Марко Крајшић

Истина и легенда
о
Хомеру

ecHo®
 Марко Крајшић

Copyright © 2002. by Марко Крајшић. All rights reserved.

—2—
 Истина и легенда о Хомеру

1.
Хомер, наjстариjи песник античке Хеладе (Грчке) и
наjстариjи европски песник, већ вековима ставља на муке све оне
коjи се иоле заинтересуjу за његов живот и дела. Његову песничку
снагу с ретком jеднодушњошћу и великим поштовањем
признавали су сви народи свих времена. Истовремено, то
признавање ненадмашних особина Хомерове поезиjе jе и jедино
у чему се сви слажу; чим расправе дођу до Хомерове личности,
настаjе потпун раскорак у мишљењима и ствараjу се многе
хипотезе, тврдње и негирања, као и истицања да су све
расположиве чињенице само легенда и мит.
Ко jе у ствари био Хомер и да ли jе уопште постоjао? Ако
jе постоjао, где, када и у каквим условима jе живео и певао, и шта
jе утицало на развиће његове изванредне песничке обдарености?
Да ли jе он испевао “Илиjаду” — у којој је опевана ахајска
(хеленска) опсада малоазијског града Троје (Илиона, Илијума)
— и “Одисеjу” — која говори о лутањима итачког краља Одисеја
након тројанског рата — односно, да ли је он створио jезгро око
коjег су изграђени касниjи делови, или jе само допевао, уметнички
усавршио и груписао већ постоjеће профане епске песме?
Напокон, да ли jе Хомер испевао и остале епове коjи му се
приписуjу, или бар део њих?
Због свих ових неизвесности и отворених питања, постаjе
схватљиво зашто jе у светскоj науци и књижевности настало

—3—
 Марко Крајшић

такозвано “хомерско питање”. Поставио га jе jош средином IV в.

пре н. е. филозоф Аристотел и чак написао и jедну књигу под
истим насловом. Па ипак, иако се овим питањем бавила и jедна
таква умна глава, “хомерско питање” jе остало отворено и
нерешено све до данас. Расправе о Хомеру теку од jедне загонетке
до друге, а да нико ниjе у стању да се у своjим констатациjама
ослони на било какав поузданиjи податак.

—4—
 Истина и легенда о Хомеру

2.
Прву загонетку око Хомерове личности представља
време у коjем jе живео. Неки кажу да jе живео у време троjанског
рата (1193. — 1183. г. пре н. е.), коjи jе био велика инспирациjа
за његове епове, или неких шездесет до сто година доцниjе (дакле,
негде у ХII или ХI в. пре н. е.). Историчар Тукидид пише да jе
Хомер “живео много година након троjанског рата”; да ли то
“много” значи педесет, сто, двеста или више стотина година?
Филолози Аристарх и Кратес стављаjу га у ХI в. пре н. е.; а jедан од
наjсвестраниjих хеленских научника — Ератостен, у период од Х
— IХ в. пре н. е., али га сматра савремеником песника Хесиода
коjи jе живео, како то показуjу новиjа истраживања, око 700. г.
пре н. е.
И остали антички извори помињу веома различита
времена: да jе био савременик спартанског законодавца Ликурга
(IХ в. пре н. е.); да jе био савременик лидиjског краља Гига (VI в.
пре н. е.) и да jе живео у време упада Кимераца (коjи су
поистовећени са Кимерцима из “Одисеjе”) у Анадолиjу (688. г.
пре н. е.); да jе био савременик сатиричара Архилоха (из чиjег
живота jе бар потпуно сигурно утврђен jедан дан — jер jе
одрастао за време помрачења сунца на острву Тасу, за коjе су
астрономи тачно израчунали да jе било 6. априла 648. г. пре н. е.);
да jе живео у VIII или VII в. пре н. е., jер jе, наводно, саставио
натпис на гробу фригиjског краља Миде (Миде с “магарећим

—5—
 Марко Крајшић

ушима”), коjи jе умро око 690. г. пре н. е. Остали антички аутори

не излазе из тих граница. Уосталом, доста су широке — скоро
пола милениjума! Ипак, наjприхватљивиjи податак долази од
историчара Херодота, коjи наводи да jе Хомер живео “не касниjе
од 400 година” (пре њега), што значи око 900. г. пре н. е., или
нешто касниjе.
У jедном се ипак сви антички аутори слажу, а ископавања
у Троjи то и потврђуjу: да Хомер ниjе био савременик троjанског
рата. Уосталом, то признаjе и он сам у 486. стиху другог певања
“Илиjаде”: “Реците ми сада, ви Музе, коjе живите на Олимпу, jер
сте богиње коjе знаjу све, а ми људи само на основу приповедања;
реците ми — ко беху воjсковође и владари Данаjцима
(Хеленима)?” До тог сазнања дошао је и Хајнрих Шлиман, који је
седамдесетих година XIX в. ископао остатке легендарне Троје из
брда Хисарлика у Турској, иако је желео да докаже управо
супротно. Али да је Хомер боравио у Троји и Тројади негде у IX
в. пре н. е., у то је био готово убеђен. Само тако би се могло
разумети што је Троју описао као “велики град са акрополом
званом Пергамон... то више што је у његово доба сваки град имао
акрополу.”.
Данас jе углавном прихваћено мишљење да jе Хомер
живео негде у распону од два века — између 900. и 700. г. пре н.
е.

—6—
 Истина и легенда о Хомеру

3.
Као подаци о времену, исто тако се разилазе и сасвим су
непоуздани и подаци о Хомеровом завичаjу. Седам античких
градова отимало се за част да су Хомеров завичаj — Смирна, Род,
Колофон, Саламина, Иj, Арг и Атина, а поред њих помињу се и
Хиj, Итака, Пил и Кима. Кад jе византиjски писац Суид сабрао све
античке изворе (данас делимично непознате), нашао jе у њима
jош Тројаду, Лидиj, Кипар, Кнос, Микену, Рим, Гриниj и Лукани.
Сачувало се и такво обjашњење: “Домовина му jе била бескраjно
небо а маjка не смртна жена, него (муза декламациjе) Калиопа”.
За већину наведених места може се предпоставити шта jе
узрок њиховом мишљењу да су Хомеров завичаj. Итака, Пил и Арг
мислили су то зацело зато што Хомер нарочито слави jунаке из
тих градова: Одисеjа с Итаке, Нестора из Пила и Диомеда из
Арга. Атину као Хомеров завичаj сматрао jе филолог Аристарх,
jер jе Смирна била тобоже атинско насеље. Неки су опет мислили
да су Хомеров завичаj само зато што jе песник извесно време
боравио у њиховим местима, или што jе, наводно, неки од његових
(митских) предака тамо живео.
У касниjим временима неки су у своjим нагађањима о
Хомеровом завичаjу толико застрањивали да су га налазили чак у
Египту или Италиjи. То jе навело сатиричара Лукиjана да се свему
томе наруга у своjим “Истинитим приповеткама”, где наводи да се
састао са Хомером кад jе походио Елисеj (“Острво блажених” —

—7—
 Марко Крајшић

где у блаженству живе душе jунака и часних људи након смрти), од

кога jе сазнао да jе он (Хомер) био Вавилонац. (Узгред речено:
насупрот Лукијану, чувени хеленски филозоф и математичар
Питагора, који је веровао у метемпсихозу — да се душа након
нечије смрти настањује у неком другом човеку, животињи или
биљци — тврдио је да је у некој од својих бројних инкарнација,
једном сишао и у Хад, мрачни подземни свет где бораве душе
умрлих, и да је тамо видео Хомера обешеног о дрво и Хесиода
везаног ланцима за стуб; обојица беху окривљени да нису
довољно поштовали Богове.).
Ипак, од свих предања о завичаjу великог песника
наjстариjе, а у антици и наjвише распрострањено, зацело jе оно
по коjем се Хомер родио у Смирни, и по коjем се од рођења звао
Мелесиген, по своj прилици зато што jе рођен на празник у част
тамошњег речног бога Мелета.

—8—
 Истина и легенда о Хомеру

4.
Резултанта свих ових непознаница везаних за све
околности око Хомеровог живота и личности водила jе често до
веома неочекиваних и опречних закључака. Jедан од њих,
наjскептичниjи, истицао jе да Хомер никада ниjе ни постоjао, па
да се зато о његовоj личности не може ни говорити. Штавише, ни
само име Хомер ниjе хеленско и значи: певач, састављач, аед,
рапсод, а по некима jе чак и синоним за реч слепац или слепи
песник, или заjедничко име за све (слепе) песнике. Међутим,
наjновиjа схватања и сазнања све се више приклањаjу хипотезама
о аутентичности Хомерове личности.
Из античких времена сачувано jе до данас десетак
Хомерових биографиjа. Вероватно jе наjстариjу написао Артемон
из Класомена, од коjе jе сачувана само jедна реченица. Платонов
ученик Хераклеид Понтик (из Понта) написао jе о Хомеру две
књиге, из коjих ниjе сачувано ништа. Неколико одломака стариjих
аутора сачувано jе у раду александриjских библиотекара (III — I
в. пре н. е.). Jедна од Хомерових биографиjа приписуjе се
погрешно Плутарху, а друга Херодоту, такође погрешно. Из
византиjског доба сачувана jе биографиjа Хомера у два рукописа
коjу jе непознати аутор приписао Херодоту (“Псеудохеродотова
биографиjа Хомера”).
Користећи се сачуваним биографиjама, односно
њиховим деловима, и наjзад “Псеудохеродотовом биографиjом

—9—
 Марко Крајшић

Хомера”, може се саставити кратка Хомерова биографиjа, или

нешто што би се могло тако назвати.

— 10 —
 Истина и легенда о Хомеру

5.
Маjка наjчувениjег хеленског и светског песника звала се
Критеида. О Критеиди и Хомеровом рођењу познато jе неколико
предања у коjима изразито доминираjу елементи мита.
По jедном, Критеида jе малоазиjска нимфа коjа jе Мелету,
богу истоимене реке краj Смирне, родила сина Мелесигена.
Према другом предању, Критеида jе била кћи Апела из Киме.
Апел jе на самрти поверио Критеиду свом брату Меону, али jе
оваj девоjку обешчастио, а затим jе удао за извесног Фемиjу из
Смирне. Jедног дана, док jе прала рубље на реци Мелет, Критеиду
су спопали порођаjни болови и ту jе родила дечака.
Неки опет кажу да jе Критеида кђи Меланопа из
Магнезиjе, коjи jе дошао у Киму у време оснивања града.
Меланоп jе на самрти поверио кћер извесном Клеанакту; када jе
касниjе Критеида затруднела од jедног незнанца, њен тутор jе у
гневу наложио извесном Исмениjи из Беотиjе да jе одведе у
Смирну “коjу jе управо основао Тезеj”. (Према наjновиjим
ископавањима енглеских археолога, Смирна jе основана у Х‚ в.
пре н. е., разуме се не од митског Тезеjа.). Тамо jе Критеида, на
обалама Мелета, родила Мелесигена — Хомера. Након рођења
детета, она jе напустила Исмениjу и сама jе однеговала дечака.
Касниjе се удала за учитеља Фемиjа, коjи jе на наjбољи начин
васпитао Хомера. (Али према Диодору, Хомеров учитељ jе био
Пронапид, “коjи jе користио писмо Пелазга.”).

— 11 —
 Марко Крајшић

Познато jе и предање по коjем jе Критеида живела на

острву Jосу и да се сjединила с jедним демоном из пратње муза.
Да би прикрила своjу трудноћу, она jе побегла са Jоса, али су jе
пирати заробили и одвели у Смирну, где се младом девоjком
оженио лидиjски краљ Меон. Критеида jе на обалама реке Мелета
родила дечака, али jе убрзо након порођаjа умрла. Мелесигена —
Хомера jе, као свог сина, одгаjио лидиjски краљ.
Делфиjска пророчица Питиjа прогласила jе Хомера
Одисеjевим унуком, односно сином Телемаха и Несторове
кћерке Поликасте — а амерички професор Семjуел Батлер (с
истом поузданошћу, али 1895. г.) сином Телемаха и сицилиjанске
принцезе Наусике. Према мишљењу свештеника из Зевсовог
пророчишта у Додони, а с таквим мишљењем су се слагали многи
антички аутори, Хомер jе водио порекло од митског певача
Орфеjа или Музеjа, такође митског певача, коjега неки сматраjу
Орфеjевим сином.

— 12 —
 Истина и легенда о Хомеру

6.
Хомер ниjе одмах постао песник; првобитно му jе
занимање било поморац, а песник jе постао тек након многих
животних искустава. На своjим путовањима доспео jе до Африке
и Хиспаниjе (Шпаниjе) и, наjзад на острво Итаку, где се (како
кажу они коjи тврде да jе Хомер живео у време троjанског рата и
непосредно након тога) упознао са Ментором, Одисеjевим
приjатељем. Ментору jе Одисеj пред полазак у тројански рат
поверио на чување сву своjу имовину и породицу; од њега jе
Хомер сазнао све о Одисеjу.
Неки пак кажу, а такве тврдње потичу jош из антике, да
jе Хомер живео у Одисеjевом дому и да jе он уствари певач
Фемиjе, коjи се помиње у “Одисеjи”. Фемиjе jе своjим певањем
забављао просце Одисеjеве супруге Пенелопе, а кад се Одисеj
вратио и све их побио, хтео се осветити и Фемиjу, али jе оваj
доказао да с напасницима ниjе имао никакве везе — само им jе
под присилом певао. Одисеj му jе опростио на молбу свога сина
Телемаха.
Слично као у Фемиjу, Антика jе видела Хомера и у
Демодоку, слепом певачу на двору феачког краља Алкиноjа, коjи
jе на гозби приређеноj у част Одисеjа гануо итачког краља до суза.
Они сматраjу да се стихови из осмог певања “Одисеjе”, коjима
Хомер представља Демодока, односе на њега самог: “Гласник се
поjави тада водећи омиљеног певача, кога jе наjвише волела Муза

— 13 —
 Марко Крајшић

те га jе обдарила добрим и злом; лишила га очног вида а слатку му

дала песму.”

— 14 —
 Истина и легенда о Хомеру

7.
Са своjих путовања Хомер се вратио сиромашан, као што
jе и био. Настанио се у jонском граду Колофону, где jе саставио
и своj први еп: “Маргит” (о jунаку — глупаку). Али му се убрзо
вратила болест очиjу, за коjу неки тврде да ју jе добио на Итаки,
и ослепео jе. (О Хомеровоj слепоћи наjстариjи подаци не кажу
ништа.).
Из Колофона Хомер jе отишао у “родну Смирну”, али се
ниjе дуго задржао у њоj. Напустио jе Смирну да би путовао по
свету као певач и песник. Пут га jе навео и до малоазиjске кимске
колониjе Неон Теик; ту jе сложио еп о тебанском рату —
“Тебаиду”. Потом jе, као већ признати песник, предложио граду
Кими да га опева за стан и храну — али jе одбиjен. Кажу да су од
тада сви песници избегавали Киму. (Колики утицаj jе Хомер имао
на древни хеленски свет наjбоље се може сагледати из примера.
Када jе краљ Панаид, наводно, у “такмичењу између Хомера и
Хесиода” дао првенство Хесиоду, доспео jе у хеленске пословице
као персонифицирани слабоумник; а циник Зоил, коjи jе написао
књигу против Хомера, заслужио jе општи презир и његово име jе
постало синоним за тричаве и заjедљиве критичаре.).
Хомер jе извесно време провео у малоазиjскоj Фокеjи, где
jе — сада већ под именом Хомер — саставио “Малу Илиjаду”,
коjу jе приграбио месни песник Тесторид и однео на острво Хиj
— и издао као своjу. Хомер jе пошао у потеру за њим, али му jе на

— 15 —
 Марко Крајшић

Хиjу приређена “добродошлица” коjа jе могла да га кошта и

живота, да се ниjе на време склонио код извесног пастира Глаука.
Ту га jе открио Глауков господар и узео га за учитеља свога сина.
У таквим животним условима коjи су му гарантовали бар неку
сигурност Хомер се и оженио, али jе и даље живео веома скромно;
кад се удавала jедна његова кћерка, ниjе jоj могао у мираз дати
ништа друго осим jедан своj еп — “Киприjу”. (Године 1925.
нашао се издавач коjи jе нудио милион долара за ауторско право
на таj Хомеров еп, али би то био лоше уложен новац jер “Киприjа”
и ниjе Хомерово дело; с њим има заjедничко само то што се бави
догађаjима коjи су довели до троjанског рата.).

— 16 —
 Истина и легенда о Хомеру

8.
Остатак живота Хомер jе провео на Хиjу. Ту jе, делом на
Хиjу, делом на путовањима за коjе му се пружила прилика,
саставио “Илиjаду”, затим педесетак кратких песама, па химне
боговима (“Хомерске химне”), затим пародиjу на jуначке епове
“Батрахомиомахиjу” (“Боj жаба и мишева”), и коначно “Одисеjу”.
Као седокоси старац Хомер jе добио ласкав позив да
посети Атину. Кренуо jе на пут, али до Атине ниjе никада стигао.
Ветар и таласи одбацили су његов брод на острво Иj. Ту се на
обали упустио у разговор с младићима коjи су ловили рибу. Када
их jе упитао да ли су шта уловили, одговорили су му загонетком:
— Оно што смо уловили, то смо убили, а што нисмо оставили смо
да плива. Узалуд се Хомер трудио да реши ту дечачку загонетку.
Кад су му на краjу рекли да су то вашке, одговорио им jе (стихом)
да као вашљивац то одиста разуме, али jе био веома потиштен што
му jе поред тела остарио и ум.
Ту, на Иjу, Хомер jе и умро, а његова личност постаjе
само магловита и неjасна сена скривена иза бесмртних дела.
Загонетке око његове личности, уместо да временом буду решене,
постаjу све замршениjе. Да ли је људски род заувек осуђен да о
наjвећем песнику свих времена не сазна ништа поуздано?
Уосталом, да ли jе уопште потребно познавати личност аутора да
би се одало признање његовом делу?

— 17 —
 Марко Крајшић

9.
Најзад се поставља и питање како су најзначајнија
Хомерова дела — “Илијада” и ”Одисеја”, који су по сложном суду
античких стручњака настали у Малој Азији (у оном делу који је
припадао такозваној Јонији), доспели у континенталну Хеладу.
На то питање постојала су два одговора. По једноме, спартански
законодавац Ликург се упознао с еповима за време својих
путовања и донео њихове преписе у Спарту. Историчар Ефор чак
је тврдио да се Ликург сусрео са Хомером на Хију. Други је
одговор био да је Хипарх, син атинског тиранина Пизистрата,
први донео Хомерове епове у Атину. У овој потоњој верзији каже
се и да је Хипарх присиљавао рапсоде да на свечаностима рецитују
Хомера “на прихват” (то јест наизменично). Слична одредба
приписује се и атинском законодавцу Солону.
Касније је настала тежња да се ове две традиције повежу
на тај начин што се Ликургу приписивало да је донео у Хеладу
Хомерове епове (без обзира у каквом су облику они били), а да је
онда Пизистрат из њих саставио “Илијаду” и ”Одисеју”. Тако
римски говорник Цицерон каже о Пизистрату да се за њега
приповедало “да је први Хомерове књиге, раније побркане, тако
распоредио како их сада имамо”. А путописац Паузаније каже да
је Пизистрат Хомерове епове “растављене и једне памћене овако
друге онако, сакупљао...”.
Хебрејски историчар Јосиф Флавије, полемишући против

— 18 —
 Истина и легенда о Хомеру

хеленске културе и доказујући надмоћ хебрејске, помиње да неки

кажу да Хомер чак није своје епове оставио написане него да су
били преношени усменим предањем и да су касније састављени
из више песама, те да зато садрже читав низ противречности.

— 19 —
Марко Крајшић

— 20 —