EVROPSKA UMETNOST RENESANSE I MANIRIZMA

PRVO PREDAVANJE

Renesansa istorijska i stilska kategorija; karakterie je sutinsko razumevanje antike; period

koji se zanima za celovitost oveka, i duu i telo, oveka u socijalnoj sferi ali i u odnosu na
nebesko; ne odbacuje srednji vek, poiva na srednjovekovnoj tradiciji, iako pokazuje i nove
tendencije; to je rani moderni period; nije imala ime u 15. i 16. veku dok je trajala, ve je za ime
zasluna francuska umetnika teorija 19. veka oni joj daju ime Renaissance; u 15. i pre svega u
16. veku odreeni teoretiari npr. oro Vazari (iji su ivoti bili najizdavanija i najprodavanija
knjiga 15. i 16. veka, to oslikava znaaj umetnosti u ovom periodu) koriste italijansku re
Rinascere, to znai preporod, ali pre svega znai ponovo se roditi teoretiari 16. veka su
smatrali da je u njihovo vreme dolo do ponovnog roenja umetnosti, smatrali su da je srednji
vek bio duboki pad u odnosu da antiku umetnost i obnovili su antiku ideju da posle svakog
klimaksa sledi pad i da je u vreme antike umetnosti dolo do klimaksa, zatim do pada u vreme
srednjeg veka, a zatim ponovnog roenja u njihovo vreme; to ponovno roenje odvija se sa
pojavom ota, zatim dolazi do klimaksa sa Mikelanelom i pada sa manirizmom.
Renesanse (u mnoini) renesansa Karolinga, Otona, Paleologa itd. Renesanse (mnoina)
razlikuju se od renesanse (jednina) jer su one iz antike umetnosti uzimale samo odreene
elemente koje su zatim prilagoavale teocentrinom ustrojstvu sveta, dok renesansa (jednina)
predstavlja sutinsku (!) obnovu antike kulture.
15. vek Quattrocento (neki je smatraju ranom renesansom, to je diskutabilno).
16. vek Cinquecento prve 2 decenije 16. veka predstavljaju visoku tj. zrelu renesansu.
ta znai pojam klasino? Klasino je neto to referira na klasike, na klasinu kulturu i
umetnost. Renesansa uspostavlja antiku kulturu kao vrhunac kulture, umetnosti, filozofije itd.
kao intelektualni, moralni i estetski vrhunac. Prve dve decenije 16. veka predstavljaju dostizanje
tog vrhunca.
Neki misle da je ve oto u 14. veku bio predstavnik renesanse, ali zvanina istorija umetnosti
insistira na tome da renesansa poinje 1401. godine. Te godine objavljen je konkurs sa izradu
reljefa za severna vrata krstionice uz katedralu u Firenci. U 14. veku Firenca ve ima jako
aktivan politiki ivot i u takvoj atmosferi se raala renesansa ne zato to je Firenca bila bogat
trgovaki grad, ve zbog politikog ivota, uea intelektualaca u politikom ivotu, zbog
postojanja stalne javnosti (dodue ne jo uvek javnog mnjenja, jer je to kasniji pojam). Krstionica
je bila vana za ukupni ivot Firence, ne samo radi krtavanja, ve zbog duhovnosti, starine. Na
konkurs su se odazvali mnogi umetnici. Meu njima su bili Giberti i Bruneleski (dela na temu
rtvovanje Isaka). Njihovi radovi su bili slini po tretiranju prostora, ponovnom uvoenju
ljudskog akta itd. iri sastavljen od znaajnih ljudi iz politike, ekonomije i kulture odluili su se
za Gibertijev rad jer im se vie dopao. Meutim, ova pobeda, koja je prola bez dramatinosti,
nije toliko bitna za nastanak renesanse. Ono to je kljuno jeste javno nadmetanje, neto to je
javno pred graanstvom (ne narodom jer je narod termin 19. veka) zbog toga je ovaj konkurs u
duhu promenio kulturu. Taj takmiarski duh u Firenci se stalno pojavljuje, sve se u prvim
decenijama 15. veka u Firenci odvija kroz javnu kompeticiju.
Meu uzanim, malim ulicama Firence sa fortifikovanom arhitekturom nalazi se i crkva
Orsanmikele tj. crkva Svetog Mihaila koja je pripadala gildama. Gilda, ceh je udruenje,
organizacija umetnika, zanatlija. Ova crkva je bila gildinska crkva, gilde su se starale o njoj. U
podnoju ove crkve su skulpture koje ukazuju na novi duh Donatelov Sveti Marko, prvi
kontraposti, reljef sa perspektivnim ulaskom u prostor itd. Pojedine gilde bile su zaslune za
pojedine skulpture. Gilde su se takmiile u tome koja e oblikovati vizuelni identitet drave-
grada Firence. Donatelov Avakum na firentinskoj katedrali ukazuje na jedan od pravaca u kome
se kretala renesansa realistino prikazivanje. Firenca i jeste, s jedne strane, bila realistina,
muevna, vrsta, ali se u njoj takoe javlja i Dolce stil novo tj. Novi ljupki stil srodan stilu
Petrarkine poezije (npr. Luka dela Robija).
1520. godina smatra se godinom kada se zavrila renesansa; to nije taan datum, tada nije
zaista zavrena renesansa, ve je to simbolini datum, godina kada je umro Rafael; tada ova
kultura prelazi u manirizam i kroz njega traje do 90ih godina 16. veka, kada sa Karavaom
dolazi barok.

Humanizam humanismus nemaki silogizam iz 19. veka, potie od latinske rei humanus
ljudski, oveanski (od homo - ovek). Zato humanizam i renesansa?
Klasina gimnazija je sistem obrazovanja na kom poiva oljueni ovek, onaj koji je uzvien u
odnosu na one koji nisu u tom sistemu znanja, koji nisu time produhovljeni.
Paideia sveideja, u antikoj Grkoj postojao izraz enkyklios paideia kao enciklopedija u 18.
veku, ve u antici je postojala ova ideja da kolovanje treba da obuhvata krug znanja, iako mi i
danas imamo sistem rascepkanog znanja. Na osnovu ove ideje i ovog grkog sistema
obrazovanja stvoren je u Rimu u 1. veku sistem Septem artes liberales Sedam slobodnih
vetina. One su sistematizovane u prvim vekovima hrianstva. Ovaj sistem obuhvata prvi deo
trivium (tri puta) i drugi deo quadrivium. Trivium su osnovne vetine koje obrazovan ovek
mora da poseduje gramatika, retorika i dijalektika tj. filozofija ali sve tri zajedno, a ne
rasparano. Quadrivium ine geometrija, aritmetika, astronomija i harmonija tj. muzika. Ovaj
sistem kolovanja nasledila je renesansa, ali se ona vie oslanja na antiku i antiki sistem, nego
ove nauke proete teologizmom. Tako je renesansa prihvatila ideju enkyklios paideia i zove je
studia humanitatis. Humanziam tj. studia humanitatis predstavlja sistem renesansnog
obrazovanja koji je poivao pre svega na antikoj knjievnosti, prouavanju antikih pisaca.
Kada bi ovek zavrio humanistike studije, kada bi ih primenjivao, iveo, tada bi postao homo
humanus oljueni ovek, renesansni humanista koji je znanjem doao do pozicije oljuenog,
humanog oveka. Npr. Firenca ve u 15. veku ima institucije kao to je Dom za siroad i to
zgradu ove institucije radi Bruneleski, najbolji arhitekta vremena ovaj primer pokazuje duh
vremena, znaaj koji je pridavan humanosti u ovo doba.
Iako je za ovo doba jako bitna obnova antike, renesansa nije profana ve je jako ukorenjena u
hrianstvu. Crkva ima ogromnu ulogu u razvoju renesanse, ona prihvata umetnike i njihove
ideje koje su bile jako moderne za to doba. Pobonost Franjevaca i Dominikanaca su jako bitne
za renesansu. Renesansa poiva na suivotu akcije i kontemplacije devotio moderna tj.
moderna pobonost podrazumeva i kontemplaciju ali i uee u politikom, javnom ivotu tj.
akciju.
DRUGO PREDAVANJE

Humanistika teorija umetnosti traje 5 vekova, od renesanse do 19. veka, ali i kroz 19. i
delom 20. vek. Podrazumeva odreeni nain stvaranja umetnikog dela, izlaganja dela,
percepcije dela, pisanja o umetniko delu. Bitna je za celu umetnost od renesanse do moderne,
ali i za modernu jer moderna zapravo podrazumeva negiranje postulata humanistike teorije
umetnosti.
Otkud re klasino? Od classis klasa, razred i u osnovi je termin vezan za kolu,
obrazovanje; ovo je sintetiki pojam koji je vremenom nadrastao samu referencu na antike
autore i odnosi se na sve ono to je puni intelektualni, moralni i estetski potencijal.
Zato meu 7 artes liberales nema likovnih umetnosti? Zato to su te umetnostitechnetj. artes
machanicae poto nastaju upotrebom ruke a ne samog uma, mehanike vetine za koje nema
potrebe ukljuivati um. Platonovski, ako je materijalni svet iluzija, kopija sveta ideja, onda je
umetnost kopija kopije, jo vii stepen iluzije.
Renesansa tei da uzdigne likovne umetnosti na nivo slobodnih vetina i da uini da umetnost
postigne dignitas. Time umetnik od renesanse vie nije zanatlija, ve slobodni ovek, ueni
slikar.
Za ovaj zadatak od velikog je znaaja otvaranje Akademije umetnosti crtea (Accademia delle
arti del disegno). Ovu Akademiju otvorio je oro Vazari u Firenci 1563. godine. Firentinci su
smatrali da je crte otac i slikarstva i skulpture. Umetnici su se do ovog trenutka obrazovali u
radionicama tzv. botege gde godinama egrtuju da bi eventualno dobili zvanje majstora.
Botege su nudile vetinu, a Akademija i intelektualno znanje. Akademije su dravne institucije.
Renesansni posao i problem je bio iznai odgovore na sledea pitanja: Kako podii umetnost na
nivo slobodne vetine? Kako postii dignitas? ta je to to vetinu ini dostojnom? Odgovor je
upravo teorija.
U naporu da se izuava antika, javio se problem to antika nije imala teoriju slikarstva i
skulpture. Zato renesansni humanisti kao osnov za teoriju likovnih umetnosti uzimaju teoriju
antike poetike i to se naziva paragone tj. paragon uporeivanje, izjednaavanje.
Prvi postulat tog paragona je mesto koje e ostati trajno obeleje i obaveza svih koji se ukljuuju
u likovne umetnosti Ut pictura poesis kakva poezija takva slika. Slavnom antikom
atinskom pesniku Simonidu se pripisuju rei: Slikarstvo je nema poezija to znai da je
poezija slika koja govori.
Renesansni humanisti traili su teorijske izvore da ovu ideju pretoe u nauk. Za to su od velikog
znaaja dva izvora:
1. Aristotel O pesnikoj umetnosti (nekad prevoena Poetika): ovo Aristotelovo delo bavi
se pitanjima poetike, knjievnim vrstama itd. U renesansno doba ovo je najvanije,
najitanije delo.
2. Horacije Pismo Pizonima (Epistula Pisones, danas se naziva i Ars Poetica): Horacije se
u ovom delu obraa Pizonu, uglednom konzulu Herkulanuma, i njegovim sinovima i pie
im o poeziji, njenoj funkciji. On je, u ovom delu, zapravo tvorac stiha Ut pictura poesis.
Vekovima e se traiti da slika bude nema poezija, da moe da se ita kao poezija. Tek od
Lesinga e se teoretiari umetnosti baviti pitanjem sopstvenih zakona slikarstva.

Pojmovi:
Imitatio u svojoj Poetici Aristotel koristi termin mimesis tj. imitatio, ali ne u smislu pukog
oponaanja prirode, ve on pie: imitirati prirodu ne takvu kakva jeste, nego kakva bi trebalo
da bude. Dakle, on govori o estetici koja trai lepotu u optim, proienim oblicima. Aristotel
savetuje da pesnici posmatraju prirodu, pa pristupe selekciji, pa idealizaciji. Tim procesom
umetnost, prema njemu, dolazi do idealnih slika prirode. U pitanju je promiljeni proces selekcije
i idealizacije, koji je neophodan jer realnost nije dovoljno lepa. Ovde valja spomenuti i, na
primer, priu o Zeuksidu, koji je, da bi naslikao Afroditu, sazvao sve najlepe ene, a zatim iz
njihove lepote izdvojio najlepe elemente i ukomponovao ih u idealnu celinu, jer nijedna ena
nije bila i nije mogla biti dovoljno lepa sama po sebi. Na ovakvim stavovima insistira se i u
renesansi. Aristotel, dodue, ne govori o likovnom umetniku, ve pesniku, a renesansa te stavove
primenjuje i na likovne umetnosti.
Leone Batista Alberti je napisao traktat O slici tj. De pictura 1435. godine, a sledee godine
izlazi italijansko izdanje Della pittura (koje, dodue, nije savren prevod, ve predstavlja neto
izmenjenu verziju). Prvi deo traktata odnosi se na perspektivu, stvaranje kompozicije slike. Ovaj
deo takoe je zasnovan na antikim idejama, gde se potuju pravila formiranja stiha, te su u
ovom delu govori o graenju slike na osnovu matematikih prorauna. Drugi deo traktata bavi se
pitanjem svrhe umetnosti. Povodom ovog pitanja, Alberti ponavlja Aristotelove sudove o
mimezisu, selekciji, idealizaciji itd.

Inventio od invenire sposobnost iznalaenja odgovarajuih formi i sadraja, sa oslanjanjem

na tradiciju ali i traenjem neeg novog. Ne radi se o originalnosti, jer se ta ideja raa tek od 19.
veka, ve je u renesansi dovoljno iznai neto drugaije od prethodnog, ali zasnovano na
tradiciji.

Decorum prikladnost. U antikoj teoriji poezije Aristotel tano savetuje piscu tragedije kakav
je glumac prikladan za ulogu. Na primer, tvrdi kako mladi ne treba da glumi starca, ne samo
zbog vizuelne neprikladnosti, ve i zato to mladi ne moe u oima imati ivotno iskustvo itd.
Ovaj pojam preuzimaju i Alberti i drugi renesansni teoretiari umetnosti. Govori se, na primer, o
tome kakav je dekorum prikazati Bogorodicu ili se nekome odbija slika zbog indekoruma.

Historia antiki narodi su verovali da istorija nije skup verodostojnih dogaaja, ve skup pria
o uzoritim ljudima i velikim delima, koje se prenose s kolena na koleno i koje uvaju uspomenu
na te dogaaje ars memoria. Funkcija istorije je da podui. Ponovo se javlja tenja ka istoriji
ne onakvoj kakva jeste, ve ka izvlaenju iz nje poruka kojima se mogu vaspitati nove
generacije. Zbog toga, pojam istorijskog slikarstva se odnosi i na religiozne, biblijske, mitoloke
teme, jer se sve one odnose na ba takve prie, te spadaju u domen istorije. Na istorijskom
slikarstvu insistira Alberti, koji tvrdi da je slika prazna ako nije pozornica za istoriju. Od
njegovog traktata istorijska tematika postaje imperativ slikarstva i sve Akademije zahtevaju od
svojih polaznika da stvaraju istorijske kompozicije.

Elocutio izraajnost, ekspresivnost; ovo je pojam koji potie iz retorike, nauke koja je bila
veoma vana na svim univerzitetima kao vrsta uenja besednitva. Uenjem besednitva bavili
su se ve i ljudi antike Grke i, naroito, Rima. Retorika predstavlja vetinu ubeivanja. Jedan
od najvanijih govornika i pisaca o besednitvu bio je Ciceron. U renesansi se najvie ceni pojam
elocutio jer je svrha istorije da iskae ekspresivni potencijal odreenih dogaaja tj. da izazove
empatiju posmatraa. Ovo je, na primer, naroito bitno u hrianstvu kod prikazivanja muka
Hristovih i sl. Renesansa insistira na svrsi i smislu emocije, a ne emociji samoj po sebi, kao to
e to biti, na primer, u kasnijim romantiarskim teorijama umetnosti. Renesansa se, dakle, bavi
didaktikom ulogom prikazivanja emocija.
Jo Aristotel u Poetici tvrdi kako pokreti tela nisu mehaniki, ve kako je dua ta koja stavlja telo
u pokret, to su strasti due. Pitanje kako se strasti due prikazuju mimikom, gestikulacijom,
pokretom itd. je u vezi sa pojmom elocutio.

Hijerarhija anrova anr je vrsta, a hijerarhija anrova je nekakav vid vrednovanja tih vrsta.
Hijerarhija anrova potie iz antike retorike, koja poznaje hijerarhiju sledeih anrova: visoki,
srednji i niski stil. Ovu hijerarhiju je Aristotel preneo na poeziju, a renesansa je paragonom
preuzima u teoriju likovih umetnosti.
Visoki stil podrazumeva obraanje besednika visokom rodu, slobodnim ljudima, patricijima,
plemstvu. Predstavlja promiljeni stil sa izuzetnim, uzvienim temama. U antici je najuzvienija
vrsta pesnitva tragedija, a slian po znaaju je i ep. To je ono to Aristotel zahteva od pesnitva,
to je taj mimezis, to je ta istorija mi ne znamo da li su dogaaji iz Ilijade istiniti, ali ih taj ep
postavlja kao istoriju. Renesansna teorija umetnosti, uspostavljajui hijerarhiju anrova, za
najuzvienije postavlja istorijsko slikarstvo, koje prikazuje heroja, junaka u kom se oitava vrlina
neke zajednice. Upotrebljavaju se visoki junaci za visoki rod, koji vizuelnom kulturom poruuje
eljene poruke i poduava generacije o eljenoj projekciji sveta.
Srednji stil podrazumeva obraanje besednika iroj publici i ima pravo da koristi obine izraze,
svakodnevne asocijacije; odnosi se na iri socijalni sloj i nii stale. Srednjem sloju u retorici u
poeziji odgovara komedija, koja jeste vrsta drame ali nema aristotelovsku katarzu u njoj junak
ne strada da poduava, ve zabavlja. U slikarstvu komediji odgovara anr svakodnevnice, u
okviru kog se ne predstavljaju heroji i bogovi, ve anonimci; nema plemenitih junaka u
plemenitim situacijama, ve su tu anonimusi na ulici, pijaci, u kafani. Meutim, i ovaj anr ima
didaktiku ulogu osim to zabavlja, on i opominje (na poroke, ljubav itd.).
Niski stil podrazumeva obraanje besednika puku, graanstvu, koje je nepismeno ili
polupismeno, te se i on moe sluiti pukim izrazima. Ekvivalent ovog stila u poeziji je satira i,
posebno, pastoralna poezija tj. poezija o prirodi, pastirska poezija (esto erotina). U njoj esto
nedostaje figura oveka bilo junaka ili anonimusa. Zbog toga renesansna teorija umetnosti za
niski stil proglaava pejza i mrtvu prirodu. Ova dva anra Akademija nee prihvatiti kao
samostalne i znaajne jako dugo, a jedino to im ide na ruku jeste trite (naroito u sluaju
mrtve prirode u Holandiji). Posebna tema je sluaj portreta, za koji se smatralo da zahteva samo
tehnike vetine, ali se zbog motiva sopstva razvija nezavisno od ove hijerarhije anrova.

Docere et delectare poduiti i uzvisiti/zabaviti; Horacije pie: ako eli da duu gledaoca
probudi, mora prvo da je ima u ovom motu se sve povezuje: bitno je poduiti, ali da ne bi
bilo dosadno, bitno je i uzvisiti, prosvetliti, zabaviti. Stav Vazarijeve Akademije bio je da to ne
moe uiniti zanatlija, ve ueni slikar, pictor doctus po uzoru na poeta doctus ueni pesnik
koji je uio versifikaciju stihova. Uenom slikaru vie nisu dovoljne botege. Dugo je trajalo
prihvatanje umetnika kao vane linosti u drutvu.
TREE PREDAVANJE

Renesansna perspektiva
Renesansa je period koji predstavlja interesovanje za ukupnog oveka ne samo za metafiziki
aspekt, ve i za sve vidove realnosti, a u to ulazi i vizuelna kultura renesanse. Razvoj renesansne
perspektive podran je racionalnim stanovitima filozofije. U ovom periodu dolazi do pada
Vizantije, dok se na Zapadu ukupan razvoj reflektuje na moderno poimanje svih odnosa, pa i
odnosa prema realnosti. Na srednjovekovnim slikama vrsta zavese prekriva realnost, predstavljao
se metafiziki domen van ovekovog poimanja, dok renesansa eli da ukljui racio u ta
promiljanja. Veliku ulogu u tome igralo je ponovno interesovanje za antiku, u okviru kojeg je
postojalo i veliko interesovanje za matematiku, npr. za Euklidovu geometriju. Bitno je da je
takoe podjednako postojalo interesovanje i za sve domete srednjovekovne matematike, posebno
astronomije, koja je u poslednjim vekovima inkorporirala i domete arabljanskih astronoma.
Sprava koja je uticala na razvoj pomorstva, a samim tim i pomorske trgovine, osvajanja, otkria
itd, bio je astrolab, koji predstavlja plod poznog srednjeg veka. Razvoj matematike u 15. veku u
Italiji i na Severu, posebno u Nirnbergu, zadire u svakodnevni ivot u trgovinu, zanatstvo,
graditeljstvo itd.
Patronatski mehanizam za nastanak slike u ovom dobu od velikog je znaaja bio patron. To je
moglo biti crkveno lice, princ, intelektualac i sl. Patron je taj koji odreuje sadraj slike. Slino
je bilo i sa matematikom patroni su bili ti koji su pospeivali razvoj matematike. Vladalac
odreenog domena ili uprava drave su teili da veliaju svoj lik fortifikacijama, arhitekturom,
hidraulikim sistemima itd, kako bi dokazali svoju magnificenca, a za sve te oblasti je bila
potrebna matematika.
Perspektiva termin potie od rei perspicere gledati kroz, videti ba, videti tano od toga je
nastala italijanska re prospettiva, koja je kasnije prela i u druge jezike. Perspektiva nija samo
tehniki izum, ve i izuzetna mo uma i duha da dostigne mo da gleda tano.
Ars perspectiva renesansni period u slikarstvu poinje sa Mazaovom freskom Sveto
Trojstvonastalom u godinama 1426-1428. To su ujedno godine oslonca za razvoj renesansnog
slikarstva. Ova freska nalazi se u crkvi Santa Maria Novella, dominikanskoj crkvi u Firenci.
Postoji mnogo tajni vezanih za ovu fresku. Prva velika sutinska novina koja zavreuje posebnu
panju jeste injenica da je ova freska prvi primer kreiranja iluzije dubokog prostora, rupa u
zidu, iluzija jedne kapele, fiktivna kapela na ravnoj pozadini. Pritom je najpre prikazan
kasetirani poluobliasti svod, a pod njim su smeteni protagonisti, ali i ktitori. Scena predstavlja
kombinaciju Svetog Trojstva i Raspea, a prikazani su i donatori koji klee, ispod kojih se nalazi
grob sa kosturom. Mazao je poao od ideja koje je ve poznavao podelio je sliku na tri
kvadrata: 1. trojstvo; 2. Bogorodica, sv. Jovan i donatori; 3. kostur; s tim to trojstvo obuhvata i
prvi i drugi kvadrat i ini vertikalnu okosnicu slike. Posmatrau su oi u liniji iznad kostura,
ispod trojstva. Mazao se nije zadrao na tome. On je teio da stvori ideju kocke, vodio je rauna
o presecanju paralela one se zapravo ne seku, jer se paralele ne mogu sei, ali je ljudsko oko
sklono zabludi. Postojalo je pitanje: kako staviti kocku u perspektivu? Perspektiva mora malo da
prevari da bi oko shvatilo da je neto u perspektivi. To je upravo radio Mazao, i to bez teorijske
potpore, koja dolazi tek kasnije. Postoji pretpostavka da je Bruneleski pomogao Mazau oko
perpektive. Kad se sve to presee, taka nedogleda je upravo tu negde gde veina posmatraa
gleda kada stane pred ovu fresku. Perspektiva kao duhovna forma stavlja u tu taku posmatraa.
Posmatra time gleda iznad kostura, koji predstavlja tipian Memento mori. Inae, kostur je
precizniji i od anatomskih crtea tog doba, a Mazao je inae bio i lan gilde lekara. Iznad
kostura stoji natpis Ono to ja jesam, ti e biti, ali Raspee iznad uliva posmatrau nadu.
Upliv perspektive u ovog tipa metafizike teme znaajan je jer se posmatra osea kao da ovaj
prostor predstavlja ekstenziju prostora u kom on stoji, dok su donatori prelazni stadijum ka tom
svetu. Perspektivom svet postaje objektivniji, ali postaje i svet iz ugla subjekta, jednog
posmatraa, pojedinca. Dolazi do insistiranja na neposrednijem kontaktu sa bogom, jer proseni
posmatra eli da se iz metafizike nerealnosti bog pojavi u njegovom svetu, eli iluziju da
barem tokom slube deli prostor sa bogom. Ovom freskom je tradicionalna tema prikazana na
veoma moderan nain. Od 17. veka perspektiva e biti prihvaena u svim verama, nacijama itd.
Prvu teorijsku razradu perspektive dao je Alberti, u svom delu De pictura(na italijanskom Della
pittura). Alberti je bio pravi renesansni humanista. Studirao je pravo i odlino je znao
matematiku. Prihvatio je Aristotelovu ideju mimezisa. U prvom delu svog traktata je formulisao
idea della bellezza ideju lepote. Drugi deo je posvetio istoriji, a da bi se istorija kreirala na
dostojanstven nain treba stvoriti kompoziciju, pripremu za sliku istorije. On u traktatu nudi
sistem poda pavimento on savetuje slikarima da na podlozi povuku paralelne linije, pa
ortogonalne, koje e se u naem oku sei taka nedogleda (vanishing point). Iz izvora znamo
da je pavimento bio prihvaen, posebno zbog Albertijevog ugleda, jednostavnosti saveta itd. Po
Albertiju, kreiranjem koordinatnog polja proiava se polje slike u koje se onda stavljaju figure
itd. On primenjuje gramatiku strukturu: plan element figura slika, kao re sintagma
reenica i sl. Alberti je uenost antike pretvorio u razumljivi sistem koji ulazi u vizuelnu kulturu
renesanse.
Jedan od prvaka perspektive je takoe i Paolo Uelo, a posebno mesto zauzima i Pjero dela
Franeska. Pjero dela Franeska je bio matematiar i na dvorovima, pre svega u Urbinu, je radio
kao inenjer fortifikacije i hidraulike. Na njegovoj slici Bievanje Hrista perspektiva je duhovna
forma, njegova perspektiva kao da nije u slubi realnosti, ve to ostaje zamrznuta, zatvorena,
intelektualna stvar. On vri dematerijalizaciju materije kroz perspektivu.
Kako se jednostavno dolazilo do primenepavimenta vidljivo je na bonim strana Sikstinske
kapele, gde su prikazani Hristov i Mojsijev ciklus. Njihovi ciklusi nalaze se jedan naspram
drugog zato to je Mojsije prefiguracija Hrista. Najvanija slika Hristovog ciklusa je slika
Peruina, Rafaelovog uitelja, jer predstavlja predaju kljueva, to je uporite ideje da je sv.
Petar zapravo bio prvi papa. Na ovoj slici vidimo najjednostavniju upotrebu pavimenta, znanje
zanatskog tipa. Oko se vodi u unutranjost crkve koju je Hrist vernicima obezbedio predajom
kljueva. Ova slika nastaje osamdesetih godina 15. veka i perspektiva je tada ve manir i ovo je
shematska ali savrena freska i predstavlja fresku koja zavrava taj veliki razvoj perspektive.
U itavoj Junoj Nemakoj u ovo vreme postoji veliko interesovanje za ono to se dogaa u
Italiji. Direr je dva puta putovao u Italiju, itao je traktate, upoznavao matematiare itd. On je
prvi na nemakom jeziku pisao o perspektivi i proporcijama u svom delu Instrukcije merenja, u
kom je ilustrovao nastanak perspektivne studije. Jedno od perspektivnih reenja vidimo na
Direrovoj grafici Sveti Jeronim u svojoj eliji. On paljivo vue linije; meutim, po sistemu poda
taka nedogleda bi bila izvan slike. U njegovo vreme je sistem poda neto to svi ve
inkorporiraju u svoje obrazovanje. Na njegovoj grafici nae oko ide u prostoriju, ali se ona
prikazuje manje hijeratski i deluje intimnije. Oseanju intimnosti i dubine doprinosi i svetlost.
Direr je bio jako precizan i sve je prikazano ili iskljuivo frontalno ili pod uglom od 45 stepeni ili
ortogonalno sve je tano proraunato. Njegova perspektiva je veoma precizna geometrijska
perspektiva ali je stvorena uz pomo svetlosti, to joj doprinosi na vazduastosti i sl.
Jo jedna znaajna linost je Mantenja i njegova Soba mladenaca (Camera degli sposi) u
Palazzo Ducale u Vojvodskoj palati u Mantovi. On je radio za Gonzage. Dugo je oslikavao ovu
prostoriju, tokom sedamdesetih godina 15. veka. Ova dekoracija je toliko slavna da kada se kae
camera picta odmah se misli na ovu Mantenjinu. Mantenja je zidove ove prostorije oslikao
predstavom vladarske porodice Gonzaga, to ini dodatan stepen iluzije oni koji su prikazani
na zidovima su isti ti koji tu ive. Mantenja je preuzeo dosta znanja od Vitruvija i Plinija
Starijeg; ne samo Mantenja, ve i renesansa generalno. Npr. Plinije Stariji je pisao kako su
antike palate bile oslikane kao da nemaju zidove. Mantenja zahvaljujui ovom svom delu dobija
plemiku titulu, kao jedan od prvih, ako ne i prvi umetnik u istoriji. Na svodu je prikazana freska
koja imitira zlatni mozaik koji asocira na carsko dostojanstvo, a svi renesansni vladari sanjaju
ideju translatio imperii. U istoj slubi su prikazani i medaljoni sa likom Cezara. Najbitnije je
pare neba, koje direktno asocira na Panteon u profanoj prostoriji je upotrebljena ideja iz
hramova. Svod stvara iluziju neba, zaista deluje kao da se svet otvara pred posmatraem. Tu su i
koncentrini krugovi, potpuno skraenje figura (!), saksija koja kao da e pasti u na prostor,
likovi nagnuti nad balustradom; fantastino osvajanje optikih efekata dubine skraenjem i
bojom. Ovakva invencija, iznalaenje novih formi i saraja, bila je eljena od strane teorije.I
pored slave ovih fresaka niko dugo nee krenuti Mantenjinim putem i tek e barok skroz
prihvatiti potpunu iluziju.
*Predstavnici gilda, haritativnih udruenja itd. su se u javnosti identifikovali odelom, naroito
vunenim arapama, kakve su prikazane i na ovim freskama.
Mantenjin Mrtvi Hrist / Oplakivanje Hristovo prikazuje jo tei izum, skraivanje u ravni oka,
posmatra dobija utisak da je odreeni deo tela blii ili dalji. Pored je Jovan Jevanelista,
Bogorodica i verovatno Marija Magldalena. Posmatra dobija utisak da je deo te slike, da je u
istoj ravni satim izranjavanim stopalima, kao da je pozvan da oplakuje i celiva. Slika je
pronaena kod Mantenje u ateljeu. Ovako ozbiljna slika verovatno nije bila njegova ideja, ve je
patron verovatno eleo neto hrabro, ali je ipak nije otkupio, te je bojeno nedovrena. Verovatno
je bila prejaka, prenapredna za patrona. Stopala kao najnii deo oveka nisu bila po dekorumu za
prikaz Hrista, jer je ovo doba bilo daleko od prihvatanja realizma koji je uveo Mantenja na ovoj
slici, na kojoj nema onog Aristotelovog mimezisa.
Jo jedna znaajna linost je Leonardo da Vini. On je 1481. godine dobio porudbinu za
oltarsku sliku. Tako nastaje Poklonjenje mudraca, ali je ostala nedovrena. Ona je vie manifest,
nego slika. Na njoj su ostvarene sve karakteristike visoke renesanse, ali je sve to ostalo bez
odjeka sve dok za 20-25 godina Rafael i Mikelanelo nisu prihvatili ono to je Leonardo ve
radio. Bogorodica sa Hristom i mudraci formiraju trougao takvo postavljanje figura je neto na
ta smo mi naviknuti, ali to je tada ostvareno po prvi put! Novoj generaciji ne treba vie
perspektivna logika kvatroenta i sistem poda. Nova generacija prepoznaje ovu sliku i
Leonardov nain rada. Leonardo je zadrao ideju sistema poda u vidu velikog prostora, i inae
on puta mnoge ideje na ovoj slici, ali po prvi put organizuje sliku u formu trougla koji
kondenzuje emocije on ne postavlja polje pa ga ispunjava figurama, ve obrnuto, od figura
kreira sliku, to je, dakle, inverzno od Albertijevog sistema. Svi ti ljudi koji su doli da vide
Hrista prvi put su prikazani i to razliito, mudraci su razliiti po pozi, gestikulaciji, godinama,
izgledu; prikazana je tema neverovanja ali prihvatanja. Po Leonardu slikar ima 2 zadatka: 1. da
prikae figure to je lako; 2. da prikae moti danima tj. stanje duha to je teko, a po prvi put
je ostvareno na ovoj slici. On odbacuje konvenciju i dolazi do ove slike gde je trougao okosnica
slike, a oko njega su objedinjene ljudske figure.

*O stilskoj analizi itati kod Fridberga, pogotovo o ovoj slici.

ETVRTO PREDAVANJE

Oivljavanje ideala i formi all antica

Oivljavanje po uzoru na antiku je jedna od osobina renesanse. Od velikog je znaaja da u
renesansi postoji sutinsko (!) razumevanje antike kulture, za razliku od ranijih renesansi koje
su drugaije to izvodile. U osnovi ovog oivljavanja bila su arheoloka istraivanja. Materijalni
ostaci su se pomno sakupljali, izuavali itd. odreeni ljudi su imali bogate kolekcije koje su
osnovi dananjih muzeja. Meutim, to je samo jedan sloj ka tom sutinskom razumevanju. Ljudi
renesanse su, da bi se dolo do tog sutinskog razumevanja, teili da razumeju ideje i ideale koji
stoje iza formi koje su obrazovane.
Plinijeva Historia Naturalis bila je najvaniji izvor za razumevanje antikih formi, pisana je
enciklopedijski i puna je podataka.
Pojam statua statue nas okruuju, deo su miljea i svakodnevne vizuelne kulture. Humanisti su
smatrali da kultura ne sme da osami oveka ve treba da podstie na aktivan ivot u zajednici.
Izuavali su koncept antike slobode slobodan ovek je smatran slobodnom individuom jer je
bio lan slobodne drave. Taj koncept prihvatili su i humanisti. Firenca, kao grad zalaganja za
slobodu institucija koje podnose promenljivost ljudi itd, je bila mesto gde se najpre razvijaju
ideje slobode, a tu se razvija i statua. Ovaj pojam veoma je razliit u odnosu na srodne ideje koje
se koriste npr. u srednjem veku simulakrum, figura, imago hominis. U srednjem veku svi ovi
pojmovi ukazuju na bezvremenu metafiziku vrednost, sliku najpre Hrista. Statua podrazumeva i
savremeni trenutak, ona je lik oveka koji je vaan u ivotu neke zajednice to moe biti
mitoloka, istorijska, biblijska linost, ali i realna linost. Zahvaljujui Pliniju su ljudi razumeli
koliko je statua bila vana forma u urbanoj strukturi, ona nije samo umetniko delo i artefakt.
Zbog toga je ova re bitno drugaija, jer podrazumeva neto aktuelno, savremeno.
Ars memoriae vetina pamenja, itav proces pamenja je veoma sloen koncept; to je proces
koji se okonava stvaranjem umetnikog dela ali ba to delo postaje trajni spomenik koji dalje
nosi memoriju. Firenca je bila nosilac potencijala da se razvije moderna vetina pamenja. Statua
je pre svega trebalo da oivi virile vrlinu, muevnost itd. Statua virile je prikazivala osobu koja
ima vrednost u datom trenutku, koja na aktivan nain uestvuje u ivotu zajednice. Primeri statue
mogu se videti na crkvi Orsanmichele (Orsanmikele) u Firenci.
Struktura, duhovni i realni kontekst su se promenili, urbani kontekst je nalagao da statua bude
deo svega, da bude inkorporirana u ivot. Problem kako to uiniti je bio razmatran u ovo doba.
Slava obnove statue virile pripada Donatelu. U ovo vreme je statua jo uvek vezana za
arhitektonsku niu, jo je dominantna srednjovekovna struktura. Statua rane renesanse prihvata
mnogo toga iz srednjeg veka. Za razvoj statue, tj. ukupne skulpture, takoe je bila presudna
teorija. U tom domenu najznaajniji je Alberti. U svom delu De statua iz 1433. godine on govori
o nizu praktinih problema kao to su proporcije ljudskog tela, o primeni Aristotelove ideje
selekcije i idealizacije, promilja ta iskazuje statua. Ovo delo je veoma znaajno jer daje
teorijsku potporu. Meutim, jo znaajnije za razumevanje statue jeste Albertijevo delo O
arhitekturi jer u njemu puno govori o skulpturi i tome kako je ona vana jer oplemenjuje
arhitekturu i urbanu celinu, ali Alberti naglaava da njena funkcija nije samo da ulepa, govori o
dekorumu velike linosti iz istorije odgovaraju velikim javnim prostorima itd; meutim, ono
to je najznaajnije jeste da skulptura slavi i pamti plemenite linosti i dogaaje to je njena
glavna funkcija.
Iako je Firenca bila republika, u njoj od tridesetih godina 14. veka veoma vanu ulogu imaju
Mediijevi. Njihova specifinost je veoma moderna, prava, zaokruena vizuelna politika kojom
grade ideju sebe, ali i Firence kao grada-drave, slobodne i nezavisne drave. To se odraava i u
fortifikacionoj arhitekturi njihove palate koja ukazuje da to da je uvek spremna da se brani. U
sred hodnika u kortileu njihove palate je stajala statua Donatelov David (a uvek je jako bitno
gde je delo prvo stajalo!). Ova statua prikazuje deaku, adolescentsku, nagu figuru ovo je prva
statua virile, prva slobodnostojea statua virile, koja nije raena za grobnicu, niu itd. Uraena je
u punoj veliini, poseduje izvesnu erotinost itd. Donatelo se pri izradi drao literarnog
predloka David je u Bibliji opisan kao pastir, go, nejak mladi. Firenca se izrazito
identifikovala sa Davidom renesansa preuzima antiki koncept heroja, a ba David je
identifikaciona figura male Firence koja odoleva velikoj vojsci npr. Milana. To je koncept
antikog junaka u kome Firentinci vide slobodu. Na agori u Atini stajale su skulpture tiranicida
tj. ubica tirana; za neke je Brut bio ubica, za druge heroj. I David je tiranicid. I to je bilo
ugledanje renesansni humanisti su od Plinija saznali da su na agori bili tiranicidi, pa su i oni
napravili svog tiranicida. Pritom se Firentinci prikazuju kroz heroja koji nije pobedio snagom
nego boanskom milou. Donatelov David je predstavljao polujavni spomenik jer se on vidi sa
ulice.
Mikelanelov David nastao 1501, restauriran 2001. godine. I dan-danas izaziva razne
polemike. Danas se nalazi u Vazarijevoj Akademiji koja je pretvorena u muzej, ali je poruen od
strane firentinske katedrale da stoji uz nju. Meutim, kada su naruioci videli gotovu skulpturu
sazvali su iri koji bi razmotrio gde da smeste ovu statua, koju su zvali gigant. etiri dana su mu
menjali mesta, da bi ga na kraju smestili ispred Palaco Vekio tj. Palazzo Vecchio (Palazzo della
Signoria), koja je predstavljala gradsku venicu, vrstu parlamenta. To je ta statua, obnovljeni
javni spomenik koji stoji samostalno, na otvorenom i koji je vaan u urbanom kontekstu i ivotu
zajednice. Vazari je statuu nazvao insegno znak, i Mikelanelov David zaista jeste bio znak
slobodne Firence, koja je tada, kada je on postavljen, obnovila svoju dravnost, svoj ustav. On je
inkarnacija slobodnog duha Firence. Tada se sa trga na kome je postavljen sklanjaju prevoz,
pijace itd. i to postaje prava antika agora, mesto okupljanja itd, a kasnije se puni i drugim
skulpturama. Tu se javlja i koncept statue u centru trga koji je centar grada tad se raa ono to
mi ivimo.
Sledei ideal i forma all antica jeste konjanika statua. Konjanika statua Marka Aurelija
preivela je srednji vek jer se mislilo da je u pitanju Konstantin, te zato ova skulptura nije
pretoena. U renesansi se ve znalo ko je u pitanju ali i dalje opstaje jer je Marko Aurelije
predstavljao ideal on je bio i vladar i filozof. Dakle, on je mogao i da brani dravu i da je
duhovno uzdie. Renesansa prvi put obnavlja konjaniku statuu. Marko Aurelije je prvo stajao
ispred crkve Svetog Jovana Lateranskog tj. katedralne crkve Rima, a posle je premeten na
Kampidoljo. Mikelanelo je dobio pravo da idejno obnovi Kapitol i ovo prenoenje je bila
njegova ideja. Konjanika statua Marka Aurelija tako predstavlja epicentar ideje brda koje
predstavlja upravu grada.
Donatelova konjanika statua Gatamelata nastala je 1450. godine. Predstavljen je vojnik,
plaenik ili kondotijere, vana figura renesansne kulture. On je ratovao, bio je vaan za politiku
situaciju. Nalazi se u Padovi, koja je tad bila u okviru Venecijanske republike i upravo ga je
Venecija i naruila. Donatelo prvi obnavlja monumentalnu slobodnostojeu konjaniku statuu u
javnom prostoru posle 1000. godina. Uzor za ovo delo je bila statua Marka Aurelija, ali i drugo,
npr. novii i veoma bitan uzor kvadriga na crkvi Svetog Marka u Veneciji. Tako je konj
prikazan poprilino zdepasto po uzoru na te konje. Postavljanjem prelomljene noge na loptu
dobijena je iluzija pokreta. Bitno je da je konj uvek atribut vlasti. Takoe je znaajno da mi kao
posmatrai gledamo pravo u postament, a gledamo skroz u vis kada gledamo vlast vrsta
adoracije, isticanja date figure kao veliajne.
1482. godine Leonardo odlazi iz Firence. Pie Sforci, milanskom vladaru, izmeu ostalog to da
ume da napravi konjaniku statuu za vaeg oca jer u bronzi znaju da rade samo u Firenci.
Narudbina je podrazumevala ne kas, ve propetog konja, ali je Leonardo na kraju odustao od te
ideje, nije mogao da je izvede. Napravio je samo votani model koji je kasnije uniten. Kasnije
se to nametnulo kao trei oslonac koji je bio neophodan da se pokae mo i to e uspeti jednom
Firentincu. Posle e se neki vladari odluivati za konja u kasu, sa mirnim vladarom itd, a neki e
se opredeljivati za propetog konja (npr. Habzburzi).
Pojam funerarne skulpture Donatelova i Mikelocova grobnica antipape Baldasara Koije. Ovo
je hrianski spomenik. Ne moe se posmatrati odvojeno od same crkve. Prikazana je cela figura
u leeem stavu. On simboliki prisustvuje liturgijskom ritualu koji se odvija u crkvi. to se tie
geneze, treba se vratiti na leee sarkofage Etruraca, od kojih to preuzimaju Rimljani, a
funerarna skulptura je prisutna i u kasnoj antici i srednjem veku, kada su figure ili lutke
pokojnika noene u procesijama, a nekad su uzimani i otisci pa su izlivani u drugim materijalima
maske itd. To to je izloena figura je, dakle, veza sa etrurskom i rimskom umetnosti i
ceremonijalom srednjovekovnih sahrana. Mnogi smatraju da je koncept venog ivota bio
drugaiji u renesansi. Seanje i venost u kojoj je pokojnik prikazan je sada retrospektivnost,
pozivanje na istaknuta mesta u ivotu pojedinaca itd, a ne vie venost u bogu to je element
vezan za renesansnu kulturu, ali se ne negira snaga hrianske vere, ve je ona produena idejom
da je u redu da postoji ovekov ivot na zemlji, a svaki je neponovljiv i jedinstven. Umetnost ove
vrste je, dakle, sekularizovana uplivom elemenata vezanih za ovozemaljski ivot pokojnika.
Drutveni okvir koji je iznedrio ovakvu pojavu jeste snanija svest o individualnosti, razvoj
gradova, snanije racionalno promiljanje. Ova grobnica je snano reprezentativna. Baldasar
Koija je sahranjen u Firenci jer je bio antipapa i Firenca mu je pruila gostoprimstvo. Prva
novina ove grobnice je injenica da je Donatelo iskoristio nosee stubove baptisterija, pa je tako
nastala jedna od prvih zidanih grobnica, plastiko-arhitektonska grobnica. Baldahin zatvara
prostor i to postaje izdvojen ambijent i od crkve i od donjeg dela grobnice to je simbol vezan
za boju zatitu, kao i ator zaveta u kome je svetinja nad svetinjama itd. Dakle, draperije nisu tu
samo radi dekoracije, ve je njima ovo mesto naznaeno kao sveti prostor, pa su tu i Bogorodica
sa Hristom i telo pokojnika. Bogorodica je posrednica, iskupiteljica itd. koljka je vezana za
koncept vaskrsenja, ona je simbol vaskrsenja, a Bogorodica je vaan faktor u tom procesu.
Pokojnik je, dakle, u nekom iekivanju. Odar sa figurom pokojnika je predstavljen u
karakteristinom poloaju (isto kao to e biti prikazivan npr. papa Jovan Pavle II), on je u
punom papskom ornatu i nalazi se na postolju sa lavovima, koji takoe nisu prikazani samo radi
reprezentacije, ve imaju smisao ima i puno antikih sarkofaga sa lavovima jer su oni oduvek
vezivani za veliku mo i dostojanstvo. Zanimljiva je upotreba materijala kombinuju se metal tj.
bronza i kamen. Lice je okrenuto posmatrau i verovatno je raeno po posmrtnoj maski. Kianke
i draperije su veoma realistino prikazane. Pozlata bronze istie figuru pokojnika. Ovakva
posmrtna skulptura istaknute osobe naziva se isan (gisant). Tu je i epitaf. U donjem delu
prikazana su dva puta kako otvaraju pergament sa osnovnim podacima o ivotu i smrti antipape.
Izgleda kao da otvaraju pred nama, kao da je posmatra ukljuen u dogaaj. Ovi puti izraavaju
hrianski koncept ali nisu ba kao hrianski aneli, vie lie na genije smrti, hipnosa i tanatosa,
koji imaju krila a prikazivani su i sa rekvizitima poput ugaene baklje i preuzeti su iz antike
umetnosti. itava nia postavljena je na nekakav proscenijum, arhitektonski ispust, a ispod su jo
tri polja. U proscenijumu su tri grba, koja obavetavaju o poreklu i dostojanstvu pokojnika. Prva
dva su grbovi Koija, a trei je papski grb. Dole u tri nie su predstavljena tri amblema. To su
kardinalne teoloke vrline Fide (Vera), Spes(Nada) iCaritas(Ljubav). One su baza spomenika,
one sumiraju njegov ivot. Fide dri putir, kao amblem vezan za priee im se neko
prieuje, znai da veruje.Caritas nosi rog izobilja i urnu sa plamenom, to je simbol nesagorive
ljubavi boije. One su isto predstavljen u niama sa koljkom. Skroz pri dnu je dekoracija koja
pripada repertoaru jasnog citiranja rimske arhitekture kao to je Ara pacis to je isto to vizuelno
iskustvo, to to je imperijalno, to to je klasini red, ustrojstvo civilizacije. Ba to predstavlja
bazu, pa idu vrline koje glorifikuju ovozemaljski ivot, pa sloeni deo sa figurom pokojnika i
baldahinom itd.
Ovakva grobnica bila je uzor par excellence za mnoge druge, npr. grobnicu Leonarda Brunija,
koju je izradio Bernardo Roselino. Na dnu je takoe dekoracija u vidu girlanda, takoe su
prikazani geniji, takoe je prikazan isan ali njega ne nose lavovi ve orao, koji je takoe
imperijalna ivotinja a i takoe se vezuje za noenje due u apoteozi, to predstavlja prelaz iz
jedne egzistencije u drugu. U gornjem delu je opet Bogorodica.
Pojam portretne biste direktno se vezuje za posmrtne maske, iz njih se razvija. Plinije navodi
pamenje predaka kao bitan element za patricije. On govori o imagines, iz kojih se razvija bista
npr. rimski patricij sa bistama svojih predaka. U renesansi se obnavlja portretna bista. Jedna od
najranijih jeste bista koju je izradio Mino de Fjezole, a prikazan je Pjero de Medii. Plinije pie
kako su portretne biste postavljane na ulaze patricijskih palata. Time je iskazivan autoritet nad
domom na ijem su ulazu biste stajale. U renesansi se, pak, istie lini autoritet u javnom
domenu. Portretna bista u renesansi je izmeu naturalistikog i klasinog ideala. Klasian je
izraz, vrlina koja se iskazuje ozbiljnost, autoritet, odlunost itd. suma virilnosti, muevnosti
koja omoguava da data osoba bude pater nacije. Meutim, renesansna je ta naturalizacija
prikazivanje osobe onako kako je izgledala uivo. U ovom sluaju su i patron i umetnik znali za
to o emu Plinije pie, to nije bilo neto nepoznato i oni to svesno usvajaju.
Antonio Roselino Devojka postoje i enske biste. One se nalaze u privatnoj sferi. One
predstavljaju mnogo intimniji portret, forme su meke, idealizovanije, nema javne politike note.
Uobliene su prema shvatanju idealne enske lepote.
Pojam portretne medalje one predstavljaju minijaturnu formu, poreklom iz numizmatike.
Vezane su za novarstvo, iako nemaju novanu vrednost. Portretne medalje su u renesansi
doivele bum. Predstavljaju nain da se zabelei uspomena na odreenu osobu ili nekakav
dogaaj roenje, venanje, smrt, ratni podvig itd. Forma je mala, te je lako kruila evropskim
dvorovima. Jedan primer portretne medalje je Pizanelova medalja sa likom cara Jovana VIII
Paleologa. Naruio ju je Lionelo dEste, gospodar Ferare. Ona belei sabor u Ferari 1439.
godine kome je prisustvovao vizantijski car, koji je oekivao da e Zapad da mu pomogne da
odbrani svoje carstvo. Lionelo dEste je imao kolekciju novia. Za ovu formu bitna je
proienost jer na samo dve strane tj. reversu i aversu treba sve ispriati. Na ovom noviu pie
ko je i gde prisutan i njime se dEste pozicionira kao vladar-filozof koji na svom dvoru ima takav
dogaaj. Vidljivi su elementi pozne gotike, burgundske gotike, flamanske umetnosti itd.
svedenost i izduenost figura itd. Pizanelo je vezan za flamansku umetnost i to je jako bitno jer
treba imati na umu na ta se nastavlja.

PETO PREDAVANJE

Oltarska slika
Oltarska slika nije tretirana kao artefakt ve kao sveti kultni objekat i formira celinu sa oltarom i
liturgijom i sve na njoj i u vezi nje je deo te celine. Poetkom 13. veka je Toma Akvinski je
sumirao uenje o slici nad oltarom. Postoje 3 osnovna razloga za postojanje ovakve slike: 1.
obraa se nepismenima, 2. stalni je podsetnik na tajnu Evharistije i inkarnacije, 3. stalni je
emocionalni stimulans vernika (to je najznaajnije, izaziva empatiju).
Na IV Lateranskom saboru 1215. godine je definisana tajna realnog prisustva Hrista u
Evharistijikaotransubstantiatio sa one strane supstance. Toma Akvinski je definisao
transubstancijaciju i u svojudefiniciju je ukljuio i Aristotelova ideje o ideji i supstanci. Ova
definicija se odnosi na ideju da se u trenutku Evharistije supstanca hleba i vina zaista pretvara u
supstancu Hristovog tela i krvi. Sutina je menjane supstance. Na oltarskoj slicije realno prisutan
Hrist, kao i Bogorodica, kao sveto telo, oni su zaista prisutni u slici.
Od 13. veka kree ubrzan razvoj oltarske slike. Najvee promene oltarske slike trpi od 1400. do
1600. Kultbild. Kada se govori o Kultbildu misli se na to da nigde nema opisa slike ve se
iskazuje njena svetovna (?) uloga, a od 15. veka se ukljuuje i umetnika kultura i lepota slike
to postaje umetniko delo koje slui kultu.
Renesansaje vreme traenja nove lepote, perspektivne ideje same slike. 1482. je godina
porudbine za oltarsku sliku jedne firentinske crkve i za tu priliku Leonardo slika Poklonjenje
mudraca.
Bogorodica u stenama oltar crkve u Milanu. Postoji jo jedna verzija. Predstavlja traganje za
savrenstvom ukljuujui vazdunu perspektivu, uvoenje sfumatakoje na oko posmatraa deluje
kao da se struktura oblika gubi u izmaglici. Pejza je fantastini pejza, obini likovi koji
odailju svetovno, formirana je geometrijska figura, prisutna je harmonija oblika koji jedan
drugom tee.
Sam poetak 16. veka Ana, Hrist, Bogorodica i Jovan Krstitelj karton sa ovim likovima kao
pripremna skica za oltarsku sliku. Drugi karton slian ovom koji je bio u jednoj crkvi u Firenci je
izgubljen. Iz ovih kartona nastaje slika. Zavrna slika nastaje 1508. Leonardo je razumeo
potencijal oltarske slike i ono to ona treba dati verniku utehu, nadu, veru. Igrao je veoma
veliku ulogu u transformaciji oltarske slike.
Nastavlja njegove tradicije bio je Rafaelo. Sikstinska Madona nalazi se u Drezdenu, 1512. god
je poruena kao oltarska slika za glavni oltar crkve Sv. Siksta u Pjaenci. Na slici su prikazani
Varvara i Sikst sa likom pape Julija II. Osea se slutnja pokreta.Ne zna se visina na kojoj je
stajala. Na slici se javljaju i aneli koji imaju ulogu obraanja. Predstavljena je i zavesa i njen
simbolizam koji se tumai u hrianstvu kao momenat otkrovenja, tj. simbol platna u koje je
Hrist bio umotan.
Madonna della sedia oblik: tondo (sferini oblik). Odea je svakodnevna pa je samim tim
pristupanija posmatrau. Nastaje 1514. god, donekle postoji perspektiva, a stolica je ta koja
prua vrst oslonac.

ESTO PREDAVANJE

Koncept arkadije u slikarstvu

1475. godina bitna je za uljano slikarstvo u Veneciji. Vazari je kritikovao venecijansko slikarstvo
zbog nedostatka preciznosti disenja, kontura itd. Mikelanelova studija Adama za Sikstinsku
kapelu je dobar primer disenja. Venecija ak do 18. veka nije imala Akademiju kakva je
postojala u Firenci. Neka od znaajnih imena venecijanskog slikarstva su Ticijan i orone.
Veoma je znaajan Ludoviko Dole i njegovo delo Dialogo della pittura iz 1557. godine. U
njemu on tvrdi kako kontura, linija i sl. ne postoje u prirodu, te je slikanje bojama mnogo
prirodnije i blie mimezisu nego pripremni crte, konture koje se popunjavaju bojama itd. Drugo
pitanje kojim se bavi je pitanje ukusa. Znaajan pojam je i venusta ljupkost, arm slike.
Ovakav nain rada kritikovale su sve akademije, kao previe proizvoljan itd.
orone Kastelfranko Madona
Venecijansko slikarstvo nudi pejzanu autonomiju. Javlja se i kabinetska slika za pojedinane
naruioce vizuelni sadraj koji intelektualno angauje posmatraa.
orone Tempesta (Oluja) postoje razliita tumaenja ovog dela. jedno tvrdi da je u pitanju
deo homerovskog narativa o Trojanskom ratu, drugo da je u pitanju pronalaenje Mojsija, tree
tvrdi da je u pitanju slika bez teme (teko da je to u pitanju). Stubovi imaju snane simbolike
konotacije i to u vezi sa figurom vojnika fortitudo. Na zgradi je prikazan amblem Venecije.
enska figura sa desne strane je Caritas ovekoljublje, staranje o drugima zbog toga jedno
od tumaenja navodi kao temu hriansku ljubav na delu. Jo jedno tumaenje vezuje se za
injenicu da je Venecija u vreme nastanka slike imala puno najamnika, te bi ova figura mogla
biti figura vojnika, dok se nad Venecijom nadvija opasnost, a i plaenici su ma sa dve otrice.
orone Usnula Venera tj. Drezdenska Venera prva naga figura postavljena u odnosu na
pejza; sogno snenost.
Arkadija u simbolikom smislu predstavlja idealni pejza izvuen iz Homerovog narativa, a
posle je opisuje i Ovidije. To je idealna zemlja gde nema bola, tuge i starosti, gde veno vlada
prolee itd. Vezuje se i za mit o vitezovima koji tragaju za tim mestima, nau ih i tamo borave
neko vreme, a onda kree da ih mui melanholija i sl, a kad se vrate u zaviaj vide da je prolo
300-400 godina i da se sve promenilo, niko ih ne prepoznaje, teret tih godina pada na njih i oni
nestaju. Nikakvo sloeno bie ne moe veno da ivi u arkadiji, ve samo prostoduna stvorenja
(to nije nuno negativna osobina) mogu da ive u tom bazinom, jednostavnom svetu. Kraljica
Kipra, Katarina Kornaro, naselila se u Azolo (!) oroneovi pejzai odgovaraju slikama Azola.
Kljune linosti za formiranje koncepta arkadijskog su 16-vekovni pesnici, Pjetro Bembo, sa
svojim traktatom Gli Asolani, kao i Sanazaro, sa svojim delom Arkadija. Ova dva literarna
predloka bila su kljuna za oblikovanje arkadijskog pejzaa.
orone Pastoralni koncert najvie lii na rokoko, ak i po samom nazivu fte champtre.
Ticijan Venera u toaleti (oko 1550. godine).
Jo jedan bitan pojam je discordia concors harmonina disharmonija, skladne opozicije npr.
stojea nimfa i sedea nimfa, debelo drvo i tanko drvo i sl.
*U Veneciji dud, gran konsiljo, populoni.

SEDMO PREDAVANJE

Neoplatonizam i umetnost
Neoplatonizam je sistem koji je dubinski uticao na umetnost i koji je uinio da se umesto
Aristotelovog mimezisa u fokus stavi ideja.
Kozimo I Medii pater patriae, jedna od kljunih figura svog doba, osniva znaajnijih stvari
nego to su samo banke. Iako je finansijska podloga bitna, on se dri misli da, osim u mau,
vladar mora biti vian i u peru. On je zato okupio oko sebe najvee intelektualce svog vremena.
U njegovo vreme, u godinama 1438-1445, odran je veliki ekumenski Sabor tj. Koncil u Firenci.
Zajedno sa carem i patrijarhom, na Saboru su doli i grki teolozi Pleton, Jovan Visarion tj.
kardinal Besarion, koji su ostavili veliki uticaj na Kozima, kao veliki poznavaoci Platona. Dotad
je na Zapadu bio poznatiji Aristotel, a Platon je bio poznat iz tekstova sa teolokim komentarima.
Grki teolozi donose tekstove u izvornom obliku, a ne hristijanizovane. Kozimo je platio za
prevod ovih tekstova na latinski i italijanski jezik. Pod tim uticajem nastao je firentinski
neoplatonizam, a Kozimo je u svojoj palati osnovao Akademiju po uzoru na Platonovu. To nije
bila institucija, ve vie neto poput mesta okupljanja. Kozimov rad nastavio je njegov unuk
Lorenco Il Magnifico. On vie nije imao tolika sredstva, ali je veoma uticao na rad pojedinih
umetnika, npr. Mikelanela, te je i on jako bitan. Firenca ovog doba je bila otelotvorenje
neoplatonistikih ideala. Firentinski filozofi su na primer:1. Marsilio Fiino za Kozima je
preveo Corpus Platonicum tj. itav Platonov rad i to bez komentara, ali nije bio samo prevodilac
ve je i sam bio filozof; 2. Anjolo/Anelo Policijano pesnik i Mikelanelov uitelj; 3. grof Piko
dela Mirandola bio je upoznat sa drevnim uenjima starog Istoka. U renesansi se jo uvek
verovalo da je Opus Hermeticus tj. skup znanja platonistike orijentacije delo Hermesa
Trismagistrusa i da je to suma ukupnog znanja i klju razumevanja sveta, boga itd. Drevna,
istonjaka znanja, alhemija i tome slino bile su uporite nauke u Firenci u ovom dobu. Ta
grupa ljudi, posebno okupljena oko Lorenca, stvorila je filozofski sistem o tome itati u:
Euenijo Garin Italijanski humanizam, Ervin Panovski Ikonoloke studije (posebno poslednja
dva poglavlja). Fiino o filozofskom sistemu neoplatonizma pie: boanska svetlost ne moe da
se razume ali se voli itd. U okviru ovog sistema postoje etiri hijeratska stepena: 1. kosmiki
um mens; 2. kosmika dua anima; 3. oblast prirode natura; 4. oblast materije materia.
Sve ove etiri oblasti spaja spiritus mundi. Ovaj svet je lep jer je odraz due, ali poto je priroda
izloena obliku iste materije, onda je sklona runoi, bolu, patnji itd. Forma je savrena jer stie
iz viih zona, ali uavi u koncept materije, pa i vremena, postaje runa. Ljudska dua je odraz
kosmike due. Ona je zarobljena u materiji ali tei ka bogu, tei anabasis-u tj. uzdizanju, ali
samo su povremeno pojedinci sposobni da uspeju da se odvoje od tla tj. katharsis-u. Za to se
vezuje i pojam furor divinus. Dua je sposobna da se sea tog neizrecivog sjaja boanske
svetlosti u kojoj je nekad bila i to se zove anamnesa.
Veoma bitan pojam je lepota. Glavno uporite za prouavanje lepote nije bio Platon, nego Plotin.
Glavno njegovo delo za ovo prouavanje jeste 5 knjiga Eneade. Po njemu, lepota na ovaj svet ne
stie u integralnom obliku, ve je to samo derivat one boanske svetlosti. Ta lepota se
otelotvoruje pre svega u ljudskom liku, koji je stvoren na podobije boanskog lika.
Concetto ideja, bogomizabrana i data umetniku, boanska ideja koja se nalazi u umetniku i
koju on mora da sledi. Retko kad je slikar ideator, uglavnom postoji druga osoba koja je ideator i
koja stvara concetto, a umetnik sprovodi ideju u delo.
Lorenco Il Magnifico bio je vladar Firence i veliki intelektualac. U njegovom miljeu nastaju
Botielijeva dela Roenje Venere i Primavera. Danas se ove slike nalaze u Galeriji Ufici. Ove
slike otelotvoruju ideje neoplatonizma, koje nisu do kraja naputene ni u savremenoj literaturi.
Dela proslavljaju Lorenca i to je osnovni okvir slika, s obzirom da mitologija uvek ukazuje na
odreenu politiku ideju. to se tie Venere, ona je roena tako to je Kron bacio Uranove
genitalije u vodu i ona se rodila iz morske pene dakle, u njoj nema elemenata prirode i
materije, ona je ista ideja, ideal lepote. Doavi na svet na taj nain, ona je trenutak kada dua
oveka poinje da kontemplira o lepoti. to se tie slike Primavera, centralna linost je ponovo
Venera, a ova slika ukazuje na obnovu, mit o zlatnom dobu (koncept zlatnog doba potie iz
Hesiodove Teogonije). Kako je ovaj mit u vezi sa idejom o optoj obnovi, on referira i na obnovu
slobodnog, intelektualnog ivota u Lorencovoj Firenci. O ovome itati u: Gombrih Botielijeve
mitologije. Prikazana je ideja da je Venera humanitas koji vlada prirodom i preobraenjem itd.
Botieli je bio u kontaktu i sa Lorencom i sa filozofima i od njih je sigurno dobio concetto kojim
se iskazuju ideje. eljeni efekat bio je da se stvori sloena slika. Renesansna kultura je veoma
elitna kultura i razumeju je samo ljudi veliko obrazovanja. Ove dve slike su verovatno stvorene
kao par, inile su jedinstvo. Na prvoj Venera stie, na drugoj vlada. Pejza je isti, nastavlja se,
iako je isprva go, a kada Venera kree da vlada oblau prirode tad pejza i cveta i raa (a
mediteransko voe zaista moe i da cveta i da raa u isto vreme). Ove slike su, dakle, idejni par,
mada ne znamo tano kako su prvobitno stajale. Osim neoplatoniarske ideje Venere kao
humanitas, na slikama su iskazane i politike ideje obnove. Veoma je bitno razumeti gde su slike
prvobitno stajale. One se nisu nalazile u gradskoj celini, ve u vili Vila di Castello gde su se
Mediijevi povlaili u mir prirode. Na takvom mestu je ideja prirode morala biti vana. I sam
neoplatonizam se razvijao upravo u ovom okruenju, u ovoj vili. Stilske osobine gracioznost,
dekorativna linija, prozirna izduena tela koja se ne oslanjaju na anatomiju itd. To e kasnije
oboavati prerafaeliti, a u 20. veku e biti diskreditovano.

Mikelanelo i neoplatonizam
Za razliku od drugih umetnika, neoplatonizam je metafiziko opravdanje Mikelanelovog
bia. I kada su mu se menjali stavovi, tu filozofiju Mikelanelo nikada nije napustio. Svoje
stavove iskazivao je i u svojim sonetima. Mediiji su otvorili vrt Kazino di Medieo to je bila
vrsta umetnike kole, gde su izloili antike skulpture, geme itd. koje su skupili i mnogi
umetnici su se upravo tu formirali. To nije bila ni botega ni akademija, ve neformalna vrsta
kole. Tu se Mikelanelo bavio unutranjim idejama koje su oblikovale antiku umetnost. Kao
adolescent je iveo sa Lorencovom decom u palati Medii, te su ih uili isti tutori. Preko spisa
Fiina uio je i o platonizmu. Neoplatonizam za njega nije bio uenje, ve prepoznavanje
vlastitog bia. 1503. godine od grada Firence dobija porudbinu za 12 apostola. Od njih je
stvorio samo Mateja, i to ni njega nije dovrio. Za njega je veoma znaajna ideja da je ljudska
dua zarobljena u materiji ali ima seanje na svet ideja i u tom telu je u stalnoj teskobi da ga
napusti, da se oslobodi zemaljske tamnice jer se sea blaenstva boanske svetlosti. Dua je,
kao i u hrianstvu, besmrtna i od boga on je iznad sve one etiri stavke, on ih objedinjuje.
Terribilit strah, uas to je neto to iskazuje Mikelanelo u svojim delima. Na primeru
figure svetog Mateja vidimo kako se on oslobaa, a ne moe da se oslobodi. Mikelanelo ne
vaja, on samo klee (!). On jedino potuje i razume vaenje iz kamena. Na svim svojim delima
on je odstranio ispupenja i zatvorio udubljenja, pa opet i pored toga na delima postoji pokret
ali to je unutarnji pokret, agonia. To je energija koja je osuena na propast. Za Mikelanelova
dela vezuje se pojam non-finito nezavrenost dela koja predstavlja autohtoni umetniki princip.
Mikelanelo je sam moda oseao i da je zavrio Mateja, ostavljajui ga u kamenu na venu
agoniju. Ta dua baena je u ovaj kamen. Mikelanelo nije stvarao glineni model svojih dela,
kao drugi umetnici. Ako je i pravio modelo, to bi bio jako mali model, bez detalja itd. Sve
njegove skice govore o principu u koji je verovao da postoji concetto u misli umetnika i da je
to lua, iskra boanska koja ga gaa direktno u um, a onda je ruka ta koja se pokorava, dok sama
ideja postoji u kamenu, predestinirana.
*Na ovim beskrajno vitalnim idejama nastala su mnoga dela, npr. Njegoevo delo Lua
mikrokozma.

Non ha lottimo artista alcun concetto Ne postoji ni najbolji umetnik bez ideje
cun marmo solo in s non circonscriva koju jedan kamen u sebi ve ne skriva
col suo superchio, e solo a quello arriva jedino ruka koja se pokorava misli
la man che ubbidisce allintelletto. Samo takva ruka dletom vodi tu ideju

Ovo su kljuni stihovi za razumevanje Mikelanela i njegovih revolucionarnih pomaka. Po

njemu umetnik vie ne podraava, ve ima ideju, a ona je univerzalno, do boga. Umetnik koji se
pokori moe da je izrazi. Umetnik se nakon ovoga nikada vie nee vratiti na ulogu zanatlije.
Sveti Matej je prvi i najbolji primer za razumevanje Mikelanelove umetnosti.
Grobnica pape Julija II papa je od Mikelanela naruio grobnicu koja je trebalo da bude
slobodnostojei spomenik. Mikelanelo je imao na umu Mauzolej u Halikarnasu (dananji
Bodrum), iako su u to vreme pravljene zidane grobnice. Grobnica je trebalo da stoji u crkvi
Svetog Petra. Papa je bio veoma mona linost. Ova grobnica trebalo jeda bude spomenik
jednom tako monom oveku koji je bio na vrhu rimske drave. Ipak, ni papa ni Mikelanelo
nisu bili deo samo nekakve propagandne mainerije, te su ovim delom, osim linog
glorifikovanja, iskazane i ideje neoplatonizma. 1505. godine Mikelanelo je napravio projekat,
po kome su se u prvoj zoni nale figure robova i Viktorija oblast prirode i materije, jer je ovek
uvek zarobljen u materiji ali se od nje i oslobaa; u drugoj zoni etiri figure koje je trebalo da
iskau ideale Vita Contemplativa i Vita Activa; na vrhu sarkofag sa likom pape kog uzdiu
aneli. To bi bilo uzdizanje kako pape i crkve, tako i uspon due na nebo, u boanski svet
svetlosti, ideja. Meutim, papa je umro i nakon toga dolazi do redukcije, i finansija i ideja. U to
vreme neoplatonizam je polako naputan kao jeretiki. Ovaj grob hristijanizovan je slikom
Bogorodice i tome slino. Mikelanelo vie nije eleo da radi na ovoj grobnici, ali ga je na to
obavezivao ugovor. Na kraju se vratio na ideju zidane grobnice u San Pietro in Vincoli tj. u crkvi
Sv. Petra u lancima, ime je izneverio svoje ideje i ideje intelektualaca okupljenih oko pape. Ve
1513. godine je stvorio Mojsija. Na ovoj figuri vidimo da on razume princip unutarnje moi
figure koja je karakteristina za antiku i to primenjuje i na ovoj figuri. Na taj nain se stvara
takav utisak kod posmatraa da on ne zna da li e figura svakog asa da ustane ili nee nikad to
je ta sputana energija. Mojsije ima rogove umesto zraka zbog pogrenog prevoda sa latinskog.
Ova figura i figura sv. Pavla trebalo je da budu na drugom spratu kao otelotvorenje aktivnog i
kontemplativnog ivota. I Mojsije i Pavle bili su i ratnici i pisci, te su objedinjavali ideale
aktivnog i kontemplativnog ivota koji se zasniva i na promiljanju i na akciji. Figure robova je
trebalo da budu vezane za svoje okvire. To bi predstavljalo ideju da su oni vezani i fiziki i
duhovno. Npr. Umirui rob (danas se nalazi u Luvru; uopte nije umirui, to ime mu je naknadno
nadenuto) energija se uzdie, ide ka klimaksu, ali takoe odmah i pada, doivljava krah.
Vidljiva je snenost, a uzor za ovu figuru bi mogao da se trai u Faunu Barberini, Erosu, Tanatosu
itd. Pobunjeni rob(takoe se danas nalazi u Luvru i ime mu je takoe naknadno dato) u njemu
vidimo furor divinus, jo jau agoniju. Uz roba je ostala i figura majmuna, na kojoj se javlja
Mikelanelov koncept troppo-finito. Svi tzv. Boboli robovi su non-finito. Jedan se zove Atlas
jer je prikazan potpuno zgren zbog teine spomenika ali i same proboljenost, drugi se zove Rob
koji se budi itd. Krajnji rezultat grobnice odraava Mikelanelov osnovni princip koji ga je
pratio, a to je da paganski princip preobrazi u hrianski spomenik. Zato je tu Bogorodica sa
Hristom, sa Leom i Rahiljom, Mojsijem itd. Tako je stvorena discordia concors sklad izmeu
Starog i Novog zaveta i njegovo olienje u ovaploenju logosa. Spomenik je izuzetno velik i
bitan iako Mikelanelo nije uspeo da se dri svojih zamisli. Iako je ovo svojevrsni pad u odnosu
da prvobitnu ideju, grobnica Julija II ipak ostaje jedno od najbitnijih mesta u stvaralatvu
Mikelanela, pa i itave epohe.

OSMO PREDAVANJE

Svod Sikstinske kapele

ta Rim znai za novu generaciju humanista? To je grad koji nudi ogromnu istoriju i republike
kao to je Firenca su se nadahnjivale republikanskom istorijom Rima. Mikelanelova skulptura
Bruta epitom republikanskih naela, Mikelanelo je bio zabrinut to Firenca posle
republikanske istorije postaje vojvodstvo, a carska istorija nudi utoite drugaijim konstruktima
itd. Antika istorija Rima je samo deo, Rim je bio i veliko hriansko uporite iz perspektive
Zapada to je bilo glavno sredite hrianstva. Rim je mesto sanktifikovano krvlju prvih muenika
itd. srednjovekovni Rim se susretao sa problemima papski azil u Avinjon, rimski univerzitet
Sapijenca imao je manji ugled od drugih itd. Od 1420. godine kad se pape vraaju u Rim
postojala je elja da Rim povrati status caput mundi. Nikola V je bio prvi renesansni papa. On je
zapoeo velika intelektualna pregnua. Od velikog je znaaja Apostolska biblioteka. Od povratka
papa iz Avinjona, ona ulazi u Vatikan. U 15. veku vladao je uasavajui strah od Turaka i
bibliotekar Vatikanske biblioteke, Kazali, je rekao: Ono to e spasiti svet su knjige,
biblioteke. U Biblioteci je uvan ogroman broj originalnih grkih i latinskih manuskripata i
srednjovekovnih rukopisa. U doba pape Siksta IV dolo je do sveane inauguracije Biblioteke.
Papa Sikst IV vaan je jer on zapoinje urbanistiku obnovu grada. Na temeljima starog Pons
Aurelio nakon 1000 godina podie most Ponte Sisto. Zasluan je i za mnoge druge poduhvate, a
meu njima je i Sikstinska kapela. Ova kapela podignuta je prema merama Solomonovog hrama!
S obzirom da je to bila papska kapela, ona je posebnim hodnikom bila povezana sa crkvom Sv.
Petra. Tu je sam papa sluio liturgiju. Zidana je kao tvrava zbog pomenutog opteg straha od
Turaka. To je takoe bilo mesto konklave, odnosno tu je biran novi papa, odatle bi se uzdizao
beli ili sivi dim. Zahvaljujui Mikelanelu Sikstinska kapela dobila je duboki, intelektualni,
filozofski program. Papa Julije II bio je jedan od najznaajnijih mecena umetnosti ikad. On je
imao ogromno obrazovanje, energiju, sposobnost da angauje ljude. On je pozvao Mikelanela,
Rafaela i Bramantea u Rim. On je takorei uvezao renesansu u Rim. Ove umetnike je za
visoku renesansu najvie inspirisao sam Rim, koji je predstavljao neiscrpnu riznicu.
Zahvaljujui ovim umetnicima i papi Juliju II nastala je sintetika logika, piktoralna logika
inkveenta. On je takoe pozvao Mikelanela da oslika svod Sikstinske kapele. Pre toga je na
svodu bilo plavo zvezdano nebo. Po sv. Avgustinu postoje tri stupnja hrianske istorije: ante
legem, sub lege i sub gratia. Drugi stupanj iskazan je Mojsijevim ciklusom na bonom zidu.
Trei stupanj, doba milosti tj. vreme od dolaska Hrista na zemlju, iskazan je Hristovim ciklusom
na bonom zidu. Ono to je nedostajalo u Sikstinskoj kapeli jeste prvi stupanja, vreme pre
zakona. Kasnije e Stranim sudom biti prikazan i kraj svega ovoga. Sikstinska kapela, u tom
smislu, predstavlja potpunu vizualizaciju hrianske istorije. Osnovni literarni izvor za
Mikelanela bila je Knjiga postanja! To je bio literarni izvor njegovog concetta. Nekoliko
dokumenata govori o tome kako je tekao ciklus oslikavanja. Takoe, iz Mikelanelovog soneta
znamo kako mu je tekao dan, znamo na kakvim je mukama bio itd. Mikelanelovo oslikavanje
svoda izvreno je u godinama 1508-1512. on je etiri pune godine stajao na skelama. U sonetu se
ruga sebi zbog fizikih patnji koje doivljava. Ovo oslikavanje je, dakle, za njega predstavljalo i
umni i fiziki napor. Sauvano je i par pripremnih crtea. Disegno je ukupan intelektualni
proces, ukupno promiljanje, pa tek onda iskazivanje u mediju. Crte je milost od boga data
umetniku. To je intelektualna priprema za veliki zadatak. to se tie dimenzija tavanice, ona ima
40m duine, skoro 12m irine, a kima svoda je na visini od 20m od poda to je, dakle, ogroman
prostor. Jedno od pitanja jeste kako je on uspeo to da oslika za etiri godine. Iako je Mikelanelo
tvrdio da je radio skroz sam, ipak su mu verovatno pomagali garsoni iz Firennce. Oni su slikali
krajnje delove na samim bonim zidovima. Drugo pitanje vezano je za injenicu da je za ovako
veliki zadatak bio neophodan concetto. Mikelanelo u pismima tvrdi da je sam bio tvorac
concetta. S obzirom da je u pitanju ba on, moda je to i mogue. Meutim, zbog ogromnosti
prostora ipak je verovatnije da su, zajedno sa Mikelanelom, concetto uobliili humanisti
okupljeni oko pape Julija II. Ipak je ovo delo prepuno detalja, u koje su utkane filozofske ideje
koje su premaivale literarne izvore itd. literarni narativ ide od oltara prema ulazu od stvaranja
sveta do Potopa i pijanstva Nojinog. Mikelanelo, meutim, stvara od ulaza prema oltaru, i tako
ga treba razmatrati ako se uzima u obzir neoplatonizam. Freske svoda podeljene su u tri trilogije:
1. trilogija o Noju; 2. trilogija o Adamu; 3. trilogija o Stvaranju sveta. Trilogija o Noju: 1.
Pijanstvo Nojino on je opijen i ponien, te to moe biti prefiguracija ruganja Hristu. Iz
perspektive neoplatonizma pijanstvo je najvei simbol ponienja i porobljenja due u telu. Ovde
nita jedno drugo ne porie, hrianstvo i neoplatonizam stoje zajedno. 2. Potop radei na
tavanici Mikelanelo se prvi put suoava sa freskom, on razmilja o rezanju, on je skulptor. Ovaj
travej je iri i on najvanije istorije prikazuje na samoj kimi svoda. Sama barka je u pozadini, a
u prvom planu je oveanstvo koje pokuava da se spasi. Potop iz perspektive tumaenja Starog
zaveta u odnosu na Novi zavet ukazuje na ogromnu kaznu koja stie oveanstvo, ali ona nije
potpuna jer je Noje izabran da ipak spasi oveanstvo. Potop je prefiguracija krtenja, a barka je
prefiguracija crkve u pitanju je otklanjanje greha oveanstva. Sa stanovita neoplatonizma, to
je opet velika kazna due koja je ubaena u neivu materiju, sa dalekom idejom spasa. 3. Nojeva
rtva to je ve spas, u oba konteksta najava nade u hrianskom registru za pomirenje boga i
oveka, u neoplatonistikom registru za povratak due u svoje stanovite. Ove tri scene, koje
predstavljaju poslednje scene u hrianskom kontekstu, iz neoplatonistikog ugla prikazuju
najdublju utamnienost due. Trilogija o Adamu: 1. Prvi greh i izgon iz raja ova scena
prikazana je u ravni sa ogradom u donjem delu crkve koja odvaja oltar i prostor u kome stoje
vernici. 2. Stvaranje Eve prvi prikaz boga, iz potpuno beivotne materije izlazi ena. 3.
Stvaranje Adama iz perspektive neoplatonizma to je trenutak protoka energije izmeu boga i
oveka, koji je po neoplatonizmu stvoren u apsolutnoj lepoti jer je najvia lepota od boga data
mukom telu, a i u hrianstvu je mukarac stvoren po boijem liku. Ova scena asocira na
Mirandolinu Besedu o dostojanstvu oveka. Trilogija o Stvaranju sveta: 1. Odvajanje zemlje
od vode prikazan je bog u akciji; 2. Stvaranje sunca i meseca. 3. Odvajanje svetla od tame
postavilo se pitanje kako predstaviti autokreaciju boga i stvaranje svetla i Mikelanelo se odluio
za kovitlac. Sa neoplatonistikog stanovita, to je povratak ljudske due u svoje stanite i ovde je
iskazana ta udnja due da se vrati bogu. U Sikstinskoj kapeli, dakle, postoji apsolutna ravnotea
hrianskog i neoplatonistikog narativa. Osim ovih 9 scena, prikazano je jo mnotvo figura, od
kojih nijedna nije samo dekorativna. Bono od ovih 9 scena prikazani su naizmenino po jedan
prorok i jedna sibila. Na lunetama prozora i pandantifima prikazana je pria o Hristovim
precima. Zato su prikazani proroci i sibile? Oni su pandani jedni drugima u antikoj i
hrianskoj tradiciji, oni svi najavljuju mesiju. Iz perspektive hrianske egzegeze oni najavljuju
Hrista, to je jako bitno u prostoru koji predstavlja celu hriansku istoriju. Proroci koji su daleko
od scene autokreacije boga i od oltara prikazani su kao mirni, koncentrisani na knjigu. to su
blie oltaru to su nemirniji. Prisutan je, dakle, emocionalni kreendo to je dua blia bogu, sve
je vee vizionarsko nadahnue tj. furor divino. Na Mikelanelovim figurama vidljiva je i sve
vea zavijenost ljudske figure, to e biti baza manirizmu. Lik Jone je u najveoj torziji jer je on i
najblii bogu, prikazan je direktno iznad oltara. Meu sibilama prikazana je, na primer, delfijska
sibila, prva i osnovna, koju nisu razumeli. Od velikog je znaaja mo tih ena da vide neto to
nije vidljivo. Na njihovim figurama, meutim, vizionarska snaga malaksava to su blie bogu
to je zbog istorijskog objanjenja da one ipak pripadaju antikom svetu, one pripadaju vremenu
pre ante legem. Postoji i tumaenje rodnih studija da je razlog ovakvog prikazivanja bilo
uverenje renesansnih ljudi da ene nisu sposobne jasno da vide, nisu sposobne da dosegnu tu
preciznost. Skulptoralno, Mikelanelo tretira enske figure isto kao muke. Osim njih, prikazane
su i posebne figure ignudi tj. injudi, nagi mladii. Oni su prikazani na naslikanim odeljcima
izmeu traveja, sede na pilastrima itd. I kod njih je prisutan rast uznemirenja. Postoji puno
tumaenja ovih likova, ali je najprihvatljivije sledee: oni i po formi i ideji jako lie na robove sa
grobnice pape Julija II i njihov znaaj je u formalnoj lepoti jer Mikelanelo u ovo vreme veruje
da je lepota ljudskog bia najvie od one boanske svetlosti to stigne do nas, ali je ona ipak
zakovana u prirodi. Oni bi onda predstavljali stanje due, ekstaze, enje da se dua vrati u svoje
prirodno okrilje. Oni prate sve istorije. Takoe je vidljiva velika torzija ljudske figure. Njih krasi
klasina lepota, ali ne prazna nego sadrajna. Oni predstavljaju duu koja izbija iz tela. Na zoni
koja se bono sputa ka prozorima prikazani su Hristovi preci pobrojani po (valjda) Matejevom
jevanelju. Svi ti preci su predstavljeni tako da istorija u zonama na svodu objanjava njihov
smisao i funkciju. Postoji potpun sklad u rasporedu izmeu ovih figura i onoga to je odreeni
prorok prorokovao i ta se deava na sceni koja je tu prikazana. Na pandantifima su prikazana
velika starozavetna ubistva Judita i Holoferno, David i Golijat itd. Na bronzanim
medaljonima takoe su prikazane vane scene. Mikelanelo nije koristio zemljane boje, ve
dosta snane i jarke boje, to e kasnije preuzeti maniristi. Meutim, biografi piu da je
Mikelanelo radio lultimo mano tj. da je doterivao freske lepkom, tehnikom al seco itd. Taj
sloj je zauvek izgubljen osamdesetih godina 20. veka kada je svod ien, konzerviran i
restauriran. Zato ova dela pripadaju visokoj renesansi? Zato to je neoplatonistiki duh ovde
ostvaren u apsolutnoj ravnotei duha i tela, forme i ideje! Ovaj svod je alfa i omega svih kasnijih
akademija, kolovanja itd. Meutim, i kad je kopiran nikada nije uraen sa tom energijom,
istinitou.

Koncept melanholije (nije za ispit)

Kapela Medii je otelotvorenje neoplatonisitke filozofije i predstavlja Mikelanelovu ideju
kosmosa. Kapela je ostala nedovrena. Mikelanelo je hteo da prikae sva etiri hijeratska
stepena. Reke pakla Aheron, Stiks, Kokit i Flegeton, sa svake strane po dve, su simboli
eksplicitne materije. Oblast prirode prikazana je figurama koje predstavljaju delove dana Dan,
No, Sumrak i Zora. Kosmika dua prikazana je kroz figure dvojice vojvoda koji su tu
sahranjeni. Mens nije stigao da uradi????. Melanholiju prepoznajemo po pozama figura ruka na
licu, naslonjena glava na ruku ili prst preko usana. Mikelanelo ne radi portrete, stoga i
vojskovoa nije prikazan kakav je bio, ve kao otelotvorenje melanholinog karaktera. Od
antikih vremena se raspravljalo o temi melanholije. Po Galenu, ovekova jetra proizvodi etiri
vrste krvi, na osnovu kojih postoje i etiri vrste karaktera. Savreno bie bi imalo sve etiri vrste
krvi, ali to ne postoji, pa zbog toga u oveku preovladava jedna vrsta krvi. Po Galenu, najgori
karakter bio je melanholian i odnosi se na stanje koje bi se danas nazvalo depresijom,
bipolarnim poremeajem itd. Platon i pre svega Aristotel smatrali su da je melanholija upravo taj
furor divinus, da je melanholik ovek koji je zbog te patnje izabran, patnja ga ini posebnim i on
u trenu napada melanholije moe da komunicira sa bogom. Planeta koja vlada melanholinim
duhom je Saturn. On vlada i Mikelanelom i zbog svega to je priao i stvarao smatran je za
spiritus melancholicus zbog ega je patio ali zbog ega je takoe bio i nagraen stvaralakim
faktorom. U renesansni je melanholini karakter smatran za najuzvieniji. Smatra se i da su
Direrove Meisterstiche (Majstertihe) tj. majstorski bakrorezi kao intelektualna celina odraz
sledeeg: Vitez, Smrt i avo aktivni ivot, Jeronim kontemplativni ivot, Melanholija ideja
iskljuivo intelektualnog promiljanja. Neki smatraju da je Direr hteo da prikae etiri
temperamenta i da jedan fali ne zna se da li je zaista tako. Melanholija prikazana je enska
figura kao aneo melanholije. Ona je zamiljena i odsutna, ali je i velianstvena, a nije ispijena,
jadna i bedna, kao to je ranije, po Galenu, prikazivana melanholija. Melanholini tip ide iz
hladne, turobne atmosfere, zato su prikazani more, ispijeni pas itd. Svi prikazani predmeti su
uglavnom graevinsko-arhitektonskog karaktera. Jo od Platona i Aristotela se za ovaj tip duha
savetuje intelektualni rad, promiljanje, graenje, stvaranje itd. jer je melanholija stvaralaki
princip. Posle dolazi do distorzije ideje melanholije i ona postaje moda. Ideja o oveku koji je
malcontetno je odgovarala aristokratiji, bilo je moderno biti melanholian ili bar tako izgledati.
Meutim, Mikelanelo i Direr su stvarno bili melanholici. O ovome itati: Ervin Panovski
Rano nizozemsko slikarstvo, Ikonoloke studije. Fiino je takoe pisao o melanholiji. Tema je
bila jako popularna i u Engleskoj. U elizabetansko doba, u drugoj polovini 16. veka, mnogi
slikari se bave temom Hamleta kao savreno melanholinog lika. Barton je u svojoj knjizi The
Anatomy of Melancholy nazvao melanholiju elizabetanskim ludilom, italijanskom boleu
itd. Primeri: Oliver Portret mladia mladi melanholik, lord, otmeno zavaljen, odbaena
rukavica kao simbol odlaenja od vitekog ideala, ratnikog etosa itd. Oliver Portret lorda
Herberta vana je komunikacija sa prirodom, poza melanholika ali u gotovo leeem stavu.
Nezadovoljnik tj. malcontento uglavnom su to bili mladi, bogati mukarci intelektualci.
DEVETO PREDAVANJE

Stanza della Segnatura

Stanza della Segnatura je prostorija u Vatikanskoj palati, tzv. Apostolskoj palati koja je
postepeno nicala uz crkvu Sv. Petra. Oslikao ju je Rafael i ovo je mesto gde je potpuno iskazana
visoka renesansa. To je suma renesanse, slikarstvo koje je uspostavljeno kao okosnica ukupne
tradicije. Nema slikara koji nije iao u ovu prostoriju. Za vreme pontifikata pape Julija II, Rafael
je oslikao nekoliko soba, koje su otad esto nazivane Rafaelove sobe, to pokazuje kako je
porastao znaaj umetnika. Osim ove stanze, postoje i druge. Ove freske nastaju u godinama
1509-1511. to su godine koje predstavljaju klimaks visoke renesanse, kada je takoe oslikana i
Sikstinska kapela. Ideja ove prostorije podrazumevala je segnatura gratie et iustitiaeznak
milosti i pravde, jer je ovo soba u kojoj je zasedao papski tribunal, tu su razmatrane molbe,
davani su oprosti, tu su uvani razni peati i dokumenti. Zato se naziva soba sudita ili soba
papskih peata. Tu je papa Julije II imao svoju privatnu biblioteku, koja je bila organizovana na
osnovu etiri oblika ljudskog znanja, a to su teologija, filozofija, poezija i pravda. Ovakva podela
se ogleda i u slikarstvu. Ovime je iskazano uverenje da oljuenjem putem obrazovanja ovek
postaje slobodnomislei ovek. I to je suma neoplatonistike filozofije ideja istine, dobrog,
lepog. Ovo je profani prostor koji se sakralizuje. Ova soba je vrsta univerzuma. Concetto je
stvoren od strane uenih ljudi okupljenih oko pape Julija II, i to verovatno ne jedne osobe, ve
vie njih. Rafael je bio potpuno dorastao da predstavi tako kompleksnu ideju. Bio je obrazovan,
filozofski nastrojen i druio se sa najuenijim ljudima svog vremena. Rafael je bio primer nekog
ko se lako nosio sa autoritetima, bio je socijalno adaptibilan. Meutim, i pored lakoe
institucionalne pripadnosti, Rafael je bio melanholik. Umro je u tridesetim godinama, nakon
kratkog bolovanja, 1520. godine to je ujedno i godina kraja visoke renesanse, jer posle Rafaela
nastaje nova faza renesanse manirizam. Svod je oslikan prema platonistikom uverenju
universalia sunt ante rem univerzalne ideje su iznad stvari, izvan materijalnog sveta, njihovo
ishodite je metafiziko. Rafael je imitirao mozaike, ime bi moglo da se aludira na mozaike
Rima i Carigrada, to uvek vraa ideju renovatio imperii, to je bilo u skladu sa idejom pape
Julija II da obnovi Rim kao caput mundi. Rafael je naslikao etiri medaljona koja predstavljaju
personifikacije ljudskog znanja, verovatno kao potvrdu da je to prostorija gde je papa uneo svoju
privatnu biblioteku, koja je i podeljena po tim oblastima. Ovo je jo vreme pre amblematskih
zbornika i Rafael je ve sto godina pre tih zbornika konstituisao te ambleme. Teologija je
prikazana sa putima. Ona predstavlja spoznaju onoga to je iznad moi oveka, to je jedan put ka
istini manje vie to kae i natpis. On se ugledao na Mikelanelove figure proroka i sibila, ali
ostaje vizuelno autonoman. Ispod figura su freske. To su istorije koje predstavljaju literarno i
vizuelno objanjenje ideje sa svoda. Sa suprotne strane prikazana je Filozofija, pored koje je
natpis causarum cognitio razumevanje uzroka. Ona nosi dve knjige moralis i naturalis tj.
prirodna i moralna filozofija. Poezija je prikazana onako kako se esto prikazuje i do danas ima
liru, venac, krila i, kao i uvek, prikazana je kao lepa, mlada ena mumine afflatus boansko
nadahnue, svaka figura je od boga data, zato su i na svodu. Tu je i figura Pravde jedna od
etiri kardinalne vrline, to je tako ostalo jo iz antike kao nepogreivo i potpuno istinito. Pravda
potie direktno od boga jer je sam bog dao zakone Mojsiju. Pravda tj. Iustitia predsedava, ona je
iznad svega ljudskog. Preostale tri vrline su: prudentia tj. razboritost, fortitudo ukupna
duhovna, mentalna i fizika snaga, temperantia uzdrljivost, umerenost. To su kardinalne
vrline, a teoloke vrline su ranije pomenute Fides, Spes i Caritas. Ovo su etiri nauke, etiri
oblasti znanja, ali sve one su povezane, sve su istovrsne zato to je npr. Biblija pisana u stihu i
poeta je jo od sofista vaio za vrstu mudraca, kao i filozofi i teolozi. Sve te etiri vrste znanja su
objedinjene u neoplatonizmu, renesansnom humanizmu i ovoj prostoriji. 1. Jednu od fresaka
koju je Rafael osmislio Vazari je nazvao La Disputa Rasprava o svetom sakramentu. Vazari je
iveo ve u vreme velikih verskih rasprava. Meutim, filozofi se nisu raspravljali ve se slau o
tajni Evharistije transsupstantiatio ideja da je Hristzaista prisutan tokom liturgije. Prostorno
podsea na apsidu, Rafael je kreirao sveti prostor u profanoj prostoriji. Vrh lii na crkvu San
Apolinare in Klase u Raveni. Prikazan je Nebeski sabor sa Svetim Trojstvom, apostolima,
Bogorodicom, Jovanom Krstiteljem, a dole je zemaljski koncept sainjen od najveih teologa
zna se tano koji su u pitanju jer se Rafael briljivo konsultovao sa istoriarima i knjievnicima.
Teologija je prikazana kao ivi razgovor ljudi, a nad njima predsedava Sv. Trojstvo. Ovako
sloenu konstrukciju sa ovako puno tela nije imao kod koga da vidi.2. Na sledeoj fresci
prikazan jeParnas pun lepote, to je ideja lepote, za koju je glavno utoite bilo Plotinovo delo
Eneade. Problem sa kojim se Rafael suoio jeste prozor ka Cortile de Belvedere, rajskom vrtu
sa skulpturama kao to su Apolon Belvederski, Laokon itd. Parnas je u grkoj mitologiji mesto
gde ive muze i Apolon, vrhovni bog pesnika, koji svira na viola da braccio. Tako je prikazom
brda Rafael prevaziao problem prozora. Ovde prikazuje jo voluminoznije, zaokruenije figure.
Cela mnogoljudna freska je organizovana oko volumena ljudske forme, organske forme ljudskog
tela. Na Parnas nas uvodi antika lirska pesnikinja Safo (ili Sapfo), nakon nje idu liriari, kraj
samog Apolona je Homer i tu su veliki epiari, tu je i Dante. Posle muza su renesansni pesnici,
Rafaelovi prijatelji, npr. Sanazaro. Bitna je i uloga posmatraa. Tu je arkadijski pejza. Dole levo
prikazan je grisaj i Aleksandar Veliki polae Ilijadu, osnovno poetsko delo, u Ahilov grob. Dole
desno prikazan je oma Vergilijevoj Eneidi car Oktavijan Avgust brani izvriocima
Vergilijevog testamenta da spale Eneidu, iako je to bila Vergilijeva elja jer je nije dovrio i nije
bio zadovoljan. Oktavijan Avgust je takoe naredio momentalno objavljivanje Eneide. Obe
scene prikazuju vladara koji podrava rad umetnika, poete.3. Sledea freska je Atinska kola
prikazana je preko puta Teologije, ali one nisu suprotstavljene ve su komplementarne, one su
dva puta ka istini. Naslov su joj dali Francuzi u drugoj polovini 18. veka, ali je ovo ukupna
antika filozofija, a ne samo atinski filozofi tu su i sofisti, platoniari, aristotelovci,
geometriari, astronomi itd. Ova slika je paradigma visoke renesanse. Tu je Rafael iskazao sav
svoj potencijal. Opet je prikazan veliki broj figura, koje je sve trebalo organizovati, povezati itd.
Ovde je najpunije prikazan cilj celog programa, a to je ugledanje na antiku lepotu, mudrost itd,
ali kako je Rafael to uradio? Prostor je simetrian a figure nisu, ali ipak postoji ravnotea
potpuna ravnotea izmeu forme i sadraja to je namerna, promiljena i dostignuta vrlina. Oni
su idealni svet antike mudrosti, koja je preko neoplatonizma ula i u hrianstvo. U centru su
Platon (sa duom bradom) koji nosi knjigu Timaj, svoj najuzvieniji dijalog, i pokazuje na
nebesa, kao i Aristotel, koji nosi Etiku, i pokazuje na ovaj svet. Oni su takoe komplementarni.
Figure su podeljene na one koji su vie idealisti, sa Platonove strane, i oni koji su vie
materijalisti, sa Aristotelove strane. Veoma bitan junak na ovoj slici jeste arhitektura.
Zahvaljujui sekvenci lukova stvorena je dubina prostora. Na konstrukciju ove slike uticao je
Bramanteov plan crkve Sv. Petra, ali je ovo idealni pejza. Tu su i dve skulpture Apolon i
Atena Palada lepota i mudrost. Svet je idealizovan, ali nije nedostupan. Izgleda kao da oni idu
ka nama, kao da e istupiti ka nama. Rafaelove figure su socijalne i Rafael je sam rado bio sa
ljudima, a i ljudi sa njim. Platonu je dao lice Leonarda, a Heraklitu (Pensieroso - Mislilac)
Mikelanela. Za sebe samog je verovatno odredio skromno lice skroz desno, koje se ovla vidi.
To su, dakle, njegove reference na sadanjost. Cenila se i Rafaelova literarnost, a slikarstvo je i
dobilo dignitas jer je postalo sposobno da prikae istorijsku temu, pritom je on imao i inventio
nije radio po predloku, ve stvara novu historia-u. Sauvan je karton ogromnih dimenzija na
kom je disegno, to je veoma dragoceno. 4. freska preko puta Parnasa je grupa fresaka koja se
nalazi ispod Pravde koja predsedava. Tu je opet prozor koji smeta da se stvori jedinstvena
historia. Na luneti su prikazane preostale tri kardinalne vrline. Fortitudo je prikazana kako dri
lava i hrastovo drvo rovere znai hrast a takoe je i prezime pape Julija II. Prudentia dri
ogledalo i prouava odraz sebe. Temperantia dri uzde. Glavna razrada ideja je na dve bone
freske i donjim grisajima. Levo je prikazan Corpus Iuris Civilis tj. trenutak kada Justinijan prima
od Trebonijana pandekte tj. kodifikaciju rimskog prava - trenutak primanja rimskog prava u
hrianskoj dravi, trenutak uspostavljanja prava tj. pravde. Desno je prikazan dogaaj koji se
odigrao mnogo vekova kasnije papa Grgur IX, kome je Rafael dao lice pape Julija II, dobija
dekretalije tj. kodifikovane papske poslanice. Dakle, Justinijan je dobio Corpus Iuris Civilis tj.
civilno pravo, a papa je sprovodilac crkvenog, kanonskog prava. Tu je iskazana ideja kako
Pravda predsedava bog je dao zakone Mojsiju, Mojsije ljudima i preko kardinalnih vrlina
ovek je sposoban da sprovede to pravo, epohu pravde. Pre ovoga ta ideja je sprovedena 1482.
kod Leonarda, pa se razvijala, da bi ovde bila prikazana ideja apsolutnog sklada, harmonije,
savrenstva ovde je ta ideja skroz ostvarena. Kada je nakon ove stanze, Rafael uao u sledeu
prostoriju znatno se promenio. Sledea prostorija je Stanza di Eliodoro. Heliodor je hteo da
opljaka blago iz hrama koje je trebalo da pripadne siroiima. Svaki napad na crkvu boiju biva
kanjen od boga. Vidljiv je tamniji kolorit, jai kontrast svetlog i tamnog, umnoeni lukovidaju
bri prodor u dubinu i, pre svega, vidljiv je eksplicitni pokret, nagla promena u pravcu raskidanja
apsolutnog spokoja slike. U ovoj sobi nalazi se jo jedna veoma bitna slika ije invencije su
koriene u kasnijim slikama Izbavljanje Sv. Petra iz tamnice. Opet su veoma bitni prostor i
struktura rasta kompozicije. Ono to e posle biti velika inspiracija je nokturalno osvetljenje,
kontrast svetlo-tamno ali je taj kontrast dramatian, jak! Svetlo je bog on sam oslobaa Sv.
Petra! Sledea soba je Stanza dellIncendio di Borgo Soba poara u Borgu. Mikelanelo i
Rafael su dali uporite manirizmu. U ovoj poslednjoj prostoriji koju je Rafael oslikao, prikazan
je grad, prvi grad koji se formirao preko puta reke Tibra, gde je postavljena crkva Sv. Petra i ceo
Vatikan. Prikazana je istorija kada je jedan papa spasio Rim od poara u 9. veku. Dakle, u ovoj
prostoriji je sam Rafael poeo da raskida formu koju je dotad gradio. Boje koje je iskoristio nisu
boje koje postoje u prirodi, nisu deskriptivne maniristi nisu hteli da budu imitiatori prirode.
Prisutan je uznemiren pokret, haotinost. Do sad je glavno bilo ono to se vidi okom, aovde je
glavna tema. Rafael podie figuru pape i smeta ga daleko, a u prvom planu je anonimna gomila.
Vidimo citat na Eneju koji iznosi svog oca Anhisa iz poara. Izgleda kao da poenta nije
predstaviti formu i sadraj u punoj ravnotei, ve je prisutna jaa formalizacija, demonstracija
crtea i forme npr. muka figura koja nije u neposrednoj ivotnoj ugroenosti izgleda kao da
jeste. Ova freska je bila jako interesantna za sledeu generaciju umetnika, njegovih uenika.
Dakle, disolucija stila visoke renesanse poela je ve u delu njenog glavnog tvorca, Rafaela.
Rafael je bio i glavni arheolog grada Rima, zaduen za sva iskopavanja, a prikazati svoju
materijalnu kulturu bilo je jako bitno za dravu. Bio je i impresario, reditelj. Gledati film: F.
Felini Roma. Ostavljao je freske uenicima da ih zavre.

DESETO PREDAVANJE

Manirizam
Manirizam je stilski i estetski fenomen. Postoje dileme oko toga da li manirizam pripada
renesansi ili ne. Mi ga posmatramo kao autonomni fenomen, ali ga ne odvajamo od renesanse.
On je zapravo okonao renesansu. 1520. godine, godine smrti Rafaela, sam Rafael pokazuje
drugaiji nain organizacije slike, dolazi do disolucije klasinog stila, neravnotee izmeu forme
i sadraja, namerne formalizacije, promiljenog i namernog citata iz istorije umetnosti, pre svega
antike, klasicistikog ponavljanja obrazaca, namernog podraavanja gotikih i antikih reenja.
Sline ideje javile su se i kod Mikelanela mnogo pre manirizma. Manirizam je trajao sve do
1590. godine, kada u Rim dolaze Karai i Karavao koji stvaraju novi stil barok. Naravno, ovo
su godine kojima se slui zvanina istorija umetnosti, ali manirizam ne nestaje u potpunosti te
godine. 1501. godine Leonardo i Mikelanelo su dobili zadatak da u Palaco Vekio naslikaju dve
velike bitke iz firentinske istorije. Nijedna od ove dve slike nije izvedena, napravljeni su samo
kartoni. Leonardo je napravio karton koji nije sauvan, ali je prema njemu Rubens uradio sliku.
Putem nje vidimo da Leonardo prikazuje vrhunac bitke, klimaks strasti, energetsku fuziju, ar
bitke, konje i konjanike. Prikazana je bitka kod Angijarija. Mikelanelo je prikazao bitku kod
Kaine. Njegov karton je sauvan i predstavljao je ogroman uticaj na maniriste 20 godina
kasnije. Vidljiva je namerna formalizacija, ideja da je crte svojim analitikim funkcionalizmom
dovoljan sam po sebi a nije u funkciji teme. Crte se posmatra kao idealna analitika i
intelektualna forma. Jo jedan znaajan Mikelanelov rad predstavlja Kleopatra iz serije Teste
divine tj. fantastine glave. Ovo nije ilustracija istorijskog narativa, ve demonstracija crtea
kao intelektualne aktivnosti, forme. Po Mikelanelu slika se mozgom, a ne okom slika treba
da podraava ideju, a ne prirodu. Proces mimesis vs idea zapoeo je jo od Leonardovih
oltarskih slika. Na neki nain ovi umetnici su na korak od apstrakcije, jer oni odustaju od
podraavanja prirode. Koren manirizma jeste neoplatonistika filozofija. Manirizam je novi
nain renesanse. Kod Aristotela, ideje proizilaze iz ulne percepcije a posteriori, a kod Platona
su ideje a priori, nezavisne su od ulne percepcije, one su iznad ulne percepcije. Ovde su ideje
u metafizikoj stvarnosti, one su pre svega, a posebno pre ljudskih ula. Ako su ideje arhetipske,
postavlja se pitanje kako da ih umetnost prikae? Svakako ne tako to e kopirati realnost, ve
pokuavajui da prikae ideju u svom umu, gde jedino i moe da doe u kontakt sa njom. Tako
manirizam naputa sve ono to je ustanovljeno u kvatroentu. Maniristi to ne rade zato to ne
umeju da rade ono to je raeno u kvatroentu, ve to ne ele Kunstwollen. Zbog toga je
manirizam vekovima kritikovan kao degradacija, pad umetnosti nakon vrhunca u renesansi. Prva
rehabilitacija manirizma dogaa se dvadesetih godina 20. veka to nije sluajno, tada nastaje
nemaki ekspresionizam i ekspresionistima se manirizam inio blizak njihovom senzibilitetu.
Ova rehabilitacija se vezuje pre svega za beku kolu istorije umetnosti. Od velikog znaaja za to
bilo je predavanje O El Greku i manirizmu Maksa Dvoraka. ta je manirizam u odnosu da
renesansu? Manirizam je stalni dijalog sa renesansom i samo na poetku manirizma ono to se
naziva prima maniera tokom dvadesetih godina 16. veka postoje veoma snana namerna
odstupanja od naela renesanse, ali posle je prisutno veliko potovanje renesansnih formi, ali
namerno odustajanje od njih. U tom smislu manirizam nije antiklasian, ve je samo neklasian.
Drugi deo manirizma, od tridesetih godina 16. veka, naziva segrazia manierane gratia kao
milost, ve grazia kao gracioznost. Manirizam je imao snanu podrku u traktatima i teoriji.
Sumu estetike manirizma predstavlja delo Lidea de pittori, scultori ed architetti Federico
Zuccaro. Vie se, dakle, ne pie o ivotima, ve idejama! To je kljuna razlika i na neki nain
ovo je prva istinska teorija umetnosti. Ovo delo napisano je 1584, godine koja predstavlja sam
kraj manirizma, tad manirizam posustaje. Kljuno kod Zuccara jeste razlikovanje onoga to
naziva disegno interno i disegno esterno. Disegno interno je zapravo ta ideja koja se milou
boijom uliva u umetnika, koje je a priori itd. On je duhovna forma koja postoji i u umetnosti,
ali ne ulnom percepcijom, ve kao dar od boga. A onda umetnik taj disegno interno pretvara u
disegno esterno. Ovo ukazuje na intelektualno uporite crtea kao intelektualnog procesa. To,
dakle, nije neki zanat, dodatak, zanatlijska vetina itd. Kako bi opravdao takvu ideju o crteu, on
objanjava etimologiju: di-segno segno di dio znak od boga. To naravno nije prava
etimologija, ve kvazi-etimologija, njegovo objanjenje. Zato postoji veliki animozitet prema
venecijanskom slikarstvu, jer ono nema crte! Socijalno okruenje manirizma je vrhunsko elitno
okruenje dvorci su prihvatili manirizam kao vrhunsku elitnu komunikaciju. Sama
remanirizam potie od rei manir, stil, ali iz ega proizilazi taj manir? Baldazare Kastiljone,
princ meu intelektualcima, iji portret naslikao Rafael, u svom delu Dvoranin o dvoraninu
govori kao o umetnikom delu. On mora ispuniti odreene kriterijume. Pre svega, mora 1. biti
graciozan u odei, manirima, ponaanju itd; 2. posedovati maniera tj. manir, mora da postoji
dissimulazione onesta iskreno pretvaranje; 3. mora posedovati artificijelnost artificioso
ali tad je to bila vrlina i nije imalo peorativno znaenje kao to mi to danas doivljavamo. Vie
nije bila poenta biti prirodan, niti je najbitnija priroda. Bitno je vetako, umjetno. Umetnost
vie ne treba da bude kao priroda, ve iznad nje. Jo jedan izvor manirizma je pojava
protestantske reforme. Prva generacija manirista stasava pod uticajem boravka Mikelanela u
Firenci. Istiu se dva umetnika. Prvi je Pontormo Polaganje u grob u kapeli Kaponi
(Capponi) u crkvi Santa Feliita na ovom delu ponovo vidimo boje koje ne vidimo u prirodi;
figure jesu voluminozne ali im ne verujem npr. jer je figura jako voluminozna ali stoji na
vrhovima prstiju i deluje nestabilno; prikazano je puno figura na tesnom, skuenom prostoru;
slika se cepa na dva dela jedan deo ini Bogorodica sa figurama oko nje, a drugi deo ini Hrist
sa figurama oko njega. Ovo je namerna demonstracija da se ne mora iznova prikazivati oko to je
ve prikazano kod Leonarda, Rafaela i Mikelanela. Drugi umetnik je Roso Fjorentino
Skidanje s krsta boje su opet neprirodne to se ogleda npr. u Hristovom inkarnatu, prisutno je
avetinjsko nono svetlo, opet je to prostor u koji ne moe da stanu sve te figure i taj ogromni
krst; ritam kompozicije je iseckan, prelomljen udovima itd. Sve je namerno nerealistino.
Mojsije brani Jetrove keri opet skuen prostor, jake figure koje ne mogu da je smeste u tesni
prostor, prisutna je dramatinost koja moda ne izaziva empatiju kod posmatraa ali je jasan
namerni prikaz te dramatinosti. Prima maniera je trajala jako kratko i to uglavnom u Firenci. U
Rimu u to vreme poinje iskopavanje Domus Aurea u kom su pronaene slike nazvane groteske
(od grotto) i mnogo od toga vidi se kod Romana. to se tie perioda grazia maniera, izdvaja se
umetnik Parmianino Madonna dal collo lungo tj. Madona dugog vrata prema tadanjim
uzusima lepota je u dugakom vratu, udovima, veoma jakim bokovima. Takoe, u Pesmi nad
pesmama pominje se njen vrat je beo i dugaak kao kula od slonovae. Vidljiva je estetizacija,
gracija, npr. u pokretu, nainu kako dri Hirsta. Drugi umetnik je Bronino Alegorija
sterilizacija erotinosti. Jedna od omiljenih estetskih figura u manirizmu jeste figura serpentinata
namerno zmijolika forma koja je na neki nain estetski ideal u manirizmu. Ovo nije
funkcionalna linija. Manirizam voli izuvijanu, neloginu formu. Otac te forme je Mikelanelo,
to je vidljivo npr. na izuvijanim figurama na svodu Sikstinske kapele. Kasnije je Mikelanelo
uradio figuru Pobede za grobnicu pape Julija II to je figura koja pobeuje svoju strast, koja se
uvija, a ruka je dodatno uvijena. anbolonja Otmica Sabinjanki opet disparitet tema je
otmica, a posmatra vie obraa panju na tu figuru serpentinatu. Tri ogromne figure povezane
su u jednu, sve kao da je vijano od voska. Pritom, da bi je sagledao, posmatra mora da obie
oko nje kinetiki princip strukture. Prisutno je namerno virtuozno prikazivanje mnogih formi,
teka dramatinost se osim u gestu ni ne vidi i ovo je moglo da predstavlja i neku drugu temu. To
to je manirizam doneo, najlake je bilo ostvarivo u malim dimenzijama npr. predmetima
primenjene umetnosti.

JEDANAESTO PREDAVANJE

Mikelanelov Strani sud

Mikelanelov Strani sud pripada umetnosti u doba verske krize. Jedna od osnovnih platformi
ovog vremena je Luterova reforma, proizila iz renesansnog humanizma, zasnovana na misli da
se crkva stalno mora reformisati jer je ine ljudi, a ljudi su kvarljivi. 1517. godine Martin Luter,
avgustinac, okaio je na vrata soje crkve u Vitenbergu 17 teza (posebno su vane one o
indulgencijama tj. oprotajnicama grehova). Ovaj in smatra se poetkom krize, ali uzroci seu
mnogo dublje. Evharistija je najvea tajna o kojoj se stalno raspravljalo, to je osnova Hristove
iskupiteljske misije. Crkva je od poetka negovala rtveni karakter Evharistije ali je to i neto to
se povremeno osporavalo. Reformacija je u svoje doba bila veoma moderan pokret i reformatori
su takoe pokrenuli pitanje Evharistije. Luter je karakter Evharistija smatrao za donekle
idolopokloniki. Sabori u Nikeji i Carigradu postavili su credo, u kom se spominje filoque tj.
filokve, i od sina. Ova re prvi put se pojavila kod panskih monaha, a uzrok tome je bio lo
prevod, tako da je to bilo sluajno. Filokve je glavni kamen razdora po pitanju Evharistije.
Sutinski, veruje se u prisustvo Hrista u tom inu, u transsupstantione u to da hlebu i vinu
forma ostaje ista, ali se supstanca menja i da se Hrist iznova pojavljuje i iskupljuje oveanstvo u
inu Evharistije. Luter je bio nezadovoljan ustrojstvom crkve, bogaenjem, ivotom van
parohija, nedostatkom direktne brige za duu na selu itd. Vrlo brzo posle 1517. papa ga je
kaznio, ali je on imao dosta sledbenika, te je dolo do druge izme. To je pogodilo evropske
intelektualce, a ubrzo kreu i ratovi itd. U Svetom rimskom carstvu vlada Karlo V koji je bio
nezadovoljan odnosima sa tadanjim papom i 1527. godine na Rim alje iskljuivo luteranske
trupe. Navodno su vie unitili oni, nego varvari u 5. veku. Ovaj dogaaj u istoriji se naziva
Sacco di Roma velika pljaka Rima, poar, a zatim kree i kuga. Mnogi umetnici naputaju
Rim i na taj nain se iri manirizam. Luter je smatrao da nema pretvaranja hleba i vina u telo i
krv Hristovu, ve da to sve ostaje ista supstanca consupstantia, da one koegzistiraju jedna kraj
druge. U tom sluaju, Evharistiji ne pripada nikakvo mesto u liturgiji, ve se samo itaju psalmi.
Njegov uenik Kalvin je bio jo tvri. On smatra da je sve to jedna ceremonija seanja, da se
Hristova rtva desila jednom u istoriji i da je ta ceremonija samo idolopoklonstvo i zbog toga je
on ukida. Primat pape je takoe stara tema i takoe neto to Kalvin odbacuje. Solafideizam
sola fide tj. samo verom uvek se, i meu patristima, smatralo da se samo verom spaava
ljudska dua. Meutim, Kalvin, a i Luter, smatraju da se samo milou boijom spaava
ljudska dua jer i solafideizam idolopoklonstvo, jer se zbog tog ubeenja ine dobra dela samo
radi spasenja. I pravoslavci i katolici smatraju da se hrianstvo zasniva na Svetom pismu,
ekumenskim saborima i tradiciji (pisanja patristikih otaca). Luter i Kalvin odbacuju takav stav i
kau da je u korenu protestantizma sola Scripturatj. samo Biblija. Dakle, zvanini poetak krize
predstavlja 1517. godina, ali je sve to proisteklo iz renesansnog humanizma, internacionalnog
pokreta. U Rimu je postojalo drutvo Circo dei Divino Amore. U to udruenje Mikelanela je
uvela Vitorija Kolona. Od velikog je znaaja ta ideja predestinirane boanske ljubavi. Taj krug
imao je institucionalnu podrku pape Pavla III. Posle dolazi do Inkvizicije itd. Mikelanelo i
Vitorija Kolona imali su poseban odnos ljubavi i prijateljstva. To je homosocijalno drutvo, malo
ena imalo je vodee uloge itd. Vitorija Kolona imala je vedar duh, a i Mikelanela je jako
proela, iako je on inae bio tmurno, teko bie, on je utonuo u sve te velike probleme, mislio je
samo o smrti i spasenju due. U tom periodu je ve i star, istroen i postepeno naputa ideju
posveenja umetnika, umetnika kao kanala milosti boije. Proima ga oseaj krivice, sopstvene i
kolektivne. Jedna od osnovnih tema njegovih zapisa je i sola fide. Mikelanelo nije imao
drutvenih problema, niko ga nije dirao, ali jeste bio povika na njegov Strani sud. Sikstinska
kapela je, kao to je ve reeno, simbol hrianskog kosmosa i poimanja vremena, a sa Stranim
sudom je prikazan i kraj hrianske istorije. I ona je restaurirana pre dvadesetak godina. Strani
sud funkcionie kao velika oltarska slika. Nastaje u etvrtoj deceniji 16. veka u godinama
1531-1541. To je vreme duboke verske krize meu intelektualcima, ali i krize meu obinim
svetom zbog Sacco di Roma. Hrist je prikazan mlad, vidimo pravi adventus domini, a za
Bogorodicu je Vazari napisao gran timore,terribilit strah, zastraujue, strava itd. Luter
odbacuje zatitniku ulogu Bogorodice, ali Mikelanelo verovatno to nije prihvatio, mada ona
ovde zaista zazire od Hrista, nema mo ni da ga umiri, ni da preporui. Na slici nema referenca
na pravi prostor, nema perspektive itd. Svi se boje. Apostoli, muenici itavo oveanstvo je
uznemireno jer suenje tek treba da pone. Sa leve strane prikazano je vaskrsenje tela. Neko je
kost, neko koa, a Hrist dolazi i budi, kree uspon ali je taj uspon muan. Aneli su bez krila.
Pravednici su kao neki brodolomnici, a i u gornjem desnom delu vidimo strah u oima, jer niko
nije bezbedan. U donjem desnom uglu vidimo kako ide pod??? Grenika prokleti, odbaeni,
koje e prodrati plamen pakla. Svako lice je paljivo uraeno, radi neverovatna skraenja. Na
licu prokletog kog vuku vidimo uas. Osnovni literarni predloak za ovu kompoziciju bila je
Vizija proroka Jezekilja. Smatra se da mu je vaan izvor bio i Dante, jer je u prikazan i Haronov
amac koji stie do princa tame, avola, Minoja obavijenog zmijom. Mikelanelo se nije
odrekao neoplatonizma, ali je odbacio optimistine ideje o lepoti sveta, lepoti mukarca itd.
Veruje se da je licu odrane koe Bartolomeja dao svoj lik odrana koa koja samo to nije pala u
ponor je potpuno u skladu sa njegovim stanjem. Zaista se na ovom licu vidi slinost sa portretom
koji je izradio njegov uenik, ali se ne zna zasigurno da li je zaista prikazao sebe. Luter nije bio
poseban ikonoklast, samo je mislio da je to idolopoklonstvo, ali zato Kalvin jeste. On je razumeo
da ovek mora da vidi, ali ne sme. U vreme krize hvataju se pera razna piskarala koja se bave
Mikelanelovim Stranim sudom, koja se bave time odakle tu vetar, gde su anelima krila itd, a
Pjetro Aretino kae da bi Mikelanelovi likovi mogli da prou u kupatilu, ali da su previe goli
za jednu kapelu. Nakon toga je Mikelanelov uenik Da Voltera, uz koga je Mikelanelo
doslovno izdisao, angaovan da doslika draperije na stidnim mestima. Zbog toga ga je Rim
nazvao braguetero kao gaa, gaera i sl. Jer, u to vreme je naslikati neto ovakvo bilo
indekorum. Neki su ak nagovarali papu da prekrei itavu sliku, ali je slikarsko bratstvo Svetog
Luke ustalo u odbranu Stranog suda, te je on na kraju sauvan. U rekonstrukciji su ove draperije
skinute. U vreme nastanka ove freske, mnogi su smatrali da je Strani sud pad renesanse. Ona
zaista nema tu izrazitu lepotu, ali svakako ima izrazitu duhovnost. Fridberg je smatrao da je
Strani sud doprineo treoj struji manirizma koja je insistirala na duhovnosti. Naime, mnogi
umetnici nakon ove freske naputaju grazia maniera i posveuju se ubojitom duhovnom naboju.
Fridberg to naziva contramaniera.
*Bogoslubeni obred naziva se misa od mittere u doba ilegale hrisantva, nakon Evharistije,
prvim hrianima je govoreno: Ite, missa est!, to je znailo: Zavreno je, idite, irite boiju
re dalje.