RENDGENSKO ZRAENJE

Milo Preli
 Otkrie rendgenskih zraka
Rendgenske zrake je otkrio nemaki fiziar Rendgen i za to je dobio
Nobelovu nagradu, 1901. godine. On je primetio da katodni zraci koji se
dobijaju u Kruksovoj cevi (lampa iz koje je izvucen vazduh, koja ne svetli)
uslovljavaju sjaj njenih unutranjih zidova. Rendgen je nastojao da ispita
zato sjaji zid Kruksove cevi. Uvio je lampu crnom hartijom pa je njene
nevidljive zrake usmerio ka ekranu premazanom fluorescentnim
materijalom: ekran je zasvetleo. To je znailo da su zraci proli kroz hartiju,
i da se inae nevidljivi, opaaju na fluorescentnom ekranu. Tada je
Rendgen stavio ruku izmedju cevi i ekrana: na ekranu su se ocrtale
njegove kosti, tamne na svetloj pozadini. Zraci su proli kroz kou,
delimicno kroz miie, ali ne i kroz vrsto i gusto tkivo kostiju. Zatim je
uspeo da snimi aku svoje supruge i napravi prvi rendgen aparat.
 Mehanizmi nastajanja rendgenskog zraenja
Ovo zraenje nastaje na dva naina:

- koenjem elektrona pri udaru u anodu ( antikatodu ) - zakono zraenje

- izbijanjem elektrona iz K ili L sloja elektronskog omotaa ( iz dubljih slojeva elektronskog
omotaa atoma) karakteristino zraenje.

ZAKONO ZRAENJE
Zakono zraenje nastaje tako to se elektron, ubrzan naponom od 50000 do 200000 Volti, pri
ulasku u antikatodu usporava dejstvom odbojne sile i pri tome zrai elektromagnetne talase x-zrake. Ako
se problem posmatra sa aspekta Ajntajnove teorije fotoefekta nalazi se da kvant x-zraka ima
maksimalnu energiju kad se sva kinetika energija elektrona emituje u vidu x-zraka. To znai da fotoni
imaju razliite talasne duine jer svaki elektron ima razliiti stepen koenja, tj. spektar je kontinualan.
KARAKTERISTINO ZRAENJE
Mogue je da x-zraci nastaju izbijanjem elektrona iz K ili L sloj elektronskog omotaa
atoma antikatode. Nastala prazna mesta se popunjavaju elektronima iz viih ( daljih ) slojeva L, M,
N... elektronskog omotaa. Emitovani kvanti x-zraka, pri ovom prelasku, obrazuju spektralne serije K, L,
M... Dakle, talasne duine x-zraka su odredjene prelazima atoma antikatode sa viih na nie energetske
nivoe. Posto su svojstva x-zraka koji nastaju na ovaj nain zavisna od atoma od kojih je gradjena
antikatoda, nazvani su karakteristini, a njihov spektar-diskretan (linijski).
 Kompjuterska tomogtafija
( CT ) - skeneri
CT ureajima skenerima, prethodilo je otkrivanje nove
metode rendgenske pretrage koja se uvodi dvadesetih godina 20.
veka i dobiva naziv tomografija. Tomografsko ili slojevito
snimanje omoguava prikaz odreenog sloja bolesnikova tela
pomou rendgenskih zraka. Daljem razvoju ove dijagnostike
metode su doprineli A. M. Cormack i G. N. Hounsfield. Njihova je
zasluga u tome to su prvi izveli tomografsko snimanje pomou
raunara koji rekonstruie sliku i za taj izum dobili Nobelovu
nagradu za medicinu 1979. godine. U poetku se snimala samo
glava, a nekoliko godina kasnije CT-ureaj koristi se za preglede
svih delova tela.
Glavni delovi CT-ureaja su pokretni sto na kome lei
bolesnik, kuite u kojem se nalazi rendgenska cev i detektori,
potom generator, komandni sto i radni sto s monitorom i
raunarom. Za vrijeme pregleda rendgenska cev rotira oko
bolesnika. Rendgensko zraenje koje emituje rendgenska cev
prolazi kroz zadani sloj bolesnikovog tela. Rendgenski zraci
prolaskom kroz razliita tkiva nejednako slabe, zavisno od
gustine, sastava i debljine tkiva. Tako nejednako oslabljeno
rendgensko zraenje pada na detektore, a raunar sintetizuje
sliku nakon prethodne analize podataka dobivenih s detektora.
Danas je u primjeni nekoliko generacija CT-ureaja. Zahvaljujui
napretku tehnike, na CT-ureaje prikljuuju se radne stanice s
razliitim programskim paketima (software), prilagoenim za
prikaz pojedinih organa i organskih sastava. Takvi ureaji
omoguavaju nam dvodimenzionalni i trodimenzionalni prikaz
snimanog dela, to znaajno unapreuje dijagnostiku.
Glavna je prednost kompjutorske tomografije pred
klasinim radiolokim metodama u mogunosti mjerenja gustine
pojedinog patolokog procesa, tanoj proceni veliine i odnosa
sa susednim anatomskim strukturama. Upotrebom kontrastnih
sredstava omoguen je prikaz krvnih sudova.
 Dzepni rendgen-aparat
( liksiskop )
Od dana kada je Vilhelm Konrad Rendgen 1895. godine otkrio x-zrake do izrade prvog rendgen-
aparata nije proteklo mnogo vremena. Svet je u ovom aparatu dobio jedan od najdragocenijih medicinskih i
naunih instrumenata koji je spasio mnoge ivote i doveo do znacajnih otkria u nauci, a Rendgen je 1901.
godine primio prvu Nobelovu nagradu za fiziku.
Pored mnogih odlika koje ga krase, ovaj jedinstveni aparat ima i ozbiljne nedostatke. Glomazan je,
zavisi od izvora elektrine energije, zbog intenzivnog zracenja moe da bude opasan po zdravlje rukovaoca,
skup je... O svemu tome razmiljao je Lo Jin, saradnik Godardovog centra za vasionske letove u S AD, koji je
konstruisao liksiskop, minijaturni rendgen-aparat koji moze da se dri u ruci i nosi u dzepu! Pronalaskom
liksiskopa otklonjeni su mnogi nedostaci klasinog rendgen-aparata. Liksiskop je, takodje, aparat u kome se
stvaraju iks-zraci. Ali, za razliku od rendgen-aparata, u liksiskopu iks-zraci nastaju zahvaljujui radioaktivnom
izvoru koji zamenjuje rendgensku cev. I ovde iks-zraci prolaze delom kroz posmatrani predmet ili ovekovo
telo i izazivaju svetlucanje na jednom malom ekranu koji je veoma slian ekranu siunog televizijskog
prijemnika. Uz ovaj ekran prislonjen je svetlosni pojaava - cev minijaturnih razmera koju je pronalaza Lo Jin
ranije koristio u astronomskoj opservatoriji kada je tragao za veoma slabim izvorima iks-zraenja u Svemiru.
Svetlosni pojaava predstavlja jedan od najvanijih elemenata liksiskopa. On pojaava slabana svetlucanja
izazvana iks-zracima ak do 40.000 puta! Tako pojaanu sliku baca na ekran na kome se moe videti prelom
kosti, metak u telu, struktura tranzistora i mnogo ta drugo - kao i rendgen-aparatom.
Liksiskop za rad koristi malu bateriju od 2,5 volta, staje oko 10 puta manje od obinog rendgen-
aparata i, to je moda najvanije, ozrauje pacijente ili predmete hiljadu puta slabijom dozom zraenja. On
predstavlja idealan instrument za brz pregled zuba, za otkrivanje stranih tela u organizmu, moe da se upotrebi
na mestu udesa, u kolima hitne pomoci. Veoma je mali i lak, pa ga mogu nositi i lekari peaci, medicinske
sestre i tehniari koji obilaze udaljena podruja u siromanim zemljama da bi stigli do svojih bolesnika.
 O Rendgenu
Vilhem Konrad Rendgen je rodjen 27. marta 1845. godine u Lenepu u Pruskoj. Otac Fridrih i majka
arlota su ga zbog nemira 1848. godine poslali u Apeldurn, gde je zavrio osnovnu kolu. Srednju kolu je
pohadjao u Utrehtu, ali je pred samu maturu bio iskljuen iz kole, zbog nestaluka.
Nije mogao na univerzitet, pa je otiao na Politehniku u Cirih, gde je poloio doktorat 1869. godine.
Zavoleo je fiziku, pristao da bude asistent profesora Kunta. Oenio se Bertom Ludvig. Sledee godine Rendgen je
zajedno sa profesorom Kuntom otiao na Univerzitet u Vircburgu. Tu je kao asistent tampao svoj prvi naucni rad
" O odnosu specijalnih toplota vazduha". Medjutim, nasuprot sposobnostima koje je tako rano pokazao,
Univerzitet u Vircburgu mu je osporavao pravo da dobije katedru zato to nije imao poloenu maturu. On odlazi u
Strazbur, gde prvo postaje privatni docent 1874, a zatim 1876. vanredni profesor fizike. Posle tri godine postaje
redovan profesor i upravnik Fizickog instituta u Gisenu, a od 1888. u Vircburu. Vircburki univerzitet bio je
ponosan sto je njihov profesor Rendgen 1895. godine pronaao x-zrake.
Prilikom svog predavanja 1896. godine u Fiziko- hemijskom drutvu u Vircburgu, pokazao je prvi
snimak nainjen pomou konstruisanog " Rendgenovog aparata. Medjutim, ubrzo su se u mnogim dravama vec
fabriki proizvodili rendgenski aparati, poto Rendgen svoj proizvod nije patentirao. Prilikom sveanosti odrane
u njegovu ast u svojstvu dobitnika Nobelove nagrade, Rendgen je rekao: " Prema unutranjem zadovoljstvu
zbog uspeno reenog problema, svako spoljanje priznanje je bez znaaja." Za njega je najvee zadovoljstvo
bila bakljada koju su mu priredili njegovi uenici u Vircburgu posle pronalaska x-zrakova. Da nije mario za
poasti i titule, vidi se i po tome to je odbio da primi titulu plemia koja mu je dodeljena kao dravnom
savetniku. Ali, 1901. godine Rendgen je postao prvi nobelovac za fiziku.
Ve za ivota imao je veliki broj sledbenika koji su se isticali naunim radovima iz oblasti rendgenskog
zraenja, kao sto su: Laue, Fridrih, Kniping, Zender, Debaj, Serer, otac i sin Breg i drugi. Osim x-zrakova, ispitivao
je i objavljivao radove o specifinim toplotama gasova; obrtajima polarizacione ravni u pari sumpor-ugljenika,
ispitivao je i piezo-elektricitet, elektromagnetna dejstva dielektrine polarizacije itd.