Artur Rembo - Pijani brod

Dok nedavno silaah niz nehajne Reke,

Laari me, osetih, prestadoe vui;
Njih, gole, o arene pribie direke,
Za mete ih uzevi, Indijanci buni.
Nosa sukna engleskog i flamanskog ita,
Bezbrian, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade mete da mahnita,
Pustie da zaplovim kud me elja vodi.
Gluvlji nego deji mozak, prole zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog to odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od epa laganiji, igrah usred val
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noi, s prezirom za glup mig ferala!
Slaa nego jabuka za grlo deaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plaviastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazve obliven, i mlean,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamiljeno ponekad kree na put vean;

Gde, naglo obojivi bunilo, modrenje

I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snanije, od svih alkohola!
Znam nebo to munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vee,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh to videti van sna ovek nee.
Sunce videh sputeno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubiaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slini glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noi
I poljubac to raste ka oima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toi
utoplavim titranjem pevanje fosfor.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraah u jurie na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njuku Okeana
Svetle noge Marij savladati mogu!
O Floride udarah to se ni ne slute,
Gde oi ljudkoih pantera se jave
U cveu; i o dge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih barutina video sam vrenja,
Trake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih ruenja,
I dalj to se pokree da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
eravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su drale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokaem kroz te plave vale
Te ribe to pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cvea moj beg ljuljukale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja jei,
Pruae mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban eni koja klei...
Skoro otok, njiuo bokovima svae
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz uad je znao da mi zae
Utopljenik poneki, natrake, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, to opi se vodom to ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam buio zid neba k'o bura,
Zid to nosi slastice svih pesnika pravih,
Liajeve sunane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta elektrinim zraenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun ara;
Ja to s jezom oseah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Veni tkalac spokojnih i plavih irina,
Ja jo alim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otoja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika eka.
- Skriva li se, usnula, u toj noi bez dna,
Ptic zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako elim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sae,
Jedan deak, unuvi, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire puta krhke lae.
Vie tragom lepova ne mogu da kreem,
Jer vaa malenkost, vali, mene moi,
Ni oganj ni barjake da gledam, da sreem
La-robijanica strahovite oi.

Artur Rembo - Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna roena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muh to blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,

Belina adora, cvee zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh to gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;
U, drhtanje kruno boanstvenih mora,
Spokoj panjak i stad, spokoj bora
Koje alhemijom stiu uenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,

Mir kojim Aneli i svetovi blude,
- Omega, Oiju monih modri zraci!

Artur Rembo - Spava u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
to srebrne prnje poludelo kai
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Bleti: to je dolac to penasto zrai.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.

Jastuk mu je plava potonica svea.
Bled je, pod oblakom pruen preko trava,
A svetlost mu dadi na zeleni leaj.

S nogama u cveu, on se u snu smeka,

Kao dete koje mui bolest teka.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrv ne budi.

Miran, mladi spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Artur Rembo - Ofelija

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju

Bela Ofelija poput velikog krina
Leluja velovima koji uranjaju...
Odjek hajke stie iz uma, iz daljina.

Ve vekovima Tuna Ofelija tako

Plovi, sablast bela, rekom to crna tee.
Ve vekovima krotka ludost njena lako
Romori svoju romansu u lahor, u vee.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,

voda ljuljuka velove, spletene, bele;
Na ramenu joj drhte, plau rese iva,
Nad elom koje sanja trske se nadnele.

Uzdiu oko nje lokvanji koji venu;

Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.
II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!

Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.
- Vetrovi to se rue s norvekih bregova
aptali su ti rei opore slobode;

To dah jedan to ti guste svijao kose

udne nosae zvuke tvom dahu to sanja;
Sluao ti je srce pev prirode, to se
Javi uzdahom noi i tualjkom granja.

To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan

Slomi detinju grud, a preblaga je bila;
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!

Na toj si vatri bila ko sneg to se topi;
Re ti vizija stesni u svoja zbivanja
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kae da preko zvezdane pruge

Dolazi nou, trai cvee to si brala,
I da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Artur Rembo - Uzbuenje

Modre letnje noi, krenuu put staza
da, itima bockan, gazim male vlati:
sanjar, oseau pod nogom stud mraza.
Moju golu glavu vetar e kupati.

Neu ni govorit, neu mislit nita:

al' beskrajna ljubav ispunie mene,
i biu sve dalji, dalji, bez kuita,
u Prirodi - srean kao pokraj ene.

Artur Rembo Bal obesenih

Kraj crnih veala, ljupkog bogalja,

Pleu, pleu paladini,
Mravi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vue
Crne te pajace to se nebu keze,
I dok ih po elu starom izmom tue,
Uz pesmu boinu s njima igru veze.
A pajaci na to spliu ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih upljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara runa ljubav budi.
Ura, o igrai lieni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loe natimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad koulje koe sa tijela otpire!
Nieg to im smeta i ega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio eire.
Pod gavranom kapom za naprsle glave
S mrave se upe pare mesa uti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zvidi bura ljuta!
Ura! ko orgulje gubilite vie.
Iz plavkastih uma vuji odjek luta,
Crven se pakao horizontom mie
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
to slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kime, svoje prljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvakog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skae,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je ue iju steglo jae,
Gri pest na kuku to krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj ator, gura
Natrag, sa cerenjem to je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih veala, ljupkog bogalja,
Pleu, pleu paladini,
Mravi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

Rembo Njoj
U ruiasti vagon sa plavim jastucima
Seemo, zimi, pa na put!
Bie nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivae svaki dremljiv kut.
Sklopie tada oi, da ne vidi kroz prozor
Sav udovini onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad e ti iznenada pecnuti obraz neto.
I siuni poljubac vratom e tvojim veto
Potrati, ko pauk lud
Rekavi: Trai, ti e prignuti glavu k meni;
I traiemo dugo tu bubu, zaneseni,
A ona e da skita svud

Malarme Morski povetarac

Plot je tuna, avaj! sve knjige mi znane.
Pobei! daleko! Slutim ptice pjane
to izmeu pene i neba ih ima.
Nita, ni vrt stari odblesnut oima,
Ne zadra srce to se moru spusti,
O noi! ni moje svetiljke sjaj pusti
Na hartiji praznoj koju belost brani,
Ni ta mlada ena koja dete hrani.
Poi u! Parabrod njiui katarke
Ve podie sidro za predele arke!
Rastuena bolnim nadanjima, ama
Veruje poslednjem pozdravu marama!
Moda su ta jedra to bure prizivlju
Ona koja vetar kroz lomljavu divlju,
Bez jedra, bez jedra, i otoja, baca.
Al sluaj, o srce, pesmu pomoraca!

Malarme Dar pesme

Donosim ti dete idumejske noi!

Sumorna, sa krilom krvavim, bez moi,
Korz stakla to pre zaini i zlato,
Kroz okna sleena, vaj! i mutna zato
Zora na svetiljku aneosku slete,
Palme! i kad ona otkri moti svete
Ocu koji srdit osmeh pokuava
Zadrhta samoa neplodna i plava.
O dojkinjo, s kerkom i sa nevinou
Vaih mrzlih stopa, primi stranu gou:
I dok voj glas klasven i violu budu,
Da li svelim prstom pritisnue grudi
Kuda tee ena u rajskoj belini
Usni koju edna plavet gladnom ini.

Stefan Malarme - Labud

Devicansko Danas, zivahno i krasno

zanesenim krilom da l' razbiti smede
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdasnji se Labud seca, sli kasno:

divan je,no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu camom strasno.

Vratom stresce belu tu smrt sto je stece

prostorom kaznjena ptica kog porece,
al' na uzas tla sto perje joj sputava.

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno,

ukocen u hladnom snu prezira spava
zaodenut Labud,izgnan beskorisno....

Grob Edgara Poa

U njeg samog najzad vjenost ga okrenu
i sad eto pjesnik golim maem bije
svoj vijek pun uasa to spoznao nije
slavlje smrti u tom glasu neuvenu.
Skokom hidre, kad u da anel donese
nov i ii smiso pukoj rijei, cio
svijet razglasi da je sve te ari pio
u neasnu valu neke crne smjese.
Zemlje i oblaka dumanskih, o jadi!
Ako duh na od tog reljef ne izradi
da sjajni grob Poeov njim ukraen svane,
ta hrid mirna, pala iz tamna sudara
nek bar granit ovaj vjenu branu stvara
crnom letu kletvi u budue dane.

Malarme Grob Verlena

Crna gnevna stena koju vihor vue
Ni pod rukama pobonim ne bi stala,
to dodirom trae slinost ljudskih zala,
Blagoslovom crte kobne maske ue.
Ovde skoro uvek ako golub gue
Bestelesna alost na bore je pala
Zreloj zvezdi kojoj budunost je dala
Da blistanjem srebra gomilu prevue.
Ko trai, u sledu samotnike stope
Jo nedavne, naeg lutalicu opet -
Verlena? Verlena sada trava skriva,
Bezazleno samo da shvati u miru,
Suve usne, daha nepresuno iva,
Klevetniku smrt u njenom plitkom viru.

Aleksandar Blok Skiti

. .

, . , ,

, , .

, ,

, !

, ,

, . ,

, ,

, !

. , ,

, ,

, , ,

,
 ,

, ?

, , ,

. .

, . !

, ,

, !

, ,

, .

, ,

, ,

!..

, !

, ,

, , !

NEZNANKA

Kad je vee, nad restoranima

Vreo je vazduh gluh i plah.
I povicima, tim pijanima,
Vlada proletnji, truli dah.

Daleko, gde je prah uliarski,

Nad dosadama vila svih -
Jedva se zlati perec pekarski
I uje dece pla taj tih.

I svako vee, u osamama,

Zabacujui cilinder -
Po jendecima ee s damama
Ve isprobani kavaljer.

kripe jezerom tu onoliko

Ralji i bruji enski cik.
Disk se u nebu na sve naviko
I besmisleno krivi lik.

Jedinog druga - u no pijanstva -

Iz moje ae odraz sja.
I vlagom trpkom, punom tajanstva,
Oamuen je ko i ja.

Tu skuge pokraj blizih stolia

Sanjivo tre pored nas.
I pijanice, s okom kunia,
Viu: "In vino veritas!"

I svako vee u as naznaen

(Ili to samo sanjam sve?),
Stas devianski, svilom uhvaen,
Po maglovitom oknu gre.
Lako, proavi me opijenim,
Bez saputnika bilo kog -
Sa mirisima nekim maglenim
Kraj prozora bi sela svog.

I veju drevnim praznoverjima -

I gipka svila u nje sva
I taj njen eir s crnim perjem,
S prstenjem uska ruka ta.

I okovan tom udnom blizinom

Gledam za crnim velom tu.
I ko da vidim: s divnom daljinom
I zaaranu obalu.

Gluhe su tajne mi poverene,

Neije sunce - dato, gle.
I kutke due unezverene
Potapa trpko vino sve.

Nojeva perja to se savila -

Ljuljaju se u mozgu mom.
I oi bez dna, pune plavila,
Cvetaju onom obalom.

Dua za blago ima skrovite,

A klju taj imam tek ja sam.
Ti ima pravo, o udovite,
Istina je u vinu, znam!