srećan.

Ipak, imao bih još manje prava da ga nazovem nesrećnim, uprkos

svim
zabludama. Najzad, sasvim je glupo to pitanje sreće i nesreće jer mi se čini
da bih
se ja teže odrekao najnesrećnijih dana svoga života nego svih onih srećnih i
radosnih. Ako je suština ljudskog života u tome da čovek svesno prihvati
ono
neizbežno i da u potpunosti iskusi sve dobro i sve loše, i da pored sudbine
na koju
ne može da utiče uspe da ovlada svojom, onom stvarnom i više
individualnom
sudbinom koja zavisi samo od njega, onda mogu da kažem da moj život
nije bio ni
bezvredan ni bedan. Pošto sam onu predodređenu, neizbežnu i od bogova
datu
sudbinu morao da prihvatim kao i svi ostali, moja unutrašnja, lična
sudbina, njene
slasti i gorčine moje su sopstveno delo, i spreman sam da za nju preuzmem
punu
odgovornost.
Ponekad sam, u svojim mlađim godinama, poželeo da postanem pesnik. Da
se to
ostvarilo, sada ne bih odoleo iskušenju da pišući sledim trag svog života
sve do
tananih senki detinjstva i do dragih i s Ijubavlju čuvanih izvora mojih
najranijih
sećanja. Međutim, taj moj posed, to moje dobro suviše mi je drago i sveto
da bih
ga upropastio. Što se moga detinjstva tiče, mogu samo da kažem da je ono
bilo
lepo i srećno; bilo mi je dozvoljeno da sam otkrijem svoje sklonosti i
talente, da
se sam izborim sa svojim najdubljim osećanjima zadovoljstva i bola, te da
na
budućnost ne gledam kao na neku višu silu, nego kao na nadu i proizvod
moje
sopstvene snage. Tako sam, ni po čemu upadljiv, završio školu kao
neomiljeni i
nenadareni, ali mirni učenik kojeg su na kraju propustili jer je izgledalo
kao da ne
podnosi da se značajnije utiče na njega.
Od svoje šeste ili sedme godine shvatio sam