Tetraptih Oblak u pantalonama

PROLOG

Tebi, Ljiljo
Misao vau,
to mata na omekalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
draiu dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavi se, bezoan i ljut.

Ja u dui nemam nijedne sede vlasi,

ni starake nenosti nema u njoj!
Svet sam zagluio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodinjak idem,
lepotan, svoj.

Neni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je meete grube.
A ne moete ko ja izvrnuti svoju kourinu,
tako da jo svuda sve samih usana bude.

Doite u kafanu da se nauite

u haljini od batista prava,
pristojna inovnica aneoske lige

I koja usne spokojno prelistava,

ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoete,
od mesa besan u da reim
i ko nebo menjajui tonove
ako hoete,
biu besprekrno nean,
ne ovek, ve oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!

Opet se proslavljaju pomou mene
ljudi, uparloeni kao bolnica
i, ko poslovica otrcane ene.

1
Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
Dou u etri rekla je Marija
Osam.
Devet.
Deset.

Evo i vee
u nonu stravu bei,
vee decembarsko
s prozora
u magli
U staraka lea smeju se i ru
kandelabri.

Mene vie niko prepoznati ne moe.

ja sam zgrena
gomila
ila.
ta takva gomila poeleti moe?
A mnogo hoe takva gomila

Jer vie nije vano

ni to to sam od bronze,
ni to to srce moje
od gvoa hladnog
bije.
Nou i ovek svoj zvek
u neto ensko, meko,
zaeli da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo elom od elika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu

mora da je to malena,
neka krotka ljubav, to se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca

Opet i opet
ekam,
zabivi lice u rohavo lice kie
I ve me je poprskala dreka
gradske plime, sve vie

Pono, sa noem kog prua

do avola sa njim!
dola je,
zaklala.

I kao sa panja glava sunja,

dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kine kapi,
kreveljei se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik

Zar ti je i to malo?
ujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle

u poetku je poao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrao.
Sada je sa druga dva
oajno igrati stao
Pao je plafon na spratu nie.

ivci
veliki,
mali,
mnogi
pomamno skau
i ve
gmiu.
ivci spali s nogu!
A no se po sobi glibi i oko,
otealo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvilie, ko

da krma zub na zub
ne moe da sastavi.

Ula si
osorna, kao na!
guvajui rukavice kao luda
i rekla: Da,
znate, ja u da se udam.
Pa ta, udajte se.
Nita nije bilo.
Izdrau.
Gledajte ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Seate se?

Govorili ste:
Dek London,
novac,
ljubav,
strasti
a ja vidjeh jedno:
vi ste okonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet u ljubav u terevenkama utui

povije obrva ozarivi vatrom.
Pa ta!
Ponekad i u izgoreloj kui
skitnice nau dom!

Izazivate?

Manje no prosjak kopejaka

vi imate smaragda bezumlja.
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraenog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesveenja,
zloinstva,
pokolja,
da li ste najstranije
videli
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I oseam
ja
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje
Halo!
Ko je?
Mama?
Vaeg sina neto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka re,
ak i ala tura,
koju izbljuju njegove usne gorue
izlee kao gola kurva
iz zapaljene javne kue.

Ljudi miriu
peenja ima!
Stigli su nekakve
Blistavi!
Pod lemovima
eno!
Ne moe se u izmama!
Recite vatrogascima
da se nenije veru po srcu zapaljenom.

Sam u, znajte!
Izbeiu suzne kao burad oi.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu! Iskoiu!
Survava se i puca.
Iskoiti nee iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste pare poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure rei i brojeva

iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvataju se
za nebo,
dizao
gorue ruke Lezitanije.

Prema gomili
to u tiini stanova drhti
stooki sa pristanita die se sjaj.
Krie poslednji
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!
 2
Mene slavite!
Ja nisam velik. Piem
nihil nad svim
u ovom asu.

Nikada
nita neu da itam vie.
Knjige,
ta su?

Ranije miljah,
knjige se prave ovako:
doe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivi usta lako
izvolite!
A u stvari
u grudima mu se mrvi kljua
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnua,
tiho, u abokreini srca.

I dok se kuva uz kripu rima,

od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se gri i uvija nema
jer nema im da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaemo opet nemilice
a bog,
meaju rei snova,
pretvarae ih
u oranice.

Ulica je utei muku na sebe vukla

Krik je strao iz due.
Kooperili su se u tesnoi grla,
zadrigli taksiji i koije mrave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zakljua dver tu

I kad
najzad!
na trg ispljunu more
odgurnuvi navaljenu na grlo papertu,

mislio se:
u horovima aneoskih horala
bog, opljakan, ide da kanjava, da se dere!
A ulica je unula i zaurlala:
Hajde da se dere!

Krup i Krupi oko grada se ulja,

prete se mrti,
a u ustima jo
kraj raspadnutih umrlih rei
samo dve debljaju
hulja
i nekakva,
ini mi se bor

Pesnici,
raskvaeni od plaa to jei,
pobegli su sa ulica, s umrenom kosom
Kako opevati sa dve takve rei
i devojku,
i ljubav,
i cveti pod rosom?

A za pesnicima
ulina rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.

Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snani,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih sluamo, ve ruimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrueno zar moliti:

Pomozi mi!
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni
huke fabrike i labaratorija.

ta se mene tie Faust,

koji se u orgiji arobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!
Ja znam
svaki ekser u izmi mojoj
straniji je od mate Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
ija svaka re teka
duu vaskrsava,
telo rukotvori,
kaem: vie vredi
ivota najmanja komadeka
od svega to sam stvorio i to u da stvorim!
Sluajte!
Propoveda
jecajima i kricima
dananjih dana Zaratusta!

Mi!
mamurnoaravnim licima,
s usnama obeenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i ubre gubave stvorilo rane
istiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

Briga me to
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u ane boginje.
Znam
sunce bi se pomrailo da vidi
naih dua zlatno izobilje!

ile i miii od molitava su jai

Zar da traimo milost od ovog veka!

Mi
svaki
u svojoj aci
drimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije

u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
preutao da zaurla:
Raspni ga
raspni!
No i vi
ljudi
to ste me uvredili
od svega ste mi drai i blii

Da li ste videli
pas kako ruku to ga tue lie?!

Ja,
ismejan od dananjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
koraa, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne see oko to kuso je,

na elu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
esnaesta godina hodi.

Me vama njen sam pretea;

i svuda gde je bol ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.

Vie se nita prostiti ne moe.

Ja iscedih due s mnogo nenog bilja.
To je da znate tee
nego zauzeti milion Bastlja!

I kada
dolazak njen
bunom oglaen bude,
i odete spasitelju
ja u vam
duu svoju iupanu
izgaziti,
tako velika da bude!
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

O, zato,
zbog ega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Dola je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,
I
ko to se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno
skoio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko

Skoro okrvavivi kapke suzne,

digao se,
izaao je,
i s nenou, neoekivanom od debelog oveka
uze
da kae
Dobro je

Dobro je kad je od raznih pogleda

(da se ne primeti nita)
dua u utu bluzu skrivena!
Dobro je
kad ovek baen u zube gubilita
vrisne: Pijte kakao Van Hutena!

A taj trenutak,
praskav,
to grunu,
ja ne bih zamenio ni za ta,
ja ni..

A iz duvanskog dima
ko aica ruma,
protegnu se alkoholiarsko lice Sjeverjanjin.

Vi, to kao prepelice cvrkuete s neba,

kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!

Vi
to samo mislite:
lepo li igram?,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam
makro
koji na kartama vara!

Od vas,
od ljubakanja mokrih,
ije stoleima
suze su lile tokom,
otii u,
a kao monokl
staviu sunce u raskreeno oko.

Navukavi najudnije odelo na sebe,

da se svidim i spalim,
poi u svetom,
a na lancu u ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na enu pohotljivu lii,

koja se vrpolji eljna ljubakanja,
i ije usne
vrskajui
krie:
Cakani, cakani, cakani!

Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog trajka.

Grom izbi iz nekog oblanog kutka,

mrui prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,
zaplevi se u oblanim negvama,
protegao ruke u kafe.
Ko da je nean,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet

Vi mislite
da to neno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!

Vadite, etai, iz depova ruke

potegnite bombom, kamenom il kamom,
a ako neko nema ruke
nek doe da se tue glavom!

Doite, gladni,
pokorni,
tune prilike,
napustite valjive jazbine!
Doite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noevima seti

koga je htela da upropasti!
Zemlja
Rotildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!

Da se u kuruma kii
zastave kao i praznikom viju
Bandere, diite vie
leeve branara sviju

Psujui
i preklinjui,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza

lipsavajui, drhtao je on
Ve ludilo

Nita nee da bude

No e da doe,
pojede,
pregrize.

Vidi li
nebo opet nudi
pregrt isprskanih zvezda od izdaje.

Dola je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu no probosti ne mogu ni ja
oima, crnu kao Azef.

Jeim se, zabaen u kafanskom uglu,

vinom polivam i arav i duu,
i vidim:
u uglu oi okrugle,
oima srce Bogorodica njui.
Zato darivate sjajem po nacrtanom ablonu
one to se po krmama bekelje!
Vidi
Varavu opet vole oni
vie no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj mei

moda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepi,
moda,
od svih tvojih sinova.

Daj im,
buavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca to treba da odrastu
deaci-oevi,
devojice da zanesu

I daj neka novoroen obraste

sedinom radoznalih vraeva,
i doi e oni
decu da krste
imenima mojih stihova.

Ja, kojisam mainu i Englesku opevao,

moda sam, naprosto,
najobinijeg jevanelja postao
trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa

dan i no
bubnje
moda njui
Isus Hristos ba toga asa
nezaboravke moje due.

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!

Nee?

eka
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu loem,
doem
i procedim bezubo
da sam ja danas
neobino poten

Marija
vidi
ja se, ve poguren, slamam.
Gomila to je
u etvorospratnim guama salo dubila,
isturajui oice,
izgubljene u dugom traganju
smeje se
to je ipak
meu mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivih draganja.

Kia islaka trotoare,

barama stenjena mokra varalica,
le ulica,
zabijen u kaldrmu, lie,
a na sivim trepavicama
da!
oluka punih kie

Sve peake gubica kie je posisala,

a u karucama bleti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proerdavi sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa koijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i vakotinama
starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nenu re?
Ptica
ivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam ovek, Marija,
Prost,
koga je sipljiva no iskaljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoe li me takvog?

Pusti me, Marija!
Zgrenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja to bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidi
zabili su u oi iz eira iode.

Pusti me
Mala!
Ne boj se
to na mom volovskom vratu
sede kao planine vlane ene od znoja gubave
Ja kroz ivot vuem (i to je zato)
milion ogromnih, istih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se
da u se opet prilepiti za hiljadu lica
devojke Majakovskog
u izdajniko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, prii!

U bestidnosti nagote,
ili puna plaljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu to jo iscvala nije
srce i ja nijednom ne doivesmo maja,
a u prokletom ivotu
tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,

a ja
ceo ovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao to hriani:
hleb nam nasuni
dad nam dnes

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao to se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek roenu
u mukama noi
veliinom jednaku bogu.
Telo tvoje
uvau i voleti
kao to vojnik osakaen,
bez moi,
izlian,
niiji,
uva svoju jedinicu nogu

Marija
nee?

Nee?
Ha!

Znai opet,
dok mrano je sve to
uzeu srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko to
u tenaru pseto
nosi svoju apu preseenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put

za odeu belu lepi se praine cvee
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce e da se okree

I kada moja gomila godina

odigra svoje do konca
krvlju oznaie se put to vodi
ka domu moga oca.

Izai u
prljav (od jendeka, gde provodih noi),
primai u mu se blie,
sagnuu se
i na uho mu rei:
Sluajte gospodine Boe!

Kako vam ne dosadi

u ele oblaka mrekavih
zamakati oi odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrteku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bie u ormanu svakom,
a takva emo vina poreati po stolu
da e se ak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrtenom Petru apostolu.
A u raju emo opet naseliti Evice:
naredi
i ja u jo noas
sa svih bulevara najlepe device
dovesti tebi.
Hoe?

Nee?
Vrti glavom ti, bradati?
Mrti sedinu vea?
Ti misli
zna ta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih ledja?

I ja sam aneo, bejah to bar

gledah u oi jagnje od eera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrnog brana vie nee.

Svemogui, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti
a zato nisi izmislio
da se bez muke
moe ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Miljah boanstvo si, svemogue, staro,

a ti si nedoueni, majuni bogi samo.
Vidi, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaa od straha valja se!
A tebe, to si tamjanom opijen,
rasporiu odavde do Aljaske!

Pustite me!

Neete me zaustaviti,
laem li, u pravu li
sam ja,
ali vie ne mogu da budem spokojan.
Gledajte
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Gluho

Vasiona spava,
poloivi apu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho

***