTICAJ BRZINE KRETANJA NA PODMAZIVANJE

Uticaj brzine kretanja na podmazivanje definie Stribeck-ov dijagram

1- polusuvo podmazivanje
2- polutekue podmazivanje
3- granino podmazivanje
4- hidrodinamiko podmazivanje

Kod veih brojeva obrtaja koeficijent trenja unekoliko raste, jer dolazi do izraaja trenje
u slojevima ulja. Kod malih brojeva obrtaja nema dovoljno ulja u pojedinim delovima
leaja.

VRSTE MAZIVA

Pravilno izabrano mazivo i odgovarajui postupak podmazivanja poveavaju vek

trajanja mainama, smanjuju trokove njihovog rada i odravanja. Ovi efekti se iskazuju
smanjenjem potronje energije, niim radnim temperaturama i manjim brojem zastoja.
Veliki broj familija maziva, kategorija i vrsta proizvoda u okviru svake kategorije zahte-
va da se u cilju lakeg izbora maziva svrstaju u odreene klasifikacije.
Podela maziva moe da se izvri prema:
funkciji;
agregatnom stanju,
sastavu;
poreklu sirovina i
nameni.
Prema funkciji razlikuju se dve osnovne grupe:
 Konstrukciona maziva koja se tretiraju kao element konstrukcije maina i
slue za podmazivanje kliznih sklopova. Izbor maziva se vri prilikom
projektovanja ma- maine ili ureaja istovremeno sa izborom materijala i drugih
parametara delova izloenih trenju i habanju.
Tehnoloka maziva koja se primenjuju pri obradi metala rezanjem i
deformaci- jom sa ciljem podmazivanja i hlaenja alata i materijala koji se
obrauje. Pri tome se tehnoloka maziva posmatraju kao element usvojenog
tehnolokog procesa i njihov izbor se vri pri definisanju samog procesa.
Ova vrsta maziva nisu pogonski materijali u uem smislu rei i neemo ih
izuava- ti u okviru ovog predmeta.

PODELA MAZIVA PREMA POREKLU SIROVINA

Prema poreklu sirovina maziva se dele na:

biljna;
ivotinjska;
kompaundirana;
mineralna i
sintetika
Prema agregatnom stanju maziva se dele na:
gasovita;
tena;
polutena (konzistentna);
vrsta

PODELA MAZIVA PREMA AGREGATNOM STANJU I SASTAVU

Po svom poreklu i sastavu maziva mogu biti vrlo razliita. Tena maziva mogu biti
etiri vrste tenosti: 1. ulja mineralnog porekla, 2. sintetika maziva, 3. ulja biljnog
porekla, 4. ulja ivotinj- skog porekla (u manjem obimu).
Polutena maziva predstavljaju razliite kategorije tehnikih masti. vrsta maziva
mogu biti organskog i neorganskog porekla i veoma razliitog sastava. Gasovita i vrsta
maziva se koriste za posebne i specifine uslove.

IZBOR GRUPE MAZIVA

Mnogi faktori imaju uticaj na izbor grupe maziva. Jedni su vezani za radne uslove,
uslove eksploatacije, zahtevani vek upotrebe i pouzdanost sistema. Najvaniji faktori
u izboru grupe maziva su:
brzina kretanja elemenata kliznog sklopa i
 optereenje.
Opte je pravilo da se sa porastom brzine koriste maziva manje viskoznosti, a sa po-
rastom optereenja maziva vee viskoznosti, to se moe videti iz dijagrama.

IZBOR GRUPE MAZIVA U ZAVISNOSTI OD OPTEREENJA I BRZINE

Za orijentacioni izbor grupe maziva u

zavisnosti od specifinog optereenja
i brzine, moe da poslui prikazani
dijagram. Linijom AB odreena je
granica oblasti iznad koje se javlja
visoko trenje kao ograniavajui
faktor. To je oblast u kojoj se najee
koriste polutena i vrsta maziva, a
znaajno manje tena, i to legirana
aditivima za visoke pritiske. Linija
BCD odreuje oblast brzina i
optereenja u kojoj se postie
hidrodinamiko podmazivanje i za rad
sistema u toj oblasti preteno su u
upotrebi tena maziva razliitih fizikih
i hemijskih svojstava. Taka C predstavlja brzinu pri kojoj se postie najvea mo
noenja kod hidrodinamikog podmazivanja. Dalje poveanje brzine ograniava mo
noenja (taka D).
SVOJSTVA OSNOVNIH GRUPA

Tena i gasovita maziva pogodna su za ostvarivanje potpunog podmaziva- nja,

imaju dobra svojstva hlaenja i re- lativno irok opseg dozvoljenih radnih
temperatura. Nepogodna su kada se zahteva dobro zaptivanje i zadravanje maziva
na povrinama koje se podma- zuju.
vrsta i polutena maziva su pogod- nija za uslove graninog i meovitog
podmazivanja, dobro zaptivaju i imaju iri temperaturni interval primene u od- nosu
na tena maziva. Osnovni nedos- tatak polutenih maziva je veoma slaba mo
hlaenja.
GASOVITA MAZIVA

Razliite vrste gasova mogu da se koriste kao maziva. Primenjuju se preteno pri
podmazivanju kliznih leaja. Zavisno od vrste gasa i naina podmazivanja za takve
leaje se koriste razliiti nazivi, kao na primer u sluaju upotrebe vazduha aerodina-
miki ili aerostatiki leaji, dok se pri primeni drugih gasova u literaturi mogu sresti
nazivi hidrodinamiki gasni leaji, hidrostatiki gasni leaji ili kratko gasni leaji.
Kao mazivo kod pomenutih leaja najvie se koristi vazduh. Pored njega zastupljeni
su i drugi gasovi: azot, kiseonik, vodonik, ugljendioksid i helijum. Meu njima se
helijum i azot izdvajaju po upotrebi. Azota ima dovoljno i relativno je niske cene. To je
hemijski inertan gas i zato, sa gledita bezbednosti, pogodniji od vazduha i kiseonika.
Helijum je hemijski plemeniti, inertan gas, ali je skuplji od azota.
Upotreba gasova kao maziva mogua je u irokom temperaturskom intervalu za raz-
liku od tenih i polutenih maziva, kod kojih postoje znatna ogranienja. Pored toga,
gasovi poseduju visoku hemijsku i termiku stabilnost i ne menjaju agregatno stanje u
irokom temperaturskom intervalu. Gasovi se razlikuju od tenosti po svojoj kompre-
sibilnosti, niem viskozitetu i injenici da viskoznost raste sa porastom temperature.
Pored navedenih optih svojstava, gasovi kao maziva imaju i sledee prednosti:
mali koeficijent trenja i konsekventno malo zagrevanje;
povoljne niskotemperaturne karakteristike;
pogodni su za velike brzine;
istoa ureaja u kojima se koriste je izuzetna;
pokazuju imunitet prema radijaciji i dr.
Kao nedostaci najee se navode:
generalno, mala mo noenja;
sloenost konstrukcije u kojoj se gas primenjuje kao mazivo;
neophodnost visoke tanosti izrade delova i
osetljivost na neistoe.
Gasovita maziva se koriste kod niza maina i njihovih elemenata: zubarskih
builica, brusilica, turbokompresora, kontrolnih i mernih instrumenata, kom-
pjutera i drugih elemenata, uglavnom posebne namene.

TENA MAZIVA

Tena maziva predstavljaju najvie i najire korienu grupu maziva. Ona ine preko
90 % svih maziva u upotrebi. Obuhvataju razliite tenosti, preteno ulja, pa se zbog
Toga nazivaju i ulja za podmazivanje. Primenjuju se za podmazivanje elemenata i
sklopova kod motora i motornih vozila, pumpi, turbina, generatora, zupastih prenos-
nika, hidraulikih sistema, kompresora, pri obradi metala rezanjem i deformisanjem i
kod drugih mehanikih sistema.
Ulja za podmazivanje sastoje se od osnovnog ili baznog ulja i razliitih dodataka koje
nazivamo aditivi:
ULJE ZA PODMAZIVANJE = BAZNO ULJE + ADITIVI
Prema poreklu i nainu dobijanja bazna ulja mogu biti:
mineralna bazna ulja;
sintetika bazna ulja i
bazna ulja biljnog porekla.
Mineralna bazna ulja dobijaju se iz nafte i sastoje se od razliitih parafinskih i nafte-
nskih ugljovodonika sa manjim udelom aromata.
Sintetika bazna ulja dobijaju se postupcima sinteze iz razliitih sirovina. Za razliku
od mineralnih ulja, koja predstavljaju meavinu prirodnih ugljovodonika, bazna ulja
sintetike osnove su proizvod ljudskog uma i sastavljena su tako da imaju kontrolisa-
nu strukturu sa predvienim i zahtevanim svojstvima.
Biljna bazna ulja su proizvodi ija primena poprima sve vee razmere zbog zahteva
Biorazgradljivosti radi zatite voda i zemljita od zagaenja. Dobijaju se iz razliitih
vrsta biljaka.

SVOJSTVA TENIH MAZIVA

Fizika i fiziko-hemijska svojstva maziva su:

viskozitet i indeks viskoziteta,
gustina,
temperatura paljenja,
taka stinjavanja (temperatura teenja),
specifini toplotni kapacitet,
toplotna provodljivost,
stiljivost;
hemijska stabilnost,
korozivnost,
kiselinski i bazni broj,
sadraj pepela,
koksni ostatak,
saponifikacioni broj,
toksinost,
biorazgradljivost i
boja.

Viskoznost predstavlja osnovno fiziko svojstvo ulja za podmazivanje i pretstavlja

unutranje trenje izmeu molekula tenosti. Poto otpor koji tenost prua strujanju
zavisi od meumolekularnih sila u samoj tenosti, razumljivo je da se viskoznost ne-
ke kompleksne tenosti, kao to su to tena maziva, moe menjati promenom vrste
ugljovodonika i spoljanjih faktora, kao to su temperatura i pritisak.
Viskoznost moe da bude: dinamiki i kinematski. Dinamika viskoznost predstavlja
odnos napona smicanja i gradijenta brzine smicanja u tenosti tokom teenja. Sho-
dno tome, jedinica za dinamiku viskoznost je je Pas (paskal sekunda) i predstavlja
viskozitet fluida koji struji laminarno i u kome se izmedju dva paralelna sloja ,udaljena
1m,sa razlikom u brzinama strujanja od 1m/s javlja napon smicanja od jednog Pa.
Dinamiki viskozitet veine tenih maziva, pri normalnim uslovima, ne zavisi od brzi-
ne smicanja odnosno ulja za podmazivanje se klasifikuju kao njutnovske tenosti kod
kojih je zavisnost napona smicanja i gradijenta brzine smicanja linearna.

=

gde je:
- napon smicanja u mazivu,
- dinamika viskoznost i
du/dy - gradijent brzine smicanja upravan na pravac strujanja maziva.
Kinematski viskozitet () predstavlja kolinik dinamikog viskoziteta i gustine fluida
= / (m2/s)
Viskozitet je posebno znaajna karakteristika pri tenom podmazivanju, jer ima veliki
uticaj na mogunost formiranja uljnog sloja izmeu povrina u relativnom kretanju, a
time i na smanjenje trenja i habanja. Od veliine viskoziteta tenih maziva zavisi gu-
bitak energije za pokretanje mase maziva u mainskom delu ili sklopu koji se pod-
mazuje, gubitak maziva kroz zazore, mogunost pumpanja kroz cevovode i drugo.
Izbor vrednosti viskoziteta ulja odreuju radna temperatura, temperatura okoline,
optereenje i brzina pokretnih delova koji se podmazuju, ali i mnoge druge veliine.
Indeks viskoziteta je broj na koji pokazuje tendenciju promene viskoznosti ulja za
podmazivanje sa temperaturom. Kod veine tenih maziva vrednosti indeksa
viskoziteta su izmeu 0 i 100. Pri tome vei indeks viskoznosti ukazuje na manju
promenu viskoziteta sa temperaturom i obrnuto. Multigradna (viesezonska) ulja i
neke vrste sintetikih ulja imaju indeks viskoziteta znatno vei od 100.
Gustina je odnos mase i zapremine na zadatoj temperaturi. Kod mineralnih ulja kree
se u granicama od 840 do 960 kg/m3 na temperaturi od 15 C. Neka sintetika ulja
imaju gustinu veu od 1000 kg/m3. Gustina tenih maziva se menja linearno sa
promenom temperature i pritiska. U prvom sluaju gustina opada, dok sa porastom
pritiska raste. Uobiajeno se gustina iskazuje na 15 C kao standardnoj temperaturi.
Gustina se kao veliina koristi za preraunavanje dinamikog viskoziteta u kinematski
kao i za odreivanje mase ulja kada je poznata zapremina.
Temperatura paljenja je najnia temperatura na kojoj se pare ulja iznad povrine
tenosti trenutno pale u prisustvu plamena ili elektrine varnice. Ulja za podmazivanje
veeg viskoziteta imaju, po pravilu veu temperaturu paljenja. Ulja koja sadre prete-
no naftenske ugljovodonike imaju niu temperaturu paljenja od onih sa parafinskim
ugljovodonicima pri istoj ili slinoj vrednosti viskoznosti. Ova karakteristika je kontrol-
na veliina koja ukazuje na vee isparavanje i veu potronju ulja, ako je temperatura
paljenja niska.
Temperatura teenja (taka stinjavanja) defmie se kao najnia temperatura na
kojoj ulje jo kontinualno tee kada se hladi pri datim uslovima ispitivanja. Pri tome,
dva efekta bitno utiu na vrednost temperature teenja:
poveanje viskoznosti i
izdvajanje kristala parafina koje sadri ulje.
Sa gledita ispravnog procesa podmazivanja potrebno je koristiti ulja sa temperatu-
rom teenja znatno niom od najniih moguih radnih temperatura i/ili temperatura
okoline. Time se smanjuju otpori u tenosti i obezbeuje nesmetano strujanje ulja.
Specifini toplotni kapacitet (specifina toplota) je koliina toplote koja jedinici
mase neke materije povea temperaturu za jedan stepen. Specifina toplota mineral-
nih ulja zavisi od gustine i temperature, a ova zavisnos data je obrascem:

cp - specifini toplotni kapacitet, (kJ/kgC),

T - temperatura, (C) i
15 - gustina na 15 C, (kg/m3).

Toplotna provodljivost je znaajna karakteristika tenih maziva i koristi se u raznim

proraunima. Moe se priblino izraunati na osnovu sledeeg obrasca:
117 0,063
=
15
gde je:
k - koeficijent toplotne provodljivosti, (W/mC),
T - temperatura, (C) i
15 - gustina na 15C, (kg/m3).
Iz obrasca se vidi da toplotna provodljivost mineralnih ulja opada sa porastom
temperature.
Stiljivost se definie kao promena gustine sa pritiskom, ali se najee izraava pro-
menom zapremine tenosti. Posebno je bitna karakteristika pri izlaganju tenih mazi-
va velikim pritiscima to je sluaj u savremenim hidraulikim sistemima.
Hemijska stabilnost vezana je za fenomen hemijske degradacije ulja zbog oksidaci-
je. Ulja za podmazivanje, po pravilu, nisu reaktivna u hemijskom smislu, ali mogu da
oksidiu kada se izloe povienim temperaturama u prisustvu vazduha ili kiseonika.
Kao rezultat oksidacije nastaju kiseline i smole, to u odreenim uslovima moe da
izazove koroziju metala i stvori naslage na povrinama koje se podmazuju. Iz tih raz-
loga, ulja za podmazivanje moraju da imaju visoku otpornost na oksidaciju, odnosno
oksidacionu ili hemijsku stabilnost.
Korozivnost Ulja za podmazivanje ne smeju da izazivaju koroziju metala sa kojim
dolaze u dodir. Veina njih zadovoljava ovaj uslov. Meutim, kao rezultat degradacije
u ulju mogu nastati produkti koji su agresivni i izazivaju koroziju. Ponekad maziva sa-
dre aditive koji hemijski reaguju kako sa materijalima na bazi gvoa, tako i sa obo-
jenim metalima i njihovim legurama, izazivajui koroziju.
Kiselinski broj predstavlja koliinu baze, izraenu u miligramima kalijum-hidroksida
po gramu ispitivanog ulja, potrebnu za neutralizaciju uzetog uzorka. Maziva mogu da
sadre baze i kiseline. Kisele komponente kod novih ulja za podmazivanje vode po-
reklo iz sirove nafte i njihov sadraj zavisi od postupaka rafinacije, ali i prisutnih aditi-
va. Kod korienih ulja kiseline nastaju zbog procesa oksidacije ulja ili se javljaju u
toku rada mehanikog sistema. Po pravilu, kiselinski broj kod korienih ulja raste to-
Kom vremena upotrebe, pa se esto on uzima kao smernica u proceni degradacije i
veka upotrebe tenog maziva.
Bazni broj predstavlja meru rezerve alkaliteta ulja i definie sposobnost ulja da
neutralie kiseline koje se javljaju u mazivu. Predstavlja sadraj baza izraen u
miligramima kalijum hidroksida po gramu ulja. Bazni broj se kod novih ulja koristi
za procenu formulacije tokom kontrole kvaliteta, a kod korienih ulja za podmazivanje
daje indikaciju o stepenu degradacije, koja nastaje usled oksidacije ili drugih uslova
rada.
Sadraj pepela je koliina nesagorelih materija u ulju. Odreuje se kod novih ulja, a
javlja se u vidu oksidnog i sulfatnog ostatka. Sadraj pepela kod visokorafinisanih
baznih ulja je veoma mali. Meutim, mnogi aditivi koje savremena ulja sadre su
metalo-organskog porekla, pa se odreivanjem pepela moe proceniti sadraj aditiva.
Visok sadraj oksidnog pepela kod upotrebljavanih ulja ukazuje na prisustvo neor-
ganskih materija koje mogu biti produkti habanja, prodor praine u sistem iz spoljne
sredine i slino.
Koksni ostatak je mera sklonosti tenih maziva ka koksovanju odnosno obrazovanju
ugljeninog (koksnog) ostatka pod odreenim uslovima. Odreuje se kao masa koja
ostaje posle isparavanja i termikog razlaganja uzorka ulja. Tendencija ka koksovanju
opada sa stepenom rafinacije ulja i smanjenjem viskoznosti. Ulja naftenske osnove
obino imaju manji sadraj koksnog ostatka od parafinskih ulja.
Saponifikacioni broj je broj miligrama kalijum-hidroksida neophodan da se izvri
saponifikacija masnih ulja u jednom gramu ispitivanog tenog maziva. To je mera sa
draja masnih ulja.
Boja ulja nije tehnoloka karakteristika. Proces rafinacije i prisustvo aditiva utiu na
boju ulja. Ona nije znaajna kod ulja za podmazivanje kao gotovih proizvoda, ali u to-
ku procesa rafinacije boja moe biti indikator da li se proces odvija ispravno.
Toksinost oznaava sve aspekte uticaja ulja za podmazivanje na zdravlje ljudi, biljni
i ivotinjski svet. Toksinost mineralnih baznih ulja je neznatna. Meutim, ulja koja
sadre razliite hemijske supstance i upotrebljavana ulja mogu biti u odreenim uslo-
vima uzronik mnogih oboljenja. Zbog toga je danas zabranjena upotreba supstanci
za koje je utvreno da su toksine, a rukovanje i odlaganje korienih (otpadnih) ulja
regulisano je zakonskim propisima.
Biorazgradljivost Ova karakteristika je povezana sa reavanjem ekolokih problema
i ukazuje na sposobnost tenog maziva da se u prirodnoj sredini razgradi pod utica-
jem mikroorganizama. Poeljno je da se maziva razgrade potpuno u to kraem vre-
menskom intervalu.

BAZNA ULJA

Ulja mineralne osnove ine vie od 85 % svih tenih maziva. Kao to je ranije
reeno dobijaju se sloenim postupcima prerade nafte. S obzirom da se nafta sastoji
Od razliitih jedinjenja: parafinskih, naftenskih i aromatskih ugljovodonika, izbor pos-
tupka prerade zavisi od vrste jedinjenja u sastavu nafte i karakteristika ulja koje se
za odreene namene moraju postii. Konvencionalni postupak za dobijanje baznih
ulja sastoji se iz sledeih procesa:
vakuum destilacije,
deasfaltizacije.
solventne ekstrakcije,
deparafinacije i
zavrne dorade.
Osnovne operacije u konvencionalnoj emi proizvodnje baznih ulja su procesi fizike
separacije koji koriste ili razlike u isparljivosti ili razlike u rastvorljivosti u razliitim
rastvaraima, izuzev zavrne obrade tzv. hidrofiniinga.

Vakuumska frakciona destilacija (kondenzacija) obraena je u poglavlju o preradi

nafte (goriva.)
Deasfaltizacija je proces izdvajanja asfalta iz ostatka vakuum destilacije, pre nego
to se podvrgne daljoj obradi u cilju dobijanja tekog baznog ulja tzv. brajtstoka
(bright stocks). Kao rastvara u ovom procesu najee se koristi propan zbog ega
se proces naziva i propandeasfaltizacija.
Solventna ekstrakcija je iroko korien proces rafinacije uljnih destilata i produka-
ta deasfaltizacije kojim se poveava oksidaciona stabilnost ulja separacijom aromati-
nih jedinjenja od nearomatinih. Pored toga poveava se indeks viskoziteta i time
utie na kvalitet ulja. Kao rastvara najee se koristi organsko jedinjenje furfurol.
Deparafinacija je proces odstranjivanja parafinskih jedinjenja (posebno n-parafina),
a u cilju poboljanja ponaanja baznog ulja na niskim temperaturama. U te svrhe se
koristi metil-etil-keton tzv. MEK.
Zavrna dorada Nakon procesa deparafi nacije dobijeni rafinati imaju odreene
zahtevane karakteristike: viskoznost, indeks viskoznosti i taku stinjavanja
Meutim, neka druga svojstva, kao to su boja i oksidaciona stabilnost i dalje su ne-
povoljna. Zbog toga se koristi zavrna dorada kojom se poboljavaju i ova svojstva.
Stariji proces je dorada aktivnom glinom koja je je sposobna da zadri i otpusti iz-
menljive katjone, dok se danas koristi proces obrade vodonikom uz prisustvo katali-
zatora narvan hidrofiniing.

SVOJSTVA MINERALNIH BAZNIH ULJA

Parafinska mineralna ulja se preteno sastoje od parafinskih ugljovodonika sa manjim

udelom naftena. Ova mineralna ulja poseduju visok indeks viskoznosti, dobru hemij-
sku stabilnost, dok su im niskotemperaturne karakteristike loije od naftenskih.
Naftenska mineralna ulja sadre vei udeo naftenskih ugljovodonika nego parafinskih.
Odlikuju se srednjim do malim indeksom viskoziteta, slabijom hemijskom postojano-
u od parafinskih, ali je temperatura teenja mnogo povoljnija. Ova bazna ulja se ret-
ko koriste kao maziva zbog nedostatka sirovina za njihovu proizvodnju, pa se upotre-
bljavaju samo u sluajevima gde ne postoji odgovarajua zamena (npr. za podmaziva-
nje kompresora za hlaenje).
SVOJSTVA SINTETIKIH BAZNIH ULJA

Sintetika ulja nisu proizvodi novijeg datuma i mada je njihov udeo u ukupnoj potro-
nji maziva mali, ona imaju veoma znaajnu primenu u nekim oblastima tehnike: po-
sebno u vazduhoplovstvu, kosmikoj tehnici i kod nuklearnih elektrana. S druge strane
prednosti koje pokazuju ova maziva u tehnikom i ekolokom pogledu uslovili su stalan
porast njihove potronje, koja iznosi oko 10% na godinjem nivou.
Sintetika ulja se proizvode hemijskom reakcijom od razliitih organskih materija, esto
i produkata dobijenih iz nafte. Za te namene koriste se razliiti procesi kao to su:
alkilacija,
kondenzacija,
esterifikacija i
polimerizacija.
Polazna sirovina moe biti jedno ili vie organskih jedinjenja. Ova jedinjenja se mogu
dobiti iz derivata nafte, prirodnog gasa, kao i iz biljaka. Pored ugljenika, vodonika i kise-
onika, u takvim jedinjenjima su prisutni sumpor, fosfor, azot, fluor, bor i drugi elementi.
Sintetika maziva dele se prema svojstvima, hemijskom sastavu, nameni itd. Postoji ve-
liki broj sintetikih maziva, ali se u literaturi kao najvanije vrste navode:
sintetiki ugljovodonici,
organski estri,
fosfatni estri,
poliglikoli i
ostala sintetika tena maziva.

SINTETIKI UGLJOVODONICI

Sintetiki ugljovodonici su najee koriena ulja. Po svojoj prirodi to su ugljovo-

donici dobijeni iz sirovina proizvedenih iz nafte. Najee su u upotrebi polialfaolefini
(PAO), alkil aromati i polibuteni. Prva dva pomenuta bazna ulja koriste se u proizvod-
nji motornih ulja, zatim kao ulja za hidraulike sisteme, ulja za podmazivanje kompre-
sora za hlaenje i gasnih turbina, zupastih prenosnika, posebno punih reduktora.
Polibuteni se upotrebljavaju kao izolaciona ulja i za proizvodnju maziva koja se kori-
ste pri obradi metala deformisanjem (valjanju, izvlaenju). Po potronji, PAO zauzi-
maju najznaajnije mesto, zahvaljujui povoljnim niskotemperaturnim svojstvima, vi-
sokom indeksu viskoznosti, maloj isparljivosti i zadovoljavajuoj hemijskoj stabilnosti.
Poto su kompatibilna sa mineralnim uljima, esto se koriste u proizvodnji polusinte-
tikih motornih ulja. Osnovna svojstva PAO data su u donjoj tabeli.
TENA MAZIVA

Glavne vrste tenih maziva su:

motorna ulja
cilindarska ulja (parne maine)
vretenska ulja
avionska ulja
ulja za prenosnike (hipoidna ulja)
turbo ulja
ulja za kompresore
ulja za rashladne maine
transformatorska ulja

KLASIFIKACIJA MOTORNIH ULJA

Viskozitet je jedna od najvanijih osobina mazivih ulja. Meutim, viskozitet izrazito

zavisi od temperature. to se manje menja sa promjenom temperature, to mu je
indeks viskoziteta vii, ulje je kvalitetnije. Indeks viskoziteta se poboljava:
izborom baze ulja
dodavanjem aditiva
SAE klasifikacija motornih ulja prema viskozitetu predstavlja najire korieni sistem
klasifikacije maziva u automobilskoj industriji i saobraaju. Prema SAE klasifikaciji
motorna ulja dele se u dve osnovne grupe:
monogradna moraju se menjati prema godinjim dobima
multigradna koriste se tokom cele godine
Multigradna ulja su ona iji viskozitet kod niskih temperatura zadovoljava propise za
zimska ulja (W), a kod 100oC zahteve za letnja (bez W). U oznaci su obvezna dva broja,
npr. 15W-40.
KLASIFIKACIJA PREMA RADNIM KARAKTERISTIKAMA API

API Servis (American Petroleum Institute Engine Service) klasifikuje

ulja prema uslovima u eksploataciji na:
najblai reim rada zahteva ulja sa minimumom zatite od stvaranja depozita,
habanja i korozije
najotriji reim rada - : zahteva ulja za najotrije uslove rada, sa najveom
zatitom motora.
Benzinski motori najotriji uslovi rada:
kratke vonje,
start-stop sluba,
vonja kod visokih temperatura,
konstantno visoka brzina,
vua prikolice kod visokih temperatura
Dizel motori najotriji uslovi rada:
visoki radni pritisci i turbo punjenje,
gorivo sa puno sumpora

API OZNAKE

Sistem API klasifikacija oznaen je slovima:

Benzinski motori, oznaka S (SA, SB, ..., SH) 8 klasa
Dizel motori, oznaka C (CA, CB, ..., CH) 7 klasa
Primer:
oznaka API CH, SAE 15W-40 oznaava motorno ulje za etverotaktne brzohodne dizel
motore sa turbo-punjaem,namenjeno za sve sezone.

KONZISTENTNA MAZIVA

Konzistentna (polutena) maziva masti predstavljaju polutene smee zgunjiva-

a (metalnih sapuna ili drugih) i ulja. Koriste se za podmazivanje taruih povrina kod
kojih se teno mazivo ne zadrava ili nije pogodno za upotrebu. U poreenju sa uljima
za podmazivanje, tehnike masti pokazuju neke prednosti, ali imaju i svoje nedosta-
tke. Sa stanovita vrenja funkcije podmazivanja, upotreba masti ima prednosti:
ako se zahteva stalno prisustvo maziva na mestu podmazivanja, naroito pri po-
kretanju i zaustavljanju maina;
na mestima gde se zbog konstrukcionog reenja ne moe koristiti teno mazivo;
ako se pored podmazivanja zahteva i odgovarajue zaptivanje i spreavanje pro-
dora neistoa iz okoline.
U odnosu na ulja za podmazivanje, tehnike masti pokazuju poveane otpore pri
strujanju, imaju manju sposobnost hlaenja, loiju oksidacionu stabilnost i loiju sta-
bilnost pri skladitenju. Zatim, zbog smanjene sposobnosti hlaenja pri podmazivanju
kotrljajuih leaja postoje ogranienja u upotrebi tehnikih masti koja su vezana za
dozvoljeni broj obrtaja leaja.
Po definiciji, tehnike masti su polutene disperzne smee zguivaa (metalnih sa-
puna ili zginjivaa nesapunske osnove) u ulju za podmazivanje, kojima se dodaju
aditivi. Uobiajena tehnika mast sadri: 4-20 % zgunjivaa, 75-90 % ulja i do 5 %
aditiva.

FIZIKO- HEMIJSKA I MEHANIKA SVOJSTVA TEHNIKIH MASTI

Svojstva masti zavise od karakteristika ulja i zguivaa, upotrebljenih aditva, kao i

tehnologije proizvodnje.Najvanije fiziko-hemijske karakteristike su: konzistencija
prividni viskozitet, temperatura kapanja i oksidaciona stabilnost.
Pored njih, sve tehnike masti, treba da poseduju i funkcionalne karakteristike od
kojih su najznaajnije: mehanika stabilnost, otpornost na vodu, izdvajajanje ulja i
sposobnost podmazivanja.
Konzistencija je mera veliine otpora deformaciji koju prua tehnika mast kada na
nju deluje spoljanje optereenje. Izraava se penetracionim brojem. Izbor konzisten-
cije masti zavisi od karakteristika mainskog elementa ili mehanizma koji se podmazu-
je, uslova rada (brzine i optereenja), kao i korienog sistema za podmaznanje (poje-
dinano, centralno, protono itd). Zbog toga se tehnike masti istog osnovnog ulja i
zguivaa proizvode sa razliitim vrednostima konzistencije.
Prividni viskozitet: Zbog svoje sloene strukture, tehnike masti pri teenju pokazuju
svojstva nenjutnovskih fluida. To znai da viskoznost masti zavisi ne samo od tempe-
rature, ve i od gradijenta brzine smicanja. Zbog toga se kod tehnikih masti govori o
prividnom viskozitrtu koji se definie za datu temperaturu pri nekom poznatom gradi-
jentu smicanja. Veliina prividnog viskoziteta odreuje otpore pri strujanju maziva i uzi-
ma se u obzir pri proraunu centralnih sistema za razvod masti.
Temperatura kapanja je temperatura na kojoj mast prelazi iz polutenog u teno sta-
nje, tj. Pounje da kaplje (tee). Dozvoljena radna temperatura nije direktna funkcija
temperature kapanja, ali je iznad te take pouzdanost podmazivanja smanjena.
Oksidaciona stabilnost je vano svojstvo tehnikih masti, naroito pri podmazivanju
kotrljajuih leaja. Kao rezultat oksidacije nastaje promena boje i mirisa masti. Kiseline
koje su produkat oksidacije mogu da izazovu koroziju, ali najee deluju na promenu
strukture masti. Procesu oksidacije podlono je kako ulje tako i sapunski zguiva.
Mehanika stabilnost je definisana promenom konzistencije nakon izlaganja tehnike
masti dejstvu mehanikih sila. Ova karakteristika je znaajna kod skoro svih uslova
Primene masti jer je mast uvek i zloena smicanju. Omekavanje masti, koje moe da
nastane kao rezultat smicanja, dovodi do curenja masti i potencijalno do gubitka mazi-
va i time oteenja delova koji se podmazuju. Mast moe i da otvrdne, to takoe po-
gorava uslove podmazivanja.
Otpornost na vodu predstavlja sposobnost masti da ne apsorbuje vodu. Ponaanje
masti u prisustvu vode je razliito i uglavnom zavisi od vrste i strukture masti, tempera-
ture vode, intenziteta meanja sa vodom i drugih parametara. Neke masti su otporne
na vodu i ne apsorbuju je, dok se druge lako meaju sa vodom gradei emulzije. Ovo
svojstvo masti se mora kontrolisati pri upotrebi masti za podmazivanje delova maina i
ureaja koji su izloeni uticaju vode (motorna vozila, graevinska mehanizacija, rudar-
ska oprema i drugo).
Izdvajanje ulja oznaava koliinu izdvojenog ulja iz masti prilikom skladitenja ili upo-
trebe. U osnovi, pri podmazivanju je poeljno da se iz masti izdvoji manja koliina ulja
koja tada podmazuje povrine izloene trenju.

VRSTE TEHNIKIH MASTI

Podela masti izvrena je prema vrsti zgunjivaa (sapuna, bentonita, silika gela) koji
ulazi u njihov sastav. Tako razlikujemo:
kalcijumske masti
natrijumske masti,
litijumske masti
barijumske masti
aluminijumske masti
grafitne masti
sintetike masti
bentonitne masti itd.

Kalcijumske masti esto se nazivaju i "tovotne masti Upotrebljavaju se na radnim

temperaturama od -15 do 80C. Postoje sledee vrste "tovotnih" masti:
- ute, dobijene iz retkih ulja, ute boje, viskoziteta;
- tamne ili crne, dobijene iz tamnih ulja srednjeg do visokog viskoziteta;
- antifrikcione masti, za kotrljajue leaje, dobijene iz ulja niskog do srednjeg viskozi-
teta;
Kalcijumske masti ne emulgiraju u vodi, a njihova stabilnost zavisi od sadraja prisu-tne
vode koje ima 1-2%. Maksimalna radna temperatura je 80o C, a sa dodatkom aditiva za
poveanje stabilnosti je 100o C,
Natrijumske masti se koriste za podmazivanje mesta sa povienom radnom tempera-
turom,120 oC jer im je taka kapanja iznad 150 oC. Ove masti emulgiraju sa vodom, pa
se ne mogu upotrebiti na mestima gde dolaze u dodir sa vlagom ili vodenom parom.
Aluminijumske masti se koriste za podmazivanje manje optereenih leaja. Izrauju
se u zelenoj ili crvenoj boji,ne emulgiraju u vodi, ali ako se due vreme nalaze u dodiru
sa vodom menjaju strukturu. Temperatura kapanja iznosi 120 oC, a maksimalna radna
temperatura 80C.
Litijumske masti su tzv. vienamenske masti i primenjuju se u svim domenima teh-
nike. Izrauju se u zelenoj, smeoj i crvenoj boji, a koriste se za radne temperature od
-50 C do 150 oC. Sa dodatkom aditiva za poveanje stabilnosti, radna temperatura se
penje do 200C. Ne rastvaraju se u vodi niti stvaraju emulzije. Zbog ovakvih karakte-
ristika naroito su pogodne za primenu u vazduhoplovstvu i mornarici.
Barijumske masti su po svojim svojstvima sline litijumskim. Izradjuju se u crvenoj,
utoj i zelenoj boji. Koriste se za optereene leaje, sa maksimalnim radnim tempera-
turama do 180C.
Sintetike masti se dobijaju meanjem nekog sintetikog ulja sa metalnim sapunom,
najee litijumovim.Ovim mastima dodaje se silika-gel i bentonit. Primenjuju se u vaz-
duhoplovnoj, raketnoj i nuklearnoj tehnici. Mogu da se koriste za radne temperature od
-55 C do 500 C. Glavni nedostatak sintetikih masti je relativno slaba mazivost.

VRSTA MAZIVA

vrsta maziva slue za podmazivanje ureaja i delova izloenih visokom pritisku i

povienim temperaturama. Ova maziva imaju Posebnu, slojevitu strukturu kristalne
reetke i posjeduju slobodne valence kojima se veu za slobodne valence metala.
Zbog svoje strukture ova maziva imaju veliku mo adhezije, odnosno adsorpcije. U
praksi uglavnom slue kao dodaci -aditivi mazivim uljima i mastima.
Najee koriena vrsta maziva su:
grafit
molibden disulfid MoS2
polimeri
keramiki materijali

Grafit se upotrebljava u koloidnom obliku. Naime, grafit se samelje u vrlo fini prah i
izmea sa nekim uljem ili mau.Pritom ove supstance predstavljaju samo medijum
pomou koga se estice grafita dovode do mesta podmazivanja. Koloidni grafit u
prisustvu ulja grafitira metalne povrine trenja,stvarajui tanak apsorpcioni sloj. Grafit
prodire u povrinu i zadrava se ak i u najmanjim neravninama, odnosno porama u
metalu. Podmazujua sposobnost grafita jo nije dovoljno objanjena,ali se zna da
se njegova mazivost zasniva na specifinosti kristalne strukture.
Stabilan je do 400C, a kod 500C poinje da se jedini sa kiseonikom, stvarajui ug-
ljendioksid. Koristi se kao dodatak motornom ulju jer olakava paljenje motora pri ni-
skoj temperaturi, a ujedno poboljava otpornost ulja prema visokim temperaturama.
Molibden disulfid (MoS2) je slian grafitu, ali je meki i ima manji koeficijenat trenja.
Odlikuje se visokom mazivou, a njegova svojstva ne zavise od prisustva vlage.
Koristi se fino isitnjen i izmean sa mineralnim ili sintetikim uljima, odnosno mastima
U toku, na kliznim povrinama stvara tanak stabilan sloj, koji ima veoma mali otpor
trenja. Postojanje ovog sloja obezbeuje dobro podmazivanje u poetku rada urea-
ja i uopte u uslovima graninog podmazivanja. Koncentrat sa 5% MoS 2, u vidu ulja
ili paste, dodaje se motornim uljima u koliini od 50 do 100 gr po litru radi poboljanja
svojstava podmazivanja.
Polimeri (PTFE-teflon, poliacetati) se koriste u vidu praha ili u vidu prevlake na kliz-
nim povrinama. Pogodni su kod malih brzina (v<1m/s) i malih do srednjih opteree-
nja.

ADITIVI MAZIVA

Aditivi se dela na:

Aditive koji poboljavaju fizika i fiziko-hemijska svojstva maziva
Aditivi koji poveavaju stabilnost ulja.

Aditivi koji poboljavaju fizika i fiziko-hemijska svojstva maziva su:

Aditivi za visoke pritiske
Aditivi za povienje indeksa viskziteta
Aditivi koji sniavaju taku stinjavanja
Aditivi protiv penuanja
Aditivi koji poveavaju stabilnost ulja su:
Aditivi za poveanje hemijske stabilnosti inhibitori
Deterdentni aditivi
Antikorozioni aditivi

VODA KAO POGONSKI MATERIJAL I MEDIJUM

Voda je hemijsko jedinjenje kiseonika i vodonika. Hemijska formula vode je H2O.

Voda je supstanca bez mirisa, ukusa i boje i ima sledea svojstva:
Svojstvo Jedinica mere Vrednost
Gustina Kg/m3 1000
Taka topljenja C 0
Taka kljuanja C 100
Toplota isparavanja KJ/kg 2260
Rastvorljivost kiseonika (15C) cm3/dm3H2O 30
3 3
cm /dm H2O 15
Rastvorljivost azota (15C)

VRSTE VODE
Prema nameni voda se deli na:
Voda za pie,
Voda za hlaenje motora i pogon turbina,
Industrijska i tehnika voda i
Mineralna voda
Voda za pie mora da ispunjava uslove date preporukama, smernicama i pravilnicima
merodavnih ustanova i zavoda na dravnom i meunarodnom nivou. U naoj zemlji
kvalitet vode za pie propisan je dokumentom: Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode
za pie koji je u skladu sa istovrsnimpravilnicima Evropske Unije.Ovaj pravilnik
definie organoleptika, fiziko- hemijska i mikrobioloka svojstava ispravne vode za
pie.
Priprema kondicioniranje vode obuhvata:
uklanjanje iz vode lebdeih estica (bistrenje)
uklanjanje iz vode materija koje prouzrokuju obojenost
uklanjanje iz vode rastvorenih gasova (degazacija) i soli (desalinizacija)
unitavanje patogenih mikroorganizama (dezinfekcija)
dodavanje elemenata koji vodi nedostaju (kondicioniranje)

VODA ZA PIE

U 19. veku, poznati francuski naunik Luj Paster je zakljuio da je oko 90% bolesti
direktno prouzrokovano neispravnom vodom za pie. Voda za pie (sanitarna voda)
koristi se u ishrani, odravanju higijene i sl. Osnovne osobine vode za pie su:
temperatura, boja, mutnoa, miris, ukus, tvrdoa i kiselost (pH). Temperatura vode za
pie se kree od 8 do 12 C. Porastom temperature voda postaje bljutava, pije se u
veim koliinama i razblauje eludanu kiselinu to pogoduje razvoju patogenih
bakterija. Ukoliko je voda nie temperature, iritira sluzokou organa za varenje i moe
dovesti do katara. Voda za pie mora biti bezbojna, bez mirisa, pitka i osveavajua.
Neprijatan miris moe da potie od raspadanja organskih materija ili prisutnih mikroba.
Mutnoa vode za pie mora da bude 1 NTU (nefelometrijska jedinica) i mutna voda
se smatra zagaenom. Tvrdoa vode zavisi od koliine rastvorenih soli kalcijuma i
magnezijuma (aluminijuma i gvoa), a oznaava u stepenima (engleski, nemaki i
francuski). Najee se koristi nemaki stepen, a jedan stepen tvrdoe oznaava 10mg
kalcijum oksida (CaO) u jednom litru vode . Kiselost (pH) vode za pie treba da se
kree u granicama od 6,5 do 8,5, odnosno voda treba da bude neutralna.

INDUSTRIJSKA I TEHNIKA VODA I VODA ZA HLAENJE MOTORA

Prirodna voda sadri soli, rastvorene gasove i organske materije. Za primenu u
industriji, termoelektranama, motorima SUS, sistemima za grejanje i slino, voda se
mora individualno pripremiti. Pokazatelji kvaliteta tehnike vode su:
Prozranost,
Suvi ostatak,
Oksidativnost
Tvrdoa vode
Prozranost je svojstvo koje pokazuje koliko u vodi ima krupno dispergovanih,
suspendovanih materija.

SUVI OSTATAK I OKSIDATIVNOST

Suvi ostatak pokazuje koliko u vodi ima neorganskih i organskih materija u obliku
pravih rastvora ili suspenzija. Isprljivi sastojci (volatili) ne ine suvi ostatak, jer
tokom zagrevanja isparavaju. Suvi ostatak se odreuje isparavanjem vode, a zatim
suenjem na 110o C, do konstantne mase. Koliina suvog ostatka izraava se u
mg/dm3. Oksidativnost se karakterie sadrajem organskih materija u filtriranoj vodi
i izraava se u mg kiseonika, O2 ili kalijum-permanganata, KMnO4 potrebnih za
oksidaciju organskih materija koje se nalaze u jednom litru vode.

TVRDOA VODE

Tvrdoa vode potie od rastvorenih soli kalcijuma i magnezijuma (nekada i

aluminijuma, odnosno gvoa). Najvea je koncentracija kalcijuma, zbog njegovog
prisustva u zemljinoj kori kao kljunog elementa u mineralima kalcitu, dolomitu i
drugim. Tvrdoa moe biti:
Prolazna (karbonatna) i
Stalna
Prolaznu (karbonatnu) tvrdou ine kalcijum i magnezijum bikarbonati. Ova vrsta
tvrdoe moe se ukloniti duim zagrevanjem ili prokuvavanjem vode. Stalna tvrdoa se
odnosi na sulfate i hloride kalcijuma i magnezijuma i ova vrsta tvrdoe moe da se
uklooni samo hemijskim putem. Tvrdoa vode se odreuje analitikim metodama.
Izraava se u stepenima (nemaki, francuski engleski).
Nemaki stepen tvrdoe:
1oN = 10 mg CaO/dm3 vode
Francuski stepen tvrdoe:
1oF = 10 mg CaCO3/ dm3 vode
Engleski stepen tvrdoe
1oE = 1 grain CaCO3/gallon
odnosno: 10 mg CaCO3/0,7 dm3 = 14,3 mg CaCO3/dm3

REGULACIJA ISTOE I TVRDOE VODE

Prirodna vode veoma retko zadovoljava zahteve u pogledu istoe i tvrdoe.

Stoga se voda preiava i kondicionira.
Preiavanje obuhvata:
Bistrenje (sedimentacija),
Flokulacija (stvaranje pahuljastih taloga),
Filtriranje (gravitaciono i/ili pod pritiskom),
Aeracija (uklanjanje gvoa i mangana),
Oksidacija (uklanjanje organskih supstanci)

OMEKAVANJE VODE

Omekavanje vode ima za cilj da se iz nje uklone izvori kamenca (soli Ca i Mg),
tj. da se smanji tvrdoa. U tu svrhu koriste se dva principjelno razliita postupka:
omekavanje taloenjem i
omekavanje jonskom izmenom
Jonska izmena je danas najee korieni postupak omekavanja vode. Omekavanje
metodom taloenja obavlja se po sledeim postupcima.
termiki postupak
hemijski postupak
termo-hemijski postupak
Termiko omekavanje se koristi za smanjenje karbonatne tvrdoe. Voda se
zagreva parom ili gorivom do oko 100C. Pri tome dolazi do disocijacije bikarbonata.

TERMIKO I TERMOHEMIJSKO OMEKAVANJE VODE

Omekiva se sastoji od pravougaonog rezervoara koji je pregradama podeljen na tri
dela: reaktor, talonik i rezervoar za napajanje. U gornjem delu reaktora nalazi se
glava, kroz koju se puta voda koju treba omekati. Para za zagrevanje puta se u
ejektor, zagreva vodu i izaziva disocijaciju bikarbonata.Stvorene nerastvorene soli
padaju na dno reaktora i talonika, stvarajui talog koji se odvodi drenanom linijom.
Termohemijsko omekavanje slui za sniavanje karbonatne i stalne tvrdoe vode.
Smanjenje stalne tvrdoe postie se dodavanjem razliitih reagenasa u termike
omekivae. Kao reagensi koriste se kalcinisana soda, aktivni natrijum ili voda koja je
prola kroz Na-katjonski filter, pa je obogaena luinom. Termohemijski postupak za
omekavanje vode se ree primenjuje, i to uglavnom kod ureaja manjeg kapaciteta.

HEMIJSKO OMEKAVANJE VODE

Hemijsko omekavanje predstavlja najstariji i ranije esto primenjivan nain

omekavanja vode. Postupak se zasniva na dodavanju hemikalija koje izazivaju
taloenje rastvorenih bikarbonata i ostalih soli. Kao sredstvo za taloenje koriste se
gaeni kre Ca(OH)2, kalcinisana soda Na2CO3, i kaustina soda NaOH, natrijum fosfat
Na3PO4, a po potrebi i druge supstance. U zavisnosti od odnosa karbonatne i stalne
tvrdoe u vodi, mogu da se koriste kombinacije ovih reagenasa. Ipak, najee se
primenjuje postupak omekavanja pomou krea i sode, tzv. postupak taloenja i
filtracije.

OMEKAVANJE JONSKOM IZMENOM

Omekavanje vode jonskom izmenom sastoji se u filtraciji vode koja sadri katjone
Ca i Mg kroz sloj nerastvornog materijala koji je u stanju da vri izmenu katjona Ca 2+ i
Mg2+ katjonima Na+ ili vodonika H+. Ovaj nain omekavanja se danas najee koriste
za dobijanje omekane vode.
Jonski izmenjivai su alumo-silikati ili prirodne i sinteticke smole, koje sadre kiselu
ili baznu grupu. Prema tome koji joni uestvuju u procesu izmene,
jonoizmenjivake smole mogu biti katjonske, (katjoniti) i anjonske, (anjoniti).
Jonska izmena se koristi za pripremu vode za sisteme hlaenja motora, kotlove niskih
pritisaka, kod razliitih grejnih i ashladnih sistema, kod raznih postupaka pranja
ambalae, u bolnicama, kasarnama, perionicama rublja, kao i u drugim sluajevima u
kojima smeta poveana tvrdoa vode.

REAGENSI ZA OMEKAVANJE VODE

Da bi neko jedinjenje moglo da se upotrebi kao reagens za
omekavanje vode, mora da ispunjava sledee zahteve:
da bude jeftino,
da je netoksino i ekoloki prijateljsko,
da se lako priprema, tj. rastvara ili suspenduje u u vodi,
da se lako dozira i
da se kvantitativno izdvaja iz vode, odnosno da ne zaostaje
u koliinama koje bi mogle izmeniti osobine i upotrebnu vred- nost vode.

SREDSTVA PROTIV ZAMRZAVANJA ANTIFRIZI

Omekana voda, koja se primenjuje u sistemu hlaenja, na temperaturi 0C prelazi

iz tenog u vrsto agregatno stanje, u led. Pri tome se poveava njena zapremina za
oko 9%. Da bi spreili oteenje delova motora koje bi nastalo smrzavanjem destilo-
vane vode na temperaturi ispod 0C (pucanje glave i bloka motora i oteenje ostalih
elemenata sistema hlaenja), istoj vodi se dodaju odgovarajue tenosti koje prven-
stveno imaju niske take mrnjenja, pa se dobijaju meavine ije su take mrnjenja
znatno ispod 0C. Ove meavine (antifriz) moraju imati koeficijent provodljivosti toplo-
te i specifinu toplotu priblino kao voda, kako bi se postigao isti efekat hlaenja radi
odravanja optimalne radne temperature motora u zimskoj eksploataciji.
Sve do sredine 1930. godine kao sredstvo za hlaenje primenjivan je metanol. On je
dobro obavljao funkciju u pogledu take mrnjenja, dok su vrednosti take kljuanja i
specifini toplotni kapacitet bili ispod vrednosti koje je imala voda. Nedostatak meta-
nola je i njegova velika isparljivost, pa se antifriz morao ee dodavati u hladnjak.
Najvanija komponenta antifriza, pored glikola, su inhibitori korozije. Korozioni inhi-
bitor je hemijsko jedinjenje koje, kada se doda u maloj koncentraciji, zaustavlja ili us-
porava koroziju metala i legura.
Mehanizmi kojim deluju korozioni inhibitori su: formiranje pasivnog sloja, usporavanje
oksidacionog ili redukcionog procesa korizije i ukanjanje kiseonika iz sistema. Koro
zioni inhibitori su heksamin, fenilendiamin, dimetiletanolamin,natrijumnitrat, cinamal-
hid, organske kiseline i dr.
Antifriz je tenost sa niskom takom smrzavanja, koja se koristi kao rashladni fluid u
sistemu za hladjenje SUS motora. Najee se u ove svrhe primenjuje antifriz izraen
na bazi etilen-glikola ili propilen glikola.
Svaki antifriz se odlikuje: niskom takom smrzavanja, visokom specifinom toplotom,
dobrom provodljivou toplote, visokom temperaturom kljuanja i nekorozivnou.
Antifriz se sastoji od etilen-glikola i aditiva kao to su supstance za inhibiciju korozi-
je i mazivo. U smei sa vodom (1:1) antifriz izdrava temperature od -40 oC do 130 oC.
Savremeni sistemi za hladjenje sa trajnim antifrizom rade veoma dobro i stoga im se
obino obraa malo panje. Meutim nijedan antifriz nije vean s obzirom da se adi-
tivi troe. Zanemarivanje sistema za hlaenje moe da prouzrokuje curenje iz spojeva
na bloku motora, troenje cevovoda, cevi hladnjaka i pumpi, sto sve dovodi do pregre-
javanja i trajnog osteenja motora.
Nove vrste antifriza izraene su na bazi etilen i/ili propilen-glikola i organskih kiselina
i njihovih derivata, imaju oznaku na ambalai OAT - Organic Acid Tehnology. Period
zamene im je etiri do pet godina i u veini sluajeva ne mogu da se meaju sa kon-
vencionalnim antifrizom.
Antifriz je otrovna materija, praznu ambalau nemojte koristiti ni u kakve svrhe koje
su vezane za ivotne namirnice.
Temperatura mrnjenja istog (100%) glikola iznosi -17,4 oC. Zato antifriz mora da se
razblai obino sa oko 50% vode. Najniu temperaturu mrnjenja ima smea koja sa-
dri 72,1% glikola i 37,9% vode. To je eutektika smea etilen glikola, vode i aditiva
protiv korozije. Poto glikol ima veu taku kljuanja od vode, pri povienim radnim
temperaturama doi e do isparavanja vode i do poveanja koncentracije glikola. Zbog
ove pojave kod glikolnih antifriza doliva se voda.
Prednosti etilen-glikolnog antifriza ili glikola su:
visoka taka kljuanja, 197,5C, pa nema bojazni da e pri normalnim, a i povie
-nim radnim temperaturama, doi do njegovog znatnijeg isparavanja,
u meavini sa vodom mogue je postii vrlo niske take mrnjenja, iako ist glikol
ima relativno visoku taku mrnjenja (17,4C),
ako bi zbog niskih temperatura dolo do mrnjenja meavine glikola i vode, tada
nema nikakve opasnosti za blok i hladnjak motora, jer meavina prelazi u oblik
ka-aste mase.
Nedostaci etilen-glikolnog antifriza su:
u veim koncentracijama je otrovan, ali samo ako se unosi u unutranjost organi-
zma (oralno i slino) i
relativno je skup, a nabavlja se uvozom.

KONTROLA FLUIDA ZA HLAENJE

Kontrola fluida (tenosti) za hlaenje moe da bude:

organoleptika kontrola i
kontrola sa instrumentima.
Organoleptika kontrola obuhvata kontrolu: mirisa, boje, prisustva vode, gustine,
procenu viskoznosti, mehanikih neistoa, mogue raslojavanje.
Kontrola boje podrazumeva da se vizuelnim putem utvrdi boja rashladnog sredstva
koja moe da bude: plava, zelena ili narandastocrvena, ako se radi o rashladnim sre-
dstvima koja imaju inhibitore korozije na bazi organskih kiselina.
Kontrola mehanikih neistoa je, takoe, vizuelna kontrola kojom se moe utvrditi pri-
sustvo neistoa koje mogu da dovedu do loeg kvaliteta sredstva za hlaenje.
Kontrola raslojavanja moe da pokae izdvajanje aditiva koji treba da spree pojavu
korozije, a njihovim izdvajanjem sredstvo za hlaenje postaje neupotrebljivo, jer aditivi
nisu kompaktni sa sredstvom.
Kontrola antifriza instrumentima obavlja se korienjem areometra i hidrometra.
Kontrola take mrnjenja obavlja se pomou aerometra tako to se meri gustina kojoj
odgovara odreena koncentracija glikola u vodi. Umesto areometra moe da se koristi
hidrometar kojim se takoe meri gustina antifriza. Zavisno od koncentracije glikola
menja se i gustina smee, a izmeu gustine smee i take mrnjenja postoji zavis-
nost, na kojoj se bazira konstrukcija hidrometra.
Tenosti za hlaenje moraju da zadovolje odreene fiziko- hemijske karakteristike.
Osnovne fizike karakteristike koje mora da ispuni tenost za hlaenje su:
viskoznost,
gustina,
specifina toplota, i
temperatura mrnjenja.
Najvanije hemijske karakteristike fluida za hlaenje su:
korozivnost,
toksinost i kompatibilnost,
hemijska stabilnost, i
termika stabilnost.
Osnovne komponente za proizvodnju antifriza su: etilenglikol, voda, aditivi za sma-
njenje pene i korozije i boja. Ove komponente moraju da imaju odreena svojstva:
1. Etilen-glikol, OHCH2-CH2OH, mora biti bistar, bezbojan, bez stranih primesa i
neistoa, sa sledeim karakteristikama:
gustina na 20C od 1,114 do 1,116 g/ml,
95% vol. mora da se predestilie na 1013 mbar od 194C do 199C,
taka mrnjenja od 12C do 13C.
2. Voda, mora biti bez mehanikih neistoa i primesa i mora imati sledea svojstva:
koliina rastvorenih soli, kalcijuma i magnezijuma (ukupna tvrdoa) kao CaO,
najvie 35,6 mg/kg soli Ca i Mg (2 nemaka stepena tvrdoe),
koliina hlorida najvie 50,0 mg/kg,
koliina gvoa najvie 50,0 mg/kg.
3. Materijali koji se koriste za poboljanje svojstava ne smeju da se taloe, izdvajaju iz
antifriza ili da meusobno hemijski reaguju.

ULJA ZA KOIONE SISTEME

Hidraulina ulja za koione sisteme su napravljena od sintetickih ili mineralnih kom-
ponenti i odgovarajuih inhibitora. Koriste se u koionim sistemima kod gotovo svih
vozila (putnikih, lakih kamiona, venova, kombija, motorcikla itd.) kao i kod nekih tipo-
va kvaila. Slue za prenos sile koenja u hidraulinom konom sistemu. Tenosti za
koenje nisu stiljive, s obzirom da izmeu molekuli ne postoje unutranje praznine,
tako da se sila koenja direktno prenosi sa glavnog cilindra na koione cilindre na to-
kovima.
Ulja za koenje moraju da ispunjavaju odreene zahteve i standarde u pogledu kvali-
teta. Danas se koriste SAE (J 1703), ISO 4925 i najee ameriki DOT (Department
of Transportation) standard.
Najvanija svojstva ulja za koione sisteme su:
taka kljuanja,
viskozitet,
korozivnost i
stiljivost
Taka kljuanja ulja za koenje mora da bude vrlo visoka da ne bi dolo do ispara
vanja i pojave pare u sistemu za koenje. Para je stiljiva i izaziva pad u prenosu sile
koenja u sistemu. Standardi propisuju vlanu i suvu taku kljuanja. Vlana taka
kljuanja je znatno nia i odnosi se na ulje koje je apsobovalo odreenu koliinu vlage
Viskozitet ulja za koenje mora da se odrava u odreenim granicama u irokom op-
segu temperatura. Ovo je posebno vano kod tzv. ABS sistema za koenje i ESC sis-
tema za odravanje stabilnosti.
Ulja za konice ne smeju da izazivaju koroziju elemenata sistema (cilindara, razvodni-
ka, cevi, itd.). Radi toga se uljima dodaju aditivi koji imaju inhibiciono dejstvo. Takoe
kompresibilnost ulja mora da bude veoma mala, bez obzira na spoljnu temperaturu.
Mineralna ulja izraena su na bazi: dimetil glikola, alkil estara ili alifatinih amina.
Sintetika ulja najee su izraena na bazi: dimetil poliksiloksana i tributil fosfata.
Svojstva pojedinih kvaliteta ulja za hidrauline sisteme, prema DOT specifikaciji prika-
zana su u tabeli.

FLUIDI ZA SISTEME KLIMATIZACIJE

Fluidi za sisteme klimatizacije (freoni) su gasovi koji se prvenstveno upotrebljavaju

u klima ureajima vozila kao rashladni medijum. Freoni su nerastvorni u vodi, a prodi-
ru visoko u stratosferu jer su hemijski inertni i ne reaguju sa drugim supstancama. Uti-
u na razbijanje ozonskog omotaa i stoga se ne smatraju ekoloki prijateljskim mate-
rijalima. Podeljeni su prema hemijskom sastavu, ekolokim faktorima i vrsti ureaja u
kojima se koriste.
Desetinama godina unazad korieni su hlorofluorougljenici (CFC), oznaka R-11,
R-12 i R-502 i hidrohlorofluoroujenici (HCFC), od kojih je najzastupljeniji R-22.
Zbog svojih neekolokih osobina ovi freoni se postepeno izbacuju iz upotrebe.
Freon R-12 (dihlordifluormetan) je najee upotrebljavan gas CFC tipa, i nekada
je bio osnovni gas u rashladnim sistemima, ali i kao sredstvo za ienje, pogonsko
sredstvo u bocama pod pritiskom (sprejevi). Upotreba freona 12 se zabranjena zbog
velikog utjecaja na ozonski omota.
Freon R-22 (hlordifluormetan) hemijske oznake CHClF2 je slian gasu R-12, ali
umesto jednog atoma hlora ima atom vodonika. Upotrebljava se u kunim i automo-
bilskim sistemima, i to je bila prva ekoloki pogodna zamena za R-12, jer je njegov
uticaj na omota samo 10% uticaja R-12. I on se polako izbacuje iz upotrebe zbog
ekolokih osobina.
Freon R-407c spada u grupu HFC gasova, a koristi se u svim tipovima ureaja.
Slinih je performansi kao i R-22, ali spada u ekoloki prijateljske gasove. Ovaj gas
se ne moe dopunjavati pa je zato skuplji redovan servis jer se u ceo sistem ubacuje
novi gas.
Freon R-410a spada u grupu HFC gasova, a koristi se u tipovima ureajima gde i
R-22. Poseduje vei kapacitet hlaenja i radi na viem pritisku nego R-22 (ak do 60
bara), pa se zbog toga ne smeju koristiti tankozidne cevi. Za dobar rad ureaja potre-
ban je vakum u sistemu jer se vlaga sa ovim freonom vee i do 100% vie nego kod
R-22 freona. Sistem se normalno moe dopunjavati.
Freoni R407C i R410a se smatraju ekolokim freonima jer ne sadre hlor i zahtevaju
manje energije za normalan rad.