2.

NASTAJANJE OTPADA

Otpad je svaka stvar ili predmet odreen kategorijama otpada propisanim provedbenim propisom
Zakona o otpadu koji vlasnik odbacuje, namerava ili mora odbaciti.
Jo od prvih zajednica ljudi su stvarali otpad ali je on postao veliki problem tek u novije vreme.
Razvojem i pretvaranjem drutva u potroako, vrste i koliina otpada su se menjali.
Usled gospodarskog rasta i rastue potronje belei se stalni porast koliine nastalog otpada.
Delovanje otpada moe uzrokovati emisije u vode, vazduh i tlo, koje mogu uticati na zdravlje
ljudi i okoline. Koliki e taj uticaj biti, zavisi od koliine i svojstava otpada te od naina na koji
se njime rukuje. Stoga je potrebno pratiti tokove otpada kako bi se na to moglo uticati.
Otpad se klasificira prema:
1. svojstvima
2. mestu nastanka

2.1. VRSTE I DEFINICIJE OTPADA

Prema Zakonu o upravljanju otpadom "Otpad znai sve materije koje vlasnik (pravno ili fiziko
lice) odlae, namerava odloiti ili se trai da budu odloene u skladu sa jednom od kategorija
otpada navedenoj u listi otpada ".
-U praksi se mogu susresti i druge definicije otpada, koje slikovito odreuju pojam otpada, npr.:
1. Otpad nije smee;
2. Otpad je sirovina na pogrenom mestu;
3. Otpad je roba s pozitivnom ili negativnom trinom vrijednosti i sl.

Iz ovih definicija sledi da otpad sigurno nije gomila nekorisnih predmeta i materijala i ne mora
postati smee ako se s otpadom postupa na adekvatan nain. U ovom smislu, moe se rei da
otpad postaje smee samo u sluaju neodgovornog ponaanja ljudi s vlastitim otpadom. Iskustva
razvijenih zemalja u svijetu, koje koriste savremene postupke tehnike i tehnologije obrade otpada
omoguuju iskoriavanje preko 90 % svih vrsta i koliina otpada.
Prema mestu nastanka razlikuju se dve osnovne vrste otpada - komunalni otpad i industrijski
(tehnoloki) otpad.
Komunalni otpad je otpad iz domainstava kao i drugi otpad koji je zbog svoje prirode i sastava
slian otpadu iz domainstava, npr.: otpad koji nastaje ienjem javnih povrina i otpad slian
otpadu iz domainstava koji nastaje u privrednim organizacijama, javnim ustanovama, uslunim
delatnostima i sl. Komunalni otpad se, po pravilu, zbrinjava u okviru komunalne delatnosti u
odreenoj regiji.
Za ispravno postupanje s komunalnim otpadom prvenstveno su odgovorni sami graani koji su i
proizvoai ovog otpada. Komunalna preduzea moraju obezbediti odgovarajue uslove, kojim
e se omoguiti graanima primerno postupanje s otpadom a shodno odlukama nadlenih organa
i tela u optini. Takoe, komunalna preduzea su duna da savetima i drugim aktivnostima
pomognu graanima u savremenom zbrinjavanju komunalnog otpada.
Industrijski (tehnoloki) otpad je otpad koji nastaje u proizvodnim procesima u industriji,
uslunim delatnostima i drugim oblastima, a po koliini, sastavu i osobinama se razlikuje od
komunalnog. Za zbrinjavanje ovog otpada propisane su posebne procedure, kojih se moraju
pridravati svaki proizvoa, odnosno vlasnik industrijskog (tehnolokog) otpada.
Pored ove dve vrste otpada, Zakonom o upravljanju otpadom definisane su jo dve vrste, i to:
Inertni otpad je otpad koji nije podloan znaajnim fizikim, hemijskim ili biolokim
promenama. Inertni otpad se nee rastvarati, spaljivati, ili na drugi nain fiziki ili hemijski
obraivati, bioloki razgraivati ili nepovoljno uticati na druge supstance sa kojima dolazi u
kontakt, na nain da prouzrokuje zagaenje ivotne sredine ili ugroavanje zdravlja ljudi.
Ukupna vlanost, sadraj polutanata u otpadu i ekotoksinost filtrata mora biti neznatna da ne bi
dolo do ugroavanja kvaliteta povrinskih i podzemnih voda.
Neopasni otpad je otpad koji nije definisan kao "opasni otpad".
U odreenim granama privrede i u drugim delatnostima dolazi do produkcije opasnog otpada -
koji predstavlja svaki otpad koji je utvren posebnim propisom i koji ima jednu ili vie
karakteristika koje prouzrokuju opasnost po zdravlje ljudi i okolinu po svom poreklu, sastavu ili
koncentraciji, kao i onaj otpad koji je naveden u listi otpada

Opasni otpad je svaki otpad koji sadri materije koje imaju neko od sledeih svojstava:
eksplozivnost, reaktivnost, zapaljivost, nadraljivost, tetnost, toksinost, infektivnost,
kancerogenost, svojstvo oksidiranja, svojstvo nagrizanja i svojstvo otputanja otrovnih plinova
hemijskom reakcijom ili biolokom razgradnjom. Komunalni, industrijski, ambalani,
graevinski, elektrini i elektronski otpad i otpadna vozila svrstavaju se u opasni otpad, ako
imaju neko od svojstava opasnog otpada.
Neopasni otpad je onaj koji je po sastavu i svojstvima odreen kao neopasni, odnosno koji nema
svojstva opasnog otpada pa time nije ni tetan po okolinu i zdravlje ljudi.
Inertni otpad je koji ne ugroava okolinu jer ne sadri ili sadri u vrlo malim koliinama
materije koje su opasne za okolinu. Ne otapa se, ne stvara materije opasne za okolinu i zdravlje
ljudi.
Intenzivnim razvojem tehnolokih dostignua, naglim porastom broja stanovnika na
planeti Zemlji i migracijom stanovnitva iz sela u gradove, savremena civilizacija se po prvi put
u drugoj polovini 20. vijeka susrela s problemom otpada. Svi ovi faktori uslovili su intenzivni
razvoj drutveno - ekonomskih odnosa, to je dovelo do neverovatnog poveanja potronje svih
vrsta roba i proizvoda, a samim tim i do poveanja produkcije svih vrsta otpada.
Koliina i sastav vrstog otpada u direktnoj je zavisnosti od veliine oblasti sakupljanja,
godinjeg doba, socijalne strukture stanovnitva te vrste privredne delatnosti i niza drugih
uticajnih faktora.
Problem vrstog otpada je posebno prisutan u gradovima, gdje direktno utie na zdravlje
ljudi i ivotnu sredinu, odnosno direktno utie na zagaenje vazduha, zemljita i vode. ovek u
gradu esto "gubi" direktnu vezu s prirodom i najradije bi eleo da otpad nije u njegovom
vidnom polju, te je zbog toga sklon da svoj otpad baci u potok, reku, umu ili na neko drugo
mesto. Pri ovome zaboravlja da e mu se isti otpad, ali u drugom obliku negativno vratiti kroz
lanac ishrane.
vrsti otpad koji se produkuje u domainstvima predstavlja heterogenu smesu razliitih
vrsta otpadnih materijala, kao to su: papir, karton, staklo, keramika, magnetini i nemagnetini
metali, plastika, koa, kosti, tekstil, biomasa, razne vrste inertnih materijala, posebno opasne
vrste otpada i sl. Opasne vrste otpada u domainstvima nazivaju se problematini otpad, u koji
spadaju: baterije, stari lekovi, insekticidi, pesticidi, fungicidi, motorna ulja, razreivai, boje,
lakovi, sredstva za skidanje re, sredstva za zatitu drvea, akumulatori, uljni filteri, termometri
sa ivom, antifriz, filmovi raznih vrsta, fluoroscentne rasvetne cevi, lepkova, kozmetika,
fotohemikalije, hemikalije za ienje, rastvarai i sl.
2.2 UPRAVLJANJE OTPADOM

Odrivi razvoj podrazumeva pre svega ouvanje ivotne sredine.

Za ostvarenje ovih ciljeva na prvom mestu potrebno je u svim sredinama uspostaviti integralni
sistem upravljanja otpadom, to podrazumeva sledee radnje:

nadzor u ivotnom ciklusu otpada, odnosno od njegovog nastanka do konanog

zbrinjavanja na ekoloki prihvatljiv nain,
izbegavanje i smanjenje otpada na mestu njegovog nastanka,
razdvojeno skupljanje korisnih komponenti otpada i nekorisnog ostatka ,
iskoriavanje i obrada otpada i
strogo kontrolisano odlaganje nekorisnog ostatka otpada.
Kod uspostave integralnog sistema otpada treba stalno imati na umu osnovna ljudska
prava, ali i obaveze to podrazumeva pravo oveka na zdravu ivotnu sredinu, pravo na
informaciju i pravo na sudelovanje u odluivanju. Ostvarenje ovih ciljeva mogue je samo pod
uslovom da su svi graani osposobljeni (obueni) i motivisani za uee u procesima
odluivanja, vezanim za realizaciju uspostave integralnog sistema upravljanja otpadom u svojoj
sredini.
Proces razgradnje nekih vrsta otpada je veoma dugotrajan, npr.:
Plastine boce: 100 - 1000 godina
Aluminijumske limenke: 10 - 100 godina
vakae gume: 5 godina
Filter od cigarete: 1 - 2 godine
Novinski papir: 3 - 12 meseci
Otpad od voa i povra: 3 - 6 meseci
Papirne maramice: 2 - 3 meseca
Odlaganjem otpada na sanitarne deponije ili pak na neureene deponije, odnosno
smetlita dolazi do nepovratnog gubitka veoma vrednih materijala, iz kojih se procesom
reciklae mogu dobiti sekundarne sirovine ili sekundarna energetska goriva. Zbog toga umesto
odbacivanja otpada na sanitarna odlagalita ili smetlita treba uvesti integralni sistem upravljanja
otpadom, koji predstavlja zbir svih mera (politikih, naunih, tehnikih, ekonomskih i dr.) kojim
se ostvaruje smanjenje, iskoriavanje (materijalno ili energetsko) i sigurno odlaganje otpada na
ekoloki prihvatljiv nain uz zadravanje postojee proizvodnje i potronje.
Savremeni postupci obrade, odnosno savremena tehnika i tehnologija omoguuju
maksimalno iskoriavanje svih vrsta otpada, ali uz uslov odgovornog postupanja s otpadom
svakog pojedinca za svoj otpad.

3. POJAM DIVLJIH DEPONIJA

Divlje deponije su nelegalna odlagalita koja zauzimaju mali prostor i sadre ograniene koliine
otpada, a najee se formirane neposredno uz put u blizini naseljenog mesta, a vrlo est sluaj je
da se otpadni materijal deponuje uz korito reke, ili u naputenim pozajmitima kamena i ljunka,
kao i na zemljitu koje nije u privatnom vlasnitvu. Po konfiguraciji terena, uglavnom su to
strme padine na kojima se vrlo teko moe organizovati ienje i odvoz deponovanog
materijala. U veini sluajeva, otpad se naprosto baca niz strmine kraj puta ili u reku. Takve
deponije nisu ograene, tako da se na takvim mestima esto mogu videti domae ivotinje, ptice
ljudi, te glodari i insekti.
Divlja odlagalita koja prvobitno imaju vizuelan lo efekat mogu na vie naina ugroziti zdravlje
ljudi koji preturaju po takvim odlagalitima ili okolnog stanovnitva, kao i zagaenje vazduha,
vode i zemljita. Te divlje deponije se redovno zapale, pa osim jasne opasnosti koju poar
predstavlja za susedna podruja, ukljuujui tetu od velikih umskih poara, dim koji potie od
otpada koji gori vrlo verovatno sadri otrovne materije tetne za zdravlje stanovnitva.
Zdravstveni i sigurnosni rizik tie se mogueg irenja bolesti i infekcija zbog prisustva moguih
prenosnika zaraze (muve, glodari, ptice, zivotinje,) na divljem odlagalitu. Mogui zdravstveni
rizik za ljude je znatan, posebno kod stanovnitva koja ive u blizini ovakvih deponija, tj.
kontaminacija okolnog stanovnitva vodom, vazduhom i hranom.
Divlje deponije su potencijalni zagaivai vazduha, vode (povrinske i podzemne) i zemlje.
Stvaraju ih nesavesni pojedinci, koji ne brinu o prirodi i zatiti okoline. Postojanje divljih
deponija ukazuje na jo nedovoljno razvijenu ekoloku savest, ali i nedostatak objekata za
odlaganje otpada. Predstavljaju veliku opasnost za okolinu, za zagaenje, tla, voda, mora, a
posebno podzemnih voda koje su izvor pitke vode. Divlja odlagalita mogui su izvor zaraze te
krivci za mnogobrojne poare u letnjim mesecima.

3.1. UTICAJI DIVLJIH DEPONIJA NA IVOTNU SREDINU

Nain odabira lokacija divljih smetlita i sam nain odlaganja i deponovanja otpada
dovodi do potpune devastacije prostora i okoline. Zagaenost povrinskih voda, pojava
neprijatnih mirisa, pojava raznih insekata, ptica i ivotinja, formiranje neprimerenih i
nehigijenskih naselja u neposrednoj blizini takvih smetlita, gde ljudi iz otpada izdvajaju
sekundarne sirovine i njihovom prodajom zarauju za ivot, su realna slika sadanjeg stanja na
smetlitima. Tokom letnjih dana ivot stanovnika u okolini smetlita postaje nepodnoljiv,
lokalno stanovnitvo se ali nadlenima u lokalnoj samoupravi ali problemi se reavaju samo
privremeno tako to se polivaju pristupni putevi vodom ili se otpad prekriva inertnim
materijalom.
Do odreenih negativnih uticaja dolazi uglavnom u domenu zagaenja podzemnih i
povrinskih voda, vazduha i zemljita. Kvantifikovanje negativnih uticaja na ivotnu sredinu je
veoma sloen proces, obzirom na stohastiki karakter velikog broja parametara koji sutinski
odreuju ova zagaenja (meteoroloki, topografski, geoloki, hidroloki, graevinski i dr.).
Postojea smetlita najvie ugroavaju povrinske i podzemne vode. 46 smetlita ima veoma
negativan uticaj na ivotnu sredinu sa velikom verovatnoom nastanka, trajnog karaktera i
regionalnog prostiranja. Ova zagaenja se uglavnom odnose na Junu Moravu, koja je
neposredno ugroena smetlitima u Rataju, Pavlovcu, Davidovcu, Donjem Neradovcu, a posebno
preko svojih pritoka od smetlita u Vranjskoj Banji, Ristovcu, Gornjem Vrtogou. (Victoria
Consulting, 2010.) Kada su zagaenja zemljita u pitanju, sva smetlita imaju negativan uticaj,
pre svega zbog loih uslova eksploatacije i nedostatka bilo kakve kontrole. Pod minimiziranjem
tetnog uticaja smetlita, podrazumeva se preduzimanje nunih mera zatite ivotne sredine, tj.
maksimalno mogue intervencije koje e pre svega zatititi stanovnitvo i okolne objekte od
sledeih direktnih uzronika zaraze i zagaenja:
gasova koji se nekontrolisano izdvajaju iz tela smetlita
irenja neprijatnog mirisa od otpada,
procednih voda koje se nekontrolisano proceuju u zemljite, zagaujui zemlju,
podzemne i povrinske vode,
 direktnog kontakta ljudi, domaih ivotinja i ptica sa otpadom.

Ono to predstavlja problem je nedostatak finansijskih sredstava i jednostavan tehniki

nain kojim moemo spreiti zagaenja okoline. (Victoria Consulting, 2010.)

3.2. DEPONIJSKI GAS

Deponijski gas nastaje tokom prirodnog procesa bakterijske razgradnje organskih materija
sadranih u vrstom komunalnom otpadu. Procesi koji doprinose formiranju deponijskog gasa su
bakterijska razgradnja, volatilizacija i odreene hemijske reakcije. S obzirom da se komunalni
otpad veim delom sastoji od otpada organskog porekla (hrana, batenski otpad, tekstil i drvni i
papirni proizvodi), bakterije prisutne u deponiji razgrauju taj otpad.
Sastav i karakteristike deponijskog gasa Deponijski gas ini: veliki broj gasova koji su prisutni u
velikim koliinama (osnovni sastojci) i gasovi prisutni u veoma malim koliinama (u tragovim).
Osnovni sastojci nastaju razlaganjem organske frakcije otpada. Neki od gasova u tragovima su
toksini i predstavljaju rizik po zdravlje ljudi.
Deponijski gas ini: veliki broj gasova koji su prisutni u velikim koliinama (osnovni sastojci) i
gasovi prisutni u veoma malim koliinama (u tragovim). Osnovni sastojci nastaju razlaganjem
organske frakcije otpada. Neki od gasova u tragovima su toksini i predstavljaju rizik po zdravlje
ljudi. Osnovni sastojci deponijskog gasa Osnovni sastojci deponijskog gasa su: metan,
ugljendioksid, amonijak, vodonik, vodonik sulfid, azot i kiseonik. Metan i ugljendioksid su
osnovni gasovi koji nastaju anaerobnom razgradnjom biorazgradivih organskih komponenata
otpada i izazivaju efekat staklene bate.
Metan ima 21 puta vei potencijal staklene bate, jer ima vei molarni apsorpcioni koeficijent za
infracveno zraenje i due vreme boravka u atmosferi. Kada je metan prisutan u vazduhu u
koncentracijama od 5 do 15 %, on je eksplozivan. Meutim, poto su na deponiji prisutne male
koliine kiseonika, kada koncentracija dostigne ovaj nivo, mala je mogunost da doe do
eksplozije. Osnovni sastojci deponijskog gasa su: metan, ugljendioksid, amonijak, vodonik,
vodonik sulfid, azot i kiseonik. Metan i ugljendioksid su osnovni gasovi koji nastaju anaerobnom
razgradnjom biorazgradivih organskih komponenata otpada i izazivaju efekat staklene bate.
Metan ima 21 puta vei potencijal staklene bate, jer ima vei molarni apsorpcioni koeficijent za
infracveno zraenje i due vreme boravka u atmosferi. Kada je metan prisutan u vazduhu u
koncentracijama od 5 do 15 %, on je eksplozivan. Meutim, poto su na deponiji prisutne male
koliine kiseonika, kada koncentracija dostigne ovaj nivo, mala je mogunost da doe do
eksplozije. U deponijskom gasu se u tragovima nalazi 116 154 jedinjenja. Mnogi od njih se
ubrajaju u isparljiva organska jedinjenja. Znatna koncentracija ovih jedinjenja javlja se kod
starijih deponija na kojima je odlagan i industrijski i komercijalni otpad. Kod novijih deponija,
gde je zabranjeno odlaganje opasnog otpada, koncentracija ovih jedinjenja je ekstremno mala.
U deponijskom gasu se u tragovima nalazi 116 154 jedinjenja. Mnogi od njih se ubrajaju u
isparljiva organska jedinjenja. Znatna koncentracija ovih jedinjenja javlja se kod starijih deponija
na kojima je odlagan i industrijski i komercijalni otpad. Kod novijih deponija, gde je zabranjeno
odlaganje opasnog otpada, koncentracija ovih jedinjenja je ekstremno mala.
Sastav deponijskog gasa Redni broj Komponenta Procentualni udeo (% zapremine)
Karakteristike 1. Metan 45 60 Gas bez boje i mirisa. Deponije su najvei izvori emisija metana
koje je prouzrokovao ovek 2. Ugljendioksid 40 60 Nalazi u atmosferi u malim
koncentracijama (0,02 %). Bezbojan je, bez mirisa i malo kiseo. 3. Azot 2 5 Reprezentuje 79 %
atmosfere. Bez mirisa, ukusa i boje 3. Azot 2 5 Reprezentuje 79 % atmosfere. Bez mirisa,
ukusa i boje 4. Kiseonik 0,1 1 Reprezentuje 21 % atmosfere. Bez mirisa, ukusa i boje. 5.
Amonijak 0,1 1 Bezbojan gas sa otrim mirisom. 6. Sulfidi, disulfidi, merkaptani 0 1 Gasovi
prisutni u prirodi i koji daju deponiji neprijatan miris pokvarenih jaja. 7. Vodonik 0 0,2 Gas bez
mirisa i boje. 8. Ugljenmonoksid 0 0,2 Gas bez mirisa i boje i gas koji je izuzetno toksian 9.
Sastojci u tragovima 0,01 0,6 Organska jedinjenja. Nalaze se u prirodi ili se mogu vetaki
sintetizovati. Nastajanje deponijskog gasa
Grafik 1. - grafik produkcije gasa po m3

3.2.1 NASTAJANJE DEPONIJSKOG GASA

Prilikom stvaranja, deponijski gas prolazi kroz etiri faze. Sastav deponijskog gasa se menja
tokom svake od faza razgradnje. Obzirom da deponije obino prihvataju otpad u vremenskom
periodu od 20 do 30 godina, istovremeno se delovi otpada nalaze u razliitim fazama. Faze kroz
koje otpad prolazi prilikom razgradnje su sledee:
Faza I - aerobna faza
Faza II - anaerobna faza, nemetanska
Faza III - anaerobna, metanska, nestabilna
Faza IV - anaerobna, metanska, stabilna
Faza I - aerobna faza Tokom prve faze razgradnje, aerobne bakterije koriste kiseonik, pri emu
se raskidaju dugi molekularni lanci kompleksnih jedinjenja koja sainjavaju organski otpad:
ugljovodonici, proteini i masti. Nuzproizvod ovog procesa je ugljendioksid. Na poetku ove faze
koncentracija azota je visoka (oko 20% kiseonika i 80% azota), ali opada kako se deponija
kree kroz faze razgradnje otpada. Faza I odvija se dok se raspoloivi kiseonik ne istroi. Prva
faza moe trajati danima ili mesecima, zavisno od toga koliko je kiseonika prisutno u trenutku
kada je otpad odloen na deponiji, a nivo kiseonika e varirati u zavisnosti od toga koliko je
deponija kompaktna. Koliina kiseonika moe da se smanji sabijanjem otpada.
Tokom prve faze razgradnje, aerobne bakterije koriste kiseonik, pri emu se raskidaju dugi
molekularni lanci kompleksnih jedinjenja koja sainjavaju organski otpad: ugljovodonici,
proteini i masti. Nuzproizvod ovog procesa je ugljendioksid. Na poetku ove faze koncentracija
azota je visoka (oko 20% kiseonika i 80% azota), ali opada kako se deponija kree kroz faze
razgradnje otpada. Faza I odvija se dok se raspoloivi kiseonik ne istroi. Prva faza moe trajati
danima ili mesecima, zavisno od toga koliko je kiseonika prisutno u trenutku kada je otpad
odloen na deponiji, a nivo kiseonika e varirati u zavisnosti od toga koliko je deponija
kompaktna. Koliina kiseonika moe da se smanji sabijanjem otpada.
Faza II - anaerobna faza, nemetanska Ova faza razgradnje poinje kada se iskoristi sav kiseonik.
Anaerobnim procesima, bakterije pretvaraju jedinjenja formirana procesima aerobnih bakterija u
siretnu, mlenu, mravlju i druge kiseline i alkohole kao to su metanol i etanol. Zbog ovih
procesa, sredina deponije postaje kisela. Kako se kiseline meaju sa vlagom prisutnom u
deponiji, dolazi do rastvaranja nutrijenata za bakterije, tako da azot i fosfor postaju dostupni
razliitim vrstama bakterija. Gasoviti nuzproizvodi ovih procesa su ugljendioksid i vodonik.
Meutim, ako kiseonik dospe u deponiju, mikrobioloki procesi e se vratiti u prvu fazu, fazu
aerobne razgradnje. Ovaj proces zahteva znaajno prisustvo vlage kao i fiziki kontakt izmeu
mikroorganizama i otpada. Ova faza razgradnje poinje kada se iskoristi sav kiseonik.
Anaerobnim procesima, bakterije pretvaraju jedinjenja formirana procesima aerobnih bakterija u
siretnu, mlenu, mravlju i druge kiseline i alkohole kao to su metanol i etanol. Zbog ovih
procesa, sredina deponije postaje kisela. Kako se kiseline meaju sa vlagom prisutnom u
deponiji, dolazi do rastvaranja nutrijenata za bakterije, tako da azot i fosfor postaju dostupni
razliitim vrstama bakterija.
Gasoviti nuzproizvodi ovih procesa su ugljendioksid i vodonik. Meutim, ako kiseonik dospe u
deponiju, mikrobioloki procesi e se vratiti u prvu fazu, fazu aerobne razgradnje. Ovaj proces
zahteva znaajno prisustvo vlage kao i fiziki kontakt izmeu mikroorganizama i otpada.
Faza III - anaerobna, metanska, nestabilna Ova faza razgradnje poinje kada odreene vrste
anaerobnih bakterija konzumiraju organske kiseline proizvedene u fazi II i ponu da formiraju
acetate. Ovaj proces uzrokuje da sredina postaje kiselo neutralna, pH priblino 7, to odgovara
bakterijama koje proizvode metan. Metanske i kiselinske bakterije imaju odreenu vrstu
simbiotske veze. Kiselinske bakterije proizvode jedinjenja kojima se hrane metanske bakterije.
Metanske bakterije se hrane ugljen dioksidom i acetatima, ije je veliko prisustvo veoma
toksino za kiselinske bakterije.
Trajanje Faze III moe poeti nakon 180 dana od deponovanja otpada i trajati do 500 dana. Ova
faza razgradnje poinje kada odreene vrste anaerobnih bakterija konzumiraju organske kiseline
proizvedene u fazi II i ponu da formiraju acetate. Ovaj proces uzrokuje da sredina postaje kiselo
neutralna, pH priblino 7, to odgovara bakterijama koje proizvode metan. Metanske i kiselinske
bakterije imaju odreenu vrstu simbiotske veze. Kiselinske bakterije proizvode jedinjenja kojima
se hrane metanske bakterije. Metanske bakterije se hrane ugljen dioksidom i acetatima, ije je
veliko prisustvo veoma toksino za kiselinske bakterije. Trajanje Faze III moe poeti nakon 180
dana od deponovanja otpada i trajati do 500 dana.
Faza IV - anaerobna, metanska, stabilna Poinje kada i sastav i produkcija deponijskog gasa
postanu relativno konstantni. Deponijski gas tada sadri oko 45-60 % metana, 40-60 % ugljen
dioksida i 2-9 % ostalih gasova. Gas se proizvodi konstantno u etvrtoj fazi obino 20 godina, pri
emu se emitovanje gasa moe nastaviti i posle 50 godina. Produkcija gasa moe trajati due,
posebno, ako su prisutne vee koliine organskog otpada.

Anaerobno razlaganje vrstog otpada pod dejstvom mikroorgnizama moe se prikazati izrazom:
Bakterije
H2O
2
Organska
frakcija otpada

Biorazgraena CH4 CO2 Drugi

4 2
ogranska gasovi
materija

Slika 1 - Anaerobno razlaganje vrstog otpada pod dejstvom mikroorgnizama

Za odigravanje reakcija tokom kojih dolazi do razgradnje otpada na deponijama potrebna je

voda. Deponije u kojima nije bilo dovoljno vlage nalaene su u mumificiranom stanju, sa
decenijama starim novinama. Zbog toga ukupna koliina deponijskog gasa koja nastaje na
deponijama zavisi od hidrolokih uslova, koji utiu na brzinu i period vremena tokom koga e se
odigravati izdvajanje gasa.
 3.2.2 IZDVAJANJE GASOVA
Mehanika kretanja deponijskog gasa kroz otpad i zemljite je izuzetno sloena. Gas tei da
napusti telo deponije onim putem du kojeg ima najmanji otpor. Kako masa otpada raste u
visinu, to je horizontalni tok fasa intenzivniji. Gas se prenosi kroz pesak i ljunak pre nego kroz
kameno zemljite i glinu. Intenzitet kretanja gasa u velikoj je zavisnosti od vremenskih uslova.
Kretanje deponijskog gasa se regulie da bi se redukovala emisija u atmosferu, smanjila emisija
neprijatnih mirisa i minimizirala migracija gasova u telu deponije. Za kontrolu odstranjivanja
gasa sa deponije koriste se pasivni i aktivni sistemi. Mehanika kretanja deponijskog gasa kroz
otpad i zemljite je izuzetno sloena. Gas tei da napusti telo deponije onim putem du kojeg ima
najmanji otpor. Kako masa otpada raste u visinu, to je horizontalni tok gasa intenzivniji. Gas se
prenosi kroz pesak i ljunak pre nego kroz kameno zemljite i glinu. Intenzitet kretanja gasa u
velikoj je zavisnosti od vremenskih uslova. Kretanje deponijskog gasa se regulie da bi se
redukovala emisija u atmosferu, smanjila emisija neprijatnih mirisa i minimizirala migracija
gasova u telu deponije. Za kontrolu odstranjivanja gasa sa deponije koriste se pasivni i aktivni
sistemi. Pasivna kontrola deponijskog gasa Pasivni sistemi za kontrolu gasa zasnivaju se na
prirodnoj razlici pritiska za odstranjivanje gasa iz tela deponije u atmosferu. Najjednostavniji
nain je kada se u telu deponije predvide ventilacioni rovovi, koso postavljeni i ispunjeni
ljunkom po itavoj visini deponije. Debljina ispune od ljunka se kree od 300 do 500 mm.
Razmak izmeu ventilacionih elija koje ide po irini deponije kree se u granicama od 20 do 60
m.

3.2.3 GASOVI KOJI SE NALAZE U DEPONIJI

Metan ( CH 4 ) < 1,5 %
Ugljen-dioksid < 0,50%
Ugljen-monoksid < 0,005%
Sumpor-dioksid < 0,0004%
Sumpor-vodonik < 0,0007%
Deponiski gas se stvara u telu deponije tokom vremena,pri cemu kolicina gasa zavisi od sastava
I starosti otpada.Satav deponijskih gasova zavisi od strukture depovanog materijala I
uglavnom se satoji od metana, ugljen-monoksida, ugljen-dioksida I vodonika.
Stvaranje deponiskog gasa je neizbezna posledica odlaganja I raspadanja otpadnog
materijala koji sadrzi organske materije.Deponiski gas nastao u procesu anaerobnog raspadanja
organskih materijala, prisutnih u komunalnom otpadu , sadrzi velike kolicine metana I ugljen
dioksida. Osim ovih stetnih komponenti, deponiski gas sadrzi I druge, koji su zastupljene u
manjim koncentracijama, odnosno u tragovima. Neki od ovih gasova, kao sto je merkaptan,
uzrok su karakteristicnog,neprijatnog mirisa koji se vezuju
za deponiski gas.
S obzirom na prirodne karakteristike osnovnih komponenti,deponiski gas predstavlja smesu
zapaljivih,zagusljivih I otrovnih gasova I moze biti opasan po ljude na deponiji I oko nje.
Iz otpada zapremine 1 m3 izdvaja se odredjena kolicina gasa, koji se uglavnom satoji od metana
I ugljen dioksida ( 55% metana I 45% CO 2 ). Metan je eksplozivan u granicama od 5-15%
smese sa vazduhom.

3.3 Mere zatite na ivotnu sredinu

U sklopu zavrnog prekrivnog sistema ispod zaptivnog sloja potrebno je izgraditi

drenani sloj za prikupljanje deponijskog gasa.
Na povrinu sanirane deponije postavlja se ventilacioni otvor kojim e se kontrolisano
skupljati deponijski gasovi i odvoditi u atmosferu prirodnim putem (pasivni sistem)
Konano zatvaranje deponije izvodi se ugradnjom vodonepropusnog pokrovnog sloja po
otpadu kao sendvi sloja koji se sastoji od plinodrenanog sloja prekrivnog materijala
(min. 0,30 m), sloja gline debljine 0,80 m, koeficijenta propusnosti k = 10 9 m/s ili
adekvatanog GCL s karakteristikom zamjene gline, geodrena, rekultivirajueg sloja tj.
zatitnog zemljanog sloja debljine 1 m, vegetacije (trava i nisko rastinje)
Deponija se po zatvaranju prekriva zavrnim prekrivnim sistemom u sklopu kojeg je i
zaptivni sloj koji e spreavati prodiranje atmosferskih voda u deponiju i time spreiti
stvaranje novih procednih voda. Najvea vrednost koeficijenta propusnosti zaptivnog
sloja mora iznositi 10 - 9 m/s.
 Oko deponije je potrebno izgraditi obodni kanal koji je potrebno i odravati. Skupljene
atmosferske vode preko talonika i upijnog bunara kontrolisano se putaju u okolni teren.
Radove na preslagivanju otpada i formiranju tela deponije, kao i sve vee graevinske
radove treba provoditi u toku suvog vremena; na taj se nain smanjuju koliine padavina,
koje mogu pasti na telo deponije tokom radova.
Koordinisati radove na sanaciji deponije, naroito oblikovanje tela deponije, tako da
radna podruja budu to manja te da se na zavrene delove deponije to pre postavi
privremeni pokrovni sloj, a potom i zavrni pokrovni sistem.
Za vode od pranja vozila i opreme treba predvidjeti prihvat i odvajanje uljne faze u
separatoru ulje/voda te zbrinjavanje uljne faze kao opasnog otpada.
Deponiju je potrebno ograditi ogradom (visine najmanje 2 m) radi spreavanja ulaska
divljai i krupnijih ivotinja u prostor deponije.
Svakodnevno prekrivati otpad, koji se dovozi na lokaciju deponije tokom sanacije
(ukoliko deponija nije zatvorena u toku sanacije), slojem inertnog materijala (LDPE-
folijom ili inertnim materijalom)
U sluaju arheolokih nalaza prilikom radova na deponiji, radove obustaviti i obavestiti
nadlenu instituciju.
Ako iz bilo kojeg razloga doe do poveanja nivoa buke, intervenisati preduzimanjem
dodatnih zatitnih mera (zatitne ograde ili nasipi).
Deponija otpada se zatvara postavljanjem zavrnog pokrovnog sloja, pri emu se ozeleni
sadnjom autohtonog bilja.
Osoblje deponije potrebno je osposobiti za kontrolu otpada na ulazu u krug deponije, radi
spreavanja unoenja opasnog otpada (ukoliko deponija nije zatvorena u toku sanacije).
Pri radu s otpadom u potpunosti se pridravati Zakona o zatiti na radu.
Radnike koji izvode radove na sanaciji deponije otpada, zatititi zatitnom odeom i
obuom za rad.
Strogo nadzirati da li se radnici pridravaju svih redovnih mera zatite (prilikom rada
mainama na deponiji i ostalom opremom).
3.4 KLIMATSKE PROMENE

Ekstremni dogaaji poput velikih poara, poplava, erozija zemljita, oluja i talasa tropskih
vruina privlae panju medija i sveopte javnosti. Statistike analize pokazuju da je nastanak
ovih pojava povean zbog klimatskih promena.
Pre nego to zaponemo temu o klimatskim promenama vano je napomenuti da se klima na
Zemlji stalno menja, odnosno da se oduvek menjala. Do poetka industrijske revolucije, klima se
menjala kao rezultat promena prirodnih okolnosti. Danas, meutim, termin klimatske promene
koristimo kada govorimo o promenama klime koje se dogaaju od poetka dvadesetog veka, a
nastale su kao rezultat ovekovih aktivnosti.

Od 1990. godine svet je iskusio 12 najtoplijih godina, od kako se temperature meri i belei. Po
opadajuem redu, 11 najtoplijih godina ikad izmerenih bile su: 1998 i 2005 (zajedno), 2002 i
2003 (zajedno), 2001, 1997, 1995, 1990 i 1999 (zajedno), 1991 i 2000 (zajedno).
Prema Agenciji za zatitu ivotne sredine Srbije, temperature rastu i u Srbiji, a posebno u
poslednjih 15 godina.
Dokazano je da se globalno zagrevanje ne dogaa samo od sebe i da je posledica antropogenog
uticaja. U ovom trenutku prosena temperatura na Zemlji je za 0.8 stepeni via nego pre
industrijske revolucije, odnosno pre nego to su ljudi masovono poeli da troe fosilna goriva i
gomilaju ugljen-dioksid u atmosferi.
Ugljen-dioksid (CO2), gas koji se oslobaa sagorevanjem uglja, nafte, naftinih derivata i gasa,
najznaajnije utie na globalno zagrevanje. Oko 25 milijardi tona ugljen-dioksida ispusti se u
atmosferu svakoga dana, 800 tona svake sekunde!
Ovakav trend emisije ugljen-dioksida mogao bi da povea prosenu Zemljinu temperaturu za 1,4
6,4 C do kraja ovog veka.
Veruje se da poveanje temperature ve iznad 2 C dovelo do opasne promene klime i razornog
uticaja na biljne i ivotinjske zajednice.
Zemljina klima zavisi od konstantnog protoka Suneve energije. Toplotna energija od Sunca
prolazi kroz Zemljinu atmosferu i zagreva povrinu Zemlje. Sa porastom temperature, Zemlja
alje toplotnu energiju i zagreva povrinu Zemlje. Deo ove toplote apsorbuju gasovi iz atmosfere,
kao to je ugljen-dioksid, vodena para, metan, azot-monoksid, ozon i halokarbonati.
Ugljen-dioksid, ili CO2, je najznaajniji gas u atmosferi koji Zemlju odrava toplom.
Pre 4 milijardi godina, njegova koncentracija u atmosferi je bila mnogo vea nego danas, 80%, u
poreenju sa dananjih 0,03%. Meutim, najvei deo je vremenom nestao kroz fotosintezu. Sav
ugljendioksid se nalazi u organizmima, kao i mineralima, kao to su nafta i ugalj unutar Zemljine
kore.
Prirodni ciklus ugljen-dioksida odrava koliinu CO2 atmosfere u ravnotei. Raspadanje biljaka,
vulkanske erupcije i disanje ivotinja oslobaaju ugljendioksid u atmosferu gde se on zadrava
oko 100 godina. Zatim, ponovo nestaje iz atmosfere fotosintezom biljaka i rastvaranjem u vodi
(na primer u okeanima).
Ovi prirodni gasovi se ponaaju kao ebe, zadravaju toplotu i spreavaju je da se reflektuje
daleko od Zemlje. Oni odravaju prosenu Zemljinu temperaturu na oko 15C, to je dovoljno za
ivot ljudi, biljki i ivotinja. Bez ovih gasova, prosena temperatura bi bila -18C, to je isuvie
hladno za veinu ivotnih normi. Ovakvo prirodno zagrevanje se takoe naziva "efekat staklene
bate".
Zemlja je sasvim posebna planeta - dovoljno je blizu Sunca da prima neophodnu toplotu, a
dovoljno daleko da ne bude spaljena. Ona se nalazi na takvoj udaljenosti od Sunca gde su uslovi
ba onakvi kakvi treba da budu za ivot koji poznajemo.
Kako bi se ovi pravi uslovi odravali, Zemlja je umotana u sloj gasova staklene bate. Ovaj
sloj kao ebe odrava Zemljinu kuglu toplom, titei ga od hladnog univerzuma - ova pojava je
poznatija kao efekat staklene bate.
Iako nije najmoniji gas staklene bate, ugljen-dioksid je glavni pokreta efekta staklene
bate.ovde nastaje problem.
Uzrok klimatskih promena je neogranieno sagorevanje fosilnih goriva-uglja, nafte i prirodnog
gasa - to su takoe i uzronici oslobaanja CO2 u atmosferu u sve veoj meri.
Zbog ovoga, sloj gasova staklene bate oko Zemlje postaje deblji, to ini Zemlju sve toplijom.
Razlog to to radimo je da zadovoljimo nau potrebu za energijom. Meutim, zahvaljujui
ljudskoj inventivnosti, sada postoje pametniji naini za stvaranje energije.
Ugljen-dioksid CO2 moe biti bezazlen kada ga rastvorimo u piu, on dodaje mehurie
mineralnoj vodi, bezalkoholnim piima i ampanjcu. Meutim, kada imamo vika CO2 u
atmosferi, onda moe izazvati neizrecivu tetu.
Ukoliko mislimo na fosilna goriva glavni problem je ugalj. Drugi problem je rasipanje energije.
Ukoliko mislimo na industrijske grane, glavni krivac za emisiju ugljen-dioksida jeste
proizvodnja elektrine energije elektroprivreda.
Nedavno uraen izvetaj koji je odobrila vlada Velike Britanije procenjuje da bi promena klime
mogla da kota svet najmanje 5% BDP svake godine, ali ako se dramatinija predvianja ostvare,
moglo bi nas kotati i preko 20% BDP.
Prema Meunarodnom panelu za promenu klime Ujedinjenih nacija (IPCC), neophodno je
smanjenje emisije CO2 od najmanje 60% samo da bi se u atmosferi stabilizovala koncentracija na
sadanjem nivou.
Konvencija Ujedinjenih nacija o Klimatskim promenama preporuuje svim zemljama
potpisnicama (meu kojima je i Srbija) da rade na edukaciji i podizanju svesti javnosti o
klimatskim promenama i ouvanju energije, to je i cilj kampanje Globalno zagrevanje je i
lokalni problem koju WWF vodi u mnogim dravama sveta.
Od kritine vanosti da smanjimo emisije gasova koji pojaavaju efekat staklene bate.
Efekat `staklene bate` je veoma vaan kada govorimo o klimatskim promenama poto se odnosi
na gasove koji Zemlju odravaju toplom i kojima pripada najvea zasluga za postojanje ivota na
njoj. Neke od gasova (ugljen-dioksid) koji prave efekat staklene bate ljudi proizvode u
svakodnevnim aktivnostima. Ta dodatna koliina ugljen-dioksida glavni je osumnjieni za
pojaani `efekat staklene bate`.