Zbog njihovog prenaglašavanja egzoterične verzije Biblije i skrivanja pravog, ezoteričnog

značenja, dobili smo situaciju da hrišćanski vernici i danas veruju u Boga koji oplođava devicu da
bi mu rodila sina - ali opet kao devica; da bi se predupredila neugodna pitanja o tehničkim
detaljima takve oplodnje, izmišljeno je čudo zvano 'bezgrešno začeće'. Dakle, nametnuto je
verovanje da je Isus bukvalno sin Božiji, a potisnuto je ezoterično značenje u kome se izraz "sin
božiji" kao i "sinovi svetlosti" (Jovan 12.36; Kumranski zapisi) često koristi u simboličnom
značenju koji je i sam Isus koristio govoreći o "svom ocu na nebesima" u istom značenju u kojem
je učenicima i ljudima govorio da su i oni sinovi Božiji (Matej 5.9; 5.45; Luka 6.35; 20.36; Jovan
1.12;) dok je za sebe tvrdio da je Sin Čovečiji i odbijao je da potvrdi da je bukvalno sin božiji (Luka
22.70; Matej 26.63). Na osnovu mita o "bezgrešnom začeću" zaključuje se da je čovekovo
prirodno začeće grešno samo po sebi; da je čovek ('iskonski') grešan zato što uopšte postoji.
Takođe je nametnuto egzoterično shvatanje da je svet nastao pre oko 6.000 godina; da zmije
govore; da sa neba pada oganj i sumpor samo na perverznjake, tj. na gej parade; da se more
može razdvojiti da bi "izabrani božiji narod" mogao peške po dnu mora da pređe do druge obale;
da se može ustati iz mrtvih i u fizičkom telu živeti večno - ali na nebu (dakle u fizičkom telu u
nefizičkom svetu - nije bitno ako ne razumete, važno je samo da verujete); da će nakon što Bog
uništi svet koji je sam stvorio (dakle, zgrešio je), svi koji su bili pravoverni i bezgrešni ustati iz
mrtvih (eshatologija), i to tako što će na njihovim kosturima ponovo izrasti meso i dobiće isto
fizičko telo kao što su imali (čak iako im se nije svidelo), i to večno (nema detalja kako će ustati iz
grobova, da li će ih neko otkopati ili će morati sami s mukom da se iskopaju). Naime, zato se
judeo-hrišćani i muslimani sahranjuju, a ne kremiraju: da bi sačuvali svoje kosture za taj 'sudnji
Dan D'.

I to su osnove hrišćanske vere i crkve koje su institucionalno zaštićene u hrišćanskim zemljama.

PRAVA BIBLIJA

Cela Biblija je zapravo Astroteologija koja je vrlo vešto pretvorena u alegorijske i bajkovite priče.

Sva prava religijska iskustva od najstarijih vremena su poticala od kosmoloških i astronomskih

zakona i datosti. One su se kombinovale u astrološkim zakonitostima. Astrologija je oduvek svuda
u svetu povezivala ljudsko iskustvo sa kosmičkim datostima, sa prostorom i vremenom. Realnost
prostora i vremena data je u astrologiji - bez ikakvih izmišljanja. Astrologija je nauka u potpunosti
zasnovana na činjenicama, iskustvu i posmatranju. U njoj nema ničeg izmišljenog niti
pretpostavljenog. Zato je astrološka nauka u svojim osnovnim postavkama istovetna svuda u
svetu, od Kine, preko Srednje Azije i Bliskog Istoka do Amerike. Od samih početaka civilizacije,
bez ikakvih međusobnih veza i uticaja. Dakle, nije nastala na jednom mestu i prenosila se dalje,
nego je na svim kontinentima nastala u istovetnom obliku.

Religija je povezivanje svesne individue sa kosmosom, sa Apsolutom. Taj kosmos je jedino bilo
moguće prikazati astrološkim činjenicama, kretanjem Zemlje, Sunca, planeta i zvezda. Zato je
svaka prava religija u suštini astroteologija.

To je i judeo-hrišćanska teologija: ona je prikrivena astroteologija.

To se vidi svuda. Počevši od toga da su sve verske građevine u judeo-hrišćanstvu prepune

astroloških simbola i mnogih drugih astronomskih zakonitosti, pa do toga da je kada u kojoj se
kupa rimski papa optočena zlatnim znacima zodijaka.

Biblija je u potpunosti astrološka knjiga, ali astrološke datosti prikriva i falsifikuje u mit i alegoriju,
izmišljene likove i događaje. I ne može se zasnivati ni na čemu drugome nego na
astrokosmološkim datostima jer se bavi svim velikim i bitnim pitanjima čoveka i sveta, koji nisu
odvojeni.

Ali kao što smo već rekli, to je njena ezoterična strana. Ona je prikrivena sa egzoteričnom
stranom, onom koja je namenjena prostom narodu i njegovoj potrebi da živi u bajkama i
fantastičnim verovanjima koje su sročene u Bibliju kakvu danas znamo, sa bajkovitim pričama od
Mojsija do Isusa.

Upravo zato što je Biblija ezoterična istina prikrivena u egzoteričnu izrekama, pričama i
alegorijama, te priče su pune ezoterične mudrosti i iskustva. Kao kada bi neku naučnu činjenicu
pretvorili u bajku da bi je ispričali deci. Ona će i dalje sadržavati svoju istinu, iako shvatljivu na
drugi način. Mnoge isitne su i otvoreno izrečene u Bibliji, nije apsolutno sve skriveno u mit.

Skoro svi likovi, mesta i događaji u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu su zapravo personifikacija
astroloških zakonitosti i procesa.

Hrist je personifikacija Sunca, 12 apostola su 12 znakova zodijaka, vreme rođenja "sina božijeg"
poklapa se sa najkraćim danom u godini, 22 decembra, kada sunce zamire i posle tri dana se
"rađa" tj. ponovo se uzdiže: 25 decembra. Prolećna ravnodnevnica se poklapa sa "vaskrsenjem"
novog života prirode, odnosno "uskrslog sina božijeg" - sunca.

To su solarni mitovi koji su se poštovali u celom svetu, u isto vreme i po istom arhetipskom
obrascu solarnog božanstva kao bezgrešnog "sina božijeg" koji se svuda u svetu rađa u isto
vreme, spasava svet i ljude čineći čuda, prividno umire i vaskrsava posle tri dana opet u isto
vreme i na isti način, vraćajući se svome "ocu na nebesima". To je Tamuz u Vavilonu, Horus u
Egiptu, Dionis u Grćkoj, Krišna u Indiji i još neki.

Hristov lik je samo poslednji u tom nizu.

U suštini tog arhetipskog solarnog obrasca je vaskrsenje. Tu sunce prividno zamire u najkraćem
danu u godini, zimskoj kratkodnevnici, i vaskrsava u novi život, u prolećnoj ravnodnevnici.

Smrt i vaskrsenje je suština svih religijskih iskustava svuda u svetu. Suština čovekovog postojanja
je u vaskrsenju iz smrtnog u besmrtno, iz ljudskog u Božansko.

U celom Srednjem Istoku, od Egipta do Indije, postojale su misterijske škole i tajna društva
(Terapeuti, Eseni, Gnostici, Sufi...) koji su poznavali ezoterično značenje religioznosti, tajnu
vaskrsenja, spajanja sa Božanskim kroz znanje o kosmološkim procesima koji su analogni
procesima u čovekovom biću i životu. Jer čovek je jedno sa kosmosom. On je mikrokosmos. Sve
što je u kosmosu to je u čoveku, i obratno.

Ukoliko Isus Hrist nije potpuno izmišljen lik, on je bio jedan od posvećenika tih društava,
verovatno Esena, i poslužio je kao model za lik Isusa Hrista koji danas imamo u Bibliji. Jednake su
šanse da je takav visoki posvećenik postojao kao model za Isusa, i da je Isus izmišljen lik za
potrebe stvaranja nove religije. Jer sve izreke i govori koji se njemu pripisuju su alegorijskog
karaktera, to su mudre izreke sticane dugim isksutvom. Uopšte ne liče na običan govor jednog
čoveka ili učitelja. To je zbunjivalo mnoge ljude i teralo ih da se pitaju zašto Isus nije dao
detaljnije učenje nego samo priče i mudre izreke. Ako je pripadao misterijskoj školi onda su samo
takve izreke i alegorije i mogle da mu se pripišu kao njegovi govori. Detalji učenja su sačuvani za
posvećene. Za narod su bile samo priče, izreke i alegorije.

Te misterijske škole su bile vrlo moćne i jake, uticajne i poštovane u narodu, pored toga što su
čuvale drevno istinsko znanje o čovekovoj bogospoznaji i oslobođenju. Zato su bile na meti
uništenja vladara iz Rima.

Vladarske familije iz Rima su od astroteologije napravile teologiju i mit. Tako je nastala Biblija.
Iskoristili su neke gnostičke tekstove i napravili vrlo vešt falsifikat istinskih kosmoloških činjenica i
procesa.
Abelard Reuchlin: The Pisos' Futher Writings

Isus je postojao kao učitelj poslat od strane naprednih ljudskih civilizacija da nas upozori na
reptilske hibride koji su vladali nad ljudima u Vavilonu, Egiptu i Rimu. Te hibride je identifikovao u
Levitima kada ih je nazivao potomcima i slugama Đavola (Reptila) (Jovan 8:44) dok je sebe uvek
nazivao "Sinom Čovečijim" da bi naglasio svoje čisto ljudsko poreklo.

Pre Isusa su Eseni (u Kumranskim rukopisima) ostavili svedočanstvo o borbi 'sinova svetlosti'
(visoko razvijenih ljudskih duša) protiv 'sinova tame' (neljudskih entiteta koji se hrane tuđom
životnom energijom) na ovoj planeti.

- Leviti su iz Vavilona, gde su i sami bili podvrgnuti reptilskoj hibridizaciji, od reptilskih hibrida
koji su tamo vladali, doneli najvažnije tekstove Starog zaveta i znanje kako se stvara i održava
kontrola ljudi putem religije. Čim su se vratili na područje današnjeg Izraela, iz "progonstva" u
Vavilonu, uspostavili su svoju teokratiju nad jevrejskim plemenima kakva do tada nije postojala,
imali su pripremljenu celu priču. Skoro svi tekstovi Starog zaveta su zapravo tekstovi iz Sumera i
Vavilona, a ceo koncept religije preuzet je iz Zoroastrizma (anđeli i njihova imena, ideja spasitelja,
sina božijeg, svetog duha, vaskrsenja i strašnog suda). U nekim tekstovima su samo dodata
jevrejska imena, kao na primer izmišljeni lik Davida u "Psalmima Davidovim", zatim Solomona,
Jova i Propovednika čiji tekstovi su svi sumerskog porekla. Cela priča o potopu u identičnom
obliku postoji u sumerski zapisima. Tekstovi koji se odnose direktno na jevrejska plemena i
istoriju su uglavnom izmišljeni ili izmenjeni tako da se uklapaju u celu priču. Statistička
istraživanja Fomenka su pokazala da je neko bestidno prepisivao životopise skoro svih
starozavetnih careva prema hronologiji rimskih careva (vidi na dnu ove strane).

Egzoterična verzija tekstova Starog i Novog zaveta sastavljena je istovremeno u jednu knjigu
danas poznatu kao Biblija, u Rimu, kada je uvođeno hrišćanstvo kao religija. Hrišćanska crkva je
stvorena u Rimu sa ciljem da se isticanjem samo egzoteričnog učenja potisne ezoterično
hrišćanstvo prenošeno od strane Gnostika. Sastavljačima nije bilo nimalo teško da usklade njihov
sadržaj, da u Stari zavet ubace tuce izmišljenih "proroka" i njihova "proročanstava" o Mesiji koja
će se "ispuniti" sa Isusom. Podmetanje "dokaza" je stara praksa u pravljenju religija. Treba to
nečim i potkrepiti, ljudi će postavljati pitanja. Ali i pored toga ostalo je više nelogičnosti i
kontradikcija nego doslednosti, jer se nijedna istina ne može sakriti u potpunosti.

Jedna od najkrupnijih istina je ta da, pre ove intervencije Levita u kreiranju religije Jevreja,
odnosno pre sastavljanja tekstova Starog zaveta u Rimu, jevrejski Bog Jehova Elohim uopšte nije
bio "monoteista", bio je dvopolan, njegova ženska strana se zvala Ašera i prema brojnim
arheološkim dokazima poznatim još od 1967. godine, uvek su bili poštovani zajedno, kao Bog i
Boginja. LINK Njihova imena i dvopolnost vode poreklo iz Vavilona. Elohim je hebrejska reč.
Koren "El" na hebrejskom znači Bog, u muškom rodu. Ženska verzija reči "El" je "Eloah" i prevodi
se kao Boginja. "Elohim" je množina koja stoga znači: Bogovi i Boginje, muško/žensko.

I arheologija i sami tekstovi Starog zaveta gde se o Bogu govori u množini (Postanje 1.26; 3.22)
pokazuju da Jehova nikada nije bio monoteistički bog. Takav je samo predstavljan, ali u kontroli
uma putem religije veština predstavljanja oduvek je bila mnogo važnija od svih očiglednih
činjenica. Zapravo, ta drevna veština se i sastoji u tome da se najpre postavi činjenica svima
vidljiva, a zatim da se predstavljanjem i tumačenjem ljudi navedu da je uopšte ne vide kakva
jeste, nego kakvom je teokrate predstavljaju. To se drugačije naziva dogma.

Ako se i pored toga ljudima jave neke nelogičnosti između onoga što je vidljivo i što je rečeno o
vidljivom, teokrate su taj problem lako rešavale inkvizicijom i lomačom.

Isus nas je takođe (iz istog razloga zbog kojeg nas je upozoravao na reptilske hibride) učio kako
da sačuvamo ("spasemo") svoju (ljudsku) dušu. Zato je on tako privlačan svim ljudima. Njegova
učenja su ostala zapisana kod Gnostičara, njegovih pravih učenika. Kako je njihov uticaj sve više
rastao, hibridi su ih iskoristili da naprave hrišćansku crkvu u Rimu kojom će oni da upravljaju, a ne
pravi učenici Isusovi. U tu svrhu su iskoristili neke gnostičke zapise, otuda potiču sve velike reči
Isusove koje su ostale, a koje izražavaju takvu božansku mudrost kakvu niko nije mogao da
izmisli. Ali veći deo su falsifikovali i napravili Jevanđelja kakva su u današnjoj Bibliji (Abelard
Reuchlin nam otkriva i koja vladarska familija iz Rima je radila na sastavljanju tekstova Novoga
zaveta), a sve ostale originalne zapise proglasili za jeres i uništavali ih zajedno sa onima koji su ih
posedovali (Jovan 16.2). Imali su puno razloga jer su Gnostičari jasno govorili o zlim demijurzima
i Arhontima kao o zmijolikim, reptilskim hibridima koji vladaju ljudima, i jasno su ukazivali na njih
kao na vlastodršce u Rimskoj crkvi. Kasnije su naslednici Gnostičara, Katari i Bogumili, isto tvrdili
(da je Rimska crkva 'Satanina sinagoga') ali u znatno ublaženom i iskrivljenom obliku. Zato je
Rimska crkva i njih uništila.

Jedan od najvažnijih gnostičkih tekstova bio je Otkrovenje, ali taj tekst je Rimska crkva
falsifikovala i iskoristila u svoju korist. Naime, u Otkrovenju se detaljno govori o Rimskoj crkvi kao
o Vavilonskoj kurvi i Antihristu (sva religijska simbolika Rimske crkve potiče od Vavilona) kao o zlu
kojim vlada Zver iz bezdana (reptili iz podzemlja, imaju najveću bazu ispod Vatikana). Danas
njihovi istoričari predstavljaju Otkrovenje kao da govori o Neronovom Rimu ili savremenom
dobu. Reč je bila, a i danas je, o Vatikanu. A Vatikan su Jezuiti.
 Rimska Crkva je od početka svog nastanka bila veoma nepopularna i omražena u narodu, jer se
zasnivala na lažima, ritualima, nasilju i licemerju. Pokušavala je na sve načine ali nije mogla da
uništi uticaj Gnostičara koiji su bili poštovani u narodu jer su se smatrali pravim naslednicima
Isusovog učenja, jer su ga svojim primerom živeli. Zato je Rimska crkva morala da stvori novu
nasilnu religiju - Islam - sa ciljem da uništi sve Gnostike i nevernike. Ali ta religija je suviše ojačala
tako da je postala relativno samostalna, iako uvek u tajnom savezu sa Rimom. O tome detaljnije
videti ovde.

Dakle, Isus je postojao, ali je njegovo učenje i delo iskorišćeno da se u kombinaciji sa starijim
solarnim božanstvima napravi hrišćanska crkva kojom upravljaju hibridi, vladari ovoga sveta. Oni
na koje nas je Isus upozoravao da će doći posle njega i govoriti u njegovo ime i obmanuti mnoge
(Matej, 24. 5,9).

-Kako Jezuiti vladaju svetom preko tajnih društava.-

Cela shema i opis na osnovu originalnih izvora i dokumenata.

Iako je predavanje ograničeno protestantskim stavom i u nekim detaljima pogrešno

(oko učenja i porekla gnostika, na pr.) veoma je pregledno i nezaobilazno u saznanju današnje
slike sveta.

Pravoslavna crkva je pokušala da se iz tog razloga izdvoji od Rimske crkve, ali nije uspela.
(Zapravo, uverenje pravoslavaca je da se Rimska crkva izdvojila od njihovog pravog verovanja i
okrenula političkoj zloupotrebi crkve. O tom pitanju isto mišljenje imaju jedni o drugima.)
Pravoslavna crkva se samo politički izdvojila, a duhovno malo nakrenula oko nekih nebitnih
verskih detalja, ali ostala je na istim osnovama kao i Rimska crkva, jer je zadržala sve lažne
dogmatske stavove i ne priznaje Gnostičare. Samo zahvaljujući čisto ljudskoj genetici slovenskih
naroda Pravoslavna crkva ima uticaja na istinsko očuvanje ljudske duše u skladu sa suštinom
Isusovog učenja, a to je učenje o vaskrsenju u Božanskoj ljubavi putem Dobrotoljublja. Taj
duševni potencijal u slovenskim narodima je sve što je živo i vredno u Pravoslavlju. Izvan toga
Pravoslavlje je samo mrtva dogma koju u velikoj meri kontrolišu Jezuiti, a koju naivan narod
uzalud pokušava da oživi ritualnom magijom, folklorom i nacionalizmom.

Mi nemamo originalne spise Biblije. Logično je da ih nemamo jer je sama crkva stvorena na
manipulaciji i falsifikovanju Isusovog učenja, i njenim osnivačima nije išlo u prilog da imamo
originalno učenje Isusovo. Zato su progonili gnostike, originalne učenike Isusove i spaljivali
njihove autentične tekstove kao "jeresi".

Ova zavera biva očitija u svetlu činjenice da su Budini govori pet vekova pre Hrista mogli da se
sačuvaju u originalnom obliku, vekovima su prenošeni usmenim predanjem, a oko prvog veka i
pedantno zapisani u Palijskom kanonu, bez ijedne greške i kontradikcije u sadržaju (kojih je Biblija
puna), dok se ono malo Isusovih reči, pored onako kulturnih i pismenih Grka i Rimljana, nije
uopšte sačuvalo. Glavni razlog zašto su Budini govori mogli da se dobro sačuvaju je taj što on nije
pravio ni crkvu ni teologiju, koje uvek teže da predstavljaju nešto sasvim drugo od izvornog
učenja.

I ovi falsifikati Biblije koje danas imamo su prepisi prepisa mnogih prepisa nakon više vekova,
pri čemu je svaki prepisivač unosio neke izmene u tekstove. Zato danas ima više razlika u
prevodima Biblije nego što ima reči u Novom zavetu. Ovaj pedantni istraživač je u ovoj knjizi
nabrojao neke od tih najprimetnijih razlika. Počeo je kao dobro programirani evangelista, ali je
detaljnom analizom samih tekstova Biblije došao do uvida da je to sve velika manipulacija.

Svaka manipulacija se, uostalom, tako i razotkriva: pažljivom analizom nje same.

Sve obmane deluju samo onoliko koliko mi pristajemo da verujemo u njih.

Zato crkva insistira samo na tvrdoj veri, dok je izučavanje Biblije i njeno prevođenje na žive
jezike naroda strogo zabranjivala, dugo vremena čak i smrtnom kaznom.

U ovoj knjizi možete saznati zašto su se tako plašili izučavanja Biblije.

Acharya S: Plan Hrist

Kako su zaverenici iz misterijskih škola, religijskih organizacija i masonskih loža stvorili državnu
religiju kojom su zavladali Rimskim carstvom i celim svetom

Originalna knjiga:

Acharya S (D.M. Murdock): The Christ Conspiracy - The Greatest Story Ever Sold
 Iako sjajno razotkriva pozadinu nastajanja hrišćanstva, ova knjiga je dobar primer kako se
zamenjuju teze.

U želji da se razobliče neke prevare na kojima se zasniva lažna istorija koju danas imamo, kao
što je istorija crkve, i da se sama pojava Isusa prikaže kao mit i zavera, težište kritike se toliko
stavlja na mit, da se sam mit koristi kao dokaz da istorija nije tačna.

Ako za nešto nema istorijskih i materijalnih dokaza (posle svih manipulacija koje i sama knjiga
dobro razotkriva), ne znači da se to nije ni dogodilo. Možda su manipulatori sami sakrili dokaze
kada su već imali toliku moć da naprave tako veliku manipulaciju.

Otuda se, razotkrivanjem mitova i manipulacija, u ovoj knjizi tvrdi da Isus nije ni postojao, kao
ni Buda. Kao dokaz se navode svi mogući mitovi koji su nastali oko njih. Ali, otkada je mit dokaz
da se nešto zaista nije ni dogodilo? Tim pre je taj metod neodrživ jer se mnogi mitovi ovde
prikazuju proizvoljno, površno i pogrešno.

S druge strane, postoje dokazi koje autorka ne vidi, a to su sama učenja Isusova i Budina.
Njihove reči koje su dospele do nas su više nego dovoljan dokaz za njihovu stvarnost, ma kakva
ona bila.

Njihove reči su takve da je apsolutno nemoguće da su ih izmislili ljudi kojima je vrhunac

inteligencije da smišljaju laži i zavere za buduća pokolenja ili zarad političkih interesa.

Svakome ko razume njihovu poruku jasno je da ona predstavlja večnu istinu, nezavisno od toga
kakva je bila istorijska realnost u kojoj je nastala.

Drugim rečima, autorka uopšte na vidi ezoterično i duhovno značenje hrišćanstva. Štaviše, ona
ga sistematski prenebregava i zatire. Sve svodi na prevaru. Ako se istorijski Isus i njegovo raspeće
nisu dogodili, to ne znači da cela ta priča nema duhovnu vrednost zbog koje je trebalo izmisliti
celu stvar i predstaviti je ljudima - a to je vaskrsenje ili transcendencija telesnog u Božansko kao
suštinski ideal čovekov, kao suštinu čovekovog postojanja.

Zapravo, taj ideal je toliko savršen da je teško zamisliti da se mogao istorijski dogoditi. On je
zapravo nešto što čovek tek treba lično da ostvari. Zato ga je trebalo inscenirati kroz mit i
nametnuti kao veru. Makar i lažiranjem. Sama realnost u kojoj živimo jeste iluzorna, pa je otuda i
iluzija ponekad nužno sredstvo delovanja u njoj. Taj ideal je vredan toga. Zato taj mit o
božanskom vaskrsenju i postoji pre Isusa i u drugim kulturama, kako se u knjizi i razotkriva.
Vaskrsenje u Božansko je toliko suštinsko čoveku da je projektovano u mit u gotovo svim
kulturama sveta, na ovaj ili onaj način.
 U svom najdirektnijem i najtačnijem izrazu, na introvertnom Istoku, ostvarenje božanske
prirode u čoveku izraženo je kroz praksu transcendencije uma i tela, u Patanjđalijevim Joga
sutrama i praksi meditacije, koja se nastavila u budizmu, a u najdaljem i najgrubljem izrazu, na
ekstrovertnom Zapadu je projektovana u mit kao vaskrsenje, ili čak u istorijski događaj, kako se
predstavlja u hrišćanskom mitu.

Tako možemo biti i zahvalni njegovim tvorcima koji su inscenirali celu priču oko Isusa,
nezavisno od toga da li je Isus postojao ili nije. On više nije važan. Ideja vaskrsenja je važna.
Uostalom, on se i po samoj priči žrtvovao zbog nje.

Posebna je priča zašto je kroz tu insceniranu veru, hrišćanstvo, bilo toliko nasilja, terora i laži.
Možda je to poticalo upravo od sila koje su pružale otpor čovekovom vaskrsenju u višu, Božansku
svest (Iluminati, reptili, Jezuiti...). Sve ima svoju suprotnost. Gde bi se inače te sile ubacile da
najefikasnije deluju, nego upravo u samu crkvu, odnosno predstavljale se kao sama crkva? Zato
nije neophodno poistovećivati to dvoje: sam duhovni smisao sa praksom njegovog sprovođenja
kroz vekove. A to se upravo radi u ovoj knjizi. Zapravo, sile koje se suprotstavljaju čovekovom
vaskrsenju upravo to i rade: celu istoriju crkve su naružile i okrvavile i sada je prikazuju kao mit. I
sada ga ovom knjigom razotkrivaju da bi navodno dokazale da je i samo vaskrsenje mit.

Značaj mita o vaskrsenju ima povezanosti sa mitom o čovekovom izgonu iz raja.

Čovekov izgon iz raja je navodno otpočeo sam Bog time što je naglasio da ne sme jesti sa
"drveta znanja dobra i zla", objektivne svesnosti, i time je naveo čoveka da ga okusi i tako
pokrene celu odiseju objektivne samospoznaje kao bogospoznaje. Da mu Bog nije naglasio
zabranom, čovek to "drvo" nikada ne bi ni primetio niti bi znao šta treba da radi. Indirektno je
postigao da čovek sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji.

Slično je na delu i sa mitom o Hristu i vaskrsenju: najpre je ideja vaskrsenja, koja je bila
prisutna svuda u svetu u svim kulturama kao suštinska čovekova intencija, naglašena osnivanjem
hrišćanske religije i crkve, upravo da bi se oslobodila mitske apstraktnosti i raznolikosti i učinila
centralnom temom i konkretnim zadatkom čovekovim i celog čovečanstva - a zatim se cela priča
hrišćanstva otkriva kao mit da bi se čovek tim indirektnim putem naveo da se i njega odrekne i
sam krene ka samospoznaji kao bogospoznaji - da zaista vaskrsne (transcendira um) a ne samo
da tu ideju večito projektuje van sebe, u veru i crkvu.

Priroda uma je takva da sve nesvesno projektuje van. Zato sve ovo nije moglo da se izvede na
direktan način. Svako direktno spoljašnje i kolektivno ukazivanje na Božansku stvarnost kao već
datu je lažno, zato jer je sam čovek nesvestan. On sanja i zato se na njega može delovati samo
sadržajima snova, alegorijskim pričama i mitovima. Inače će i ono što dolazi iz stvarnosti da
doživi kao deo svoga sna. Čovek tek treba lično da postane Božanska stvarnost, da se probudi.
Stoga je to lažno (zavereničko) i jedini način da ono indirektno deluje na čoveka u ovom svetu
koji je iluzoran. Svo prateće nasilje i patnja ovih indirektnih metoda, religijskih iluzija, aluzija i
zavera, samo su pritisci i prinude koje nas teraju da se oslobodimo samih tih iluzija, ali su i
posledica naše inercije i nesvesnosti.

Dok za manipulacije sa Isusom i celom Biblijom ima više nego dovoljno dokaza, koje ni sama
crkva ne krije, od arheoloških i istoriografskih činjenica do besmislenih protivurečnosti u samom
"svetom pismu", čije razotkrivanje daje veliku vrednost ovoj knjizi - dotle u slučaju Bude toga
uopšte nema: sve njegove reči zapisane u palijskom kanonu poseduju potpunu doslednost i
originalnost, a tu su i mesta i savremenici koji potvrđuju Budinu istorijsku autentičnost. Osim
toga, nema nikakvog razloga da Buda bude lažiran. Budizam je u potpunosti meditativan i
individualan, ne zasniva se na teokratiji niti na političkoj manipulaciji. Osim kod lažnog budizma,
tibetanskog Lamaizma koji uveliko liči na katoličku crkvu, i danas je njen miljenik. Ako je autorka
imala u vidu tibetanski budizam onda je donekle u pravu. U lamaizmu je Buda čista nebeska
pojava prepuna fantazija. Ali u izvornom i pravom Budinom učenju ne postoji sumnja u
autentičnost niti ikakvog traga istorijskim manipulacijama kao što je to slučaj u Rimskoj crkvi.
Stoga možemo zameriti autorki što ne poznaje bolje budizam i ne razlikuje izvorni, pravi budizam
od lažnog tibetanskog budizma koji je zapravo demonizam i šamanizam učvršćen u surovu
teokratiju koja se samo maskira budističkim učenjem.

Uostalom uvodni moto cele ove knjige je izvod iz jednog Budinog govora, jedinstvenog u svetu
svih religija. Tako da s njime autorka protivreči samoj sebi kada i pojavu Bude pokušava da svrsta
u istu vrstu mitoloških manipulacija kao sa Isusom. Trebala je da se drži svog područja koje
odlično poznaje: istorije hrišćanske crkve i svih njenih manipulacija. Stoga je ova knjiga od velike
koristi za razotkrivanje tih manipulacija, iako se u svom dokaznom postupku ponajviše oslanja na
masonske izvore i autore, pa je otuda i sama izvor svojevrsne manipulacije. Po svemu sudeći ovu
knjigu su sami masoni i napisali, i samo podmetnuli lepu plavušu Acharyu, verovatno ćerku
jednog od njih, da pozira za javnost.

Jedna od glavnih obmana u ovoj knjizi je zaključak da su hrišćansku crkvu i ceo mit o Hristu
stvorili Gnostici (Eseni, Terapeuti…) koji su pre Hrista imali razvijenu mrežu tajnog društva ("sve
do Kine" tvrdi autorka). Svi su se oni lukavo unapredili u hrišćane i tako osvojili svet. Previđa
činjenicu koja uopšte nije skrivena niti lažirana, da je Rimska crkva progonila Gnostike vekovima,
spaljivala i njih i njihove tekstove, a da je ona ta koja je stvorila crkvu kakvu i danas imamo. Ova
obmana se u ovoj knjizi nameće da bi se sakrila istina da iza Rimske crkve stoje (ljudsko-reptilski)
hibridni vladari, da oni i danas vladaju pomoću masona, i da su oni satanisti - u svim mogućim
aspektima razumevanja tog pojma.
 Tako sada možemo složiti sliku šta se zaista dogodilo: gnostičke i misterijske škole su kristalisale
učenje o vaskrsenju, kao suštini čovekovog postojanja i bogospoznaje. Verovatno je tome najviše
doprineo i jedan od njihovih najvećih majstora, danas poznat pod kasnije nametnutim imenom
Isus Hrist, a bio je takođe poznat i kao 'Sin Božiji' što je titula posvećenika u misterijskim školama,
a ne genealoška činjenica. Taj pokret se toliko širio da je ugrozio vlast u Rimu. Zato su rimski
hibridni vladari preuzeli taj pokret, zapravo prisvojili su falsifikovanjem samo njegovu spoljnu
formu, a suštinu prokleli i progonili kao jeres, i napravili Rimsku "hrišćansku" crkvu, kakvu i danas
imamo. Ona je u svom 'hrišćanstvu' potisnula značaj vaskrsenja i svo težište stavila na kontrolu
uma nametanjem mentaliteta grešnosti i stradanja (i našeg i Isusovog "za otkup naših grehova").

Na koji način je crkva potisnula značaj vaskrsenja? Tako što ga je projektovala kao bukvalan
istorijski događaj. Tako je stvorila kontraefekat: to se već dogodilo, ne treba više da težite toj svrsi
postojanja, vaskrsenju, "Sin Božiji" je to uradio za vas, čak je i sve vaše grehe preuzeo, treba
samo da budete potpuno pokorni njegovom živom predstavniku na zemlji - rimskom papi.

Na isti način kao i vaskrsenje, potisnut je smisao i značaj čovekove božanske suštine. Po svojoj
suštini svi smo mi 'sinovi božiji', kako su i učile gnostičke škole, odnosno individualna oličenja
Apsoluta. Potiskivanje te činjenice učinjeno je uspostavljanjem jednog ('jedinorodnog') Sina
Božijeg, Isusa hrista, koji po crkvenoj dogmi nije to samo meraforički, već mu je Bog i biološki
otac. To je projektovano kao istorijski događaj, da ne bi više bilo najdublja istina svakog čoveka.
Čovek je po toj dogmi iskonski grešan i sluga božije teokratije. I to je učinjeno po ugledu na ranije
'sinove božije' a to su bili svi faraoni u Egiptu, zatim Horus, sin Izide i Ozirisa, Tamuz ili Mitra u
Vavilonu, sin Semiramide i Nimroda, začetnika Mitraizma, najraširenijeg kulta u starom Rimu,
kome je pripadao i car Konstantin. Svi su oni bili modeli boga, boginje i njihovog 'sina božijeg'.
Jevrejski Bog, Devica Marija i Isus samo su poslednji u tom nizu.

Ta vladarska crkva se nije primila u narodu, bila je omražena i prozrena, zato je bilo potrebno
puno progona, nasilja i straha da se učvrsti njena vlast. To je trajalo sve do šestog veka kada su u
Rimskoj crkvi shvatili da im treba pomoć u borbi protiv Gnostika i pravih Isusovih učenika. Tu
pomoć su sami stvorili u vidu Islama, religije koju su sami pokrenuli među Arabljanima. Postoje
dokazi u Rimu da su oni planirali, pomagali i finansirali sve muslimanske ratove i osvajanja, ali
kada su muslimani ojačali postali su dovoljno samostalni da nisu morali da ispunjavaju sve
zahteve Rimske crkve, posebno one koji su se odnosili na predaju Jerusalima kao centra svetske
vlasti hrišćanske, katoličke crkve. Muslimani su ga zadržali za sebe, i tako je nastao mali sukob
koji traje do danas, pri čemu obe strane paze da ne otkriju zajedničku tajnu: ko je i zašto stvorio
islam.

Uostalom, u planu je masona i njihovih gospodara da sruše crkvu kakvu su sami napravili u
davnim vremenima, jer su nastala nova vremena i novi metodi manipulacija i kontrole masa.
Nameravaju da svoju crkvu proglase za svetsku sa sedištem u Jerusalimu i otuda potiču svi
savremeni sukobi sa muslimanima, jer su im ovi zauzeli plac za gradnju hrama svojom džamijom
Al Aksa.

Zato im treba verovati kao izvorima informacija. Niko bolje od njih ne zna kako je hrišćanska
crkva nastala.

Stoga je ova knjiga odličan primer kako manipulacije nastaju i kako se nastavljaju stalnom
promenom na istoj osnovi.

Stari zavet

Nova arheološka iskopavanja pokazuju sjajni Davidov grad kao varošicu od dve hiljade
stanovnika. Toliko čuveni kraljevi David i Solomon su bili vladari koji su kontrolisali “beznačajne
delove rubnih područja”. Nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta, tog
neverovatnog Mojsijevog poduhvata. Ali bilo je toliko paganskih svetilišta i pozlaćenih idola da
naučnici smatraju da smo stigli do “novog pogleda na poreklo monoteističkih religija”. Otvara se i
pitanje: kad je pisan Stari zavet - hiljadu ili tek trista godina pre Hrista? I ko je pisao tako
nepreciznu knjigu? Zašto se činjenicama barata tako olako? NIN-ov feljton je izuzetan istraživački
napor “Špiglovog” novinara Matijasa Šulca. Ovo uzbudljivo štivo sa nemačkog prevela je Danka
Stojaković. Knjiga je prepuna napetih pripovesti, od kojih se neke bave silovanjem i
bratoubilaštvom. Tu se ljudi pretvaraju u stubove soli, prodaju svoje primogeniturno pravo za
varivo od sočiva, ili ih, poput Hioba, prekrivaju čirevi. Tu nastupa više od 20 proroka. Pesma nad
pesmama nudi nam čistu ljubavnu poeziju. Knjiga propovednikova nalik je filozofskoj raspravi.

A i glavni lik deluje nekoherentno. Čas se zove Jahve, čas El ili Elohim. Povremeno se Bog
pojavljuje u vidu oblaka, a onda se opet prerušava u vatreni stub i pokazuje Mojsiju put.

Ko je sačinio ovo mamutsko delo? Najstariji do sad pronađeni svici, koji sadrže tekstove
biblijskih proroka, potiču iz Kumrana na Mrtvom moru. Neki od pronađenih ostataka dešifrovani
su uz pomoć izotopa ugljenika: najstariji su nastali oko 240. godine pre Hrista.

Nauka smatra da poreklo Biblije i njenih proroka seže mnogo dalje u prošlost. Svici iz
Kumrana su samo prepisi prepisa. U Bibliji se pominje na desetine mesta i ličnosti. Iz svih tih
marginalnih podataka istraživači su rekonstruisali hronologiju koja je konzervativnom bloku
naučnika do danas služila kao smernica. Prema toj hronologiji, praoci su živeli oko 1800. godine
pre Hrista. Oko 1250. godine pre Hrista narod Izraela napustio je Egipat.

Ova predistorija Izraela iz, kako se smatralo, bronzanog doba obrađuje se u 1. knjizi
Mojsijevoj. Sve počinje sa Avramom, pastirom, poreklom iz Ura (današnji Irak). Po zapovesti
Božjoj, Avram iz Ura kreće za Kanaan.

“S tobom će sva plemena na zemlji steći blagoslov”, objavljuje Svevišnji. Avram daje sve od
sebe i kod Betela i Sihema podiže oltare. Posle jednog kratkog putovanja u carstvo na Nilu vraća
se sa bogatim darovima u Palestinu, gde umire u 175. godini, “umoran od života”.

Njegov sin Isak, nomad kao i otac, rađa Jakova, čijih dvanaest sinova čine plemena Izraela.
Najtaštijeg od njih, Josifa, rodbina je namamila u klopku, odvela karavanom za Egipat i tamo
prodala.

1. knjiga Mojsijeva dirljivo pripoveda kako se taj izgnanik uzdigao od tumača snova do
ministra. Ubrzo posle toga u Kanaanu je zavladala glad. Braća dolaze u Egipat da mole za pomoć.
Josif, čiji su ambari puni, likuje.

No, nedugo potom sreća mu okreće leđa. Na vlast dolazi novi faraon i prisiljava Jevreje “da za
njega rade u polju”. Osim toga, moraju da vuku cigle u Ramzesu: to je naziv za Ramzesov grad -
metropolu u delti Nila, čija je izgradnja započela oko 1270. godine pre Hrista.

Breme sužanjstva postaje nepodnošljivo. Kao i mnogo puta posle toga, autori Biblije koriste
sva sredstva da mračnim bojama oslikaju bedu Božje dece. Ali, tu je Mojsije.

Hebrejsko nahoče, odraslo na dvoru faraona, postaće oruđe Boga. Taj borac za religiju pešice
će izvući svoj narod iz “ropstva” na Nilu. Tu se porodična drama pretvara u istorijski masovni
spektakl. Počinje vreme znamenja i čuda.

Sa Mojsijem u bekstvo kreće “600 000 ljudi”. Jahve deli Crveno more - i oslobađa put za Sinaj.
A tamo Bog lično prstom ispisuje u kamenu Deset zapovesti, koje njegov sluga pohranjuje u
zavetni kovčeg, “najsvetiji nacionalni simbol” Jevreja (Finkelštajn). Tek što su stigli do Sinaja,
prinuđen je da gleda kako njegov narod obigrava oko Zlatnog teleta.

To je okončano vojničkom naredbom. Pod Jošuom, Mojsijevim naslednikom, počinje vojničko

napredovanje. Jerihon pada praćen zvukom ratničkih truba. A Bog stalno pruža podršku. Čas
pušta “kišu grada”, u Gibeonu čak zadržava Sunce ne bi li Jevreji pri dnevnom svetlu ubili i
poslednjeg neprijatelja.

Kakva storija o nastanku! Neprijateljska zemlja je sravnjena, u tesnoj saradnji sa voljom

Svevišnjeg koji garantuje ispunjenje zahteva za teritorije. Sve to dešava se u dubini prošlosti, u
vremenu koje bi moglo da se nazove legendarnim i “bronzanim”.

I arheolozi su se orijentisali u skladu sa tom famom. Kad su u blizini Jerihona pronašli nasilno
srušene zidine, odmah su za krivce proglašavane trube. Svaka polomljena cigla tumačena je kao
oštećenje nastalo u manevrima tokom Jošuinog blickriga.

Tek u novije vreme ovakvo iščitavanje Biblije potiskuje se u drugi plan. Avram neprestano
jaše na kamilama. Kako mu je to polazilo za rukom? Te životinje su počele da se koriste za
nošenje tereta tek posle 1000. godine posle Hrista.

Uskoro se posumnjalo i da je Mojsije samo jedna izmišljena figura. Autor sinajske pripovesti
živeo je oko 950. godine pre Hrista, i to kao dvorski pisar na dvoru kralja Davida, bar tako se
verovalo. Ali, zašto onda Jevreji - kaže 1. knjiga Mojsijeva, 42 - plaćaju žito metalnim novcem?
Najstariji kovani novac potiče iz Male Azije, a prvi put je izrađen tek u 7. veku pre Hrista.

Nema sumnje: Pentateuh, pet knjiga Mojsijevih, koje religiozni Jevreji slave kao Toru i
smatraju je naročito svetom, nije primarni izvor iz bronzanog doba. Pismeni “falsifikatori” (Kraus)
samo su joj podarili veštačku patinu.

Pre svega, Knjiga o Jošui u potpunosti izvrće realnu istoriju. Tu vojskovođa munjevito, u svom
brzinskom ratu, preleće preko Jordana i, dok ga podstiče ljutiti Bog, istrebljuje starosedeoce i
njihovo mnogoboštvo.

Nova arheološka iskopavanja, koja vrši Institut za antiku u Izraelu, pokazuju razmere obmane.
“Naseljavanje Kanaana se u stvarnosti odvijalo mirno i postepeno”, objašnjava Finkelštajn.

Činjenica je da su oko 1200. godine pre Hrista semitska plemena krenula iz pustinje i odatle
naselila brdovito područje zapadnog Jordana. Bili su to ljudi koji su spavali na drvenim
strunjačama i nisu jeli svinjsko meso. U njihovim kućama bilo je mesta za četiri do pet osoba.

# Sever regiona sve do jezera Genezareta nudio je novonaseljenom stanovništvu mnogo

pogodnosti. Među blagim brežuljcima uzgajali su vinovu lozu i masline.

# Nešto južnije, između Jerusalima i Hebrona, priroda je bila škrtija. U krševitim jarugama
rasla je trnovita šikara, a vode je bilo veoma malo.

U brdima oko Kanaana živelo je, oko 1000. godine pre Hrista, tek oko 50 000 ljudi. Jug je bio
naročito negostoljubiv i izuzetno retko naseljen.

Osim toga, uvek je bilo nesuglasica sa susedima. Edimiti i Moabiti živeli su u blizini. Prema
obali, u plodnoj priobalnoj niziji, raširili su se po ogromnim gradovima Filistri - verovatno
poreklom sa Krita. Još severnije živeli su Feničani, vešti pomorski trgovci, koji su imali rituale sa
žrtvovanjem dece.

Naograničeni vladar u zemlji bio je, međutim, faraon. On je eksploatisao rudnike bakra. Oko
1250. godine pre Hrista Ramzes II je izgradio lanac utvrđenja i pristaništa po celoj zemlji, “put
Horusa” - put kojim su prolazile vojske sa Nila.

Teško može i da se zamisli da je Mojsije, čovek koji je spavao u šatoru, mogao da povede rat u
takvom, izuzetno dobro naoružanom, zatvorenom obruču koji je pripadao faraonu. Doduše,
1207. godine pre Hrista faraon Merenptah pominje neko izraelsko pleme u jednom zapisu.
Međutim, taj tekst se odnosi na kaznenu ekspediciju kralja sa Nila i glasi kratko i jasno: “Tvog
semena, Izraelu, nema više.”

Gospodar piramida uzimao je priloge od građana. Onaj ko je želeo da izbegne prisilni rad,
bežao je u planine. Uskoro su tamo živeli begunci i izgnanici. Mnogi stručnjaci pojam Hebreja
izvode iz “hapiru” - što znači otprilike nešto kao “lutalica”.

A Biblija tvrdi da su baš u tom siromašnom, škrtom svetu oko Kanaana nastajala blistava
kraljevstva. Tamo gde su u stvarnosti živeli pastiri u vunenim ogrtačima, navodno se prostiralo
sjajno i prebogato Davidovo carstvo. Biblija preteruje još i više kad je reč o njegovom nasledniku
Solomonu. U haremu ovog vladara živi 700 zakonitih žena. Pored njih, ima ih još 300 na
vanbračnoj osnovi. Njegova palata je ogromna i prekrivena mekanim tepisima. Tu se vrškom pun
pehar izliva: po Bibliji, Solomon je “po bogatstvu prevazilazio sve kraljeve na zemlji”.

Vladar preteruje i na kulturnopolitičkom planu. Mojsije, kao pustinjski nomad, prinosio je

žrtve Bogu u “šatoru otkrovenja”. Solomon Bogu podiže kuću od kamena. Ona je “sva prekrivena
zlatom”, a iznutra obložena libanskom kedrovinom. Na najsvetijem mestu nalazi se zavetni
kovčeg.

Svi pokušaji da se postojanje ovog svetilišta potvrdi arheološki, ostali su bezuspešni.

“Nemamo čak ni temelje hrama”, priznaje naučnik Bledhorn.

Nema sumnje da je Stari zavet pun fikcije. On kolibe pretvara u palate. Zauzimanje zemlje u
Kanaanu je nonsens. Neizvesno je i da li je Mojsije postojao. Za švajcarskog stručnjaka za
proučavanje Starog zaveta, Otmara Kela (Keel), priča o Solomonu nije ništa drugo do
“idealizovano doba” bez istorijske pozadine.

Ko je tu posegnuo za točkom istorije? S kojim ciljem? I - što je naročito važno - koliko je dugo
u pogonu bila biblijska propagandna mašinerija?

Do odgovora na ova pitanja teško je doći. Autori Svetog pisma pristupili su svom poslu veoma
spretno. Što su naučnici više proučavali Toru, to su na više zamki nailazili.

Samo na knjigama Mojsijevim radila su najmanje četiri autora. Jedan od njih bio je “jahvist” i
ime Božje uvek je ispisivao pomoću tetragrama JHVH (“Ja sam onaj koji jesam”), a verovatno je
poticao iz Jerusalima. Drugi pripovedač (“elohist”) verovatno je živeo na severu zemlje. On Boga
naziva Elohim ili El.

Problem je u tome što Sveto pismo ne sadrži samo fikciju i fantaziju. Neki delovi Biblije
gotovo da podsećaju na leksikon stvarne istorije.

Čvrste činjenice nude nam, na primer, “Knjige kraljeva”: one izveštavaju o periodu od oko
1000. do 587. godine pre Hrista, kada se raspalo nebulozno Solomonovo carstvo, a na njegovom
mestu su se formirale dve države - Izrael i Judeja.

Autori do u detalje izveštavaju o iskopavanjima kanala, poreskim dekretima i ratovima u ovim

državama-bliznakinjama. Nabrojana su ukupno 42 kralja, uz navođenje njihovih perioda
vladavine.

Da li su za to možda korišćene stare hronike i liste vladara? Naučnici su upravo s tim ciljem
pretražili mesopotamske arhive klinastog pisma. I zaista: tu se poimenice pojavljuje ukupno pet
biblijskih prakraljeva.

Najvažniji dokaz naučnici su otkrili 1993. godine u “Tel Danu”, u jednom naselju na brežuljku
u severnom Izraelu. To je zapis u kojem se pominje “kuća Davidova”. Praotac je, dakle, verovatno
stvarno postojao - makar i kao “dvanaesti knez minijaturnog grada-države” (Finkelštajn).

U svetlu novih nalaza iz pustinje Negev i Samarije slika mračnog “doba kraljeva” postaje
jasnija. Oko 950. godine pre Hrista Egipat je izgubio kontrolu nad svojim vazalima. U vakuumu,
koji je na taj način nastao, poglavice hebrejskih plemena su iskoristile priliku da se prošire:

# Prvo se na severu formirala pradržava Izrael. Godine 884. pre Hrista na presto se popeo,
kako kažu zapisi, izvesni kralj Omri. Zemlja je imala manje od 100 hiljada stanovnika.

# Judeja, južni sused u oblasti Jerusalima, bila je siromašnija. Usled škrtosti tla tamo je u
stalnim naseobinama živelo manje od 10 000 ljudi.

Arheolozi su uz pomoć ašova i minijaturnih bagera obelodanili svu skromnost ovih praćelija
hebrejskih država. U Samariji su pronašli nekoliko priznanica za vino, a u Aradu jedva čitljiva
pisma od gline. I inače, pastiri i seljaci koji su uzgajali masline gotovo da i nisu posezali za perom.

Uskoro je i s tim bilo gotovo. U 9. i 8. veku na obalama reke Tigris izrastao je kolos od države,
koja je neskriveno težila da zavlada svetom: Asirsko carstvo.

Ta je zemlja žudela da pod svoju kontrolu stavi trgovinu karavanima. Tamjan i začini dovodili
su trgovce iz Jemena u Gazu. Onaj ko je kontrolisao krajnje odredište, imao je priliku da ostvari
veliku dobit.

Godine 732. pre Hrista kralj Tiglatpileser II započeo je napad. Njegova vojska je munjevito
prošla sve do Sredozemlja i podjarmila ogromne oblasti zemlje. Pala je patuljasta država Izrael.
Kao provincija Samarija priključena je Asirskom carstvu. U početku je jedino siromašna Judeja
ostala pošteđena.

Arheolog iz Gisena, Folkmar Fric (Fritz), uspeo je da pokaže koliko brutalno su nastupili
osvajači. Taj naučnik vrši iskopavanja u Kinaretu na jezeru Genezaret. Selo od 500 stanovnika
sravnjeno je kišom “gvozdenih strela”, kaže on. “Onda su vojnici gvožđima porušili kuće”.

U politiku osvajača spadale su i deportacije. Prinudno je 13 500 Izraelićana moralo da napusti

zavičaj. Jedan reljef, otkriven u Ninivi, prikazuje kako Jevreji, pogrbljeni i sa džakovima na leđima,
marširaju u nepoznato. Među njima mogu da se vide i ljudi nabijeni na kolac.

Ali i manja bratska država Judeja bila je u opasnosti. Reka ljudi koja je bežala od rata izlila se u
Jerusalim. Broj stanovnika narastao je sa 2 000 na oko 15 000 - a bili su bez ikakve zaštite izloženi
ćudima do zuba naoružanog suseda.

U takvom osećaju ugroženosti, smatraju umereni kritičari Biblije okupljeni oko Finkelštajna,
odigralo se čudo: rađanje vere u jednog boga (“monoteizam”).

Ako je verovati proroku Samuilu, biblijski kralj David je svoju biografiju započeo kao pastir.
Bio je plavokos, “lepog stasa” i divno je svirao harfu. Kao mlad junak ubio je praćkom divovskog
Filistra Golijata. Posle toga, navodno oko 997. godine pre Hrista, poveo je vojsku na Jerusalim.

Stari zavet posvećuje strane i strane slavljenju ovog čoveka kao božjeg izabranika i
pomazanika. Četrdeset godina je osnivač jevrejske nacije sedeo na prestolu pre nego što je
izbrisan kao vladar carstva koje se prostiralo od Eufrata do Sredozemlja.

Međutim, gde su tragovi te blistave zemlje? Svako ko se ovih dana nađe u šetnji istočnim
delom Jerusalima naići će na područje iskopina, nazvano “Davidov grad”. Na ulazu stoje vojnici sa
mašinkama na gotovs. Oni čuvaju to malo ruševina.

“Gledajte!” Hansvulf Bledhorn (Bloedhorn) sa Evangelističkog instituta za istoriju Svete

zemlje pokazuje na srušenu kuću. Velika je 16 kvadratnih metara i nije imala ni kuhinju ni
prozore. Kuvalo se napolju. Pored se nalazi kamena ploča sa rupom. “To je bio toalet”, objašnjava
istraživač.

Da li je to Davidov sjaj i uzvišenost? Prema 1. Knjizi kraljeva, poglavlje 10, u glavnom gradu je
bilo “srebra koliko i kamenja”.

O tome nema ni govora. Pod ašovima arheologa Jerusalim iz bronzanog doba smanjio se na
veličinu sela. Bilo je to mesto sa manje od 2 000 stanovnika. Berlinski egiptolog Rolf Kraus
(Krauss) pominje “provincijsku varošicu”.

Takvi nalazi nisu usamljeni. Savremeni stručnjaci koji se bave proučavanjem Biblije već duže
vreme pretresaju Stari zavet. Ono što se posle toga pojavljuje jeste fantastična slika sačinjena od
legendi.

Istraživači dolaze sa svih strana. Stručnjaci za polen prelaze preko oblasti u Judeji i Samariji
koje se nalaze pod vojnom okupacijom. Orijentalisti dešifruju table ispisane klinastim pismom. I u
starim tekstovima sa Nila štošta ukazuje na pravu istoriju Hebreja.
 Naročito je nesigurna i nepouzdana istorijska osnova Biblije. Najnoviji udarac zadao je
nedavno Izrael Finkelštajn (Finkelstein), glavni arheolog sa Univerziteta u Tel Avivu. Njegova
knjiga “Bez jerihonskih truba” potvrđuje da su neistiniti centralni tekstovi Biblije:

# Nikada nije bilo nikakvog egzodusa judejskih plemena iz Egipta.

# Kanaan nije, kako je to opisano kod Jušue, silom osvojen.

# Pracarstva Davidova i Solomonova su varka. Ovi izraelski kraljevi vladali su samo

“beznačajnim delovima rubnih područja” (Finkelštajn).

Bajka i monumentalna kamuflaža - baš tako se u novije vreme prikazuje reč Božja. Tamo gde
su istraživači naslućivali istorijske činjenice, otkrili su samo političku propagandu. “Nalazimo se
pred prekretnicom”, priznaje Dirk Kinet, koji predaje biblijske jezike na Univerzitetu u Augsburgu.

Naime, i razvoj monoteizma odvijao se potpuno drugačije nego što nas je ubeđivalo Sveto
pismo. Tamo se Bog javlja u odori večnosti. On se nalazi izvan vremena - biće koje nikad nije
rođeno i koje nikada neće umreti.

Još praotac Avram prinosi (navodno oko 1800. godine pre Hrista) žrtve ovom svemogućem
biću. “Bog je jedan”, ispoveda i Mojsije pošto mu se Bog prikazao u vidu plamtećeg žbuna.

Konzervativni stručnjaci za proučavanje Biblije voleli su da narod Izraela proglašavaju

izabranim i posebnim narodom. Međutim, arheolozi sada sve stavljaju na svoje mesto: I Bog je
počeo gotovo ni od čega.

U početku, Jahve je bio samo prirodno božanstvo, objašnjava augsburški stručnjak Kinet: “On
je bio garancija plodnosti, čija je seksualna strana tek naknadno postepeno potiskivana.”

Idoli od gline i metala otkriveni su u Svetoj zemlji, ali i male glinene figure sa jedrim grudima i
stražnjicama. Rođenje Boga iz krila mnogoboštva - to je okvir u kojem se kreću najnovija
saznanja:

- U Jerusalimu je cvetala prostitucija po hramovima;

- Još oko 100. godine pre Hrista seljaci iz okoline upražnjavali su paganske rituale.

- Bog je u početku imao nagu pratilju;

Još 1967. godine je istoričar Rafael Patai objavio prva saznanja o tome da su stari Izraelićani
uz boga Jahvea obožavali i njegovu suprugu Ašeru. Ta teorija je sada dobila novi život zahvaljujući
istraživanju Frančeske Stavrakopolu (diplomirani oksfordski teolog, a sada profesor na Odseku za
teologiju i religiju na Univerzitetu u engledskom gradu Ekseteru).

- Možda ga znate kao Jahvea, Alaha ili Boga. A Jevreji, muslimani i hrišćani se slažu u jednoj
stvari: on je jedan, jedinstven, usamljena figura, jedini kreator svega... Ili bismo mi samo voleli da
je tako. Nakon godina istraživanja istorije i religije Izraela došla sam do živopisnog i, možda, za
mnoge neprijatnog zaključka da je Bog imao suprugu - piše Frančeska Stavrakopolu.

Stavrakopolu zasniva svoju tvrdnju na starim tekstovima, figurinama i amajlijama iskopanim

uglavnom u antičkom Ugaritu, koji se nalazi na teritoriji današnje Sirije. Svi ti artefakti pokazuju
da je Ašera bila moćna boginja plodnosti. Njena veza sa Bogom, Jahveom, iako je cenzura to
skrivala, nazire se i u Bibliji i zapisima iz 8. veka pre nove ere nađenim na grnčariji u Sinajskoj
pustinji na mestu zvanom Kuntillet Ajrud.

- Natpis je zapravo vapaj za blagoslovom, upućen "Jahveu i njegovoj Ašeri". To je dokaz da su

Jahve i Ašera bili božanski par. Takođe je važno znati da se u Bibliji, u Knjizi kraljeva, pominje da je
Ašera bila obožavana u Jahveovom hramu u Jerusalimu. Tu piše da je statua Ašere stajala u
hramu i da su joj žene pravile ritualnu odeću. Dokazi se više ne mogu ignorisati."

Cenzura u Bibliji

Postojanje tekstova koji spominju "božanski par" potvrdio je i J. Edward Wright, predsednik
Centra za judaističke studije iz Arizone i Albrightovog Instituta za arheološka istraživanja. "Uprkos
pokušajima cenzure, Ašeru nisu uspeli u potpunosti 'isterati' iz Biblije, gde je najverojatnije
smetala muškim urednicima koji su skupljali i prevodili tekstove koji zajedno čine Stari zavet.
Analizom tih tekstova, arheoloških dokaza, ali i tekstova naroda koji su graničili sa starim
Izraelom, moguće je rekonstuisati ulogu Ašere u religijama Južnog Levanta." Ašera je mnogima
poznatija pod svojim drugim imenima - Astarta (Grci), Ištar (Asirci i Babilonci) i Inanna
(Sumerani). U islamu je ova boginja Meseca postala Alah. Svim tim narodima Ašera je
predstavljala vrlo važno božanstvo, moćno, ali i negujuće i obnavljajuće, tvrdi Wright. "Mnogi
prevodioci na engleski 'Ašera' često prevode kao 'Sveto Drvo', što je verovatno, inspirisano
idejom o jednom i samo jednom biblijskom Bogu, samo još jedan pokušaj skrivanja njenog
postojanja i uloge koju je imala", dopunio je. Drevni Izraeliti bili su politeisti. S teorijom o
sveobuhvatnoj cenzuri slaže se i Aaron Brody, direktor muzeja Bade i vanredni profesor na Pacific
School of Religion, odelenja za Bibliju i arheologiju. "Na Ašeru se u nekim tekstovima referiraju
kao na 'drvo', koje je posečeno i spaljeno pred Hramom. Spalili su je, kako se navodi, vladari
skloni nametanju Jahve-a kao jedinog, muškog, boga", izjavio je Brody. "Drevni su Izraeliti bili
politeisti", dodaje. "Sve do 586. pre n.e. pravih monoteista, koji su poštovali isključivo Jahvu, bilo
je izrazito malo. Nakon te godine, progona u Vavilon i uništenja Hrama u Izraelu, javljaju se prve
naznake strogog monoteizma pod motom 'Jedan bog za sve narode'."

Pogotovo u Ugaritu, 400 km severno od Jerusalima, “mračna prošlost religije Izraela” dolazi
do izražaja, kako kaže francuski arheolog Andre Kako (Caljuot). Pronađeni su ritualni tekstovi i
zlatne statue. Jedan nalaz prikazuje čovečuljka sa bradom. To je mudri starac i nebeski otac El -
praobličje Boga.

Spoznaja da je Bog nastao od paganskog idola možda jeste bolna, ali se već dugo naslućivala.
Stručnjaci, kao uz pomoć teleskopa, posmatraju onaj oblak u kojem se odigralo rođenje
Svevišnjeg. Nauka sve jasnije uviđa metafizičke elemente od kojih je, korak po korak, stvarana
njegova moć.

Svojim donekle senzacionalnim otkrićima naučnici na svetlo razuma izvlače onu tvorevinu
vere koja još stoji kao neka mračna i tajanstvena tvrđava.

Pobožni egzegeti su još skloni da Hebrejima priznaju poseban istorijski položaj. “S punom
svešću o uzvišenoj ideji” jedno semitsko pastirsko pleme “žrtvovalo je sva dobra ovog sveta,
istrpelo mučenja i dalo svoje živote”, formulisao je Simon Dubnov u svojoj desetotomnoj
“Svetskoj istoriji jevrejskog naroda”.

U tim mistifikacijama je tačno da je Kanaan pustošen ratovima, gotovo kao nijedna druga
oblast antičkog sveta. Čas su faraoni posezali za tom zemljom, čas su Vavilonci sprovodili
masovne deportacije. Sledili su Persijanci i Grci. Na kraju su došli Rimljani i tu oblast pretvorili u
koloniju (v. Hroniku patnji).

Rimski car Vespazijan upotrebio je protiv Jerusalima sprave za rušenje zidina i bacanje
kamena da bi ugušio veliki jevrejski ustanak 70. godine pre Hrista. Doveo je 20.000 legionara.
Neposlušni seljaci pružili su otpor “kao Vijetkong” (Bledhorn). Povezali su svoje kuće podzemnim
tunelima.

Ništa nije pomoglo. U avgustu iste godine utvrđenje na brdu Sion je dovedeno do iscrpljenja.
Legionari u pancirnim košuljama srušili su redove protivnika i osvojili brdo na čijem se vrhu
uzdizao veliki hram Jahveu. Tu su podmetnuli požare.
 Istoričar Josif Flavije, svedok napada, upečatljivo pripoveda o tim zlodelima. On opisuje
drvene krstove duž cesta, na kojima su visili razapeti pobunjenici. Pored tih kulisa promicali su
pobednici odvlačeći blago iz hramova za Rim, a među tim blagom i sedmokraki svećnjak menoru.

Mnogo poniženja se slilo u Bibliju, očajanje i maštanje o svemoći, nastalo iz besa, nagomilano
je u njoj. Potezom pera autori Biblije pretvorili su vavilonsku kulu u ruševinu (u stvarnosti je ta
građevina, visoka 90 metara i više zapravo dovršena). Kod proroka Jezekilja Bog napada faraona
poput divlje zveri: “Potopiću zemlju, sve do brda, rekom tvoje krvi.”

Ali tek sada, više od 2000 godina posle nastanka svih ovih mitova i religijskih praslika,
započinje njihova trezvena prerada. Naučnici se probijaju do korena Starog zaveta - doduše,
sekirom.

Sve je jasnije da je reč Božja, “Knjiga nad knjigama”, puna obmana. Grupa falsifikatora, zvanih
“deuteronomisti”, prečešljali su stvarnu istoriju; iskrivili su stvarnost, uklonili neugodne činjenice
i izmislili, u maniru holivudskih scenarija, istoriju Svete zemlje.

Ni izdaleka nije u potpunosti razjašnjeno kako se u pojedinostima odvijao taj posao. Biblijska
cenzura postupala je veoma spretno. Poput inja, njena verzija prošlosti prekrila je istoriju. U
principu je radila perfektno, poput Ministarstva istine Džordža Orvela.

Jedino je sigurno mesto zločina: hram u Jerusalimu je mesto gde se na kraju slivaju svi
tragovi. Na onom brdu u gradu, na kojem se danas uzdižu Aksa-džamija i Kamena katedrala,
nekad se uzdizalo centralno gradsko svetilište. Bradati sveštenici u odorama, o koje su bila
okačena užad, zvončići i drago kamenje, kružili su unutar zidova tog zdanja. Mahali su tamjanom
i klali žrtvene životinje. U jednom od rituala kvasili su svoje ušne resice ovnovskom krvlju.

Ko bi uzduž prošao hramom, dospeo bi na kraju do najvećeg svetilišta - “debira”. Tu su u

polutami stajala dva heruvima, presvučena zlatom: krilati lavovi sa ljudskim likom, koji su čuvali
Jahvin presto.

Taj presto je bio prazan.

To je Ništa, velika negacija - kao šifra za beskonačnost duha - kao ono što se smatra
pionirskim dostignućem jevrejske teologije. Dok je ceo svet još udarao u tam-tam i klanjao se
idolima, Jevreji su zabranili slikanje likova i prodrli u carstvo univerzalnog.

Ali, da li je to uopšte tačno? Hebrejima se poriče čak i prvo delo njihovog duha. O starosti i
datumu pojavljivanja Svetog pisma vodi se žestoka rasprava. U ringu su tri strane:

- Tradicionalisti tvrde da su glavni tekstovi Biblije počeli da nastaju oko 1000. godine pre
Hrista.

- Umerena struja je pre za 600. godinu pre Hrista.

- Minimalisti smatraju Stari zavet “delom helenizma”. U svojim bitnim delovima napisan je
tek posle 330. godine pre Hrista - a, time, i posle smrti grčkih filozofa Sokrata i Platona.

Čovek iz Hajdelberga ide korak dalje. Bernd Jerg Dibner (Diebner) govori brzo, ima retku kosu
i već 30 godina predaje teologiju. Posle dugog oklevanja, Evangelistički fakultet je odlučio da tog
naučnika promoviše u profesora. Ima 63 godine.

Drvetom obloženi amfiteatar bio je dupke pun kad je netom izabrani profesor započeo svoje
pristupno predavanje. Izrael je “mistična veličina”, objavio je profesor. Potom je opisao Toru kao
“diplomatski dokument pun kompromisa”, koji je dorađivan i brušen sve do 50. godine posle
Hrista.

Za Dibnera, Biblija predstavlja rezultat borbe za prevlast u domenu religijskog vođstva - pravi
krimić iz oblasti kulturne politike, koji je započeo visoki sveštenik iz Jerusalima tako što je izmenio
istorijske činjenice i “u prošlost projektovao sopstvene snove o velesili”.

Srećom po profesora, vatre inkvizicije odavno su ugašene. Danas ne spaljuju nikoga ko huli na
Boga.

Istovremeno se nalaže poštovanje religijskih osećanja: 3,1 milijarde Jevreja, hrišćana i

muslimana oslanjaju se na reči Starog zaveta. Biblija je prevedena na 2 300 jezika i dijalekata. U
Luterovoj (Luther) verziji sadrži 773 000 reči.

A kako je sve počelo?

(Sledeći tekst je preuzet sa drugog sajta delimično, jer se ne slažem sa celim sadržajem.)
 U Bibliji ("Poreklo") stoji da i je patrijarh Avram bio Haldejac iz Ur-a. On je dostigao velika
saznanja o astrologiji i u "haldejskim veštinama". Iako se za Avrama nigde ne kaže da je bio
čarobnjak (kako se to govorilo za druge Haldejce), kaže se da je "sve nadmašivao u otmenosti i
mudrosti". Njegova "otmenost" u to vreme mogla je značiti samo da je bio plemenitog roda.
Njegovo poreklo se tako može povezati (iz citata Eusebijusa) kako doseže do drevnih golijata,
odnosno prvih gospodara sumerske civilizacije (onih koji su došli sa neba - Anunaki, reptili), što
znači i do Nimroda (prvog reptilskog hibrida-vladara).

Avram je došao u Egipat i tu podučavao egipatskog faraona astronomiji. Ista saznanja preneo
je i u Grčku. Dakle, putovao je i prenosio učenje o postojanju "jednog boga".

O vladavini Gudeje (velikog sveštenika i arhitekte iz Haldeje, Vavilon) ostalo je ipak dosta
materijalnih dokaza. Za razliku od njega, iza kralja Solomona kao i njegovog oca kralja Davida
nema nikakvih materijalnih dokaza da su zaista postojali. Nijedan arheološki ostatak koji bi to
potvrdio ili opovrgao. Istraživanja i danas traju.

Solomonov Grad, za koji se u Bibliji tvrdi da je postojao u Jerusalimu, veruje se da je bio

okrenut prema današnjoj džamiji Al Aksa. Izraelski arheolozi su očajnicki kopali pokušavajući da
nađu ostatke, ali nikakvih opipljivih dokaza - nema. Ime kralja Solomona nije uklesano ni na
jednoj tabli, prepisu ili ukrasu neke vazne. Nijedan vazal koji mu je plaćao taksu nije ostavio o
tome nikakav zapis. Nijedan vojnik od njegove ogromne osvajačke vojske nije ostavio ni jedan
šlem, sablju ili štit sa oznakama njegove armije. O drevnom Kanaanu i drevnoj Filistini ima
arheoloških tragova, ali o Solomonovom gradu - ne.

Da li je Solomon izmišljen lik kao i njegov otac David? A Avram? Ako jesu, kome je trebala ta
priča o moćnoj Solomonovoj kraljevini, njegovom zlatu, njegovim brojnim potomcima i
"izabranom izraelskom narodu"? Ko je i zašto sve te lepe priče zapisao u Starom Zavetu?

Izmišljena priča:

Kralj Solomon na tronu (ili Sulejman po Kuranu) u svojoj raskošnoj palati sa brojnom poslugom
okružen zlatnim lavovima, koji su bili tipični za vavilonske vladare. Solomon je navodno vladao od
1000 do 929 p.n.e, a doživeo je skoro 100 godina. Imao je ogromno kraljevsrtvo i moćnu vojsku,
bio oženjen faraonovom ćerkom, a imao je i 700 drugih žena i nekoliko stotine konkubina.
Njegovi potomci su danas Jevreji širom sveta.
 Reč "JEVREJ" je srpska transkripcija engleske reču JEW, a što je skraćenica od JUDE. Judeja je
naziv samo jedne oblasti u drevnom Izraelu, koja je dobila naziv po plemenu JUDEJA. Svi
stanovnici ove oblasti mogu se tako nazvati Judejcima, iako nisu svi Judejci bili iz plemena Judeja
(bilo je tu i Levita i pripadnika drugih plemena. Pored ovog plemena u drevnom Izraelu je živelo
još dvaneast plemena. Nakon smrti legendarnog Kralja Solomona Izrael se podelio na Severno
kraljevstvo Izraela u kome su bila plemena (Ruben, Simeon, Dan, Naftali, Gad, Ašer, Išahar,
Zebulun, Efraim i Manaši). U Južnom delu su bila plemena Benjamina i Judeja kao i delovi Levita,
koji su bili raštrkani svuda. Ovaj južni deo je nazivan Judejskom kraljevinom. Šizma između
Severnog i Južnog kraljevstva trajala je decenijama pa su se razvili toliko neprijateljski odnosi da
su čak i ratovali među sobom. Zbog podela je nastalo i trinaesto pleme.

Biblija kaže da je narod čitavog Izraela, očajan ovim bespoštednim ratovima i borbom za
prevlašću plemenskih vođa željno iščekivao jednog moćnog gospodara (mesiju) koji bi ih spasao i
ponovo ih sve ujedinio, stvorio mir i obnovio staru kraljevinu Kanaan.

Dakle, Judeji (Židi) bili su samo jedno pleme Izraela, i pripadnici drugih plemena se nisu mogli
nazivati Judejima (u transkripciji Jevrejima), ali su svi Judeji bili Izraelci.

Razjedinjena i posvađana izraelska plemena postala su 721. godine p.n.e lak plen za moćnu
asirsku vojsku koja je okupirala Severni Izrael i ogroman broj Izrailja odvela u ropstvo. Većina se
nikada više nije vratila u Izrael i za njih se kaže da su to deset izgubljenih plemena Izraela.

Kada su vavilonski vojnici 586 godine p.n.e okupirali Palestinu, razorili su Solomonov hram u
Jerusalimu i odveli u ropstvo Judejce. Neki pripadnici judejskih plemena su se ipak vratili u Judeju
i kasnije sazidali novi hram takozvani Drugi hram (koji je kasnije razorio Titus). Ali, njihov povratak
u Judeju je, možda, baš početak jedne neverovatne priče iz koje će kasnije nastati ono što danas
nazivamo - "svetskom zaverom". Tako bar otkrivaju istraživanja o istoriji Izraela nekih
najuglednijih izraelskih istoričara (Helene Blavatski, Sesil Rota i drugih koje je obradila Barbara
Ejho, na čiji ću se rad ("MYSTERY, BABYLON THE GREAT-CATHOLIC OR JEWISH?") najviše pozvati u
ovom tekstu.
Kome je bio potreban Stari zavet?

Odlazak Izraelaca u Veliki Vavilon bio je isto kao kada bi danas neko iz teške zabiti u Srbiji, iz
sela gde nema ni struje ni vodovoda, otišao u Njujork. Vavilon je tada bio svetski centar
raskalašnog života, bogatstva, sa ogromnim brojem astronomskih opservatorija, školama
arhitekture, astrologije i alhemije, pravo stecište nauke i gnostika. Tu su Izraelci upoznali razne
doktrine istočnjačkog misticizma, tajnu brojeva, slova, osnove astronomije i astrologije, veštinu
gledanja u zvezde i proricanje sudbine, crnu magiju kao i veštinu trgovine i baratanja novcem.
Naučili su i da pišu svete knjige posebnim alegorijskim jezikom i tako su savladali veštinu drevnih
vavilonskih Pisara. Hebrejsko pismo i magična snaga slova (svako slovo je i broj i značenje, a ne
samo znak) , takođe potiče iz Vavilona (H. Blavatski). Sva ova znanja oni su kasnije, kada su se
vratili u Izrael, usmeno prenosili kao učenje "o skrivenoj mudrosti" koje se i danas naziva
"kabala" ("qabb lâ" znači "primljena doktrina", a "hokmah nistarah" znači "skrivena mudrost").

U Haldeji, gnostičkom centru vavilonske imperije, Izraelci su se mogli diviti arhitekturi, slikama
i skulpturama lavova i ptica napravljenih kako u kamenu tako i od čistog zlata koji su bili simbol
moći vavilonskih vladara.

Tu su bili fascinirani, ne samo bogatstvom i raskoši, već i opštim razvratnim životom, ali i
brojnim paganskim običajima koji su uključivali i prinošenje ljudskih žrtava.

U knjizi "Okultna teokratija" (Occult Theocrasy ) Edit Star Miler kaže da reč "tanaim" na
hebrejskom znači "učitelj zakona", a rabini (učitelji) koji su prenosili ova vavilonska učenja su
postali prvi kabalisti.

To su bili prvi hebrejski Pisari koji će kasnije napisti Stari Zavet. Jedna sekta ovih kabalista, koja
je formirana još u Vavilonu, nazvana je farisejima. To se smatralo najvišim rangom među verskim
učiteljima. Sekta je nakon povratka u Judeju počela kabalu da prenosi najpre usmeno, smatrajući
to "velikom tajnom". Nakon nekoliko stotina godina odlučili su da svoja učenja zapišu. Tako je
nastao Talmud, Sepher ha Zohar. Miler piše da postoji judejski i vavilonski talmud. Vremenom je
vavilonski prevagnuo i uglavnom se on učio u sinagogama.
 Nejasno je zašto su se ovi Izraelci uopšte vratili u Palestinu, ako su već došli u poziciju da
steknu sva ova znanja, a veruje se da su se mnogi, ne samo obogatili u Vavilonu, već su i zauzeli
određene visoke društvene pozicije. Jevrejski istoričari smatraju da su oni želeli da predstavljaju
novu aristokratiju među Judejcima, jer su postali učeni stvarima o kojima niko u Izraelu nije znao.
Njihov navodni cilj bio je da podriju dotadašnju aristokratiju u Judeji koja je počivala na krvnom
nasledstvu i postave se kao vrhovno sveštenstvo koje bi dalo i svog čoveka za Mesiju.

Tako su još u Vavilonu formirali tajno bratstvo - "haburah". Termin "Vavilonsko bratstvo"
pominje i Dejvid Ajk u svojim knjigama.

Postoji i drugo verovanje jednog američkog istraživača, a to je da su u nameri da nateraju

narod da se iz bogatog Vavilona posle 40 godina ropstva, vrati na ispošćenu palestinsku zemlju,
članovi Vavilonskog bratstva IZMISLILI priču o slavnoj istorijskoj prošlosti Izraela i to zapisali kao
istoriju i proroštvo. Tako su neuk narod iz Judeje možda predstavili kao potomke nekada moćnog
izraelskog kralja Solomona koji je za sobom ostavio ogromno zlato (sakriveno negde u Palestini) i
moralnu obavezu svojim potomcima da mu čuvaju kraljevstvo, kome je već pretila opasnost da
bude okupirano tuđim vojskama.

Kralj Solomon je tako opisivan kao moćni i mudri vladar oko čijeg trona su bili poređani lavovi i
paunovi od čistog zlata (kao i Mojsijevo zlatno tele). Umni fariseji su tu videli odličnu priliku da
postanu novi gospodari čitavog Izraela i lagodno žive prodajući narodu maglu u obliku lepih priča
i verovatno kujući planove da im dovedu i proroka od krvi i mesa koji bi bio predstavljen kao
krvni naslednik kralja Davida (Hrist).

Nije li upravo čudna koincidencija da su pisari Starog Zaveta tako zapisali kako je i patrijarh
Avram išao iz Vavilona, odnosno iz Ura (u Haldeji ) prema drevnom Kanaanu baš putem kojim su
Hebreji ubeđivani da krenu natrag u Palestinu?

NEKA POREĐENJA
 Uzimanje Biblije kao nekog “razumnog”, “verodostojnog” a pogotovo “istorijskog” materijala u
današnjim vremenima predstavlja samo jedan od dokaza nečijeg neznanja, što je opet često
rezultat programiranosti nečijeg uma (“začarani krug”!?). Na primer, dovoljno je samo uporediti
ove dve šeme rimskih vladara rimske imperije iz perioda IV-V veka i Izraelskih kraljeva iz Biblije
koji su datirani daleko pre njih i videti da se radi o istim ličnostima koje su iz kasnijih vremenskih
perioda projektovane unatrag, samo sa zamenjenim imenima.

A. Fomenko (Fomenko: History - Fiction or Science) prikupio je dinastičke podatke brojnih

kraljevskih porodica Evrope i Azije, analizirao ih i uporedio rezultate. Rezultati su bili zapanjujući.
Biografije su se podudarale kod vladara koji su živeli pre XVII veka n.e. Nakon XVII veka, nije
uočena podudarnost.

Ovo je podstaklo Fomenka i njegove kolege da iznova i iznova proveravaju metod i zaključke,
ali greške nije bilo. Na primer, biografije svih kineskih careva pre 17. veka precizno se dupliraju s
biografijama srednjovekovnih evropskih vladara.

Osim dupliranja jednih te istih heroja pod različitim imenima, uočeni su i ogromni pomaci u
vremenu u kojemu su se (navodno) događaji zbivali. Među najznačajnijim primerima su brojne
koincidencije brojčanih karakteristika biografija egipatskih faraona i careva Svetog Rimskog
carstva. Analizirajući (matematičko-statistički) napise rimskog istoričara Josephusa Flaviusa,
jednog od klasika, čiji radovi opisuju solidne periode istorije i Izraela i drevnog Rima, otkrio je da
s tačke gledišta matematike-statistike, sve to je jednostavno ponavljanje Starog Zaveta s
mešanjem imena i geografskih područja događanja.

Naravno, ne radi se samo o sličnoj dužini njihove vladavine, nego i o ličnim karakteristikama kao
i događanjima vezanim za njih. Kad se uzme u obzir činjenica da su i ovi rimski vladari takođe
fantomska refleksija dinastija koje su usledile nakon 13 veka, onda bi se cela
‘multidimenzionalnost’ lažiranja istorije (uključujući naravno i Bibliju) mogla naslutiti.

"Čudnu" korelaciju nalazimo i između vladara Svete Rimske Imperije iz perioda 10-13 veka
nove ere i judejskih kraljeva iz Biblije koji su navodno vladali u periodu od 928-587. g. pne.n.e.

Na kraju, jedino ostaje fenomen kako to da ovo “velikim poznavaocima Biblije” – NIJE poznato?!
I taj fenomen će nam biti razumljiv samo ako znamo mentalitiet i politiku Jevreja, jer cela Biblija
je njihova.

Jevreji imaju verski praznik Dan Pomirenja, Yom Kippur, koji je njihov najveći praznik (23.
septembra). Za javnost to je dan oproštaja grehova. Ali postoji i samo njihova verzija tog
praznovanja. Kada, za Dan Pomirenja, uđu u sinagogu, oni stoje kod prve molitve koju izgovaraju.
To je jedina molitva pri kojoj stoje. Tri puta ponavljaju kratku molitvu koja je nazvana Kol Nidre.
Sa tom molitvom, ulaze u sporazum sa Svemoćnim Bogom prema kojem će svaki greh, svaka
zakletva, zavet ili obećanje koje su dali u toku sledećih dvanaest meseci biti nevažeća i ništavna.
Grehovi su za tu godinu očišćeni. Ta zakletva neće biti zakletva; zavet neće biti zavet; obećanje
neće biti obećanje. Oni neće imati nikakvu snagu, nikakav efekat. Dalje, Talmud uči da se svaki
put kada Jevrejin da zakletvu, zavet, obećanje, seti molitve Kol Nidre koju je izgovorio na Dan
Pomirenja, i time će biti slobodan, neće morati da je ispuni.

Da bude interesantnije, do jedanaestog veka izgovaranje molitve Yom Kippur se odnosilo na

čišćenje od grehova protekle godine, što je imalo nekog smilsla, ali tada su ga okrenuli na
čišćenje budućih grehova, u narednoj godini, do sledećeg praznika. (Detaljnije o svemu ovome u
videti ovde.)

Ovo nam govori dve stvari: prvo, oni imaju datum čišćenja od grehova, jednom godišnje se samo
resetuju i čisti su, mogu da greše koliko hoće, tog dana će ih njihov Bog očistiti ako samo
praznuju taj dan; i drugo: laž je potpuno legalizovana. Ako je laž legalizovana najvišim verskim
praznikom, pitanje je onda da li uopšte ima ičeg istinitog kod njih?

U suštini, oni su vrlo praktični i jednostavni: licemerje i laž su pretvorili u religiju.

Ne samo u religiju već i u politiku. Logo Mossad-a glasi: Putem prevare ćeš pobediti.

Samo zato je i moguće da tako malobrojan narod ima tako nesrazmerno veliku moć u svetu. Ovo
je svet iluzije i mudri Jevreji su davno shvatili da se njime vlada samo pomoću iluzije.
Na taj način oni su iskreni. Uopšte se ne foliraju kao mnogi drugi.