IMPERIJA AHMENIDA

Arijevci-Midijci su se za veoma kratko vreme širili. Ogromna teritorija je bila pod

njihovom kontrolom. Na smenu ih je zamenjivalo arijevsko pleme Persa, koje je zajedno sa
njima došlo u Iran. Perse pominju još i asirski natpisi 9. v. pre n. e. Na primer, na natpisu
asirskog cara Salmanasara tećeg, koga istoričari datiruju u 843. g. pre n. ere, govori se o
oblasti Parsua – asirci su dobili priznanje za 27 svojih careva. Pre svega, to su bile
plemenske poglavice. Ova teritorija je približno jednaka savremenoj iranskoj pokrajini
Fars, što je arabizovan oblik reči Parsa, koja je označavala i zemlju i narod persijanaca, kao
i njihov glavni grad Persepolj. Isti asirski izvori sa kraja 8. veka pre n. e. pominju zemlju
Parsumaš, a 714. god p.n.e. zapisi asirskog kralja Sargona drugog uključuju persijance, kao
podanike tog cara.

Uzgred da kažem, na akadskom ime ovog cara znači "car istiniti" i zvuči kao Šarukin
(Sar.ru.ki.in), odnosno na akadskom se car tako i izgovara – sar (na mestu "c" stoji "š"). Na
primer, titula "kralj Šumera i Akkada" na akadskom se izgovarala „sar Sumeri u Akkadi“.
Međutim, nije samo titula asirskih vladara zvučala kao na srpskom "car". Glavno božanstvo
drevnih asiraca bio je bog rata Aššur – vedski Asur, a u drevnim tekstovima luvijaca Asirija
se nazivala Asurijavana, deo teritorije koja je mnogo kasnije postala poznata kao Surej i
zatim Sirija.

1
 Poznato je, da je Surija – vedski bog Sunca. Osim toga, po rečima grčkog istoričara
Kefaliona, četvrti car asiraca je bio car po imenu Arija. Tako da imperija Asirije nije bila
semitska, kako žele da je predstave mnogi naučnici-orijentalisti. Jer semitski car teško
da bi nosio ime Arije, niti ime zemlji ili visokih bogova – vedskim imenima. Da su semiti na
početku stvorili Asiriju, oni bi dali i zemlji i vrhovnim bogovima svoja imena. U Asiriji je
bilo isto kao i u drugim zemljama širom sveta – autohtonom stanovništvu, u ovom slučaju
semitima, došli su beli ljudi i doneli im državnost i znanja, postali su zatim gospodari,
činili kastu ratnika, sveštenika i viših upravitelja.

Da se vratimo Persima. 553. godine pre nove ere vladar Parsa Kir drugi (persijanski
Kuruš), kasnije nazvan Veliki, napravio je državni udar i zaseo na midijski presto. Kir je bio
iz roda Ahemenida, nazvanog tako po imenu rodonačelnika – Ahemena, vodećeg roda u
persijskom plemenu, sa nazivom Pasargadi. U isto vreme on je bio unuk midijskog vladara
Astiaga (Ištuvegu), sin ćerke koja je pod imenom Mandana bila udata za plemenitog Persa
po imenu Kambis (Kambudžija). O tome govori Herodot, a takođe i o tome, da je Astiag
naredio da se ubije dete nakon proročkog sna. On je sanjao, da iz utrobe njegove ćerke
raste loza i da je ta loza izrasla zatim po celoj Aziji. Magovi-tumači snova su mu objasnili
san tako, da će sin njegove ćerke biti kralj umesto njega. On je naredio svom upravitelju
Harpagu da ubije novorođenče, ali ispalo je tako da je dečak stigao na vaspitanje kod
pastira, a zatim, kada je dostigao pubertet, sve se otkrilo. Harpag je platio za neispunjenje
naređenja životom svog sina. Okrutan kralj naredio je da se ubije dečak i skuva od njega
jelo za oca, što on nije znao i pojeo je svog sina. Kada je sve otkriveno, on je odlučio da se
osveti i pomogao Kiru da osvoji midijski presto.

Minijatura "san Astiaga", 1420-1440. godine, Madrid, Nacionalna biblioteka Španije; Minijatura "san Astiaga" 1330-
1340. godine, Beč, Nacionalna biblioteka Austrije; Minijatura "Kir, unuk Astiaga, cara Midije, hrani životinje", majstor
Busiko (Boucicaut Master), Francuska 1410-1430. godine; Minijatura "san Astiaga", Francuska, 15. vek.;Minijatura
"san Astiaga", 1482. g., saborna crkva u Brikseni, Italija

2
 Neverovatno, koliko je legenda o persijskom kralju Kiru i snu midijskog kralja Astiaga
bila popularna u srednjovekovnoj Evropi. Na internetu se može naći dosta sličica 14-15
veka, koje to ilustruju. Važno je napomenuti da su na ovim minijaturama, junaci na njima,
nacrtani kao – evropeoidi, a sve žene – sa svetlom čak i zlatnom kosom.

Bakrorez "Kir, kralj Persije" iz skupa od četri gravure "Najveći vladari antike" 1590-ih godina.; Vitraž u protestantskoj
crkvi Saint-Pierre-le-Jeune u Alzasu, Francuska;Korica romana Artamene ili Kir!; Velika Nirnbergška hronika. Stranica
69; Kir u zborniku Gijoma Ruija "Promptuarii Iconum Insigniorum"

Kir je bio veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi, njega su prikazivali ne samo na

srednjovekovnim minijaturama, već i na gravurama. Na slici je predstavljena gravura "Kir,
car Persije" iz skupa od četri gravure "Najveći vladari antike" 1590-e godine, flamanskog
slikara i gravera Adrijana Kolarta (Adriaen Collaert (1560-1618)). Na njima su prikazani
Nin, car Ninive, Kir, car Persije, Aleksandar Makedonski i Julije Cezar (Metropoliten
muzej, Njujork). Kira su prikazivali i na vitražima hrišćanskih hramova. Na slici je
predstavljen vitraž u protestantskoj crkvi Saint-Pierre-le-Jeune u Alzasu, Francuska. O
persijskom caru takođe su pisali duge romane, kao na primer, "Artamen ili Kir Veliki"
(1649-1653) Žorž i Madleni de Skjoderi. Ovaj ljubavno-avanturistički roman 17. veka
generalno se smatra najdužim romanom, koji je ikada izdat, što nije iznenađujuće. Za
njegovo pisanje bilo je potrebno 1 954 300 reči, a 13 095 stranica stalo je u 10 tomova.

Još je Kir zajedno sa drugim persijskim carevima Kambizom, Darijem i Smerdisom

ušao u "Nirnberšku hroniku" – retku knjigu izdatu 1493 godine, koja je sadržala hroniku
biblijske istorije od stvaranja sveta, koju ilustruje 1809 crteža, obojenih ručno. Ove knjige
su bile primer za druge knjige – jednostavno rečeno, iz njih su prepisivali svi ostali – pa
su se onda oni nazivali mudrom latinskom reči inkunabula, što znači "početak, kolevka".
Knjiga je objavljena na latinskom i nemačkom jeziku u ne malom tiražu – latinskih knjiga je
bilo po različitim procenama od 1400 do 1500 primeraka, a nemačkih do 1000.

3
 Tvorcem ove hronike smatraju Hartmana Šedela (1440-1514) – čoveka veoma
širokih interesovanja – lekara, humaniste i istoričara i on je veoma voleo knjige. Njegova
biblioteka, koja je i bila osnova za Nirnbergšku hroniku, iznosila je 370 rukopisa i 670
štampanih knjiga – ogroman broj "informativnih medija" za privatno lice za one dane. Ili on
nije bio privatno lice? Nažalost, ko je zapravo bio gospodin Šedel i zašto se on prihvatio
pisanja obrasca biblijske istorije za narode Evrope, mi verovatno nikada nećemo saznati. I
da, u Nirnberškoj hronici svi persijski carevi su prikazani sa evropskim izgledom, kao i
ostali likovi na stranici 69 "Hronike", uključujući Mardohaja, Ezru i Judit. Jednom Nemiju je
iz nekog razloga dao semitski izgled.

Još je jedna zanimljiva slika Kira u zbirci gravura, koju je izdao Gijom Ruj, francuski
humanista i veliki izdavač knjiga u Lionu, 1553. godine. Zbirka se zove dugačko i složeno:
"Zbirka slika najznačajnijih ljudi u svetu, sa dodatkom njihovih života, preuzetih u
skraćenoj formi od najboljih odabranih autora" (lat. Promptuarii iconum insigniorum a
veka hominum, subiectis eorum vitis, per compendium eks probatissimis autoribus
desumptis). U zbirci se nalazi oko 950 portreta istorijskih ličnosti, izrađenih metodom
ksilografije u formi medalja. Među njima su likovi iz Biblije, drevne i srednjovekovne
istorije, počev od Adama i Eve.

Međutim, sa likom Kira postoji jedna neobičnost. Obično je na medaljonima pisano

puno ime i još neka slova – da li zvanja, činovi ili "dužnosti". A, na svim medaljonima, koji
mogu da se pronađu na internetu, imena su potpuna na jednoj strani, čak i tako duga kao
Artakserks. Štaviše, "položaj" istorijske ličnosti, tipa car reks, sveštenik/svetac, a ponekad
čak i njegova "nacionalnost", stavljano je na drugu. Dakle, tu je neobičnost u tome što je
skraćeno ime "Kir" "Cirus", pisani sa i, a ne sa y, i podeljeno na dva dela. Ispalo je CI RUS.
Dakle, možda su Kira zapravo zvali Rus (na persijskom se izgovara Ku-ruš), a Ci označava
neki položaj, neku pripadnost, ili nešto drugo. Isto se vidi i na gravuri Adrijana Kolarta. Ako
pogledate pažljivo slova na vrhu "CY RVS MAIOR", onda se može primetiti da je razmak
između CY i RVS mnogo veći nego među slovima, to jest, to su dve različite reči. Dovoljno je
da se setimo slike krsta sa groba poznatog kralja Artura – glavnog viteza cele Britanije, koju
je doneo Vilijam Kemden u svojoj knjizi "velika Britanija" (1586). Na ovom krstu jasno se
čita REX ARTU RIUS, odnosno CAR ORDI RUS.

Posebnu popularnost imala je priča o obezglavljivanju Kira od strane masagetske

(skitske) carice Tomiris. Svima je poznata ova priča, koju je ispričao Herodot. "Kir prešavši
reku Araks i uputivši se na teritoriju Masageta na jedan dan putovanja, po savetu lidijca
Kreza, organizuje Masagetima zamku. Persijanci su napustili kamp ostavljajući zalihe vina,
koga je branio malobrojni deo, a glavne snage su se povukle nazad do reke. Masageti, čim su
savladali protivnika su zastali i počeli da proslavljaju hranom i vinom i onda su zaspali.
Persijanci su došli, pobili mnoge od njih, a još više ih zarobili, između ostalog i sina carice
Tomiris, koji je komandovao Masagetima, čije ime je bilo Spargalis. Saznavši o tome, Tomiris

4
je uputila Kiru poruku: "Gladan krvi Kire, ... daj mi mog sina i odlazi iz ove zemlje
nekažnjeno... Ako ti ne uradiš to, onda ti se kunem suncem, kao gospodar Masageta, ja ću te
napojiti krvlju, dok je se ne zasitiš". Zarobljeni Spargapis ubeđuje Kira da skine sa njega
okove, a kada je bio oslobođen i čim je bio u stanju da vlada rukama, oduzeo je sebi život.

Tomiris, kada je Kir nije poslušao, sabravši svu svoju vojsku, stupila je sa Kirom u
borbu. Veliki deo persijske vojske bio je uništen odmah na licu mesta, a njegovu glavu
Tomiris je stavila u vinsku torbu, ispunjenu sa ljudskom krvlju i rekla: "Ti si mene, živu i
nad vama pobednika u bici upropastio, zarobivši mog sina. Ja tebe, kao što je rečeno,
napajam krvlju..." (Dovatur Ai, Kallistov D. P., Šišova I.A "Narodi naše zemlje u "Istoriji"
Herodota". – M., 1982).

Minijatura "Tamaris, carica masageta ubija Kira Velikog, osnivača Persijskog carstva", majstor Busiko (Boucicaut
Master), Francuska 1390-1430. godine;Minijatura iz "Ogledala ljudskog spasenja" Slika Rubensa (1577-1640);
"Carica Tomiris pred glavom Kira" Slika Viktora Volfoeta ml. (Victor Wolfvoet the Younger (1612-1652)); "Glava
Kira donešena carici Tomiris";Slika "Carica Tomiris sa glavom Kira" Mihilja Koksi (1499-1592)

Postoje dokazi i za suprotno od onoga što kaže Herodot. Da su persijanci ušli u

specijalno ostavljen logor Masageta, tamo se zapili i zaspali, a da su ratnici Tomiris pobili
uspavane ratnike, uključujući i Kira. O tome govori Polien, grčki pisac makedonskog
porekla, 2. v. n. e., autor eseja "Stratagemi" (8.28).

U stvari, u biografiji persijskog kralja Kira ima mnogo mitoloških priča, tako da može
da se stavi pod sumnju sama činjenica postojanja takve ličnosti. Njegov deda Astiagu imao
je isti san kao i knez Gostomisl i pratilac oca Vilijama Zavojevača, o rastućem iz utrobe žene
rastinja, koje prekriva svojom krunom celu Aziju. Astiag je skuvao sina Harpaga baš kao i
Tantal svog sina Pelopa, da bi proverio da li je Zevs sveznajući. Njega su dojile svojim
mlekom životinje, kao Romula i Rema. Međutim, o Kiru nije pisao samo Herodot, već i
starogrčki istoričar Ktesij, koji je živeo u 5. pre n. e. i 17 godina proveo na dvoru
Artakserksa drugog. On je napisao obiman rad "Persika", koji se sastoji od 23 knjige, u

5
kojima je opisao ne samo istoriju Persije, već i Asirije i Midije. Originalnih izvora o Kiru
zapravo je malo, ali oni postoje. To je takozvani "cilindar Kira", gde je naveden spisak
njegovih pobeda, njegovih milostivih postupaka i predaka, i nekoliko privatnih vavilonskih
dokumenata.

Na pitanje: zašto je persijski kralj Kir (pers. Kurus) bio toliko popularan u srednjem veku u
Evropi, odgovor je jednostavan. U 14-15 veku, a to je skoro sredinom poslednje noći
Svaroga, u Evropi je već sasvim carovalo hrišćanstvo – lunarni kult (kult Ozirisa, Dionisa i
dr.), koji je konačno pobedio solarni kult života, čiji je poslednji bastion – Katar – crkva
uništila u krstaškim pohodima od 1209-1215. godine. Sve što je u vezi sa njima, sa
vedskim znanjima i znanjem uopšte temeljno je uništeno i zamenjeno "pravilnim"
informacijama, na primer, biblijskim stvaranjem sveta i ostalim primitivnim
folklorom, kao i zamena stvarne istorije čovečanstva – biblijskom, odnosno istorijom
jednog-jedinog plemena – jevrejskog.

Ukoliko su vam ovakve misli bliske, pridružite se ovde:

MIDGARD ZEMLJA I TAJNE OKO NJE
( Potrebno je da ste na Facebook-u)