Pono je odavno prola.

U krmi nikoga nema,

Osim krmara starog, to zguren kraj toplog plama
Pretura debelu knjigu. Na polju mrtvilo vlada,
I sitna kiica sipi i gusta caruje tama!

U tom se kucanje zau. U krmu ue naglo

udnovat nekakav gost; usne mu grozno se smee;
Iz praznih upljina onih studena pusto se iri,
U ruci drae kosu. To samrt ledena bee.

Krmar je dremao mirno, drei debelu knjigu,

Kad samrt tiho mu prie i mirno stade nad njime,
Pa onda uzede pero s krmarskog, prljavog stola
I svojom mrtvakom rukom zapisa sopstveno ime

I za tim u budak ode. Iz tanke polutame

Strano se kezila otud . . . Vetar je sa vlanom rukom
Tresao prozore mutne i teka rastova vrata,
Zvidei kroz praznu krmu sumornim i stranim zvukom.

Vojislav Ili