Jovan Skerli

O Kotani

(Tekst je 1. put objavljen u beogradskom listu Nova iskra 1901, kao kritiki prikaz drame
Kotana Bore Stankovia)

Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. alvare su zautale, dukati
zazveckali, i zapevalo se ano, duo ano... Ja pomislih da emo imati da gledamo neto kao ido,
Riokosa, Potera, niz arenih slika iz narodnog ivota, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom
svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragini karakter se sve vie ispoljavao: poslednji in,
koji se ipak svrava svadbom, mrtvaki je tuan. Za etiri ina oveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju
da se nasmeje. Da je Bora Stankovi sledovao primeru dobrih starih dramatiara naih, on bi svoj komad,
u ivopisnom dijalektu svome, nazvao Kotana ili al za mladost.

Jer, sav dramat Stankoviev jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u
grob silazi. Rei onih estitih i prostih Vranjanaca zvone kao uenja velikih filozofa pesimizma i nalaze
duboka odjeka i u naim daleko sloenijim i uznemirenim duama. ovek sa nenou mora u tome da
zapazi onu veliku solidarnost i jednakost kojom bol sjedinjuje i jednai sve ljude, pa ma odakle oni bili,
pa ma koliko oni znali. Cela Kotana je tuna povest zgaenih srdaca i promaenih ivota. Svi ti ljudi
mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme. U svakome od
njih odigrava se veita tragedija, stara kao svet: jedinka koja trai svu ljubav, svu sreu, potpun,
intenzivan, slobodan ivot; celina bezlina, neumoljiva, koja trai da ljudi podrede ono to im je najdrae
njenim neznanim, hladnim raunima. I to jo celina koja nije, kao naa, ostala bez verovanja, potkopana
kritikom, bez bogova, i koju samo spoljna gruba sila i interes odravaju - no celina patrijarhalna, tvrda,
neprobojna, hladna, teka kao stena. I pod tim socijalnim rvnjem svi su stroeni. Toma, ovek domain,
trgovac, hadija, koji je predstavnik toga staroga despotskog, patrijarhalnog morala, i on jei to su mu
roditelji i obziri nametnuli staru, mrtvu, lednu, planu. Mitko, veseli Mitko, samo kune porodicu koja
ga zakla i zarobi. Stojana mladost ostavlja razderana srca; Kotana sa kletvom polazi za Asana i ulazi u
ivot. Svi, kao jedna dua, jecaju: Bee moje!

Cela je pria prosta. Kotana je Ciganka, pevaica i igraica, ona oliava buran, veseo ivot,
plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od ijega bleska oi zaslepe i koje kao bludei
oganj vode ljude u propast. Pored svoga zanata, ona je ostala potena u arijskom smislu rei: jo su
njene kose nezamrene, jo joj je grlo negrieno, i jo joj niko nije pio one crne oi od kojih se pamet
gubi. Sem lepote, sem carskoga grla, kako veli narodna pesma, sem onih udnih opojnih pesama, ima ona
neega vieg. Ta mala Ciganka ima nemirnu, osetljivu, upeatljivu duu umetnika, neodreenu potrebu
neega lepeg, zajednicu due sa velikim Sve. Njene plamene oi duboko se zagledaju u mrku kestenovu
umu, u onu golemu, pustu, tamnu goru, i ona osea kako mirie gora. Za nju nije praljiva mala
ciganska, sa razvaljenim kuama na kojima su prozori zalepljeni hartijom, sa mravim psima koji kraj
dogorele vatre glou kosti. Ona nee da joj se na kamenu ivot sui i vene. Jo manje je za nju studeni
ivot domainske kue, da dvori, da klei, da starima noge pere. Njoj treba drugo neto: ono, veito ono,
koje nikada ovek nije dostigao, niti e ikad dostii. Oh, uzdie ona, a kada no padne, meseina
doe, san ne hvata, oko se rairi, snaga razigra... Tada, tada ona mora da izie da velikim oima svojim
gleda kako je no duboka, meseina ide, greje, udara u elo, glavu, pali...