UNIVERZITET U NIU

FILOZOFSKI FAKULTET

DEPARTMAN ZA FILOZOFIJU

ISTORIJA SAVREMENE FILOZOFIJE I

BERGSON
IVOTNI POLET I VREME U BERGSONOVOJ FILOZOFIJI

SEMINARSKI RAD

Student : mentor:

Jovan Beli dr Goran Rui

Ni, Maj 2017.

 U svojoj najpoznatijoj knjizi Stvaralaka evolucija, Bergson pokuava da prevazie razdor
izmeu duhovnog i materijalnog, koji se meusobno prepliu kroz sam ivot. Generalno reeno,
iracionalistika filozofija predstavlja filozofiju ivota, gde pojam ivota uzimamo kao osnovni
fenomen stvarnosti. U ovom radu mi emo se potruditi da to bolje opiemo vienje samog
pojma ivota kod ve pomenutog filozofa, kao i da vidimo najbitnije termine koje Bergson
koristi, kako bismo to bolje razumeli iracionalnost kao jednu svesnu i veoma temeljno
obraenu crtu unutar intuicionistike teorije unutar Bergsonove filozofije.
Kada krenemo da priamo o ivotu, logino je da moramo priati o samoj evoluciji ivota kako
bismo shvatili sam ivot, dok opet, sama evolucija unutar svih nauka uzetih zasebno kroz
intelektualno posmatranje moe nas dovesti do odreenih i nereivih problema, gledanih sa
intelektualnog stanovita. Da bismo razjasnili prethodnu reenicu, mi emo poeti sa samom
analizom evolucije koja nas je kao takva dovela do ivota coveka, tj. do stvaranja njegove svesti
kao poslednje take evolucije.
Bergson pravi podelu teorija na teoriju saznanja i teoriju ivota.1
U samoj injenici da ove dve teorije izgledaju nerazdvojivo, lei razlog koji ne doputa da se
teorija ivota razvije do punog potencijala jer je postala proeta teorijom saznanja, to jest,
samim razumom koji je teoriji ivota nametnuo okvire, pa je stoga na pogled prema samom
ivotu bio podesan iz (ovde bih eleo da se izrazim u malo veoj slobodi) kompleksnog ali
previse uskog pogleda na sam ivot. Teorija saznanja koristi taj intelekt kojem se teorija ivota
podredila, ali Bergson smatra da reenje ovih podruja ne lei u dominaciji jedne teorije nad
drugom, ve da reenje lei u meusobnom skladu, gde se ove dve teorije dopunjuju
meusobno.
Primetiemo da se ivot zasniva na samom postojanju koje, kao takvo zahteva podobnije
definisanje, pa ga iz tog razloga Bergson definie putem analiziranja samog oveka, to jest,
vlastitog postojanja, gde on sebe vidi kao prelazak iz stanja u stanje. 2 Konstantno menjanje u
vidu jedne celine, a ono to ostaje jeste pamenje prolosti (Vreme igra veliku ulogu ali vreme
kao svet svesti a ne kao svet stvari (mehaniko vreme)) i odreenih stanja koje se menja u

1
Anri Bergson: Stvaralaka evolucija, Izdavaka knjiarnica - Zorana Stanojevi 1991. strana 7.
2
Ibid., 9.
sadanje stanje. Kao grudva snega koja kotrljanjem ne gubi nita ve samo gradi to jest dodaje
sebi samoj vie snega. Bergson ide do same krajnosti kada je u pitanju menjanje, da e rei da
se mi neprestano menjamo i da je samo stanje u kojem nita ne inimo zapravo promena.3
Ova konstantna promena stanja koja ostaje jedno isto, moe da nam poslui kao primer u
prikazivanju prividne diskontinuiranosti psiholokog ivota. Mi imamo puno deavanja oko nas,
za koje mi smatramo da samo vea deavanja imaju uticaj (ili barem mi vidimo to kao uticaj) na
nas. Samim tim mi zanemarujemo sve one misli, sva oseanja koja se simultano deavaju u
jednom trenutku. Poenta datog primera nije da odredi stanje u jednom uzroku, ve u mnotvu,
ali povrh svega, da shvati stanje kao konstantni produetak bez kraja. Ukoliko bi se nae
postojanje svelo na promene odvojenih stanja, to jest, kao diskontinuiranost psiholokog
ivota, tada ne bi ni bilo trajanja jer ja koje nema u sebi konstantnog menjanja, ne traje, a
naroito ne traje kada jedno psiholoko stanje eka da bude zamenjeno drugim stanjem. Ovde
naziremo sam pojam trajanja kao jedan neprekidan proces, koji uz pomo prolosti koja raste
ide pod ruku sa budunou. Kljuan momenat unutar samog trajanja predstavlja pamenje.

Pamenje nije sposobnost da sauvamo odreene informacije unutar nae glave u smislu
stavljanja papira u fioku od radnog stola, ve jednostavno predstavlja gomilanje prolog na
prolo koje se produuje bez prekida.4 Uzevi kao takvo, pamenje predstavlja neki vid
odravanja prolosti i taj skup svih momenata koji se desio u naim ivotima predstavlja nas
same i predstavlja same predstave koje se u budunosti ispoljavaju (to jest, njen deo moe
postati predstava5), ali ne treba staviti po strani ni da mi sebe stvaramo u svakom momentu
sadanjosti, jer trajanje kao takvo nije diskontinuirane prirode ve kao to smo ve rekli, ono
uvek traje (ovde moramo uzeti u obzir nain na koji posmatramo vreme). U tom smislu on deli
pamenje na mehaniko i nezavisno seanje. Da bi se u svesti javilo seanje, ono se mora
spustiti sa visina istog pamenja na mesto gde se odvija delatnost.6

3
Ibid.
4
Ibid., 11.
5
ibid.
6
Milan Uzelac: Glavni pravci savremene filozofije, Studio Veris, Novi Sad 2011. strana 87.
Prema Bergsonovom miljenju, svet i sve u njemu traje.7 Da bismo razumeli to jasnije ta
Bergson pod tim podrazumeva, mi bismo valjali za poetak da obradimo Bergsonovo odreenje
vremena. Naime, Bergson vidi dva pogleda na vreme: mehaniko vreme kao svet stvari i vreme
kao vreme svesti. Mehaniko vreme, bilo bi vreme koje se meri satom, a sat ne meri vreme ve
meri jednovremenost kojom se meri samo prostornost u kome su svi momenti jednaki i gde je
sama prostornost karakteristika svih stvari.8 Ovde moemo slobodno rei da to nije ono to
Bergsona interesuje. On gleda na vreme kao na neki jedinstveni fenomen koji je kontinuiran i
protean. to se pak vremena kao sveta svesti tie, Bergson smatra da samo svest moe da
zahvati nezavreni tok vremena: van same svesti prolosti nema a budunost ne moe da
postoji.9 Tu vidimo da svest povezuje budunost i prolost u sadanjosti. Bergson je smatrao da
ne moemo imati bilo kakvu predstavu o samoj evoluciji ukoliko posmatramo samo vreme kao
mehaniko. On smatra da se saznanje evolucije ili saznanja prirodnog sistema odnosi na sam
interval trajanja i kao takvo nije mogue da podlegne saznanju koje bi se ogledalo u samoj taki
tog trajanja. Matematiki sistemi kao i nauke bi se odnosili na krajnju taku trajanja i to bi bio
kvantitativni model vremena. Dok sam interval trajanja ili konkretno vreme predstavlja sam tok
ivota, koji u sebi sadri elemente novine, kao, na primer, ona grudva snega sto se kotrlja, sa
kojom smo poeli da obrazlaemo samo postojanje. Moemo rei da bi sam tok svesti i
neprekinutost vremena kojeg ona kao takva poima predstavlja za Bergsona izvor slobode koji je
suprotan od asocijativnog psiholokog determinizma.10 Moemo rei da mi u prirodi vidimo
uzrok i posledicu, pa stoga posmatranje prirode esto moe na nas ostaviti utisak da se
budunost moe pretpostaviti kakva e da bude, ali to nije nita manje no jedna od mogunosti
koja moe i ne mora biti. Nauke takoe pokuavaju da ogranie ljudsku slobodu sa stanovita
mehanicistike teorije i determinizma, gde se ovek posmatra kao i mrtva priroda, pa se samim
tim kauzalnost svodi na sve stvari.

7
Anri Bergson: Stvaralaka evolucija, Izdavaka knjiarnica - Zorana Stanojevi 1991. strana 14.
8
Milan Uzelac: Glavni pravci savremene filozofije, Studio Veris, Novi Sad 2011. strana 85.

9
Ibid., 86.
10
ibid.
Stoga Bergson istie unutranji dinamizam koji nam omoguuje slobodu, nae svesti i naeg
delovanja, gde je sama sloboda predstavljena kao delovanje posledica nae celokupne linosti.11
Pri ovakvom postuliranju slobode vidimo slinost sa Kantom, ali bitna razlika izmeu njih jeste
ta to je za razliku od Kanta, Bergson svoje filozofske temelje gradio iz iskustva, a kako je ve
bilo rei o tome - u iskustvu vlada determinizam pa zato Bergson povezuje duhovno i
materijalno, kako bi stvorio jedinstven sistem to bi ujedno i predstavljalo jedinstvo rascepa
samog vremena u kom je on iveo.

Pri tom povezivanju duhovnog i materijalnog mi dolazimo do centralne take u Bergsonovoj

filozofiji, gde se duhovno i materijalno ujedinjuju a to ujedinjenje jeste sam ivot. Svojstvo
ivota koje predstavlja individualnost (koju je Bergson upao u velike muke pokuavajui da da
definiciju individualnosti) koja poseduje mnogo nivoa, a to svojstvo ivota, uprkos silnim
pokuajima, nisu uspeli da shvate ni biolozi, koji su pokuavali nai opte zakone za sam ivot,
ali prema Bergsonovom miljenju, jedino to mogu saznati jeste pravac u kom e se ivi svet
razvijati. Kada smo malo temeljnije odredili neke pojmove moemo da uvedemo Bergsonovu
koncepciju stvaralake evolucije, gde on smatra da je svaki momenat ivota zapravo stvaralaki.
Nauka, kako smo ve videli, nije dovoljno kadra da nam da definiciju samog ivota, to jest, ona
moe samo da nam da iskrivljenu sliku ivota.

ivotu se moemo pribliziti pre svega preko pojmova trajanja i ivotnog poleta. 12 Poto smo o
trajanju ve priali, a i o vremenu, smatram da moemo odmah poeti sa definisanjem samog
ivotnog poleta preko ve spomenutih termina. Naime, shvatanje samog ivotnog poleta od nas
zahteva drugaije shvatanje samog vremena koje smo ve ranije definisali, a to je da svet
postoji u vremenu, a to pomnije posmatramo pojam vremena, vie uviamo da samo vreme
podrazumeva stvaranje, stvaranje formi, stvaranju novih i neponovljivih stvari (to bi za
mehanicistiki pogled bilo nemogue). Samo trajanje ivota mi saznajemo pomou intuicije koja
je usmerena na tok nae svesti.13 To je Ja koju shvatamo iskljuivo intuicijom, koja je kao takva
suprotna od inteligencije. Jedna od osnovnih razlikovanja vrste saznanja (o ovome smo ukratko

11
Ibid., 87.
12
Ibid., 88.
13
ibid.
napisali na poetku, sada emo samo malo temeljnije obraditi to izlaganje) kod Bergsona su:
intelektualno saznanje i instinktivno saznanje.14

Sam intelekt se u tradicionalnom smislu odnosio iskljuivo na saznanje i na praktinu primenu u

ivotu, kao i na zadovoljavanje bilo kakvog interesa koji ovek moe da ima uz pomo uma.
Moemo smatrati intelekt kao neki pragmatiki i analitiki alat unutar kvantitativnog sveta. Um
je taj koji see realnost na delove i primenjuje zakone nauke na istu tu realnost. Uz pomo nje
ovek pravi maine koje mu olakavaju i zabavljaju ivot. Mogli bismo rei da je citava tradicija
nama putem intelekta davala kalup samog razmiljanja, koji nas nije mogao odvojiti od
intelekta, to je prema mom miljenju Bergson tako isto to shvatio. Stoga, inteligencija sama ne
moe doi do shvatanja ivotnog poleta, jer nas ograniava na ponavljanje, ona zapravo ceo
svet vidi kao ponavljanje, ali sama sutina ivota je ba naprotiv, neponovljiva. To bi ujedno bio i
princip mehanizma: isti uzroci proizvode iste posledice15.

Instinkt kod Bergsona ima ulogu vanracionalnosti, sutu suprotnost intelektu koja je kao takva
najblia samom ivotu. Videli smo da u isto logikom obliku mi uz pomo intelekta, mislima ne
moemo predstaviti sutinu evolucionog toka, jer je misao samo jedan oblik ivota. Postoje
brojne razlike izmeu samog instinkta i intelekta ali smatram da nema potrebe za preteranim
nabrajanjem, sutina je da intelekt treba uvek zajedno sa instinktom da funkcionise. Moraju se
meusobno dopunjavati, jer oni zajedno predstavljaju reenje i shvatanje samog ivota.

Za sam kraj mogu da kaem da je Bergson bio pod uticajem nauke (pre svega biologije i
psihologije) svog doba i da je njegova filozofija uglavnom poticala iz iskustva, to je bilo
shvatano kao potpuno drugaciji vid filozofiranja u tom vremenu. Njegova filozofija je prema
mom miljenju definitivno na sredini izmeu dve glavne filozofije u Francuskoj u tom periodu.
Srediste izmeu pozitivizma i spiritualizma. On nije eleo da ide ni u jednu ni u drugu krajnost, a
znamo i da je odbacivao logike metode koje je menjao intuicijom.

14
ibid.
15
Anri Bergson: Stvaralaka evolucija, Izdavaka knjiarnica - Zorana Stanojevi 1991. strana 39.
Literatura:

Anri Bergson: Stvaralaka evolucija, Izdavaka knjiarnica - Zorana Stanojevi 1991.

Milan Uzelac: Glavni pravci savremene filozofije, Studio Veris, Novi Sad 2011.