Сима Ћирковић

ПОКЛАД КРАЉА ВУКАШИНА

Још је Константин Јиречек у чувеној расправи о цару Урошу, краљу Вукашину и Дубровчаним
казивање о депозиту Вукашиновом, тако драгоценом Вукашиновим синовима, који су, наводно „лутали
потпоре ни код кога“. Судбина синова Вукашинових споменута је и у упутству дубровачким посланиц
примерима дубровачке лојалности и помоћи коју су пружали владаоцима и великашима наших земаља: „И
и вратила им онај депозит који је био положио њихов отац у време свога благостања, о коме они нити су з
и наклоношћу Дубровника, отишли су у Угарску где су нашли хлеб (trovaron pane)“[1]. Јиречек је уз то
Дубровнику је више него 24 године после смрти Вукашина лежао његов депозит, а да се нико није јавио д
томе депозиту податке којима је располагао. Он је знао да се о Вукашиновом покладу водила парница, али
једноставније него што су стварно биле.[2]
Наишавши у Дубровачком архиву у серији Sentenze di Cancellaria на документе о парници измеђ
Барабића (Paulus de Baraba), запазио сам да су у њима неки најбитнији подаци о покладу краља Вукашин
бацају нешто мало светлости на судбину потомака Вукашинових. Иако је то мало, ипак се вреди тим доку
нашој историјској традицији и модерној литератури побуђивала велику пажњу.

***

[1] К. Јиречек, Српски краљ Урош, краљ Вукашин и Дубровчани, Зборник Константина Јиречека I, Београд 1959, 383. Јиреч
подсећања на Вукашинов поклад: „item о синовима краља Вукашина који су се склонили у Дубровник, који је сачувао њ
користи“ (10.јун 1403); „И краљ Вукашин је узео Дубровник за своју кућу и своје синове оставио је само с оним што је и
његових синова на част Дубровника (16.новембар 1403).

[2] Јиречек је познавао одлуку о плаћању хонорара „ser Nicolao de Mence et sociis, olim advocatis communis“ за процес који ј
То је управо парница чију пресуду објављујемо у прилогу, где је Никола Менчетић наведен као адвокат Општине.

Пре свега, краљ Вукашин није свој поклад оставио код дубровачке општине већ код властелина П
није се могло видети из чега се састојао Вукашинов депозит. Сада знамо да је Вукашин код дубровачк
несумњниво, о дубровачким литрама, па знамо да то одговара количини од 96.73 кг сребра. Вредн
грошима.[3] Приближан износ наводимо зато што је вредност депозита зависила од цене сребра у појед
одређене тешкоће за савременике и захваљујући њима, у дубровачким документима остао је траг о Вукаш
Можемо само нагађати зашто је краљев избор пао баш на Павла Барабића. Свакако је био човек о
студијама И. Манкен, знамо да се породица којој је Павле припадао називала до његове генерације Витан
Србијом, посебно са Призреном и познатим призренским трговцем , Вукашиновим протовестијарем Богд
оставио поклад у Дубровнику. Вероватно је то било коју годину уочи смрти и није имало везе са депозит
Судећи по другим случајевима, разложно је претпоставити да је Вукашин, остављајући део имови
покладом у случају његове смрти. Таква исправа није сачувана, није ни споменута у процесним актима, ал
Вукашинов депозит његовим синовима на једнаке делове. Индиректно се може закључити да Вукашин ни
Види се да ни породица Барабић ни дубровачка општина нису имали у том погледу обавеза према Вукаш

Када је Вукашин погинуо, у положају поклада није се ништа изменило. Остао је у кући Павла Барабића. С
тачно оно што су Дубровчани касније говорили, наиме, да наследници Вукашинови нису ни знали да је
после Вукашинове смрти. Павле или Палко, како су га савременици називали разболео се и диктирао је

[3] Количина сребра наведена је у пресуди. Дубровачка ковница је 1374. литру финог сребра размењивала за 19 перпера
гроша. Дмитру је 1393. нуђено 7,5 дугата за литру сребра. Вредност поклада изражена у дукатима била је 2212,5 млетачк

[4] И. Манкен, Дубровачки патрицијат у 14. веку I, Београд 1960.

[5] Тестамент Павла Барабића врло је уопштен, распоређује имовину у целини и не даје податке о пословним везама.

[6] О томе ранијем покладу и Марковом боравку у Дубровнику уп. Ј.Тадић, Промет путника у старом Дубровнику, Дубров

своју последњу вољу у присуству Никше Гучетића и Јакете Проданелића. [7] Умро је негде у
године.[8] Павле Барабић у тренутку смрти није имао пунолетне наследнике, једно дете је било на путу а
заштити бринули су се епитропи, жена Првула и властела Стефан Соркочевић, Никола Менчетић, Мих
Епитропима тестамента, односно туторима наследника Павла Барабића, обратио се пре 8. јуна 1374. Даби
његових синова.[9] Дабижив је са туторима наследника Павла Барабића прегледао рачуне депозита и при
У току следећих месеци дошло је до крупне промене у погледу Вукашиновог поклада. Пре новем
општина преузима поклад од извршилаца тестамента Павла Барабића. Ствар је изведена на тај начин ш
перпера и дала начинити нотарску исправу, коју су чували тутори Барабићевих наследника. [10]

Као што се из каснијих догађаја види, у тих 5000 перпера није била садржана вредност целокупног В
наследника очекивали су да може доћи до прецизнијег обрачунавања.[11] Од тада је депозит мир
служиле су се тим новцем и имале су извесне заплете са наследницима Павла Барабића и његовог си
у општину. У један мах 1383. извршен је обрачун и

[7] Testamenta Notarie 5 f. 122

[8] Тога дана је, наиме, у књигу Distributiones testamentorum преписана цедуља на којој су епитропи пописалисуме издате
[9] Једна ставка у том документу гласи: Dederunt Dabisiuo prothovestiario uxoris et heredum regis Volcassini pro parte deposit
исплаћен протовестијару Дабиживу, а у парници су странке, па и суд у пресуди увек говорили о логотету. Парница
достојанственик био у Дубровнику.

[10] Та исправа није сачувна. Неко време су је и тутори Барабићевих наследника затурили, јер им је месецима продужив

[11] Павле је био удружен са својим синовцем Лукшом. Кад је и овај умро, остала је неподељена имовина овог друш
непокретна добра и саставили о подели нотарску исправу, која је регистрована у Diversa Cancellarie 13.11.1375. У том
denariis qui sunt in comuni de deposito regis Volcassini peteretur, ambe partes debeant respondere et solver heres dicti Pauli. К
исплатити одређену суму општини на име преузимања Вукашиновог поклада. Уједно постаје јасно због чега је приликом

направљене су 2 нотарске исправе о обавезама општине према депозиту Вукашиновом и према но

Прелом је настао средином 1394. када су се у Дубровнику појавили Вукашинови синови Андрија
знамо када су они дошли у Дубровник јер из 1394. нису сачуване одлуке дубровачких већа. У сваком случ
и тутора наследника Павла Барабића око обавеза насталих из примљеног поклада. На основу једног
Вукашинови још 27. јула 1394. боравили у Дубровнику и да им тога дана још није била у целини предата
били су исплаћени. Тада су кренули у Угарску, где се Андрејашу замео сваки траг, и где је Дмитар живео
Као што је већ речено заплет је настао услед тога што је краљ Вукашин свој поклад оставио у фином
да у време остављања депозита није утврђен његов еквиваленат у дубровачком новцу. Није било ни по
тренутку кад је Вукашин оставио сребро, дручкија у време кад је општина примила његов поклад, а друч

У тренутку исплате у лето 1394. општина се осећала обавезном да Вукашиновим наследницима исп
тада у Дубровнику. Требало је исплатити више од 5000 перпера, колико је преузела од Барабићев
захтевала од старатеља над Барабићевом заоставштином да надокнаде разлику. Адвокати Барабиће
клијената није ништа остало. Истицали су да је приликом преузимања поклада био извршен обрачу
због тога што сребро није више вредело или због неких других трошкова. Као пример таквих трошкова
логотету. Адвокати општине су тврдили да општина не може дуговати више од оних 5000 перпер

[12] Већ је Јиречек навео примере употребе Вукашиновог новца за општинске потребе (дизање и оправка зидова, опрем
Дубровачке републике I, Београд 1951. виде се други заплети. Од новембра 1382. до маја 1383. одлаган је рок тутори
епитропа и тутора да се закуну да говоре истину о нотарској исправи. Месец дана касније тражено је да за 2200 перпера пл
и њен мираз од 2500 перпера се спомиње у његовом тестаменту. Пошто јој је исплаћено 500 перпера 15. јуна 1380. завеш
је зато требало вратити мираз. Није познато како се новац од мираза повезао са новцем од Вукашиновог поклада.

[13] У пресуди стоји на једном месту ut possit comuno satisfacere heredibus dicti domini regis, из чега се може закључити да
се водила парница. Тешко је претпоставити да би општина исплатила депозит у целини па тек онда повела парницу.

које је примила и наводила да у нотарској исправи, издатој приликом преузимања тог новца, није
су и после тога истрајали на тврђењу да код наследника Барабићевих није остало ништа после предаје 50
 Суд је у извесној мери уважио становишта обе парничне стране. Пресудио је да вредност сребра тр
узимала сребро у време кад је велико веће донело одлуку о преузимању поклада. Барабићеви наследници б
и тако обрачунате вредности 295 литара сребра одбивши 30 дуката исплаћених логотету. Општина је, по
услед неједнаке цене сребра у тренутку преузимања поклада и у тренутку исплате делова Андријаша и Д
Кнез и судије су 10. августа 1394. утврдили, на основу одлука већа, да је сребро у ковници у време
Укупна вредност целог поклада у тренутку преузимања била је 5605 перпера (295 х 19). Нађено је да насл
тога је било исплаћено 374 перпера и 6 гроша Адријашу и Дмитру на име њихових делова, а 187 перпера
dicti domini regis.[14]
После тога остала је код дубровачке општине трећина поклада. Њена судбина је добро позната.
Вукашину и Дубровчанима саопштио податке о исплати тог дела. У августу 1399. појавио се у Дубровник
Веће умољених је одлучило да му исплати остатак очевог депозита под условом да докаже да Марко н
одговарати и платити ако би се икад појавио неко захтевајући део који је Марку припадао. Морао је начин
и са остала 2 дела.[15] Том приликом је одлучено да му се исплати или у сребру или да литар сребра обра
нису том приликом споменути и због тога су остали непознати све до овог прилога. Сада је већ Мартинузи
трећи део суме коју је дуговао на основу пресуде од 27. јула 1394. У исто време наплатио је половину то
наследника Луке Барабића.[16] Тиме су били окончани пословни и правни заплети око поклада. Остал
оживљавали наводећи је као пример своје лојалности.

[14] Није јасно како су обрачунали вредност оних 30 дуката исплаћених логотету. Укупна вредност поклада (1374-5) била
је да се плати још 561 перпер и 9 гроша, из чега следи да је на име 30 дуката одбијено само 43 перпера и 3 гроша, иако ј

[15] Документе је навео већ Јиречек.

[16] Тада је и Никола Гундулић био ослобођен јемства за Мартинузија Барабића.

Преостаје да видимо да ли заплети око Вукашиновог сребра откривају нешто ново из историје њег
чињеница да је жена Вукашинова надживела мужа и да се налазила уз синове 3 године после његове смрт
протовестијара и да се она старала о мужевој заоставштини. Откако знамо да је Марко био „млади краљ“
очеве смрти преузео остатке очевих земаља и сва владарска права и одговорности. Можда је тако и било
Можда су сви Вукашинови наследници живели заједно и у том случају би требало претпоставити да је Ма
Могуће је да су били одељени, тако да је Марко био на једној а мајка са осталим синовима на другој стра
том случају само њен логотет или протовестијар. О њему иначе нема помена у другим изворима.
У вези са тим проблемом вреди се подсетити на нумизматичку грађу, коју је приказао Сергије
областима и после 1371. кован новац. Ковали су га „благоверна краљица“ (на новцу није наведено име
Нађено је 70 примерака краљичиног новца, који се може класификовати у 2 врсте.[19] Од Марковог новц
а од Андрејашовог 26 примерака, такође од 2 врсте. Изгледа да су Вукашинова удовица и његова 2 син
право ковања новца. Хронолошки оквири ковања су веома широки: од 1371. до 1395. године. Не може се п
новца њених синова или тече паралелно с њим. С.Димитријевић је с правом истакао велики број нађених
Допуштала је могућност да је она „вршила регентску и владарску функцију за време интерегнума и за вре
С.Димитријевић је навео „приближно исти број досад нађених примерака краља Марка и Андрејаша“. С
наступа са звањем краља, и Андрејаш који није имао то звање, ковали у исто време јер су били нека врст
ковању новца добила у раније изнетим документима јак ослонац, а да није потребно прибегавати претпос

[17] Нове погледе на положај Марка пре 1371. и изворе уп. Р.Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975, 124, 166-16

[18] Сергије Димитријевић, Новац кнеза Лазара у односу на новац других обласних господара, О кнезу Лазару - Научни с

[19] С.Димитријевић, наведено дело. При томе, С.Димитријевић није рачунао краљичине врсте са шлемом и натписом „к

[20] Љ.Стојановић, Стари српски записи и натписи I, Београд 1902. Проф. Ј.В. Ђурић упозорио ме је да се у натпису уз и

Андрејаш је могао бити самостални господар једног дела Вукашинових земаља. Његова ктиторска
на Тресци, може се тумачити у том смислу.[21] О блиским везама и заједничкој политици Марка и Андре
су Марковом погибијом и његова браћа изгубила ослонац у Македонији и да су напустила земљу и пр
документу чврст хронолошки ослонац за одлазак Андрејаша и Дмитра у Угарску (лето 1394), сазнали см
сасвим друкчијим околностима. Не може бити никакве сумње у то да су се браћа разишла и ударила различ
и Дмитар су прешли најљућим турским противницима. Још пре него што је Марко погинуо на Ровинам
Жигмунда.
Нико данас не може рећи зашто су Андрејаш и Дмитар напустили Македонију, али свако може запа
временски близак догађајима који су почетком те године потресали Македонију и суседне византијске о
своје хришћанске вазале. Није познато колико их је било и које су све личности биле присутне. Цар Манојл
спомиње још само синовца Јована а све остале наводи уопштено као вође или владаре хришћана. Он прип
и у исто време да убије владаре верника“ (тј. осталих хришћана на Балкану). Говорећи о истим догађајим
Константина Драгаша, али се из његовог излагања може закњучити да су тамо били и други хришћански к
да побије своје вазале, присилио је деспота Теодора Палеолога да изда наређење да се Турцима предају
1394. посео је грофовију Солу (Салону) и последњу господарицу узео у харем. За време боравка у Тес
организује одбрану градова које је требало предати Турцима. Бајазит није ишао даље, вратио се на север
још у Серу и други хришћански кнежеви заверили Палеолозима да више неће долазити на Порту. У Ла
Лазаревића, Константина Драгаша и Марка, који су остали верни вазали Бајазита. При томе се губи из в
почетком 1394. заиста дошло до поларизације међу њима. Упадљиво је да Ђурађ II Страцимировић почет
Балшић, веран вазал султанов, управо тада постиже успехе. Загосподарио је Кројом и учествовао у б
Бајазитовим после 1394. и губи своје земље 1396.

Све је ово споменуто са циљем д се учини вероватним да је разлаз међу Вукашиновим синовима, кој
у Угарску,

[21] К.Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952; Л.Мирковић, Мрњавчевићи, Старинар 3 (1924-5); М.Динић, Андрејаш, Енци
 само део једног ширег разиласка међу вазалима Бајазитовим после састанка у Серу у зиму 1393/4.
Из податка о покладу Вукашиновом може се извести понешто о хронологији и генеалогији њего
дубровачке инструкције из 1403. изводило се да је Андрејаш био жив те године. Мислим да се са сигурно
је био у Дубровнику и 1399. када је Дмитар као наследник подигао Марков део поклада. Знајући дуброва
био подељен, сигурни смо да би Маркову трећину браћа поделила да је Андрејаш био жив 1399. Сетимо
наследник Марков.
У вези са покладом Вукашиновим намеће се и питање о његовом 4. сину Иванишу. У извору који
овим редом: Марко, Иваниш, Андријаш и Митраш. Сада смо сигурни да је Андријаш био старији од Д
Андријаша. По Орбиновом извору, Иваниш је отишао Балши II у Зету и тамо је погинуо у бици на Саурс
је разумљиво што се не јавља у дубровачким документима о Вукашиновом сребру, јер је најстарији ак
Иваниша није споменуо Вукашин у својој повељи за Дубровчане из априла 1370. Можда је Иваниш, као
наведен у повељи, као што нису наведене кћери и Дмитар. У сваком случају, документи о покладу, чува
Иванишу, ни у позитивном ни у негативном смислу.

[22] Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968.