ega se majke najvie plae?

Ostavi ukljueno svetlo kae mi dok se na prstima iskradam iz sobe.

Zato, mila?
Zato.
Pa nije valjda da se tolika devojka plai mraka?
Molim te, ostavi upaljeno ponavlja.
Ok, ali pojee te komarci, samo da zna.
Neka e. Mama?
Molim?
A je l se ti plai neega? Al onako ba ba?
Ko, ja? Mama se niega ne plai, duo.

Mama se niega ne plai. Osim da e mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim,
i da e mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plaim se da se nee seati dana koje smo
proveli zajedno, i da e ove nae godinice izbledeti kao stara hartija. Plaim se da e te sutra neki
strani pubertet uzeti pod svoje i da e te biti teko voleti, da u zagledati to lice, traei nekakav
trag onog drebeta to je jurcalo kroz kuu, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno

Plaim se da e mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kerke inae prebacuju majkama,
nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrena zbog svih onih nesrea koje, nekako, idu u
paketu kad ima petnaest, esnaest godina. Da e mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su
tvoj nos i moj nos isto. Plaim se da e beati od mene kao od kuge, da e me se stideti, da vie
neemo priati ni grliti se kao sada, da nee utrati u kuu, baciti ranac na pod i sva zadihana mi
rei zna ta se danas desilo u koli?

Plaim se da e se kriti od mene, da e me lagati, zatvarati se u sebe, da vie neu biti drag gost
u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskae vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za
svaku sitnicu, traiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da e
se promeniti, da e gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za
sobom prosute mrve, olju s jogurtom, omote od vaka. Da e se obilato koristiti mojom
minkom, oblaiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jaa.

Plaim se da e se povui u sebe i da vie neu umeti da te naem. Da e prekidati vezu svaki
put kad uem u sobu pod izgovorom da neto traim. Traiu tebe, a ti e biti sve dalja. Onako
kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da u priati, a da me
nee uti. Da e, meni u inat, raditi protiv sebe. Da e te na brzinu smotati neki pogrean tip,
mulac koji te ne zasluuje, koji nee umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da u zalud govoriti
nije za tebe, mila, moe i bolje. Plaim se da e te neto boleti, a da nee smeti da mi kae.
Plaim se da e jednog dana leati sama, u nekom tuem mraku i da nee biti nikoga da upali
svetlo.
Plaim se da u, jedne sparne junske veeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se to te jo nema. Da e
mi glavom proi sve one strane slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaene. Plaim
se da u te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da e mi uljudan enski glas s druge strane
rei da birani korisnik trenutno nije dostupan.

Plaim se da neu biti uz tebe kada ti bude najtee. Da me nee biti ni kada ti bude najlepe.
Plaim se da u ti, kako ivot bude odmicao, sve manje biti potrebna i da e me zguliti sa sebe
kao staru, osuenu kou. Bojim se da e proi godine pre nego me ponovo pogleda i u meni
prepozna sebe. Pre nego to, listajui albume, primeti kako, gle uda, na isti nain sklanjamo
kosu s ela, na isti nain se smejemo, podiemo obrve, solimo supu, mrtimo kad nam neto nije
potaman i da e proi ledeno, kameno, bronzano doba pre nego to shvati da smo slinije nego
to moe i eli da veruje.

Plaim se da e liiti na mene. Da e nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na elu, da e te
po tome poznavati i govoriti ti kako si ista majka. Plaim se da e zbog toga neke kole skupo
platiti, a lekcije uiti po vie puta. Plaim se i da nee liiti na mene. Da nee umeti da grli
onako kako ja grlim. Da se raduje ivotu onako kako se ja radujem. Da e u elji da to dalje
pobegne od mene, dosadne, naporne, posesivne majke pobei i od sebe i da neu stii da ti
kaem koliko te volim.

Eto, toga se mama plai. I to, onako ba ba.

Daniela Baki