Poto je re o pravilu, dualizam sinteze i de kon st ruk cije je neukidiv, tako da je kao

no vina mogu jedino obrt: da pra ktini procesi koji vode sin tezi, teorij ski budu pra eni
programom
de konst ruk cije, u tenji ka ou vanju raz lika i iden titeta pos e bnog i poje di nanog,
pod vladavinom novonastu pa jue opto sti. Danas je to postmoderna.2
U ovom poglavlju tematizovaemo odnos hermeneu ti ke i dija lektike kao specijalni vi d
odnosa sinteze i dekon st rukcije. U iz laganju u izneti argu mente u prilog dve teze:
1. Odnose i samorazumevanja dijalektike i hermeneutike fi lozofije karakteriu
suprotstavljanje i iskljuivost u emama borbenog prosvetiteljstva u kojima su se ove dve
fi lozofije obra zovale kao nasled nice racionalizma i romantike. S obzirom na tu okolnost
ukazau da isti odnos ne moe da se opravda u sluaju od nosa dija lek ti ke i hermeneu tike
metode?
2. Herme neu ti ka i dijalektika kao metode ne mogu da dou u sukob, poto u logici
znanja, racionalno gle da no, jedino mogu da fun kcioniu u jedinstvu i komplemen tar nosti.
Ova teza kao us lov svog vaenja nalae na dilaenje mega ideolo kih horizo nata.3
3. Svojevremeno je za svakog ko se uio dijalektici na lektiri Hegela i Marksa bio
zbunjujui Adornov stav da je dijalek tika konsekventna svest o neidentinosti.4 Kao
kontrapunkt ovome dodajmo Rortijev stav: Hermeneutika je izraz nade da zavet epistemologije
nee biti is punjen.5
Kad ova dva stava uzmemo zajedno, dolazimo do sledee dileme: ako dijalektika
ima neto zajedniko sa zavetom episte mologije, onda ga kao konsekventna svest o neiden
ti nosti si gurno nee ispuniti. S druge strane, herme neu tika si gurno ne moe biti nosilac
pomenutog zaveta. Protiv koga je onda usmeren zah tev herme neutike? Nae reenje
odnosa dveju metoda mora da nam obezbedi odgovor na ova pitanja uz ouvanje oba