DIPLOMSKI. Acinetobacter Spp.

UNIVERZITET U NOVOM SADU
PIRODNO-MATEMATI KI FAKULTET
DEPARTMAN ZA BIOLOGIJU I EKOLOGIJU
Antibiotska rezistencija roda

Acinetobacter sp.
-Diplomski rad-
Mentor Kandidat
Doc. dr Petar Knez evic Mila Jaks ic S ajtinac
Novi Sad, 2011

Zahvalnost dugujem mentoru docentu dr. Petru Kneeviu na pomoi i sugestijama
tokom izrade diplomskog rada. Zahvaljujem se i Bojanu Puiu na prijateljstvu i tehnikoj
podrci. Posebnu zahvalnost dugujem svojoj porodici mami, Gordani i mom Ugljei, koji
nikada nisu prestali da veruju u mene.
Ovaj rad posveujem svom ocu, koji bi, verujem, bio ponosan.
Mila Jaki ajtinac

Sadraj
1 Uvod........................................................................................................................................13
2 Karakteristike roda Acinetobacter sp.......................................................................................23
2.1 Filogenija i taksonomija...................................................................................................23
2.2 Morfoloke, metabolike i kulturelne karakteristike roda Acinetobacter sp.....................43
2.3 Ekologija roda Acinetobacter sp.......................................................................................83
2.4 Medicinski znaaj roda Acinetobacter.............................................................................93
2.4.1 Faktori patogenosti......................................................................................................93
2.4.2 Bolesti izazvane predstavnicima roda Acinetobacter sp.............................................123
2.4.3 Identifikacija predstavnika roda Acinetobacter sp......................................................153
3 Cilj rada..................................................................................................................................183
4 Osetljivost roda Acinetobacter na antibiotike........................................................................193
4.1 Antibiotici definicija i osnovne karakteristike..............................................................193
4.2 Klinika upotreba antibiotika.........................................................................................203
5 Mehanizmi rezistencije roda Acinetobacter sp......................................................................233
5.1 Smanjena propustljivost elijskog zida...........................................................................253
5.2 Aktivni transport antibiotika van elije...........................................................................253
5.3 Enzimska inaktivacija antibiotika....................................................................................283
5.3.1 Beta laktamaze...........................................................................................................283
5.3.2 Enzimi koji modifikuju aminoglikozide.......................................................................313
5.4 Modifikacija ciljnog molekula.........................................................................................323
5.5 Drugi mehanizmi rezistencije na antibiotike..................................................................323
6 Alternativne terapije infekcija izazvanih Acinetobacter sp.....................................................333
6.1 Monoterapije.................................................................................................................333
6.2 Terapija kombinovanjem vie antibiotika.......................................................................343
6.3 Novi antimikrobni agensi...............................................................................................353
6.4 Ciklina upotreba antibiotika.........................................................................................353
7 Zakljuak................................................................................................................................373
8 Literatura...............................................................................................................................383
Skraenice
A. baumannii Acinetobacter baumannii
A. calcoaceticus Acinetobacter calcoaceticus
AAC - acetiltranferaze
ANT - adenilaze
APH fosfotransferaze
DNK dezoksiribonukleinskakiselina
ESBLs beta laktamaze proirenog spektra dejstva ( eng. extended- spectrum beta lactamases)
GEN gentamicin
LPS lipopolisaharid
MIC minimalna inhibitorna koncentracija
PABA p-aminobenzoeva kiselina
PBP penicilin vezujui protein (eng. penicilin binding protein)
RNK ribonukleinska kiselina

1 UVOD
U poslednjih dvadeset godina uoen je nagli i znaajni porast vanosti uloge

aerobnih, nefermentativnih, gram-negativnih tapia kao humanih patogena i izazivaa
intrahospitalnih infekcija. Kao rezultat toga Pseudomonas aeruginosa, Stenotrophomonas
sp., Chryseobacterium sp., Alcaligenes ( Achromobacter sp.), Acinetobacter sp. i drugi,
postaju predmet opsenih istraivanja i brojnih naunih studija.
Od ovih ,,novijih patogena do danas je utvreno da Acinetobacter sp. igra jednu od

znaajnijih uloga u kolonizaciji i izazivanju infekcija kod hospitalizovanih pacijenata. Ove
nozokomijalne infekcije ukljuuju bakteremiju, infekcije urinarnig trakta, rana i sekundarni
meningitis, ali i intrahospitalne pneumonije. Navedene infekcije se esto izuzetno teko
tretiraju zbog iroko rasprostranjene otpornosti ove bakterije na razliite grupe antibiotika.
Grafikon 1. Procenat izolata A. baumannii u USA rezistentnih na ak vie od tri antibiotika
Uprkos porastu znaaja i frekvencije infekcija izazvanih ovom multirezistentnom

bakterijom i dalje se ne pridaje dovoljno znaaja potencijalnoj vanosti ovih organizama
unutar bolnica, delimino i zbog doskoranjeg konfuznog taksonomskog statusa ove grupe
mikroorganizama. U svakom sluaju, za pripadnike ovog roda sada je razvijena nova
Diplomski rad Antibiotska rezistencija Acinetobacter sp.
molekularna identifikacija i metode determinacije, koje bi trebalo da prue racionalni, nauni

temelj za prave epidemioloke studije ovih genotipski povezanih tapiastih bakterija.
Slika 1. Acinetobacter sp.
2 Karakteristike roda Acinetobacter sp.

Filogenija i taksonomija
Bakterije danas klasifikovane kao pripadnici roda Acinetobacter preivele su dugu
istoriju taksonomskih promena. Rod Acinetobacter orginalno je ( Bergogne-Brzin i
Towner,1996) ukljuivao heterogenu grupu nepokretnih, gram-negativnih, oksidaza-
pozitivnih i oksidaza-negativnih saprofita koji su se od drugih bakterija izdvajale nedostatkom
pigmentacije (Ingram i Shewan,1960). Rod Acinetobacter danas je definisan kao grupa
gram-negativnih kokoidnih tapia, sa DNK G +C sadrajem od 39 do 47 mol% koji su
iskljuivo aerobni, nepokretni, katalaza-pozitivni i oksidaza-negativni .
Rod Acinetobacter ranije je svrstavan u familiju Neisseriaceae, sa jednom vrstom

Acinetobacter calcoaceticus (,,Bergeys Manual of Systematic Bacteriology). Ova ,, vrsta je
u literaturi esto bila deljena na dve podvrste - subsp. anitratus (Herellea vaginicola) i subsp.
lwoffii (Mima polymorpha) (Bergogne-Brzin i Towner,1996), ali ova podela nije nikada bila
formalno odobrena od strane taksonoma.
Rezultati taksonomskih studija novijeg datuma dovele su do predloga da lanove

ovog roda treba uvrstiti u novu familiju Moraxellaceae koja ukljuuju rodove Moraxella,
Acinetobacter, Psychrobacter i srodne bakterije i predstavlja filometriku granu u super
familiji II proteobakterija na bazi studija 16S rRNK i rRNK-DNK hibridizacionih eseja
(Bergogne-Brzin i Towner,1996).
Hibridizacija i sekvencioniranje nukleinskih kiselina predstavljaju najracionalnije

metode za razdvajanje vrsta i definisanje odnosa izmeu razliitih organizama. Na osnovu
1
ovih kriterijuma u okviru roda Acinetobacter utvreno je 19 DNK-DNK homologih grupa

genomskih vrsta (Tabela 1).
Tabela 1. Podela roda Acinetobacter sp. ( Bergogne-Brzin i Towner, 1996)
Genomski broj vrste prema:

Ime vrste Tjernberg i Nishimura i Referentni soj
Bouvet i sar.
Ursing sar.
A. calcoaceticus 1 1 1N ATCC23055
A. baumannii 2 2 1N CTP7034
NI 3 3 NT ATCC19004
NI N6 13TU NT ATCC17903
A. haemolyticus 4 4 4N ATCC17906
A. junni 5 5 NT ATCC17908
NI 6 6 4N ATCC17979
A. johnsonii 7 7 3N ATCC17909
A. lwoffii 8 8TU 2N ATCC15309
NI 9 8TU NT ATCC9957
NI 10 10 NG ATCC11171
NI 11 11 NG ATCC17924
A. radioresistens (12)c 12 5N IAM13186
NI 13 14TU NT ATCC17905
NI 14 NT NT Bouvet382
NI 16 NG NT ATCC17988
NI NT 15TU NT Tjernberg151a
NI - neimenovana vrsta; NT - netestirana; NG negrupisana; c neobjavljen rezultat
Sedam genomskih vrsta ima formalna imena, pri emu je utvreno da vrsta A.
radioresistens predstavlja genomsku vrstu 12. Grupe 1, 2, 3 i 13TU su meusobno
povezane i ine kompleks A. calcoaceticus-baumannii (Bergogne-Brzin i Towner,1996).
2
Morfoloke, metabolike i kulturelne karakteristike roda

Acinetobacter sp.
Predstavnici roda Acinetobacter su kratke, debele, gram-negativne tapiaste

bakterije, dimenzija od 0,9-1,6 do 1,5-2,5 m u logaritamsoj fazi rasta, koje esto tek u
stacionarnoj fazi poprimaju vidljivo kokoidan izgled (Slike 1 i 2). Ultrastruktura elijskog zida
tipina je za gram-negativne bakterije, iako se ponekad javljaju tekoe u obezbojavanju
prilikom bojenja po Gramu.
Slika 1. Mikroskopski preparat bojen po Gram-u
Slika 2. Elektronska mikrografija Acinetobacter sp.
3
elije su obino organizovane u parove, ali se isto tako sreu i lanci elija razliitih
duina. Ove bakterije ne formiraju spore i za njih je karakteristino odsustvo flagela. Iako se
ne kreu plivajui, registrovani su neki trzajui i klizajui pokreti, naroito karakteristini za
stanovnike poluvrstih podloga. Mnogi sojevi takoe formiraju kapsule (Towner, 2006).
Kolonije su obino nepigmentisane, meutim neki sojevi na vrstom medijumu

formiraju bledo-ute do sivkasto-bele kolonije, glatke ili mukoidne, dijametar od 1 do 2 mm.
Kolonije A. calcoaceticus-baumannii kompleksa lie na kolonije pripadnika familije
Enterobacteriaceae i imaju dijametar od 1.5 do 3 mm, za razliku od prozirnih kolonija veine
drugih pripadnika roda Acinetobacter (slika 3).
Slika 3. Kolonije vrsta Acinetobacter sp.
Svi predstavnici ovog roda su striktni aerobi i rastu u prilino irokom temperaturnom
opsegu. Veina ovih bakterija raste na 33 C, ali neki od izolata iz spoljanje sredine
preferiraju temperature od 20 C do 30 C. Vrste koje se mogu izolovati iz uzoraka humanog
porekla dobro rastu na vrstim podlogama koje se rutinski koriste u klinikoj mikrobiologiji,
kao to su krvni agar sa ovijom krvlju ili triptikoza-soja-agar, a na temperaturi inkubacije od
37 C. Neki sojevi, meutim, rastu i na viim temperaturama (npr. A. baumannii na 42 C).
Pripadnici roda Acinetobacter su oksidaza-negativni i katalaza-pozitivni. Veina njih

uspeva na jednostavnom mineralnom mediumu koji sadri jedan izvor ugljenika i energije.
iroki spektar jedinjenja moe biti koriten kao izvor ugljenika, a vano je istai da mali broj
sojeva koristi glukozu.
4
Slika 5. Kulture Acinetobacter sp. na hranjivom i krvnom agaru
Veina sojeva ne pokazuje sposobnost redukcije nitrata do nitrita, ne produkuje indol,

ne hidrolizuje elatin i sposobni su da usvajaju ugljenik iz citrata. Neki od izolata izazivaju
hemolizu na krvnom agaru, uglavnom zahvaljujui prisustvu fosfolipaze C. Primer ovih
izolata svakako je A. hemolyticus,, dok se ova osobina nikada ne javlja kod pripadnika A.
calcoaceticus-baumannii kompleksa (Bergogne-Brzin i sar., 2008).
Za razliku od veine drugih lanova Moraxellaceae pripadnici roda Acinetobacter

pokazuju uroenu rezistenciju na penicilin, a mnogi bolniki izolati i na cefalosporinske
antibiotike.
Poznato je nekoliko selektivnih i diferencijalnih medijuma koji se koriste za izolaciju

vrsta roda Acinetobacter. Prvi takav medijum u sastavu je imao agar, soja-pepton,
pankreatini hidrolizat kazeina, Na-hlorid, laktozu, maltozu, une soli i bromkrezol
ljubiasto i danas se komercijalno proizvodi kao Herella agar. Holtonov agar, opisan od
strane Holton-a (1983) predstavlja jo jedan selektivan i diferencijalan medijum, a umesto
unih soli ovaj medijum sadri dehidratisanu goveu u i antibiotike ampicilin, cefsulodin i
vankomicin. Holton je iz medijuma iskljuio laktozu i bromkrezol ljubiasto i umesto ovih
supstanci dodao fruktozu, manitol, fenilalanin i fenol crveno. Jo jedan medijum razvijen u
cilju izolacije vrsta roda Acinetobacter je LAM (Leeds Acinetobacter Medium), a njegova
specifinost se sastoji u tome to ne sadri antibiotik ampicilin, dok su koncentracije drugih
antibiotika prilagoene nakon utvrivanja srednjih inhibitornih vrednosti niza potencijalno
korisnih antibiotika za vrste roda Acinetobacter (Jawad i sar., 1994).
Ne postoji jedinstveni biohemijski test koji bi omoguio potpunu diferencijaciju ovog

roda od njemu slinih bakterija, ali njihova karakteristicna priroda i irok spektar njihove
biohemijske aktivnosti izdvaja ih ipak od drugih bakterija do nivoa roda. Ovo izdajanje vri se
kombinacijom nutricionih testova koji se primenjuju na velikom broju, nefermentiuih
mikroorganizama, pri emu se koriste svi komercijalo dostupni dijagnostiki sistemi. Na
primer, Herella agar, kao podloga za izolaciju i diferencijaciju gram-negativnih,
nefermentiuih bakterija od vrsta koje vre fermentaciju omoguava razlikovanje
enterobakterija od potencijalnih kolonija Acinetobacter sp. Enterobakterije formiraju ute
kolonije okruene utom zonom prosvetljenja, dok Acinetobacter sp. ne vri fermentaciju
laktoze i maltoze koje se nalaze u podlozi i na njoj raste u vidu bledo-ljubiastih kolonija
okruenih bledo-ljubiastom zonom.
5
Ekologija roda Acinetobacter sp.
Za lanove roda Acinetobacter karakteristina je iroka rasprostranjenost u prirodi.

Njihovo prisustvo je registrovano u skoro svim uzorcima zemljita i vode (Bergogne-Brzin i
Towner,1996). to se tie izolata iz uzoraka vode utvrena brojnost ovih mikroorganizama je
razliita u povrinskim i kanalizacionim vodama. Naime, rezultati analiza govore da je
naeno oko 10000 elija na 100 ml vode u okviru ekosistema povrinskih voda, a oko 10
miliona na 100 ml vode u uzorcima kanalizacionih voda ( Lacroix i Cabelli, 1982).
Osim toga, visok stepen zastupljenosti Acinetobacter sp. sreemo i u hrani, a ak

25% normalnih individua ima ih na povrini koe kao mikrobiote (Somerville i sar., 1970;
Taplin i sar., 1963). Sporadino, Acinetobacter sreemo i u usnoj upljini i respiratornom
traktu zdravih odraslih ljudi (Glew i sar., 1977; Rosenthal 1974), ali je stopa prisustva ovih
bakterija kod nehospitalizovanih pacijenata, sa izuzetkom koe, izuzetno niska.
Predstavnici roda Acinetobacter javljaju se, meutim, kao veoma znaajni patogeni
mikroorganizmi i to naroito u bolnikim sredinama. Uzimajui u obzir njihovu sposobnost
brzog i lakog razvoja rezistencije na veliki broj antibiotika (ukljuujui i veinu laktamskih
antibiotika i aminoglikozida) infekcije izazvane ovom vrstom bakterija je izuzetno teko
tretirati. Kao izaziva intrahospitalnih infekcija istie se pre svega A. baumannii, dok se A.
lwoffii, A. johnsonii i Acinetobacter sp. 12 takoe sreu kao izolati iz klinikih uzoraka.
Sve ove vrste mikroorganizama izolovane su kao izazivai velikog broja

oportunistikih infekcija ukljuujui septikemiju, pneumoniju, endokarditis, meningitis,
infekcije koe i rana na koi, kao i urinarne infekcije. Predstavnike roda Acinetobacter
mogue je izolovati i iz klinikih uzoraka uzetih od pacijenata koji jo nisu razvili infekciju, ali
je kolonizacija u toku.
Ove bakterije su postale izuzetno vani organizmi na bolnikim odeljenjima

intenzivne nege to je verovatno povezano sa porastom primene sve invazivnijih
dijagnostikih i terapeutskih metoda u poslednje dve decenije (Slika 4).S tim u vezi, takoe
je znaajno pomenuti da ove bakterije mogu opstajati u bolnikoj sredini ak i u suvim
uslovima (na esticama praine, na bolnikim jastucima, madracima, ovlaivaima vazduha,
respiratorima, podovima, priboru za narkozu i hemodijalizu) doprinosei pojavi oboljenja.
Rezervoari zaraze svakako su pacijenti koji su razvili infekcije kao i oni koji su tek kliconoe,
a meu kojima mogu biti kako pacijenti, tako i zdravstveni radnici (Bergogne-Brzin i
Towner,1996).
6
Slika 4. Naini prenoenja infekcije izazvane Acinetobacter sp. (treba navesti odakle su slike; posto si
ih skinula sa interneta stavi u zagradi sa kojeg sajta)
Iako je Acinetobacter sp. generalno smatran patogenom niskog rizika, on povremeno

izaziva ozbiljne infekcije a naroito pneumoniju. Infekcija se lako razvija kod
imunokompromitovanih pacijenata (AIDS), kao i kod onih koji su proli vee operativne
zahvate ili traume. Takoe su u velikoj meri izloeni i pacijenti sa ozbiljnim, hroninim
oboljenjima (opekotine, malignitet, pacijenti koji primaju imunosupresivnu terapiju itd.)
Medicinski znaaj roda Acinetobacter
Faktori patogenosti
Patogenost predstavlja sposobnost mikroorganizama da izazovu oboljenje.

Virulencija je stepen patogenosti i ona moe da varira ak i meu pripadnicima iste vrste.
Virulenciji jednog mikroorganizma obino ne doprinosi samo jedan faktor, ve ona zavisi od
brojnih parametara vezanih za sam mikroorganizam, za njegovog domaina, kao i za njihovu
interakciju (Winn i sar., 2005). Infekcija zapoinje kada balans izmeu bakterijske
patogenosti i otpornosti domaina nije vie stabilan (Peterson, 1996).
7
Odreene osobine predstavnika roda Acinetobacter utiu na njihovu virulenciju, a

samim tim i na mogu razvoj infekcije, a to su kapsula, fimbrije, enzimi, lipopolisaharidi i
siderofori
Polilsaharidna kapsula izgraena je od L-ramnoze, D-glukoze, D-glukuronske

kiseline i D-manoze ( Kaplan i sar,1985). Kapsula obavija celu eliju, omoguava joj
adherenciju, spreava fagocitozu bakterijske elije i onemoguava prodor antibiotika u
baketriju. Ova kapsula najverovatnije daje i izvesnu hidrofilnost povrini elijskog zida.
Sposobnost adhezije na humane epitelijalne elije javlja se i zahvaljujui prisustvu

fimbrija (Slika 5). Bakterijska adhezija koja postoji zahvaljujui prisustvu ovih dveju struktura
vana je osobina jer omoguava prvi korak u izazivanju infekcije.
Slika 5. Fimbrije na povrini Acinetobacter sp.
Enzimska aktivnost esteraza, nekih amino-peptidaza, ureaza i fosfataza takoe

doprinosi virulenciji ovih bakterija (Poh i Loh, 1985).
Potencijalno toksinu ulogu imaju lipopolisaharidne komponente elijskog zida i u njoj

prisutni lipid A. Naime, ono to je Acinetobacter-u zajedniko sa ostalim gram-negativnim
bakterijama je svakako produkcija endotoksina, tj. lipopolisaharida (LPS), koji je komponenta
spoljanje membrane. Endotoksini uvek pokazuju slabiju toksinost od egzotoksina, ali i
veliku otpornost na visoke temperature. Lipid A je odgovoran za bioloke efekte endotoksina,
odnosno za groznicu, aktivacijua makrofaga i hemodinamine promene koje dovode do oka
i smrti (Peterson, 1996).
8
Slika 8. Struktura lipopolisaharida
Sideroferi, estice relativno male molekulske teine sposobne da konvertuju oksi-

hidroksidaze feri polimera u rastvorne helatore gvoe takoe su od znaaja sa ovog
aspekta. Sintetiu se od strane bakterija ija se brojnost poveava tokom stresa izazvanog
niskim nivoom gvoa u sredini u kojoj se nalaze (Neilands, 1995). Do ovakvog stanja
organizam esto dolazi zbog plunih i raznih vrsta sistemskih infekcija. Tipovi siderofera koje
sreemo meu lanovima roda Acinetobacter su: IROMPs, tj. gvoe-represivni proteini na
spoljanjoj strani elijske membrane, siderofore kateholaminskog tipa kakva je i komercijalno
dostupna 2,3-dihidroksibenzolna kiselina (DHBA), a 1994. godine Yamamoto i sar. objavili su
strukturu nove siderofore acinetobaktina sa kateholaminskim i hidroksizamnim
funkcionalnim grupama izolovane iz A. baumannii.
Inae, dosadanja istraivanja su pokazala da A. baumannii ima veoma nisku

virulenciju. tavie, eksperimentalno je dokazano da infekcije koje uzrokujubakterije roda
Acinetobacter zajedno sa drugim vrstama (tzv. meovita infekcija), predstavljaju daleko
veiproblem od onih koje izazivaju iskljuivo acinetobakteri (Obana, 1986).
9
Bolesti izazvane predstavnicima roda Acinetobacter sp.
Slika 6. Mesta kolonizacija i infekcija izazvanih Acinetobacter sp.
Kao to je reeno, rod Acinetobacter sp. predstavlja grupu oportunistikih patogena,

koja kod osoba sa naruenim imunim sistemom izaziva razliite vrste infekcija (Slika 6), dok
kod imunokompetentnih esto dovodi do kolonizacije organizma.
Intrahospitalna bakteremija je bolest izazvana prodorom bakterija kroz krvne i limfne

sudove u limfotok. Bakteremije izazvane Acinetobacter sp. trenutno predstavljaju infekcije sa
najveom stopom mortaliteta u bolnicama. Pripadnici ove grupe mikroorganizama mogu se
javljati kao jedini izaziva infekcije ili mogu biti deo polimikrobne bakteremije (meovita
infekcija). Kao najei izaziva ovog oboljenja iz roda Acinetobacter je A.baumannii
( Sejfert i sar,1993). Faktori koji najee predisponiraju pojavu bakteremije su pneumonija,
hirurke intervencije, upotreba katetera ili intravenoznih linija, dijaliza i opekotine ( Chastre i
sar., 1996 ; Cisneros i sar., 1996 ; Weinbren i sar., 1998 ; Cisneros i Rodrigez-Bano, 2002).
Imunosupresija ili prestanak disanja takoe poveavaju rizik od pojave bakteremije kao i dug
boravak u bolnici, ili terapija treom generacijom cefalosporina (Mulin i sar., 1995 ; Scerpella
i sar., 1995).Vani kliniki znaci koji definiu pojavu bakteremije su groznica, leukocitoza i
sukcesivno javljanje istog genotipskog izolata Acinetobacter u krvnoj kulturi (Darveau i sar.,
1991). Ishod ove bolesti zavisi od prethodnog opteg stanja organizma, ali septiki ok se,
na primer, javlja u 20-30% pacijenata.
10
Slika 10. Kone i infekcije rana izazvane Acinetobacter sp.
Meningitis ili upala modane opne prestavlja reu manifestaciju infekciju izazvanih
vrstama roda Acinetobacter. Sekundarni meningitis je dominantnija forma ovog oboljenja
izazvanog vrstama roda Acinetobacter, mada se sporadino javljaju i sluajevi primarnog
meningitisa posle neurohirurkih intervencija ili trauma glave ( Berk i Mc Cabe, 1981 ).
Meningitis je rezultat direktnog izlaganja CNS-a ovim mikroorganizmima, kao u sluaju
intrakranijalnih hirurkih zahvata, mijelografije, ventrikulografije, transnazalne aspiracije
kraniofaringioma ili punktacije kimene modine (Siegman-Igra i sar., 1993).Tok ove bolesti
opisuje se kao relativno indolentni bakterijski meningitis sa meningealnim znacima: visokom
temperaturom, letargijom i glavoboljom. Kod meningitisa iji je etioloki faktor Acinetobacter
sp. esto se javljaju problemi u dijagnostici, jer je za ove bakterije karakteristino da
mimikrijom podraavaju Haemophillus influenze.
U nekoliko objavljenih istraivakih studija ukazano je na rastuu ulogu

Acinetobacter sp. (najverovatnije A. baumannii) u pojavi nozokomijalne pneumonije, kojoj su
naroito podloni pacijenti koji koriste pumpice za disanje (Bergogne-Brzin i
Towner,1996). Faktori pojave ovog oboljenja su poodmakla starost pacijenta, hronine
plune bolesti, imunosupresija, operacije, upotreba raznih antimikrobnih agenasa, korienje
invazivne aparature kao to su endotrahealne i gastrine tube i druge vrste opreme potrebne
za vetako disanje (Bergogne-Brzin i Towner,1996). Znak da se infekcija ove vrste
razvila svakako je itav niz kombinovanih klinikih simptoma kakvi su: visoka temperatura,
gnojni ispljuvak i pojava novih infiltrata na radiografu ili CT skeneru.
11
Slika 11. Pneumonija izazvana Acinetobacter sp.
Stopa mortaliteta zabeleena u sluajevima intrahospitalne pneumonije izazvane

Acinetobacter sp. grubo iznosi 30-75% gde su najei sluajevi bili meu pacijentima koji
su zavisni od mehanikih respiratornih pomagala (Bergogne-Brzin i Towner,1996).
Retko, ali se deava da su intrahospitalne urinarne infekcije izazvane i od strane

Acinetobacter sp. One se najee javljaju meu starijom populacijom pacijenata, kod
pacijenata na odeljenjima intenzivne nege i onih sa stalno ugraenim kateterom. Veina
pacijenata (80%) su mukarci ( Pedraza i sar, 1993) verovatno jer se ovom delu populacije
daleko ee uvode kateteri zbog stanja kakvo je uveanje prostate. Trebalo bi, meutim,
naglasiti da nije svaki izolat Acinetobacter sp. iz uzoraka uzetih iz urinarnog trakta pacijenta
sa trajno uvedenim kateterom obavezno uzronik aktuelne infekcije (Hoffmann i sar, 1982).
Zabeleen je mali broj sluajeva endokarditisa koji pogaa nativne srane zaliske, a
koji je izazvan vrstama roda Acinetobacter.Ove bakterije takoe mogu da izazovu i
peritonitis kod pacijenata koji kontinuirano idu na ambulantno leenje peritonealnom
dijalizom. Do ove vrste oboljenja dolazi esto zbog tehnikih greaka pri terapiji, a i prisustvo
diabetes melitus-a predstavlja svojevrstan faktor rizika. (Bergogne-Brzin i Towner,1996).
Acinetobacter sp. izaziva i pojavu holangitisa (infekcije bilijarnog trakta).
Drugi, daleko ree beleeni sluajevi obolenja izazvanih Acinetobacter sp. ukljuuju
tifilitis posle autologne transplantacije kimene modine (Nagleri sar, 1992), osteomijelitis i
infekcije ekstremiteta posle povreivanja (Bergogne-Brzin i Towner,1996). Zabeleene su i
infekcije oka nakon traume (Bergogne-Brzin i Towner,1996). Keratoplastija (Zabel i
sar.,1989) i infekcije izazvane podeavanjem onog soiva (Barre i Cook, 1984).
12
Identifikacija i karakterizacija predstavnika roda Acinetobacter sp.
Ubaci neki tekst.... Npr. Identifikacija i karakterizacija predstavnika roda Acinetobacter najee se rutinski izvodi klasinim metodama
Tabela 2. Glavne karakteristike za identifikaciju najee izolovanih Acinetobacter sp. (Hawkey i Bergogne-Brzin, 2006)
Rod Acinetobacter: Acinetobacter calcoaceticus (Brisou i Prvot, 1954)

Biovarijeteti A. anitratus (glukoza - pozitivno) A. lwoffii (glukoza negativno)
Genovrste A. A. Neimenova A. A. junii Neimenovana A. johnsonii A. lwoffii Neimenova A.
calcoacetic baumann na haemolyticus genovrsta na radioresiste
us ii genovrsta genovrsta ns
Bouvet i 1 2 3 4 5 6 7 8/9 10 11 12
Grimont(198
6)
Karakteristik Nema rasta Rast na Rast na 37C 37C 37C - 37C 37C 37C 37C
e rasta na 41C 44C 41C ali ne i
na 44C
Glukoza Pozitivno Pozitivno Pozitivno Pozitivno(52 Negativn Pozitivno(66 Negativ Negativn Pozitivno Negativn Negativno
%) o %) no o o
Hemoliza - - - +(100%) - +(100%) - - - - -
Hidroliza - - - +(96%) - +(100%) - - - - -
elatina
Utilizacioni + + + - - - - - + + -
testovi
Beta-alanin
Asimilacija + + - + - + + + + -
DL-laktata
Citrat + + + +(91%) +(82%) + + - + + +
Malonat + + + - - - - - - - +
Identifikacija razliitih genomskih vrsta Acinetobacter sp., zbog dijagnostike i
odreivanja to tanije terapije, nije mogua samo upotrebom njihovih fenotipskih
karakteristika, mada je izvestan nivo podele mogu i na osnovu njih (Tabela 2).
Da bi se to tanije utvrdio izvor i nain irenja infekcija razvijen je veliki broj

klasifikacionih sistema.
U rane, fenotipske metode spadaju tipizacija pomou bakteriofaga, identifikacija

serolokom reakcijom i tipizacija pomou bakteriocina.
Danas postoje, meutim, mnogo pouzdanije molekularne tehnike kakva je

identifikacija procesom hibridizacije DNK (Biendo i sar.,1999), analiza fragmenata
hromozomske DNK elektroforezom na pulsirajuem gelu (PFGE) (Gouby i sar., 1992), PCR
metoda, analiza nasumino umnoenih fragmenata DNK korienjem arbitarno odabranih
prajmera (AFLP analiza) (Janssen i Dijkshoorn, 1996), SDS-PAGE karakterizacija proteina i
druge molekularne tehnike.
Slika 12. SDS-PAGE Slika 13. AFLP analiza
Slika 14. Elektroforeza na pulsirajuem gelu
Sve ove metode su se pokazale izuzetnim u diskriminaciji klinikih izolata, meutim,

do sada nije dogovoreno koja e od njih biti standard u identifikaciji. tavie, u veini
klinikih laboratorija ove tehnike nije mogue izvesti. Umesto njih koriste se antibiogrami
(Slika XX) i metode biotipizacije, iako su i ove tehnike relativno nepouzdani pristupi
bakterijskoj identifikaciji.
Slika 15. Antibiogram raen sa Acinetobacter sp.
Unapreenje identifikacionih metoda i njihovo ire usvajanje u praksi je neophodno,

pre svega da bi se utvrdila srodnost meu bakterijskim vrstama, kako tokom izbijanja
infekcije, tako i na odeljenjima sa endemskim infekcijama izazvanim Acinetobacter vrstama .
Jedino je na taj nain mogue primeniti odgovarajue mere kontrole i suzbijanja irenja
infekcije.
15
3 Cilj rada
Cilj rada je da se, na osnovu rezultata brojnih studija objavljenih u raspoloivoj

literaturi:
prikae antibiotska osetljivost roda Acinetobacter sp.;
sagledaju mehanizmi kojima ova grupa mikroorganizama razvija otpornost na

dejstvo odreenih grupa antibiotika i
ukae na postojee naine prevazilaenja problema multiple rezistencije

Acinetobacter sp. na konvencionalne antibiotike.
16
4 Osetljivost roda Acinetobacter na antibiotike
Antibiotici definicija i osnovne karakteristike
Danas se pod pojmom hemioterapeutici podrazumevaju sve supstance koje imaju

antimikrobno dejstvo u ivom organizmu i koje se mogu upotrebiti za spreavanje i leenje
zaraznih bolesti. U uem smislu, hemioterapeutici podrazumevaju one supstance sa
antimikrobnim dejstvom koje se dobijaju sintetskim putem, dok su antibiotici antimikrobne
supstance koje su proizvodi metabolizma razliitih mikroorganizama (bakterija, gljiva,
aktinomiceta itd), akoji deluju na druge mikroorganizme.
Vano je napomenuti da antibiotici, kao ni hemioterapeutici uopte, nisu toksini za

ivi organizam, ili su toksini u tolikoj meri da ine manju tetu organizmu od mikrobiolokih
agenasa(Radulovi, 1994).
Antibiotici na mikroorganizme deluju mikrobiostatski ili mikrobicidno. Mikrobiostatsko

dejstvo podrazumeva pojavu kada su mikroorganizmi spreeni da se razmnoavaju, a
mikrobicidno pojavu ubijanja mikroorganizama. Veina antibiotika u manjim koncentracijama
deluju bakteriostatski, a u veim baktericidno. Mnogi antibiotici gube aktivnost u kontaktu sa
proteinima tkiva i enzimima domaina, jer trpe odreene strukturne promene ( Pani i
Pokrajac, 1995). Po svom hemijskom sastavu oni su heterogena grupa jedinjenja, sa
komplikovanom strukturom. Veina njih dobija se fermentacijom i polusintetski.
Neki od mehanizama delovanja antibiotika na mikroorganizme podrazumevaju

blokiranje sinteze elijskog zida i funkcije citoplazmatske membrane, blokiranje aktivnosti
enzima i vanih proteina, kao i blokiranje sinteze i funkcije nukleinskih kiselina i folne kiseline
(Radulovi, 1994). Dobar antibiotik treba da pokazuje visoku efikasnost prema patogenima,
da deluje u niskim koncentracijama i da nije toksian po organizam pacijenta. Drugi vaan
uslov je da ne dovodi do pojave izraene rezistencije pri dugoj upotrebi (Pani i Pokrajac,
1995).
Najznaajnije klase antibiotika u iroj upotrebi su: laktami, sulfonamidi,

aminoglikozidi, hinoloni i fluorohinoloni, tetraciklini itd. (Prostran i sar.,2001).
17
Klinika upotreba antibiotika
Slika 16. Mehanizmi dejstva antibiotika
U kontroli infekcija izazvanih Acinetobacter sp. najee se koriste: beta laktami,

aminoglikozidi, hinoloni, fluorohinoloni i ree trimetoprim, hloramfenikol i tetraciklini.
Beta laktami predstavljaju iroku klasu antibiotika koja ukljuuje derivate penicilina,
cefalosporine, monobaktame i karbapaneme. Za sve njih karakteristino je prisustvo beta
laktamskog prstena (Slika XX) u hemijskoj strukturi. On ima tri atoma ugljenika i jedan atom
amonijaka i zato za njega kaemo da je ciklini amid.
18
Slika 17. Beta laktamski prsten
Slika
18. Beta laktamski antibiotici
Mehanizam delovanja beta laktama sastoji se u inhibiciji transpeptidacije tokom

sinteze elijskog zida bakterija i to tako to kovalentno vezuje transpeptidaze, enzime koji u
ovom procesu uestvuju.
Zbog iroko rasprostranjene terapije ovim vrstama antibiotika mnoge bakterije su razvile tzv.
kontra-mere. Mnoge gram-negativne bakterije produkuju enzime pod nazivom beta
laktamaze, koji su u stanju da svojom aktivnou razore beta laktamski prsten, pri emu
antibiotik gubi svoju efikasnost. Sa druge strane, ovaj prsten ima sposobnost da supstituie
veliki broj molekula (klavulonska kiselina, sulbaktam i sl.) koji ga tite, kako od dejstva
kiselina, na koje je osetljiv, tako i od beta laktamaza. Svojim vezivanjem za beta laktamski
prsten ovi molekuli, osim zatite, proiruju spektar dejstva i kvalitet antibiotskih osobina ovoj
grupi antibiotika (Karakaevi, 1989).Acinetobacter je otporan na veinu beta laktamskih
antibiotika,. Uroenu otpornost pokazuje na peniciline i cefalosporine, produkcijom enzima
19
AmpC laktamaze, iji su geni smeteni na bakterijskom hromozomu. Ovde se pre svega
podrazumeva otpornost na ureidopeniciline (piperacilin) i aminopeniciline (ampicilin), kao i
otpornost na cefalosporine prve (cefalotin, ceftazidim) i druge generacije (cefotaksim).
Rezistenciju na amoksiciklin, amoksiciklin kombinovan sa klavulanska kiselina, tikarciklin
(Vila i sar.,1997) i karbapeneme (imipenem) stiu zahvaljujui mobilnim genetskim
elementima kao to su plazmidi, transpozomi i integroni.
Aminoglikozidi predstavljaju grupu antibiotika dobijenih iz vrsta roda Streptomyces.

Njihovu hemijsku grau ini nekoliko amino-eera povezanih glikozidnom vezom za
dibazini ciklitol. U ovu grupu antibiotika spadaju gentamicin, amikacin, spektinomicin,
kanamicin, tobramicin, netilmicin, neomicin i drugi antibiotici.
Mehanizam delovanja ove grupe lekova baziran je na inhibiciji translacionog procesa

vezivanjem za 30S subjedinicu ribozoma. Za ovu vrstu antibiotika karakteristina je visoka
ototoksinost i nefrotoksinost.
Acinetobacter sp. najee je osetljiv na tobramicin, amikacin i gentamicin

Hinoloni (derivati 4 hinolona) su klasa sintetikih antimikrobnih agenasa

(hemioterapeutika) napravljenih po modelu nalidiksine kiseline. Za nalidiksinu kiselinu
karakteristino je da ima uzak spektar aktivnosti, a mikroorganizmi brzo razvijali otpornost.
Tokom osamdesetih godina napravljene su modifikacije ovog jedinjenja: na esti ugljenikov
atom vezan je atom fluora, a na sedmi ugljenikov atom prsten piperazina. Nastalisu
fluorohinolon sa daleko irim spektrom dejstva, meu kojima je najznaajniji ciprifloksacin.
Mehanizam dejstva ovih hemioterapeutika je donekle jedinstven jer ometaju

replikaciju inhibirajui DNK irazu, enzim vaan u procesu sinteze DNK.
U okviru klinike terapije Acinetobacter sp. najee se koristi ciprofloksacin.
Trimetoprim takoe pripada grupi hemioterapeutika. Poznat je kao inhibitor

dihidrofolatne reduktaze, odgovorne za sintezu tetrahidrofolne kiseline. Ovo jedinjenje
predstavlja esencijalni prekursor u sintezi de novo timidin monofosfata (dTMP), koji je opet
prekursor DNK metabolita, timidin trifosfata. Ovo je vano naroito uzimajui u obzir da
bakterija nema sposobnost da preuzima folnu kiselinu iz okoline (inficiranog domaina), pa
apsolutno zavisi od sopstvene sinteze ovog jedinjenja. Zato inhibicija dihidrofolatne
reduktaze na kraju moe da dovede do smrti bakterijske elije.
Hloramfenikol je antibiotik irokog spektra koji deluje na veliki broj gram-pozitivnih i

gram-negativnih bakterija. Deluje bakteriostatski, spreavajui sintezu proteina u bakterijskoj
eliji (Tomi i Prokopovi, 2011). Orginalno je dobijen iz Streptomyces venezuelae, ali je,
nakon odreivanja njegove strukture ostvarena i hemijska sinteza ovog jedinjenja, pa je time
postao prvi antibiotik dobijen sintetikim putem.
20
Bakteriostatsko dejstvo hloramfenikola bazira se na njegovoj osobini da inhibira

peptidil-transferaznu aktivnost bakterijskih ribozoma tako to se vezuje za 23S ribozomalnu
RNK u veoj subjedinici (50S). Specifinom interakcijom sa rRNK hloramfenikol fiziki
blokira mesto formiranja peptidne veze, tako da je dalja sinteza polipeptida onemoguena
(Tomi i Prokopovi, 2011).
Tetraciklini se dobijaju ili biosintetski, izolacijom iz bakterija roda Streptomyces, ili

katalitikim reduktivnim dehloriranjem iz hlorotetraciklina. Ova jedinjenja su amfoterna, grade
soli i sa bazama i sa kiselinama i hemijski su veoma nestabilna. U stariju generaciju spadaju
tetraciklin, hlortetraciklini oksitetraciklin, a u novije doksiciklin, minociklini, metaciklin. Imaju
irok spektar dejstva i u terapijskim koncentracijama deluju bakteriostatski. Mehanizam
dejstva podrazumeva vezivanje na 30S subjedinice ribozoma, te spreavaju vezivanje tRNK
za ribozom . U terapiji Acinetobacter sp. izazvanih infekcija koristi se, pre svega, minociklin,
derivat tigeciklina (Pachn-Ibez i sar, 2004).
5 Mehanizmi rezistencije roda Acinetobacter sp.
Glavni problem u antibiotskoj terapiji jeste pojava bakterijske rezistencije i ona zavisi
od toga koja je bakterija i koji je antibiotik u pitanju. Neke bakterije esto stiu rezistenciju na
antibiotike (Staphylococcus, Streptococcus pneumonie, Enterococcus i glukoza-
nefermentiui gram-negativni tapii), dok se kod drugih ona retko javlja (anaerobne
bakterije, hlamidije).
Antibiotska rezistencija moe biti uroena ili steena.
Veina sojeva sa uroenom (prirodnom, konstitutivnom) rezistencijom ne javlja se

kao rezultat genetskih promena i selekcije koja sledi zbog prisustva antibiotika, ve je
rezultat odsustva ciljne komponente u eliji na koju antibiotik deluje. Npr. bakterije roda
Mycoplasma nemaju elijski zid, pa penicilini ne deluju na njih.
Steena rezistencija nastaje iskljuivo kao posledica direktnog kontakta elije i

antibiotika, to za uroenu rezistenciju nije obavezno. Steena rezistencija moe biti
negenetika i genetika.
Negenetika (fenotipska) rezistencija je posledica odsustva metabolike aktivnosti

elije, a poznato je da antibioticideluju iskljuivo na metaboliki aktivne bakterijske elije.
Genetika rezistencija moe da nastane kao posledica mutacija, tj. de novo, ili kao
posledica razmene genetikog materijala izmeu bakterija u procesu horizontalnog transfera
gena. Prenoenje gena koji obezbeuju rezisteciju ostvaruje se transformacijom,
transdukcijom i konjugacijom.
21
Tokom transformacije bakterija preuzima DNK iz spoljanje sredine, koja se oslobaa

nakon smrti neke druge bakterije koja poseduje gene za rezistenciju.
Transdukcija je druga vrsta mehanizma kojom bakterija usvaja DNK posredstvom

bakterijskih virusa (bakteriofaga), koji imaju sposobnost da prenesu DNK sa odgovarajuim
genima sa jedne na drugu bakteriju.
Konjugacija je proces koji, tokom direktnog kontakta dve bakterijske elije,

podrazumeva neposredan prenos genetskog materijala iz elije donora u eliju recipienta.
Na ovaj nain najee se prenose plazmidi, ali i delovi hromozoma bakterije, na kojima se
mogu nalaziti odgovarajui geni (Kneevi, 2005).
Kada govorimo o Acinetobacter sp., stoji kao injenica da, iako su sva tri modela
razmene genskog materijala zastupljena meu predstavnicima ovog roda, samo je za
konjugaciju do sada dokazano da igra znaajnu ulogu u prenosu i irenju gena odgovornih
za antibiotsku rezistenciju (Bergogne-Brzin i Towner,1996).
etiri najvanija mehanizma rezistencije kod ovog roda bakterija su (Slika XX):
smanjena propustljivost elijskog zida bakterija za antibiotike,
aktivni transport antibiotika van elije,
enzimska inaktivacija antibiotika i
modifikacija ciljnog molekula antibiotika.
Slika xx. Mehanizmi antibiotske rezistencije
22
Smanjena propustljivost elijskog zida
Rezistencija se moe ostvariti, ili biti dodatno poveana promenama u propustljivosti

elijske membrane. Ovo je rezultat gubitka ili promena u strukturi OMP proteina, koji imaju
ulogu porinskih kanala u transportu antibiotika kroz spoljanju membranu do antibiotik-
vezujuih proteina (PBP proteina).
Acinetobacter sp. ima relativno mali broj porina u poreenju sa drugim gram-
negativnim bakterijama to verovatno doprinosi kompleksnosti njegove antimikrobne
rezistencije (Sato i Nakae, 1991). Gubitak porinskih proteina najee je odgovoran za
otpornost koju elija razvija prema laktamima. Na taj nain nedostatak 33-36 kDA proteina
(Tomas i sar. 2005), 29 kDA proteina nazvanog CarO (Siroy i sar,2006), kao i 43kDA
proteina (homolog OprD proteinima kod Pseudomonas aeruginosa) (Dupont i sar., 2005)
dovodi do razvoja bakterijske rezistencije na imipeneme. to se tie OmpA proteina, koji je
ve razmatran kao potencijalna determinanta virulencije Acinetobacter-a, utvreno je da je
on homolog OmpA i OmpF porina kod Enterobacteriacae i P. aeruginosa i da slui kao spori
kanali za beta laktame. Studije o multirezistentnoim sojevima A. baumannii jo uveknisu
utvrdile jasnu ulogu OmpA porina u ostvarivanju njihove rezistencije na beta laktame.
Aktivni transport antibiotika van elije
23
Efluksni sistemi predstavljaju transmembranske sastave izgraene od 3 proteina pri

emu je
jedan lociran na samoj citoplazmi i deluje po principu energetski zavisne pumpe ;
drugi je na spoljanjoj membrani porini trei, lipoprotein, koji kao periplazmatska

komponenta spaja prva dva (slika xx).
Slika xx. Struktura efluksnog sistema kod Acinetobacter sp.
Prirodna uloga efluks sistema je da odstrani iz elije sva ona hemijska jedinjenja koja
bi potencijalno mogla da dezorganizuju citoplazmatinu membranu. Gledano iz ugla
antibiotske rezistencije, efluks pumpe imaju sposobnost da iz elije aktivno izbace razliite
antibiotike.
Meu izolatima Acinetobacter sp. detektovano je nekoliko vrsta ovih sistema od kojih
neki aktivno uestvuju u razvoju njihove antibiotske rezistencije.
Od gore opisanih, trokomponentnih pumpi koje pripadaju RND (resistance-

nodulation-cell division) tipu kod roda Acinetobacter sreemo dva efluksna sistema AdeABC
i AdeIJK.
AdeABC sistem pumpi kodiran je adeRS genima i takaste mutacije bilo na

regulatornom genu (adeR), bilo na genu senzor-kinaze (adeS) dovode do njihove aktivacije.
24
Tada ovi sistemi efluksnih pumpi tite eliju od laktama, aminoglikozida, hloramfenikola i
tetraklicina (Marchand i sar, 2004).
Drugi sistem RND efluksnih pumpi AdeIJK favorizuje amfifilina jedinjenja kao
substrate i sinergistiki doprinosi aktivnosti efluks pumpi AdeABC sistema u izbacivanju
tigeciklina iz bakterijskih elija (Damier-Piolle i sar, 2008).
Od MFS (Major Facilitator Superfamily) pumpi uskog spektra dejstva meu

Acinetobacter-ima sreemo TetA i TetB pumpe odgovorne za rezistenciju prema
tetraciklinima i minociklinima. Njihova sinteza kodirana je genima tetA (odgovornog za
otpornost na tetraciklin) i tetB (otpornost na doksiciklin) (Marti i sar.,2006). Ove pumpe,
meutim, nemaju nikakvog efekta na tigecikline (Huys i sar. 2005).
Izraena aktivnost pumpe koja pripada MATE familiji (Multidrug and Toxic Compound
Extrusion), tzv. AbeM pumpe, izaziva otpornost na hinolone, hloramfenikol, gentamicin,
kanamicin i trimetoprim (Su i sar, 2005).
Efluks sistem koji je otkriven i opisan relativno nedavno nazvan je AbeS efluks
pumpa, koja pripada SMR familiji (Smal Multidrug resistance Family). Pripada maloj grupi
multirezistentnih, integralnih proteina i kako se pokazalo, uestvuje u rezistenciji na hinolone
i hloramfenikol (Srinivasan i sar, 2009).
25
Slika 21. Vrste efluksnih pumpi kod Acinetobacter sp.
Enzimska inaktivacija antibiotika
Beta laktamaze
Kao to je reeno, beta laktamaze su enzimi koje produkuju bakterije i koji inaktiviraju
beta laktamske antibiotike.
Beta laktamaze proirenog spektra dejstva (ESBL Extended Spectrum Beta

Lactamasis) odgovorne su za rezistenciju na peniciline i cefalosporine prve, druge i tree
generacije i to kroz razgradnju ovih antibiotika, ali nisu ukljuene u rezistenciju na cefamicine
i karbapene (Stojanovi , 2010).
Cefalosporinaze (neinducibilnog AmpC tipa) predstavljaju najbrojniju grupu enzima

ove vrste i naene su meu predstavnicima svih dosada ispitivanih vrsta roda Acinetobacter.
Geni za njihovu sintezu smeteni su na bakterijskom hromozomu i time obezbeuju uroenu
antibiotsku rezistenciju roda Acinatobacter sp. (Livermore i Chen, 1997). Cefalosporinaze
26
inae normalno pokazuju nizak nivo ekspresije unutar elije i nisu inducibilne. Poveana
ekspresija gena koji ih kodiraju povezana je sa uvoenjem insercionog elementa (ISAba-1) u
promotorni region ovih gena. On ini promoter ampC gena dovoljno efikasnim i time
omoguava poveanje njihove ekspresije i hiperprodukciju AmpC cefalosporinaza. etiri
enzima ove grupe su naroito detaljno prouena. Oznaeni su sa ACE-1 do ACE-4. Sva
etiri obezbeuju rezistenciju na cefaloridin i cefradin (Hood i sar, 1991). ACE-1 pokazuje
najiri spektar aktivnosti u hidrolizi cefuroksima.
Pored cefalosporinaza, ostale beta laktamaze proirenog spektra dejstva ne igraju

vanu ulogu u rezistenciji na beta laktame, ali uoen je porast broja izolata A. baumannii koji
nose: TEM-1/2, SHV, CTX-M, PER-1 i VEB-1 enzime (Poirel i sar.,2003).. Za sve njih
karakteristino je da su kodirani genima koje nose plazmidi, da se u manjoj ili veoj meri
inhibiraju klavulanskom kiselinom i da su njihovi supstrati penicilini ( Hawkey i Bergogne-
Brzin, 2006) (Tabela 3).
Tabela 3. Osobine nekih od beta laktamaza naenih kod Acinetobacter *(Hawkey i Bergogne-Brzin,
2006)
Beta laktamaze Lokacija Substrat Osobine

gena
TEM-1/2 Plazmid Penicilini Uobiajeni kod skoro svih gram-negativnih
bakterija. Inhibira ih klavulanska kiselina.
CARB-5 Plazmid Penicilini Inhibira ih klavulanska kiselina.
ACE-1 Hromozom Cefalosporini Potvrena rezistencija na cefalosporine.
ACE-2 Poseduju izvesnu aktivnost prema penicilinima.
ACE-3 Nema aktivnosti na aztreonama ili
ACE-4 cefalosporine irokog spektra, izuzev to ACE-
1 hidrolizuje cefuroksim
Amp-C Hromozom Cefalosporini Inducibilne beta laktamaze. Slabo ih inhibira
klavulanska kiselina.
PER-1 Plazmid ESBL Potvrena rezistencija na sve beta laktamske
VEB-1 antibiotike, ukljuujui i aztreonam, ali ne i na
cefotoksin. Nema aktivnosti protiv
karbapenema. Inhibira ga klavulanska kiselina.
OXA-21 Plazmid Karbapenemi Klasa D, nisu metaloenzimi i pokazuju slabu
ARI-1(OXA-23) aktivnost na karbapeneme
OXA-24-27
IMP-1 Plazmid i Karbapenemi Metaloenzimi sa snanom aktivnou prema
IMP-2 integron karbapenemima. Potvrena rezistencija na
IMP-4 karbapeneme i sve beta laktamske klase
IMP-5 izuzev monobaktama.
VIM-2
Za razliku od svih drugih bakterija, za glukoza-nefermentiue gram-negativne

tapie karakteristina je produkcija serin i metalo-beta laktamaza ili karbapenemaza.
Meu serin- laktamazama kod Acinetobacter sp. najee sreemo enzim oznaen
kao ARI-1. On hidrolizuje imipenem (Paton i sar, 1993).
to se tie metalo- laktamaza, njih meu predstavnicima ovog roda ima nekoliko
tipova. Pre svih tu su OXA, IMP i VIM tip enzima za koje je karakteristino da inaktiviraju
27
karbapeneme. OXA-37 moe, meutim, biti smatran i ESBL enzimom uzimajui u obzir da
pokazuje aktivnost protiv cefotaksima i ceftazidima. Ono to je jo vano spomenuti je da se
geni za sintezu enzima OXA, IMP i VIM tipa nalaze na posebnoj vrsti genetikih elemenata
integronima.(Tabela 3)
Integroni su transpozabilni genetiki elementi koji ,,skau sa plazmida na bakterijski

hromozom i obrnuto, omoguavajui transfer i trajno ugraivanje gena odgovornih za
antibiotsku rezistenciju. Prema tome, integroni igraju primarnu ulogu u evoluciji bakterijskog
genoma. Najpoznatiji su po svojoj ulozi u hvatanju i irenju determinanti antibiotske
rezistencije meu gram-negativnim klinikim izolatima (Rowe-Magnus i Mazel, 2002). Kod
Acinetobacter sp. sreu se tri velike klase ovih elemenata, meu kojima je najzastupljeniji
integron prve klase, na kome su smeteni geni za sintezu metalo- laktamaza (Slika XX).
attl mesto integracije novog DNK materijala1

attC sekvenca kasetnog gena koju prepoznaje integraza (enzim koji omoguava integraciju u bakterijski
hromozom)
P promoter
P1 promotor kasetnog gena
Pint promoter integraze
qacEl delimino izgubljeni gen koji determinie otpornost na kvarternerna jedinjenja amonijaka
sull gen odgovoran za rezistenciju na sulfonamide2
orf - ita
Slika 22.Pojednostavljen prikaz integrona prve klase (odakle je slika)
Kao to je prikazano na slici, ovi integroni sadre genske kasete koje kodiraju sintezu
beta laktamaza i praeni su repetitivnim sekvencama zvanim 59-p (Bonomo i Szabo, 2006).3
1
jHjksadh ljl
2
aslkjfalksjd
3
Dsajfkjklas;dfjas;dfljlk;sdfj;llasdf
28
Enzimi koji modifikuju aminoglikozide
Poznato je da enzimi aminoglikozidaze predstavljaju osnovu mehanizma rezistencije

na aminoglikozidne antibiotike. Inhibiciju ovih antibiotika enzimi vre prenoenjem acetilne,
fosfatne ili adenilil grupe sa supstituenata na antibiotike (Lambert, 2002.).
Kod roda Acinetobacter utvrena su sva tri tipa enzima koji modifikuju
aminoglikozide: acetilaze (AAC), adenilaze (ANT) i fosfotranferaze (APH) (Tabela 4).
Meu onima sa najirim spektrom dejstva su AAC(3)IV (obezbeuje rezistenciju na

gentamicin, pramicin, dibekacin, netilmicin, sisomicin, tobramicin), zatim ANT(2)I
(rezistencija na gentamicin, dibekacin, sisomicin, tobramicin) i APH(3)IV (rezistencija na
amikacin, paramomicin) (Vila i sar.,1993).
Tabela 4. Enzimi koji modifikuju aminoglikozide naeni kod Acinetobacter baumannii (Vila i Pachn,
2008)
Enzimi Tipini supstrati

Aminoglikozid acetiltransferaze
AAC(2)I Gent, Dib, Net, Tob
AAC(3)I Gent, Sis
AAC(3)II Gent, Dib, Net, Sis, Tob
AAC(3)IV Pra, Gent, Dib, Net, Sis, Tob
AAC(6)I Ami, Dib, Net, Sis, Tob
Aminglikozid nukleotidiltransferaze
ANT(3)I Strep, Spec
ANT(3)(9) Strep, Spec
ANT(2)I Gent, Dib, Kan, Sis, Tob
Aminoglikozid fosfotransferaze
APH(3)I Kan, Liv, Neo, Paro
APH(3)II But, Kan, Neo, Paro
APH(3)III Ami, But, Kan, Liv, Neo, Paro
APH(3)VI Ami, But, Kan, Neo, Paro
Gent gentamicin
Dib dibekacin
Net netilmicin
Tob tobramicin
Sis sisomicin
Pra pramicin
Ami amikacin
Strep streptomicin
Spec spektinomicin
Liv lividomicin
Paro - paromomicin
29
Modifikacija ciljnog molekula

to se tie hinolona, rezistencija na ovu grupu antibiotika podrazumeva modifikaciju
ciljanih molekula. U ovom sluaju to su DNK iraza (topoizomeraza II) i topoizomeraza IV,
enzimi za koje se vezuju antibiotici. Oba ova enzima su tetramerni enzimi sa po dve
subjedinice A i B. Subjedinice DNK iraze kodirane su sa dva gena gyrA i gyrB, dok su
subjedinice topoizomeraze IV kodirane genima parC i parE. Razliito kombinovane mutacije
na gyrA i parC genima dovode do promene u redosledu aminokiselina, odnosno promene
konfiguracije sintetisanih enzima i to takve da onemoguuju vezivanje hinolona za njih.
Mutacije na gyrB i parE genima ne uslovljavaju ovakav razvoj rezistencije (Moreau i sar.,
1996) (Tabela 5).
Onda ovde ubaci tabelu 5
Drugi mehanizmi rezistencije na antibiotike

Otpornost roda Acinetobacter na beta laktame ostvaruje se i procesom modifikacije
PBP proteina, koji uestvuju u vezivanju penicilina unutar bakterijske elije. Ova modifikacija
rezultuje stvaranjem PBPs proteina koji imaju izuzetno nizak nivo afiniteta ka penicilinu.
Rezistencija na aminoglikozide postie se i multiplim mutacijama u okviru 30S

subjedinica ( Kneevi, 2009) i to metilacijom 16S rRNK.
to se tie tetraciklina otkriveno je da gen tetM kodira sintezu proteina koji titi
ribozom od vezivanja za tetracikline (Ribera i sar., 2003) (Tabela 5).
Prouavajui rezistenciju na hloramfenikol, Devaud i sar. (1982) pronali su da

mehanizam ukljuuje enzim hloramfenikol-acetiltransferaze, a Elicha i Stein (1991)
lokalizovali su gen koji kodira njegovu sintezu i na hromozomu i na plazmidu. (Tabela 5).
Tabela 5 Glavni mehanizmi rezistencije na razliite antimikrobne agense(Vila i Pachn, 2008)
Fluorohinoloni Mutacije na gyrA i parC genima.

Izraena ekspresija efluks pumpi (AdeABC,
AbeM)
Hloramfenikol Hloramfenikol acetil-transferaze.
Efluks pumpe (CmlA)
Tetraciklini Efluks pumpe (TetA, TetB, AdeABC)
Zatita ribozoma (TetM)
Otpornost na trimetoprin moe biti uzrokovano i hromozomskom mutacijom gena dhfr

koji nosi informaciju o sintezi dihidrofolatne reduktaze ili mutacijom koja izaziva smanjenu
propustljivost spoljanje membrane.
Ovde svakako treba pomenuti i mutacije na dvokomponentnom regulatornom

sistemu (na genima pmrA i pmrB) koje izazivaju razvoj rezistencije na polimiksine.
30
Relativni doprinos svakog od ovih mehanizama optoj otpornosti mikroorganizama

varira meu razliitim sojevima. Neki mehanizmi (uvoenje insercione komponente ISAba-1)
imaju svakako daleko vei uticaj na optu rezistenciju od drugih (modifikacija PBP proteina).
Multirezistentni izolati mogu imati i vei broj razliitih mehanizama koji omoguavaju
rezistenciju na istu klasu antibiotika, ime se samo dodatno oteava nalaenje
odgovarajue terapije.
6 Alternativne terapije infekcija izazvanih Acinetobacter sp.
Gomilanje genetskih determinanti odgovornih za rezistenciju na razliite klase

antibiotika, kod predstavnika roda Acinetobacter rezultuje stvaranjem kompleksnog
multirezistentnog fenotipa. U nekim sluajevima (a frekvencija javljanja tih sluajeva je u
porastu) sojevi postaju rezistentni na apsolutno sve aktivne agense koji su danas u
upotrebi.Tajfenomen se nazivapanrezistentncija. Ovo i jeste razlog neprekidnog iznalaenja
novih, alternativnih naina suzbijanja antibiotske otpornosti ovih bakterija.
Monoterapije
Sulbactam
Inhibitor beta laktamaza- sulbaktam pokazuje antimikrobnu aktivnost prema A.

baumannii preko inhibicije proteina PBP2.
Nekoliko studija je pokazalo efikasnost korienja sulbaktama u terapiji infekcija

izazvanih multirezistentnim sojevima A. baumannii (Corbella i sar, 1998). Infekcije ukljuene
u ove studije uglavnom su bile na mestima hirurkih intervencija, traheobronhitis i infekcije
urinarnog trakta. Pored toga, oko etrdesetak ozbiljnih infekcija (bakteremije, pneumonija)
izazvanih A. baumannii koji je otporna na imipenem izleeno je u 67,5% sluajeva kod
pacijenata tretiranih srednjom dozom od 3 g /dan sulbaktama (Jimenez-Mejias i sar., 1997).
Meutim, kako je rasla rezistencija na imipenem, tako su i sojevi razvijali otpornost na
sulbaktam, tako da je i njegova upotreba ograniena (Fernndez-Cuenca i sar., 2004).
Colistin (Polimiksin E)
Ovaj polipeptidni antibiotik se vratio u kliniku upotrebu sa pojavom multirezistencije

A. baumannii i pokazao se kao efikasan u tretiranju infekcija izazvanih ovom vrstom.
Jednako efikasan i bezbedan za upotrebu kao i imipenem u leenju pneumonije, ipak nije
uspeo da, u odnosu na imipenem, smanji stopu smrtnosti izazvanu ovim oboljenjem (38-
35,7%) (Garnacho-Montero i sar., 2003). Kada se upotrebljava intraventrikularno ili
intratekalno zajedno sa intravenskim unosom ovog leka, kolistin lei infekcije CNS u 100%
sluajeva (Ng i sar., 2006). Meutim, dokazano je da je kolistin najmanje efikasan od svih
antimikrobnih agenasa ispitivanih na eksperimentalnom modelu pneumonije (u odnosu na
31
imipenem, sulbaktam i rifampin) i to kako in vitro, tako i in vivo (smanjenje brojnosti bakterija
u pluima) (Montero i sar., 2002).
Rifampim
Ovo je nova vrsta antimikrobnog agensa koji se koristi u leenju oboljenja iji je
uzronik Acinetobacter sp. Eksperimenti in vitro i in vivo pokazali su da je rifampim izuzetan
baktericidni agens. Naroito agresivnim se pokazao kao monoterapija eksperimentalne
pneumonije kod imunokompetentnog mia koja je izazvana panrezistentnim (ukljuujui i
rezistenciju na kolistin) A.baumannii (Pachon-Ibez i sar., 2005). Takoe se pokazao
daleko efikasnijim od kolistina in vivo.
Terapija kombinovanjem vie antibiotika
Alternativa terapiji pneumonije imipenemom moe biti kombinacija doksiciklina i

amikacina. Ova dva antibiotika pokazuju sinergizam in vitro i in vivo, to rezultira
smanjenjem brojnosti bakterija u inficiranom tkivu i stope smrtnosti (Rodriguez-Hernandez i
sar., 2000). Problem je to vrsta A. baumannii u poslednjih nekoliko godina razvija otpornost
na oba leka.
Takoe, uzimajui u obzir da monoterapija rifampinom uzrokuje otpornost meu

bakterijama roda Acinetobacter sp. zakljueno je da bi se to moglo izbei kombinacijom
sulbaktama i imipenema u okviru njihovihminimalnih inhibitornih koncentracija (Pachon-
Ibez i sar., 2006). Ovi lekovi deluju veoma sporo i njihovo dejstvo zavisi od duine trajanja
terapije, za razliku od aminoglikozida, fluorohinolona i rimfampicina, koji su daleko bre
postiu baktericidni efekat (dejstvo uslovljeno koncentracijama koje se koriste) (Pitt i
Simpson,2006). Zbog toga se esto koriste kombinacije aminoglikozida sa beta laktamima
(tikarciklin, trea generacija cefalosporina ili imipenem) koji deluju sinergistiki i obezbeuju
visoko baktericidne efekte(Pitt i Simpson, 2006).
Uprkos porastu rezistencije na ciprofloksacin (fluorohinolon), kao opcija ponuena je

upotreba nove vrste fluorohinolona- levofloksacina u kombinaciji sa imipenemom ili
amikacinom. Na animalnim modelima infekcija izazvanim Acinetobacter-om ova se
kombinacija pokazala kao izuzetna terapeutska strategija (Pitt i Simpson,2006).
Najbolje rezultate, meutim, u kombinovanoj terapiji infekcije izazvane

multirezistentnim sojem A. baumannii postigli su Motaouokkil i sar.(2006) kombinacijom
rifampima i kolistina.
Zbog brojnih mehanizama rezistencije kod klinikih izolata Acinetobacter sp., svaka
vrsta se mora paljivo testirati bilo na jedan antibiotik, bilo na kombinovanu upotrebu
antibiotika upotrebom odgovarajuih in vitro tehnika.
32
Novi antimikrobni agensi
Meu novim antibioticima koji se pojavljuju na tritu tigeciklin je pokazao tek izvesnu
aktivnost protiv multirezistentnog A. baumannii (Pachon-Ibez i sar., 2004). Njegov derivat,
meutim, minociklin je izuzetno efikasan u terapiji infekcije koe, infekcije mekih tkiva, kao i
nekih intraabdominalnih infekcija (Oliva i sar., 2005), a vrlo esto pokazuje intenzivnu
aktinost i in vitro protiv multirezistentnih izolata A. baumannii.
Od antimikrobnih peptida oekuju se obeavajui rezultati njihove upotrebe kao

antimikrobnih agenasa. Tu pre svega spadaju peptidi koji inhibiraju sintezu i transport
subjedinica peptidoglikana - proteina koji uestvuje u izgradnji elijskog zida. U ove
antimikrobne agense spadaju fosfomicin, cikloserin i bacitracin. Pored ovih peptida, kao
posebna klasa antibiotika koriste se i glikopeptidi. Meu njima najpoznatiji je vankomicin koji
svoj mehanizam delovanja bazira na ihibiciji elogacije peptidoglikanskog lanca. Veliki broj
ovih peptida analiziran je in vitro na Acinetobacter sp. i neki su pokazali baktericidnost na A.
baumannii koji je rezistentan na kolistin (Rodriguez-Hernandez i sar., 2006).Neki su
pokazali i efikasnost u terapiji bakteremije kod mieva (Braunstein i sar. 2004). Ostaje da se
vidi hoe li ovi peptidi biti jednako uspeni i u terapiji ovih infekcija kod ljudi.
Poslednjih godina i bakteriofagi su intenzivno ispitivani kao alternativni antimikrobni

agensi (McVay i sar., 2007; Wang i sar., 2006). Nekoliko studija je pokazalo da postoji
sinergistiki efekat izmeu bakteriofaga i antibiotika. Kneevi (2009) je ukazao na takav
sinergizam izmeu faga i ceftriaksona na primeru Pseudomonas aeruginosa.
Ciklina upotreba antibiotika
Korienje razliitih antibiotskih klasa po ciklusima (rotacija) takoe je predloena

kao potencijalna strategija za smanjenje porasta antibiotske rezistencije (Niederman, 1997).
U teoriji, ovo bi podrazumevalo da se itava klasa antibiotika ili jedan antibiotik posebno
povue iz klinike upotrebe na odreeni vremenski period, a sve u pokuaju da se limitira
bakterijska rezistencija. Ovo itavim klasama antibiotika nudi potencijal veeg nivoa opte
33
aktivnosti protiv predominantnih patogena, to bi naravno, rezultovalo daleko efektivnijom

terapijom nozokomijalnih infekcija. Takoe, metod antibiotskih ciklusa predstavlja metod
kojim se postie i antibiotska heterogenost, odnosno korienje velikog broja razliitih klasa
antibiotika. Time se, naravno, smanjuje porast rezistencije izazvane korienjem samo
jednog leka ili limitiranog broja antibiotika.
Ova metoda, kao i ve sve pomenute, kada se koriste same uglavnom imaju
ogranienu vrednost. Meutim, vie razliitih metoda inkorporiranih u jedinstvenu strategiju
terapije pruaju dovoljno visoku antibiotsku heterogenost, skrauju vreme trajanja kursa
terapije i obezbeuju najvee anse za izleenje (Koleff, 2006).
34
7 Zakljuak
Bakterije roda Acinetobacter sp., oportunistiki patogeni, dugo su vremena smatrani

patogenima relativno niskog rizika. To je verovatno i razlog to je njihov znaaj esto
ignorisan. Danas znamo da su upravo ove bakterije uzronici 9-10% svih nozokomijalnih
infekcija, od kojih su najbrojnije infekcije respiratornog trakta.
Samo je veoma mali broj antibiotika koji deluju na ovu grupu mikroorganizama. Tu,
pre svega, ubrajamo beta laktame, aminoglikozide i fluorohinolone, ali ni ovi antibiotici nisu
efikasni protiv svih sojeva.
Acinetobacter sp. razvija nekoliko mehanizama kojima ostvaruje rezistenciju na vei

broj antibiotika. Otpornost na beta laktamske antibiotike postie produkcijom beta laktamaza
ili promenom stepena efluksa ovih antibiotika iz elije. Rezistencija na fluorohinolone se
najee ostvaruje promenom strukture ciljnih molekula na koje ovi antibiotici deluju ili se
smanjuje permeabilnost elije za antibiotike. Prisustvo plazmida sa genima koji nose
informaciju o sintezi metalo-beta laktamaza ili enzima koji modifikuju i inaktiviraju
aminoglikozide takoe su nain razvoja rezistencije.
Postoje dokazi o tome da je porast nekontrolisane upotrebe antibiotika ono to je u

najveoj meri favorizovalo irenje infekcija izazvanih vrstama roda Acinetobacter sp. Zbog
toga je kontrola upotrebe antibiotika veoma vaan deo preventivnih mera protiv pojave
eventualne epidemije izazvane ovom grupom mikroorganizama. Takoe je izuzetno vano
stalno iznalaenje novih, alternativnih metoda kontrole rasta i razmnoavanja ovih bakterija,
naroito uzimajui u obzir brzinu i stopu irenja infekcija izazvanih rodom Acinetobacter.
35
8 Literatura
1. Barre, M.F., i M.L. Cook. (1984) : Microbial factors in contact Lens fitting. Am. J. Optom.
Physiol. Opt. 61: 389-396.
2. Bergogne-Brzin, E., Towner, K.J. (1996): Acinetobacter spp. as nosocomial pathogens:

microbiological, clinical and epidemiological features. Clin. Microbiol. Rev. 9: 148-165.
3. Biendo M; Laurans G., Lefebvre JF i sar. (1999): Epidemiological study of an Acinetobacter

baumannii outbreak by using a combination of antibiotyping and ribotyping. J. Clin. Microbiol.,
37: 2170-2175.
4. Berk, S.I., i W.R. Mc Cabe. (1981): Meningitis caused by Acinetobacter calcoaceticus var.
anitratus: a specific hazard in neurosurgical patients. Arch. Neurol. 38: 95-98.
5. Bonomo R.A. i D. Szabo (2006): Mechanisms of Multidrug Resistance in Acinetobacter Species

and Pseudomonas aeruginosa. Clin. Inf. Dis. 43: S49-56.
6. Braunstein, A., Papo, N. I Shai, Y. (2004): In vitro activity and potency of an intravenously
injected antimicrobial peptide and its DL amino acid analog in mice infected with bacteria.
Antimicrob. Agent Chemoter. 48: 3127-3129.
7. Chastre, J.J., Trouillet L., Vaugnet A., Joly-Guillou, M.L., (1996): Nosocomial pneumonia caused
by Acinetobacter spp. Eds. K.J. CRC Press, New York; 117-132.
8. Cisneros, J.M, Rodriguez-Bano, J. (2002): Nosocomial bacteremia due to Acinetobacter

baumannii. Clin. Microbiol. Infect, 8: 687-693.
9. Cisneros, J.M., Reyes, M.J., Pachon, J. I sar. (1996): Bacteremia due to Acinetobacter baumannii.
Clin. Infect. Dis., 22: 1026-1032.
10. Corbella, X., Ariza, J., Ardanuy, C., Vuelta, M., Tubau, F., Sora, M., Pujol, M., Gudiol, F. (1998):
Efficacy of sulbactum alone and in combination with ampicillin in nosocomial infectiones caused
by multiresistant Acinetobacter baumannii. J. Antimicrob. Chemoter. 42: 793-802.
11. Damier-Piolle, L., Magnet, S., Bremont, S., Lambert, T., Courvalin, P., (2008): AdeIJK, a resistance-
nodulation-cell division pump effluxing multiple antibiotics in Acinetobacter baumannii.
Antimicrob. Agents Chemother. 52: 557-62.
12. Devaud, M., Kayser, F.H. i Bachi, B. (1982): Transposon-mediated multiple antibiotic resistance in
Acinetobacter strains, Antimicrob.Agents Chemoter. 22: 323-329.
13. Dupont, M., Pags, J.M., Laffite D., Siroy, A., Bollet, C. (2005): Identification of an OprD
homologue in Acinetobacter baumannii. J. Proteome Res; 4: 2386-90.
14. Elicha, B.G. i Stein, L.M. (1991): The use of molecular techniques for the location and
characterisationof antibiotic resistance genes in clinical isolates of Acinetobacter. In The Biology
of Acinetobacter. New York: Plenum Publishing Corp.
36
15. Fernndez-Cuenca, F., Pascual, A., Ribera, A., Vila, J., Bou, G., Cisneros, J.M., Rodriguez-Bao, J.,
Pachn, J., Martinez-Martinez, L. I Grupo de Estudio de Infeccin Hospitalaria. (2004): Divesidad
clonal y sesibilidad a los antibicrobianos de Acinetobacter baumannii aislados en hospitalos
espaoles. Enfer. Infecc. Microbiol. Clin. 22: 267-271.
16. Garnacho-Montero, J., Ortiz-Leyva, C., Jimnez-Jimnez, F.J., Barero-Almodvar, A.E., Garca-
Garmendia, J.L., Bernabeu-Wittel, M., Gallego-Lara, S.L., i Madrazo-Osuna, J. (2003): Treatment
of multidrug-resistant Acinetobacter baumannii ventilator-associated pneumonia with
intravenous colistin Clin. Ionfect. Dis. 36: 1111-1118.
17. Gew, R.H., Moellering , R.C., Kunz, I.J. (1997): Infections with Acinetobacter calcoaceticus.
Clinical and Laboratory studies. Medicine 56: 79-87.
18. Gouby A., Carles-Nurit, M.J., Bouziges, N. I sar. (1992): Used of pulsed-field gel electrophoresis
for investigation of hospital outbreaks of Acinetobacter baumannii. J. Clin. Microbiol., 30: 1588-
1591.
19. Hawkey, P. i Bergogne-Berezin. (2006): Acinetobacter spp. Principles and Practice of Clinical
Bacteriology. John Wiley & Sons, Ltd.
20. Hoffman, S.C. , Mabeck, C.E., i Vejsgaard, R. (1982): Bacterinuria caused by Acinetobacter
calcoaceticus biovars in a normal population and in general practice. J. Clin. Microbiol. 16: 443-
451.
21. Hood, J. I Amyes, S. G. B., (1991): The chromosomal beta lactamases of the genus
Acinetobacter: enzymes wich challenge our imagination, p. 117-132. Plenum Publishing Corp.
New York.
22. Huys, G., Cnockaert, M., Vaneechoutte, M., Woodford, N., Nemec, A., Dijkshoorn, L. i sar. (2005):
Distribution of tetracycline resistance genes in genotopically related and unrelated
multiresistante Acinetobacter baumannii strains from different European hospitals. Rec.
Microbiol. 156: 348-55.
23. Ingram, M., Shewan, J. W. (1960): Introductory reflections on the Pseudomonas

Achromobacter group. J. Appl. Bacteriol. 23: 373378.
24. Janssen, P., Dijkhoorn, L. (1996): High resolution DNA fingerprinting of Acinetobacter outbreak
strains. FEMS Microbiol. Lett., 142: 192-194.
25. Jimnez-Mejas, M.E., Pachn, J., Becerril, B., Palomino-Nicas, J., Rodriguez-Cobacho, A. i
Revuelta, M. (1997): Treatment of multidrug-resistant Acinetobacter baumannii meningitis with
ampicilin/sulbactam. Clin. Infect. Dis. 24: 932-935.
26. Kaplan, N., Rosenberg, E., Jann, B. i Jann, K. (1985): Structural studies of the capsular
polysaccharideof Acinetobacter calcoaceticus BD4. Eur. J. Biochem. 152: 453-458.
27. Karakaevi i grupa autora (1989): Mikrobiologija i parazitologija. Medicinska knjiga, Beograd-
Zagreb.
37
28. Kneevi, P. (2005): Antibiotska rezistencija vrste Escherichia coli izolovane iz crevnog trakta
kliniki zdravih goveda, svinja i ivine. Magistraska teza. Departman za biologiju i ekologiju,
Univerziet u Novom Sadu.
29. Kneevi, P. (2009): Primena Pseudomonas aeruginosa bakteriofaga kao antimikrobnih agenasa.
Doktorska disertacija. Departman za biologiju i ekologiju, Univerzitet u Novom Sadu.
30. Kollef, M.H. (2006): Is antibiotic cycling the answer to preventing the emergence of bacterial
resistance in the Intensive Care Units, Clin. Infect. Dis.
31. La Croix, S.J. i Cabelli, V.J. (1982): Membrane filter method for enumeration of Acinetobacter
calcoaceticus from environmental waters. Appl. Environ. Microbiol. 43: 90-96.
32. Lambert, P.A. (2002): Mechanisms of antibiotic resistance in Pseudomonas aeruginosa. Journal of
The Royal Society of Medicine. 41 (95): 22-26.
33. Livermore, D.M., Chen, H.Y.,(1997): Potentiation of beta Lactams against Pseudomonas
aeruginosa strains by Ro 43-1356, a bridged monobactam inhibitor of AmpC beta Lactamases. J.
Antimicrob. Chemother. 40: 335-343.
34. Marchand, I., Damier-Piolle, L., Courvalin, P., Lambert, T. (2004): Expresion of the RND-type efflux
pump AdeABC in Acinetobacter baumannii is regulated by the AdeRS two-component system.
Antimicrob. Agents Chemother ; 48: 3298-304.
35. Marti, S., Fernndez-Cuenca, F., Pascual, A., Ribera, A., Rodriguez-Bao, J., Bou, G., Cisneros, J.M.,
Pachn, J., Martinez-Martinez, L., Vila, J, i Grupo de Estudio de Infeccin Hospitalaria (2006):
Prevalencia de los genes tetA y tetB como mecanismo de resistencia a tetraciclina y minociclina
en aislamientos clinicos de Acinetobacter baumannii. Enferm. Infecc. Microbiol. Clin. 24: 77-80.
36. McVay, C.S., Velasquez, M., Fralick, J.A. (2007): Phage Therapy of Pseudomonas aeruginosa
infection in a Mouse Burn Wound Model. Antimicrob Agents Chemother, 51 (6): 1934-1938.
37. motaouakkil, S., Charra, B., Hachimi, A., Nejmi, H., Benslama, A., Elmdaghri, N., Belabbes, H., i
Benbachir, M. (2006): Colistin and rifampicin in the treatment of nosocomial infectiones from
multiresistant Acinetobacter baumannii. J. Infect. 53: 274-278.
38. Montero, A., Ariza, J., Corbella, X., Domnech, A., Cabellos, C., Ayats, J., Tubau, F., Ardanuy, C., i
Gudiol, F. (2002): Efficacy of colistin versus beta lactams, aminoglycosides and rifampin as
monotherapy in a mouse model of pneumonia caused by multiresistant Acinetobacter
baumannii. Antimicrob Agents Chemother. 46: 1946-1952.
39. Moreau, N.J., Houot, S., Joly-Guillon, M.L., Bergogne-Berezin, E. (1996): Characterisation of DNA
gyrase and measurement of drug accumulation in clinical isolates of Acinetobacter baumannii
resistant to fluoroquinolones. J. Antimicrob. Chemother, 38: 1079-1083.
40. Mulin, B., Talon, D., Viel, J.F., i sar. (1995): Risk factor for nosocomial colonization with
multiresistant Acinetobacter baumannii. Eur. J. Clin. Microbiol. Infect. Dis; 14: 569-578
38
41. Nagler, A., Pavel, L., Naparstek, E., Mugiasullam, M., i Slavin, S. (1992): Typhlitis occuring in
autlogous bone marrow transplantation. Bone Marow Transplant, 9: 63-64.
42. Neilands, J.B. (1995): Siderophores: Structure and funktion of microbial iron transport
compounds. J. Biol. Chem. 270: 26723-26726.
43. Ng, J., Gosbell, I. B., Kelly, J.A, Boyle, M.J., i Ferguson, J.K. (2006): Cure of multiresistant
Acinetobacter baumannii central nervous infections with intraventricular or intrathecal colistin:
case series and literature review. J. Antimicrob. Chemother. 58: 1078-1081.
44. Niederman, M.S., (1997): Is crop rotation of antibiotics the solution to a resistant problem in
the ICU ? AM. J. Respir. Crit. Care Med. 13: 17-21.
45. Obana, Y. (1986): Pathogenic significance of Acinetobacter calcoaceticus: analysis of experimental

infection in mice. Microbial. Immunol. 30: 645-657.
46. Olivia, M., Rekha, A., Yellin, A., Pasternak, J., Camos, M., Rose, G.M., i sar. (2005): A multicentrer
trial of the efficacy and safety of tigecycline versus imipenem / cilastatin in patients with
complicated intra-abdominal infections. BMC Infect Dis., 5: 88.
47. Pachn-Ibez, M.E., Jimnez-Mejas, M.E., Pichardo, C., Llanos, A.C., i Pachn, J. (2004):
Antimicrobial activity of tigecycline (GAR-936) again multiresistant Acinetobacter baumannii.
Antimicrob. Agents. Chemother. 48: 4479-4481.
48. Pachn-Ibez, M.E., Docobo-Prez, F.,Jimnez-Mejas, M.E., Pichardo, C., Garcia-Curiel, A., i
Pachn, J.(2005): Efficacy of rifampin, imipenem, and sulbactam in monotherapy and
combination, in the experimental pneumonia caused by panresistant Acinetobacter baumannii.
Clin. Microbial. Infect. II (Supl.2) :868-873.
49. Pani, D. Pokrajac, M. (1995): Farmaceutska hemija I i II; Zavod za udbenike i nastavna sredstva;
Beograd
50. Paton, R.H., Miles, R.S., Hood, J., i Amyes, S.G.B. (1993): ARI-1: Beta-lactamase-mediated
imipenem resistance in Acinetobacter baumannii: Int. J. Antimicrob. Agents 2: 81-88.
51. Pedraza, F., Andreu, A., Saune, M., Moreno, A., Ramirez, I., i Garcia, I. (1993): A urinary outbreak
of Acinetobacter baumannii in a spinal cord injuri unit. Ann. Med. Int. 10: 55-58.
52. Peterson, J.W. (1996): Bacterial pathogenesis. In Medical Microbiology, ed. S.Barow. Galveston:
University of Texas Medical Branch.
53. Pitt, T.L., Simpson, A.J.H. (2006): Pseudomonas and Burkholdera spp. U knjizi Principles and
Practice of Clinical Bacteriology: Ed. Gillespie, S.H., Hawkey, P.M., drugo izdanje, John Wiley &
Sons, Ltd.
54. Poh, C.L., Loh, G.K. (1985): Enzymatic profile of clinical izolates of Acinetobacter calcoaceticus.
Med. Microbiol. Immunol. 174: 29-33.
39
55. Poirel, L., Menuteau, O., Agoli, N, Cattoen, C. I Nordmann, P. (2003): Outbreak of extended-
spectrum beta-lactamase VEB-1 producing isolates of Acinetobacter baumannii in a French
hospital. J. Clin. Microbiol. 41: 3542-3547.
56. Prostran, M. i grupa autora (2001): Antibiotici, 2001. Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
57. Radulovi, . (1994): Mikrobiologija sa epidemiologijom ; Zavod za udbenike i nastavna sredstva,

Beograd.
58. Rodriguez-Hernndez, M.J., Pachn, J., Pichardo, C, Cuberos, L., Ibez-Martinez, J., Garcia-Curiel,
A., Caballero, F.J., Moreno, I., i Jimnez-Mejas, M.E., (2000): Imipenem, doxycycline and
amikacin in monotherapy and in combination in Acinetobacter baumannii experimental
pneumonia. J. Antimicrob. Chemother. 45: 493-501.
59. Rodriguez-Hernndez, M.J., Saugar, J., Docobo-Perez, F., de la Torre, B.G., Pachn-Ibez, M.E.,
Garcia-Curiel, A., Fernndez-Cuenca, F., Andreu, D., Rivas, L., i Pachn, J. (2006): Studies on the
antimicrobial activity of cecropin A-melittin hybrid peptides in coustin-resistant clinical isolates
of Acinetobacter baumannii. J. Antimicrob. Chemother. 58: 95-100.
60. Rosenthal, S.L. (1974): Source of Pseudomonas and Acinetobacter species found in human culture
materials.Am. J. Clin. Pathol. 62: 807-811.
61. Rowe-Magnus, D., i Mazel, D. (2002): The role of integrons in antibiotic resistance gene capture.
Int. J. Med. Microbiol. 1: 1-3.
62. Ribera, A., Roca, I., Ruiz, J., Gibert, I., i Vuila, J. (2003): Partial characterization of a transposon
containing the tet (A) determinant in a clinical isolate of Acinetobacter baumannii. J. Antimicrob.
Agents Chemother. 52: 477-480.
63. Sato, K., Nakae, T. (1991): Outer membrane permeability of Acinetobacter calcoaceticus and its
implication in antibiotic resistance. J. Antimicrob. Chemother; 28: 35-45.
64. Scerpella, E.G., Wanger, A.R., Armitige, L. i sar. (1995): Nosocomial outbreak caused by a
multiresistant clone of Acinetobacter baumannii results of the case-control and molecular
epidemiologic investigationes. Infect Control Hosp. Epidemiol ; 16: 92-97.
65. Seifert, H., Baginski, R., Schulze, A., Pulverer, G. (1993): The distribution of Acinetobacter species
in clinical culture materials. Zentralbl. Bacteriol. , 279: 544-552.
66. Siegman-Igra, Y., Bar-Yosef, S., Gorea, A., Avram, J. (1993): Nosocomial Acinetobacter meningitis
secondary to invasive procedures: report of 25 cases and review. Clin. Infect. Dis., 17: 843-849.
67. Siroy, A., Cosette, P., Seyer, D., Lemaitre-Guiller, C., Vallenet, D., Van Dorsselaer, A. i sar. (2006):
Global comparison of the membrane subproteomes between a multidrug-resistant
Acinetobacter baumannii strain and a reference strain. J. Proteome Res; 5: 385-98.
68. Stojanovi, dr. Biljana (2010): Mehanizmi rezistencije na peniciline i cefalosporine, Zavod za javno
zdravlje Leskovac
40
69. Someville, D.A., Noble , W.C. (1970): A note on the gram-negative bacilli of human skin. Eur. J.
Clin, Biol. Res. 40: 669-670.
70. Srinivasan, V.B., Rajamohan, G., Gebreyes, W.A. (2009). The role of a novel efflux pump AbeS,
member of the SMR family of transporters in resistance to antimicrobial agents in Acinetobacter
baumannii. Antimicrob. Agents Chemother 53: 5312-6.
71. Su, X.Z., Chen, J., Mizushima, T., Kuroda, T., Tsuchiya, T. (2005): AbeM, an H+-coupled
Acinetobacter baumannii multidrug efflux pump belonging to the MATE family of transporters.
Antimicrob. Agents Chemother; 49: 4362-4.
72. Taplin, D., Rebell, G., i Zaias, N. (1963): The human skin as a source of Mima-Herellea infections.
JAMA 186: 952-954.
73. Tomas, M., Beceiro, A., Prez, A., Velasco, D., Moure, R., Villanueva, R. i sar. (2005): Cloning and
functional analisys of the gene encoding the 33-to 36-kilodalton outer membrane protein
associated with carbapenem resistance in Acinetobacter baumannii. Antimicrob. Agents
Chemother ; 49: 5172-5.
74. Tomi, G., Prokopovi, V. (2011): Interesantan molekul ; http: //

www.kmhem.net/archives/01/chloramphenicol/
75. Towner, K.J. (2006): Stalking microbes: a relentless pursuit of infection control. Clin. Microbiol.
Inf.; 12 ; 7: 700.
76. Vila, J., Navia, M., Ruiz, J. i Casals, C. (1997): Cloning and nucleotide sequence anlisis of a gene
encoding a OXA-derived BETA-lactamase in Acinetobacter baumannii. Antimicrob. Agents
Chemother ; 39: 1201-1203.
77. Vila, J. (2005): Fluoroquinolone resistance. In Frontiers in Antimicrobial Resistance: A tribute to

Stuart B. Levy, eds. D.G. White, M. N. Alekshun and P.F. McDermoth, pp. 41-55. Washington, DC:
ASM Press
78. Weinbren, M.J., Johnson, A.P., Kaufmannn, M.E., Livermore, D.M. (1998): Acinetobacter spp
isolates with reduced susceptibilities to carbapenems in a UK burns unit. J. Antimicrob.
Chemother ; 41: 574-576.
79. Winn, Jr W.C., Allen, S.D., Janda, W.M., Koneman, E.W., Schreckenberger, D.C., Procop, G.W. i
Woods, G.L. (2005): Konemans Color Atlas and Textbook of Diagnostic Microbiology.
Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins.
80. Yamamoto, S., Okujo, N i Sakakibara, Y. (1994): Isolation and structure elucidation of
acinetobactin, a novel siderophore from Acinetobacter baumannii. Arch. Microbiol. 162: 249-
254.
Prilozi:
41
Grafikon 1. : Procenat izolata A. baumannii u USA rezistentnih na ak vie od tri antibiotika ; http
://www.minociniv.com/index.php?page=micro
Slika 1.: Acinetobacter sp.; http ://www.ciricience.org/ph_146-Acinetobacter_spp.

_Copyright_Dennis_Kunkel_Microscopy
Slika 2.: Mikroskopski preparat Acinetobacter sp. bojen po Gram-u; http

://totallyfreeimages.com/117810/This-photomicrograph-depits-the-Gram-negative-bacterium-
Acineto
Slika 3.: Elektronska mikrografija Acinetobacter sp. ; http://en.wikipedia.org/wiki/

Acinetobacter
Slika 4.: Kolonije vrsta Acinetobacter sp. ; http://ijs.sgmjournals.org/content/53 /

5/1563/f1.expansion.html
Slika 5 : Kulture Acinetobacter sp. na hranljivom i krvnom agaru; http://www.anvisa.gov.

br/servicosaude/controle/rede_rm/cursos/boas_praticas/modulo3/identificao.htm
Slika 6.: Naini prenoenja infekcije izazvane Acinetobacter sp. ;

http://microbewiki.Kenyon.edu/index.php/File:Resistance_pic.jpg
Slika 7.: Fimbrije na povrini Acinetobacter sp. ; http://cgi.servrer.uni-

frankfurt.de/fb15/mueller/averhoff/?html_content=research
Slika 8.: Struktura lipopolisaharida ; http://supa.pharmacy.bg.ac.rs/assets/3644
Slika 9.: Mesta kolonizacija i infekcija izazvanih Acinetobacter sp. ;

http://microbewiki.Kenyon.edu/index.php/File:Pathology_pic.jpg
Slika 10.: Kone i infekcije rana izazvane Acinetobacter sp. ; http://www.humanhealth.com/wp-

content/uploads/2011/05/Acinetobacter-Infections1.gif
Slika 11.: Pneumonija izazvana Acinetobacter sp. ; http://www.humanhealth.com/wp-

content/uploads/2011/05/Acinetobacter-Infections1.gif
Slika 12. : SDS-page ; http://jb.asm.org/cgi/content/full/184/7/1988
Slika 13.: AFLP analiza ; http:// jb.asm.org/content/vol183/issue1/ images/

large/jb0110952005.jpeg
Slika 14.: Elektroforeza na pulsirajuem gelu ; http://www.biomedcentral.com/1471-

2334/7/95/figure/f1
Slika 15.: Antibiogram raen sa Acinetobacter sp ; http://www.siencephoto.com/

media/297039/eularge
Slika 16.: Mehanizmi dejstva antibiotika ; http://wapedia.mobi/thumb/

ebe1506/en/max/1440/1800/Antibiotics_action.pug?format=jpg%2
42
Slika 17.: Beta laktamski prsten ; http://www.life.umd.edu/classroom/

bsci424/Images/PathogenImages/Betalactam.gif
Slika 18.: Beta laktamski antibiotici ; http://faculty.ccbcmd.edu/courses/

bio141/lecguide/unit2/control/blactam.html
Slika 19.: Mehnizmi antibiotske rezistencije ; http://encyclopedia2.the freedictionary.com/

drug+resistance
Slika 20.: Struktura efluksnog sistema kod Acinetobacter sp. ; http://www.

medscape.com/viewarticle/458871_2
Slika 21.: Vrste efluksnih pumpi kod Acinetobacter sp. ; http :// nature.com/
nrmicro/journal/v3/n7/fig_tab/nrmicro1181_f1.html
Slika 22. : Pojednostavljen prikaz integrona prve klase kod Acinetobacter sp. ;
http://cid.oxfordjournals.org/content/43/Supplement_2/549.full
Tabela 1.: Podela roda Acinetobacter sp. ; Bergogne-Brzin, E. i Towner, K.J. (1996):
Acinetobacter spp. as nosocomial pathogens: microbiological, clinical and epidemiological features.
Clin.Microbiol.Rev.150
Tabela 2.: Glavne karakteristike za identifikaciju najee izolovanih Acinetobacter sp. ;

Howkey, P. i Bergogne-Brzin, E. (2006): Acinetobacter spp. Principles and Practice of Clinical
Bacteriology Second Edition ,John Wiley and Sons, Ltd.
Tabela 3.: Osobine nekih od beta laktamaza naenih kod Acinetobacter sp. ; Howkey, P. i
Bergogne-Brzin, E. (2006): Acinetobacter spp. Principles and Practice of Clinical Bacteriology
Second Edition ,John Wiley and Sons, Ltd.
Tabela 4.: Enzimi koji modifikuju aminoglikozide naeni kod Acinetobacter baumannii ; Vila, G. i
Pachn, J. (2008): Antimicrobial Resistance and Therapeutic Alternatives, Springer Sience + Business
Media, LLC.
Tabela 5.: Glavni mehanizmi rezistencije na razliite antimikrobne agense ; Vila, G. i Pachn, J.
(2008): Antimicrobial Resistance and Therapeutic Alternatives, Springer Sience + Business Media,
LLC.
43
Biografija
Mila Jaki ajtinac roena je 12. aprila 1978. Godine u

Zrenjaninu. Osnovnu kolu, a potom i Srednju medicinsku kolu
zavrila je sa odlinim uspehom. Prirodno matematiki fakultet u
Novom Sadu, odsek za biologiju, smer diplomirani biolog upisala je
kolske 1997/98. Godine. Sve ispite je poloila sa X,XX prosenom
ocenom. Diplomski rad pod nazivom Antibiotska rezistencija roda
Acinetobacter sp. radila je na katedri za mikrobiologiju,
departmana za biologiju i ekologiju.
Novi Sad, 2011 Mila Jaki ajtinac
MILA, NEMOJ ZABORAVITI ONU KLJUNU DOKUMETACIJU I ZAPISNIK, TO

SAM TI POSLAO PROLI PUT!!!!!!!!!!
PROVERI REDOSLED SLIKA I TABELA I VIDI DA LI SI SVE CITIRALA U TEKSTU;

ISTO VAI I ZA SPISAK LITERATURE
KAD SVE SREDI POALJI MI RAD, DA VIDIM DA LI MOE DA SE KORII
NE BI BILO LOE DA SE VIDIMO NPR. 13 SEPTEMBRA, DA SE DOGOVORIMO

OKO OSTALIH DETALJA ODBRANE, ZAKAEMO DATUM (BILO KOJI TI ODGOVARA DO
KRAJA SEPTEMBRA) ITD.

DIPLOMSKI. Acinetobacter Spp.

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DIPLOMSKI. Acinetobacter Spp.

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U NOVOM SADU

Antibiotska rezistencija roda

Novi Sad, 2011

Mila Jaki ajtinac

A. baumannii Acinetobacter baumannii

A. calcoaceticus Acinetobacter calcoaceticus

MIC minimalna inhibitorna koncentracija

PABA p-aminobenzoeva kiselina

PBP penicilin vezujui protein (eng. penicilin binding protein)

RNK ribonukleinska kiselina

U poslednjih dvadeset godina uoen je nagli i znaajni porast vanosti uloge

Od ovih ,,novijih patogena do danas je utvreno da Acinetobacter sp. igra jednu od

Grafikon 1. Procenat izolata A. baumannii u USA rezistentnih na ak vie od tri antibiotika

Uprkos porastu znaaja i frekvencije infekcija izazvanih ovom multirezistentnom

molekularna identifikacija i metode determinacije, koje bi trebalo da prue racionalni, nauni

Slika 1. Acinetobacter sp.

2 Karakteristike roda Acinetobacter sp.

Rod Acinetobacter ranije je svrstavan u familiju Neisseriaceae, sa jednom vrstom

Rezultati taksonomskih studija novijeg datuma dovele su do predloga da lanove

Hibridizacija i sekvencioniranje nukleinskih kiselina predstavljaju najracionalnije

ovih kriterijuma u okviru roda Acinetobacter utvreno je 19 DNK-DNK homologih grupa

Tabela 1. Podela roda Acinetobacter sp. ( Bergogne-Brzin i Towner, 1996)

Genomski broj vrste prema:

Morfoloke, metabolike i kulturelne karakteristike roda

Predstavnici roda Acinetobacter su kratke, debele, gram-negativne tapiaste

Slika 1. Mikroskopski preparat bojen po Gram-u

Slika 2. Elektronska mikrografija Acinetobacter sp.

Kolonije su obino nepigmentisane, meutim neki sojevi na vrstom medijumu

Slika 3. Kolonije vrsta Acinetobacter sp.

Pripadnici roda Acinetobacter su oksidaza-negativni i katalaza-pozitivni. Veina njih

Slika 5. Kulture Acinetobacter sp. na hranjivom i krvnom agaru

Veina sojeva ne pokazuje sposobnost redukcije nitrata do nitrita, ne produkuje indol,

Za razliku od veine drugih lanova Moraxellaceae pripadnici roda Acinetobacter

Poznato je nekoliko selektivnih i diferencijalnih medijuma koji se koriste za izolaciju

Ne postoji jedinstveni biohemijski test koji bi omoguio potpunu diferencijaciju ovog

Ekologija roda Acinetobacter sp.

Za lanove roda Acinetobacter karakteristina je iroka rasprostranjenost u prirodi.

Osim toga, visok stepen zastupljenosti Acinetobacter sp. sreemo i u hrani, a ak

Sve ove vrste mikroorganizama izolovane su kao izazivai velikog broja

Ove bakterije su postale izuzetno vani organizmi na bolnikim odeljenjima

Iako je Acinetobacter sp. generalno smatran patogenom niskog rizika, on povremeno

Medicinski znaaj roda Acinetobacter

Patogenost predstavlja sposobnost mikroorganizama da izazovu oboljenje.

Odreene osobine predstavnika roda Acinetobacter utiu na njihovu virulenciju, a

Polilsaharidna kapsula izgraena je od L-ramnoze, D-glukoze, D-glukuronske

Sposobnost adhezije na humane epitelijalne elije javlja se i zahvaljujui prisustvu

Slika 5. Fimbrije na povrini Acinetobacter sp.

Enzimska aktivnost esteraza, nekih amino-peptidaza, ureaza i fosfataza takoe

Potencijalno toksinu ulogu imaju lipopolisaharidne komponente elijskog zida i u njoj

Slika 8. Struktura lipopolisaharida

Sideroferi, estice relativno male molekulske teine sposobne da konvertuju oksi-

Inae, dosadanja istraivanja su pokazala da A. baumannii ima veoma nisku

Bolesti izazvane predstavnicima roda Acinetobacter sp.

Slika 6. Mesta kolonizacija i infekcija izazvanih Acinetobacter sp.

Kao to je reeno, rod Acinetobacter sp. predstavlja grupu oportunistikih patogena,

Intrahospitalna bakteremija je bolest izazvana prodorom bakterija kroz krvne i limfne

Slika 10. Kone i infekcije rana izazvane Acinetobacter sp.

U nekoliko objavljenih istraivakih studija ukazano je na rastuu ulogu

Slika 11. Pneumonija izazvana Acinetobacter sp.

Stopa mortaliteta zabeleena u sluajevima intrahospitalne pneumonije izazvane

Retko, ali se deava da su intrahospitalne urinarne infekcije izazvane i od strane

Acinetobacter sp. izaziva i pojavu holangitisa (infekcije bilijarnog trakta).

Rod Acinetobacter: Acinetobacter calcoaceticus (Brisou i Prvot, 1954)

Da bi se to tanije utvrdio izvor i nain irenja infekcija razvijen je veliki broj