MORNAR KOJI JE

IZNEVERIO MORE

Jukio Miima

Prevod s nemakog
Andrija Grosberger

Naslov originala: Yukio Mishima

GOGO NO EIKO
Kodansha, Tokio, 1963.
PRVI DEO LETO
 GLAVA PRVA

"Laku no", - ree mati. Ona izae iz Noboruove sobe i za sobom zakljua vrata. A ta bi ona uinila
da jedne noi ovde izbije poar? Istina, ona mu se zaklela da bi ga u tom sluaju bez oklevanja izbavila.
Ali, ako bi se, recimo, drvena vrata izvitoperila od jare, ili ako otopljena boja zapui kljuaonicu? Da li
bi u tom sluaju trebalo da iskoi kroz prozor? Staza pod prozorom bila je poploana kamenom; osim
toga prvi sprat ove zgrade vanredno stenjene fasade nalazio bi se beznadeno visoko.
Bogami bee to gadna orba koju je Noboru sebi nadrobio. Jer, sve je ovo usledilo zbog toga to se
on jednom prilikom dao zavesti od "efa bande" da se usred noi iskrade iz kue. Meutim, ime efa
bande Noboru nije odao, uprkos svim pokuajima majke da ga mnotvom pitanja pritera uza zid.
Ovu kuu na breuljku Jado, u Jokohami, sagradio je njegov pokojni otac. Za vreme okupacije zgrada
je bila zaplenjena od Amerikanaca i preureena, tako da je sada svaka od soba na prvom spratu imala i
kupatilo. Biti po noi zakljuan nije, stoga, bilo naroito neugodno, ali za trinaestogodinjeg deaka to je
ipak predstavljalo ponienje.
Jednog jutra kada je mati bila otila, ostavivi ga, na njegov veliki jad, samog da uva kuu, Noboru
poe da pretrauje svoju sobu. On otvori ugraeni orman u zidu koji je odvajao majinu sobu od njegove
i izvue sve one velike pregrade koje su bile krcate rubljem i raznom odeom. Morao je da na neki nain
iskali svoj bes, pa je povadio sve te stvari i pobacao ih na pod.
Iznenada on primeti da kroz neku pukotinu na dnu ormana probija svetlosni zrak u jednu od pregrada.
On zavue glavu u orman ne bi li utvrdio odakle dopire ta svetlost. To bee bletavo letnje sunce iji su
se zraci odbijali od povrine mora, prodirui u naputenu spavau sobu njegove majke. Ispranjeni
pregradak omoguavao je Noborou da u njega uvue svoje telo; morao je samo malo da se povije. ak bi
i neki odrastao ovek mogao u nj da se uvue sve do pasa, ako bi se horizontalno presamitio. Viena kroz
ovu rupicu, spavaa soba njegove majke delovala je neuobiajeno i strano.
Kao i za oeva ivota, kraj levog zida stajae brani krevet od bletavog mesinga koji je otac bio
naruio ak iz Nju Orleansa. Beo prekriva sa izvezenim velikom slovom K - Nobourova porodica zvala
se Kuroda - bee uredno prebaen preko kreveta, a na njemu je leao tamnoplavi slamni eir sa
dugakom svetloplavom trakom; na nonom stoiu nalazio se plavi ventilator.
Pokraj desnog zida, u blizini prozora, nazirao se toaletni stoi ije ovalno trodelno ogledalo ne
bejae sasvim pritvoreno. Kroz uzanu pukotinu blistala je njegova bruena ivica kao led. Pred ogledalom
nalazila se itava uma boica: kolonjska voda, rasprivai parfema, losioni za lice u posudama boje
lavande. Pored njih staklena pudijera od ekog kristala sa iskriavim bruenim povrinama. Na stolu
leahu tamnosmee ipkane rukavice sklupane tako da su liile na hrpice sasuenih ptiijih gnezda.
Kraj toaletnog stoia, pod samim prozorom, nalazili su se kanabe, dve stolice i lampa za itanje
poreani oko jednog kitnjastog stola. Na otomanu je leao erev sa zapoetim vezom. Iako su takvi runi
radovi potpuno izali iz mode, mati je volela da ih radi. Iz svog skrovita Noboru nije mogao jasno da
vidi aru; raspoznao je na srebrnkastosivoj osnovi samo neku arenu pticu, moda papagaja, ija su krila
bila upola dovrena. Kraj veza opazi, nemarno baen, par najlonskih arapa. Ve sam izgled ovog
tananog tkanja boje koe, koje se vijugalo po damastu slinom presvlaci otomana, davao je sobi neko
neobino uzbudljivo obeleje. Verovatno je mati pri odlasku primetila da joj je spala arapa, pa je u
najveoj brzini presvukla arape.
Kroz prozor se videlo samo blistavo nebo sa nekoliko pramenova oblaka, koji su u odblesku mora
delovali grubo, presavijajui se kao emajl.
Noboru je jedva mogao da poveruje da viri i gleda sobu svoje majke. inilo mu se kao da kriom
posmatra sobu neke strane ene koja se samo kratko udaljila iz nje. Da tu stanuje upravo ena, u to nije
bilo nikakve sumnje: svaki kutak sobe odisao je krajnjom enstvenou, a celu sobu ispunjavao je blag
miris.
Odjednom, deaku pade na pamet udna misao: da li je ova rupa nastala sasvim sluajno? Ili je u
doba okupacije u ovoj kui stanovalo nekoliko porodica i... Noborua, koji je zgren leao u pranjavoj
pregradi, iznenada obuze oseanje da je ve ranije tu lealo neko telo, telo obraslo plavim maljama, vee
od njegovog i zbog toga u jo zgrenijem poloaju. Vazduh u uskom prostoru uini mu se odjednom
sladunjav i nepodnoljivo zaguljiv. Izvijajui se, Noboru ispuza natrake iz ormana i jurnu u susednu
sobu.
udno oseanje koje ga je obuzelo u njegovom skrovitu nije mogao da zaboravi celog svog ivota.
Doekala ga je dobro poznata, neinteresantna majina soba koja ni po emu nije liila na tajanstvenu
odaju koju je video kroz rupu u ormanu. Bila je to soba u kojoj je mati ostavljala svoj vez da bi mu,
suzbijajui zevanje, pomogla da izradi domae zadatke; bila je to soba u kojoj mu je zanovetala to mu je
mana uvek razvezana, ili ga prekorevala: "Nemoj uvek da ulee u moju sobu trkom i prestani da se
izgovara time da gleda brodove. Ti vie nisi malo dete." Bila je to ponovo ona stara soba u kojoj je
mati sedela za stolom, drei pred sobom poresku prijavu i podupirui glavu rukom udubljivala se u
raunske knjige koje bi donosila kui iz radnje.
Noboru potrai rupu u zidu, ali je nije bilo tako lako nai. Zavrnu ivicu drvene zidne obloge
sainjavao je starinski, umetniki izrezbareni veni, a maleni otvor bio je veto skriven ispod jednog od
vijugavih ornamenata koji su se stalno ponavljali.
On ponovo otra u svoju sobu, presavi sa velikom mukom pobacane stvari i vrati ih na njihovo
mesto. Kada je sve ponovo sredio, zaree se da ubudue nee uraditi nita to bi panju odraslih moglo
da privue na ovu fijoku.

*
**

Otkako je otkrio rupu u zidu, Noboru je uivao u tome da uvee kriom posmatra majku, uvek kad
god bi ga izgrdila. im bi ga zakljuala u njegovu sobu, on bi beumno izvlaio fijoku i posmatrao sa
najveim interesovanjem kako se majka priprema za spavanje. Onih veeri kada bi ona bila prema njemu
dobra - nikad to nije radio.
Noboru je otkrio da njegova majka ima naviku da se potpuno svue, ali da tek posle izvesnog
vremena odlazi u postelju, iako noi jo nisu bile tako sparne da se ne bi moglo zaspati. Veliko ogledalo
nalazilo se u onom uglu sobe koji Noboru sa svog mesta nije mogao dobro da vidi i tako je morao gotovo
da iai vrat kad bi se njegova gola majka suvie pribliila ogledalu.
Majka je imala tek trideset i tri godine i bila je nene grae, imala je lepo i od igranja tenisa
proporcionalno razvijeno telo. Pre odlaska u postelju, ona je rado trljala telo kolonjskom vodom. Posle
toga, postojala bi ponekad jo neko vreme pred ogledalom i, kao bolesnik zahvaen groznicom buljila
preda se uarenim, praznim pogledom, dok su joj miriljavi prsti, iji je miris dopirao ak do Noborua,
sasvim mirno, beivotno, poivali na bedrima. Jedne veeri, deaku se crveni lak na njenim noktima
uinio kao krv i on se sledi od uasa.
Nikada dotle Noboru nije tako potanko posmatrao telo neke ene. Njena ramena sputala su se u
blagom luku kao morski al, a vrat i ruke bili su joj lako opaljeni suncem, ali je od ivice grudi poinjala
svetla zona ija je topla belina izgledala kao da zrai nekim unutranjim sjajem. Blagi prevoji njenih
grudi teili su da se odvoje od tela, a kada bi njene ruke stiskale ta ispupenja, tamnocrvene bradavice
odskakale su jedna od druge u stranu. Noboru je video i lako nadimanje donjeg dela njenog trbuha ijom
sredinom su se protezale tamne prugice - tragovi trudnoe. On je znao sve o tome, jer je u oevom
radnom kabinetu pronaao jednu pranjavu, crvenu knjigu koja je - hotimice prevrnuta - leala u
najgornjem delu jedne police izmeu knjige o batovanstvu i nekog prirunika za poslovne ljude.
A zatim, onaj crni predeo! Noboru je samo s naporom mogao da razabere, pa su ga oi zabolele od
naprezanja. Pokuavao je da se priseti svih moguih nepristojnih rei, ali ni jedna od tih rei izgleda nije
mogla da prodre u mrano skrovite. Oigledno da su njegovi prijatelji bili u pravu kada su njegov dom
nazvali aljenja dostojnom praznom kuom. Stvarno, da li je postojala kakva veza izmeu nenastanjene
kuice i praznine njegovog sopstvenog sveta?
Sa svojih trinaest godina Noboru je bio uveren da je genije (svi njegovi drugovi su sebe takoer
smatrali genijalnim); ubeen da je svet sastavljen od jednostavnih simbola i konvencija; da jo prilikom
raanja oveka smrt puta vrst koren koji se, hteli-ne-hteli, mora zalivati i negovati; da je rasploavanje,
a samim tim i drutvo, samo funkcija i da oevi i uitelji nose teko breme krivice ve samim tim to su
oevi i uitelji. Otuda Noboru smrt svoga oca - tada je imao osam godina - prihvatio kao radosnu
injenicu, kao dogaaj kojim se ponosio.
U noima obasjanim meseinom majka bi gasila svetlost i ste liavalo je tada Noborua sna. Pri
blagoj svetlosti i mekim senkama u njemu bi se budila odvratnost koja se protezala kao ceo svet. Kada
bih bio ameba, razmiljao je on, mogao bih svojim mikroskopski malim telom da nadvladam gnusobu.
Ali, ovek nije ni dovoljno velik, ni dovoljno mali da bi mogao bilo ta da nadvlada.
Nou bi zavijanje brodskih sirena esto prodiralo u sobu, kroz otvoreni prozor, kao neki bilovnjak.
Kada bi uvee majka bila dobra prema njemu, mogao bi da zaspi ne posmatrajui je, ali je tada sanjao o
njoj.
Noboru se ponosio svojom tvrdim srcem. Nikada nije plakao, ak ni u snu. Zamiljao je svoje srce
kao dinovsko gvozdeno sidro kome nikakva korozija u morskim dubinama nije mogla da naudi, koji je
odolevao naslagama koljki, algi i svega ostalog to obino prijanja za brodsko korito, blistavo sidro
koje potpuno mirno tone u mulj luke i tu ostaje da lei meu praznim bocama, baenom gumenim
predmetima i cipelama, izlomljenim drvenim koralima i epovima pivskih boca. Noboru je nameravao da
prvom zgodom da sebi istetovirati sidro na grudima, tano iznad srca.
Jedne veeri, kada je letnji raspust bio skoro na izmaku, majka se prema njemu ponela grublje nego
ikada ranije. Za Noborua je to vee dolo potpuno neoekivano.
Mati je izala kasno popodne da se sastane sa Cukazakijem, drugim oficirom sa broda "Rakujo-
maru".
Objasnila je da ga je pozvala na veeru, jer je htela da mu na taj nain izrazi zahvalnost to je tako
ljubazno vodio unaokolo Noburoa, kada su prethodnog dana doli da vide brod. Ona je imala na sebi
1
kimono od crne ipke preko ugasitocrvenog donjeg kimona; njen "obi" je bio od belog upljikavog
brokata. Izgledala je neopisivo lepo.
Oko deset asova uvee dola je kui zajedno sa Cukazakijem. Noboru im je otvorio vrata. U
dnevnoj sobi je mornar, malo zagrejan piem, priao razne pojedinosti o ivotu na brodu, a Noboru ga je
sluao sve dok mu oko pola jedanaest mati ne ree da mora da ide na spavanje. Otpratila ga je na sprat i
zakljuala, spolja, vrata njegove sobe.
No je bila neizdrivo sparna i Noboruu se uinilo da e se uguiti u praznoj pregradi ormana. 1 tako
se on uspuza ponovo u sobu, sede pred orman i poe da eka, spreman da se u svakom trenutku opet
uvue u plakar. Bila je ve prola no kada on zau lake korake na stepenicama. ulo se kako oprezno
pritiskuje bravu na vratima njegove sobe, utonule u tamu; hteli su, oigledno, da se uvere da je stvarno
zakljuan. Tako neto se jo nikada nije dogodilo. Odmah zatim, Noboru zau kretanje u majinoj
spavaoj sobi i uvue svoje, od znoja vlano, telo u pregradu ormana.
 Prozoru u majinoj sobi bili su irom otvoreni. Jedno prozorsko okno reflektovalo je svetlost meseca
koji se sad nalazio na jugu. Drugi oficir je bio nagnut kroz prozor; na njegovoj beloj koulji sa kratkim
rukavima blistale su epoletuke. Noboru je video majku s lea; ona se priblii mornaru i njih dvoje se
zagrlie i ostadoe spojeni u dugom poljupcu. Najzad, ona dodirnu dugmeta na njegovoj koulji i ree mu
neto tihim glasom, a zatim upali stojei lampu, koja je bacala samo priguenu svetlost, i ieznu iz
Noboruovog vidokruga. U uglu sobe u kojem se nalazio orman sa odelom, koji on iz svog skrovita nije
mogao da vidi, ona poe da se svlai. Dok je odvezivala dugaki "obi" zau se otar pisak koji je zvuao
kao itanje zmije, a zatim Noboru u laki uanj kimona koji je skliznuo na pod. Odjednom, vazduh oko
rupe kroz koju je virio zapuhne miris parfema koji je njegova mati upotrebljavala. Zvao se "Arpe".
Deak tada prvi put otkri kakvom je zanosnom jainom mirisalo njeno telo kada bi, kao sad, neto popila
i oznojila se hodajui kroz sparnu no.
Mornar je jo uvek stajao na prozoru i ukoeno gledao u pravcu otvora kroz koji je virio Noboru. Pri
blagoj svetlosti lampe blistale su mu samo oi na licu opaljenom od sunca.
Pravei uporeenje sa stojeom lampom, koja je Noborou esto sluila za merenje visine, mogao je
priblino da odredi Cukazakijev stas. Nije nikako mogao imati vie od metra i sedamdeset, a moda je
ak imao svega metar i ezdest i pet. Nije bio naroito visok.
Mornar je polako otkopavao koulju, a zatim, bez urbe, skide i ostalu odeu.
Cukazaki je istih godina kao majka. Meutim, njegovo telo je izgledalo mlae i bilo je snanije od
tela ljudi s kopna; izgledao je kao izliven iz nekog kalupa koji je more oblikovalo. Njegova iroka
ramena bila su okasta kao grede na krovu hrama. Njegov gustim maljama obrastao grudni ko bio je
isturen, a miii njegovog tela podseali su na uad od sisala punu voria. Izgledalo je kao da na sebi
ima oklop sastavljen od miia koji moe da skine kad god zaeli. A tada, Noboru opazi neto to ga
ispuni uenjem: kroz gustu umu u predelu donjeg trbuha pomoli se jedna blistava kupola koja
velianstveno trae uvis.
Na mornareve snane grudi padala je sa strane samo bleda svetlost, ali je deak jasno video kako mu
se pri disanju pokreu malje na grudima, bacajui tanane senke. Cukazakijeve oi, blistajui opasnim
sjajem bile su neprekidno uperene u majku koja se svlaila. Odsjaj meseeve svetlosti u pozadini stvarao
je konture na njegovim pravim ramenima. Zlatne boje bile su takoe i ile na njegovom vratu. isto zlato
puti! Zlato, proisteklo iz meseine i blistavog znoja.
Majci je trebalo dugo da se svue. Moda je ona to namerno odugovlaila.
Iznenada, tuni pisak neke brodske sirene dopre kroz otvoreni prozor u polumranu odaju: vrisak,
ispunjen jakim, divljim, potmulo prodiruim bolom; usamljen, gladak i crn kao lea neke morske nemani,
optereen svim jarostima plime i oseke, seanjima na bezbrojne plovidbe, razdragane i ispunjene tugom.
Bio je to zov mora koji se razlegao nad vodom. Sirena je obavetavala o velianstvenosti i besu noi i
donosila je sa dalekog, otvorenog mora enju za tamnim nektarom ove male sobe.
Drugi oficir se naglo okrete i zagleda napolje, u vodeno prostranstvo.
U tom trenutku se oslobodilo i do najveeg savrenstva uzdiglo sve ono to je Noboru od svog
roenja zatvarao u sebe. Njemu se uinilo da prisustvuje neem udesnom. Dok se sirena nije zaorila sve
je izgledalo kao neka nejasna skica, iako vezana za ovaj gotovo nestvarni trenutak - najprobraniji
materijal bio je tu, ve spreman, i nedostajala je jo samo snaga da se improvizovane upe preobrate u
palatu. Zvuk sirene predstavljao je odluujui potez etkicom koji je odvojene delove spojio u jednu
kompletnu celinu.
I pre toga, sve se nalazilo tu: mesec, topli morski zrak, znoj, miris, prezrela naga tela oveka i ene,
tragovi plovidbi morem, seanja na luke irom sveta, mali, zaguljivi otvor kroz koji je Noboru virio u taj
svet, tvrdo srce jednog deaka... Ali, karte su bile razbacane tamo-amo i nisu nita otkrivale, a tek je zvuk
sirene uspostavio meu njima kosmiku vezu i otkrio za trenutak neraskidivi lanac postojanja koji spaja
Noborua i majku, majku i tog oveka, oveka i more, more i Noborua.
Deak se kupao u znoju; on je gotovo gubio svest od udnje i ekstaze. Bio je uveren daje video kako
se pred njegovim oima viestruko namotano klupko rasplie u nit da bi ocrtalo jedno posveeno oblije.
A to oblije on nije smeo da uniti, jer je moda ba on, jedan trinaestogodinji deak, bio njegov tvorac.
To moram da sauvam. Ako bi ono bilo uniteno, svet bi propao. Da spreim taj greh, spreman sam
da uinim i najstraniju stvar - razmiljao je Noboru, ve upola utonuo u san.
 GLAVA DRUGA

Riui Cukazaki se probudi i sa uenjem ustanovi da lei u nekom tuem krevetu. Mesto kraj njega
bilo je prazno. Postepeno poe ponovo da se prisea ta mu je prijateljica rekla pre nego to su zaspali:
da mora vrlo rano da ustane i probudi sina koji se, sa nekolicinom drugova, sprema da poe na plivanje u
Kamakuru. im deak ode, ona e se vratiti u spavau sobu; zamolila ga je da se dotle pritaji.
Pipajui, on potrai na nonom ormariu svoj runi asovnik i podie ga prema svetlosti koja se
probijala kroz zastore. Deset minuta do osam. Deak je svakako jo bio u kui.
Spavao je oko etiri asa. Zaspao je sluajno u isto vreme kako je uobiajeno kada se vraao sa
nonog deurstva. etiri asa odmora nije bilo mnogo, ali su mu oi blistale, a poudu protekle duge noi
oseao je jo uvek u svom telu kao zategnutu oprugu. On se protee i podie u visinu oiju ukrtene rune
zglobove. Sa zadovoljstvom je, pri svetlosti koja je dopirala spolja, posmatrao zlaane kovrde na
svojim snanim rukama.
Bilo je rano ujutro, ali vrlo toplo. Ni daak povetarca nije pokretao zavese na otvorenim prozorima.
Riui podie jo jednom ruku i ispruenim kaiprstom pritisnu dugme ventilatora.
"Petnaest minuta do deurstva drugog oficira", uo je u snu potpuno jasno glas kormilara. Iz dana u
dan Riui je morao da deura od dvanaest u podne do etiri asa popodne, a zatim ponovo od ponoi do
etiri ujutro. Svud oko njega prostiralo se samo more i - zvezde na nebu.
Na brodu "Rakujo-maru", Riuija su smatrali osobenjakom.
Bio je nedrutven i teak na reima, nije umeo da ereta, mada je to jedino zadovoljstvo koje moe
da ima jedan mornar. Nije voleo prie o enama, dogodovtinama na kopnu, razmetanja; mrzeo je banalne
razgovore, voene samo radi toga da se odagna usamljenost, mrzeo je svete rituale koji su sluili
uvrenju ljudskih veza.
Veina pomoraca bira svoj poziv zbog toga to voli more. Meutim, Riui je postao mornar zbog
toga to nije voleo kopno. U trenutku kada je zavrio svoje kolovanje u Pomorskoj akademiji opozvana
je naredba okupacionih Vlasti kojom je japanskim brodovima zabranjeno da plove u inostranstvo. Dobio
je slubu na jednom teretnom brodu koji je prvi put posle rata krenuo za Tajvan i Hongkong, a neto
docnije otplovio u Indiju i Pakistan.
Tropski predeli ispunie mu srce radou. U svim lukama doekali su ih domoroci sa bananama,
papajama, ananasima, arenim pticama i majmuniima koje su zamenjivali za najlonske arape i
asovnike. Riui je voleo gajeve palmi koje su bacale svoju senku na muljevitu reku. U nekom njegovom
ranijem ivotu, razmiljao je on, moralo je svakako biti mnogo palmi u njegovoj postojbini, jer ni nakoji
drugi nain nije mogao sebi da objasni ljubav koju je oseao prema ovoj biljci.
Ali, ve posle nekoliko godina strane zemlje su izgubile za njega svaku privlanost. Zahvatilo ga je
oseanje koje proima sve pomorce: u osnovi nije pripadao ni kopnu ni moru. Moda ovek koji mrzi
kopno treba zauvek da; ostane na kopnu. Jer otuivanje od kopna i duga putovanja brodom prinuavaju
oveka da sanja o kopnu i tako on zapada u besmislenu greku -da tei za neim ega se grozi.
Riui je mrzeo kopno, nepokretno i uvek nepromenjenog izgleda. Ali, i brod je bio zatvor - samo
druge vrste.
Kao dvadesetogodinjeg mladia Riuija je bila obuzela samo jedna misao: slava, slava, slava!!! Da
steknem slavu, za to sam i roen! Za kakvom slavom je teio, za kakvu slavu je bio predodreen - Riuiju
nije bilo poznato. Znao je samo da u dubini svetske tmine postoji samo njemu namenjea svetla taka koja
e se jednog dana uzdii da bi obasjala njega, samo njega.
Ukoliko je o tome vie razmiljao, utoliko mu je postajalo jasnije da ako eli da stekne slavu koja mu
je predodreena, onda mora da srui svet. Te dve stvari bile su nerazdvojno povezane - njegova slava i
propast sveta. Meutim, provodei ivot na brodu saznao je samo da su zakoni prirode nepromenjivi i da
je ovaj na prevrtljivi svet ipak stabilan. Nastojao je da preispita svoje elje i snove i da ih odbaci onako
kako pomorci na kalendaru u svojoj kabini svake veeri redovno precrtavaju po jedan broj.
Ipak je ponekad, nalazei se na nonoj strai, oseao kako se iza tamnih valova, u treptavom crnom
gibanju mora, pojavljuje njegova slava kao neka morska svetiljka koja e da obasja svetlou njegovo
herojsko oblije na grebenu, na samoj ivici ljudskog svemira.
U takvim noima, stojei u beloj kormilarskoj kuici, okruen radarskim ureajima, magnetskim
kompasom, glasnogovornom cevi, kormilom i zlatno obojenim signalnim zvonima, oseao je
nepokolebljivom sigurnou: meni je odreena izuzetna sudbina. Neto blistavo, izvanredno, nedostupno
obinim ljudima.
S druge strane, Riui je ludovao za narodnom muzikom. Kupovao je stalno nove ploe i za vreme
plovidbe uio pesme napamet. U trenucima odmora pevuio je sam za sebe nauene melodije, ali bi
odmah prestao im bi neko naiao. Voleo je mornarske pesme za koje ostala posada nije imala nimalo
razumevanja. Njegova najomiljenija pesma bila je: "Od mornarskog ivota ja se ne mogu odvojiti".

Brodska sirena zavija, arene trake lepraju,

brod naputa obalu.
Mornar sam, mornarom elim da se zovem,
ali kada luka utone u daljinu,
maem joj kriom zbogom,
a u oku mi suza blista.

Kada bi mu isteklo prepodnevno deurstvo, zatvarao bi se sve do veere u svoju kabinu, obasjanu
svetlou zalazeeg sunca, i sluao neprekidno ploe. Podeavao bi gramafon da svira sasvim tiho, jer je
eleo da izbegne da drugovi, privueni muzikom, upadnu kod njega u elji da torou. Svi su to znali i
izbegavali su da ga uznemiravaju.
Kada bi Ruii uo ovu pesmu, ili je pevuio sam za sebe, navrle bi mu esto suze na oi, isto onako
kao mornaru u pesmi. Bilo je udno to su se u njemu, oveku bez porodice, budile melanholine enje
pri pomenu lukog grada "koji iezava u daljini". Suze su navirale iz dubokog, tamnog, oseanjima
proetog dela njegove linosti kojim, i pored svojih godina, nije mogao da vlada.
Ipak, on nikad ne bi prolio nijednu suzu kada bi brod isplovio i kad bi ugledao kako kopno ostaje iza
njega. Gotovo prezrivo posmatrao bi obalu, dizalice i krovove skladita kako nestaju sa vidika. Ono
estoko oseanje koje ga je nekad obuzimalo pri polasku broda, potpuno je iezlo u toku njegovog vie
od deset godina dugog mornarskog ivota. U meuvremenu, sunce mu je opalilo kou, a vid postao otar.
Preuzimao je deurstvo, spavao, budi se, ponovo odlazio na deurstvo i ponovo spavao. Poto je
nastojao da bude to je mogue vie sam, njegova oseanja su bijala, a utede rasle. Isticao se u
astronomskim premeravanjima, zvezde je smatrao svojim prijateljima, a pokazivao je veliku vetinu u
vezivanju konopaca, vuenju broda pomou palamara i svim radovima na palubi. Konano se toliko
izveti, da mu je nou bilo potpuno dovoljno da samo oslune um vode, pa da utvrdi jainu talasa. to su
mu postajali prisniji igra boja na moru kraj koralskih grebena i svetlei kumulus-oblaci, utoliko je sve
vie rasla i suma na njegovoj tednoj knjiici. Tako je ve utedeo dva miliona jena, iznos veoma visok
za zvanje drugog oficira.
Ranije je Riui uivao i u slastima rasipanja. Svoju ednost je izgubio ve prilikom prve plovidbe
kada se brod usidrio u hongkonkoj luci: vo palube odveo ga je kod jedne kineske drolje...
 Riui je leao u mesinganom krevetu preputajui ventilatoru da mu raznosi pepeo od cigarete. Oi
su mu bile upola sklopljene, kao da odmerava kvalitet i kvantitet naslade u protekloj noi sa onim to je
doiveo one druge, davno prohujale noi. U duhu, video je pred sobom mrana skladita u hong-konkoj
noi, teku, mutnu vodu kako udara u zidove keja i mnogobrojne, tajanstvene svetiljke sampana-barki.
U daljini, iza katarki i savijenih slamnih asura - jedara na bezbrojnim amcima obog ploveeg sela,
blistali su prozori i svetlee reklame raznih boja u gradu Hongkongu; one su nadjaavale svojim sjajem
sirotinjske lampe u prvom planu, a crna voda presijavala se arenilom boja. Sampanom, u kome su sedeli
vo palube i Riui, krmanila je jedna ena srednjih godina. Uz pritajeni um vesala, amac je plovio
uzanim zalivom; stigli su zatim na jedno mesto na kome su treperave svetiljke bile tesno stisnute jedna uz
drugu i Riui odjednom ugleda osvetljene sobe devojaka kako plove vodom jedna kraj druge.
amci, vezani jedan uz drugi u dugim redovima, zaokruivali su sa tri strane vodu kao neko dvorite.
Svi zadnji delovi amca bili su okrenuti prema spoljnoj strani i u ast lokalnih boanstava ukraeni
crvenim i zelenim zastavicama i kiljavim tapiima tamjana. Krov u oblaku polumeseca, sainjen od
platna za jedra, bio je sa unutranje strane postavljen tkaninom sa cvetiima. Tom istom nabranom
tkaninom bio je prekriven i olatr, podignut u zadnjem delu svakog sampana; na oltaru se nalazilo
ogledalo, tako da se Riuijev sampan u prolasku kao senka odbijao od njih i njihajui se klizio od jedne
sobe do druge.
Devojke su glumile nezainteresovanost. Neke od njih leale su uvijene zbog hladnoe u vatom
postavljene pokrivae i samo su ispruale vratove, prekrivene belim puderom, tako da su podseali na
vratove lutaka. Druge su, rairivi preko kolena, otvarale karte u elji da bace pogled u budunost. Videlo
se kako na poleini karata blistaju meu njihovim uzanim, utim prstima crveni i zlatni ukrasi.
"E, pa koja ti se dopada?" - upitao ga je podoficir. "Sve su mlade."
Riui je utao. Spremao se da tog trenutka odabere enu u svom ivotu, enu sa sampana, koji je kao
jedna od mnogih tajanstvenih svetlih takica plovio mutnom vodom hongkonke luke. Na pomisao da je
samo zbog toga preao hiljadu i est stotina morskih milja da bi stigao do ove male, prljave crvene
morske alge - oseao je udnu klonulost i bespomonost. Ipak, devojke su stvarno bile mlade i ljupke. On
se ve bio opredelio pre nego to je podoficir stigao da mu da svoj struni, muki savet.
Prostitutka je sedela utei, bledoutih i od mraza ukruenih obraza. Kada je Riui preao u njen
amac, prsnula je od sree u glasan smeh. Riuiju nije preostalo nita drugo do da sam poveruje u sreu
koju joj donosi. Odmah zatim, devojka spusti cvetne zastore na ulazu.
Sve se odigralo bez rei. Riui je pomalo podrhtavao od sujete, isto onako kao kada se prvi put
uspentrao na katarku. Pod vatom postavljenim pokrivaem, donji trbuh ene pokretao se sporo kao neka
ivotinjica koja provodi zimu u polusnu. Riui je oseao kako visoko gore na katarci opasno podrhtavaju
zvezde noi. Zvezde su klizile ka jugu, klonile se severu, kotrljale se i okretale u kovitlac prema istoku i
konano je izgledalo da kao da su probodene vrhom katarke. Kada je Riui shvatio - eto, to je ena, sve
je ve bilo gotovo.

*
**

Zau se kucanje. Fusako Kuroda unese doruak na jednom velikom posluavniku.

"Izvini to kasno dolazim. Ali,Noboru je tek sad izaao iz kue. "Ona spusti posluavnik na stoi
kraj prozora, provue zavese i otvori prozor. "Nema ni daka vetra. Danas e sigurno biti opet velika
vruina."
ak je i senka pod prozorom bila vrela kao usijani asfalt. Riui sede u krevetu i obmota zguvani
posteljni arav oko svojih bedara. Fusakoje ve bila potpuno obuena. Njene gole ruke kretale su se
hitro, ali ne da ga privuku sebi, ve da natoe jutarnju kafu, to ga je pomalo iznenadilo. Nisu to vie bile
ruke iz protekle noi.
Riui privue Fusako k sebi i poljubi je. Njeni prozirni, neni oni kapci bili su sklopljeni, ali su
jasno otkrivali pokrete oiju i Riui je oseao da je ona uznemirena.
"Kad polazi u radnju?, zapita je on.
"Ne moram da budem tamo pre 11 asova. A, ta ti namerava?"
"Otii u na brod da vidim da li je taino sve u redu."
Zbog nove situacije, nastale u toku noi, ako da su bili pomalo zbunjeni. Za trenutak, ta zbunjenost im
je korisno posluila da se uglaeno ponaaju. Riui je pokuavao - prema njegovim sopstvenim reima -
da "preteranom uobraenou jednog beznaajnog oveka" otkrije koliko daleko moe da ide.
Vedro raspoloenje Fosako moglo se protumaiti na razne naine. Moda se ponovo vratila u ivot i
prolost zbrisala iz svog seanja. lli je htela da dokae i sebi i svetu da to ni u kom pogledu nije bila
greka?
"Da li se slae da dorukujemo ovde, s ove strane?" upita ona i prie otomanu. Riui skoi iz
kreveta i urno se obue. Fusako stade kraj prozora i zagleda se u luku. "Kakva teta to se tvoj brod
odavde ne vidi."
"Gat je isuvie daleko od grada. "On je obgrli odostrag i ostadoe tako posmatrajui more.
Ispred njih prostirali su se redovi crvenih krovova na starim lukim skladitima; tamo dalje, prema
severu, blizu gata Jamaite, nalazile su se u izgradnji velike skladine hale, sline modernim betonskim
stambenim zgradama. Voda u kanalu nije se tako rei ni videla od mnogobrojnih teretnih amaca i
dereglija. Iza bloka sa skladitima nalazilo se stovarite drva na kome su naslagane daske izgledale kao
umetniki izraen mozaik. Sa spoljne strane drvare jedan dugaki gat trao je iz mora.
Nad dinovskim nakovnjem ovog lukog prizora treperilo je, kao kovani metal, letnje, jutarnje sunce.
Riuijevi prsti dotakoe kroz plavu lanenu haljinu bradavice na eninim dojkama. Ona zabaci glavu,
a njena kosa zagolica ga po nosu. Ispunjavalo ga je oseanje da je ovde doao izdaleka, iz velike daljine,
moda ak sa suprotnog kraja sveta, da bi konano dospeo do ove take nene ulnosti, od ovog
uzbudljivog oseaja u vrhovima prstiju dok stoji kraj prozora jednog vedrog, letnjeg jutra.
Miris kafe i marmelade ispunjavao je sobu.
"Noboru kao da neto nasluuje. Taj klipan. Ali, to nije nita strano, jer mi se ini da mu se svia...
Zaista, jo uvek ne mogu da shvatim kako se to odigralo. Nalazim da je prosto nepojmljivo", avrljala je
Fusako s naglaenom bezbrinou.
 GLAVA TREA

Firma "Reks", koju je Fusako vodila posle muevljeve smrti, bila je jedna od najstarijih i
najpoznatijih prodavnica pomodnih i luksuznih artikala u Motomaiju, otmenoj trgovakoj ulici u
Jokohami. Omanja dvospratna zgrada u panskom stilu odmah je svakom padala u oi. U izlogu sa sa
iljatim lukom na debelom, belom zidu zgrade, roba je bila izloena sa velikim ukusom. Izboeni
meusprat uokviravao je malo, u panskom stilu poploano, unutranje dvorite, u ijem se sreditu
nalazio vodoskok. Bronzani bog Bah, preko ije ruke je, oigledno iz nepanje, bilo prebaeno nekoliko
kravata, predstavljao je dragocenost koja nije bila izloena prodaji. Bio je to jedan od mnogobrojnih
inostranih antikviteta koje je skupljao mu gospoe Fusako.
Fusako je imala pet slubenika, jednog starog poslovou i etiri prodavaice. Meu njene muterije
spadali su i stranci koji su iveli u Jokohami, a takoe i mnogi kicoi i filmski glumci iz Tokija. ak su i
neki maloprodavci iz Ginze, u Tokiju, dolazili ovamo u potrazi za reim artiklima, jer je firma "Reks"
bila uvena po kvalitetu i bogatom izboru, naroito proizvoda namenjenih mukarcima. Fusako i njen
poslovoa, koji je imao isti ukus kao i njegov pokojni poslodavac, bili su veoma savesni i obazrivi
nabavljai.
Kada bi neki brod uplovio u luku, njih dvoje bi odmah, im bi roba bila istovarena , uspevali da
posredstvom jednog porodinog prijatelja zastupnika jednog uvoznog preduzea i oveka sa odlinim
vezama - pregledaju robu, smetenu u carinsko skladite, tako da su mogli odmah da zakljue kupovinu. U
svom poslovanju Fusako je poklanjala najveu panju onim markama proizvoda koje su garantovale
kvalitet. Tako se, na primer, polovina njenih porudbina pulovera firme "Jeger" odnosila na najskuplje
proizvode, a druga polovina na jevtinije, da bi se postigla iroka skala cena. Na isti nain Fusako je
postupala kupujui italijanske kone predmete: Firma "Reks" nije uvozila samo luksuzne artikle iz Vie
Kondoti, ve bi, takoe, zakljuivala i specijalni ugovor sa kolom za tavljenje koe koja je pripadala
Santa kroe, u Firenci.
Poto zbog sina nije mogla da putuje u inostranstvo, Fusako je prole godine poslala u Evropu svog
poslovou, gospodina Sibuju, da u raznim zemljama uspostavi nove poslovne veze. ibuja je bio ovek
koji se sav posvetio elegantnoj mukoj modi. Firma "Reks" prodavala je ak i britanske gamane, artikal
koji bi ovek uzaludno traio u prodavnicama Evrope.

*
**

Fusako je stigla u radnju u uobiajeno vreme. ibuja i prodavaice poelee joj dobro jutro. Ona
postavi nekoliko poslovnih pitanja i ode u svoju kancelariju na drugom spratu da pregleda potu. Od
klima-ureaja sa prozora dopiralo je snano zujanje.
Fusako odahnu sa olakanjem - uspela je da sedne za svoj sto tano na vreme. Tako i mora da bude.
ta bi bilo da je danas zanemarila svoje dunosti i da se izvukla od posla?
Ona izvadi iz svoje rune torbe jednu damsku cigaretu, upali je i baci pogled na rokovnik. Filmska
glumica Joriko Kasuga nalazila se na snimanju u Jokohami i nameravala je da u popodnevnoj pauzi doe
u "Reks" i tota nakupuje za svoje potrebe. Ona se bila upravo vratila sa jednog filmskog festivala u
Evropi i poto je tamo toliko pazarila da joj je nestao novac za kupovinu poklona, htela je da to sad
zabauri darovima iz "Reksa". Javila se telefonom i zamolila da joj pripreme dvadeset potpuno jednakih
francuskih proizvoda za gospodu. Zatim je trebalo da doe sekretar jokohamskog stovarita da kupi za
svog efa italijanske polo-koulje. Ove muterije bili su takozvani kupci na slepo.
 Kroz otvore aluzina na vratima loe mogao se videti jedan deo unutranjeg dvorita u kome je sad
sve bilo izumrlo. Vrhovi kauukovog drveta, koje je tamo raslo, treperili su malaksalo. Muterije,
izgleda, jo nisu bile dole. Fusako je oseala da joj neto plamti oko oiju i strahovala je da je Sibuja to
moda primetio. Starac je uvek posmatrao enu kao da ispituje neku tkaninu u svojoj ruci, a od toga nije
izuzimao ni svoju poslodavku.
Mu gospoe Fusako bio je mrtav ve pet godina, ali je ona tek ovog jutra prvi put brojala mesece i
dane. Dok je vreme proticalo ovaj period joj se nije uinio tako dug. Meutim, sad joj je odjednom
izgledalo da tih pet godina lie na beskonano dugaak beli "obi" koji vie ne moe da se uvije.
Ona nervozno ugasi cigaretu u pepeljari. Izgledalo joj je da Cukazaki jo uvek proima svaki deli
njenog tela. Imala je dotle nepoznati oseaj da joj je koa pod haljinom sastavljena iz jednog jedinog
komada i da, blago zategnuta, sapinje njene grudi i bedra. inilo joj se da jo uvek udie miris njegovog
znoja. Grevito je stezala prste na nogama, obuvene u cipele sa visokim petama, kao da intenzivno o
neem razmilja...
Njen prvi susret sa Riuijem odigrao se pre dva dana. Noboru, sav zanet brodovima, preklinjao je
sve dotle dok najzad nije od jednog stalnog muterije, direktora jedne pomorske kompanije, dobila
pismenu preporuku da mogu da razgledaju brod "Rakujo-maru" od deset hiljada tona, usidren uz gat
Takaima.
Veoma dugo, majka i sin posmatrali su izdaleka brod ija se zelena i svetlosmea boja presijavala
na suncu. Fusako je otvorila svoj suncobran koji je imao dugaku drku od bele zmijske koe.
"Pogledaj samo te silne brodove tamo napolju, na otvorenom moru. Svi oni ekaju da im se uprazni
mesto uz gat" - objanjavao je Noboru struno.
"Zbog toga uvek tako mnogo vremena proe dok dobijem poiljke robe", ree ona umorno. Ve pri
samom pogledu na brodove oseala je uzrujanost.
Beli letnji oblaii parali su nebo ispresecano uzdu i popreko zategnutim brodskim konopcima.
Pramac broda "Rakujo-maru" izgledao je beskrajno visok i podseao na neki, u ushienju isprueni, tanki
vrat. Visoko gore, na jarbolu vijorila je zelena zastava trgovake mornarice. Sidro je bilo izvueno i
stajalo privreno uz otvor za sidro kao neki dinovski, injem posuti morski rak.
"Divno!" uzviknu Noboru s deijim odeevljenjem. "Obii emo brod odozgo do dole."
"Nemoj samo previe oekivati, mili moj. Ko zna da li e nam dozvola za obilazak neto pomoi."
Docnije, kada je mislila na taj dan, Fusako se priseala kako joj je srce neuobiajeno radosno
zakucalo pri pogledu na "Rakujo-maru". Kako je to udno, pomislila je ona. I ja sam uzbuena kao neko
dete. Iznenadno i bez razloga podlegla je tom uzbuenju, usred klonulosti koja ju je obuzela, i kad joj se
ve uinilo zamorno da stoji tu na ezi i posmatra brod.
"Ima ravnu palubu. Kakav prvoklasni brod!" Noboru nije mogao da se ne razmee svojim znanjem i
trudio se da majci sve potanko objasni, iako ona nije pokazivala ni najmanje interesovanje. to su se vie
pribliavali brodu, utoliko joj se sve vie inilo da pred njenim oima narasta kao neka snana muzika.
Noboru se urio da se prvi uspne srebrnastosjajnim viseim mostom.
Fusako je tumarala tamo-amo po hodniku ispred oficirskih kabina, nosei u ruci preporuku za
kapetana. Dok se na palubi Imno odvijao utovar i istovar, u zaguljivom hodniku vladala je skoro
neprijatna tiina.
Utom se otvorie vrata kabine nad kojom je stajao natpis "Drugi oficir" i Cukazaki izae u hodnik.
"Da li bi mogla, molim vas, da razgovaram sa kapetanom?"
Fusako mu prui pismo. Noboru je blistavim oima posmatrao Cukazakija.
"Dobro, vi znai elite da razgledate brod. Poveu vas ja umesto kapetana." Netremice je gledao u
Fusako, mada je pri tom govorio gotovo nabusitim tonom.
To je bio njihov prvi susret. Fusako se sasvim jasno seala Riuijevoh oiju. Sa suncem opaljenog
lica, iji je izraz delovao odbijajue, pa ak i neprijateljski, njegove oi su ukoeno posmatrale Fusako,
kao da je ona neka majuna taka na horizontu, senka nekog veoma udaljenog broda. Bar je ona imala taj
utisak. Te oi su gledale suvie otro, isuvie prodorno da bi tako izbliza posmatrale neije lice i, ako
ovek ne bi zamislio neku prostranu vodenu povrinu, delovale su neprirodno. Da li tako izgledaju sve
oi koje neumorno ispituju more? Neoekivano iskrcavanje nekog broda na horizontu... Briga i radost,
nepoverenje i iekivanje... Prostranstvo mora dozvoljavalo je ugledanom brodu da jo nekako oprosti
uvredu koja se krila u ovom unitavajuem pogledu. Fusako je podila laka jeza kada je ugledala da su
oi oveka upravljene na nju.
Cukazaki ih je prvo odveo na komandni most. Dok su se penjali sa donje na gornju palubu, bletavo
popodnevno sunce bacalo je kose zrake na gvozdene stepenice. Noboru pokaza na mnogobrojne teretne
brodove koji su leali daleko napolju, van sidrita, i opet poe da ispoljava svoje znanje. "Svi ovi
brodovi ekaju da dobiju mesto da se ukotve, zar ne?"
"Vidi, kako ti to zna. Da, neki brodovi moraju ponekad da ekaju tamo napolju po etiri pet dana."
"Dobijate li radio-poruku kad se neko mesto uprazni?"
"Tano. Preduzee nam alje kablogram. Svakog dana se odrava takozvana obalska konferencija na
kojoj se rasporeuju mesta za ukotvljenje brodova."
Cukazakijeva bela koulja bila je vlana od znoja, a kroz nju su probijali miii od njegovih snanih
plea. Fusako mu je bila zahvalna to je postupao sa detetom kao sa odraslom osobom, ali se zbunila
kada je okrenuvi se prema njoj ozbiljno rekao: "Va mali je dobro upuen. Moda bi hteo da bude
mornar?" Ona ponovo susrete jedan ispitujui pogled.
Izgledao joj je jednostavan i neizvetaen, ali je pritom ispoljavao izvesnu nemarnost i
ravnodunost, tako da se ona pitala da li on voli svoj poziv. Ona podie uvis zatvoreni suncobran da bi se
zatitila od sunca i polusklopljenih oiju napregnuto razmiljae. Odjednom, uini joj se da je u senci
njegovih obrva otkrila neto neoekivano, neto to jo nikad nije videla pri punom dnevnom svetlu.
"Bolje da tu elju odbaci. Nema nijednog drugog tako dosadnog poziva... A ovo ovde, mladiu moj,
to je instalirani sekstant." Ne ekajui da mu Fusako odgovori, kucnu u jedan instrument koji je izgledao
kao neka velika, bela peurka.
Kada su stupili na krmarsko odeljenje, Noboru je hteo da sve dodirne rukama: mainski telegraf,
automatsku krmu, radarski ureaj, elektronsku busolu. itao je oznake na mainskom telegrafu - "stop",
2 3
"stend by" , "ahead" i mnoge druge - i izgledao je kao da doarava sebi sve mogue opasnosti na
otvorenom moru. U susednoj, navigacionoj kabini se razrogaenih oiju pred policom na kojoj su bile
poreane tablice, vremenske i pomorske karte i astronomski kalendar. Prouavao je pomorsku kartu, sa
isprepletanim, delimino ve izbrisanim linijama, koja je oznaavala kurs plovidbe broda. Izgledao mu je
to udan posao: ucrtavati, kao ale radi, nasumce, bezbroj linija, a zatim sve ponovo izbrisati. Najvie ga
je oduevila knjiga brzinomera: sitni polukrugovi oznaavali su izlazak i zalazak Sunca, jedan zlatni rog
obeleavao je izlazak Meseca, a blage talasaste linije simbolino su predstavljale plimu i oseku. Dok je
Noboru sve to oduevljeno posmatrao, Cukazaki je stajao tik uz Fusako i u zaguljivom navigacionom
odeljenju iz njegovog tela strujala je toplota koja ju je pritiskivala. Kada se neoekivano sruio
suncobran, koji je bila prislonila uz sto, njoj se uini da to ona sama pada na zemlju.
Fusako lako vrisnu, poto ju je suncobran udario u nogu. Mornar se odmah sae da podigne
suncobran, ali je ona imala utisak da su njegove kretnje usporene kao pokreti nekog ronioca. On dohvati
suncobran, a zatim se usporenim tempom pomoli njegova bela kapa sa morskog dna ovog bezgranino
dugog vremenskog raspona koji joj oduzimae dah...
 *
**

ibuja otvori vrata loe. Njegovo nabrano lice, izvetaenog izraza, osmotri sobu, a zatim ree:
"Stigla je gospoa Joriko Kasuga."
"Evo me odmah." Fusako se namah pokaja to je trgnuta iz svojih snova, suvie brzo odgovorila.
Ona stade pred zidno ogledalo i posmatrae ispitivaki svoje lice. inilo joj se kao da jo uvek stoji
u navigacionom odeljenju.
Joriko, koja je sa svojom sobaricom ekala u unutranjem dvoritu, imala je na glavi ogroman eir
slian suncokretu.
"elela bih da mamica sve izabere. Ja sam potpuno bespomona."
Fusako se ni najmanje nije slagala s tim da je, ako da je vlasnica nekog bara, nazivaju "mamicom".
Ona lagano sie niz stepenice i prie glumici.
"Dobar dan, dobro doli. Kako je danas toplo...", pozdravi muteriju.
Joriko odmah poe da se ali na smrtonosnu egu i na gomilu ljudi koja se iskupila na molu za vreme
snimanja. U mislima, Fusako ugleda Riuija u masi posmatraa i oneraspoloi se.
"Trideset kadrova za jedno prepodne. Neshvatljivo, zar ne? To su uveni brzi snimci gospodina
Kidoa!"
"Hoe li to biti dobar film?"
"Svakako ne. Uostalom, to nije film koji bi mogao dobiti neku nagradu."
Ve godinama, Joriko se zainatila da postane glumica koja dobija nagrade i pokloni, koje je sad htela
da kupi, bili su sastavni deo reklamne kampanje: pomou njih elela je da zadobije naklonost irija.
Njena spremnost da poveruje u svaki skandal, ukoliko se on tie nje lino, nagovetavala je da bi se ona
bez oklevanja podala svakom lanu irija, ako bi joj to obeavalo uspeh.
Joriko, obavezna da se stara o deset lanova porodice, teko se probijala kroz ivot, a bila je
lakomislena, razbludna lepotica.
Iako je Fusako znala da je ova ena usamljena, ipak joj je bilo milije da je vidi kako odlazi nego da
dolazi, sem kada se pojavljuje kao muterija.
Meutim, tog dana, Fusako je bila ispunjena skoro zapanjujuom dobrotom. Glumiine mane i njeno
vulgarno ponaanje nisu joj, naravno, godili, ali su joj izgledali bezazleni tako da je mirno posmatrala
Joriko kao da gleda neku zlatnu ribicu u akvarijumu.
"Uskoro e jesen i zato sam prvobitno htela da vam pripremim pulovere. Ali, poto su oni verovatno
ve jutros kupili te stvari prilikom filmskog festivala, odabrala sam kaldinove kravate, penkala u etiri
boje marke "Dif' i polo-koulje. Za dame je parfem uvek najpodesniji. Smem li da vam pokaem ta sam
pripremila?"
"Na alost, nemam vie vremena, jedva u jo stii da pojedem neki zalogaj, a zatim opet poinje
snimanje. Hoete li biti ljubazni da vi sve to za mene obavite? Najvaniji su papir za uvijanje u kutije, jer
to, zar ne, daje poklonima njihovu vrednost?"
"Moete se potpuno osloniti na mene."
Tek to je Joriko Kasuga napustila radnju, stigao je sekretar jokohamskog stovarita. Poto vie nije
bilo zakazanih dolazaka drugih muterija, Fusako je, ostavi sama, zatraila da joj se, kao i uvek, donesu
iz susedne nemake poslastiarnice jedan sendvi i crni aj. Ona stavi pred sebe posluavnik, sa
zadovoljstvom se protegli nekoliko puta u stolici, kao neko ko se ponovo uvlai pod jorgan da nastavi
iznenadno prekinuti san, a im je sklopila oi nala se opet, bez ikakve muke, na brodu "Rakujo-maru"...
Pod vostvom Cukazakija, majka i sin sioe ponovo na donju palubu da vide iznoenje tereta iz
etvrtog brodskog skladita. Ispod pomaknutog kapka zjapilo je dinovsko, mrano drelo kao da se tle
irom otvorilo. Pod sobom su ugledali jednog oveka u utom elinom lemu, koji je stajao na kapku i
upravljao dizalicom, dajui signale rukom.
Polunago telo slagaa tovara belasalo se u dubini polutamnog skladinog prostora. Tovar je
preplavila suneva svetlost im se viljuka dizalice, ljuljajui se levo-desno podigla od tovara. Prugaste
senke preletee brzo preko tovara koji je lebdeo u vazduhu; isto tako brzo i lako kao senke tovar skliznu
iz broda i ostade visei visoko gore iznad dereglije.
Stojei pod otvorenim suncobranom, Fusako je posmatrala veoma duge pripreme, naglo podizanje
uvis ogromnih sanduka i opasni srebrnasti sjaj na istroenim delovima debelog elinog ueta. Proimalo
ju je oseanje da se, jedno za drugim, oslobaa tekih tereta. Posle zrelog razmiljanja i briljivog
odabiranja, pokrenula bi se snana viljuka dizalice, podizala punim zamahom jedan sanduk za drugim i
prenosila ih dalje. Pogled na sanduke, jedva pokretane ljudskom rukom, koji su lebdeli u vazduhu kao da
nemaju teine, bio je fascinirajui i Fusako nije mogla dovoljno da se nagleda tog prizora. Za tovar to
bejae neizbena sudbina, ali je u tom udu bilo i neeg uniavajueg. Kako se brzo prazni skladini
prostor, razmilje Fusako. Sve ima svoj neminovni tok, ali uprkos tome preostaje jo dovoljno vremena
da ovek okleva i da se opusti, vremena tako vrelog i dugog da oveku pozli, vremena koje stoji i gui.
Ako se dobro sea, rekla je na rastanku: "Hvala vam od sveg srca to ste nam sve pokazali, iako ste
svakako veoma zauzeti. Ako ste sutra uvee slobodni, radovalo bi me da nam doete na veeru da bih
vam time bar delimino izrazila svoju zahvalnost."
Fusako je, naravno, izgovorila te rei hladnim, konvencionalnim tonom, ali su u Cukazakijevim
uima one morale da odjeknu kao mucanje ene koju je udarila sunanica. On je, iskreno zaprepaen,
buljio u nju razrogaenih oiju.
Sinona veera u Nju grand hotelu bila je zamiljena kao izraz zahvalnosti, razmiljae Fusako. Za
stolom, on se drao veoma uglaeno, tano onako kao to dolikuje jednom oficiru. Zatim je dola ona
etnja posle veere. On me je zamolio za dozvolu da me otprati kui i tako odosmo do novog parka na
breuljku Jamate-o. Ali nismo mogli da se reimo da poelimo jedno drugom laku no i sedosmo na
jednu klupu sa koje smo mogli da posmatramo luku. Zadraali smo se dugo razgovarajui o svemu i
svaemu. Otkako sam udovica, nisam jo nikad tako razgovarala sa nekim mukarcem.
 GLAVA ETVRTA

Kada je Fusako otila u radnju, Riui je svratio na brod i zatim otiao taksijem kroz puste, usijane
ulice u kome su sedeli prole noi. S njom se dogovorio da se nau posle zatvaranja radnje, a do tog
vremena nije znao nita pametnije da uradi do da tumara ovde po breuljku.
U podne park je bio gotovo sasvim pust. Voda iz malog vodoskoka kraj pojilita prelivala se preko
ivice bazena, pa su kamene ploe poprimile blistavu crnu boju. Cvrci su piskavo zrikali na empresima
iji su mladi izdanci blistali svetlim zelenilom. Daleki amor dopirao je iz luke koja se prostirala pred
Cukazakijevim oima. Meutim, ovu sliku luke, obasjanu dnevnom svetlou, mornar je dopunjavao
seanjem na jueranje vee.
U mislima, preivljavao je ponovo sinonicu, dozivajui je stalno sve iznova u seanje i uivajui u
njoj. Ne obrisavi znoj sa lica, on skide trunku cigaret-papira koja se, vrela i osuena, bila prilepila za
njegovu usnu, a pri tom je neprekidno postavljao sebi pitanje: kako sam sino mogao tolike gluposti da
izgovorim?
Nita od svega onog to ga je ispunjavalo nije ispriao toj eni, ba nita. Nije joj govorio o svojim
razmiljanjima o slavi i smrti, ni o svojim enjama i tuzi, koje je skrivao u svojim snanim grudima, niti
o svojoj mranoj, dubokoj strasti, prepunoj talasanja mora. Kad god je pokuao da navede razgovor na to,
rei bi mu zastale u grlu. Ponekad je smatrao sebe ovekom koji nije nizata, ali kada bi mu neto, kao
velianstveni zalazak sunca u Manilskom zalivu, zagrejao srce, bio bi ponovo vrsto ubeen da je jedan
od izabranih. Ali, ni to svoje ubeenje nije smeo da poveri svojoj prijateljici. Seao se da je na pitanje
Fusako:"Zato se niste oenili?" odgovorio sa zbunjenim osmehom: "Nije ba lako nai enu spremnu da
se uda za mornara."
U stvari, ono to je hteo da kae bilo je ovo: "Svi moji drugovi imaju ve dvoje, troje dece i stalno
itaju pisma koja dobijaju od kue, pisma sa deijim crteima koji prikazuju kuu, sunce i cvee... Ti
ljudi su se odrekli svoje anse. Ni ja nisam mnogo postigao, ali sam se jedino ja smatrao ovekom i iveo
shodno tome. Zato mislim tako? Ako jednog dana, u praskozorje, odjekne jasni zvuk neke usamljene
trube, ako se svetlou proeti, teki talasi stute na zemlju i prodorni glas slave izdaleka povie moje
ime, tada moram, ako sam ovek, da skoim sa svog leaja i da sam krenem na put... U takvim mislima
provodio sam svoje dane i tako je trideseta godina mog ivota ve ostala za mnom."
Ali o svemu tome nije rekao nita, delimino i zbog toga to je smatrao da jedna ena ne moe da
shvati takve stvari. Isto tako je malo ta rekao o svom shvatanju idelane ljubavi: samo jednom u ivotu
ovek susretne idealnu enu, a izmeu njih uvek stoji smrt. Ona ih sudbinski, a da oni to i ne znaju, vodi
jedno drugom.
Riuijevi patetini snovi bili su verovatno u skladu sa njegovim izvanrednom naklonou prema
narodnim pesmama. Meutim, malo-pomalo, ovi snovi su dobili vrste oblike, izmeali se i isprepleli sa
drugim stvarima-sa oseanjima, mranim kao talasanje mora; sa rikom nadiruih, dinovskih valova koji
rastu sve vie i vie, preturaju se i raspadaju u iskriavoj peni; sa mranom snagom neizbenog razbijanja
talasa o obalu.
Riui je bio uveren da je Fusako i nijedna druga-ena njegovih snova. Ali, nije mogao to da
izgovori. U velianstvenom snu, koji je Riui ve odavno potajno gajio u sebi, on je bio ideal mukosti, a
ona savrenstvo od ene; dolazei iz suprotnih krajeva sveta, oni se sluajno susreu, a smrt e ih
ujediniti. Veoma udaljeni od kierskog rastanka, propraenog zavijanjem brodskih sirena i melodijom
stare mornarske pesme, a isto tako veoma udaljeni od ljubakanja razuzdanih matroza, oni ovoje treba da
zarone u sredite dubokog morskog pradna u koje jo nije kroila ljudska noga.
Ali, Riui nije uspeo da poveri Fusako ni deli ovih bezumnih misli. Umesto toga, on joj je rekao:
"U toku neke duge plovidbe, ovek ponekad baci pogled, onako u prolazu, u magacin s hranom i ugleda
tamo zeleno lie mrkve i peruna. A to zelenilo potresa oveku srce i on poeli da prosto oboava to
malo zelenila."
"Da, shvatam to potpuno," uveravala ga je Fusako spremno. Iz njenog glasa izbijala je radost koju
osea ena kada moe da utei nekog oveka.
Riui je bio dohvatio Fusakoinu lepezu i njome je rasterivao moskite. U daljini se videlo migavo
svetlo na katarci jednog broda koji je leao pred sidritem. A, odmah tu ispod njih, u podnoju breuljka,
svetiljke pod nastrenicama lukih skladita stvarale su pod konac prave linije.
Riui je takoe eleo da govori i o onoj udnoj strasti koja ljude tako rei epa za vrat i dovede u
takvo stanje u kome se oni ne boje ak ni smrti. Ali, nije naao podesne rei i priao joj je umesto toga,
mada ga ona nije o tome pitala, o siromatvu njegovih mladikih godina. Seajui se toga, on od ljutine
zacokta jezikom.
Njegov otac, inovnii u jednom okrunom nadletvu u Tokiju, odgajio je Riuija i njegovu sestru,
posle rane majine smrti, bez ikakve pomoi sa strane. Mada je otac poboljevao, finansirao je celokupno
sinovljevo kolovanje napornim prekovremenim radom. I pored sve nematine, Riui je izrastao u
snanog, energinog oveka. Njegov roditeljski dom uniten je prilikom jednog vazdunog napada, sestra
je umrla krajem rata od tifusa-pegavca, a ubrzo posle rata, tek to je Riui zavrio pomorsku akademiju i
mogao da stane na sopstvene noge, otela mu je smrt i oca. Riuijeva seanja na ivot na kopnu obuhvatala
su samo bedu, bolest, smrt i neopisiva razaranja. Tako je on postao od kopna nezavisan, slobodan
ovek... Bilo je to prvi put da jednoj eni govori tako opirno o svom ivotu.
Prizvuk neumesne nadmenosti zatreperio je snano u Riuijevom glasu kad je priao o svojim
nevoljama. Dok je u jednom kutu svog srca nehotice prebrojavao sumu na svojoj tednoj knjiici,
udaljavao se pomalo od snage i blagodeti mora o kojima je, u stvari, bila re u njegovoj prii. Nije
govorio ni malo drukije od nekog prosenog oveka koji se razmee svojom estitou. U osnovi, bio je
to samo drugi nain ispoljavanja njegove sujete.
Riui bi rado govorio o moru i mogao je da kae:Ljubav je ono za ta vredi umreti, ljubav koja
usplamtelou telo izobliuje; to to u svom srcu gajim takve predstave o ljubavi i to mi ona izgleda
vanija od svega drugog, imam svakako samo moru da zahvalim. Ljudima kao to smo mi, zatvorenim u
neki gvozdeni brod, more je isuvie slino eni. Njegovo zatije, njegove bure, njegove udi, ili lepota
njegovih grudi u sjaju veernjeg sunca govore sami za sebe. Ali mada brod moe da plovi morem, ono ga
ipak stalno odbija: iako usred izobilja vode, sve to ne pomae da se utoli strahovita e. Priroda je
okruila pomorca svim ovim stvarima koje toliko podseaju na enu, a ipak je on tako daleko od
stvarnog, ivotno toplog tela ene... U tome lei poreklo moke predstave o ljubavi."
Ali, ono to je umesto ovog opirnog objanjenja prelo preko njegovih usana bilo je samo nekoliko
taktova pesme koju je tako rado pevao: "Mornar sam, mornarom elim da se zovem, ali kada luka utone
u daljinu... Smatrate da je to smeno, zar ne?" Ali to je moja najdraa pesma."
"Nalazim da je predivna", sveano ga je uveravala Fusako. Meutim, Riui je verovao da ona to
govori samo zbog toga to ne eli da ga lii njegovog samopouzdanja. Sigurno je tu pesmu sad ula prvi
put, ali se drala kao da je odlino poznaje. On razmiljae: nemoguno je da ona moe da razume
oseanja koja predstavljaju osnovu ove pesme, a isto tako ni enjivo raspoloenje koje mi ponekad
natera suze na oi. Kako bi ona mogla da bude sposobna da prodre u mrani bezdan moje muke due? U
redu, meni je pravo. Sto se mene tie, gledau u njoj samo jedno drugo telo.
Fusako je imala crni, ipkani kimono preko vino crvene donje haljine, a njen "obi" je bio od belog
brokata. Njeno mleno belo lice pomaljalo se, hladno i svee, iz polutame. Kao vino crvena boja
zavodniki je svetlucala kroz crnu ipku. Izgledalo je da se njena enska blagost prenosi na vazduh oko
nje. Bila je luksuzno i elegantno stvorenje. Nikada dotle Riui nije sreo takvu enu.
Pri svakom njenom najmanjem pokretu igra svetlosti jedne udaljene uline sijalice pretvarala je na
fantastian nain vinsko crveno njene donje haljine u ljubiasto, a u tamnim senkama nabora njenog
kimona nasluivao je lako disanje enskog tela. Jedan daak vetra donese do njega miris parfema koji je
izvirio iz njenog, od znoja vlanog, tela. Umri, umri, umri, inio mu se da mu doaptava taj miris. Riui je
zamiljao kako e se njeni neni prsti, koji su se sad pokretali samo kradom i oklevajui, pretvarati u
plamene buktinje.
Kakav lep oblik nosa, kakve divne usne je imala! Kao to neki igra goa posle dugog razmiljanja
postavlja svoje kamenie, tako je Riui, u sumraku koji se irio oko njega, utvrivao jednu po jednu
pojedinost njene lepote, da bi se time naslaivao.
Njene oi, ledeno hladne, gledale su spokojno kao da je njihova hladnoa otelovljavala samu
poudu. Ba ta ravnodunost, sa kojom su te oi gledale u svet, otkrivala je pohotljivost koja i ivot
stavlja na kocku. Otkako je Fusako prethodnog dana ugovorila sa Riuijem da izau na veeru, on je bio u
vlasti tih oiju koje su mu oduzele san.
A kakva je ulna ramena imala! Kao linije obale, poinjala su bez stvarnog poetka i sputala se u
blagom luku od rta njenog vrata. Bila su draesno kraljevska i takvog oblika da bi neka svilena marama,
stavljena na njih, beumno skliznula. Kada bih obujmio njene grudi, razmiljae Riui, kako bi se one,
udesno vlane i teke, pripile uz moje dlanove. Oseam se odgovornim za celo telo ove ene, jer je ona
ispunjena onom istom blagom, primamljivom nenou kao sve ostale stvari koje mi pripadaju.
Zaluujua ljupkost njene blizine nagoni me da uzdrhtim, a kada ona oseti moje podrhtavanje, pokrenue
se ka list na drvetu koje povija vetar i konano otkriti ak i belinu svojih oiju.
Neposredno zatim Riui se prisetio jedne neobine, glupe prie. Kapetan mu je jednom priao da je
za vreme plime posetio Veneciju i u jednoj arobnoj, maloj palati, sa uenjem otkrio da je mermerni
pod pod vodom... Malo je nedostajalo pa da glasno kae: arobno lepa, poplavljena mala palata.
"Molim vas, priajte dalje", molila je Fusako. On je, meutim, znao da treba samo utei da je
poljubi. Blaga, treperava, vrela igra dva para usana menjala se pri svakom dodiru i osvetljavala
uzajamno, iz raznih uglova, najskrivenije delove njihovog bia, da bi svu tu mekotu i slast ispreplela u
jednu jedinu sjajnu nit. Riuijeva maljava ruka milovala je ramena o kojima je jo malopre sanjao, ali
sad to vie nije bio san, ve stvarnost.
Slino nekom insektu koji sklapa svoja krila, Fusako spusti svoje duge trepavice. Riuiju se inilo
da e poludeti od sree. Bio je tako srean da nije znao ta da radi. U prvom trenutku mu je izgledalo da
dah, koji su njegove usne udisale, izvire iz Fusakoinih grudi, a zatim mu se uini kao da ta vrelina, taj
miris potiu iz nedokuivih dubina njenog tela. Plazma njenog daha sada je, odjednom, nesumnjivo bila
drukija.
Pipajui, sudarali su se u grozniavom nemiru, uz nezgrapne pokrete, kao dve ivotinje u plamenu,
koje se valjaju tamo-amo da bi ugasile vatru. Fusakoine usne postadoe jo meke, a Riui je bio tako
srean da bi bez razmiljanja rtvovao svoj ivot. Tek kada im se oeae hladni vrhovi noseva, on se,
zahvaen humorom, priseti da su njih dvoje dva odvojena bia.
Riui nije znao koliko je vremena proteklo sve dok mu Fusako ne pokaza jednu kriljcem pokrivenu
kuu koja se uzdizala iza drvea na ivici parka.
"Hoe li da prenoi kod nas?" upita ona. "Ono je naa kua."
Oni ustadoe i pogledae oko sebe. Riui natue na glavu svoju mornarsku kapu i stavi ruku oko
njenih ramena. Park je bio prazan kao da je sve izumrlo; crveni i zeleni zraci kule-svetilje klizili su preko
klupa, kladenca, rondela sa cveem i belih kamenih stepenika.
Po navici, Riui pogleda na svoj sat. Pri oskudnoj svetlosti jedne sijalice on vide da je tek prolo
deset. Da je bio na slubi, preostalo bi mu jo dva asa do nonog deurstva.

*
**

Riui vie nije mogao da podnese strahovitu egu. Sunce, koje se klonilo zapadu, udaralo mu je u
potiljak.
Na bodu se bio presvukao i obukao koulju sa kratkim rukavima; kapu nije poneo sa sobom. Prvi
oficir mu je dao dvodnevno odsustvo, a deurstvo preneo na treeg oficira, s tim da ga Riui zameni u
sledeoj luci. Za sastanak sa Fusako, uvee, Riui je poneo sako i kravatu, ali mu je ve sad koulja bila
skroz mokra od znoja.
On pogleda na sat. Bilo je tek etiri asa. Do sastanka je imao jo puna dva sata. Ugovorili su da se
sastanu u jednoj kafani u ulici Motomai. Fusako mu je rekla da tamo emituju TV-program u boji, ali u
ovo doba emisije svakako nisu bile toliko interesantne da bi ovek mogao da sedi dva sata pred
aparatom.
Riui ustade, nasloni se na ogradu parka i posmatrae luku. Trouglaste senke skladita dosezale su
sad do nasutog terena. Dve-tri bele jedrilice vraale su se u luku za jahte. Veernje sunce vajalo je od
zida oblaka kao sneg bele, miiima sline, oblike izuzetne lepote. Oblaci su se kao grudve skupljali nad
vodom, ali ne u toj meri da bi mogli da izazovu nepogodu.
Riui se setio jedne nestane igre kojom se kao dete esto zabavljao. On ode do kladenca, koji se
nalazio iza njega na ivici jednog praznog prostora, pritisnu prstom otvor za isticanje vode, tako da je
voda u lepezastim mlazevima prskala po dalijama, belim krizantemama i kanama ije su glavice
malaksalo visile zbog ege. Lie je podrhtavalo, jedna mala duga podie se polukruno u vazduh, a
cvee se pognu pod udarcima vodenih mlazeva. Posle kraeg vremena Riui okrete ruku i pusti da mu
sitne kapi padaju po kosi, licu i vratu, ne obraajui panju na to to mu se koulja vlai. Voda mu je
curila sa vrata na grudi i trbuh pravei meku, hladnu zavesu koja je bila neopisivo prijatna.
Konano, Riui otrese vodu sa sebe kao neki pas, uze svoj sako i krenu prema izlazu iz parka. Sunce
e brzo osuiti njegovu ovlaenu koulju.
Riui napusti park. Sa uenjem je posmatrao kue, okruene zidovima, sa masivnim krovovima,
zadivljen tiinom koja je vladala nad njima. Kao i uvek, ivot na kopnu izgledao mu je apstraktan i
nestvaran. Povremeno bi zavirio u neku kuhinju, ija su vrata bila otvorena, i bacio bi kratak pogled na
sjajno oribane lonce, ali mu ni to nije izgledalo stvarno. ak mu je i njegova grena elja izgledala
utoliko nestvarnija, ukoliko je postajala materijalnija. Od preivljavanja koja su se iz minuta u minut
pretvarala u seanja svetlucali Su jo samo osnovni, sastavni delovi, slino soli koja se, pod arkim
sunevim zracima, kristalie na povrini neke mase. Veeras, razmiljae on, spavau ponovo sa Fusako.
Te poslednje noi zbog odsustva svakako neu ni oka sklopiti, a sutra uvee otisnuemo se ve na puinu.
Ne bih se udio ako bih se posle ove dve divne noi rasplinuo u nita, bre nego neka uspomena...
ega ga je uspavljivala. Dok se kretao, njegova pouda se iznova budila im bi se ponovo setio
svega i jedva je izbegao jedna velika strana kola koja su buno silazila niz breuljak.
U tom trenutku, iz jedne pobone ulice, u podnoju breuljka, izlete grupa deaka. Jedan od njih
zastade kao ukopan kad ugleda Riuija. Bio je to Noboru. Riui vide kako se deakova kolena pod
kratkim pantalonama naglo ukrutie, kako se lice okrenuto prema njemu zgri i on se seti onog to mu je
Fusako rekla jutros: ini mi se da Noboru neto nasluuje." On odagna zbunjenost koja ga je obuzimala
pred ovim detetom i, nasmejavi se preterano glasno, povika: "Zdravo, mladiu! Kakva sluajnost! Kako
je bilo na kupanju?"
Noboru ne odgovori nita. Njegove bistre, hladne oi odmeravahu Riuijevu skroz mokru koulju.
"ta vam se desilo? Pa, vi ste potpuno mokri."
"A, to?" Riui se ponovo bezrazlono nasmeja. "Malo sam se tuirao na vodoskoku u parku."
 GLAVA PETA

Susret sa Riuijem bio je za Noborua vrlo neprijatan. ta da uradi da sprei mornara da o tome
ispria majci? On, naime, nije uopte iao u Kamakuru na plivanje. Sem toga, jedan od deaka, sa kojim
ga je video Riui, bio je ef bande.
Jutros, deaci su, nosei svoje paketie s hranom, otili iz grada i odvezli se do mola Jamaui u
Kanagvi. Tamo su krae vreme tumarali po sporednom koloseku iza skladita, a zatim se, kao i uvek,
skupili da raspravljaju o beskorisnosti ljudi i besmislenosti ivota. Uivali su da se okupljaju na tako
nesigurnim mestima na kojima su svakog trenutka mogli da budu uznemireni.
Bilo ih je estoro: ef, broj Jedan, broj Dva, broj Tri - No-boru, broj etiri i broj Pet, sve sitni,
mravi deaci i odlini aci. Nastavnici su hvalili ove deake, koji su se isticali u odnosu na druge, i
stavljali ih loijim deacima za primer.
Dananje mesto sastanka pronaao je broj Dva. ef i svi ostali bili su vrlo zadovoljni. To je bila
zaputena poljana iza jedne upe na kojoj je stajao natpis "Gradska uprava br. 1". Izmeu iikalih,
divljih hrizantema, protezale su se zarale ine koje ve odavno niko nije upotrebljavao. Kraj njih stajao
je jedan, takoe zarali, skretniki ureaj: odbaeni stari tokovi leali su razbacani na sve strane. Tamo
dalje, u pozadini, plamtele su kane u maloj batici ispred kancelarije skladita kao plamenovi zalazeeg
sunca koji polako trnu. Deaci su imali oseanje da sve dok vide te cvetove nisu sasvim bezbedni od
oiju straara. Zbog toga su okrenuli lea ovim plamenovima i odoe dalje do mesta na kome su se ine
zavravale, pred tamnim, vrsto zabravljenim vratima jednog magacina. Sa jedne strane zgrade otkrie
utrinu koja je skrivena iza gomile crveno, uto i mrko obojenih limenih kaca, pruala zatitu od stranih
pogleda. Deaci posedae. Mesto je jo uvek bilo u senci, mada su bljetavi sunevi zraci ve poeli da
puze po vrhu krova.
"Kaem vam, on je izvanredan ovek. Kao neka fantastina divlja ivotinja koja je ba sad, skroz
mokra, izala iz mora. Sino je sa mamom legao u krevet, a ja sam ih posmatrao."
Uzbueno, Noboru ispria ta je video prole noi. Deaci su ga sluali potpuno bezizraznog lica, ali
nisu skidali oka s njega i on sa zadovoljstvom primeti da su se naprezali da im nijedna re ne promakne.
"To je, znai, tvoj vitez'" ree ef kad Noboru zavri, i posprdno iskrivi svoje tanke, crvene usne.
"Vitezovi - tako neto ne postoji na ovom svetu."
"Ipak, on e se sigurno istai."
"Na primer, na koji nain?"
"Tako to e uraditi neto stvarno velianstveno."
"Kojeta! ovek kao on nee se ni na koji nain istai. Verovatno on cilja samo na novac tvoje stare.
Ispumpae joj do poslednje kapi. A, zatim, hvala lepo, prijatno, do vienja i gotovo."
"E, pa zar i to nije neto? Mi u svakom sluaju ne moemo tako neto."
"Tvoja gledita o ljudima jo uvek su strahovito naivna", odvrati trinaestogodinji ef hladno. "Ono
to mi ne moemo da uradimo, odrasli mogu jo manje. Ovaj svet nosi na sebi peat na kome je utisnuta
re 'nemoguno. Ne zaboravi, molim te, da smo mi jedini koji moemo da otputujemo jednom za
svagda." Svi su utali puni strahopotovanja.
"ta je sa tvojim roditeljima?" obrati se ef broju Dva. "Zar jo uvek nee da ti kupe vazdunu
puku?"
"Nee, sve je uzaludno." Broj Dva, obujmivi kolena rukama, govorio je tonom kao da sam sebe
saaljeva.
"Oni tvrde da je ta puka opasna, zar ne?"
 "Da." v
"Pff!" ef se prezrivo nasmeja. na njegovim obrazima, bledim iako je bilo leto, pojavie se duboke
brazde. "Oni ne znaju ak ni definiciju opasnosti. Za njih, opasnost znai neku laku telesnu povredu, malo
krvi i veliku graju u novinama. A to, zapravo, nije nita. Prava opasnost lei u tome da se ivi i ni u emu
drugom. ivot je samo poremeaj bitisanja, apsurdni poduhvat da se bitisanje, korak po korak, pretvori u
haos, a zatim neizvesnost izbaci kao mamac i opet osigura postojanje. Neki opasan posao ne moe se ak
ni zamisliti. Mada nikakva neizvesnost bitisanja ne postoji sama po sebi, ona nastaje zbog toga to se
ivi. Drutvo je oduvek besmisleno, ono je samo rimsko javno kupatilo za mukarce i ene, a kola je
samo siuni izraz svega toga. Zbog toga nam svi stalno zapovedaju. aka slepih izdaje nam naredbe i
gui nae neograniene sposobnosti."
"Ali, ta je sa morem?" navaljivao je Noboru, broj Tri. "A, ta je sa brodovima? Sino mi je postalo
jasno ta si mislio kada si jednom govorio o unutranjem poretku sveta."
"More moe da se prihvati do izvesne mere," odgovori ef i duboko udahnu slani povetarac koji je
prikao izmeu magacina skladita." Od svih malo prihvatljivih stvari, ono je svakako jo
najprihvatljivije. Ali, brod - to ne znam. Po emu se, uostalom, brod razlikuje od automobila?"
"To je ba ono to ti ne razume."
"O?" Izmeu efovih uzanih, srpastih obrva pojavi se izraz povreene sujete. Bila je to frizerova
krivica to su njegove obrve izgledale kao vetake, kao namazane, jer mu je ovaj, i pored svih efovih
protesta, svaki put brijao elo i prostor iznad onih kapaka." Kako se samo usuuje da pomisli da
postoji neto ta ja ne razumem?"
"Hajde, bolje da jedemo," predloi broj Pet. Bio je to miran deak blage naravi.
Tek to su raspakovali hleb, Noboru primeti jednu senku koje dotle nije bilo. Iznenaeno, on podie
pogled. Pred njima je stajao stari uvar skladita u prljavoj koulji zemljane boje; ruku oslonjenih na
jednu praznu kacu, odmeravao je estoglavu bandu.
"Mlada gospoda su ba odabrala ovo prljavo mesto za svoj piknik," konstatovao je on.
ef se nije dao zbuniti. Sa nedunim osmehom uzornog aka, on odgovori: "Zar se ovde ne sme
sedeti? Hteli smo da vidimo brodove i potraili smo hladovinu da dorukujemo..."
"Dobro! Dobro! Ali, nemojte da mi ostavite nikakve otpatke!"
"U redu." Svi se nasmejae prostoduno, neusiljeno. "Ovde nee ostati, zar ne, mladii? Pojeemo
svaku mrvicu, pa ak i papir od hleba i putera." Kada se uvareva pogrbljena prilika udaljila - on je
krenuo inama, granicom izmeu suneve svetlosti i senke - broj etiri coknu jezikom. "Ovakvih ljudi
ima veoma mnogo. Jedan sasvim obian ovek koji voli decu. Sigurno sad izgleda sam sebi bogzna kako
velikoduan."
estorica podelie zatim, prema izboru hranu koju su doneli - sendvie, hladan aj u malim
termosima i sve ostalo. Nekoliko vrabaca, koji su leteli nad inama tamo-amo, pribliilo se grupi, ali im
niko ne dobaci ak nijedno jedino zrnce pirina. Deaci su, naime smatrali pitanjem asti da nastoje da
budu do krajnosti bezduni.
Svi su bili deca iz "dobrih kua," a njihova hrana bila je ukusna i obilna. Noboru se pomalo stideo
svojih prostih sendvia. uali su u krug na zemlji, neki su imali kratke akire, a drugi blu-dinse.
efova gua je naporno radila poto je on gutao prevelike zalogaje.
Bilo je uasno toplo. Sunce se nalazilo tano nad skladitem, a senka kratke nastrenice jedva ih je
titila od uarenih zrakova.
Dok je Noboru sa onom nervoznom urbom, zbog koje ga je majka tako esto kudila, vakao tvrdu
koru svog hleba, posmatrao je trepui sunce i gutao svom snagom kao da i sunce eli da proguta, a pri
tom je dozivao u seanje onu savrenu sliku koju je video prole noi. Bilo je to ponono otkrovenje
vedrog, nenaoblaenog neba. ef je, istina, tvrdio da na zemljinoj kugli nema vie nieg novog, ali je
Noboru jo uvek verovao u pustolovine u dubinama tropske dungle. Verovao je, takoe, u postojanje
ispunjenih trgova sa dreavim, arenim bojama, na kojima crnci prodaju grozdove banana i papaje, drei
ih u svojim crnim, sjajnim rukama.
"Meni se ini da ti sanja dok jede, ba kao neko malo dete", ree ef s podrugljivim, hladnim
osmehom. Noboru nije uspeo da odgovori. Uostalom, da je odgovorio ljutito, samo bi se obrukao, jer su
oni uvebavali "apsolutnu neosetljivost".
On je ve bio toliko upuen da ga vie nisu mogle da zbune seksualne pojave, pa ak ni scena iz
protekle noi. ef je ulagao velike napore da lanovi bande postanu imuni na tako neto. Uspelo mu je, ko
zna na koji nain, da nabavi snimke svih poloaja pri snoaju i svih nadraivajuih predigri. Pomou tih
slika, pruio je bandi neka detaljna objanjenja i energino uveravao deake u besmislenost i prostatvo
tog ina.
Takve pouke su davali vei, snaniji uenici koji su svoje drugove nadmaivali samo telesnim
razvojem, ali sa efom je stvar stajala sasvim drugaije: on se pozivao na intelekt. Tako je on, na primer,
tvrdio da njihovi genitalni organi treba da slue za polno optenje sa zvezdama Mlenog puta i da njihove
ve jake i guste bruce, iji su indigo plavi koreni leali duboko skriveni pod belom koom, rastu samo
zato da bi za vreme silovanja golicali krotko zvezdano nebo...
Opijeni ovim mistinim trabunjanjem, prezirali su svoje kolske drugove, vrnjake, koji su bili glupi,
prljavi, dostojni saaljenja i prepuni seksualne radoznalosti.
"kad zavrimo s jelom poi ete sa mnom mojoj kui. Sve je spremno."
"Ima li ve neku maku?"
"Sad emo je potraiti. Pa mi tek poinjemo."

*
* *

ef je stanovao u neposrednoj blizini Noborua i morali su ponovo da krenu eleznicom da bi se

vratili njegovoj kui.
Deaci su voleli takva besmislena krstarenja, skonana sa tekoama.
efovi roditelji bili su stalno na putu; moglo se doi kad god se htelo, kua je uvek izgledala prazna i
naputena. ef je bio usamljeno dete. U svojoj trinaestoj godini proitao je sve knjige u kui i sve mu je
bilo dosadno. Tvrdio je da im vidi povez neke knjige odmah zna sve o njenoj sadrini. Bilo je mnogo
nagovetaja da su njegove predstave o neizbenoj prolaznosti sveta stvorene pod uticajem ove naputene
kue.
Takvu kuu, u ija se sva odeljenja moglo ulaziti i ije su odaje izgledale hladne i nenastanjene,
Noboru nikad dotle nije video i, iskreno reeno, bojao se da u toj kui sam ode u klozet.
Potmulo i kao izgubljeno, razlegale su se ovde brodske sirene iz jedne prazne odaje u drugu.
Ponekad je ef uvodio bandu u oevu biblioteku i sedao za pisai sto na kome se nalazio divan
pribor za pisanje od safijana. Drei se vano, zamakao bi pero u mastionicu da bi na hartiji za pisma,
ukraenoj inicijalima od bakra, zabeleio teme o kojima e se raspravljati. Kada bi neto pogreno
napisao, zguvao bi nemarno ovu skupu hartiju i bacao je u korpu za papir. Kada ga je Noboru jednom
prilikom zapitao zar nee biti izgren to to radi, ef se, umesto svakog drugog odgovora, samo prezrivo
nasmejao.
 Ipak, banda je najradije odlazila u petnaest kvadratnih metara veliku upu u bati. Tamo su mogli da
odu, a da ih niko od posluge ne vidi. Pod od naboja, na kome su se nalazile samo jedna polica, prepuna
stolarskog alata, starih boca od pia "sake", starih novina i raznog drugog kra, i nekoliko drvenih
trupaca, prenosio je neposredno u stranje delove njihovih tela hladnou vlane, tamne zemlje.
Posle jednoasovne potere pronali su jednu naputenu maku koja je bojaljivo mijaukala. Bila je
to ivotinja sa pegama, tamnih oiju i tako malena da je mogla da stane na dlan.
Deaci su skroz bili mokri od znoja i svukoe se da bi se poprskali vodom; u jednom uglu upe
nalazila se slavina s vodom. Dok su se jedan za drugim osveavali, maka je ila iz ruke u ruku. Noboru
je jasno oseao kako na njegovim golim grudima toplo kuca makino srce. Izgledalo je kao da se jedan
deo tamnog, radou opijenog bia zranog letnjeg sunca prikralo u upu.
"Kako emo to da uradimo?"
"Evo, tu je jedan panj. Tresni je jednostavno o njega. Hajde, poni, broju Tri," naredi ef.
Konano, Noboru je mogao da pokae kako je njegovo srce tvrdo i hladno, hladnije i od Severnog
pola. On se malopre bio rashladio tuem, ali je sad ponovo bio sav u znoju. Kao jutarnji povetarac,
pokrete se u njemu e za ubijanjem. Imao je oseaj da su njegove grudi stalak za rublje, sastavljen od
upljih metalnih ipki, na kojima, radi suenja, visi niz belih koulja. Ubrzo, koulje e poeti da lepraju
na vetru, tada naime, kad on ubije maku i na taj nain raskine beskonani lanac tabua jednog omraenog
drutva.
Noboru epa maku za vrat i ustade. Ona je, ne putajui glasa, mlitavo visila meu njegovim
prstima. Ispitivao je svoje srce da vidi da li se tamo neto zbiva. Sa olakanjem je ustanovio da je
saaljenje blesnulo samo na kratko i da se odmah ugasilo, kao kada se iz voza u pokretu ugleda neki
osvetljeni prozor.
ef je, naime, tvrdio da je ovakvo delo potrebno da bi se ispunio prazni prostor ovog sveta. Nita
drugo ne bi moglo da odagna tu zjapeu prazninu, jer samo ubistvo moe da je ispuni, kao naprsline na
nekom ogledalu koje se po njemu proteu uzdu i popreko. Tako e banda stei pravu vlast nad
postojanjem.
Noboru odlino podie ruku i zavitla maku na panj. Zamah kojim je ova topla, meka stvar poletela
kroz vazduh, bio je velianstven. Meutim, oseao je jo uvek toplo krzno na svojim prstima.
"Jo nije crkla. Mora ponovo!" zapovedi ef.
Pet golih deaka stajalo je kao ukopano u zaguljivoj upi i posmatralo zbivanje blistavim oima.
Ali, ono to je Noboru sad drao u rukama, nije vie bila maka. Snaga, puna zraenja, proe ga
celog sve do vrhova prstiju i bio mu je potreban jo samo fini luk koji je ta snaga obeleavala u vazduhu,
pa da maku ponovo i ponovo udara u panj. Oseao se boanstveno jak, kao div. Samo jednom, pri
drugom udarcu, maka ispusti jedan kratak, priguen krik...
Mae odskoi s panja, njene stranje noge opisae, trzajui se, jedan mlitavi krug po zemlji i sve je
bilo gotovo. Deaci su, presreni, posmatrali kapi krvi na drvetu.
Kao kada se baci pogled na neki duboki bunar, tako se oseao Noboru kad je ugledao kako makica
upada u uski ponor smrti. U nainu na koji se nadvio nad maleni le osetio je svoju smelu dobrotu, jednu
mirnu, hladnu dobrotu koja se graniila s prijateljstvom. Iz makinih usta i nosa curila je tamnocrvena
krv, a zgreni jezik prilepio se vrsto uz nepca.
"Priite sve blie. Sad u ja da nastavim." Sef je bio neprimetno navukao par gumenih rukavica i sa
makazama u ruci pribliavao se leu. U polutamnoj upi, usred starudija i gomile novina, blistale su
makaze, velianstvene u svojoj hladnoj, intelektualnoj snazi. Noboru nije mogao da zamisli nikakvo
hladnije oruje za efa.
 ef uhvati maku jednom rukom za vrat, stavi joj vrh makaza na grudi, veto i brzo rasee krzno uz
vrat i razdvoji ga obema rukama. Belasajui se kao oljuteni luk, pojavi se bela utroba. Izgledalo je kao
da neki odrani, draesni vrat, sa maskom make, lei pred njima. Maka je bila samo neto spoljanje -
taj ivot izdavao se za maku.
Meutim, ispod toga leala je glatka, bezizrazna utroba, blistavo bela, potpuno ista kao utroba
Noborua i ostalih. Oseali su kako njihova kao gar crna, zamrena, jo uvek iva utroba stoji naspram
ovog spokojnog postojanja i - slino brodu koji se ogleda u vodi - baca na njega svoju senku. Sada su,
konano, deaci i maka - ili, bolje reeno, ono to je nekad bilo maka -vrsto meusobno povezani.
Malo-pomalo, endoderma je bila ogoljena. Svojom poluprovidnom sedefastom lepotom, ona nimalo
nije odbijala. Kroz rebra, deaci sad ugledae trbunu maramicu, a ispod nje treperilo je, toplo i prisno,
debelo crevo.
"ta mislite, zar ne izgleda suvie razgolieno? Ne znam sme li neto da bude tako golo. Na neki
nain mi to izgleda nepristojno", ree ef i svojim rukama u rukavicama navue krzno i s jedne i s druge
strane.
"Da, strahovito je golo", saglasi se broj Dva.
Noboru je uporeivao ovaj le, koji se tako razgolien otkrivao svetu, sa potpuno nagom telima
majke i onog mukarca, kako ih je video u noi. Ali, u poreenju sa ovom stvari ovde, oni nisu bili
dovoljno goli. Imali su jo uvek svoj omota od koe.
ta je to, u stvari, to ovde poinje? - razmiljao je Noboru pritiskujui maramicu na nos i diui na
usta da bi se odbranio od sve nepodnoljivijeg mirisa.
Maka nije gotovo uopte krvarila. Kada je ef rasekao jednu tanku koicu, ukazala se velika,
tamnocrvena jetra. On, potom, odvoji isto, belo tanko crevo i izvue ga napolje. Podie se para i poe
da se skuplja oko gumenih rukavica. ef isee crevo u tanke komade, istisnu kao limun utu tenost i
pokaza je deacima. "Ova materija se see lako kao flanel."
Noboru je veoma paljivo posmatrao svaku sitnicu, dok je srce tonulo u snove, makine mrtve
zenice, ljubiaste sa belim takicama, njuku u kojoj se skupila iscurena krv, zgreni jezik, koji se video
meu zubima. uo je kako su zapucketala rebra kada su ih presekle od sala poutele makaze. Napregnuto
je posmatrao kako ef, pipajui, stavlja ruku u raseeni otvor, vadi malu sranu kesu i odvaja majuno
ovalno srce. kada je stisnuo srce prstima, prsnu iz njega zaostala krv i crveno oboji gumene rukavice.
ta se tu, u stvari, dogaalo? Noboru je izdrao taj prizor od poetka do kraja. Njegov upola
oamueni mozak zamiljao je kako se toplota raskomadane utrobe, krv sakupljena u trbunoj duplji,
svaki pojedini deli velike, trome due mrtve make pretvaraju u neto savreno. Jetra, koja je mlitavo
visila iz tela, preobraavala se u meko poluostrvo, zgnjeeno srce u jedno maleno sunce, petlja izvuenog
tankog creva u beli atol, a krv u trbunoj duplji u mlake vode nekog tropskog mora. Smrt je pretvorila
maku u jedan savren, u sebe zatvoreni svet.
Ja sam je ubio, razmiljae Noboru, i u svom snu ugleda jednu ruku, ispruenu prema njemu iz
daljine da bi mu predala cvetnobelu povelju za njegove zasluge. Polazi mi za rukom da uradim i najgore
stvari!
ef svue zguvane rukavice i spusti svoju lepu belu ruku na Noboruovo rame.
"Dobro obavljen posao! Moemo sad s pravom da kaemo da si postao ovek. O, kako je to
osveavajue videti svu ovu krv!"
 GLAVA ESTA

Bila je prava nesrea da Noboru, vraajui se kui od efa, neposredno posle pokopavanja make,
sretne Riuija. On je veoma briljivo oprao ruke, ali su se moda jo uvek mogle otkriti mrlje krvi na
njegovom telu i odei? Da li je mirisao na mrtvu maku? Jesu li mu oi imale izraz prestupnika koji posle
uinjenog dela sretne nekog poznanika?
Sem toga, mogao bi loe da se provede ako bi majka saznala da u ovo doba tuda tumara. Ona je
verovala da je on sa nekim drugovima otiao u kamakuru. Noboru je smatrao da je uhvaen na prepad i u
svom besu pripisivao je Riuiju svu krivicu.
Ostali lanovi bande urno su se oprostili i odmah udaljili. U pustoj, vreloj ulici ostao je samo Ruii
i Noboru i njihove izduene senke.
Noboru bi najradije umro od stida. Ranije je nameravao da Riuija, zgodnom prilikom, kao sasvim
sluajno, upozna sa efom. Da se ta namera ostvarila pod povoljnim uslovima, mada svakako nerado,
morao da prizna da je Riui pravi delija i No-boru bi spasao obraz.
Ali, prilikom ovog nesrenog, neoekivanog susreta, drugi oficir je u svojoj skroz mokroj koulji sa
kratkim rukavima ostavljao bedan utisak. A, to jo nije bilo sve - on se tako glasno i blesavo smejao kao
neko ko eli da se dodvori. Bio je to potpuno suvian osmeh koji je srozao Nobora na nivo deteta, ruei
njegov ugled; sem toga, taj smeh pretvarao je Riuija u odvratnu karikaturu ike koji voli decu. Taj
suvie veseli, preterani osmeh, bio je greka, potpuno nepotrebna, razjarujua greka.
Tome jo treba dodati da je Riui rekao neto to nikako nije smeo rei: "Oho, kakva sluajnost!
Kako je bilo na kupanju?" A kada ga je Noboru pitao ta mu se desilo sa kouljom, trebalo je da
odgovori: "A, to? Spasao sam jednu enu koja je sa mola skoila u vodu. To je ve trei put da, potpuno
obuen, moram da izvlaim iz vode nekog ko je sit ivota."
Meutim, Riui nije rekao nita slino, ve je, umesto toga, dao jedan strahovito glup odgovor:
"Tuirao sam se malo na vodoskoku u parku." A, uz to, taj suvini osmeh. On bi hteo da ga ja volim,
razmiljae Noboru, sad ve mirnije. Njemu moe samo da koristi ako derite njegove nove prijateljice s
njim lepo razgovara.
Nehotice, oni zajedno nastavie put. Riui, koji je morao da utuca jo dva sata, pridrui se deaku,
radujui se to je pronaao nekoga sa kim moe da provede vreme.
"Mi smo oboje danas malo udni", ree Riui kada su krenuli dalje. Noboru je mrzeo takve
prefinjene obzire, ali mu je to olakavalo da kae ono to mu je lealo na srcu. "Molim vas, gospodine
Cukazaki, nemojte da kaete mami da ste me sreli ovde, u parku."
"Naravno da neu. To je jasno."
Riui se radovao zbog poverenja koje mu je deak ukazivao i stoga obea, s umirujuim smekom,
da e uvati tajnu. Ali, ni ta gotovost ne svide se Noboruu. Bilo bi mu milije da je Riui pokuao da ga
odbije, ili da mu je bar malo zapretio.
"Kod kue, naime, veruju da sam bio na moru. Trenutak, molim vas!" Noboru otra do jedne gomile
peska kraj ivinjaka, skide fiskulturne cipele i zasu peskom svoje noge, od vrhova prstiju do listova.
Riui opazi prvi put gipke pokrete grabljive zveri ovog tako oholo smirenog deaka, koji je sa takvim
uivanjem igrao sveznalicu. Kada Noboru primeti da ga Riui posmatra, on namerno poe da preteruje i
posu noge peskom sve do iznad kolena, a zatim ponovo navue fiskulturne cipele, pazei da mu se pesak
ne otrese.
"Zar ne izgleda kao da je povueno krivim lenjirom?" zapita on pokazujui na aru od peska na
svojoj od znoja vlanoj butini.
 "Kuda ide sad?"
"Kui. Gospodine Cukazaki, hajdete sa mnom. Imamo klima-ureaj u dnevnoj sobi i sad je tamo
prijatna hladovina."

*
* *

Uavi u dnevnu sobu, iji su prozori bili hermetiki zatvoreni, oni ukljuie rashladni ureaj i Riui
se ugodno smesti u stolicu od trske ukraenu materijalom sa cvetnim arama.
Domaica posla Noborua u kupatilo da opere noge. On poslua glumei negodovanje; vrativi se
potom u sobu isprui se na divan kraj prozora.
Domaica unese hladna pia i poe odmah ponovo da grdi: "Kakvo je to ponaanje i jo u prisustvu
gosta? Da zna da u rei mami."
Noboru pogleda u Riuija traei pomo.
"O, pustite ga, molim vas. Sigurno je umoran od plivanja."
"Znam, ali to je preterano...
Domaica je oigledno svoju netrpeljivost prema Riuiju iskaljivala na Noboruu. Kada se tromo
izgegala iz sobe, izgledalo je kao da su njeni iroki bokovi, koji su se ljuljali u hodu, nabrekli od
nezadovoljstva. Riuijevo zauzimanje za Noborua uspostavilo je izmeu njih dvojce preutan sporazum.
Deak je pio tako halapljivo da mu je uti sok curio po vratu; on se zatim okrete Riuiju i u oima se prvi
put ukaza smeak.
"Ja znam skoro sve o brodovima."
"Da, primetio sam to. Ti bi i pravog strunjaka mogao da dovede u nepriliku."
"Ne mogu da podnesem laskanje." Deak podie glavu sa jastuka, koji je vezla njegova majka, a u
oima mu je plamteo gnev.
"U koje doba deurate gospodine Cukazaki?"
"I danju i nou. Ponekad od dvanaest do etiri. Nas, druge oficire, nazivaju 'lopovska straa'."
"Lopovska straa? Ali to je smeno!" Ovoga puta Noboru prte u glasan smeh i pri tom zabaci telo
unatrag.
"Koliko ljudi sainjava strau?"
"Oficir na slubi i dva krmanoa."
"Koliko se brod naginje za vreme bure?"
"Ako je vreme loe, trideset do etrdeset stepeni. Pokuaj da se uspne na neki obronak sa nagibom
od etrdeset stepeni. To je kao da se penje uz neki zid. Jezivo! U takvim sluajevima..." Riui je traio
rei, a njegove oi kao da su bile uperene u veliku daljinu. Noboru ugleda u tim oima burne talase
okeana i malo mu se zavrte u glavi. Bio je oaran.
"'Rakujo-maru je tramper zar ne, gospodine Cukazaki?"
"Tano", odgovori Riui preko volje, jer se oseao malo povreenim u svom ponosu.
"I vi prevozite robu izmeu tri zemlje?"
"Pa, ti zna ba sve, mladiu. Da, mi, na primer, prevozimo penicu iz Australije u Veliku Britaniju."
Noboruova pitanja pristizala su jedno za drugim i on je u pravom smislu rei skakao sa jedne teme
na drugu.
"Koji je najvaniji izvozni proizvod Filipina?"
 "Verovatno, drvo lauan."
"A malajski?"
"Gvozdena ruda. A sada je na tebe red. Zna li koji je najvaniji proizvod Kube?"
"eer, naravno, ta bi bilo drugo? Vi mi se rugate... gospodine Cukazaki, jeste li ve bili na
zapadnoindijskim ostrvima?"
"Jesam ali samo jednom."
"Onda znate i Haiti?"
"Znam."
"ovee, ovee! Kakvo drvee raste tamo?"
"Drvee?"
"Da, da, drvee. etinari ili..."
"A, tako. Prvenstveno palme. Bregovi su, sem toga, prepuni rastinja flembojant. Tamo ima i albicija.
Ne mogu vie da se setim da li flembojant lii na albicije ili ne. U svakom sluaju, njegovi cvetovi
izgledaju kao suktavi plamici. Kada nastupi nepogoda i kad se nebo potpuno natuti, ovi plamici
dobijaju fantastinu boju."
eleo je da govori o svojoj neobjanjivoj ljubavi prema gajevima palmi, ali nije znao kako da to
objasni jednom detetu i zato je utao. Meutim, pred njegovim duhovnim oima blistala je, kao svetski
poar, veernja rumen u Persijskom zalivu; u mislima je video kako stoji kraj lanca za sidro i oseao
kako mu blagi povetarac miluje obraze, posmatrao je uznemiravajui pad barometra koji je nagovetavao
pribliavanje tajfuna. On oseti ponovo demonsku snagu mora, koja je bez prestanka uticala na njegova
oseanja i oseaje.
Isto onako kao to je ve ranije sasvim jasno video u Riuijevim oima uskovitlane talase, Noboru
je sada itao u njima vizije koje je u svom srcu Riui prizivao jednu za drugom. Okruen snovienjima o
jednom nepoznatom svetu koji mu je doarao uglaeni pomorev argon, oseao je kako se za tili as
prenosi u udaljeni Meksiki zaliv, u vode Indijskog okeana, u Persijski zaliv. A za sve to ima da zahvali
drugom oficiru, koji iv-ivcat sedi tu pred njim. Noboru je za svoje snove neizostavno morao da ima
takav medijum od krvi i mesa. Kako je dugo to ekao. Obuzet sreom, deak sklopi oi.
Izgleda stvarno umoran, mislio je Riui. Ali, utom Noboru ponovo otvori oi i kad se uverio da
mornar stvarno sedi pred njim, njegova radost nije imala granica.
U meuvremenu, u sobi u kojoj je - tiho zujei - radio motor klima-ureaja od dve konjske snage,
postajalo je prijatno svee. Riuijeva koulja bila je skoro suva. Svoje snane ruke ukrstio je iza potiljka
i oseao je na prstima hladne neravnine slamnatog naslona.
Za ono kratko vreme dok je Noboru drao oi sklopljene, mornar se ponovo udaljio od svog
sutastvenog bia, onakvog kako ga je deak zamiljao. Osvrnuo se oko sebe po sveoj prostoriji i
zadivljeno posmatrao sve one stvari koje, i pored svoje tananosti, nisu pravile ni najmanji pokret: zlatni
asovnik na kaminu, kristalni luster koji je visio sa visoke tavanice i vitke veze od ada koje su malo
nesigurno stajale na polici. Kakvo je udesno provienje titilo sobu da se u njoj nita ne pokrene? Jo
jue Riui nije imao nikakve veze sa svim stvarima, a sutra e ve sve to ostati za njim. Sada je,
meutim, bio povezan sa stvarima u svojoj sobi - bljeskom svojih oiju kada je sreo pogled ene, znakom
koji je potekao iz dubine puti i nagovestio snagu njegove mukosti. Obuze ga zagonetno oseanje, ako da
je na otvorenom moru ugledao neki strani brod. Njegovo telo stvorilo je ovu situaciju, a ipak sve je
delovalo tako nerealno u ovoj odaji da je Riui uzdrhtao.
ta, zapravo, znai to to jednog letnjeg popodneva uim ovde u sobi? - pitao se on. Ko sam ja to,
izgubljen u mislima, sedim kraj sina jedne ene sa kojom sam tek od sino prisan? Jo jue, imao sam
svoju pesmu "Mornar sam, elim da me smatraju mornarom" i suze koje sam pri tom prolivao, a takoe i
dva miliona jena na tednoj knjiici koji su jamili za moju stvarnost. A sada?
Noboru naravno nije imao pojma da je Riui utonuo u takav bezdan. On ak nije ni primetio da
mornar nije vie nijednom bacio pogled na njega. Iscrpljen od nespavanja i duevnih potresa, koji su brzo
nailazili jedan za drugim, sklopie mu se podlivene oi ije crvenilo je, kako je objasnio domaici,
poticalo od morske vode. Dok se, neosetno se ljuljajui, predavao snu, mozgao je o blistavom obliju
apsolutne realnosti koju je posle protekle noi ponovo osetio u jednom kratkom trenu, usred nepokretnog,
dosadnog i alosnog sveta.
Video je tu realnost kao divni zlatni vez koji se reljefno uzdie iz ravnog tkanja tame: golog mornara
koji se okrenuo na meseini kada se sirena zaorila - maski slino lice mrtve make sa iskeenim zubima -
njeno crveno lice - same udesno blistave stvari. I sve one bile su prave, prema tome i Riui mora biti
pravi junak. Sve se odigralo na moru... Noboru oseti kako ga obuzima san. Srean sam, pomisli on,
neopisivo srean. A, zatim, utonu u san.
Riui pogleda na sat: bilo je vreme da poe. On lako zakuca na vrata koja su vodila u kuhinju, i
pozva domaicu.
"Zaspao je."
"Uvek on tako usne."
"Nadajmo se da se nee prehladiti. Ako biste imali neko ebe ili tako neto...
"Da, odmah u ga doneti."
"Ja sad moram da idem."
"Ali, vi ete noas ponovo da navratite, zar ne?"
Pod debelim onim kapcima domaice pojavi se izraz kliberenja kad je letimice pogledala u Riuija.
Bila je ranije u slubi kod stranaca...
 GLAVA SEDMA

Da li iskreno ili ne, odvajkada su ene svih drutvenih slojeva uvek upuivale iste rei pomorcima, i
tako pokorno priznavale autoritet horizonta slepo se pokoravajui onoj zagonentnoj plavoj graninoj
liniji. Te rei (koje su ak i najsamostalnijoj eni davale obeleje naputenosti, varljive nade i slobodnog
ponaanja bludnice) - "Sutra se moramo ve rastati, zar ne? - Fusako nije htela ni u kom sluaju da
izgovori.
S druge strane, znala je da bi Riui voleo da uje te rei od nje, jer je u svom jednostavnom mukom
ponosu pridavao veliku vrednost suzama kojima ena oplakuje rastanak. Kako je on bio prostoduan
ovek! Ve je jueranji razgovor u parku to pokazao. Setni izraz njegovog lica naveo ju je da oekuje ko
zna kakve duboke misli ili romantinu izjavu ljubavi. Umesto toga, on je odjednom poeo da naklapa o
zelenom liu povra u brodskoj ostavi i, mada ga ona nije pitala, da pria istoriju svog ivota. I, najzad,
poto je oevidno uzalud traio prikladne rei, oglasio se refrenom neke mornarske pesme.
Ali, Fusako se radovala to je on ovek iskrenog srca, to nije sanjalica, to se ne zanosi iluzijama i
to ima vie otpornosti nego stvaralake fantazije. Bio je kao neki starinski komad nametaja trajne
izrade, a to je umirivalo Fusako. Poto je ona ve odavno bila razmaena i briljivo izbegavala opasnosti
svih vrsta, uplaila se sad od svog koliko neoekivanog, toliko i ludaki smelog ponaanja prethodne noi
i nadala se da joj Riui moe da prui bar garantiju sigurnosti. Zbog toga joj je bilo neophodno potrebno
da vrsto veruje u njegovu iskrenost. U najmanju ruku, bar mu nije pripisivala da spada meu ljude koji u
materijalnom smislu padaju na teret svojim ljubavnicama.

*
* *

Odlazei u jedan restoran u Baamiiju, otkrie jednu novu, tek otvorenu kafanu sa vodoskokom u
prednjoj bati i crvenim i utim lampionima na platnenom zaklonu od sunca nad ulazom. Odluie da tu
popiju aperitiv.
"Ment frape", koji je pila Fusako, bio je ukraen trenjom, nabodenom na akalicu, kojoj su iz ko
zna kakvog razloga ostavili peteljku. Fusako spretno odvoji zubima plod i spusti beliastu koticu, boje
breskve, zajedno sa peteljkom u plitku, staklenu pepeljaru.
Poslednji odblesci veernje rumeni nad vodoskokom prodirali su kroz ipkaste zavese prozora u
gotovo praznu prostoriju. Moda je blago obojena svetlost bila uzrok to je glatka, topla kotica od
trenje, koju je jo malopre Fusako imala u ustima i koja se ve poela suiti, tako udno privlaila
Riuija. Odjednom, mornar zgrabi koticu i stavi je u usta. Iznenaena, Fusako lako vrisnu, ali se odmah
zatim poe smejati. Jo nikad dotle nije osetila takvu umirujuu, telesnu prisnost.
Za etnju posle veere izabrali su usamljene ulice Tokivamaija. Blago i toplo letnje vee, koje je
rastapalo ne samo srce ve i telo, potpuno ih je zanelo. Koraali su bez rei, isprepletanih prstiju. Fusako
se sa slobodnom rukom pogladi po kosi. Tog popodneva, kada u radnji nije bilo mnogo posla, otila je na
dvadesetak minuta kod frizera da joj uredi kosu. Seanje na upitni pogled frizerke u trenutku kada je
odbila parfimisano ulje koje su joj inae uvek stavljali u kosu, utera joj krv u obraze. Pretila je opasnost
da joj se usred svih ovih mirisa letnje noi rasplete ne samo kosa ve i celo telo.
Sutra e ovek, iji su snani prsti sad obavijeni oko njenih, nestati na horizontu. Ta pomisao uini
se Fusako tako neverovatna kao neka nezgrapna, smena la.
"Nisko sam pala tvojom krivicom", ree mu ona ba kad su stigli pred ianu ogradu jednog ve
zatvorenog rasadnika.
 "Kako to?" zastade Riui zaprepaeno.
Fusako je zurila kroz ianu ogradu u tamne bate u kojima su bunovi, tropsko rastinje i grmovi rua
bili gusto zasaeni jedni uz druge. Njihovo raskono lie inilo je neprirodan splet i Fusako proe
zastraujui oseaj da e joj se odjednom ukazati pred oima njihova unutranjost.
"Kako to?" zapita Riui ponovo. Fusako nije odgovorila, ma koliko da je oseala potrebu da da
oduka svom besu to je ona, gospodarica jedne ugledne kue u ovom gradu, prinuena da vodi ivot koji
se ne razlikuje mnogo od ivota neke devojke iz luke: ni ona nee moi da zadri oveka sa kojim se
upustila. Meutim, to nije bilo moguno izgovoriti, jer bi je to opasno pribliilo onim reima: sutra se
ve moramo rastati, zar ne?
U toku svog usamljenog ivota na moru, Riui se bio navikao da ne pokuava da na silu shvati ono
to ne razume. Zato je i protumaio njenu primedbu kao tipino ensko jadikovanje i tako je njegovo
drugo "Kako to?" imalo izvestan aljivo-podrugljiv zvuk. Pomisao da se ve idueg dana mora rastati od
ove ene bila je bolna, a ukoliko je bolnije primao taj rastanak utoliko je upornije ponavljao sebi
sanjarsku reenicu koja je imala isti koren kao i njegova duevna preivljavanja, reenicu apsolutno
besmislenu: "Mukarac odlazi za uzvienom dunou, ena ostaje kod kue sama." Pri tom niko nije znao
bolje od Riuija da ga na moru ne oekuje nikakva uzviena dunost. Jer, ta ga eka tamo? Deurstva,
koja su lanano povezivala dan i no, jednolian ivot, dosada, saaljenja dostojna bitisanja zatvorenika.
A zatim mnogobrojni telegrami sa upozorenjem: "Nekoliko brodova nae linije pretrpelo je nedavno
havariju juno od Mrako-kanala i na severnom prilazu moreuza kod Kijime stop - Molimo najveu
obazrivost prilikom plovidbe uzanim kanalima i na ulazima u luke - stop - S obzirom na sadanju situaciju
naeg preduzea neophodno je izbegavati udese - stop - ef brodskog preduzea." Otkako je nastupila
takozvana ekonomska kriza u pomorskoj plovidbi, ustalila se praksa da se takvim opirnim telegramima
upotrebljava terminologija kao: "S obzirom na sadanju situaciju naeg preduzea..."
Sem toga, uveden je i dnevnik kormilara u koji su svakodnevno unoeni podaci o vremenu, pravcu i
jaini vetra, atmosferskom pritisku i relativnoj vlanosti vazduha, iznad podataka o brzini kretanja broda,
odreenoj pomoi brzinomera, kursu i broju obrtaja u minutu. Dnevnik u koji su se, umesto raspoloenja
ljudske due, struno obeleavale svakodnevne udi mora.
A u trpezariji japanska lutka u sveanoj odei za ples, pet okruglih brodskih prozoria i geografska
karta sveta na zidu. Boca sa sokom visila je sa tavanice; ponekad joj se, kroz brodsko okno, pribliavao
krui sunca, a zatim se povlaio unatrag, ponovo nadirao napred kao da bi hteo da lizne zagasitu tenost
i opet iezavao. Na zidu smonice, izazovno je visio jelovnik doruka:
Mizo supa, mandarine i mlaenica od pasulja.
Suene rotkve, kuvane.
Bareni pasulj sa senfom i mladim belim lukom.
Ruak je uvek poinjao nekom orbom i spravljan je na evropski nain.
A dole, u kotlarnici, jeale su i stenjale zeleno obojene maine sa isprepletanim cevima, kao teki
bolesnici koje trese groznica.
Od sutra, sve to e ponovo biti Riuijev svet.
Zastali su kraj jedne uvuene, male kapije na ianoj ogradi. Riuijeva ramena dotakoe vrata i ona
se s lakim zamahom otvorie.
"Pogledaj, moemo da uemo", ree Fusako, a njene oi su blistale kao oi nekog deteta.
Bacivi kriom pogled na osvetljeni prizor daare nonog uvara, prikrili su se u ovaj vetaki
stvoreni gaj, tako gust da se nogom jedva moglo kroiti u njega. Drei se za ruke, odgurnuli su u stranu
bodljikave grane, preskoili rue, pazei da se ne izgaze cvetove, probili sebi put kroz iblje oveje
visine i stigli, najzad, u ugao bate u kome je raslo bujno tropsko bilje - orhideje, grmovi banana,
kauukova stabla i razne vrste palmi.
Gledajui Fusako u belom kostimu, Riuiju se inilo da se njihov prvi susret morao odigrati u nekom
tropskom predelu. Provlaili su se pribijeni jedno uz drugo, trudei se da zatite oi od iljatih listova.
ulo se lako zujanje moskita; vazduh je bio ispunjen mirisom Fusakoinog parfema. Riuija je ova
situacija na izvestan nain dovodila u bolnu zaluenost, tako da je gubio svaki oseaj za mesto i vreme.
Napolju, s one strane iane ograde, mala, crvena neonska svetla blistala su kao zlatne ribice, a
reflektori automobila u prolasku presecali su na mahove svojim zracima senke "praume". Na suprotnoj
strani ulice nalazila se radnja nekog vinarskog trgovca. Odsjaj crvenog, bletavog natpisa firme pade na
Fusakoino lice, skriveno u senci palminog lia i oboji njene obraze nenom, ruiastom bojom, dok su
joj crvene usne izgledale tamne. Riui zagrli enu i ljubljae je dugo.
Ovaj poljubac pokrenuo je oboje da svako za sebe uroni u svoj sopstveni unutranji svet. Fusako je
bila svesna samo predstojeeg bolnog rastanka. Milovala je Riuijeve uarene, svee obrijane obraze i
udisala miris koji su diui burno isparavale njegove grudi, a srce joj osealo da se svaka ilica
njegovog tela oprata s njom. Njegov topli, strasni zagrljaj kazivao joj je kako se on oajniki trudi da se
uveri u njeno postojanje.
Za Riuija, ovaj poljubac je bio smrt, smrt od ljubavi, o kojoj je uvek sanjao. Fusakoine neopisivo
meke usnice; njena usta, tako crvena da ih je ak i zatvorenih oiju mogao videti u pomrini i tako
beskrajno vlana, pravo toplo koralsko more; njen jezik, koji je podrhtavao kao morska trava - u tamnoj
zaaranosti koja je izbijala iz svega toga bilo je neeg neposredno povezanog sa smru. Isuvie je dobro
znao da e napustiti Fusako sledeeg dana. U ovom asu, meutim, sa radou bi umro za nju. U svom
srcu oseao je kako ga smrt zavodljivo mami.
Utom, sa centralnog gata dopre do njih nerazgovetni, razvueni pisak neke udaljene brodske sirene.
Zvuk se irio kao da ga gui magla i da Riui nije bio pomorac jedva bio mogao da poveruje da je
stvaran. Neuobiajeno doba da neki teretni brod isplovi iz luke. Kojoj brodarskoj kompaniji moe da
pripada ovaj brod? razmiljae Riui usred poljupca i probudi se iz svoje zaaranosti. Izgledalo mu je
kao da ta sirena podsea na uzvienu dunost. Uzviena dunost, ta je to, u stvari? Moda samo drugi
naziv za tropsko sunce.
On ostavi Fusako i poe da pretura po depu. Fusako je ekala. ula je otro utanje hartije, a zatim
on izvue jednu, pomalo zguvanu cigaretu i stavi je u usta. Kada je izvadio upalja, Fusako se naljuti i
ote mu ga. Riui se nae prema njoj sa svojom iskrivljenom cigaretom u ustima. "Ne, ne dam ti vatru",
ree ona. Uz metalni zveket, upalja bljesnu, dok ga je prinosila sasuenim cvetovima jedne palme. Iako
je izgledalo da e cvetovi odmah buknuti, plamen ih nije tako brzo zahvatio. Panja, sa kojom je Fusako
nastojala da ih upali, uplai Riuija. Tada, u lelujavoj svetlosti upaljaa, on ugleda tragove suza na
njenim obrazima. im je primetila njegov pogled, ona ugasi upalja. Riui je ponovo uze u naruje. Sa
olakanjem, jer su mu njene suze pruile izvesnost, i on poe da plae.

*
**

Noboru je, uzbuen i nemiran, oekivao majin povratak kui. Oko deset uo je kako telefon zvoni.
Odmah potom, domaica ue u njegovu sobu i saopti mu: "Javila ti se majka i poruuje da e noiti van
kue. Vratie se ujutro da se presvue pre nego to ode u radnju. Ti treba da se potrudi da veeras
zavri domae zadatke koje si dobio za letnje ferije."
Koliko se Noboru mogao da priseti, majka jo nikada nije preko noi ostala van kue. Nije bio
naroito iznenaen takvim razvojem dogaaja, ali je ipak pocrveneo od besa i razoaranja. Celog dana je
ekao da doe vee i pitao se kakve e mu tajne ono otkriti, kakve e udesne stvari videti kroz rupu u
zidu. Poto je popodne spavao, sad nije bio ni najmanje umoran.
Kroz nekoliko dana kola e ponovo poeti, a na njegovom pisaem stolu gomilali su se nedovreni
domai zadaci. Sutra, kad Riui otputuje, majka e mu sigurno malo pomoi. Ili e i dalje danima hodati
tamo-amo kao u snu, ne brinui za domae zadatke svog sina? U osnovi, to i ne bi mnogo promenio stvari,
jer mu je ona mogla da pomogne samo u jezicima japanskom i engleskom, i crtanju. to se tie istorije i
zemljopisa, njena pomo je ve bila sumnjiva, a u matematici i prirodnim naukama potpuno bi zatajila.
Kako je samo mogla da rukovodi jednim preduzeem, a da nema ni pojma o matematici? Verovatno je
gospodin ibuja ario i palio po svojoj volji.
Noboru je prelistavao svoje kolske knjige, ali nije mogao da se koncentrie. Saznanje da njegova
majka i Riui nisu veeras kod kue uzbuivala ga je vie nego to bi to uinilo njihovo prisustvo.
Ustajao je i sedao j konano je poeo nervozno da hoda po svojoj sobi gore-dole. ta da uini da bi
se smirio? Da li da ode u majinu sobu i da posmatra svetiljke na katarkama brodova? Na nekim
brodovima crvena svetla su gorela po celu no, a moda i danas, kao jue, ima nekih teretnih brodova
koji, uz glasno zavijanje sirena, naputaju luku.
Odjednom, Noboru zau kako se otvaraju vrata na susednoj sobi. Da li ga je majka prevarila i sad sa
Riuijem dola kui? Brzo, ali oprezno, da ne napravi nikakav um, on izvue veliku fijoku iz zidnog
ormana i spusti je na pod. Taj mali napor je ve bio dovoljan da se sav okupa u znoju.
Utom se kod njega zau kucanje. On pritra vratima i nasloni se na njih svom snagom. Majka ne sme
nikako da vidi izvuenu fijoku, jer e se odmah u njoj probuditi sumnja. Neko je dva, tri puta snano
protresao bravu.
"ta se deava?" povika jedan glas, ali je to bila domaica. "Zato ne smem da uem? Dobro, ako
nee da odgovori, neka ti bude. Ugasi svetlost pa u krevet. Ve je skoro jedanaest asova." Noboru je i
dalje svojim telom pritiskivao vrata i tvrdoglavo utao.
Tada se desi neto neoekivano. Neko je zavukao klju u bravu i obrnuo ga nimalo neno - Noboru je
bio zakljuan. Kako je uopte mogao znati da i domaica ima klju? Verovao je da je majka pri odlasku
ponela sve kljueve.
Obuzet besom i sav u znoju, drmusao je bravu, ali je domaica silazila niz stepenice lupkajui
papuama.
Noboru je imao nameru da iskoristi ovu jedinstvenu priliku da se iskrade iz kue, da ode kod efa i
da ga probudi uzvikujui ispod njegovog prozora lozinku bande. Sada je i ta poslednja nada bila
izgubljena i Noboru je mrzeo sve ljude na svetu. On unese poduu pribeleku u svoj dnevnik, a pri tom
nije zaboravio da zabelei sve Riuijeve grehe:

Ponaanje Riuija Cukazakija

1. Smejao se uliziki ljubazno kad sam ga sreo posle podne.

2. Imao je na sebi skroz mokru koulju i ispriao da se tuirao na vodoskoku u parku kao neka
skitnica.
3. Prenoio je svojevoljno sa majkom van kue i time me osudio na groznu samou.
Poto je dugo razmiljao poslednjoj reenici, on je prebrisa. Potpuno je oigledno da je trea taka
bila u protivrenosti sa esteskim, idealistikim i, samim tim, objektivnim merilima vrednosti iz prve i
druge take. Meutim, subjektivni problem, unet pod taku tri, svedoio je samo o njegovoj sopstvenoj
nezrelosti i nije mogao da se pripie u greh Riuiju.
 Besno, Noboru istisnu itavo brdo zubne paste na etkicu i tako divljaki zavitla njom po ustima da
mu desni poee da krvare. U ogledalu je posmatrao svetlozelenu penu, koja je pokrivala njegovo
nepravilno izrasle zube, ostavljajui slobodne samo sjajne, bele vrhove detinjih onjaka. Bio je oajan, a
miris mentola pretvarao je njegov gnev u neto isto.
Noboru svue koulju sa tela, zavitla je u jedna ugao i navue odeu za spavanje. Zatim se osvrte po
sobi. Fijoka je jo uvek, kao dokaz, leala na podu. On je podie uvis - sad mu se uinila tea nego
prilikom izvlaenja - ali se predomisli i ponovo je spusti dole. Sa uvebanom lakoom, uvue se u praznu
pregradu.
U toku jednog uasnog sekunda poverovao je da je rupa zapuena. Nije mogao nita da vidi. Ali, kad
je poeo da pipa prstima, osetio je da je jo uvek tu. S druge strane zida nije bilo svetlosti i zato se to
mesto nije moglo odmah da ugleda.
Noboru stavi oko na rupu. Sada je znao da je ono malopre bila domaica koja je ula u majinu sobu
da navue teke zastore. Napregnuto je virio i posle kraeg vremena iz pomrine poee da se pomaljaju
blede, svetlucajue konture mesinganog kreveta. Ali, svetlost je bila vrlo slaba, kao da je vazduh bio
zasien nekom plesni.
Soba je, inae, bila tako mrana kao unutranjost nekog dinovskog kovega, a proimali su je vreli
tragovi podnevne jare. Svud su leali svetli i tamni prelivi pomrine, prepuni neeg to Noboru nikad
dotle nije video - siunih estica crnjih od bilo ega na svetu.
 GLAVA OSMA

No su proveli u jednoj maloj, staroj gostionici nedaleko od mosta Jamaita, Fusako nije mogla da
ode u neki veliki hotel, jer su je u Jokohami gotovo svi poznavali. Prolazila je esto kraj ove gostionice,
rune dvospratne zgrade sa ivicom od pranjavih grmova i ulazom koji je podseao na neko okruno
nadletvo. Kad bi se provirilo kroz staklena vrata videla bi se neugledna recepcija iza koje je, na zidu,
visio ogromni kalendar neke brodarske kompanije. Fusako nikad ni u snu nije pomislila da e ikad ovde
prenoiti.
Poto su kratko odremali u rane jutarnje sate, rastadoe se do polaska broda. Fusako je otila kui,
jer je htela da se presvue pre odlaska na posao, a Riui krenu na molo. Kao zamenik prvog oficira, koji
je eleo da obavi neke nabavke u gradu, morao je do polaska da nadgleda razmetaj tovara, dok je inae u
njegove redovne dunosti spadalo odravanje palamara, tako vanih za istovar i utovar.
Polazak je bio odreen za est asova. Poto nije bilo nikakve kie dok je brod bio usidren, radilo se
planski puna etiri dana i noi i sada je "Rakujo-maru" mogao da nastavi svoj put za Santos, u Brazilu,
put iji je "cik-cak kurs" zavisio od isporuilaca robe u raznim lukama.
Fusako izae iz radnje oko tri sata, neto ranije nego obino, i ode kui da se presvue. Izabrala je
laki kimono od svilenog krepa za ljubav Riuiju koji sad due vreme nee videti nijednu enu u japanskoj
nonji. Uzela je, zatim, suncobran sa dugakom, srebrnom drkom i ula sa Noboruom u taksi. U to doba
dana, saobraaj nije bio naroito iv i ve su u etvrt do etiri stigli na molo. U skladitu sa natpisom
"Gradska uprava br. III" jo su se nalazili kamioni i dizalice, a dizalica za robu na prednjoj palubi
"Rakujo-maru" pokretala se neprekidno tamo-amo. Fusako odlui da u hladovini automobila saeka dok
Riui ne zavri posao i ne sie do njih.
Meutim, Noboru nije mogao da sedi mirno. On iskoi iz kola, proe gore-dole gatom punim sveta, a
zatim, poto je prethodno razgledao pristanite dereglija, ode da zaviri u skladite koje je jo bilo
otvoreno.
U unutranjosti jednog magacina, ispod prljavozelenih, uzdu i popreko postavljenih gvozdenih
podupiraa, stajali su na gomili novi, beli drveni sanduci, sa crnim, metalnim okovima na uglovima i
engleskim peatima. Kada Noboru ugleda kako se ine gube u ovom brdu sanduka, obuze ga radost, ali
istovremeno i izvesno razoarenje: kao kada se ide du neke dobro poznate reke i konano stigne do
njenog izvora, tako je sad ovde pred njegovim oima bila krajnja stanica snova koje eleznica budi u
deci.
"Mama! Mama." On otra do kola i kucnu u prozor. Otkrio je Riuija kako na pramcu broda stoji kraj
sidra.
Fusako izae iz kola, stade kraj Noborua i mahnu suncobranom siunoj prilici u prljavoj koulji i
nakrivljenoj oficirskoj kapi. U znak odgovora, Riui podie ruku, a zatim ieze, uurbano poslujui, iz
njenog polja vida. Na pomisao da Riui tu radi i da e uskoro sa svojim brodom biti na otvorenom moru,
Noboru oseti radost i ponos.
Fusako je ekala da opet ugleda Riuija. Rairivi suncobran, posmatrala je kako tri konopca, koji
su vezivali "Rakujo-maru" za obalu, seku lice luke u velike delove. Ova skoro isuvie bletava slika
blistala je obasjana popodnevnim suncem i estok bol, koji je nagrizao kao so koju nosi vetar s mora,
probode joj srce. Isti bol ispunjavao je i providni, svetlucavi vazduh, a njegova snaga omogui udarcima
ekia, koji su povremeno padali na gvozdene ploe, i tropotu zavitlanog palamara da dugo, potmulo
odzvanjaju.
Iz betona, koji je upio toplotu, izbijala je takva jara da ak ni laki povetarac nije pruao nikakvo
osveenje.
 Majka i sin unue uz ivicu gata i okrenuvi lea nemilosrdnom suncu zagledae se u vodu iji su
mali, penuavi talasi udarali u beli mramorasti kameni zid. Dereglije, vezane u pristanitu, pribliavale su
se i opet udaljavale Iako se ljuljajui na talasima. Galebovi su preletali iznad rublja koje je lepralo na
palubi. U vrtlogu prljave vode okretala se, usred bezbroj drvenih otpadaka, jedna sjajna, okrugla klada.
Talasi koji su, valjajui se, pridolazili i ija se suncem obasjana strana naizmenino smenjivala sa
tamnoplavom, ponavljali su to neumorno tako da njih dvoje konano stekoe utisak da vie ne vide nita
drugo.
Noboru je glasno itao brojeve crte gaza na pramcu "Rakujo-maru". Crta je poinjala nad vodom
cifrom 60; izmeu 84 i 86 nalazila se oznaka dubokog gaza, a na 90 dostizao se ve gotovo otvor za sidro.
"Da li se voda ikad penje tako visoko. To mora da je ludo!"
Noboru je mogao da se uivi u raspoloenje svoje majke. Dok je tako zurila u more, podsetila ga je
na usamljenu, nagu priliku pred ogledalom. Stoga joj je i postavio to detinjastije pitanje, ali mu majka
nita ne odgovori.
S one strane lukog bazena prostirala se gradska etvrt Nakaku sa svojim sivim, razvuenim
pramenovima dima; kula svetilja, sa crvenim i belim prugama, dizala se u nebo. Na otvorenom moru
uzdizala se uma belih jarbola, a tamo, jo dalje, skupljale su se grudve kumulusa blistajui u svetlosti
kasnog popodnevnog sunca.
Iza "Rakujo-maru" pojavi se jedan istovareni brod koji je brekui vukao remorker na parni pogon.
Bilo je nekoliko minuta posle pet kada je Riui siao sa palube. Na pokretnom mostu bili su ve
uvreni srebrnasti lanci za njegovo podizanje. Neposredno pre toga, jedna grupa lukih radnika u utim
lemovima spustila se dole tim istim mostom i odvezla autobusom jednog akcionarskog drutva. Otila su
ve i kola sa dizalicom od osam tona koja su pripadala lukoj upravi. Radovi na ukrcavanju bili su
zavreni.
Jurei za svojim izduenim senkama, Fusako i Noboru potrae u susret Ruiiju. Mornar pritisnu
rukom Noboruov slamni eir i nasmeja se kad se deak okrete batrgajui se, jer mu je obod eira
skliznuo preko oiju. Posao je raspoloio Riuija.
"Uskoro polazimo. Stajau na zadnjem delu broda kad budemo isplovili", ree on i pokaza na krmu.
"Obukla sam kimono, jer sad neko vreme nee nijedan videti."
"Sem na japanskim strinama koje grupno putuju u Ameriku."
Imali su, zaudo, vrlo malo da kau jedno drugom. Fusako je razmiljala da li da pomene
usamljenost koja e je sigurno muiti, ali odlui da ne govori o tome. Kao to meso jedne zagriene
jabuke odmah pone da menja boju, tako je i ovaj rastanak poeo jo pre tri dana, pri njihovom prvom
susretu na brodu. Zato ova poslednja etapa rastajanja nije budila nijedno jedino novo oseanje.
Meutim, Noboru, koji se namerno ponaao detinjasto, obraao je panju na savrenstvo situacije i
linosti. On je preuzeo dunost straara. Bilo je dobro da vreme, koje je ovo dvoje odraslih imalo na
raspolaganju, bude to je moguno krae. Ukoliko sastanak bude krai, utoliko e savrenstvo biti manje
narueno. U tom trenutku Riui je, kao ovek koji naputa jednu enu da bi otiao na suprotni kraj sveta,
bio kao drugi oficir, kao pomorac, stvarno savren. A to isto vailo je za majku. Kao ena koja mora da
ostane kod kue, kao ljupko razapeto jedro, ispunjena vedrim oseanjima i uspomenom na bolni rastanak,
bila je i ona podjednako savrena. Oboje su u toku ova dva dana napravili opasne greke, ali im se u
ovom asu nita nije moglo zameriti. Noboru je samo strahovao da bi Riui mogao da kae jo neku
glupost. Vrebajui ih, izvirivao je ispod irokog oboda svog slamnog eira as na jedno, as na drugo.
Ruii bi rado poljubio enu, ali odustade od toga iz obzira prema Noboruu. Kao neki smrtnik, oseao
je elju da bude blag i dobar prema svim ljudima bez razlike. Oseanja i uspomene uinie mu se mnogo
vanijim od njegovih. Ali, jo dok je uivao u ovom bolno-slatkom samoodricanju, rado bi se to je
moguno bre izgubio.
ta se Fusako tie, ona se branila od pomisli da e od dugog ekanja postati samo jedna umorna
ena. Prodirala je mukarca pogledima i traila granicu preko koje nee vie postojati nikakva potreba
da ga gleda. Izgledao je kao neka vrsto sklopljena stvar otro ocrtanih kontura iz kojih ni u kom sluaju
nee ni pokuati da izae, a to je ljutilo Fusako. Kako bi bilo lepo, mislila je ona, kada bi on imao
maglovite, rasplinute konture. Ova ravnodunost, kruta tvar bila je isuvie vrsta da bi se mogla rasplinuti
u seanjima: na primer, te preterano guste obrve ili suvie snana lea...
"Molim vas, piite nam ponekad i ne zaboravite da prilepite na pisma lepe potanske marke", ree
Noboru koji je dobro igrao svoju ulogu.
"U redu. Pisau iz svake luke. A i ti mora meni pisati, hoe li? Za jednog mornara nema nieg
lepeg od dobijanja pote."
On ih zamoli da ga izvine to sad mora da ode da bi preduzeo poslednje pripreme za polazak. Poto
je protresao ruku Fusako i deaku, on se pope srebrnastim pokretnim stepenicama. Kad je stigao gore,
okrete se i mahnu rukom.
Sunce je stajalo koso nad skladitima, dok je zapadno nebo tonulo u poar. Obasjavalo je bletavim
sjajem komandni most na brodu i jasno ocrtavalo senke jarbola i peurkastih ventilatora. Noboru je
posmatrao galebove ija su krila bila tamna, dok bi im grudi, kada bi ih obajali sunani zraci, bljesnule
kao umance utom bojom.
Svi kamioni i dizalice, koji su jo malopre stajali pored broda, ve su nestali. Duboka tiina vladala
je nad "Rakujo-mam", utonulom u svetlost. Visoko gore, na palubi, mogao se jo videti jedan mornar kako
isti ogradu; drugi je, zatien naonjacima, drao u ruci neki lonac s bojom i premazivao jedan prozorski
kapak. Plave, bele i crvene signalne zastavice bile su ve podignute, a da Noboru to nije ni primetio, dok
se na vrhu jarbola vila plava zastava koja oznaava dolazak broda. Polako, Fusako i Noboru prioe
zadnjem delu broda.
Tamnozeleni kapci na zgradama skladita bili su ve naputeni. Na dugakim, sumornim zidovima
videle su se velike table sa zabranom puenja i kredom ispisani nazivi luka: Singapur, Hongkong, Lagos i
tako dalje. Gume, kante sa otpacima i prtljana kolica, poreana jedna pored drugih, bacali su dugake
senke.
Na visoko uzdignutom zadnjem delu broda jo se niko nije video. Prljava voda se neprestano
izlivala, uborei, a na trupu broda stajale su dinovskim slovima ispisane rei: Panja! Vijak! U senci
krmenog sidra leprala se japanska zastava.
U petnaest minuta do est sirena se razlegla prvi put. Kada je Noboru u, znao je da je vizija
pretprole noi zaista postojala i da je on sad dostigao taku na kojoj svi snovi poinju i na kojoj se
zavravaju. U tom trenutku Riui se pojavi kraj zastave.
"Vikni ga, moda e te uti", ree Fusako. Tek to je sirena uutala, zau se Noboruov glas. Bio je
zaprepaen kako mu je glas otro zazvuao. Riui se nae nadole, prema njima, i mahnu rukom. Ali, bio
je tako daleko da nisu mogli da vide izraz njegovog lica. On se zatim ponovo vrati svom poslu, onim
istim naglim trzajem kao prethodne noi kada je iznenadno zaurlala sirena, i vie nije bacio nijedan
pogled na ono dvoje na molu.
Fusako pogleda u pramac broda. Pokretni most je ve bio podignut; izmeu broda i kopna vie nije
postojala nikakva Veza. Zid brodskog trupa, sa zelenim i utim prugama, liio je na seivo neke
dinovske sekire koja se odjednom spustila s neba da kopno odvoji od mora.
Iz brodskog dimnjaka poe da kljua dim. Kao gar crne estice pojurie uvis i isprljae bledo plavo
nebo. Palubom se orili glasovi iz glasnogovornika:
 "Napred, polagano! Pripremi sidro za dizanje!"
"Uvuci ispust lanca!"
Zatim se ponovo zau kratki pisak sirene.
"U redu - sidro na povrini!"
"Popusti pramano ue - popusti krmeno ue!"
Jedan motorni brod poe da vue "Rakujo-maru". Fusako i Noboru videe kako se zadnji deo broda
lagano odvaja od mola. Sjajna vodena pruga irila se izmeu gata i broda kao neka lepeza. Dok su Fusako
i Noboru netremice zurili u gotovo jedva vidljivo svetlucanje zlatni irita na Riuijevoj oficirskoj kapi,
brod se okretao sve dok nije dospeo u prav ugao prema moru.
"Rakujo-maru" je pri svakoj promeni ugla dobijao iz trenutka u trenutak nove, fantastine oblike.
Ukoliko se zadnji deo broda, koji je vukao remorker, sve vie udaljavao izgledalo je kao da se sklapa
kao neki paravan. Nadgradnje na palubi kao da su se ispreplele, nizale su se tik jedna uz drugu u i
svetlosti veernjeg sunca, koje je uklesavalo svoje zrake u svako udubljenje i ispupenje, dizale u nebo
ako neki srednjevekovni zamak. Ali, i to je potrajalo samo jedan tren. Remorker opisa veliki luk da bi
pramac broda okrenuo prema otvorenom moru i cela zaarana slika broda poe da se rasplinjava. Poev
od pramca, deo po deo dobijao je ponovo svoju prvobitnu formu. Riuijeva prilika, koja se na mahove
gubila iz polja vida, razaznavala se ponovo uporedo sa japanskom zastavom. Mada malen kao palidrvce,
s mukom se ipak prepoznavao Riui, kada se zadnji deo broda ponovo okrenuo prema kopnu, neposredno
izloen blistavom veernjem suncu.
4
"Let go, tug boat!" Noen vetrom, glas iz zvunika jo uvek je jasno dopirao do njih. Remorker se
udalji od "Rakujo-maru". Teretnjak zastade nepomino i sirena odjeknu tri puta. Za trenutak vladalo je
zastraujue utanje - tiina kao da su Riui na palubi broda, a Fusako i Noboru na molu uhvaeni u isti
lepljivi raspon vremena.
Najzad, "Rakujo-maru" dade znak za polazak. Poslednji put zaurlala je njegova snana sirena, iji je
zvuk uzdrmao celu luku i probio se do svakog prozora u grdadu - u kuhinje, u kojima su domaice
pripremale veeru, u sobe bednih, malih hotela u kojima se posteljno rublje retko menja, u uionice u
kolama, na igralitima tenisa i na groblja. Na sve strane je ovaj oprotajni vapaj, za trenutak ispunio
ljude tugom, nemilosrdno kidajui ak i srca nezainteresovanih. Beli dim se podie, brod uze pravac ka
otvorenom moru. Riuijeva prilika ieznu ispred Fusakoinih i Noboruovih oiju.
DRUGI DEO ZIMA
 GLAVA PRVA

U deset asova ujutro, 30. decembra, Fusako je ekala pred carinarnicom na Glavnom gatu. Dola je
da doeka Riuija.
Glavni gat bio je deo grada koji je ostavljao utisak nestvarnog. Ulice gotovo isuvie iste, oiviene
zimskim, ogolelim platanama, malo koji prolaznik, starovremenske trgovine od crvene opeke, kancelarije
jedne pediterske firme u pseudorenesansnom stilu, a na sredini - ine, kojima je prolazila starinska parna
lokomotiva, isputajui crni dim. ak je i mala stanina zgrada delovala kao da nije prava i bila je nalik
na igraku. Ovaj deo grada izgledao je tako nestvrano zbog toga to je Glavni gat, sa svim onim to se tu
nalazilo, sluio samo potrebama plovidbe: ulice, kue, svaki kamen u zidu bili su tu jedino radi sluenja
moru. I more je uprostilo ovaj predeo, uinilo ga ak nematerijalnim; a pejza kao da je izgubio realnost
svojih funkcija i predao se svojim snovima.
Povrh svega padala je kia. Sjajna, ukasto-crvena boj slivala se niz stare zidove od opeka lukih
skladita. Sa mnotva morskih jarbola, koji su se uzdizali iznad krovova, voda se slivala.
Fusako je ostala u kolima da nikom ne zapadne za oko. Kroz prozor, niz koji je curila kia, videla je
kako, jedan za drugim, izlaze iz carinarnice. Riui, sa podignutim okovratnikom svog kratkog
tamnoplavog kaputa i kapom nabijenom na lice, izae na kiu. U ruci je nosio staru putnu torbu. Uvukavi
vrat u ramena, on proe. Fusako naredi svom starom oferu da potri za njim i pozove ga.
Riui se srui u kola kao neki veliki mokar paket. "Dola si! Znao sam da e doi!" ree on, bez
daha, i zari prste u bundu od nerca na Fusakoinim ramenima. Njegovo lice, preplanulo od sunca, jo vie
je potamneo tokom leta. Kapi kie - ili su to moda bile suze? - tekle su mu niz obraze. Fusako je,
naprotiv, probledela od uzbuenja, a njeno lice imalo takav beli sjaj, kao da se otvorio neki prozor u
polutami automobila. Riuijeve ruke kliznule su pod Fusakoinu bundu i grozniavo je opipavale, kao da
ju je on spasao od smrtne opasnosti i sad eli da bude siguran da je jo iv. Obuhvatio je njeno gipko telo
i pokuavao da dozove u seanje sve najmanje pojedinosti Fusakoinog bia. Znali su da im za vonju do
kue treba samo est do sedam minuta, ali tek poto su preli Jamaita most, bili su u stanju da zaponu
kakav-takav razgovor.
"Hvala ti za sva tvoja pisma. Proitao sam ih najmanje sto puta."
"I ja tvoja. Moi e da ostane kod nas do posle Nove godine, zar ne?"
"Da, svakako. Kako je Noboru?"
"Hteo je da poe sa mnom i da te doeka, ali je ozebao, pa je morao da ostane u krevetu. O ne, nije
nita ozbiljno, gotovo da i nije imao temperaturu."
Nije im vie bilo neobino to su uspevali tako bez napora da razgovaraju o svakodnevnim stvarima,
kao to ine stanovnici sela. Tokom svih meseci to su bili razdvojeni verovali su da e im biti teko, pa
moda ak i nemogue, da vode takve razgovore i da nee moi da se bez tekoa nadoveu na dane
prolog leta. Doivljaj je bio isuvie potpun, kao da se za njima zatvorio neki krug, svetlei krug, u koji
nikad vie nee moi da stupe. Zar se moglo zamisliti da e sve protei tako glatko kao kada se ponovo
obue ogrta koji je pre etiri meseca okaen u orman?
No, sada su suze radosnice zbriale njihovu nesigurnost i ponovo su bili u ushienom raspoloenju
koje ih je ispunjavalo oseanjem svemoi. Riui je bio kao opijen, ak ni pogled na poznata mesta nije
mogao da ga dodirne. Jamaita-park, kroz koji su prolazili, i kula svetilja bili su ba onakvi kao to ih je
on tako esto u svojim mislima imao pred oima - izgledali su kao neto to se podrazumeva samo po
sebi. Sitna kia je ublaavala obrise predela, u stvarnosti mnogo markantnije i oni su stoga bili blii
predstavi koju je Riui imao o njima, a sve to poveavalo je njihovu realnost. Jer obino bi Riui, kada
bi se posle drugog putovanja vratio na kopno, neko vreme oseao nepristojnost i nespokojstvo sveta.
Ovog puta, on se samom sebi inio kao deo celine vraen na svoje mesto u jednom prijatnom i smirenom
svetu.
Poto su preli Jamaita-most, kola su skrenula desno i pola du kanala, ispunjenog teretnim
brodovima sa sivim jedrima; a onda krenue uzbrdo, pored francuskog konzulata. Razbijeni oblaci poeli
su da se razilaze i koa je prestala. Kola su sada stigla na vrh breuljka, prola pored ulaza u park i
skrenula levo, u pobonu ulicu, da bi zatim stala pred kuom porodie Kuroda. Od kapije do kunog ulaza
bilo je samo dva, tri koraka. Iako je poploani put jo bio mokar, ploice su ve bile neto svetlije. Stari
ofer je drao kiobran iznad Fusakoine glave i pritisnuo zvonce.
Pojavila se domaica i Fusako joj dade znak da upali svetlo u predvorju. Riui stupi u polutamu
kue.
U trenutku kada je zakoraio preko praga obuzelo ga je neobino oseanje. Valjalo je oekivati da
se, zajedno sa Fusako, vratio u nepromenjeni sjajni krug, ali, neto se bilo izmenilo, iako moda samo za
neizrecivo tananu nijansu. Kada su se rastali krajem leta, a i u svojim mnogobrojnim pismima, Fusako je
vodila rauna o tome da ne pominje planove za budunost. Pa im je maloas njihov zagrljaj jasno
pokazao da je mesto za kojim su oboje eznuli bila ova kua. Riui, meutim, nije pokuao da dokui ove
protivrenosti oseanja. On ak i nije primetio da je stupio u potpuno drukiju kuu.
"Sto je pljutala kia", primeti Fusako. "a sada kao da prestaje." U tom trenutku upali se svetlo u
predvorju sa lepim venecijanskim ogledalom, a mermerni pod izroni iz mraka.
U kaminu dnevne sobe vatra je gorela svetlim plamenom, a na njegovu izboinu je ve bio
postavljen, za proslavu Nove godine, drveni stalak na kome su bili jedan veliki i jedan mali pirinani
kola, na tradicionalan nain ukraeni paprati, zimzelenim liem i morskom travom. Ula je domaica
nosei aj i ona ga pozdravi reima koje su mu mogle sluiti na ast: "Zaista je lepo to ste ponovo ovde.
Svi smo vas eljno iekivali."
U dnevnoj sobi nije se gotovo nita izmenilo. Samo nekoliko novih runih radova, koje je Fusako
dovrila, i mali teniski trofej ranije nisu bili tu. Fusako je pokazivala Riuiju ove predmete jedan po
jedan. U njegovom odsustvu ona se jo revnosnije nego ranije bavila vezenjem i tenisom. Na teniskom
igralitu provodila je ne samo vikende, nego bi se tamo ponekad iskrala iz radnje ako ba nije bilo mnogo
posla; uvee bi sedela kod kue i radila svoj svileni vez. sada je davala prednost motivima sa
brodovima. Tako su se meu njenim najnovijom radovima nali jedan veoma lep jastuk sa stilizovanom
flotom, neke strane zemlje, kakvi se mogu videti na paravanima, i drugi sa motivom starinskih kormila.
Teniski trofej je stekla nedavno, pobedivi u dublu za ene na turniru koji je njen teniski klub priredio na
zavretku godine. Riuijuje sve to govorilo da je sve ovo vreme ivela edno.
"Nita se znaajno nije dogodilo dok nisi bio ovde", ree Fusako.
Ispriala mu je kako se ljutila na samu sebe kad je otkrila da je odmah posle njegovog odlaska
otpoela da ga eka, iako je vrsto odluila da ne ini nita slino. Bila se bacila na posao i poverovala
je da je sve zaboravljeno. ali, kada bi uvee poslednji kupac napustio radnju, ula bi u tiini ubor
vodoskoka u dvoritu. Sluala bi taj um obuzeta strahom, jer joj je bilo jasno da ve eka Riuija.
Nasuprot ranijem periodu, mogla je sada otvoreno i bez ustruavanja da govori o svojim oseanjima.
Nesputano izraavanje u njenim mnogobrojnim pismima dalo joj je novu slobodu. Isto to deavalo se i sa
Riuijem: bio je sad govorljiviji i vedriji. Ova promena poela je jo u Hononolulu, kada je primio prvo
pismo od Fusako. Postao je vidno drueljubiviji i ak je rado uestvovao u hvalisavim razgovorima u
oficirskoj menzi. Nije dugo potrajalo, a oficiri na "Rakujo-maru" znali su sve pojedinosti o njegovoj
ljubavi.
"Zar nee da se pozdravi sa Noboruom? ini mi se da prole noi nije ni oka sklopio od radosti
to e te ponovo videti."
 Riui mirno ustade sa stolice. Bez sumnje da su svi u ovoj kui jedva ekali njegov dolazak, vole ga
neosporno i mati i sin.
Iz svoje putne torbe izvadi paket za Noborua i poe iza Fusako uz mrane stepenice, ne vie drhuih
kolena kao one noi kasnog leta, ve vrstim korakom oveka koji je prihvaen bez ikakve rezerve.
Noboru je na stepenicama uo korake. U napetom ekanju njegovo se telo ukoilo ispod pokrivaa,
ali je um koraka bio nekako drukiji nego to je zamiljao.
Zau se kucanje, a onda se vrata irom otvorie. Noboru ugleda mrko-crvenog krokodila koji je kao
da je plivao u svetlosti bistroj poput vode, koja je sada, poto su se oblaci razili, ispunila sobu. Za
trenutak ovaj krokodil je delovao kao iv, lebdei iznad praga, iroko razjapljenih vilica, crvenih
staklenih oiju i ukoenih, ispruenih nogu. Noboru je, jo lako omamljen groznicom, pokuavao da se
priseti da li ikome neko ivo bie slui kao tit. Riui mu je jednom priao kako izgleda u koralnom
moru: na sprudovima voda je mirna kao na povrini neke bare, dok daleko napolju, na otvorenom moru,
visoki talasi udaraju o spoljne koralne sprudove, razbijaju se i pesprskavaju u belu penu, koja lii na
daleko, sablasno privienje. Noboruova glavobolja, koja od jue bee popustila, bila je slina onim
bezbrojnim belim krunama od pene oko koralnih sprudova iza atola. Krokodil je bio simbol njegove
glavobolje, simbol njegovog sopstvenog dalekog autoriteta. Bolest je licu ovog deaka zaista davala
izvesno dostojanstvo.
"Dopada ti se krokodil? Tvoj je! Riui, koji je skriven stajao iza vrata, drei svoj poklon u
ispruenoj ruci, sada se pojavi na njima. Na sebi je imao sivi demper s okovratnikom uz vrat; lice mu je
bilo tamno, preplanulo od sunca.
Noboru se unapred pripremao za susret sa Riuijem i bio je odluio da nipoto ne pokae ljubazan
osmeh. Pravio se bolestan i uspeo je da mu se nijedna crta na licu ne pomeri.
"udno", ree Fusako. "Toliko ti se radovao. Da mu nije porasla temperatura?"
Kako se nepotrebno raspriala! Nikad ranije nije mu se majka inila tako dostojna prezrenja.
"Ovu ivotinju", ree Riui, ne obazirui se na Noboruovo dranje i stavljajui krokodila kraj
njegovog uzglavlja, "napunili su Indiosi u Brazilu. Indiosi, to su Indijanci, zna li? Prilikom svojih
sveanosti takve krokodile ili barske ptice nose na glavi, ispred ukrasa od perja. Na elu su im
privrena tri okrugla ogledalca i kad se u ovima ogleda vatra, gotovo da lie na trooke avole. Osim
toga, nose ogrlice leopardovih zuba oko vrata i leopardovo krzno oko bokova. Preko lea okae tobolac,
a u ruci nose lepe raznobojne strele i luk. To ti je, dakle pria o ovom krokodilu. On unekoliko spada u
sveanu odeu Indijanaca."
"Hvala," odgovori kratko Noboru. Njegova ruka je klizala preko neupadljive izboine na leima
malog gmizavca i milovala njegove beivotne udove. Onda je posmatrao prainu koja se nakupila ispod
crvenih staklenih oiju dok je ova ivotinja u trgovini nekog brazilskog provincijskog grada ekala kupca.
Mislio je o tome ta mu je Ruii ispriao. Soba je bila pregrejana, arav na njegovom krevetu vreo od
groznice, izguvan i vlaan. Na jastuku su leale majune krpice pokoice koje je bio otkinuo sa svojih
suvih usana. Nadam se da mi usne nisu suvie crvene, pomisli on, i nehotice pogleda ka plakaru sa
zbirkom. Doavola, kako li mu se moglo tako neto dogoditi. a ako su odrasli pratili njegov pogled i
posumnjali, ta onda. ali ne, sve je bilo u redu. Odrasli su bili mnogo nedosetljivi nego to je i
pretpostavljao. Oni se tupavo uljujkuju u svoju ljubav.
Noboru je netremice buljio u Riuja. Lice pomorca bee potamnelo od tropskog sunca, pa je delovao
jo muevnije, a njegove tamne vee i beli zubi jo vie su dolazili do izraaja. ali, u dugom Riuijevom
prianju Noboru je osetio neto neprirodno - kao da grevito nastoji da se prilagodi snovima deaka: bilo
je to uliziko reagovanje na preuveliana oseanja koja je Noboru izraavao u svojim mnogobrojnim
mislima. Nesposoban da se savlada, Noboru ree: "Ne znam, ali neto ovde nije prirodno."
 Riui je ovo na - dobroduan nain pogreno protumaio: "Ne zbijaj alu. Misli zato to je tako
mali? Pa i krokodili su mali dok su bebe. Pogledaj ih jednom u zoolokom vrtu."
"Kako moe da bude tako neutiv, Noboru. Bolje bi bilo da gospodinu Cukazakiju pokae svoju
zbirku potanskih maraka." Pre no to je Noboru mogao da prui ruku, majka je ve uzela album sa stola i
pokazivala Riuiju paljivo zalepljene potanske marke koje im je on slao iz mnogih zemalja.
Sedela je na stolici, licem okrenuta svetlu i okretala listove, dok je Riui, oslonjen jednom rukom o
naslon stolice, gledao preko njenih ramena. Kako su im lepi profili, pomisli Noboru. Bledo, jasno zimsko
sunce bacalo je blago svetlo na pravilne profile i isticalo ih u snopu svetlosti. Izgledalo je kao da su
oboje potpuno zaboravili na Noboruovo prisustvo.
"Kada ponovo kree va brod, gospodine Cukazaki?" upita deak bez okolianja.
Majka se okrene prema njemu zaprepaenog izraza lica i on primeti da je prebledela. Za Fusako je
to nesumnjivo bilo pitanje od najvee vanosti, pitanje koga se najvie plaila.
Riui je netremice gledao u prozor. Oi su mu bile poluzatvorene dok je veoma polako odgovarao:
"Jo ne znam."
Ovaj odgovor pogodi Riuija kao udarac. Fusako je utala, ali je bila nalik na bocu punu
uskomeanih oseanja koja samo to se nisu prelila. Lice joj je imalo budalasti izraz ene koja ne zna da
li je srena ili nesrena. Noboruu je liila na neku pralju.
"Istovar e u svakom sluaju potrajati do posle Nove godine", dodade Riui mirno.
Bez obzira da li je to bila la ili istina, on je to rekao sa puno saoseanja, tonom oveka koji zna da
ima mo da utie na sudbinu ljudi. im su majka i Riui napustili sobu, Noboru je, sav crven u licu,
dobivi napad kalja, izvukao ispod uzglavlja svoj dnevnik i u njega uneo sledee:

Krivica Riuija Cukazakija

3. Na moje pitanje: "Kada kree va brod? odgovorio je drsko: "Jo ne znam."

Noboru odloi pero i neko vreme razmiljae, a onda, ponovo obuzet gnevom, nastavi da pie:
4. Kako se uopte drznuo da se vrati ovamo?
Odmah potom postide se zbog besa. zato se samo tako revnosno vebao u apsolutnoj bezoseajnosti.
Paljivo je ispitivao svaki deli svog srca. Kada se uverio da se u njemu nije zadrao ni najmanji trag
gneva, proitao je jo jednom take tri i etiri. To je samo uvrstilo njegovo ubeenje: ovim takama nije
bila potrebna nikakva korektura.
Najednom Noboru zau jedva primetan um u susednoj sobi. Izgleda da je mati bila tamo. A i
Riui... Meutim, Noboruova soba nije bila zakljuana. Njegovo srce poe divlje da lupa. Grozniavo je
razmiljao kako bi u toj ne zakljuanoj sobi -i to po belom danu - neprimeen i to bre izvukao veliku
fioku iz plakara da bi se uunjao u pregradu.
 GLAVA DRUGA

Za Fusako, Riui je doneo s puta runu torbicu od admiral-koe, stvar neobinog izgleda sa drkom
koja je podseala na glavu mia. Zatvara i avovi bili su vrlo grubo izraeni, ali je Fusako, sva srena,
nosila torbicu svud sa sobom i pokazivala je gordo u radnji, ne obraajui panju na omalovaavajui
izraz gospodina ibuje.
Poslednjeg dana u godini u "Reksu" je bilo mnogo posla. Riui je morao da preuzme popodnevno
deurstvo i tako su dan proveli razdvojeni. ovog puta smatrali su sasvim prirodnim da svako od njih ode
na na svoj posao.
Bilo je ve prolo deset kada se Fusako vratila kui. Sve je blistalo od istoe. Riui je pomogao
Noboruu i domaici pri uobiajenom, velikom novogodinjem ienju i zato su bili gotovi mnogo ranije
nego prethodnih godina. Isto kao prilikom pranja palube na brodu, Riui je kratko i jasno izdavao
zapovesti koje je Noboru, od tog jutra bez temperature, ispunjavao sa najveom revnou.
U trenutku kada je Fusako otvarala kuna vrata, njih dvojica su silazili niz stepenice, natovareni
vedrima, etkama za ribanje i metlama - posao je bio obavljen i na gornjem spratu. Riui je bio
posuvratio rukave svog pulovera, a oko glave vezao maramu. Noboru, takoe sa maramom uvijenom kao
turban, izgledao je svee, a oi su mu blistale. Ugodno iznenaena, Fusako je posmatrala obojcu, ali je u
isto vreme bila zabrinuta za Noboruovo zdravlje.
"Kojeta. Zapeti dobro dok se ne oznoji, to je najbolje sredstvo protiv nazeba", ree Riui. Iako
izreene kao pokuaj da je umiri, ove rei su moda zvuale prilino grubo, ali su to bar bile "muke
rei" kakve se ve odavno nisu ule u ovoj kui. Izgledalo je da su se na tu Riuijevu primedbu stenjui
ukrutili zidovi i stare grede na tavanici.
Kada je porodica oko ponoi sedela pred tradicionalnim valjucima sluajui novogodinja zvona,
domaica im je opet ispriala istu staru priu koju je ponavljala o svakom doeku Nove godine: "Kod
Makgregorovih - to je porodica kod koje sam pre radila - uvek je uoi Nove godine bila velika guva, a
tano u pono svako bi se poljubio sa svima. Uz mene se bio prilepio jedan dosadni Irac..."
im se Riui naao nasamo sa Fusako u spavaoj sobi, on je odmah uze u naruje. Docnije, kada se
na nebu ve poelo javljati praskozorje, Riuiju pade napamet detinjasta misao: da rani izlazak sunca u
Novoj godini doeka napolju, u parku. Njegova razdraganost pree i na Fusako; ona se oduevi
budalastom idejom da u to doba pojure na hladnou.
urno, Fusako navue na sebe sve to god je mogla: nogavice sa stopalom, dugake pantalone,
kamirski sveter i preko njega jedan izvanredno lep pulover za skijanje iz Danske. Riui joj jo prebaci i
svoju kabanicu preko ramena. Iunjae se zatim na vrhovima prstiju do kunih vrata, otkljuae ih i
izaoe napolje.
Svei, jutarnji vazduh godio je njihovim zaarenim telima. Trali su polutamnim parkom u kome nije
bilo ive due, smejali su se iz sveg glasa, igrali "vije" pod visokim empresima i disali duboko da
utvrde iji se dah jasnije vidi. Imali su oseaj da se tanka ledena kora prevlai preko njihovih od nonog
milovanja obljutavelih usana.
Izbilo je ve est asova kad stigoe do ograde sa koje se videla luka. Zvezda Danica se ve klonila
jugu. Mada su se jo uvek raspoznavali osvetljeni prozori visokih zgrada, lampe pod nastrenicama
skladita i crvene migave svetlosti na vrhovima udaljenih katarki, a crveni i zeleni zraci kule svetilje,
obrui se, jo uvek presecali tamu parka, konture kua isticale su se sad ve jasnije prema istonom
nebu odakle je poinjao da veje purpurni dah.
Hladni jutarnji vetar, od koga su se tresle grane bunova, donese im iz daljine prvo kukurikanje petla
u toj godini, jedan tragini, drhtavi vapaj. "Neka Nova godina bude za sve nas srena", molila je glasno
Fusako. Zbog hladnoe, pribili su se sasvim jedno uz drugo. Riui poljubi usta, tako blizu njegovih, i
odgovori: "Bie to srena godina, sasvim sigurno."
Postepeno su se sve jasnije ocrtavale konture jedne zgrade kraj same vode. Dok je zurio u crveno
svetlo nad jednim izlazom za sluaj opasnosti, Riuija je muila misao o tome kako bi na kopnu ivot
mogao biti ugodan. U maju e napuniti trideset i etiri godine. Dolo je vreme da ostvari ve odavno
snevani san. Morao je konano da prizna da ga ne eka nikakva, prema njegovoj meri, krojena slava. ak
i kada bi mutna svetla pod krovovima skladita radije prespavala nejasnu, sivo-plavu svetlost jutra, za
njega, Riuija, je krajnje vreme da se probudi.
Iako je bila Nova godina, iz luke su dopirali prigueni umovi. Iz redova u kanalu vezanih dereglija,
odvoji se jedna barka i otplovi uz suvo pitanje. Kao blistave pruge, leali su na vodi amci usidrenih
brodova; njihov sjaj izblede tek kada se siva povrina obojila golubije plavo pa je izgledalo da raste u
beskraj. est asova i dvadeset i pet minuta. Neonske sijalice u parku se pogasie.
"Smrzava li se i ti?" upita i Riui.
"Hladnoa ujeda kao zubima, ali neka. Sunce e morati da se pojavi svakog trenutka."
Dok je Riui stalno zapitkivao Fusako da li se i ona smrzava, i sebi je u isto vreme postavljao
pitanje: Hoe li se stvarno svega toga odrei? Oseaja mora, mranog, opojnog oseaja, koji u tvom
srcu neprekidno budi isprekidani drhtaj? Opojnosti rastanka? Slatkih suza koje ti tvoja pesma nateruje na
oi? Onog naina ivota koji te je odvojio od sveta i tako u potpunosti razvio tvoju svest oveka? Potajna
enja za smru, za dalekom sreom i dalekom smru - ta bilo da bilo, sve se to nalazilo "negde u
velikoj daljini". Hoe li toga da se odrekne? - pitao se on stalno iznova. Bio je uvek u neposrednom
dodiru sa tamnim valovima mora i reljefnom svetlou iza rubova oblaka i zbog toga se njegovo srce
zavuklo u najskriveniji kutak; as je bivalo obuzdano, a as dobijalo bezgranini polet sve dok najzad
Riui vie nije umeo da napravi razliku izmeu najplemenitijih i najprostijih oseanja i dok odgovornost
za svoje ponaanje nije potpuno prepustio moru. Hoe li se stvarno odrei ove vedre, zrane slobode?
S druge strane, Riui je ovog puta, vraajui se kui, otkrio je da je potpuno sit bede i dosade
mornarskog ivota. Bio je uveren da se svega nauivao do kraja - za njega vie nije postojao nijedan
jedini nepoznati ukus. Budalo, govorio je sebi u potaji. Slavu nije bilo moguno nigde nai, nigde na
svetu. Ni na zapadnoj, ni na istonoj hemisferi. ak ni pod Junim krstom, onim sazveem o kome
sanjaju svi mornari...
Sad su ve jasno raspoznavali vodenu povrinu kraj stovarita drva, a kad su se zauli drugi petli,
nebom se razli penuavo rumenilo. Tada utrnue i svetla na jarbolima, a u magli, koja je obavila luku,
brodovi su izgledali kao avetinjski bledi fantomi. Kada je zatinjala svetlost na rubu neba, a laki veo
oblaka prekrio daleki horizont, park iza njegovih lea poe da se iri i belasa. Kruni svetlosni rep kule-
svetilje nestade, i samo su jo jasno i naizmenino blistala njena crvena i zelena svetla.
Bila je cia zima, tesno pripijeni jedno uz drugo, Fusako i Riui sa naslonie na ogradu trupkajui
nogama koje je sve jaa hladnoa napadala vie nego njihova nezatiena lica.
"Uskoro e svanuti", ree Fusako usred ptiijeg cvrkuta koji se iznenada glasno zaori. Polazei od
kue, stavila je na brzinu malo rua na usne koje su sad izgledale kao svetlea taka na njenom od
hladnoe pobledelom licu. Riuiju se ona uini lepom.
Ubrzo zatim, na velikoj visini ulevo od skladita drva ukaza se na nebu, sivom kao kriljac, crveni
krug obavijen jutarnjom parom. Ve u iduem trenutku sunce se pretvori u kao krv crvenu loptu, ali su
njegovi zraci jo uvek bili tako slabi da su njih dvoje bez tekoe mogli da gledaju u to sunce koje je
liilo na crveni pun mesec.
"Sasvim sigurno e to biti srena godina. Ona to mora biti zbog toga to smo ti i ja zajedno doekali
prvi izlazak sunca. Sem toga, ovo je sad prvi put u mom ivotu da na sam dan Nove godine posmatram
raanje sunca." Fusakoin glas je bio promukao od hladnoe. Riui je upita (i uini mu se da je viknuo
preglasno, kao kad zimi na palubi proklinje severac): "Hoe li se udati za mene?"
"Kako, molim?"
Razdraen, jer je svoje pitanje morao ponovi, on sad izree neto to nikada nije trebalo da kae:
"Pitam hoe li da se uda za mene. Iako sam samo obian pomorac, ipak nikad nisam iveo neurednim
ivotom. Moda e mi se smejati, ali ja imam u banci dva miliona jena. Moe posle da pogleda moju
tednu knjiicu. To mi je sva imovina i ja je poklanjam tebi, rekla ti da ili ne."
Ove jednostavne rei dirnue srce otmene dame dublje nego to je Riui oekivao. Od radosti,
Fusako poe da plae.
Sunce je sad tako bletalo da Riui vie nije mogao da upravi na nju svoj pogled pun neizvesnosti.
Neka sirena pisnu, umovi automobila poee da dopiru do njih, a buka u luci, koja se nikad ne stiava
potpuno, odzvanjae tupom jainom. Magla je skrivala horizont, ali je sunce rasprostiralo nad vodom
svoj odblesak, kao neki crveni veo pare.
"Da, hou. Naravno, ima nekoliko problema o kojima moramo da razgovaramo. Na primer, o
Noboruu i mom poslu u radnji. Smem li da postavim jedan jedini uslov? Ako misli da odmah ponovo
otputuje, tada... da, ini mi se, tada e teko ii ovo to si ba sad kazao."
"Neu odmah otputovati. Moda" Riui ne izgovori reenicu do kraja.

*
**

U Fusakoinoj kui nije bilo ni jedne jedine japanske sobe; njen nain ivota bio je u potpunosti
zapadnjaki. Samo je Novu godinu slavila po starim obiajima - sa zainjenim pirinanim vinom i
specijalnim novogodinjim dorukom koji je sluio u lakovanim posudama.
Riui nije oka sklopio. Poto se umio "netaknutom vodom", prvom vodom koja se toi o
novogodinjem jutru, siao je u trpezariju. inilo mu se da se ne nalazi u Japanu, ve u japanskom
konzulatu u nekom severno-evropskom lukom gradu. Pre nekoliko godina bio je pozvan tamo na
novogodinju veeru zajedno sa drugim oficirom sa svog broda. U slinoj svetloj i na zapadnjaki nain
ureenoj trpezariji gost je - isto kao ovde - oekivao malani, lakirani posluavnik sa bokalom za vino,
lakiranim oljama i lakiranim kutijicama sa raznobojnim poslasticama.
Zbog praznika, Noboru je imao na sebi novu, besprekorno vezanu kravatu. Svi poelee jedni
drugima srenu Novu godinu. Dosad, Noboru je uvek dobijao prvu au vina i tako je i sad, kada je
novogodinje vino usuto u ase, mahinalno pruio ruku da uzme gornju i najmanju od tri jedne na drugu
postavljene posude s vinom. Meutim, zaustavi ga majin upozoravajui pogled.
"Kako je smeno da gospodin Cukazaki treba da pije iz najmanje ase!" uzviknu on, prikrivajui
svoju detinjastu zbunjenost, ali je pri tom napeto posmatrao kako Riui svojim velikim, uljevitim rukama
uzima, kao prvi, asu sa vinom i prinosi je ustima. Obuhvaena ovim grubim prstima, naviknutim da
vezuju brodsku uad, kao cinober crvena, lakovana inijica, ukraena ljivinim cvetom, izgledala je jo
manja nego to jeste i strahovito prostaka.
Kad je sveanost zavrena, Riui poe, a da ga Noboru nije morao zamoliti, da pria o jednom
uraganu na Karipskom moru.
"Kada je more stvarno jako uzburkano, jedva moe i pirina da se kuva. Ipak nam to nekako poe za
rukom i tada pravimo loptice od pirina. Ali, poto inije sa pirinom neizbeno klize sa stola, mi ga
jednostavno gurnemo u stranu, posedamo po podu, i jedemo kako ko zna.
 Ovaj uragan u Karipskom moru bio je izuzetno straan. Rakujo-maru, u inostranstvu izgraen brod,
ima na svojim pleima ve vie od dvadeset godina i to je, znai, stari un koji odmah proputa vodu im
naie neka jaa bura. Ovoga puta, voda je kroz rupe za zakivke prodirala u trup broda. U takvim
sluajevima nema vie nikakve razlike izmeu oficira i mornara. Mokri do gole koe kao pacovi koji se
dave, dirindimo svi zajedno, izbacujemo vodu, postavljamo asure koje ne proputaju vodu, instaliramo u
najveoj urbi jednu mealicu i sipamo cement u nju. Kada udari o brodski zid ili kad za vreme kratkog
spoja tresne u pomrini nema uopte vremena da oseti strah.
Jedna stvar je sigurna: ma koliko neki ovek dugo plovio morem, bura je bila i ostaje uasna stvar.
Svaki put pomisli da ti je doao kraj. Uoi tog poslednjeg uragana, zalazak sunca je izgledao kao neki
ogromni poar. Crvena boja bila je tamna, kao da je bila izmeana sa crnom bojom, a more je bilo glatko
kao ogledalo. Odmah sam osetio da ima neeg u vazduhu...
"Prestani! Molim te, prestani, ne govori vie o takvim stvarima", viknu Fusako i zapui ui. Noboru
je konstatovao da je krajnje glupo to se majka na tako teatralan nain buni protiv jedne prie o
pustolovinama, ispriane oigledno radi njega. Ili je, moda, ta pria bila u prvom redu namenjena majci?
Ova pomisao izazva u njemu nelagodnost. Ton kojim je Riui priao o svojim doivljajima na moru,
zvuao je ovog puta drukije nego inae. Podseao je deaka na nekog torbara koji uzima svoju robu
prljavim prstima da bi je hvalio pred kupcima.
Neku odista arenu robu koju je izvukao iz svog zaveljaja i rairio pred svaije oi: uragan u
Karipskom moru, predeli u Panamskom kanalu, karnevalski voz, pokriven crvenom prainom, u nekom
brazilskom provincijskom gradiu nad kojim su se nadvili kumulusi, neki tropski pljusak, koji je za tren
oka preplavio jedan grad, areni papagaji koji krete pod tamnim nebom...
 GLAVA TREA

Petog januara se "Rakujo-maru" otisnuo na puinu, ali se Riui nije nalazio na brodu. On je ostao u
gostima kod porodice Kuroda.
estog januara "Reks" je ponovo otvoren. Sa olakanjem i u vedrom raspoloenju to je "Rakujo-
maru" isplovio bez Riuija, Fusako se pred podne pojavi u radnji i tu razmeni novogodinje estitke sa
gospodinom ibujom i ostalim osobljem. Na svom pisaem stolu zatekla je jedan tovarni list adresovan
na:
Gg Reks & Ko, Ltd. Jokohama
Porudbina br. 1062-B
Za vreme praznika brodom "Eldorado" stigla je od njenog britanskog agenta jedna robna poiljka. To
su bila dva i po tuceta mukih pulovera i prsnika i pola tuceta pantalona veliine 34,38 i 40. Vrednost
porudbine i procenat od 10 odsto za agenta, iznosila je 90.750 jena. Cak i ako bi roba leala u radnji
mesec dana, ostvarila bi se ista zarada od 50.000 jena, jer je pristiglo toliko porudbina od kupaca da bi
bar polovina robe mogla odmah da se proda. Ako bi preostali deo robe morao jo toliko da lei, nije
trebalo strahovati od pada vrednosti. I tako se potvrdilo jo jednom kako je korisno da se inostrani
proizvodi dobavljaju preko prvorazrednih agenata. Prodajna cena odreivala se u inostranstvu a ako bi se
u "reksu" roba prodala ispod te cene, Englezi su imali pravo da raskinu poslovne veze.
Gospodin ibuja ue u Fusakoinu kancelariju.
"Firma Dekson prikazuje dvadeset i petog svoju prolenu i letnju kolekciju. Dobili smo pozivnicu",
obavesti je on.
"Tako? Onda emo, morati ponovo da konkuriemo nakupcima velikih modnih kua u Tokiju.
Meutim, ti ljudi nemaju oi u glavi."
"Oni se uopte ne razumeju u kvalitet, jer sami nikad nisu nosili fine stvari."
"Potpuno tano." Fusako zabelei datum u kalendar na svom pisaem stolu. "Sutra idemo u
Ministarstvo trgovine, je li tako? Sa inovnicima ne mogu uopte da izaem na kraj. U tom pogledu,
oslanjam se potpuno na vas i samo u se smekati, ne govorei nita."
"Nita ne brinite. Jedan od efova je moj stari prijatelj."
"Da, da, vi ste to ve pominjali. Ta injenica me umiruje."
Da bi zadovoljila ukus mnogih novih muterija, firma "Reks" je zakljuila specijalan ugovor sa
5
njujorkom trgovakom kuom "Mens Town and Country Shop" . Punomo je ve poslata, ali se za
dobijanje uvozne dozvole Fusako mora lino da zauzme u Ministarstvu trgovine.
Iznenada, Fusako se neeg priseti. "Htela sam jo da vas upitam, gospodine Sibuja," - ona uperi svoj
pogled u prsnik od kamilje dlake starog, suvonjavog poslovoe, uvek najurednije obuenog - "kako se
oseate u poslednje vreme?"
"Hvala, ne ba najbolje. Giht me prilino mui. Bolovi su stalno sve jai."
"Jeste li bili kod lekara?"
"Nisam. Sva ova praznina guva..."
"Ali, vi se jo pre Nove godine niste oseali dobro."
"Uoi Nove godine bilo je toliko posla da nikako nisam mogao da odem kod lekara."
"Morate to pre da se pregledate. Ja bih bila izgubljena kad bi se vama neto desilo."
Stari poslovoa se neodreeno nasmei; njegova bela ruka, ve pokrivena naslagama pigmenta -
takozvanim pegama starosti - nervozno je vezivala ve vrsto vezani vor na kravati.
 Utom ue jedna prodavaica i prijavi gospoicu Joriko Kasugu.
"U, zar opet snimate?" poe joj Fusako u susret. Joriko Kasuga je ovog puta dola bez pratnje. U
svojoj bizonskoj bundi, nagnuta malo napred, stajala je ona pred jednom vitrinom i posmatrala izloenu
robu.
Poto Joriko pokupova neke sitnice - ru za usta marke "lankom" i jedno naliv-pero "pelikan" -
Fusako je pozva na ruak. Slavna filmska glumica zraila je od radosti. Fusako je odvede u "Kentaur",
mali francuski restoran koji se nalazio s druge strane Zapadnog mosta u jednoj maloj, pobonoj ulici i
koji su pomorci rado poseivali. Vlasni restorana bio je jedan stari sladokusac koji je do penzije radio u
francuskom konzulatu.
Fusako je posmatrala glumicu kao da eli da proceni usamljenost ove naivne ene koju, izgleda, nita
nije moglo da potrese. Joriko nije dobila nijednu od onih nagrada koje je prole godine toliko oekivala.
Njen dananji izlet u Jokohamu trebalo je da je potedi pogleda kojim publika prati zvezdu koju progoni
nesrea. Svakako da je ona imala veliki broj oboavalaca, ali je jedina osoba sa kojom je mogla da
razgovara otvoreno i slobodno, bila vlasnica jednog butika u Jokohami, ena sa kojom ak nije ni bila
naroito prisna. Fusako odlui da za vreme ruka izbegne razgovor o filmu.
Uz riblju orbu poruile su bocu uvenog vina ovog restorana. Poto Joriko nije umela da ita
francuski jelovnik, Fusako je odabrala meni.
"Mamice, ba ste lepi. Volela bih da izgledam kao vi", ree raskono lepa Joriko bez okolienja.
Nijedna druga ena ne ceni toliko malo svoju lepotu, pomisli Fusako. Joriko je imala divne grudi, velike,
blistave oi, pravilan nos i ulne usne, ali je i pored toga patila od kompleksa nie vrednosti.
Uobraavala je - i patila zbog te pomisli - da moda nije dobila nijednu nagradu samo zato to je za
muke oi bila isuvie skupocena poslastica. Fusako je posmatrala kako se na licu ove uvene i nesrene
ene pojavi radosna gordost kada joj kelnerica podnese jednu sveicu i zamoli autogram. Jorikino
dranje u trenutku davanja autograma jasno je odavalo njeno raspoloenje. Ushiena irokogrudnost sa
kojom je ona ovog puta ispisivala svoje ime nagovetavala je da bi ona darovala ak i svoju dojku kad bi
je za to zamolio neki oboavalac.
"Jedini ljudi u koje stvarno imam poverenja to su moji oboavaoci, iako oni imaju vrlo kratko
pamenje", napomenu Joriko dok je pripaljivala jednu stranu damsku cigaretu.
"U mene, znai, nemate poverenja?" naali se Fusako, jer je tano znala ta e Joriko da odgovori.
"Zar mislite da bih krenula na tako dalek put u Jokohamu da nemam u vas poverenja? Vi ste moja
jedina, prava prijateljica. Odista i stvarno. Nisam se ve odavno oseala tako kao danas, a za to mogu
samo vama da zahvalim, mamice." Opet to odvratno oslovljavanje.
Na zidovima restorana visili su akvareli na kojima su bili prikazani uveni jedrenjaci iz
sedamnaestog i devetnaestog veka; na stolovima su blistali stolnjaci sa crvenim etverouglima. Fusako i
Joriko su bile jedini gosti. jak severac udarao je po strarim prozorskim kapcima i vitlao praznom ulicom
jedan list novina. Siva skladita zatvarala su vidik.
Za vreme obeda, Joriko je prebacila preko ramena svoju bizonsku bundu. Oko vrata je imala
elegantni lanac, sastavljen od isprepletenih zlatnih karika; on je blistao na njenim bujnim grudima i ivo
podseao na posveeno slamno ue na koje se nailazi u into ivotima. Joriko je dobro jela, iskrala se od
torokavog sveta, umakla ak i od svog astoljublja i sedela je tu, zadovoljna kao neka snana nadniarka
koja se na nekoj sunanoj utrini odmara od svog napornog rada. Uzroci njene sree ili nesree nisu bili
dovoljno ubedljivi posmatraima sa strane, ali u trenucima kao to je ovaj, Joriko, koja je uspela da
prehranjuje porodicu od deset lanova, jasno je otkrivala poreklo svoje ivotne snage. Iako to ona nije ni
slutila, ba ta vitalnost je bila ono to je na njoj bilo najlepe.
Fusako iznenada oseti da bi Joriko mogla da bude savetodavac koga je toliko traila i ona poe da
otvara svoje srce glumici. Dok je priala, bila je toliko opijena sreom da je bez ikakve potrebe poverila
Joriko i najintimnije pojedinosti.
"Zar je moguno? Zar vam je on stvarno dao ovlaenje i tednu knjiicu sa ulogom od dva miliona
jena?"
"Pokuala sam sve to sam mogla da ga od toga odvratim..."
"Ali, zato? Nema nikakvog razloga za to. Smatram da je on postupio kao pravi mukarac. Naravno,
za vas dva miliona jena predstavljaju sitnicu, ali ono to je vano to je dobra namera. Ne bih nikad
pomislila da u nae doba jo ima takvih ljudi. Mukarci koji meni pristupaju uvek su bez razlike
podmukle krvopije. Zaista, moete rei da ste sreni..."
Fusako je bila iznenaena obazrivou sa kojom je Joriko pretresala praktina pitanja. Kad je
glumica sasluala priu do kraja, odmah joj je dala niz saveta. Ako Fusako ozbiljno pomilja na udaju,
onda, po njenom miljenju, treba prvo da ovlasti neki detektivski biro da joj prikupi obavetenja o
Riuiju. Za to joj je potrebna njegova slika i suma od oko trideset hiljada jena. Ako Fusako napomene da
je stvar hitna, rezultate moe da dobije u roku od nedelju dana. Ona, Joriko, zna jedan pouzdan detektivski
biro i od sveg srca je spremna da njegovu adresu Fusako da.
Drugo, oba partnera treba da izrade uverenje o zdravstvenom stanju. Bilo bi najbolje da Fusako ode
sa Riuijem u neku bolnicu u koju ima poverenja. Verovatno da nema nikakvog razloga da brine, ali kad
su u pitanju mornari, uvek postoji verovatnoa da su kliconoe gadnih bolesti.
Tree, tu je dete. Uostalom, to svakako nije neki veliki problem, jer se svaki deak lake navikava na
novog oca nego na maehu. Sem toga, izgleda da Noboru oboava mornara kao junaka, a poto je Riui
ve po prirodi dobroudan, sve e sigurno biti u redu.
etvrto, mukarac ne sme ni u kom sluju, ak ni kratko, da besposlii. Ako Fusako namerava da od
Riuija napravi budueg poslovou "Reksa", onda je najpametnije da ga odmah uputi u stvari i povede u
radnju da joj pomogne, utoliko pre to u ovom trenutku gospodin ibuja nije najbolje sa zdravljem.
I kao poslednje, Joriko napomenu: stvar sa tednom knjiicom jasno pokazuje da on nije neki lukavi
raundija. Ipak, treba imati na umu u kojoj meri je kriza u pomorskoj plovidbi, koja je vladala prolih
godina, nepovoljno uticala na akcije brodovlasnikih kompanije, pa gospodin Cukazaki verovatno gaji
elju da napusti poziv pomorca. Prema tome, Fusako ne treba da sebe nepotrebno omalovaava samo zato
to je udovica. Naprotiv, ona mora s njim da razgovara na ravnoj nozi i da pazi da ne bude oteena.
Joriko je bila mlaa od Fusako, ali je tako strpljivo i ubedljivo iznosila taku po taku kao da eli da
objasni nekom detetu. Fusako je njene logine i razborite savete sasluala sa uenjem, jer je sve dosad
smatrala Joriko prilino glupom.
"Nisam nikad ni pomislila da ste vi tako slobodni", ree ona zapanjeno.
"Stvar je sasvim prosta. Vidite, pre izvesnog vremena postojao je i u mom ivotu neko za koga sam
htela da se udam i tada sam se poverila jednom direktoru nae filmske kompanije. Sigurno ste uli za
njega - Muragoi iz preduzea Koen. Karakteristino je za njega da nije gubio rei govorei mi o mom
radu, mojoj popularnosti ili mom ugovoru. estitao mi je s najljubaznijijm osmehom na svetu, a zatim me
posavetovao da uinim ono to sam ja vama, mamice, ba sad preporuila. Meni je to izgledalo suvie
zapetljano i tako sam sve prepustila njemu. I, zamislite, u roku od nedelju dana otkrio je da taj ovek
izdrava tri ene, da ima dvoje vanbrane dece i da, sem toga, boluje od izvesne bolesti... Znate ta
mislim. ta nitarija je smerala da, im se venamo, izbaci na ulicu svu moju porodicu, mene da pusti da
argatujem, a on da lenari. ta kaete na to? Takvi su, eto, mukarci. Naravno, ima izuzetaka..."
Od tog trenutka Fusako je mrzela glumicu, a u njenoj mrnji krije se i protest jedne ispravne,
pristojne burujke. U Jorikoinim dobronamernim, ali donekle nesmotrenim reima videla je ne samo
napad na Riuija, ve ak i uvredu nanetu njenoj porodici, njenom dobrom odgoju, vrstoj i kultivisanoj
tradiciji doma Kuroda, a time i asti njenog pokojnog mua.
Poto je ona poticala iz sasvim druge sredine, njen doivljaj nije nikako mogao da ima isti tok kao
Jorikoine afere. Fusako se ugrize za usnu i po misli: bilo kad morau to ovoj osobi da dam na znanje.
Zasad ne mogu nita da uinim, ona je moja muterija.
Fusako uopte nije bila svesna da u svojoj ljutnji zastupa stanovite koje je bilo u suprotnosti sa
iznenadnom, estokom strau proteklog leta. U dnu due nije joj bilo toliko stalo do Riuija koliko do
zdravog porodinog ivota koji su ona o njen sin vodili posle smrti njenog mua. Jorikoina primedba
imala je prizvuk neeg ega se Fusako najvie plaila, prizvuk zamerke kojom je drutvo osudilo njenu
lakomislenost. I ba kada je ona elela da ispravi tu lakomislenost prikladnim "hendikepom", Joriko je
hotimino izrekla neto to ju je tresnuo o zemlju. Fusako je bila ljuta zbog svog pokojnog mua, zbog
doma Kuroda i Noborua, a gnev, koji je proistekao iz njene zebnje, natera je da pobledi.
Da je Riui neka nitarija koja od mene krije tako strane stvari, ja bih ga ve odavno prozrela.
Najzad, ja imam zdravu i sigurnu mo rasuivanja i ne dozvoljavam tako lako da mi se prilepi uka kao
ova glupa enska. Tako je razmiljala Fusako, odriui se time neprihvatljive strasti proteklog leta, ali je
aputanje u njoj poelo iznenadno da grgolji i narasta, pretei da izbije navidelo.
Joriko nije primetila nita od Fusakoinog unutranjeg uzbuenja. Spokojno je popila kafu kojom se
zavrio ruak, a zatim odjednom spusti olju, zasuka rukave svoje haljine i pokaza unutranju stranu
svojih belih runih zglobova. "Molim vas, obeajte da nikom neete nita rei. Samo vama, mamice,
poveravam svoju tajnu. Ovi oiljci ostali su mi od te nesrene afere. Htela sam tada da izvrim
samoubistvo i presekla sam vene jednim brijaem."
"ta kaete? kako je to udno da nita o tome nije bilo u novinama", ree Fusako malo s visine. Ona
se ve bila ponovo smirila.
"Gospodin Muragoi je trao od redakcije do redakcije da sprei publicitet. Ali, rana je uasno
krvarila." Joriko podie ruku, neno dotae zglob usnama i prui ga Fusako da ga pogleda. Trebalo je
veoma paljivo zagledati da bi se otkrili nepravilni oiljci koji su oigledno poticali od povrinskih,
bojaljivih zareza. Fusako su ti oiljci bili neto nedostojno i zato ih je ispitivala tako paljivo da se
uopte ne mogu nazreti. A zatim, ona ponovo postade vlasnica "Reksa" i saoseajno nabra obrve. "O,
kako je to strano! Koliko bi vas ljudi u Japanu oplakivalo da ste uspeli da ostvarite sviju nameru! To
arobno telo - to se ne moe ni zamisliti. Morate mi vrsto obeati da nikad vie neete to pokuati."
"Ne, svakako neu. takvu glupost neu uraditi po drugi put. Sad ivim jo samo za ljude koji bi me,
bar u Jaoanu, oplakivali kad bih umrla. Da li bi i vi plakali za mnom, mamice?"
"Ne samo da bih plakala..." uveravala ju je Fusako umilnim glasom. "Ali, bolje da razgovaramo o
veselijim stvarima, molim vas."
U obinim prilikama Fusako bi smatrala loim znamenjem da se obrati detektivskom birou koji joj je
preporuila Joriko. Ali, sad je ba iz inata elela da od biroa, koji je unitio Jorikoine nade, dobije
povoljne izvetaje o Riuiju.
"Sad sam se ba setila da sutra moram u svakom sluaju da idem poslom u Tokio sa gospodinom
ibujom", ree ona. "Kad zavrimo nae poslove rastau se od gospodina ibuje i otii u detektivski biro
o kome ste govorili. Smem li da vas zamolim da mi date vau posetnicu sa kratkom preporukom?"
"Pa, naravno", odgovori Joriko i izvadi tek kupljeno nalivpero iz svoje tane od krokodilske koe, a
zatim je dugo preturala po njoj dok najzad nije pronala jednu posetnicu.

*
**
 Posle osam dana, Fusako je vodila dug telefonski razgovor sa Juriko. Puna ponosa, ona joj saopti:
"Htela sam samo da vam zahvalim na vaim dobrim savetima kojih sam se doslovno pridravala. Da,
veliki uspeh... Izvetaj je vrlo interesantan. Trideset hiljada jena je stvarno bagatela kad ovek pomisli
koliki je trud trebalo uloiti u sakupljanje podataka. Hoete li da vam proitam izvetaj? Imate li sad
vremena? Fino, sluajte paljivo:
"Specijalan nalog - strogo poverljiv izveaj.
Ispitivanja o Riuiju Cukazakiju, izvrena po elji klijentkinje, dala su sledee rezultate:
Informacije u skladu sa nalogom: lini podaci, odnosi sa enama itd.
Sve to smo saznali o ivotu dotine osobe poklapa se potpuno sa podacima kojima raspolae
klijentkinja. Majka dotinog, Masako, umrla je kada je njemu bilo deset godina. Otac, Haime, bio je
slubenik u kvartu Kacuika u Tokiju. Posle enine smrti nije se vie enio, ve se potpuno posvetio
odgoju dece. Kua porodice Cukazaki je izgorela prilikom jednog vazdunog napada u martu 1945.
Mlaa sestra, Toiko, umrla je od pegavog tifusa u maju iste godine. Dotini je zavrio pomorsku
akademiju..."
U tom tonu, izvetaj tee dalje. Uasan stil, zar ne? Preskaem jedan deo... A, evo, ovde stoji: "to
se tie odnosa sa enama, dotini nema u ovom trenutku nikakvu vezu, a nita ne nagovetava da je u
prolosti imao neku vrstu vezu ili da je s nekim iveo u divljem braku..."
ta kaete na ovaj nain izraavanja?
"Mada dotini naginje tome da se izdvaja od sveta, svoj poziv upranjava struno i vai za oveka sa
vrlo razvijenim oseanjem odgovornosti. Zdrav je, snane grae i nije bolovao ni od jedne teke bolesti.
U toku naih ispitivanja nismo dosad otkrili nikakve znake duevnih poremeaja, niti simptome drugih
naslednih oboljenja kod bliskih krvnih srodnika dotinog..."
Ima jo neto, da, evo: "Dotini nema dugova. Kod svoje kompanije nije podizao kredit i nikad nije
uzimao akontaciju to nagovetava da je u novanim stvarima vrlo korektan. Voli samou, nije mu
naroito stalo do drutvenog ivota i zbog toga se ne slae naroito dobro sa svojim kolegama..."
Uostalom, glavno je da se sa mnom dobro slae. Kako, molim?... Tako, imate posetu? Onda bolje da
prekinemo. Hvala vam, hvala od sveg srca. Bilo je to stvarno ljubazno od vas. Smem li vas uskoro
oekivati kod nas? ... Riui? Da, od prole nedelje radi ve kod nas u radnji, onako kako ste mi vi
savetovali. Kad idui put doete, upoznaete ga... Da, da, naravno. Jo jednom, veliko hvala. Do
vienja."
 GLAVA ETVRTA

Prvi kolski dan bio je jedanaestog, ali je nastava trajala samo do podne. Za vreme raspusta banda
se nije sastajala, jer su efa njegovi roditelji, koji nikad nisu imali mira, odvukli sa sobom na put u
zapadni Japan. Sad su, konano, deaci bili ponovo svi na okupu i poto su u koli progutali svoj ruak,
odluie da pou do punte pristanita Jamaita gde ih sigurno niko nee ometati.
"Sigurno mislite da je tamo uasno hladno. Svi to mislite, ali to nije tano", ree ef. Ima tamo jedno
mesto u zavetrini. Hajdete samo sa mnom, iznenadiete se."
Jo od podne nebo su poeli da prekrivaju oblaci, a hladnoa je stezala sve jae. Dok su ili ka
pristanitu, pravo u njih je duvao ledeni severac i prinudio ih da sklanjaju lice.
Na punti pristanita radovi na osvajanju trena su praktino zavreni, samo se jedan dok nalazio jo
uvek u izgradnji. More je bilo ustalasala siva povrina; dva-tri plutajua plovka, koje su talasi stalno
zapljuskivali, njihala su se na vodi. Iz skupine tamnih fabrikih zgrada isticalo se samo pet visokih
dimnjaka elektrane. uti oblaci dima visili su nad razlivenim linijama krovova. Sa bagera pored polu
dovrenog doka odjekivalo je preko vode dovikivanje radnika. Oba belo-crvena niska svetionika na ulazu
u luku, levo od pristanita i daleko napolju, izgledala su iz daljine kao jedan jedini stub.
Pred barakom, na jednoj strani pristanita, bio je usidren stari, zaputeni teretnjak od pet do est
tona, a njegova posivela zastava mlitavo je visila sa krme. Neto dalje od obale verovatno je ba digao
sidro neki strani parobrod, jer se iznad krova barake nazirala uma belih jarbola dizalica koji su se lako
lelujali. U tom sumornom predelu izgledalo je da se tamo pokree neto svetlo i blistavo.
Svima je odmah bilo jasno ta je ef nazvao mestom u zavetrini. Izmeu skladita i nasipa keja
nalazilo se mesto na kome se u arolikom neredu uzdizalo pravo seoce: zeleni i srebrnasti sanduci od
per-ploa, tako veliki da bi se u njih, bez ikakve muke, moglo smestiti malo tele. Obavijeni vrstim
trakama, ovi sanduci, na kojima su bila ispisana imena izvoznika, propadali su tu pod otvorenim nebom.
est deaka zauze odmah ovo selo. Skrivali su se izmeu sanduka, trali oko njih, sudarali se, igrali
se vije i sjajno se zabavljali. Bili su ve svi okupani znojem kad ef otkri, usred sela, sanduk koji je
odgovarao njegovoj zamisli: nedostajale su obe bone strane, ali su eline trake bile netaknute. Drvena
vuna je bila tako paljivo odstranjena da se unutra jasno videla samo svetlouta per-ploa.
Glasom razbojnika - koljaa ef pozva deake da se okupe oko njega. Nekolicina je uala na dnu
sanduka, a ostali su stajali iza njih, oslanjajui se rukama na eline trake. inilo im se da e za tili as
neka dizalica podii uvis ovo udesno vozilo i odneti ga u oblano zimsko nebo.
Na per-ploi sanduka bilo je ispisano nekoliko reenica i deaci su itali glasno, svaki za sebe:
Nai emo se u Jamaita -parku - Pustite nas da sve zaboravimo i da postanemo neodgovorni... Poput
povezanih stihova u nekoj drami u stihu, svaki red je bio veta parodija nada i snova izraenih u
prethodnom redu: Mladi ljudi, zaljubite se - Zaboravite ene, prokletnice - Sauvajte svoje snove - Bluz
tamne rane u crom srcu... Bilo je i redova koji su otkrivali uzdrhtalo srce nekog mladog brodskog
6
momka: I changed green, Im a new man . Bio je nacrtan i teretnjak sa koga su polazile etiri strelice:
desna je pokazivala pravac Jokohama, leva - pravac Njujork, gornja - nebo, donja - pakao. Velikim
7
slovima, latinicom su bile ispisane i zaokruene rei All forget, a kraj njih je bio nacrtan mornar tunih
oiju kako odeven u kratak kaput sa podignutim okovratnikom, pui mornarsku lulu. Sve je to govorilo o
usamljenosti i tekoj nostalgiji, svedoilo o ponosu i veoma jakoj melanholiji. Isuvie tipino da bi bilo
istinito. Samo tuno i nametljivo ispoljavanje sposobnosti oveka da sanja o samom sebi.
"Sve je to la", ree ef besno i stisnuvi svoju belu, detinje nejaku ruku u pesnicu udari njome po
vrljotinama na sanduku. Ta mala ruka bila je za deake simbol beznaa. ak im je i la bila uskraena.
Ali, zar ef nije rekao da je svet zatvoren peatom, na kome pie "nemogue", a da samo oni mogu
jednom zauvek da ga strgnu.
"Ej, broj Tri, ta radi tvoja junaina? uo sam da je opet ovde." Oseajui da su u njega upereni svi
pogledi, ef to izgovori hladno i pakosno. Dok je govorio, izvadio je iz depa svog kaputa par
postavljenih konih rukavica i zavrnu ih tako da se videla jarko crvena postava.
"Opet je doao", potvrdi Noboru mrzovoljno, a u sebi je prieljkivao da se ta tema ne pokree.
"I onda? Da li je za vreme plovidbe izvrio neki ludaki podvig?"
"Ovaj... pa, da! U Karipskom moru naao se usred uragana."
"Je li? Mora da je opet pokisnuo kao mi? Kao onda u parku, kada se tuirao pod vodoskokom?"
uvi ove efove rei, svi su hteli da puknu od smeha. Noboru je oseao da je ismejan, ali je njim
preovladao ponos i poe mu za rukom da o Riuijevom ivotu govori tako hladno kao da opisuje ivot
nekog insekta.
Sve do sedmog januara Riui je lenario po kui. Noboruu se inilo kao da ga je neko udario maljem
po glavi kada je saznao da je "Rakujo-maru" isplovio jo petog januara. Taj ovek, koji je nekad bio
srastao sa brodom i jo letos pri odlasku predstavljao za njega deo oreola broda koji iezava na puini,
taj isti ovek bio je sad odseen od one lepe celine, odrekavi se dobrovoljno onog to je dotle bio
sadraj njegovog ivota: mora i plovidbe.
Za vreme raspusta Noboru se, naravno, nije odmicao od Riuija. Ovaj mu je priao mnoge
mornarske prie, a Noboru je tom prilikom stekao znanje kojim se nije mogao pohvaliti nijedan njegov
drug. Ali, ono za im je Noboru stvarno eznuo nije bilo ni nautiko, ni geografsko znanje, ve ona plava
kap koju e Riui ostaviti za sobom kad naglo prekine svoju priu i iezne na dalekom horizontu.
Vizije mora, brodova i okeanskih plovidbi postojale su u toj blistavoj kapi. Meutim, sa svakim
proteklim danom za Riuija se sve vie lepio miris ivota na kopnu. Miris porodice, suseda, miris
spokoja, miris prene ribe, pozdrava, nametaja ije se mesto nikad ne menja, miris trgovakih knjiga,
miris izleta preko vikenda - ukratko, sav onaj smrad leine kojim jae ili slabije odie svaki stanovnik
kopna.
A onda se Riui odjednom provrednio: elei da stekne obrazovanje kontinentalca, itao je one
glupe romane i knjige o umetnosti koje mu je preporuivala Fusako; pratio je kurseve engleske
konverzacije na televiziji i uio fraze koje nemaju nikakve veze sa nautikom; sluao je kako mu Fusako
objanjava obaveze poslovnog oveka; poeo je da nosi fine stvari iz Engleske, stvari koje mu je Fusako
velikoduno poklanjala, a odela i koulje io je po meri. I, najzad, od osmog januara Riui je
svakodnevno odlazio sa Fusako u njen butik. Prvog jutra je imao na sebi novo odelo od engleskog tofa
koje mu je saiveno u najveoj urbi poto nije bilo vremena za gubljenje, a on se oseao kao da mu
radost daje krila. "Od radosti dobio krila", Noboru izgovori ove rei kao da dri komad leda u jeziku.
"Od radosti dobio krila", podraavao ga je broj Jedan. Smeh deaka je postepeno zamirao kad su
poeli da shvataju ozbiljnost situacije. Sve je nagovetavalo kraj njihovih zajednikih snova i sumornu
budunost bez ikakve radosti. Moda se, uostalom, na ovom svetu nita i ne dogaa.
U tom trenutku, kroz uzani prorez izmeu dva sanduka, ugledae kako promae jedna dereglija.
Uskovitlavi belu penu, ona otplovi ka drugoj strani luke. um motora podrhtavao je jo uvek iznad vode
i kada se ona ve davno bila izgubila iz vida.
"uj, broj Tri", ree ef nemamo oslonjen na sanduk od per-ploe," zar hoe da od tog momka
napravi junaka?"
Sad, kad je sve ispriao, Noboru najednom oseti hladnou.
uao je na dnu sanduka, rukama u rukavicama igrao se vrhovima svojih cipela i utao neko vreme,
a zatim neto to, u stvari, nije ni bio neki odgovor: "Ali, on u svom ormanu jo uvek uva oficirsku kapu,
kratki kaput i prljavi demper sa rol-kragnom. Vidi se da ne moe da se odlui da baci te stvari."
ef se, kao obino, pretvarao da nita nije uo. "Postoji samo jedan jedini nain da on opet postane
junak", objasni on jasnim, prodornim glasom. "ovog trenutka ne mogu jo nita o tome da van kaem, ali
e za to doi vreme i to uskoro."
Kad god bi ef govorio u zagonetkama, nijedan lan bande nije smeo ni da pokua da odgonetne
njegove rei. Zbog toga je on bez ikakve muke mogao da promeni temu.
"A, sad u da vam priam o sebi. Kad sam bio na novogodinjem putovanju pruila mi se, posle
dueg vremena, ponovo prilika da budem od jutra do marka sa potovanom starom gospodom - svojim
roditeljima. Dakle, oevi su zaista neto poslednje! Razmislite samo - da se oveku smui od svega toga.
Oevi su personifikacija zla, optereeni svim gadostima oveanstva.
Pravian otac uopte i ne postoji, jer je ve sama uloga oca jedan vid zla. Strogi oevi, popustljivi
oevi, prijatni, uzdrljivi oevi - nijedan od njih nije bolji od drugog. Oni nam stoje na putu i pokuavaju
da nam natovare svoje komplekse, svoje neispunjene elje, svoj bes, svoje ideale, svoja oseanja nie
vrednosti koja nikad nikom nisu mogli da povere, svoje grehe, svoje kierske snove, svoje principe kojih
se nikad nisu pridravali, jer im je za to nedostajala hrabrost - sve te gluposti oni ele da svale na nas.
ak i tako popustljiv otac kao to je moj nije u tom pogledu nikakav izuzetak. Mui ih gria savesti to
nikad nisu brinuli za svoju decu, a sad bi hteli da ih deca ale zbog toga to ih pritiskuje teret savesti.
Na Novu godinu otputovali smo u Kjoto da posetimo Araijamu i dok smo prelazili Meseev most,
upitao sam mog matorog: 'Tata, ima li ivot uopte nekog smisla?' Shvatate li ta sam time hteo da kaem?
Evo, to sam hteo da ga pitam: 'Oe, zato ti uopte ivi? Zar ne bi bilo bolje da nestane to pre i
zauvek?' Ali, on nije ovek koji bi shvatio jednu takvu izvanrednu aluziju. Bio je krajnje zapanjen,
kolutao je oima i zurio u mene. Ja mrzim takvo smeno iuavanje. Najzad, idiotski mi je odgovorio:
'Sine moj, svako od nas mora potpuno sam da dokui smisao ivota. Niko tu ne moe nikom da pomogne.'
ta kaete na tu plitkoumnost? On je samo pritisnuo na dugme i ve je iskoila jedna od
mnogobrojnih fraza koje svaki otac mora da izgovara. A pogledajte samo kakve oi imaju oevi u takvim
prilikama! Oni mrze sve to je originalni i hteli bi a uguraju itav svet u svoje usko polje vida. Otac, to je
institucija za skrivanje istine, maina koja deci podmee grube lai. A najgore je to to u dnu due sebe
smatraju predstavnicima istine.
Oevi su na ovom svetu muve zunzare: lee u zasedi sve dok na nama ne otkriju neku trule na koju
mogu da se ustreme. Oni su pogane muve koje na sve strane trube kako su spavali s naim majkama. Kad
ele da unite apsolutnu slobodu i nae znanje, onda ne prezaju ni pred im. Misle samo na to kako da
zatite prljavi grad koji su sebi podigli."
"Moj otac mi jo nije kupio vazdunu puku", proguna broj Dva, obuhvativi rukama kolena.
"Nee ti je nikad ni kupiti. Ali, ti treba konano da shvati da je otac koji svom sinu kupuje vazdunu
puku isto tako zao i kao i onaj koji to ne uini."
"Mene je otac jue ponovo istukao. To je ve trei put od Nove godine", ree broj Jedan.
"Zar te on bije?" upita Noboru uasnuto.
"Da, bije me akom po licu. A, ponekad me bije i pesnicom."
"Zato to doputa?"
"E, pa on je jai od mene."
"Onda bi trebalo - zato to ne uradi" - Noboruov glas postade piskav od uzbuenja - "zato mu ne
stavi na hleb otrov, cijanovodinu kiselinu li tako neto?"
"Batine nisu najgora stvar", primeti ef i jedva primetno i razvue svoje tanke crvene usne. "Ima i
mnogo gorih stvari, samo ti, broju Tri, ne zna za njih. Ti se moe smatrati srenim.
Otkako ti je umro otac, stao si u red odabranih. Ali, i ti mora da spozna zlo koje vlada svetom, jer
inae nikad nee stei mo."
"Moj otac uvek dolazi pijan kui i mui moju majku", ree broj etiri. "Kad sam jednom nasrnuo na
njega da je odbranim, probledeo je kao krpa i rekao mi cerei se: 'Ostavi se toga, zar eli da lii svoju
majku njenog zadovoljstva?' Ali, ja znam neto. Moj otac ima tri ljubavnice".
"Moj otac stalno ita molitve", oglasi se sad broj Pet.
"ta li samo moli?" upita Noboru.
"Pa, eto, moli se za bezbednost porodice, za mir na zemlji, za sreu i blagostanje, sve takve gluposti.
Otac veruje da smo mu uzorna porodica. Cela kua je ista, svako je poten i sve je dobro. U naoj kui
hrane ak i mieve na tavanu, da ovi ne bi morali da kradu, poto je kraa greh. A, znate li ta radimo kad
zavrimo obed? Svako lie svoj tanjir sve dok ne bude potpuno ist, kako se darovi bogova ne bi
rasipali."
"Da li vam to otac nareuje?"
"Ne, na stari nikad nita ne nareuje. On jednostavno pone da radi takve besmislice, a mi onda,
hteli ne hteli, moramo da sledimo njegov primer... Ti si zaista srean Noboru, i treba da bude zahvalan
sudbini."
Meutim, Noboru se ozlovoljio to ga nisu napale one iste bakterije koje mue njegove prijatelje;
pored toga, strahovao je za svoju sreu koja je bila samo dar sluaja i lomna kao tanko staklo. Kakva li
ga je dobroudna sudbina zatitila od zla? Njegova istota je bila nena kao mlad mesec. Njegova
nevinost je pustila svoje izdanke kao sloena mrea vazduhoplovnih linija, razapeta oko zemljine kugle,
ali kad e se te niti iznenada pokidati? Kad li e svet izgubiti svoje prostranstvo i sapeti ga u neku
ludaku koulju? taj dan nije vie daleko, pomisli Noboru i oseti kako u njemu raste bezumna hrabrost.
ef je izbegavao da pogleda Noborua. Okrenuo je prema njemu svoj obraz, ispucao od hladnoe,
nabrao svoje lepe obrve, izbrijane u obliku srpa i, kroz uzani prorez izmeu sanduka, zurio u sivi horizont
nad kojim su se gomilali dim i oblaci. Njegovi otri, bletavi sitni sekutii grickali su crvenu postavu
kone rukavice.
 GLAVA PETA

Dranje njegove majke se izmenilo. Postala je nenija i brinula se za njega u svakom slobodnom
trenutku. Izgledalo je kao da to nagovetava neto to e Noboru veoma teko prihvatiti.
Jedne veeri Noboru je ve bio rekao laku no i krenuo u svoju sobu, kad majka potra za njim sa
svenjem kljueva u ruci. "Klju", viknu ona, "skoro sam zaboravila klju." Ove rei ga se udno
kosnue, jer je bilo uobiajeno da ona svako vee zakljuava vrata Noboruove sobe, penjui se
stepenicama za njim, neke veeri veselo, a druge pomalo natmureno, ali nikad dotle klju nije bio izrino
pomenut.
Riui, koji je u kestenjastom, kariranom jutarnjem ogrtau sedeo u dnevnoj sobi i itao knjigu sa
naslovom "Opte poznavanje robe," podie glavu kao da je sluajno uo Fusakoine rei i viknu je po
imenu.
"Da, ta hoe?" upita ona i okrete se na stepenicama prema njemu. Jeei se, Noboru primeti kako
joj glas zvui ulagujue slatko.
"Zar ne misli da treba malo-pomalo da prestane da zakljuava deaka? Noboru vie nije dete i
znae ve ta sme, a ta ne sme da radi. Jesam li u pravu, Noboru?"
Noboru je stajao u marku na najviem odmoritu stepenita, nepomian, sjajnih oiju, kao neka
ivotinja saterana u tesnac. On nita ne odgovori. Umesto da ukori Noborua zbog njegove neuljudnosti,
majka je sauvala svoju preteranu ljubaznost.
"E pa, sigurno se raduje, zar ne?" ree ona iznuujui njegov pristanak. Zatim ga otprati u sobu,
proveri da li je spremio sve kolske knjige koje e mu idueg dana biti potrebne i prekontrolisa da li su
mu olovke zailjene. Zadatke iz matematike izradio je sa Riuijem. Majka je ila tamo-amo po sobi,
sreujui Noboruove stvari, a cela njena pojava izgledala je tako laka i njeni pokreti tako neni, da je
Noboru imao utisak da posmatra neki ples pod vodom. Posle izvesnog vremena ona mu poele laku no i
napusti prostoriju. Uobiajeni um zakljuavanja izostade ovog puta.
Kada je ostao sam u sobi, Noboru oseti uznemirenost. Prozreo je njihovu igru, ali to to je uspeo da
prozre nije mu predstavljalo nikakvu utehu.
Odrasli su razapeli zamku. Oekivali su da e bes uhvaene ivotinje i prisni miris njenog stanita
uticati na grenika da se izmeni i izazvati rezignaciju i trpeljivost stvora koji sam sebe osuuje na
zatoenitvo. Bila je to prefinjena klopka, jer je zec koji je u njoj sedeo prestao da bude zec.
Nelagodnost koja je obuzela Noborua u ne zakljuanoj sobi natera ga da se sav najei i on prigrnu
vre kragnu svoje pidame. Sada su, znai, poeli sa njegovim odgojem, jednim stranim, razornim
odgojem. Hteli su da prinude jednog deaka, koji jo nije imao ni etrnaest godina, da bude odrastao.
Prema efovim reima, odraslost nije znaila nita drugo do pokvarenost. Grozniave glave, Noboru je
pretresao u sebi jednu nemoguu misao: kako da ostanem u sobi, a da u isto vreme spolja zakljuam
vrata?

*
**

Jednog dana, kada se Noboru vratio iz kole, majka i Riui, ve obueni za veernji izlazak, izjavie
da ele da idu s njim u bioskop. Bio je to film u sinemaskopu, sjajno snimljen i pun senzacionalnih stvari,
koji je Noboru ve odavno eleo da gleda. On se neobuzdano radovao.
Posle bioskopa otili su u kinesku etvrt i tu su veerali. Bili su sami u jednoj maloj prostoriji na
gornjem spratu restorana. Noboru je voleo kineska jela, a naroito mu je imponovao okrugli, obrtni
posluavnik sa raznim jestivima.
Kad su im doneli sve to su poruili, Riui gotovo neprimetno namignu majci. Fusako je, oigledno,
pila da bi se ohrabrila: njene oi su se ve bile malo zacrvenile od kineskog "lao-u" vina.
Nikada dotle odrasli nisu bili tako paljivi prema Noboruu, a on nije mogao da se priseti da su oni
bilo kad imali neke komplekse kada je on bio u pitanju. Ovo je, oigledno, bio nekakav ceremonijal
odraslih. Znao je ve unapred ta ele da mu kau i nalazio je da je to krajnje neinteresantno. Ali, gledati
majku i Riuija kako tu sede i postupaju s njim kao da je on vrlo osetljiva, bojaljiva i bezazlena ptiica,
predstavljalo je velianstvenu komediju. Tu nenu, malu pticu nakostreenog paperja, koja je izgledala
kao da je sam dodir moe unititi, stavili su na tanjir i oevidno su traili mogunost da joj proderu srce,
ne nanosei joj bol.
Noboru nije imao nita protiv da ga majka i Riui zamiljaju kao ljupku ptiicu. Samo ne sme
zaboraviti da poprimi izraz muenika.
"Noboru, molim te, sluaj me sada paljivo, imam neto vrlo vano da ti kaem, zapoe Fusako
konano. "Opet e imati oca. Gospodin Cukazaki e biti tvoj novi tata."
Noboru i ne trepnu; bio je uveren da izgleda kao da se ukoio od zaprepaenja. Dotle je sve bilo u
redu. Ali, onaj neverovatno glupi govor, koji je zatim usledio, nije nikako oekivao.
"Tvoj pokojni otac bio je divan ovek. Ti si ve imao osam godina kada je on umro i sigurno uva
mnoge drage uspomene na njega. Ali, ti i ne sluti kako sam ja bila uasno usamljena u ovih poslednjih
pet godina, a i tebi je, svakako, tvoj otac mnogo nedostajao. Sigurno si esto pomiljao na to da nam je
potreban novi tata. Ti me shvata, zar ne? Ipak, ma koliko da sam za nas oboje prieljkivala jednog
snanog i milog novog tatu, bilo mi je veoma teko da se odluim, jer je tvoj pokojni tata bio tako dobar i
plemenit ovek. Ti si ve odrastao i sigurno e razumeti kako su bile teke ove protekle godine i kako
smo bili usamljeni, nas oboje..." Ona zaplaka i izvue iz rune torbice jednu maramicu iz Hongkonga. E,
pa zaista, tako neto budalasto!
"Sve to sam uradila, uinila sam radi tebe, Noboru, samo za tebe. Na svetu nema nijednog drugog
tako mladog i milog, i u svakom pogledu divnog oveka kao to je gospodin Cukazaki. Htela bih da ga
odsad zove tatom. Mi emo se venati poetkom idueg meseca i prirediemo veliki prijem sa mnogo
zvanica."
Riui je odvraao pogled od Noboruovog nepominog lica i zaposlio se time da stavi kandirano
voe u "Lao-u" vino, da ga promea i ispije, a zatim ponovo napuni au. Bio je obuzet strahom da ga
deak moe smatrati uobraenim.
Noboru je uviao da ga ale, ali i da od njega strahuju i bio je u zanosu zbog blage pretnje koju je on
predstavljao. Kada je svu hladnou svog srca upravio na odrasle, u uglu njegovih usana pojavi se
osmejak. Bio je to jedva primetan smeak aka koji ulazi u uionicu ne pripremivi domae zadatke, ali
se ponaa tako samopouzdano kao ovek koji skae sa stene. Sedei na drugoj strani stola od crne
vetake smole, Riui ulovi iz prikrajak taj smeak. On ga pogreno protumai i odgovori na njega
irokim osmehom. Bila je to ona ista preterana veselost kao onda kada se na Noboruovo najvee
razoarenje i ponienje, pojavio u parku u skroz mokroj koulji.
"Svreno. Odsad si moj sin, Noboru! Doi, daj ruku tati." Riui isprui desnu ruku preko stola, ali se
Noboruova ruka dizae s naporom kao da probija sebi put kroz vodu. Ma koliko da se deak naprezao,
izgledalo je da ne moe da dosegne vrhove Riuijevih prstiju. Konano se ipak dve ruke susretoe.
Riuijevi debeli prsti uhvatie deakove prste, a pri tom toplom, hrapavom pritisku Noborua obuze
oseaj da je zahvaen i ponesen u jedan bezoblini svet, svet za kojim nije udeo.
Kada mu je te veeri majka poelela laku no i izala ne zakljuavi za sobom vrata, Noboru se uini
da e poludeti. "Tvrdo srce, tvrdo srce, tvrdo kao gvozdeno sidro", ponavljao je on stalno u sebi
apatom, sve dok se u njemu ne pokrenu elja da svoje sopstveno tvrdo srce uzme u ruku i da ga razgleda.
Majka je iskljuila plinsku pe pre nego to je napustila sobu, a sad su se topli i hladni vazduh
lagano meali. Noboru je jo imao samo da opere zube, da navue pidamu i da se uvue u krevet. Ali,
kao olovo teka tromost koja ga je bila obuzela uticala je na njega tako da mu je ve i svlaenje pulovera
bila preteka dunost. Jo nikad nije tako arko eleo da se majka jo jednom vrati, jer je moda
zaboravila neto da mu kae. Pri tom je nikad dotle nije toliko prezirao kao te veeri.
ekao je u hladnoi koja je iz asa u as postajala sve jaa i najzad se, umoran od ekanja, prepusti
besmislenim sanjarijama. Zamiljao je kako bi to bilo kad bi se majka vratila i doviknula mu: "Sve je to
bila la. Oprosti to sam se naalila i to sam te smatrala budalom. Mi se, naravno, ne venavamo. Kad
bismo tako neto uinili, svet bi potonuo u haos. U luci bi potonulo deset tankera, na kopnu bi mnogi
vozovi iskoili iz ina, u gradovima bi se rasprsnuli izlozi prodavnica, a sve arobno lepe rue pocrnele
bi kao ugalj."
Ali, majka ne doe i Noboru poe da zamilja situaciju u kojoj bi majin dolazak neizbeno izazvao
tekoe. U svojim oseanjima on vie nije mogao da razlikuje uzrok i posledicu: moda je njegova
bezumna enja za majkom proisticala iz elje da je duboko pozledi, ak iako bi pri tom i on sam morao
da pati. Odvanost, koja ga je iznenadno obuzela, ulivala mu je strah i njegove ruke poee da drhte.
Otkako ga vie nisu uvee zakljuavali, izbegavao je veliku pregradu u plakaru. Za to je postojao i
odreen razlog: Kad se Riui vratio 30. decembra ujutru, Noboru je njega i majku - a oboje su ubrzo
otili u njenu spavau sobu - posmatrao kroz rupu u zidu i polo mu je za rukom da prati pokrete
isprepletenih tela sve do opsenjujue kulminacije.
Meutim, opasnost od uvlaenja u plakar pri dnevnoj svetlosti i kraj ne zakljuanih vrata, odvratila
ga je od toga da se jo jednom usudi na takvu avanturu.
Ali, sada je ponovo oseao elju da ika sudbinu i izazove pravu malu revoluciju. Ako je on stvarno
genije, a svet samo jedna la, zato on ne bi imao mo da to dokae? Bilo je dovoljno da samo ovla
udari taj kao ajna olja glatki, spokojni svet u koji su majka i Riui verovali.
Jednim skokom bio je kraj ormana i uhvatio ruicu od fijoke. Obino je izvraio fijoku to je
moguno tie, ali je sad izvue divljaki i umno i s treskom ispusti na pod. Kratko vreme stajao je
nepomino i oslukivao. U kui se nita ne pokrenu, nikakvi koraci ne pohitae uz stepenice, mrtva tiina
vladae i dalje, a moglo se uti samo nemirno kucanje njegovog srca.
Noboru pogleda na sat. Bilo je tek deset. Odjednom, sinu mu neobina ideja. Odluio je da svoje
domae zadatke radi u praznoj pregradi. To je bila neuvena ironija i nije bilo boljeg naina da se naruga
niskoj sumnji odraslih.
Uzeo je depnu lampu i svesku sa engleskim reima i uvukao se u pregradu ormana. Ako bi majka,
privuena tajanstvenim snagama, ula u sobu i ugledala ga u tom poloaju, otkrila bi njegovu nameru i,
gorui od besa i stida, izvukla ga napolje i iamarala. Tada bi joj on pruio svoju svesku i sa nedunim
izrazom rekao: "Pa , ta sam uradio? Ja tu samo uim rei. U uskom prostoru mogu bolje da se
skoncentriem..." Zamislivi tu scenu, morao je glasno da se nasmeje i skoro se uguio u pranjavom
vazduhu.
im se naao u malom udubljenju, nije vie oseao nemir. Malopreanje drhtavo uzbuenje uini
mu se sad ak i smenim. La se ponekad pretvara u istinu i tako je on sad imao oseanje da e tu lake
uiti. U svakom sluaju, to mesto je za Noborua bilo granina oblast sveta, naslonjena neposredno na
prazni svemir, taka posle koje vie nema nikakve mogunosti za bekstvo, ma koliko ovek daleko trao.
S naporom, on savi ruke, osvetli depnom lampom renik i poe da ita redom:
Abandon... napustiti, ostaviti na cedilu.
 Ova re mu je bila bliska, poznavao ju je i suvie dobro.
Ability... sposobnost, obdarenost.
Kakva li je razlika izmeu obdarenosti i genijalnosti?
Aboard... ukrcan (na brod).
Opet brod. On se seti zbrke izmeanih glasova koji su dopirali iz glasnogovornika na Riuijevom
teretnjaku, spremnom za polazak. I ona dinovska zlatna sirena koja je zvuala kao da proglaava
beznae...
Absence... absolute... Sa depnom lampom u ruci, Noboru neosetno utonu u san.

*
**

Riui i Fusako su tek u kasne sate krenuli u spavau sobu. Svojom izjavom za vreme veere
oslobodili su se velikog duevnog tereta; oseali su da su sada stupili u jednu novu fazu.
Meutim, kada je dolo vreme za spavanje u Fusako se probudi neki udan stid. itavo vee
govorila je o ozbiljnim stvarima i, vrlo detaljno, o oseanjima mkrvog srodstva, a kroz to obuzee je
dotle nepoznati mir i spokojstvo, mada je u isto vreme zahvati i neki zagonetni uas od neeg nepoznatog,
neeg svetog.
Ona navue crnu nonu koulju, koju je Riui naroito voleo, i lee u postelju. Suprotno svojoj
navici da ostavlja svetlost da gori, jer je Riui to eleo, ona ga ovog puta zamoli da pogasi sve lampe.
Riui je zagrli u pomraini.
Docnije, Fusako mu ree: Mislila sam da se u mraku neu stideti, ali je ba bilo obrnuto. U tami,
sve dobija oi i ovek celo vreme ima oseaj da ga neko posmatra."
Riui se nasmeja njenoj nervozi i bai pogled po sobi. Kroz zastore na prozorima nije se probijala
nikakva svetlost. Od plinske pei u uglu sobe nazirao se samo slabi odsjaj plaviastog plamika. Taj
prizor ga je podseao na nono nebo nad nekim udaljenim gradiem. Bledi sjaj mesinganih krevetskih
ipki podrhtavao je u pomraini.
Odjednom, Riui se tre i poe otro da posmatra drvenu oblogu na zidu koji se graniio sa
susednom sobom. Na jednom mestu na staromodnom, talasasto izrezbarenom nervazu probijao se u
mranu prostoriju jedan siuan zraak svetlosti.
"ta bi to moglo biti?" upita on bez ikakve zle namere. "Misli li da je Noboru jo budan? Izgleda da
se ova kua malo po malo rui. Rano ujutro zapuiu tu rupu."
Fusako podie kao neka zmija svoj goli, beli vrat i netremice posmatrae svetlu takicu. Munjevitom
brzinom ona nasluti istinu, a zatim dohvati svoj jutarnji ogrta, uvue ruke u rukave jo dok je ustajala i
odjuri iz sobe bez ijedne jedine rei. Riui joj neto doviknu, ali ne dobi nikakav odgovor.
On u kako se otvorie vrata Noboruove sobe. U poetku sve je i dalje bilo tiho, a zatim do njegovog
uha dopre zvuk koji je podseao na pla. Riui ustade iz kreveta. Nije znao da li da ode u susednu sobu
ili da eka i tumarao je nemirno po mranoj sobi gore-dole. Na kraju, on upali svetlo, sede na otoman
kraj prozora i dohvati cigaretu.

*
**

Noboru je probuen naglo kad ga je neka strahovita sila zgrabila za tur i izvukla iz pregrade plakara.
U tom trenutku nije znao ta se deava. Majine vitke, gipke ruke udarale su ga tako jako po obrazima,
nosu i ustima da nije mogao da otvori oi. Jo nikad ga majka nije tako istukla.
Jedno od njih, Noboru ili Fusako, spotae su o veliki fijoku. Koulje i gae leale su izmeane jedne
preko drugih na podu, a Noboru koji se jednom nogom zapleo u rublje, pade svom duinom. Nikako nije
mogao da shvati da majka ima takvu snagu. Visoko upravljena i diui teko posmatrala ga je oima koje
su plamtele od besa. Njen tamnoplavi jutarnji ogrta sa utkanim srebrnastim paunovim perjem bi je irom
otvoren, a pod njim se ispupilo njeno telo, neuobiajeno veliko i pretee. Visoko gore, nad gornjim
delom tela koje se upadljivo zavravalo u iljak, Noboru ugleda u suzama ovlaeno lice, iskrivljeno od
bola i odjednom ostarelo za godine i godine. Svetlost sa udaljene tavanice okruivala je Fusakoinu
razbaruenu kosu treptavim, suludim oreolom.
Sve je to Noboru zapazio jednim jedinim pogledom kao led hladnom mozgu oive jedno oseanje.
inilo mu se da je ba tako neto ve doiveo pre mnogo vremena. Najverovatnije da je to bila scena
izvrenja kazne koju je tako esto video u snu.
Majka je sad poela glasno da jeca, ali ga je i dalje ukoeno posmatrala kroz suze. Glasom koji se
jedva mogao razumeti, vikala je: "To je sramota, ogromna sramota! Moj roeni sin radi tako neto nisko,
tako nedostojno. elela bih da sam mrtva. Kako si samo mogao, Noboru!"
Na svoje sopstveno uenje, Noboru vie nije oseao nikakvu elju da se brani tvrenjem da je uio
engleske rei. Uostalom, time se nita ne bi izmenilo. Majka se nipoto nije zbunila, samo je golom
koom podupirala onu "sutinu stvari" koje se dosad grozila kao pijavice. U tom pogledu sada su oboje
bili ravnopravni, iste vrednosti. Moglo se ak govoriti i o podudarnosti. Dok je pritiskao dlanove na
pocrnele, zaarene obraze, Noboru odlui da briljivo ispita situaciju da bi otkrio kako su dvoje ljudi,
koji su bili tako bliski, mogli odjednom da se udalje van domaaja jedno drugog. Nesumnjivo da gnev i
bol njegove majke nisu potekli samo od otkrivanja stvarnosti, ve su vodili poreklo od izvesne
predrasude. Noboru je to znao. Majka je vrlo brzo naslutila istinu i poto je njena potpuno svakidanja
interpretacija bila uzrok njenog uzbuenja, nije imalo nikakvog smisla da on pokuava da se opravda
veto smiljenim izgovorom.
"S tobom vie ne mogu da izaem na kraj", ree Fusako posle izvesnog vremena neugodno smirenim
glasom. "Tako uasno dete kao to si ti, to premaa moje snage. ekaj samo, moliu tatu da te kazni i to
tako strogo da se vie nikad nee usuditi da uradi tako neto." Majka je oigledno pretpostavljala da e
Noboru, uplaen ovom pretnjom, plaui moliti za oprotaj.
Utom se Fusakoina odlunost pokoleba i ona se potajno poela pitati da li bi mogla sama da rei
ovaj problem. Riui se jo nije pojavio i ako bi ona sad postigla da Noboru zamoli za oprotaj, onda
Riui nee saznati pravu istinu i njeno dostojanstvo majke nee biti povreeno. Zbog toga su joj to
hitnije bile potrebne Noboruove suze i molba za oprotaj, ali otkako je zapretila oevom kaznom, vie
nikako nije mogla da predoi neki tajni savez izmeu majke i sina. Tako joj je preostalo samo da utei
eka.
I Noboru je utao. On se jo interesovao samo za poslednje mesto opredeljenja one maine koja je
sad stavljena u krevet. U mranoj pregradi ormana on se naao na krajnjoj stanici svog sveta, na ivici
mora i pustinje. Tamo je sve zapoelo, a poto treba da bude kanjen to je tamo bio, nije vie mogao da
se vrati meu mlake gradske ljude i da pritisne svoje lice u mlaku, od suza vlanu travu. Zakletva koju je
poloio pred treptavom slikom stanja, koju je one noi poznog leta ugledao kroz rupu u zidu, zakletva
pred udesnim vrhuncem ljudske lepote, zaodenute u urlik sirene, nije vie omoguavala povratak.
U tom trenutku Riui oklevajui otvori vrata i proviri u sobu.
Fusako uvide da se ona i njen sin propustili priliku i jarost poe ponovo da raste u njoj. Riui nije
uopte smeo da se pojavi, ili je trebalo da odmah poe za njom: Srdba zbog njegove nespretnosti i
uzaludno nastojanje da zagospodari svojim oseanjima pojaae jo vie njen bes prema Noboruu.
"ta se ovde deava?" upita Riui prilazei lagano sve blie.
"Mora ga kazniti, tata. Devetaj ga sve dok ne izgubi sluh i vid, jer se inae nikad nee popraviti.
Zamisli samo, uvukao se u orman i posmatrao nas u spavaoj sobi."
"Je li to istina, Noboru?" U Riuijevom glasu nije bilo nikakve srdbe.
Noboru klimnu potvrdno glavom. Jo uvek je ispruenih nogu sedeo na podu.
"Tako, znai, tako... Na tu ideju si sigurno doao veeras sasvim iznenada?"
Noboru energino zatrese glavom.
"Ne? Onda si to ve radio jedanput ili dvaput?'
Noboru ponovo zatrese glavom.
"Otprilike od samog poetka?"
Fusaki i Riui videe kako deak potvrdi glavom i pogledae se s nevericom. Noboru je sa
zadovoljstvom pretpostavio da e munjeviti pogled, koji su izmenjali odrasli, uz tresak sruiti ivot na
kopnu o kome je sanjao Riui i zdravi porodini ivot kome se nadala Fusako. Savladan svojim
oseanjima, udno je oekivao da pone katastrofa, ali se ovog puta mata i stvarnost nisu podudarali.
"Tako", ree Riui ruku uvuenih u depove svog ogrtaa za kupanje. Maljave noge, koje su se
videle ispod ogrtaa, nalazile su se neposredno pred Noboruovim oima.
Riui je sad morao da donese odluku u svojstvu oca. Bila je to prva odluka koju je, ivei na kopnu,
morao da donese. Meutim, seanje na neobuzdanost mora navelo ga je da sa neopravdanom blagou
sudi o nekad tako mrskom ivotu na kopnu i tako zaustavilo gotovo instinktivan poriv da zaobilazi
probleme. Bilo je lako istui deaka, ali je utoliko tea bila budunost koja je oekivala njega, Riuija:
on sa dostojanstvom mora da prihvati ljubav majke i sina, mora da ih, oboje, stalno titi od svakidanjih
tekoa, da odrava ravnoteu prihoda i rashoda. Sem toga, od njega se oekuje da pokae puno
razumevanje za neshvatljiva oseanja lanova svoje porodice, da ak u nekom krajnjem sluaju kao to je
ba ovaj, otkrije uzroke i pokae se kao nepogrean pedagog. Ukratko, ovde nije imao posla sa nekom
burom na okeanu, ve sa blagim povetarcem koji stalno piri nad kopnom... Iako Riui to nije slutio, kod
njega se uoavao daleki uticaj mora. On nije bi o stanju da uzviena oseanja odvoji od niskih i verovao
je da se na kopnu ne moe desiti neto naroito vano. Sto se uporno jae trudio da ponese realnu odluku,
utoliko je sve vie ono to se pred njegovim oima odigravalo na kopnu dobijalo primesu snovienja.
Bilo mu je jasno da Fusakionu molbu da izdeveta njenog sina ne sme da protumai bukvalno. Ona e
mu u krajnjoj liniji biti zahvalna na njegovoj popustljivosti. Sem toga, Riui je verovao u svoja oinska
oseanja. Trudei se da to bre potisne misao da se samo iz oseanja dunosti brine za ovog retko
zatvorenog, prerano sazrelog, deaka koji mu je bio pre mrzak nego drag, uspeo je da ubedi sebe da
prema Noboruu osea pravu oinsku ljubav. Uini mu se da buenje tog oinskog oseanja sad prvi put
otkriva u sebi i bio je iskreno zauen neproraunatou svojih oseanja.
"Tako", ponovi Riui i lagano sede na pod ukrstivi noge.
"Sedi i ti ovde, mama. Razmislio sam o celoj stvari i mislim da krivicu ne snosi samo Noboru. Kada
sam ja doao kod vas, izmenio se, Noboru, tvoj ivot. To to sam doao nije, svakako, bilo pogreno, ali
je neosporno da je zbog toga tvoj ivot pretrpeo izvesne promene, a razumljivo je da takve promene bude
radoznalost u deaku tvog doba. Ono to si uradio bilo je runo, u to nema nikakve sumnje, ali od danas
e usredsrediti svoju radoznalost na kolski rad, jesi li razumeo? O tome to si video neemo govoriti.
Ti vie nisi dete i jednog dana, docnije, nas troje odraslih razgovaraemo o tome smejui se. Molim te,
mama, smiri se i ti. Hteo bih da zaboravimo ono to je bilo i da sa rukom u ruci radosno gledamo u
budunost. Sutra ujutru u zatvoriti tu rupu tako da to bre zaboravimo ovo neprijatno vee. Je li tako,
Noboru?"
Deaku se inilo da e se uguiti. Kako moe ovaj ovek da govori takve stvari? pitao se on. Taj
divni ovek ije je junatvo blistalo nad takvim sjajem?
Svaka re koju je izgovorio Riui pogaala je deaka kao udarac. Najradije bi povikao isto onako
kao malopre njegova majka: "To je beskrajna sramota!" Ovaj ovek je govorio stvari koje nije smeo
izustiti. Glasom, slatkim kao med, izgovarao je nepristojnosti. Prljave rei koje nikad, ni do Stranog
suda, nisu smele prei preko njegovih usana. Rei kakve apuu ljudi u smrdljivim lonicama. Riui je
govorio ponosno i samodopadljivo, jer je verovao u sebe i bio zadovoljan svojom dobrovoljno
preuzetom ulogom oca.
On je zadovoljan, razmiljae Noboru oseajui kako u njemu raste gaenje. Sutra e ruke jednog
ojaenog oca i oduevljenog "praznikog" stolara zauvek zatvoriti siuni prilaz i nadzemaljsku
velianstvenost, onu velianstvenost koju je nekad sam Riui otkrio za jedan kratak tren.
"Je li tako, Noboru?" zakljui Riui i spusti ruku na deakovo usko, hladno rame. Noboru pokua da
strese tu ruku, ali mu to ne uspe. Pri tom je govorio sebi da je ef bio u pravu: ima i gorih stvari na svetu
nego dobiti batine.
 GLAVA ESTA

Na Noboruovu molbu ef je sazvao vanredni sastanak koji je trebalo da se odri posle nastave kraj
gradskog bazena za plivanje, ispod groblja za strance.
Jedan od puteva, koji su vodili do bazena iao je preko breuljka slinog konjskoj hrbati, gusto
obraslog dinovskim hrastovima. est deaka zastade na sredini obronka i pogledae kroz zimzeleno
drvee put groblja na kome su nadgrobni spomenici bletali na zimskom suncu.
Sa mesta na kome su stajali videla se samo poleina spomenika i kamenih krstova na terasasto
poreanim nizovima grobova. U sredini, uzdizale su se tamnozelene palme. Buketi cvea, odnegovanog u
staklenim batama, presavijali su se crveno i uto u senci krstova, stvarajui iluziju leta.
Sa desne strane, ispred grobova stranaca, trala je uvis kula-svetilja, uzdiui se iznad krovova u
dolini, a na levoj strani nalazio se bazen za plivanje. Njegova tribina, namenjena gledaocima, bila je van
sezone idealno sastajalite bande.
Deaci su trali niz breuljak, preskakali korenje stabla, koje je podsealo na debele, crne ile, i
izbie na uzanu, uvelom travom obraslu stazu koja je, oiviena zimzelenim bunjem, vodila do bazena.
Bazen je bio pust i prazan, a sa njegovog plavo obojenog dna poinjala je da se ljuti boja. U uglovima
bazena bilo se nakupilo suvo lie. Plave, gvozdene lestvice prekidale su se visoko iznad dna bazena.
Strmi obronci okruivali su bazen poput paravana i zaklanjali sunce koje se ve klonilo zapadu. Suton je
bacao senku na dno bazena.
Noboru je poslednji strao niz breg. U mislima je jo uvek video pred sobom mnogobrojne grobove
stranaca; grobove i krstove koji su mu svi okretali lea. kako, u stvari, nazvati njihovu poleinu, to mesto
na kome su sad stajali?
Rasporedivi se u obliku romba, sa efom u sredini, deaci unue na pocrnele cementne klupe
tribine. Noboru izvue iz kolske klupe jednu tanku sveicu i utke prui efu. Na koricama sveske bilo
je ispisano kao otrov crvenim slovima:
Prestup Riuija Cukazakija.
Ispruivi vratove, lanovi bande su itali tekst. Bili su to izvodi iz Noboruovog dnevnika; zajedno
sa izvetajem o dogaaju sa pregratkom, koji se odigrao prethodne veeri, bilo je ukupno osamnaest
taaka.
"Pa, to je strano", ree ef muklim glasom. "Samo ovaj poslednji sluaj treba oceniti sa najmanje 35
bodova... A ukupni zbir... Trenutak molim vas... Da, ak i kad bismo prvi sluaj ocenili sa 5 bodova
dobili bismo zbir od 150 bodova, jer to idemo dalje njegovo ponaanje postaje sve gore i gore. Nisam
verovao da je stvar tako katastrofalna. Neizostavno, moramo neto da preduzmemo."
Na ove efove rei Noborua podie jeza.
"Zar nema mogunosti da se spase?" upita on bojaljivo.
"Ne, na alost, nema."
Nastupilo je podue utanje. Sef je to shvatio kao nedostatak hrabrosti i poe ponovo da govori,
gnjeei pri tom meu prstima tvrdu peteljku jednog uvelog lista koji je pre toga smrvio.
"Mi smo estorica genija", ree on, "a svet je, kao to znate, prazan To sam vam ve esto govorio,
ali vas pitam da li vam je jasno ta to znai? kad bismo uobrazili da nam je zbog toga dozvoljeno da
inimo sve to elimo, bio bi to znak povrnog rasuivanja. U stvari, mi smo ti koji daju odobrenje.
Uitelji, kole, oevi, drutvo - mi doputamo da postoji sva ta gomila otpadaka, a to ne inimo iz
slabosti. Pravo da odobravamo predstavlja, u stvari, nau privilegiju. kad bismo imali samo iskricu
saaljenja, ne bismo mogli da sve to tako hladnokrvno doputamo. Kratko i jasno, mi neprekidno
odobravamo nedozvoljene stvari, a dozvoljeno je, naime, samo poneto. More, na primer..."
"I brodovi", dodade Noboru.
"Tano. U svakom sluaju, veoma mali broj stvari. A kada se one dignu protiv nas, onda je to kao
kad te ujede sopstveni pas. To je zlonamerno nepotovanje nae privilegije."
"Nikad jo nismo preduzeli neto protiv toga", ubaci broj Jedan.
To nikako ne znai da neemo neto preduzeti u budunosti", odvrati ef spremno, jasnim glasom.
Ali, vratimo se na Riuija Cukazakija. Za nas kao grupu, taj momak ne znai mnogo, ali je za broj Tri on
izuzetno vana linost. On je postao zasluan zbog toga to je, bar u pogledu broja Tri, pruio blistav
dokaz o unutranjem ustrojstvu sveta o emu sam tako esto govorio. Ali, on je zatim na uasan nain
poinio izdajstvo prema broju Tri - postao je najodvratnije stvorenje na svetu - otac. To ne sme da se
desi! Sve je to mnogo gore nego da on od samog poetka nije nita vredeo.
Kao to sam ve esto napominjao, svet se sastoji od jednostavnih simbola i konvencija. Riui to
moda ne zna, ali on je bio jedan od tih simbola. U najmanju ruku, bio je to sudei po izjavama broja Tri.
Vi znate ta je naa dunost. Kad neki zupanik isklizne sa mesta koje mu je odreeno, moramo silom
da ga vratimo. Kad to ne bismo uinili, poredak sveta se vie ne bi mogao da odri. Vi znate da je svet
prazan i da nema nieg vanijeg nego da se u toj praznini nekako odri red. Mi smo uvari reda, pa i vie
od toga - mi moramo aktivno da nastojimo da se taj poredak odri."
On zatim dodade suvo: "Na alost, ne moemo da izbegnemo da ga ne likvidiramo. U krajnjoj liniji,
to je za njegovo dobro... Broju Tri, sea li se kad sam ti u pristanitu Jamaita govorio o tome da postoji
samo jedno veliko sredstvo da on ponovo postane junak i da u vam o tome uskoro neto poblie rei?"
"Da, seam se", odgovori Noboru, pokuavajui da savlada drhtanje kolena.
"E, pa sad je za to dolo vreme."
Pet deaka su utke posmatrali. Shvatali su da ef eli da razgovara s njima o jednoj ozbiljnoj i
vanoj stvari.
Zurili su u prazni bazen, potamneo od veernjih senki. na oteenom plavom dnu ocrtavale su se bele
pruge. U Uglovima je utalo uvelo lie.
Bazen je delovao zastraujue duboko, a ukoliko se dizala sve vie prozrana, plava tmina, utoliko je
on izgledao svi dublji i bezdaniji. Svest da tu nema nieg to bi nosilo telo kad bi se skoilo unutra,
izazivala je oko praznog bazena oseaj napetosti. Nije vie bilo one meke vode koja je u letnjim
mesecima neno prihvatila i nosila plivae, a prazan, pretei bazen ostao je tu kao spomen na leto i vodu.
Plave, gvozdene lestvice, koje su u luku prelazile rub bazena, nisu ni izdaleka dopirale do njegovog
dna. zaista tu nije bilo nieg, ba nieg, to bi telu pruilo oslonac.
"Sutra se nastava zavrava u dva, a mi emo se sastati ovde i otii zatim do naeg suvog doka u
Suguti. Broju Tri, tvoj je zadatak da ga veto domai ovamo.
Sad u rei svakom od vas ta treba da donese. Pazite da nita ne zaboravite. Ja u da nabavim pilule
za spavanje i skalpel, jer tako snanog momka moramo najpre da uspavamo da bismo ga mogli secirati.
Od onog nemakog sredstva za spavanje koje imamo kod kue, odrasli uzimaju od jedne do tri kapsule.
Ako mu damo sedam, bie odmah gotov. Pilule u istucati tako da se prah lake istopi u aju.
Ti e broju Jedan, da nabavi icu od pet milimetara, dugaku oko metar i osamdeset. Potrebne su
nam jedne, dve, tri, etiri, pa, recimo, za svaki sluaj, pet ica.
Ti e broju Dva, napuniti termos toplim ajem i stavie ga u svoju kolsku torbu.
Ti, broju Tri, ne treba nita da donosi, jer je tvoj zadatak da ga ovamo domami.
Potrebni su nam jo eer, kaiice i ae od kartona. est aa za nas, i za naeg momka jedna aa
od plastike, tamne boje. To e ti preuzeti na sebe, broju etiri.
 Najzad, ti, broju Pet, ima da nabavi crnu maramu za vezivanje oiju i krpu koju emo mu ugurati u
usta.
Svako od vas moe da donese bilo kakav alat za rezanje - no, turpiju ili neto drugo to elite.
Pokrete, potrebne za ovu operaciju, izvebali smo ve na maki. Ovo e biti ista stvar i zato nemojte
da brinete. Samo malo vie posla i to je sve, a verovatno e ovog puta malo jae zaudarati."
Deaci su sedeli zanemeli i buljili su u prazan bazen.
"Boji li se, broju Jedan?"
Broj Jedan jedva uspe da odmahne glavom.
"A ti, broju Dva?" Upitani ugura ruke u depove kaputa kao da je iznenada osetio hladnou.
"Broju Tri, ta je sa tobom?" Noboru se borio da doe do daha. Nije bio u stanju da odgovori. Usta
su mu bila tako suva kao da ih je napunio senom.
"To sam i mislio! Svi vi umete lepo da priate, ali kad doe do toga da se neto uradi, onda vas
nigde nema. Evo, doneo sam vam neto da se smirite." Otvori on svoju aku torbu, izvue iz nje jedan
zakonik, povezan u ute korice, i jednim pokretom ruke otvori ga na stranici koja mu je bila potrebna.
"Tako, a sad dobro sluajte", ree on.
"Paragraf 41. Krivinog zakonika glasi: Krivino delo maloletnika ispod etrnaest godina nije
zakonski kanjivo. Proitau vam to jo jednom, jasno i glasno: Krivino delo maloletnika ispod
etrnaest godina nije zakonski kanjivo."
ef prui deacima knjigu koja je sad ila iz ruke u ruku, a zatim nastavi: "Ovaj zakon su objavili, za
nas, nai oevi i ono imaginarno drutvo u koje oni veruju. Na tome treba, po mom miljenju, da im
budemo zahvalni. Oni su ovde izneli nade koje polau u nas i ujedno izneli svoje neostvarljive snove.
Odrasli su sami sebe tako vrsto vezali da vie ne mogu da se pokrenu, a ivei u pogrenom uverenju da
smo i mi isto tako bespomoni kao i oni i da nismo u stanju da neto uinimo, ostavili su nam ovde - samo
tu - parence plavog neba, siuni deli apsolutne slobode.
Ovaj zakon je jedna vrsta bajke, veoma opasne bajke, koju su napisali odrasli. Uostalom, zato i da
ne bude tako? Mi smo, najzad, dosad bili deca, mila, bespomona i neduna deca.
Idueg meseca trojica od nas navravaju etrnaest godina - ja, broj Jedan i ti, broju Tri. Ostali e
napuniti etrnaest godina u martu. Znate li ta to znai? Ovo je naa poslednja ansa!
ef ispitivaki posmatrae deake, jednog za drugim, i primeti kako, malo-pomalo, sa njihovih lica
nestaju napetost i strah. sada su prvi put doli do saznanja kao to drutvo, koje je, uostalom, samo fikcija,
prijateljski postupa sa njima i osetili su da su od svojih neprijatelja 'maksimalno zatieni.
Noboru podie pogled u nebo. Preko sve bleeg plavetnila neprimetno se navlaio veernji suton.
Moda e Riui, usred svojih junakih samrtnih muka, podii pogled u ovo posveeno nebo. Bila bi, u
stvari, sramota vezivati mu oi, pomisli on.
"Ovo je naa poslednja ansa", ponovi ef. "Ako je propustimo, nikad nam se vie nee ukazati
prilika da izvrimo ono najuzvienije to sloboda nalae ljudima; da izvrimo ono to je neophodno
potrebno da bi se ispunila praznina sveta. U svakom sluaju ne bismo to vie mogli da uinimo, a da ne
budemo spremni da rtvujemo svoj ivot, ali bi svakako bilo besmisleno da mi, delati, stavimo svoj
ivot na kocku.
Ne smemo da propustimo ovu ansu, jer inae neemo vie nikad moi da nekanjeno krademo ili
ubijamo, ili inimo bilo ta drugo to nam potvruje slobodu oveka. Umesto toga, iveemo bedni,
ivotom mia, sluei se otrcanim laskanjem, prepriavanjima i ogovaranjima, kompromisima i strahom.
Iz dana u dan bacaemo drhui i kriom pogled na nae susede, jednog dana se oeniti, raati decu i
konano postati oevi, a to je najodvratnija stvar na svetu.
 Potrebna nam je krv! Ljudska krv! Jer, inae emo proigrati na prazni svet. Moramo da otoimo
njegovu sveu, ivotnu krv i dati je umiruem svemiru, umiruem nebu, umiruim umama, umiruoj
zemlji.
Sada je trenutak! Sada je krajnji as! Kroz mesec dana e biti zavreni radovi na suvom doku i onda
e tamo sve vrveti od ljudi. Sem toga, imajte na umu: uskoro emo napuniti etrnaest godina!"
ef podie pogled prema kao voda sivom nebu koje je otro odudaralo od tamnog okvira zimzelenih
grana.
"Sutra e, izgleda, biti lep dan", primeti on.
 GLAVA SEDMA

Dvadeset i drugog januara pre podne Fusako i Riui su otili u venicu Jokohame i zamolili
gradonaelnika da na njihovom venanju preuzme ulogu koma. Ovaj je drage volje dao svoj pristanak.
Na povratku, naruili su tampane pozivnice. U Hotelu "Nju grand" ve su bili rezervisali dvoranu za
prijem zvanica. Ruali su rano i vratili se u svoju radnju.
Uskoro, Riui je ponovi izaao. Pomenuo je ve pre podne da je ugovorio sastanak sa svojim
nekadanjim drugom iz Pomorske akademije, prvim oficirom na jednom teretnom brodu koji je rog jutra
bacio sidru u pristanitu Takaima. S prijateljem je mogao da se vidi tek u ranim popodnevnim asovima.
Ruii je napomenuo da na taj sastanak ne eli da ide u skupom engleskom odelu, jer mu je neprijatno da
se razmee svojim novim drutvenim poloajem, i to jo pre venanja. Zbog toga e krenuti zaobilaznim
putem, da bi svratio kui i obukao svoju staru uniformu pomorskog oficira.
"Ne namerava valjda da ode na brod i nestane bez traga?" zadirkivala ga je Fusako pratei ga do
vrata.
Prethodne veeri Noboru je izjavio da mu je potrebna Riuijeva pomo za izradu kolskih zadataka.
Poto ga je, sa zaverenikim izrazom na licu, odveo u svoju sobu, uputio mu je jednu molbu kojoj je Riui
svesrdno eleo da izae u susret.
"Tata", rekao je deak, "moji prijatelji bi toliko eleli da im sutra ispria svoje doivljaje na moru.
Posle nastave, to znai u dva sata, krenuemo svi na breulji kraj plivakog bazena i ekaemo te
tamo. Doi e, zar ne? Oni eljno oekuju tvoje prie. Ja sam im obeao da e obui sviju uniformu i
staviti mornarsku kapu. Ali, mama ne sme nita o tome da zna. raci joj da ima sastanak sa nekim starim
prijateljom ili neto slino i izvuci se iz radnje."
Bilo je to prvi put da Noboru izae iz svoje ljuture i da svog novog oca zamoli za neto. Riui je
pristao, jer je eleo da zadobije deakovo poverenje. Konano, i to je spadalo u obaveze jednog oca. ak
i kad bi docnije istina izala na videlo, moglo bi se o svemu tome razgovarati kroz smeh i tako je Riui
izmislio ovu prigodnu priu, a uvee se, ranije nego obino, povukao na poinak.

*
**

Riui je ve ekao, sedei na panju jednog hrasta, kada se, ubrzo posle dva asa, pojavila banda.
Deak, veoma inteligentnog izgleda, sa obrvama u obliku srca i crvenih usana, utivo mu zahvali to je
doao, a zatim predloi da odu do njihovog takozvanog suvog doka, jer je tamo zgodnije i za
pripovedanje, i za sluanje. Riui pristade; pretpostavljao je da je to mesto negde u blizini luke. Deaci
su bili vrlo nestani, otimali su se o Riuijevu mornarsku kapu i stavljali je, jedan za drugim, na glavu.
Bilo je blago zimsko popodne. U senci je bilo hladno, ali se po suncu, koje je prodiralo kroz tanki
sloj oblaka, moglo ii i bez kaputa. Riui je imao na sebi sivi pulover i mornarsku kapu, a kratki kaput je
nosio preko ruke. Usput se est deaka, svaki sa malom putnom torbom u ruci raspojasano izmotavalo,
skaui oko Riuija. as su ga prestizali, a as zaostajali za njim. Bili su za svoje doba neto nieg rasta
i podseali su Riuija na est remorkera koji se trude da iz luke izvuku neki veliki brod. Meutim, nije
zapaao da se u njihovoj razuzdanosti krije neka vrsta grozniavog nemira.
Deak sa srpastim obrvama izjavi da e sad da uu u tramvaj. Riui je bi iznenaen, ali ne stavi
nikakvu zamerku. Znao je da deaci tog doba trae za svaku priu odgovarajui ambijent. Sve do krajnje
stanice, Sugite, koja se nalazi s june strane grada i daleko van naselja, nijedan deak se nije ni pomerio s
mesta.
 "Kuda me to vodite?" pitao je Riui veselo u nekoliko mahova. Kad se ve upustio u to da ide na
ovaj izlet, n sme sad da pokae mrzovolju ma ta da se desi.
Kriom, posmatrao je Noborua; deak se smejao i alio sa prijateljima, a u njegovim oima prvi put
nije bilo onog prodornog pogleda kojim kao da je stalno ispitivao ljude. Postupno se u Kiudijevim oima
poela gubiti razlika izmeu Noborua i ostalih deaka - inilo mu se kao da posmatra majuna zrnca kako
poigravaju ispred i iznad njega u svetlosti zimskog sunca - pa vie nije mogao da razlikuje Noborua od
ostalih, tako neto ne bi nikad ranije smatrao moguim, jer je ovaj deak bio toliko razliit, individualista
sa udnom navikom da potajno posmatra odrasle. Da, dobro je postupio to je rtvovao pola dana i
obukao svoju staru mornarsku uniformu da bi sa Noboruom i njegovim prijateljima proveo to popodne.
Bilo je to ispravno sa moralnog i sa vaspitnog stanovita jednog oca. Verovatno bi u mnogim knjigama i
asopisima naao potvrdu ovog svog stava. Ve to mu je Noboru priao sam od sebe prualo je Riuiju
neoekivanu priliku da uvrsti svoj odnos s njim, na taj nain, izmeu oca i sina, koji su prvobitno bili
stranci, moe da se razvije toplo i snano poverenje za koje nije potrebna nikakva krvna veza. Uostalom,
da je Riui postao otac sa dvadeset godina, mogao je sad sasvim sigurno da ima dete Noboruovog
uzrasta.
U Sugiti su, najzad, izali iz tramvaja i deaci odoe u ulicu koja je vodila uzbrdo.
"Oh, da ba suvi dok ne lei moda u brdima?" upita Riui, smejui se.
"A, to da ne? U Tokiju, podzemna eleznica ide iznad naih glava."
"Jedan-nula za vas!" Riui priznade da je pobeen, a deaci u svojoj obesti nisu prestajali da se
smeju.
Put je du breuljaka Aoto vodio u etvrt Kanazava. Prooe kraj neke elektrine centrale koja se, sa
svojom sloenom arom nainjenom od ica vodova i izolatora, uzdizala prema zimskom nebu. kada su
ostavili za sobom tunel Tomioka, ugledae kako s desne strane blete meu breuljcima ine kejhinske
ekspresne pruge; na padini s druge strane su tek poravnata graevinska zemljita.
"Jo malo pa emo stii. Moramo se uspeti kraj ovih parcela. Nekad je to bila zona amerike armije
u koju je pristup bio zabranjen", izjavi deak koji je oigledno bio vo, i poe napred. napreac, odbacio
je svoju dotadanju uglaenost i poeo da govori nabusitim tonom.
Radovi na poravnanju parcela bili su zavreni, a podignuti su bili i kameni zidovi za uvrenje
terasasto poreanih parcela; neke kue su ve bile u izgradnji. est deaka je stavilo Riuija u sredinu i
tako su se sad penjali uzbrdo, koraajui izmeu parcela. Nedaleko od vrha breuljka put je direktno
prelazio u jednu neobraenu i travom obraslu povrinu koja se stepenasto protezala sve do samog vrha.
To je izgledalo kao neka arolija. Kad bi se stalo u podnoje obronka, nikad se ne bi moglo ni naslutiti da
se na tom mestu pod konac pravi i paljivo izgraeni drum najednom zavrava u divljini obrasloj bujnom
travom.
Nigde nije bilo ni ive due. Na drugoj strani muklo su brujali buldoeri, a iz mnogo nie izgraenog
podzemnog prolaza dopirao je um automobila u pokretu. Daleki odjek maina u radu ispunjavao je
prostrani predeo u kome nije bilo ni ive due to je jo vie isticalo optu pusto.
Ovde-onde, izmeu busena uvele trave, trali su upola istruleli drveni stubovi. est deaka i Riui
preoe preko polja. Uzana, uvelim liem prekrivena staza vodila je do vrha breuljka. Na desnoj strani
staze nalazio se zarali rezervoar za vodu, okruen bodljikavom icom i upola pokriven travom. Limena
ploa, sa natpisom na engleskom jeziku, visila je ukrivo sa rezervoara. Rupe od eksera bile su pocrnele
od re. Riui se zaustavi i proita natips:
U.S. Forces Installations
Unauthorized Entry Prohibited and
 8
Punishable under Japanese Law!
"ta znai punishable?" upita voa. Neto se u tom deaku nije svialo Riuiju. Svetlucanje u
njegovim oima dok je postavljao to pitanje nagovetavalo je da on tano zna znaenje te rei. Usiljenom
ljubaznou Riui odgovori: "To znai: kanjivo."
"A, tako! Ali, ovo sad vie ne pripada Amerikancima i mi moemo da radimo ta hoemo." Tek to
je to izgovorio, izgledalo je da je celu stvar ve zaboravio kao da je u pitanju neki balon koji mu je
iskliznuo iz ruku. "Evo, stigli smo gore."
Sa kraja uzane staze, Riui je posmatrao velianstvenu sliku koja se pruala pred njegovim oima.
"Sto mu gromova! Nali ste, stvarno, udesno mesto."
Pogled se otvarao na severno more. Levo, dole, buldoeri su zahvatali duboko u bok grebena i
uklanjali crvenu ilovau. Posmatrani odozgo, izgledali su sasvim siuni, ali je brujanje njihovog motora
neprekidno ustalasavalo vazduh. Nie dole, u dolini, Riui je nazirao pravilne, sive redove: krovove
neke industrijske radionice i jedne fabrike aviona. U cementiranom prednjem dvoritu glavne kancelarije
nalazio se, okupan suncem, jedan maleni bor.
Seoske kue okruivale su fabriku. Slabani zraci zimskog sunca isticali su jasno, neravnu liniju
krovova. U predelu, obavijenom retkim dimom, zasvetleli bi ovde-onde, poput sedefa, vetrobrani
automobila.
Predeo kao da se sve vie suavao prema moru i time ostavljao utisak karakteristino sumornog,
rom izjedenog dar-mara. Iza odbaenih, starih maina, koje su ovde propadale, uzdizala je svoju glavu
jedna dizalica boje cinobera, a iza nje je ve bilo more i presijavao se beli kamen mola. Na rubu nasipa
jedan usidreni bager isputao je crni dim.
Riui je posmatrao more i inilo mu se kao da ga odavno nije video. Iz Fusakoine spavae sobe
pruao se, istina, pogled na luku, ali je on u poslednje vreme izbegavao da prilazi prozoru. Na dalekom
horizontu plovili su biserno sivi oblaci i tamo gde su njihove senke padale na vodu pretvarali ljubiastu
boju mora, jo netaknutog proleem, u krenu belinu. Jednolino izbledelo plavetnilo popodnevnog neba
bilo je inae bez oblaka a bivalo je sve blee u pravcu horizonta.
Na moru, od prljave peane obale do otvorenog mora, protezale su se otpadne vode kao dinovska
mrko-crvena mrea. U blizini obale nije se video nijedan brod, ali dalje, prema puini, plovilo je
nekoliko teretnjaka, sve mali brodovi od oko tri tone. Cak se i iz daljine videlo da su stari.
"Brod kojim sam ja plovio nije bio takav uni", primeti Riui.
"Da, "Rakujo-maru" je brod od deset hiljada tona", ree Noboru koji dotle nije progovorio ni jednu
re.
"Hajde, poite." Voa povue Riuija za rukav. Ili su sad komad puta nizbrdo stazom pokrivenom
liem, stigoe u predeo koji je nekim udom poteen propadanja kojim je inae bila zahvaena sva
okolina. On se nalazio na jednom od mnogih meusobno povezanih obronaka i po njemu se jo moglo
videti kakav je nekad izgledao vrh brega. Sa zapadne strane bio je zatien gustom umom, a sa istone je
zimzeleno bunje zadravalo vetar s mora. U pozadini se nalazilo neko zaputeno polje zasaeno zimskim
povrem. sasuene povijue penjale su se visoko uz bunje, a sa ivice jedne grane visio je neki crveni,
uveli plod. Popodnevna svetlost bila je priguena bunjem; samo je nekoliko slabih zrakova svetlucalo na
uvelim vrhovima bambusove trske.
Riui se seao da je kao deak odlazio na sline ekspedicije, ali se ipak udio sposobnosti,
svojstvenoj omladini, da pronalazi ovakva skrivena skrovita i da ih prisvaja.
"Ko je od vas pronaao ovo mesto?"
"Ja", odgovori jedan od deaka. Mi, naime, ivimo u Sugiti i ja uvek prolazim ovuda idui u kolu.
tako sam naao ovo mesto i pokazao ga drugima."
"A gde se nalazi va suvi dok?"
"Evo ga ovde." Vo, smeei se, pokaza u pravcu male peine iji je ulaz bio u senci isturenog vrha
brega. Ovaj smeak se inio Riuiju kao neka nena tvorevina od stakla, izvanredno krhka i opasna, ali on
ne bi bio u stanju da kae odakle je poticao taj utisak. Spretnou neke gipke ribe koja izmie iz mree,
deakov pogled, skriven dugim trepavicama, odvoji se od Riuija, a deak dodade kao da objanjava:
"Da, ovo je na suvi dok. Suvi dok na bregu. Ovde mi opravljamo dotrajale brodove ili ih rasklapamo da
bismo ih zatim ponovo sastavili."
"Hm! Mora da je to pravi kuluk izvui brod na ovu visinu."
"O, to je sasvim jednostavno, nema nikakvih tekoa", uveravao ga je deak, a njegovim licem
prelete ponovo onaj neprijatno ljupki osmejak.
Seli su ispred peine na zemlju na kojoj je bilo nekoliko retkih mrlja retkih mrlja zelenila. U senci je
bilo vrio hladno, a morski vetar ih je sekao po dlanu. Riui navue svoj kratki kaput i sede prekrstivi
noge. Sada je do njih ponovo dopiralo brujanje buldoera.
"Da li se neko od vas ve vozio kakvim velikom brodom?" prisili se Riui da upita vedrim tonom.
Deaci se zagledae, ali mu niko ne odgovori.
"Kad govorimo o ivotu na brodu, moramo, pre svega da pomenemo morsku bolest", zapoe ponovo
Riui poto njegova publika uopte nije reagovala. "Svaki mornar mora da proe kroz to, a neki ak i
vie puta. To je avolski muno i poznavao sam ljude koji su zbog toga svoj poziv obesili o klin. Ukoliko
je brod vei, utoliko je ljuljanje napred-natrag sve jae. Time se jo pridruuju i specijalni brodski mirisi
boja, ulja i kuvanja u smonici".
Kada je primetio da njegova pria o morskoj bolesti ne nailazi ni na kakav odjek, pokuao je sa
neim drugim. "Znate li ovu pesmu?"

Brodska sirena zavija, arene trake lepraju,

brod naputa obalu.
Mornar sam, mornarom elim da se zovem,
ali kad luka utone u daljinu,
maem joj kriom zbogom,
a u oku mi suza zablista.

Deaci su se, cerei se, podrugivali i konano prasnue u smeh. Noboru je hteo da propadne u zemlju
od stida. Naglo je ustao, skinuo mornarsku kapu sa Riuijeve glave, okrenuo drugima lea i poeo da se
igra kapom.
Ovalna znaka na kapi nosila je znak sidra iji se lanac sastojao od tanke, zlatne niti, dok je sidro
bilo oivieno zlatom izvezenim lovorovim vencem sa srebrnim bobicama. Zlatni iriti, slini konopcima,
sputali su se u labavim spiralama iznad i ispod amblema. U crnom titu kape ogledalo se popodnevno
sunce dajui mu tamni sjaja.
Ta kapa je jednog letnjeg dana bila svetlei simbol rastanka i daljine kada je nestajala na moru
osvetljenom veernjim suncem. Udaljujui se, oslobaala se okova bitisanja i pretvarala u bukteu baklju
iji je sjaj obasjavao venost.
"Moja prva plovidba vodila nas je u Hongkong", nastavio je da pria Riui i sad mu se inilo da ga
deaci sluaju sa sve veom panjom. Govorio je o svojim doivljajima na tom prvom putovanju, o
grekama, zbunjenosti, enji i usamljenosti. Zatim je izneo nekoliko manjih doivljaja sa svojih kasnijih
plovidbi. Jednom prilikom, na primer, kada se na ulazu u Suecki kanal stajali usidreni, ukrali su im jedan
konopac, a da to niko nije primetio. A u Aleksandriji je uvar, koji je znao japanski, bio u dogovoru sa
prodavcima u pristanitu pa je nasamario posadu nagovorivi je da kupi razne bezvredne stvari. (Iz
vaspitnih razloga Riui je propustio da poimence nabroji predmete koje su kupili).
Priao je o neshvatljivo napornom poslu koji je trebalo obaviti kada su, na primer, utovarivali ugalj
u nju Kaslu u Australiji i u toku jednog deurstva morali sve zavriti da bi u Sidneju brod mogao da primi
nov tovar. Najvei broj trampera prevozio je samo sirovine ili rudu, ali su prilikom jedne plovidbe u
Junu Ameriku sreli neki parobrod kompanije "Junajtid frut" i nad morem se irio miris tropskog voa...
Usred prie, Riui primeti da je voa deaka skinuo svoje kone rukavice i navukao gumene koje su
mu dopirale do laktova. Da bi hladna guma prionula na kou, deak je u vie mahova nervozno irio
prste.
Riui nije tome pridavao nikakav znaaj. Smatrao je da je to igrarija jednog veoma obdarenog
uenika koji se u koli dosauje i nita drugo. Njega lino obuzimale su vie uspomene. On okrete lice
moru koje se odatle videlo samo kao uzana, tamnoplava crta.
Neki mali teretnjak, koji je za sobom vukao crnu dimnu zastavu, promae horizontom. Mogao sam
sad biti na tom brodu, razmiljae Riui. Dok je priao deacima, postepeno je sagledavao sebe kao
oveka iji je lik Noboru nosio u svom srcu. Mogao sam biti neko ko odlazi zauvek... Bio je do gue sit
ivota na moru, ali je sad postepeno dolazio do saznanja koliko je bilo znaajno to ega se odrekao.
Oseanja mrana kao uzburkano more, urlanje valova, koji nadolaze, talasi koji sve vie rastu,
udaraju u stene i iezavaju u iskriavoj peni... nepoznata slava iji je zov stalno iznova dopirao do njega
preko tamne vode, slava koja se stapala sa pojmovima o smrti i eni, slava koja je, tano po meri, krojila
Riuijevu sudbinu kao neto sasvim izuzetno, jedinstveno. kao dvadesetogodinjak bio je vrsto uveren
da u dubini svetske tmine gori samo za njega jedna sjajna taka koja e jednog dana da se podigne da bi
osvetlila njega, samo njega.
U njegovim snovima slava, smrt i ena bili su jedna celina. Meutim, kada je stekao enu, izmakla su
se ta dva cilja daleko od njega, na otvoreno more, i prestala su da ga dozivaju tunim glasom kitova.
Stvari koje je on nekad odbacio, odbacivale su sad njega.
Svet, nalik na uarenu visoku pe, on nikad nije mogao da nazove svojim. Ipak je jednom, pod
tropskim palmama, osetio kako sunce zariva u njega otre zube i kako mu grize slabine. Sada je preostao
jo samo usijani pepeo, a treba da zapone spokojan ivot, osloboen nemira i uzbuenja.
ak ga je smrtna opasnost odbacivala, a o slavi da se ne govori! Svladala su ga muna oseanja. Bol
koji razdire srce. Svetli rastanak. Zov uzviene dunosti koja je bila samo drukiji naziv za tropsko sunce.
Junake suze ena. Mukla enja koja mu je razdirala srce. Teka, slatka snaga, koja ga je dovodila do
vrhunca njegove mukosti... svemu tome je kraj, sve je prolo.
"Hoete li aj?" upita jasni, zvonki glas voe iza njegovih lea.
"Hou", odgovori Riui ne okreui se, udubljen i dalje u svoje misli.
Video je pred sobom ostrva na kojima je nekad bio: francusku koloniju Makateu u junom Pacifiku,
Novu Kaledoniju, Malaski arhipelag, Zapadnoindijska ostrva. Kiptanje gorine i arke enje, dreka
papagaja i kondora. A na sve strane palme! Carske palme, lepezaste palme. Iz glatkog mora izranjala je
smrt, irila se kao dinovski oblak i primicala. Riui je, opijen, sanjao o smrti koju je neopozivo
propustio, o uzvienoj, junakoj smrti pred oima svih ljudi. Ako je svetu bila dosuena tako slavna smrt,
zato da onda i svet ne propadne u trenutku njegove smrti?
Plime na sprudovima, mlake kao krv. Tropsko sunce koje se rasipalo nebom kao zvuk trube Stranog
suda. More u svim nijansama boja. Morski psi...
Riui je bio blizu kajanja.
 "Evo, izvolite aj." Noboru mu iza lea pruae plastinu au mrke boje. Riui je prihvati, odsutan
duhom. Primetio je da Noboruova ruka pomalo podrhtava, verovatno od hladnoe.
Jo uvek je utonuo u snove, ispio je au naiskap. Mlaki aj bio je veoma gorak. Kao to je svakom
poznato, slava ima ukus gorine.
 Notes

[1]
obi - pojas na kimonu
[2]
Stand by pozor!
[3]
ahead napred!
[4]
Remorker, gotovo je!
[5]
Prodavnica odevnih predmeta za mukarce.
[6]
Promenio sam se. Ja sam drugi ovek.
[7]
Zaboravi sve!
[8]
Instalacija amerikih snaga
Ulaz bez dozvole zabranjen i kanjiv prema japanskom
zakonodavstvu!