Langobardi su poput nekih drugih plemena najverovatnije u poslednjim vekovima pre n.e.

iveli u junoj Skandinaviji. Taciti ih u svom delu Germania pominje kao malobrojno, ali izuzetno
slobodoljubivo pleme koje ivi na levoj obali Labe. Za vreme Tacita oni ulaze u plemenski savez sa
Svevima. Oko 400. Langobardi stiu do rimske granice na srednjem Dunavu. Kada je 480. Odoakar
sruio dravu Rugijaca u rimskoj Panoniji, Langobardi su preli Dunav i nastanile te krajeve.
Narednih decenija priznavali su vlast monog susednog plemena Herula, ali su je zbacili 506.
Langobardi su bili veti konjanici i Vizantija ih je koristila kao najamnike u svojoj borbi protiv
Ostrogota (535-553). Car Justinijan im je 546. dao zvanino odobrenje da se nasele u Panoniji,
istono od Dunava. U to vreme se formira drava Gepida, koji su osnovi bili azijatsko pleme, koje je
zahvaljujui svojoj snanoj vojnikoj organizaciji vrsto uza sebe vezalo sitnija germanska plemena.

(565-572) je kako bi se odbranio od Gepida uao u savez sa Avarima, nomadskim

konjanicima mongolskog porekla. Justinijan je 553. najmio Avare (Obre) da uvaju dunavsku
granicu Vizantije od Slovena. Ali Avari su pokorili ostatke nekada monog hunskog carstva, oblasti
Bugara koje su zatekli na severnim crnomorskim obalama, a uz njih i slovenska plemena sa donjeg
Dunava. Alboin je uz njihovu pomo unitio dravu Gepida (567). Shvativi da je Gepide zamenio
jo jaim Avarima, Alboin je sa Langobardima krenuo na Italiju. Glavnina langobardske vojske je
zapljusnula Italiju (568), a za njima je iao i ostatak naroda. Vizantija nije mogla pruiti neki znatniji
otpor i Langobardi ubrzano osvajaju Milano (569), Toskanu sa Firencom (570) i Paviju (572), koju
Alboin pretvara u svoju prestonicu. U centralnoj Italiji Langobardi su osnovali vojvodstvo Spoleto, a
u junoj Italiji vojvodstvo Benevent. Mnogi od rimskih izbeglica su se sklanjali na nepristupana
mesta, poput ostrva nedaleko od Venetije i sl. Poto su Vizantinci imali jaku flotu pod njihovom
vlau ostaju mahom jako utvreni primorski gradovi poput Ravene, Ankone, gradova Kalabrije i
Regije, Napulja, Amalfija, Salerna, Rima i enove. Za razliku od Ostrogota Langobardi nisu imali
repsekta prema Rimljanima pa je nastala besomuna otimaina koju je Alboin pokuao spreiti, ali
je stradao od svojih saplemenika (572).

Nakon kratke vladavine (572-574) koji je stradao pod slinim okolnostima kao Alboin
dolazi period od deset godina interregnum-a (574-584) u kom Langobardi nisu birali sebi kralja, ve
je njihova drava bila rasparana na 35 vojvodstava, sa isto toliko vojvoda na elu. Tokom ovog
perioda Langobardi su Rimljanima oteli krupne zemljine posede izdelivi ih na manje parcele.
Langobard bio tako bio gost (hospes) Rimljanina ijoj je zemlji iveo, a koji mu je morao davati
treinu (tertia) svojih zemljinih prinosa. Hronoloki u ovo vreme pada i osnivanje pomenutih
vojvodstava Spoleto i Benevent. Meutim haotino stanje meu Langobardima kojima su vladali 35
duces ila je na ruku Vizantiji na ijem prestolu se nalazio sposobni vojnika Mavrikije (582-602).
Mavrikije je izvrio vojnu reformu i novu administrativnu podelu u Italiji gde su preostali rimski
posedi pretvoreni u vojvodstva (ducatus). Tako je 584. na molbu pape Pelagija II (579-590)
Mavrikije u Rimu postavio svog vojvodu koga izvori nazivaju magister militum ili dux. Vrhovni
zapovednik vizantijske Italije bio je egzarh ije je sedite bilo u Raveni i koji je bio pre svega vojni
zapovednik sa vlau da smenjuje i postavlja vojvode i zapovednike garnizona u gradovima
(tribunus ili comites) i da se pregovara sa neprijateljem o mirovnim uslovima. I pored ovako snane
organizacije vizantijski garnizoni su bili mali pa je Mavrikije stoga pribegao standardnoj vizantijskoj
taktici: za 50.000 solida car je kupio prijateljstvo merovinkog kralja Austrazije Hildeberta II (575-
595) koji je 584. prvi put preao Alpe i upao u Italiju potinivi svojoj vlasti nekoliko langobardskih
vojvoda.

U takvoj situaciji Langobardi su za kralja izabrali (584-590) uvidevi svu nunost

jedinstvene vojne komande. Autarije je 588. teko porazio Franke, a 589. je platio tribut Hildebertu
II kako ovaj ne bi ponovo udario na Italiju. Meutim 590. Hildebert je ponovo napao, ali ni ovaj
pohod nije doneo neke znaajnije promene. Langobardi su se povukli u utvrene gradove dok su
Franci opustoili severnu Italiju. Umoran od rasipanja snaga Hildebert II je prihvatio mirovnu
inicijativu koju je pokrenuo Autarije. Meutim Autarije je umro usred pregovora.

Nakon Autarijeve smrti njegova udovica Teodelinda se preudala za (590-616) nakon

ega je ovaj priznat za kralja Langobarda. Odmah po stupanju na presto on je povoljno zavrio
pregovore zapoete sa Hildebertom II uz obavezu da e plaati godinji tribut. Agilulf, pravi
utemeljiva langobardske moi u Italiji, uporno je podvrgavao svojoj vlasti nepokorne vojvode. Vrlo
brzo, ve 592. on pokree ofanzivu na vizantijske posede, a 593. zauzima Peruu ime je prekinuta
kopnena veza izmeu Rima i Ravene dok je vojvoda od Spoleta opsedao Rim. Tada na politikom
planu kao diplomata poinje da se angauje papa Grgur I Veliki (590-604). On je bio izdanak jedne
ugledne aristokratske porodice. U mladosti je bio prefekt grada Rima (572-573), a posle
zamonaenja boravio je u manastiru Monte Celio (575-579) koji je sam osnovao. Proveo je est
godina u Carigradu svojstvu papskog delegata (579-585), da bi se potom vratio u Rim gde ga je papa
Pelagije II odredio za svog naslednika. On je u langobardskim pustoenjima video opasnost ne samo
za Italiju ve i za crkvenu organizaciju, koja je poivala na gradovima kao episkopskim seditima, a
koje su varvari unitavali. Grgur se 593. obavezao da Agilulfu isplauje godinji danak, ako
langobardski kralj napusti Peruu. Narednih godina papa je spretnom diplomatijom uspevao da
odbrani Rim od varvara to je znatno uvealo njegov ugled meu stanovnicima Rima. Meutim
poetkom VII veka Langobardi u novom talasu osvajaju Padovu (602), Kremonu i Mantovu (603).
Nakon toga posredstvom Grgura I Vizantija i Langobardi sklapaju mir kojim se Vizantija odrie
izgubljenih teritorija, a Langobardi mahom pagani ili arijanci prihvataju katolianstvo. Langobardi i
dalje predstavljaju rodovsko drutvo. Oni vre kolonizaciju u rodovskim zajednicama, a rod se na
langobardskom kae fara pa nazivi mesta koja imaju ovakav sufiks govore gde su nekada bili
naseljeni Langobardi. Ipak aristokratija postepeno prihvata rimske tradicije. Agiluf je poput ostalih
germanskih vladara okruen svojim ratnicima i slugama (marpahis), ali on svog sina Adoloalda
pretstavlja kao naslednika u starom milanskom cirkusu. Kada je oko 626. Pavija ustanovljena kao
prestonica langobardske kraljevine vladarev dvor, crkve i druge graevine se ukraavaju u rimskom
stilu.

(636-652) je po dolasku na presto pokrenuo novi veliki napad na vizantijske posede.

Ligurija mu je pala u ruke 643. dok je njegov vojvoda od Beneventa koju godinu ranije osvojio
Salerno (640). Rotarije je ipak znaajniji po zborniku zakona Edictus Rothari koji predstavlja zibrku
langobardskog obiajnog prava zapisanog na latinskom jeziku (vulgatom) i koji je izdat 643. To je
najbolji rad na polju zakonodavstva germanskih vlada ranog srednjeg veka. Primirjem iz 652.
Vizantija je Langobardima priznala sva osvajanja.

Nakon gotovo itavog veka od langobardskog osvajanja Italije nastupila je vizantijska reakcija.
Car Konstans II Pogonat (641-668) se 663. iskrcao u Tarentu i nakon to mu je nekoliko gradova
otvorilo svoje kapije preduzeo je opsadu Beneventa. Vojvoda Beneventa bio je u isto vreme i
langobardski kralj (662-672) koji je prvi langobardski vladar koji kuje novac (od 661).
Konstans II nije imao dovoljno sredstava i vojske da bi uspeno osvojio Benevent. Nakon toga
povukao se u Napulj, a odatle je otiao u Rim. U Rimu je papa bio Vitalijan (657-672) koji je caru
ukazao sva mogua potovanja jer je Konstans II naredio svrgavanje, suenje i progonstvo pape
Martina I (645-654) koji je u progonstvu i umro (656). Konstans II je tako postao prvi vizantijski
vladar koji je posetio Rim i uopte prvi car posle 476. On je zatim iz Rima preao na Siciliju gde je
Sirakuzu odredio sebi za prestonicu. Odatle je nameravao da po potrebi preduzima ratne operacije
protiv Langobarda u Italiji i Arabljana u severnoj Africi. Poto je bio despot bio je samim tim jako
nepopularan pa je ubijen u zaveri 668. Ravenski egzarh je sledee godine uguio ustanak koji se
izrodio iz zavere, a vlast je preuzeo Konstansov sin Konstantin IV (668-685). Panja novog
vizantijskog cara bila je usmerena ka istoku i na balkansko podruje pa je on 680. priznao
Langobardima sva dotadanja osvajanja.

Tokom VII veka u Italiji poinje da se osea sve vei uticaj papske duhovne vlasti. A na
politikom planu Rim se sve vie udaljava od Carigrada. Sin Konstantina IV, Justinijan II Rinotmet
(685-695, 705-711) naredio je odravanje crkvenog sabora 691/692 koji je odran u Carigradu i
naziva se Quintisextum (peto-esti) ili Trulski sabor. Ukupno 102 kanona trulskog sabora odraavaju
suprotnosti u shvatanjima carigradske i rimske patrijarije (na istoku se zabranjuje brak sevetenim
licima, carigradska i rimska episkopska stolica su jednake po poloaju i sl.) pa je stoga papa Sergije
(687-701) odbio da prihvati odluke ovog sabora. Justinijanovo poslanstvo koje je dolo da uhapsi
papu jedva je izvuklo ive glave i to zahvaljujui tom istom papi, a u Italiji je potom izbila pobuna
koja se proirila i kotala Justinijana prestola i nosa koji mu je po zbacivanju odseen. Naslednik
pape Sergija Jovan VI (701-705) je podrao ustanak u Italiji. Nakon Justinijanovog povratka na
presto 705. poslata je kaznena ekspedicija na Ravenu, grad je opljakan, tamonji episkop je
oslepljen, a najugledniji graani su u lancima dovedeni u Carigrad gde su pogubljeni. Spor sa papom
je reen na mnogo suptilniji nain. Papa Konstantin I (708-715) je 710. posetio Carigrad gde ga je
Justinijan II doekao sa svim poastima i papskoj juridsdickiji potinio arhiepiskopa Ravene. Ubrzo
potom Justinijan II je svrgnut (711) i njegova odseena glava je odneena i istaknuta na javnom
mestu prvo u Rimu, a potom i u Raveni. Nakon pada poslednjeg predstavnika Iraklijeve loze car je
postao Jermenin Vardan Filipik (711-713). On je bio monofizita, ali je branio monotelitizam pa je
stoga doao u sukob sa Rimom. Nakon Filipikovog zbacivanja i jo dve kratke vladavine na presto u
Carigradu je doao Lav III Isavrijanac (717-741) koji je 726. objavio zabranu potovanja ikona,
uvevi time Vizantiju u itav vek ikonoklastike krize (726-787, 815-843).

Krajem VII i poetkom VIII veka langobardski kraljevi (688-700) i

(701-712) su uvrstili svoju vlast nad Itlaijom. Zato papa Grgur II (715-731) iako se u verskom
pogledu nije slagao sa carem ostaje mu politiki lojalan, a Lav se zauzvrat u jednom pismu naziva
i carem i prvosvetenikom. Za to vreme drava Langobarda doivljava vrhunac svoje moi. Pod
kraljem (712-744) Langobardi osvajaju Romanju (oblast oko Ravene) 717, a njihove
vojske pljakaju oblast rimskog dukata. Kako od Lava III nije dobijao pomo papa grgur II je na
svoju stranu privukao vojvodu od Spoleta (728/729). Zahvaljujui podrku koju je Rimu pruio
vojvoda Pandulf, Liutprand nije uspeo da zauzme Rim (730). Sledei papa Grgur III (731-741)
zauzeo je prema ikonobrostvu tvri stav pa je po svom stupanju na papski presto eskomunicirao
Lava III i njegove pristalice. Lav III je odgovorio tako to je prefekturu Ilirik, Kalabriju, Apuliju i
Siciliju potinio carigradskoj parijariji, pa su time prihodi sa papskih poseda u ovim oblastima
preusmereni ka Carigradu (732). Meutim pad ugleda i moi vizantijskog cara u Italiji nije se mogao
zaustaviti. Jo 727. u Veneciji je dolo do pobune zbog jedne pogrene sudske odluke nakon ega
vizantijski dux biva proteran, a Venecijanci biraju za vojvodu (dux prerasta u durs, a potom u dud)
Orsa, koji e utemeljiti docnije veoma poznatu porodicu Orsini. Novi dux se birao iz redova
venecijanske aristokratije i samo nominalno priznaje vlast Carigrada. Liutprand je 739. ponovo
napao Rim koji je ponovo odbranio svojim akcijama vojvoda od Spoleta. 740. se u Italiji prvi put
pojavljuju Arabljani koji iz svojih baza u severnoj Africi (osvojena 697) i na Siciliji (Sirakuza plaa
danak) otpoinju pljakake upade na jug Italije.

Zahvaljujui itavom nizu Liutprandovih edikata koji su izdati izmeu 713 i 735 saznajemo
dosta o pre-feudalnim odnosima u langobardskoj dravi. Na elu drave se nalazio kralj ili REX koji
se u poetku birao, ali postepeno u VIII veku preovlauju dinastiki principi. Langobardi, do tada
seosko stanovnitvo sve vie prodiru u gradove, prvo naravno kao vojne posade kojima komanduje
GASTALD. Kasnije gastald ine gradsku aristokratiju. Slobodno stanovnitvo ine ARIMANI sem
gastalda obuhvata i GASINDE. Oni su od kralja ili zemljoposednika za uinjenu uslugu dobijali
komad zemlje. Karakteristino za pre-feudalne odnose je da su gasindi bili lino vezani za onoga
koji im je darovao zemlju. ALDIJI su bili sloj poluslobodnog stanovnitva koje je imalo linu
slobodu, ali bili su vezani za zemlju i imali su razne obaveze prema svome gospodaru. Zateeni i
obezvlaeni Rimljani najee postaju aldiji. Postoje i robovi koje mahom ine ratni zarobljenici.
Neki od njih ine poverljive ljude koji rade kao kuna posluga langobardskih velikaa ili
MINISTARIJALCA. Langobardska drava je meutim rascepkana, jer vojvode Spoleta i Beneventa
ne priznaju vlast kralja i kraljevske zakone. Ali Liutprand nije uspeo da potini ova dva vojvodstva.
Mada e i njegovi naslednici pokuavati to da uine rezultati e izostati. O rastuem uticaju
aristokratije svedoi i podatak da su u VII veku svi punoletni Langobardi inili narodnu skuptinu
koja je ograniavala vlast kralja, a u VIII veku u sastav skuptine ulaze samo ARIMANI (gastaldi i
gasindi). Liutprand je bio u dobrim odnosima sa stvarnim vladarem Franake majordomom Karlom
Martelom (714-741) pruivi mu pomo u isterivanju Arabljana iz june Galije. Stoga se Karlo
Martel ogluio o molbe pape Grgura III za pomo protiv Liutpranda. Iz tog razloga je novi papa
Zaharije (741-752) je u Termima sklopio ugovor sa Liutprandom po kom je langobardski kralj smeo
da osvoji svaku oblast u Italiji osim Rima.

Vladavine (744-749) i (749-756) predstavljaju poslednji period irenja

langobardske drave. Aistulf je 751. konano osvojio Ravenu i nastavio da sve jae pritiskuje Rim.
Ali papa Zaharije je u liku Pipina Malog (741-768) stvorio mnogo jaeg zatitnika od vizantijskog
cara. Uz papinu podrku Pipin je 751. zbacio poslednjeg kralja iz dinastije Merovinga Hilderika III i
na saboru franake vlastele u Soasonu on je uz obred miropomazanja koji je obavio sv. Bonifacije
krunisan za novog kralja Franake. Kada papa Stefan II (752-757) vie nije imao gde usled
langobardskog pritiska on je napustio Rim i u pratnji franakog poslanstva, proputen od strane
Langobarda, otiao Pipinu u Franaku. Za tih godinu dana (753/754) provedenih na franakom
dvoru Stefan II je u Pontionu na Marni po drugi put krunisao Pipina za kralja Franake i pritom je
miropomazao dva njegova sina, Karlomana i Karla (7.I.754). Aprila 754. papa se sastao sa kraljem u
Kersiju, severoistono od Pariza. Kersijskim obeanjem ili promissio Carsiaca Pipin se obavezao da
e papi pruiti pomo protiv Langobarda i da e mu vratiti razna prava i crkvenu imovinu koju je
Aistulf uzurpirao. Pipin je 755. upao u severnu Italiju i opseo Aistulfa u Paviji. Aistulf se obavezao
da e prihvatiti sve franake uslove, ali kada su se Franci povukli on je jo ee udario na papske
posede. To je Pipina nateralo da sledee 756. ponovo upadne u Italiju i pritom su Langobardi
pretpreli teak poraz. Aistulf je pristao na sve uslove, izmeu ostalog da se oblast Ravene dodeli
papi na upravu pored rimskog dukata. Tako je papa postao svetovni vladar poto se u Rimu
vizantijski dux nije birao jo od 754. Ideoloku potporu ovaj sluaje je imao u tzv.
KONSTANTINOVOJ DAROVNICI falsifikovanom dokumetnu koji je nastao u vreme Stefana II ili
njegovog naslednika Pavla I (757-767). Po apokrifnoj legendi papa Silvester I (314-335) je udom
izleio od kuge cara Konstantina Velikog, a car mu je pre svog odlaska na istok zauzvrat darovao
purpur, dijademu i grad Rim, zemlje Italije i itavog zapada.

(457-474) je stupio na presto po Pipinovom pristanku i poeo je vladu kao franaki

vazal. Nakon smrti pape Pavla I on je pokuao da utie na izbor novog pape, ali je na papski tron
doveden njegov protivnik Stefan III (768-772). Tada je Deziderije postavio protiv-papu. Po smrti
kralja Pipina Malog na franaki presto doli su njegovi sinovi Karloman i Karlo. Deziderije je jednu
ker Gerbergu udao za Karlomana, a drugu Dezideratu za Karla. Karloman je 771. umro, a Gerberga
se sa malom decom vratila ocu. Negde u to vreme Karlo se na podstrek pape razveo od Deziderate,
tako da langobardski kralj nije imao nikakvog uticaja na novog franakog kralja. Deziderije je zatim
pokuao da Karlomanovog sina, a svog unuka, papa proglasi za franakog kralja kako bi zemlju
uvukao u graanski rat. Ali papa ga je odbio pa je Deziderije pokuao da stvar rei silom. Poto su
njegovi vladarski interesi dovedeni u pitanje Deziderijevim potezima Karlo (768-814) se odazvao
pozivu pape Hadrijana I (772-795) za pomo. On je 774. preao sa vojskom Alpe i opseo Deziderija
u Paviji, produivi sam potom do Rima gde mu je papa potvrdio titulu patricija, a Karlo papi pravo
na Patrimonium Sancti Petri. Nakon pada Pavije Deziderije je konfiniran (poslat u manastir) i Karlo
je potom proglaen za rex Francorum et Langobardorum.

Posle Karlovog odlaska Adalgiz, Deziderijev sin, je uz pomo Vizantije podigao ustanak koji su
pomagali i Avari i Tasila, vojvoda Bavarske. Karlo je ovaj ustanak brzo uguio, a Adalgiz je pobegao
u Carigrad. Ubrzo potom Karlo je anektirao Bavarsku i poslao Tasilu u manastir. Karlo e za kralja
Italije formalno proglasiti svog sina Pipina (780-810), dok e stvarnu vlast ostaviti usvojim rukama.
Iako je langobardsko kraljevstvo u Paviji bilo uniteno, vojvodstva Benevetn i Spoleto su se odrala,
istina priznajui vrhovnu vlast Karolinga. Njih e krajem XI veka direktno pokoriti Normani.