Antonije Isakovi

Velika deca

Antonije Isakovi (1923-2002) afirmisao se kao pripoveda (Velika deca 1953, Paprat i
vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom i kao romansijer (Tren I 1976, Tren II 1982,
Miran zloin teren III 1992). Kao uesnik rata 1941 1945. godine, Isakovi je teme za
svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doivljaju rata. Njegova proza govori o ratu, o
oveku u ratu. Tom tematskom opredeljenju je ostao veran do kraja. Knjiga pripovedaka
Velika deca predstavila je Isakovia kao zrelog pisca. Prva objavljena pripovetka Kaika
ubrzo je po objavljivanju uvrtena u italijansku antologiju najlepih svetskih novela.
Isakovi je ovom knjigom pripovedaka uveo nov, moderan postupak i izraz, osloboen
realistike detaljizacije i socrealistikog ideologiziranja. Nijednim svoji retkom nije
uestvovao u socijalistikom realizmu prvih posleratnih godina.

Isakovi ume da uskladi izbor forme, materijala i stila. On je veliki probira, ume da nae
pripovedaku temu u kojoj e se ogledati ivot u malom. On nastoji ta iz tog ivotnog
detalja izdvoji samo ono to je bitno, osnovnu njegovu strukturu, njegovo jezgro.
Isakovieve pripovetke strogo su tematske: u svakoj od njih ima jedna i uvek samo jedna
tema. U svakoj novoj pripoveci pojavljuje se nova tema i nova situacija. Vrlo mali broj se
ponavlja (glad, muke ranjenika), i to su one situacije koje se moraju ponavljati u maloj
skali ivotnih okolnosti u kojima su partizani iveli i borili se. On uzima jedan detalj (temu) i
predoava ga celovito i plastino. Neke od tema su: spaljivanje ivog oveka, umiranje u
najteim ranama, smrt zbog nesporazuma, svoenje oveka na vegetativno bie koje hrani
glistama, bolesti i sl.

U skladu sa odabranom formom jeste i stil kazivanja, koji nije razbokoren, slikovit, prepun
boja i zvukova, epski prostran. Naprotiv, svaka je tema obraena na jednostavan, krt,
uzdran nain. On ne eli da oara bogatstvom stilskih ukrasa, vatrometom rei, koloritom
rei, pa ak ni irokom epskom naracijom. Njegova je pripovetka obino svedena na
nekoliko osnovnih linija koje se, uprkos svojoj prividnoj izlomljenosti i nedodirljivosti,
sklapaju u harmoninu celinu. Isakoviev stil se odlikuje kratkim, lapidarnim reenicama,
koje uvek predstavljaju opservaciju, objektivnu konstataciju, injenini iskaz. Izgleda kao
da pisac nastoji da u svom izraavanju po svaku cenu izbegne lini, subjektivni,
sentimentalni odnos prema onome to pripoveda. Ponekad dolazi do hermetizma zbog
povremene preterane krtosti u upotrebi rei. On tei da upotrebu rei svede na najmanju
moguu meru. Misao je svedena na konstataciju nema irokih meditacija. Meutim, jedna
od najveih vrednosti njegovih pripovedaka je ba u tome to je pomou neobino tedljivih
sredstava postigao veliku ivotnu uverljivost, to je uprkos subjektivnom reduciranju i
stilizovanju stvarnosti postigao punou predstave o ivotu i ratu (pa i van njega). U
njegovim pripovetkama je depatetizovana patetika ivota i umiranja. Isakovi je svoje
pripovedako delo ispisao u strogo omeenom krugu nae bliske prolosti i savremenosti,
tanije onog vremenskog i istorijskog perioda koji zahvata njegov ivot i iskustvo. On je,
pri tom, objektivizirao svet i ljude svog pripovedanja (autobiografsko nije vidljivo).

1
On je ograniio kretanje i ambijent svojih linosti, sveo na najmanju meru izraajna
sredstva, a radnju i akciju dobrim delom preneo u dijalog. On je sebi na skoro svakom
koraku onemoguio razmah, ali je ipak, uprkos svim tim ogranienjima, Isakovi dao
nekoliko nekoliko nezaboravnih slika iz rata, koji je za njega, ini se, jedna intenzifikacija
ivota, momenat kada ivot otvorenije i jasnije otkriva svoje gorko, mrano, pravo lice.

Iako se Isakovi nije esto sluio metaforom u svom izrazu, skoro svaka njegova
pripovetka u celini je jedna proirena metafora (npr. pripovetka Pasulj, u kojoj je pokuao
da simbolino prikae itav ivot jednog naeg seljaka koji je za vreme okupacije postao
etnik ili pripovetka Paprat i vatra, u kojoj nemaki vojnici spaljuju ivog oveka kao to
obesna deca spaljuju krticu ili jea koga su nali u umi).
Centralna taka prie bio je esto jedan predmet koji je simbolino nagovetavao smisao
zbivanja: prsten u pripoveci Vee, al u Crvenom alu (tragina pogreka, podleganje
iskuenju), pekir u Povratku (velikodunost, drugarstvo i solidarnost), dinje i no u
Dinjama (simbol dileme: kako postupiti sa zarobljenim neprijateljem, blago ili okrutno?).

Drugom knjigom, Paprat i vatra, Isakovi je proirio dijapazon svog naina pripovedanja.
Pripovetke iz njegove prve knjige Velika deca, i sadrajno i formalno i sadrinski su mnogo
kompaktnije nego pripovetke iz druge knjige. Novije pripovetke dobrim delom izlaze iz
okvira uobiajenog naina pripovedanja. Taj uobiajeni nain svodio je njegovo
pripovedanje na jednu optu shemu, koja se sastojala od jedne duge ekspozicije, odnosno
opisa situacije, zatim od prikazivanja dogaaja u toj situaciji i, najzad, od poente (npr. u
pripoveci U znaku aprila ekspoziciju ini opis aprilskog rasula na jednoj strani, dogaaj
ubijanje nevinog oveka kao tobonjeg petokolonaa, a poentu uveravanje njegove ene
da je on otiao prethodnim vozom da za nju i ker pripremi konaite. Uprkos
jednostavnosti i jednostranosti, najbolje Isakovieve pripovetke su upravo one pisane na
taj nain: U znaku aprila, Podne, Paprat i vatra, Dinje, Po treu put, Crveni al, Zeja
koa Njegova prve knjiga pripovedaka bila je kompaktnija i ravnomernija, dok je druga
raznolikija i neujednaena po vrednosti. Grubi, realistiki prilaz ratnom ivotu dobio je u
drugoj knjizi jednu vie artificijelnu, vie poetizovanu formu. U drugoj knjizi su se popravili
dijalozi, pojavili su se i kolektivni monolozi i osea se punoa izraajnih sredstava. U ediciji
Srpska knjievnost u sto knjiga objedinjene su sve tri zbirke pripovedaka.

Isakovieva etika nije optereena moralisanjem. U ovim pripovetkama nema refleksija

(ponekad i ponegde samo jedna reenica), pa nema ni etikih elaboracija. U skladu s tim,
nema ni oblikovanja izuzetnih linosti, junaka i heroja, pojedinaca visokih etikih principa.
Njegovi su junaci sasvim jednostavni i obini ljudi i borci, esto okrenuti sami sebi i svojim
interesima, nespremni na rtvu za drugoga. Isakovievi junaci nisu, dakle, idealizovani,
nego su objektivno predoeni, u skladu sa vremenom i situacijom.
Devet pria iz prve Isakovieve zbirke, Velika deca, tematsko motivski se mogu odrediti
kao ratne prie. Njihovo narativno jezgro najee ini ratna anegdota oko koje se plete
sie. Stoer oko kog e se razvijati anegdota i plesti sie najee je jedan glavni junak uz
obavezno prisustvo nekoliko epizodnih likova i neindividualizovane grupe. Pojedinci
meusobno ili pojedinac i grupa se esto nalaze u meuzavisnom, dramatinom odnosu.

2
Takve Isakovieve prie u kojima dominira unutranja napetost imaju izraene dramske
elemente.
Meutim, postoje i one Isakovieve prie u ijem sreditu nije anegdota, odnosno koje
opisuju manje dramatian dogaaj, kao to je povlaenje iz neprijateljskog obrua,
opkoljenost ili iekivanje. U ovim priama preovlauju lirski ili dramsko lirski elementi.
Na ovaj nain, uvoenjem dramskih i lirskih elemenata kao i problematizacijom
partizanskog morala, Isakovi je izbegao blizinu patetike ili ideoloke poruke, osobine koje
prete knjievno umetnikoj vrednosti anra ratne prie.

Tematska proimanja pripovedaka iz zbirke Velika deca i iste linosti u njima ine celinu
koja dobija romaneskne obrise. Ove pripovetke povezuju vreme, prostor, dogaaj i linosti.
Sve one pripovedaju o partizanskom odredu iz Srbije koji se naao u Bosni, pritisnut
ofanzivom, bolestima glau, umiranjima. Neki od aktera pria javljaju se iz prie u priu
(Damnjan, Stanko, Tekunica, Zekavica, Kosta, Branka, Rado i mnoge druge
nepersonalizovane linosti), a svaka pria je jedna od epizoda u razvoju pripovednog toka.
Rat je pakao na zemlji i smrt se esto doivljava kao jedino mogue izbavljenje. Iznemogli
ranjenici, mueni nervnom napetou, bolovima i gladju u smrti vide spas. Svet je izgubio
smisao i koherentnost, vie ne vae ni zemaljski i boanski zakoni i zato ovo opredeljenje
ne treba i ne moe da udi.

Bliskost smrti, odnosno Tanatosa, uslovljava i bliskost Erosa. Erotske teme nisu uvek
uspeno ostvarene u Isakovievim priama, ali ih proimaju u celini. Najee je re o
nagovetaju ljubavi, udnji, nemogunosti da se ljubav realizuje. U prii Kroz granje nebo
samrtnik Rado u sred ume uje martovski pla maaka i sniva erotske snove, a
bolniarka Branka osea poudne poglede ranjenika na njenim nogama i bluzi sa koje je
nesmotreno otpalo dugme.

U skladu sa izborom tematike su i Isakovievi junaci. To nisu nadljudi ili heroji, ve obini
ljudi koji pate i stradaju rastrzani izmeu elementarnih ivotnih potreba i nagona i
partizanskog morala koji sve natkriljuje. Upravo u tom raskolu izmeu linog i kolektivnog
lei sva dramatinost njihovih sudbina.

Pria Kaika tematizuje partizanski moral dovodei ga u vezu sa temom gladi. Dva
partizana, Stanko i Zoo nose kajmak izgladneloj eti. Likovi su koncipirani na kontrastu
Stanko je stariji, iskusniji, izdrljiviji, jai, dok je Zoo mlad, slab i neiskusan. Meu
Stankom i Zoom raste napetost zbog neutoljene gladi koja kulminira prekorom upuenim
Zoi. Zoo umire u snu, a da nije dobio spasonosnu kaiku kajmaka. Stanko, iznemogao,
donosi u etu kajmak i beivotno Zoino telo. Dok eta halapljivo jede svoje sledovanje,
Stanko baca svoju kaiku kajmaka.
Surov partizanski moral rtvovanje i samortvovanje pojedinca zarad interesa kolektiva,
ak i kada to nije neophodno pokazuje svoje nalije. Zoo je mogao ranije dobiti svoju
kaiku kajmaka, eta ne bi izgubila oveka, a Stanko ne bi oseao griu savesti. Meutim,
sa tom pre vremena dobijenom kaikom bio bi naruen princip na kom poiva partizanska
zajednica. Jedino potovanjem stroge discipline kolektiva Zoo je mogao ostati njegov deo,
makar i mrtav.

3
Pria Crveni al tematizuje najstraniju partizansku zimu i uveni igmanski mar. Da bi se
zatitio od surove hladnoe, Mirko uzima al iz kue u kojoj je jedinica prenoila. Na tubu
domaice da joj je mladi ukrao al, mladia streljaju. Strogost presude ne odgovara
nainjenom prestupu. To e osetiti i vlasnica ala i zbog toga e moliti da potede mladia.
Kada joj molbe ne budu usliene iz oajanja negirae enu u sebi. Mladi se, pak, mirno
pokorava presudi, jer je svestan da se moralni prestupi ne smeju i ne mogu tolerisati.
Samo tako se vratio u etu, mrtav ali moralno ist.
U ovim dvema odabranim priama dominira dramski element naglaen dominacijom
dijaloga, a u Crvenom alu segment Preki sud je i napisan kao dramski tekst.

U prii Tri plava cveta sam naslov sugerie dominaciju lirskih elemenata. Komesar Damnjan
ranjen skriva se u peini a ispod njega, kraj reke logoruju neprijateljski vojnici. Sve to
Damnjan vidi i uje u kontrastu je sa njegovim poloajem. Vojnici pod peinom spremaju
veeru on je gladan, reka se belasa i ubori on ve 2 dana nije pio vodu, izlazi mesec
ko zapaljen dulek, zdrav i okrugao on je zatoen u peinskoj memli. Meutim, Damnjanov
pogled je intenzivnije okrenut u prolost. Bio je primoran da za sobom ostavi ranjenog
druga iz detinjstva, Miloa. Milo se pred rastanak i verovatnu smrt nalazio u
halucinantnom stanju vidi po poljani zeeve i trai od Damnjana da ih uhvati. Na kraju,
njihov rastanak e obeleiti lirski intonirano Miloevo pitanje: ''Zato se ponekad ljudi
ostavljaju?'' Seanje na Miloa i njihovo detinjstvo izazvano je asocijativno Damnjan pred
peinom vidi plod kupine i leptira. To e ga podsetiti kako su Milo i on brali kupine i
prodavali gospoama u banji, kako su sekli kupus i jurili leptira kupusara i kako je Milo
posekao nogu. Iako je pripovedanje dato u 3. licu jednine oigledno je re o Damnjanovoj
perspektivi, njegovom vienju stvari pa tako moemo govoriti o doivljenom govoru. Kao
vrhunac Damnjanove samotnike drame pojavljuje se jeretika misao o revoluciji kao
velikom umiranju, kao ''mrtvom putu''.
Metafore i slike u ovoj prii dovedene su u vezu sa junakovim doivljajem sveta i njegovim
psihikim stanjem to pojaava lirski element prie.
Lirskoj dimenziji Isakovievih pripovedaka doprinee redak ali dragocen humor. Tako se u
prii Kroz granje nebo ranjeni stari ali na svoj raun da mu je bar prole godine baca
odneo deo trtice imao bi ta odneti ili kako ranjenici tee ranjenog mladia nedostatak
ramena moe nadoknaditi vet kroja.

Pripovetka Kroz granje nebo je prie o grupi ranjenika koje je odred ostavio u umi kako bi
se lake oslobodio nemakog obrua. Oni strepe da ne budu otkriveni. Svako od ranjenika
zaokupljen je svojom mukom, neizvesnou, strepnjom. Poneko seanje vraa u dane pred
rat ili u detinjstvo. U osami se zainju kratki razgovori, duhovite replike, anegdote. Svako
mirno podnosi svoj bol i mirno prima mogunost bliske smrti.
Kazivanje u ovoj pripoveci je jezgrovito, anegdotsko. Kompozicija je graena filmskom
tehnikom: brzo smenjivanje situacija; saetost situacija samo jedan ili dva aktera i
nekoliko replika; kratke dijaloke sekvence; epski elementi narativni i deskriptivni pasai
svedeni su na najmanju meru.
Svaka situacija je fragmentarnog karaktera i ima svog junaka: Rado, mladi sa slomljenim
kukom, Faust, truba, bolniarka Branka. Akteri prie nisu dobili vie od fragmenta ili

4
reenice. Poput filmske kamere, panja narativnog subjekta se kree s junaka na junaka,
sa situacije na situaciju. To nisu paljivo oblikovani i razvijeni likovi sa portretom,
karakterom i egzistencijalnim kontekstom. Dati su samo u naznakama, sa ponekom crtom
karaktera, mentaliteta, htenja, preokupacija, snova i vizija. Namera nije ni bila da se
predoe upeatljivi portreti pojedinaca i pojedinanih sudbina, nego da se iz tog niza
pojedinanih skica oblikuje slika kolektiva ranjenika koji iekuju spas.
Bolniarka Branka je linost koja se javi u samo jednoj situaciji pripovetke ili u unutranjem
monologu (mislima) nekog od junaka prie. Svoje vienje dogaaja, zbivanja i konkretne
situacije bolniarka Branka predaje dnevniku, a dnevnike beleke umetnute su kao
posebni segmenti, kao poseban stil kazivanja i kao posebna taka gledita. Dnevnik je
mogunost da junakinja prie da oduka svojim teskobama, da porazgovara sa sobom. U
Crvenom alu dnevnik je doao posle kraja prie, ako naknadno dopisan deo koji iz
subjektivnog ugla prosuuje o dogaaju osudi i streljanju borca koji je iz seljake kue
uzeo al da bi se sauvao od mraza. U pripoveci Kroz granje nebo dnevnik bolniarke je
ukomponovan u strukturu pripovetke: devet odlomaka razliitog obima. Dnevnika forma je
posluila kao posebno sredstvo za osvetljavanje zbivanja, vremena i ljudi, kao taka
gledite koja se nadnosi nad svim opisanim dogaajima. Na kraju pripovetke tri uzastopna
dnevnika odlomka imaju epiloku funkciju, dok se narativni deo zavrava pojedinanom
sudbinom, a dnevniki deo se zavrava optom situacijom (OdlazimoIzmeu ovih bukava
neto ostavljamo...). Dok u narativnom delu pojedinane sudbine ostaju otvorene, u
dijalokom su definisane (Rado je mrtav i sl.). Dnevnik bolniarke Branke javlja se kao
objedinjujua svest: niz pojedinanih slika i niz pojedinanih svesti natkriljuju svest, misao i
oseanja bolniarke Branke, koja u sebi sjedinjuje patnje, strepnje i bojazni svih ranjenika.
Ovaj dnevnik, nadometajui redukovano kazivanje narativnog subjekta, osvetljava
situacije i linosti sa jedinstvene take gledita.