Radivoj Simonovi

Do sada smo, mi vojvoanski planinari, dr Radivoja Simonovia, ko manje ko vie, poznavali

jedino kao planinara i vrsnog planinarskog fotografa. Uvek nam je nekako izmicao kao ovek iroke
kulturne i interesovanja. O tome mi je, pod kraj minule godine, u Somboru priao dr Stojan Berber,
lekar i osoba koja, kako sam saznao, najbolje poznaje ivot i svestrani rad dr Simonovia. S
njegovim doputenjem ovde donosim, iz njegovog - dr Berberovog - pera, neku vrstu biografske
slike nae ika Rade, a mog imenjaka i dragog mi uitelja planinarstva:
Dr Radivoj Simonovi je roen 17. avgusta 1858. godine u Ledincima, u Sremu, u porodici
inovnika Stevana Simonovia, pravnika po struci, poreklom iz Sremske Kamenice, koji je u Ledince
dospeo 1848. godine, u vreme maarske revolucije, beei iz Novog Sada.
Od 1861. Radivoj Simonovi ivi s ocem i majkom Draginjom, kerkom advokata Trifuna
Jojkia, u Sremskoj Kamenici, na imanju dede Josima, dok mu se otac uz advokatsku praksu bavi
istovremeno i poljoprivrednim ekonomisanjem. Mladi Rada raste uz etiri brata i jednu sestru
(Svetislav, Milutin, Mladen, Milan i Danica), provodei relativno bezbrino detinjstvo po
frukogorskim vonjacima i vinogradima. Osnovnu kolu zavrava u Kamenici, a potom se upisuje u
novosadsku Veliku srpsku gimnaziju. lan je ake druine Vila, u kojoj se itaju knjievni radovi,
muzicira, peva i deklemuje. Povremeno stanuje kod dede Trifuna Jojkia, u iju kuu, izmeu
ostalih, navraa i Laza Kosti. Slua razgovore o omladini, o knjievnosti, a sam ita dedi narodne
pesme i Memoare prote Matije Nenadovia. Za vreme ferija odlazi u Fruku goru da po njoj
planinari.
Nakon zavretka gimnazije upisuje medicinske studije u Beu. Upoznaje beku medicinsku
kolu, jednu od najboljih u Evropi tih godina, prouava nemaku kulturu i usavrava nemaki jezik
toliko da e kasnije njime pisati i neke studije, kao to e pisati srpskim i maarskim jezikom.
Istovremeno odlazi na planinu Vinervald (Beku umu), ne zaputajui interesovanje za
planinarstvo, a 1877, kao medicinar, dri u bekoj Zori predavanje o manastiru Rakovac,
pokazujui time da ga privlae istorijske studije.
Iz Bea, dr Simonovi odlazi u eku da radi kao vojno lekar, a 1988. stie u Hercegovinu, u
Gacko, a potom u Nevesinje. Pomae ne samo vojnim licima, ve lei i civilno stanovnitvo.
Neumoran u istraivanju upoznaje etnologiju i georfologiju predela u kojem ivi. Osobito voli da
istrauje planine Prenj i vrsnicu.
Odatle stie u Trst, zajedno sa enom Majom, ro. Jefremovi, koja je domaica, ali sa
solidnom kulturom, osobito knjievnom, to se oituje
Odatle stie u Trst, zajedno sa enom Majom, ro.Jefremovi, koja je domaica, ali sa
solidnom kulturom, osobito knjievnom, to se oituje u drutvu prijatelja neretkim citiranjem
Dantea, Wegoa i drugih velikih pisaca. Iz Trsta, u kojem je nauio italijanski, Simonovi je utekao
kako sam kae, za civilnog lekara u Milni na Brau. Ne mogavi se ni u njemu due skrasit, uskoro
prelazi u Lipik i raadi kao banjski lekar, ali ve 1896. godine stie sa enom u Sombor i u njemu
otvara privatnu lekarsku ordinaciju.
Pratei njegov ivotopis oekivalo bi se da i Sombor za njega bude obino prolazno mesto,
kao tolika ranije, ali se Simonovi, neoekivano, smiruje i ne naputa sredite Ba-bodroke
upanije sve do svoje smrti. ivi u njemu 54 godine i toliko se saiveo sa graanima i samim
gradom da se drugaije nije oseao do Somborcem.
Radei danonono u svojoj lekarskoj ordinaciji, koju je opremio neophodnim potreptinama
za svakodnevni posao, a koju je diila izuzetno bogata biblioteka, za kratko vreme postao je poznat
u itavom gradu.
U naponu stvaranja kad je stigao u grad, kao to inae znaju da budu etrdesetgodinjaci,
snane telesne grae, osrednjeg rasta, upadljivih brkova to su volumoznou potpuno zaklanjali
gornju punu usnu, jasna i prodorna pogleda, odmah je, predanim zalaganjem na poslu i sremakom
komunikativnou, stekao toliko pacijenata da mu je brzo bilo jasno da odlaska iz Sombora nema.
Postepeno, svojom marljivou, poslovnom upornou, neposrednou, te smislom za finu
duhovitu misao, to je veto koristio u susretima s pacijentima, Simonovi je postao najpopularniji i
najomiljeniji lekar u varoi.
U svako doba dana spreman da ukae pomo slabima i bolnima, lak na nogama i u sred noi,
i po kii i po snegu stizao je do pacijenata i budio optimizam spreman da deo tue nesree primi na
svoja plea. Ako se radilo o siromanima znao je da ne naplati uslugu, a ne retko da o svom troku
i lek nabavi. Nesrebroljubiv, poten, smatrajui da je najvanije biti na usluzi svom narodu, bio je
voljen i potovan od svih ljudi , bez obzira na nacionalnost.
Dok su njegove kolege, i savremenici, kupovali kue i zemlju, pokuavajui da na taj prilino
jednostavan ali efikasan nain, poveaju kapital, dotle je Simonovi, govorei da ne treba biti
gramziv i da se novac ne nosi na onaj svet,kupovao knjige i asopise, finansirao sopstvene
nepretenciozne naune poduhvate i provodio vreme u prijateljskom askanju s pesnikom Lazom
Kostiem, koji je u Somboru provodio svoje poslednje godine.
Dok su drugi odlazili na none sedeljke kod poznanika i suseda, Simonovi je bdeo, pored
lampe i ibrika punog crne kafe, nad svojim i tuim rukopisima, nad medicinskim i drugim knjigama.
Napreui i onako ne najbolji vid, puei cigaretu za cigaretom, sav skoncentrisan nad poslom,
odspavavi samo nekoliko sati, prvom najavom zore bio je opet spreman da se sav preda lekarskoj
praksi.
Neumoran, ne brinui dovoljno o svome sopstvenom zdravlju, koje ga je, mora se priznati,
izvrsno sluilo, punih sedam godina ne koristi godinji odmor ve samo nekoliko dana odlazi u
Sremsku Kamenicu da se vidi sa braom, na ve ureeni sastanak kod roditelja, ali 1903. godine
ipak se odluuje da krene na Velebit, ne, kao mnogi drugi, da bi se izlagao primorskom suncu, ve
da bi, pored ostalog, vie saznao o krasu, da bi obogatio znanje iz geomorfologije.
Prvi svetski rat doekao je, kao lekar, u Somboru. Ve u avgustu 1914. godine austrougarske
vlasti odreuju ga za efa jednog odeljenja vojne bolnice, te Simonovi, kako sam kasnije kae,
mora da brine o zdravlju oko tri stotine pacijenata. Krajem 1918., odmah nakon osloboenja, pre
nego to je nova vlast uspela da se potpuno organizuje, Simonovi biva postavljen nakratko za
upravnika vojne bolnice, a nakon toga za glavnog lekara Okrune blagajne, odnosno Okrunog
ureda za osiguranja radnika, ija je centrala, Sredinji ured, bila u Zagrebu.
Pri razgranienju s Maarskom, putuje s profesorom Jovanom Cvijiem ovim upoznavajui ga
sa etnikim stanjem du budue granice i na taj nain doprinosi da profesor moe novu dravu
potpunije da predstavlja na mirovnim razgovorima u Parizu.
Bavi se, takoe, poboljavanjem zdravstvene slube u okviru Ureda. Obilazi radnike po
fabrikama u Somboru, Apatinu, Vrbasu i drugim okolnim mestima, i trai da se radniki stanovi
grade izvan fabrikih dvorita sa boljim smetajem s obrazloenjem da radnici esto i spavaju u
fabrikama pored maina, zajedno sa decom i enama, tamo se lee, tamo umiru. Da bi imao vie
vremena za rukovoenjem zdravstvenom slubom Simonovi se delom odrie privatne lekarske
prakse i dve treine radnog vremeno radi kao uredski lekar, a 1926. naputa i tu neznatnu privatnu
praksu.
Svoja puteestvija po planinama nastavlja i pie lanke i knjige iz oblasti geografije,
etnologije, planinarstva, medicine, neprekidno aktivan ak i kad odlazi u penziju 1932. godine, na
lini zahtev, u svojoj 74. godini ivota, kada mnogi njegovi vrnjaci nisu vie ivi.
Kao penzioner neguje bolesnu suprugu Maju koja je sluajno pala i polomila kuk i na taj
nain, uz toj jo tuberkolozna, bila godinama vezana za postelju. Bez dece, osloboen zvaninih
obaveza, on i dalje radi, koliko mu to godine doputaju, stiui nove pacijente i prijatelje, sada ve
poguren, prosed, ali jo uvek staraki krepak u svojoj lekarskoj ordinaciji. Takav doekuje i 1938.
kada itava Vojvodina proslavlja njegov 80-ti roendan kao nagradu za njegova pregnua iz
razliitih oblasti vojvoanske prosvete i kulture, poev od etnologije do knjievnosti. U znak
priznanja izuzetnom oveku, lekaru i naunom radniku, otkrivena je i njegova bista koju je izvajao
poznati slikar i skulptor Lajo Huvet, a koja se i danas uva u Gradskom muzeju u Somboru.
(Odnedavno je bista u PSD dr Radivoj Simonovi u Somboru - prim.R.K.).
Drugi svetski rat zatie dr Simonovia ve potpuno onemoalog. Iz njega izlazi jo stariji i
usamljeniji: kao penzioner, vrlo retko, prima ponekog pacijenta, pored prijatelja koji ga obilaze.
Deca na ulici sklanjaju mu se s puta ljubei ga u ruku. Wegovim imenom nazvano je Planinarsko
drutvo u Somboru, dr Radivoj Simonovi lagano ulazi u istoriju.
Pred kraj ivota pada u postelju. Poseuju ga samo najblii. Umire 21.jula 1950. godine, u
dubokoj starosti, ve pomalo zaboravljen, poput svog nekadanjeg prijatelja Laze Kostia.
Iza dr. Radivoja Simonovia, sahranjenog u porodinoj grobnici Mihajlovia, na Velikom
pravolsavnom groblju u Somboru, nije ostalo mnogo imovine, ali je sauvano njegovo delo koje
svetli i van podruja Sombora...

Pripremio: Radivoj Kovaevi