Atomski spektri helijuma i žive

Princip

Spektralne linije helijuma i ţive se ispituju difrakcionom rešetkom. Određuju se talasne duţine
linija iz geometrijskog rasporeda i konstante difrakcije.

Slika 1. Prikaz aparature za merenje spektra He i Hg.

Zadaci

1. Određivanje talasnih duţina najintenzivnijih spektralnih linija He

2. Određivanje talasnih duţina najintenzivnijih spektralnih linija Hg

Postavka i procedura

Izgled eksperimentalne aparature prikazana je na slici 1. Helijumska ili ţivina lampa su

povezane sa visokonaponskom jedinicom za napajanje kao izvorom zračenja. Jedinica za
napajanje podešena je na 5 kV. Skala je povezana direktno iza spektralne lampe kako bi se
greške svele na minimum. Difrakciona rešetka je potrebno da bude na otprilike 50 cm, i iste
visine kao i lampe. Rešetka mora biti tako postavljena da bude paralelna sa skalom. Svetleća
kapilara je posmatrana kroz rešetku. Potrebno je zamračiti sobu do te mere da je moguće očitati
skalu. Rastojanje 2 l između spektralnih linija iste boje sa desne i leve strane spektra prvog reda
 Atomski spektri helijuma i žive

očitava se jako precizno, bez pomeranja glave. Udaljenost d između skale i rešetke se takođe
meri. Posebne linije (prvog reda) spektralne lampe su posmatrane kroz rešetku i na udaljenosti 2l
između jednakih linija koja je izmerena metrom. Ako svetlost talasne duţine λ dolazi do
rešetke sa konstantom k, ona se difraktuje. Intenzivni pikovi se pojavljuju pri uglu difrakcije
α:

Za difrakciju n - tog reda, sledeća relacija je izvedena iz geometrijske strukture (slika 2):

Slika 2. Šema određivanja

Do ekscitovanja He i Hg atoma dolazi usled sudara elektrona. Razlika u energijama proizvedena

pri povratku iz pobuđenog stanja E* u osnovno stanje E0 je emitovana kao foton sa frekvencijom
ν:

ℎ𝜈 = 𝐸 ∗ − 𝐸0

,gde je h = 6.63・10-34 Js Plankova konstanta

2
 Atomski spektri helijuma i žive

Slika 3. Spektar helijuma

Boja λ (nm) Prelaz

Crvena ( ± ) 31D → 21P
Ţuta (narandţasta) ( ± ) 33D → 23P
Zelena ( ± ) 31D → 21P
Plava (zelena) ( ± ) 41D → 21P
Plava ( ± ) 43D → 23P
Ljubičasta ( ± ) 43D → 23P

Tabela 1. Izmerene spektralne linije helijuma i odgovarajući energetski prelazi.

3
 Atomski spektri helijuma i žive

Slika 4. Spektar ţive

Boja λ (nm) Prelaz

Ţuta ( ± ) 61D1 → 61P1
63D1 → 61P1
Zelena ( ± ) 73S1 → 63P1
Zelena ( ± ) 81S1 → 61P1
Plava ( ± ) 71S → 61P1

Tabela 2. Izmerene spektralne linije ţive, i odgovarajući energetski prelazi

4
 Difrakcija elektrona
Princip

Čuveni eksperiment pokazuje talasno čestični dualizam na primeru elektrona.

Difrakciona slika brzih elektrona koji prolaze kroz polikristalni sloj grafita se posmatra na
fluorescentnom ekranu. MeĎuatomsko rastojanje u rešetkama grafita se odreĎuje merenjem
prečnika prstena i ubrzavajućeg napona na anodi. Za ispitivanje ovog fenomena Luj de Brolj je
dobio Nobelovu nagradu 1929. godine, a Džordž Tomson i Klinton Dejvison 1937. godine.

Slika 1. Postavka eksperimenta

Zadaci

1. Izmeriti prečnik dva najmanja difrakciona prstena za različite napone anode.

2. Izračunati talasnu dužinu elektrona iz anodnog napona

3. Odrediti meĎuatomsko rastojanje (izmeĎu ravni kristalne rešetke) grafita iz jednačine veze
prečnika difrakcionih prstenova i talasne dužine
 Difrakcija elektrona

Postavka i procedura

Postaviti eksperiment kao na slici 1. Povezati priključke difrakcione cevi i izvora napona (slike 1
i 2).

Slika 2. Povezivanje aparature

Slika 3. Povezivanje izvora i cevi

Podesiti napone G1 (na -50 V), G4 i G3 (UA) tako se vide dobro definisani i oštri prstenovi. Očitati
anodni napon na displeju ureĎaja za napajanje. Da bi se odredio prečnik difrakcionih prstenova
meri se unutrašnja i spoljašnja ivica prstena nonijusom (u zamračenoj sobi) i računa srednja
vrednost merenja. Može se primetiti i jedna bleda slika iza drugog prstena.

2
 Difrakcija elektrona

Teorija

De Brolj je u svojoj čuvenoj hipotezi 1926. godine, pretpostavio da se čestice takoĎe

ponašaju kao talasi. Ova hipoteza je potvrĎena tri godine kasnije na elektronima, zahvaljujući
radu Džordža Tompsona i Klintona Dejvisona, koji su posmatrali difrakcione slike snopa
elektrona pri prolazu kroz metalni film, odnosno kristalnu rešetku. Oba eksperimenta su zaslužili
Nobelove nagrade, De Brolj 1929. a Tompson i Dejvison 1937. Difrakcija elektrona se koristi,
slično kao i defrakcija X zraka, za odreĎivanja strukture čvrstih tela. Kristali sadrže periodične
elemente strukture na kojima se elektroni difraktuju na predvidljiv način. Tako dobijena
difrakciona slika daje informacije o samoj strukturi materijala. Za razliku od X zraka, elektroni
su naelektrisane čestice, te shodno tome, interaguju sa sredinom Kulonovim silama.

Kako bi objasnili fenomen koji se javlja u datom eksperimentu, talasna dužina λ, koja zavisi od
impulsa, se dodeli elektronu prema De Broljevoj jednačini:

Impuls se može izračunati preko brzine koju elektron dobija pri ubrzavajućem naponu UA

Tako je talasna dužina

gde je e = 1.602 · 10–19As (naelektrisanje elektrona) i m = 9.109 · 10–31 kg (masa elektrona u

mirovanju). Kada se priključi napon UA, relativistička masa se može zameniti masom mirovanja
sa greškom merenja manjom od 0.5%. Snop elektrona udara u grafitni film nanesen na bakarnu
rešetku i reflektuje se prema Bragovom uslovu:

gde su d meĎuatomsko rastojanje atoma ugljenika, a Θ Bragov ugao (ugao izmeĎu snopa
elektrona i ravni rešetke).

U polikristalnom grafitu veza izmeĎu slojeva atoma (slika 4) je prekinuta, pa je njihova

orijentacija nasumična. Snop elektrona se tada prostire u obliku konusa i dobijaju se

3
 Difrakcija elektrona

interefencioni prstenovi na fluorescentnom ekranu. Bragov ugao Θ se računa iz prečnika prstena,

ali treba voditi računa da je ugao skretanja dvostruko veći (slika 3), α = 2Θ

Sa slike 3:

gde je R = 65 mm poluprečnik staklenog kućišta.

Sada je sin(2α) = 2 sin(α) cos(α)

Za male uglove α (cos 10° = 0.985) važi

Uz ovu aproksimaciju dobija se

Slika 4. Kristalna rešetka grafita

4
 Difrakcija elektrona

Slika 5. Grafitne ravni za prva dva interferenciona prstena

Dva unutrašnja interferenciona prstena se dobijaju kao posledica refleksije ravni rešetke
rastojanja d1 i d2 (Slika 5), za n = 1 u formuli (7).

Talasna dužina se računa preko anodnog napona iz jednačine (3):

UA (kV) λ (nm)
4,0
4,5
5,0
5,5
6,0
6,5
7,0

Iz linearnosti funkcionalne zavisnosti r = f (λ), tj. jednačine prave oblika Y = AX + B dobijaju se

koeficijenti pravca: A1 i A2.

Konstante rešetke d1 i d2 odreĎuju se u skladu sa jednačinom (7):

5
 Difrakcija elektrona

Slika 6. Inteplanarni razmaci grafita.

Prečnike (mm) interferencionih prstenova izračunati po formuli (4) koji se očekuju na UA = 7

kV:

di n=1 n=2 n=3 n=4

d1
d2
d3
d4
d5

Napomene

Intenziti interferencionih prstenova višeg reda su znatno manji od prva dva. Tako na primer, kod
drugog reda prečnik prstena d1 se teško pronalazi, a prsten četvrtog reda je jedva vidljiv. Prsten
trećeg reda je uočljiv (Slika 6). Kod šestog prstena, prsten prvog reda d4 se očigledno poklapa sa
onim od d2.

Vidljivost viših redova prstenova zavisi od intenziteta svetlosti u laboratoriji i kontrasta sistema
prstenova na koji se može uticati naponima G1 i G4. Svetlo mesto u sredini ekrana može oštetiti
fluorescentni sloj cevi, zbog čega treba smanjivati intenzitet svetlosti nakon svakog očitavanja.

6
 Frank - Hercov eksperiment

Princip

Elektroni se ubzavaju u cevi ispunjenoj neonom. Ekscitaciona energija za neon se

određuje iz rastojanja između ekvidistantnih minimuma elektronske struje u promenljivom,
suprotno orijentisanom električnom polju.

Slika 1. Postavka za Frank-Herc-ov eksperiment

Zadaci

- Izmeriti jačinu struje I u Frank-Hercovoj cevi kao funkciju anodnog napona U1

- Odrediti ekscitacionu energiju E iz razlika pozicija minimuma (ili maksimuma) jačine struje

Postavka i procedura

Postaviti eksperiment kao što je prikazano na slici 1. Povezati Cobra3 Basic Unit sa
kompjuterskim portom COM1, COM2 ili sa USB portom (koristiti USB za RS232 Adapter
Converter 14602.10). Startovati program za merenje i selektovati: “Cobra3 Franck-Hertz
experiment Gauge”. Pojaviće se prozor “Franck-Hertz-experiment – measuring” (pogledati
sliku 2).

Optimalni parametri su različiti za svaku Ne-cev. Specifični parametri za uređaj se nalazi na

listu koji se nalazi u pakovanju Ne-cevi. Izabrati parametre U1, U2, U3 i UH kao što je
naznačeno na tom listu i postarati se da je sve ostalo podešeno kao na slici 2. Pritisnuti dugme
“Continue”.
 Frank Hercov eksperiment

Slika 2. Parametri merenja

Slika 3. Princip merenja

Teorija

Nils Bor je izneo svoj planetrani model atoma 1913. godine, po kome se izolovan
atom sastoji iz pozitivno naelektrisanog jezgra oko koga su raspoređeni atomi u sukcesivnim
orbitama. Elektron se dakle može naći u diskretnim stanjima uz mogućnost prelaska sa stanja
na stanje, prilikom čega dolazi do emitovanja/apsorbovanja zračenja čija se frekvenca može
odrediti pomoću energijske razlike između stanja. Ovaj zaključak se može izvesti iz kvantne
mehanike koja je zamenila klasičnu mehaniku prilikom posmatranja struktura veličine
elektrona. Sasvim je logično na osnovu Borovog modela da ako elektroni mogu prelaziti sa
dozvoljenog višeg na niži energetski nivo takođe mogu biti ekscitovani u viša energetska
stanja absorbovanjem količine energije koja predstavlja razliku između nižeg i višeg stanja.
Džejms Frank i Gustav Herc pokazali su da je ovo zaista slučaj u seriji eksperimenata tokom
1913. (iste godine je Bor objavio svoj model). Frank i Herc su koristili snop ubrzanih
elektrona da bi merili energiju potrebnu da se prebaci elektron iz osnovnog stanja atoma žive
u gasovitom stanju u prvo pobuđeno stanje.

2
 Frank Hercov eksperiment

Napon UH koji se dovodi na katodu omogućava grejanje katode C, i kreiranje

slobodnih elektrona termoelektronskom emisijom. Elektroni koje emituje katoda se ubrzavaju
između katode C i anode A u cevi ispunjenoj neonom, a zatim se rasejavaju usled elastičnog
sudara sa atomima neona. Povećavanjem andodnog napona do vrednosti U1 = 16,8 eV
omogućava se da kinetička energija elektrona bude dovoljna za pobudu valentnih elektrona
neona u prvi pobuđeni nivo neelastičnim sudarom. Zbog propratnog gubitka energije, elektron
više ne može da savlada suprostavljajuće polje između anode A i elektrode S (struja I je na
minimumu). Ukoliko još više povećamo anodni napon, kinetička energija elektrona je ponovo
dovoljna da savlada suprostavljajuće polje (jačina struje I raste). Kada je napon 2·16,8 eV
kinetička energija je dovoljno velika da se dva atoma sukcesivno mogu ekscitovati od strane
jednog elektrona: tako nastaje drugi minimum (slika 4). Grafik I = f(U1) ima ekvidistantne
maksimume i minimume.

Slika 4. Primer krive snimljene u Ne-cevi

Ovi minimumi nisu veoma dobro definisani zbog prvobitne termalne distribucije elektronskih
brzina. Napon U1 između anode i katode je predstavljen jednačinom:

gde je U primenjeni napon, a ΦA i ΦC su radne funkcije napona anode i katode, respektivno.

Kako je energija pobuđivanja određena iz razlike u naponima na minimumima, naponi radnih
funkcija nisu ovde ni od nikakvog značaja. Prema klasičnoj teoriji energetski nivoi na koje se
ekscituju atomi žive mogu biti nasumični. Prema kvantnoj teoriji se ipak određen broj
energetskih nivoa mora dodeliti u elementarnom procesu. Oblik strujno-naponske krive I =
f(U1) je prvobitno objašnjen na osnovu ovakvih posmatranja i samim tim predstavlja potvrdu
kvantne teorije. Ekscitovani atom neona oslobađa energiju koju je apsorbovao, uz emisiju
fotona. Kada je energija ekscitacije E, talasna dužina fotona je:

gde je c = 2,998 · 108 h = 4,136 · 10-15 eV

Za procenu ekscitacione energije određujemo vrednosti napona minimuma. Izračunavanjem

srednje vrednosti razlika između ovih minimuma dobija se ekscitaciona energija E atoma
neona.

3
 Raderfordov eksperiment

Princip

Veza između ugla rasejanja i brzine rasejanja α-čestica na zlatnoj foliji se ispituje
pomoću poluprovodničkog detektora. Detektor ima verovatnoću detekcije od skoro jedan za
α-čestice i gotovo da nema nultog efekta, tako da se broj impulsa slaže sa brojem α-
čestica koji pada na detektor. Ispituju se postavka za rasejanje unazad (backscattering)
za velike uglove rasejanja i rasejanje (forward scattering) za male uglove rasejanja.
Uticaj atomskog broja materijala za rasejanje se ispituje atomima zlata (Z=79) i
aluminijuma (Z=13).

Zadaci

1. Relativne brzine čestica se mere u konfiguraciji za rasejanje unazad u zavisnosti od

uglova rasejanja između 110o i 145o. Dobijena rasejanja se porede za zlato i aluminijum
kao uzorke.

2. Brzine čestica se mere pri različitim uglovima rasejanja između 20o i 90o u geometriji
rasejanja koja kompenzuje zavisnost ugla od brzine rasejanja u slučaju kada je verovatnoća
rasejanja proporcionalna Raderfordovoj formuli rasejanja. Brzine se porede sa predviđanjima
za apsolutne brzine Raderfordove formule rasejanja. Brzine rasejanja se porede za jedan
specifičan ugao za zlato i aluminijum.

Postavka

Slika 1 pokazuje postavku eksperimenta. The α-detektor se postavi sa unutrašnje

strane poklopca za vakuumski sud. Kratki BNC kabl se koristi za povezivanje poklopca
za „detector“ priključak α-pretpojačala. Drugi BNC se povezuje za „Output“ priključak α-
pretpojačala sa „Input“ priključkom iz MCA. Petožilni kabl povezuje „±12V“ priključak
iz MCA sa odgovarajućom utičnicom α-pretpojačala. Gornja dva prekidača pretpojačala
moraju biti podešeni na „α“ i „Inv.“. prekidač „Bias“ mora biti podešen na „Int.“ a prekidač
za polaritet mora biti podešen na „-“.

1
 Raderfordov eksperiment

Slika 1. Eksperimentalna postavka

Pre uključivanja MCA izvrišiti sva povezivanja koja su navedena.

Slika 2. Konfiguracija rasejanja unazad

2
 Raderfordov eksperiment

Slika 3. Startni prozor za MCA

Zadatak 1: Rasejanje unazad (backscattering) Za 5mm vlakno sa unutrašnje strane

poklopca pored detektora se poveže izvor 241Am od 370 kBq. Uzorak za rasejanje,
zlatna folija na anularnoj dijafragmi, se postave (strana na kojoj je folija od zlata okrenuta
ka izvoru) unutar suda. Ne dodirivati foliju. (Videti sliku 2).

Procedura

Ispumpati posudu do pritiska ispod 20 mbar. Zatvoriti kleme za creva pre

gašenja pumpe. Proveravati da li je pritisak konstantan – ne sme biti većeg curenja.
Ukoliko se koristi Alpha - i Photodetector 09099.00 nephodno je zaštiti detektor od
vidljivog svetla stavljanjem parčeta kartona preko suda ili zamračivanjem prostorije.
Pomoću magneta postaviti foliju za rasejanje na vrednost na skali od 4.5 cm, tj. 16mm od
izvora. Pokrenuti „measure“ program, selektovati „gauge“>“Multi Channel Analyser“.
Selektovati „Spectra recording“, pritisnuti dugme „Continue“, pogledati sliku 3. Postaviti
„Gain“ na „Level 2“, „Offset [%]“ na 6, selektovati „Channel number“ kao x-data,
pritisnuti dugme „Reset“ i zabeležiti vreme od početka eksperimenta, videti sliku 4.
Sačekajti da se registruje do 50 impulsa i opet zabeležiti vreme. Izračunajte broj impulsa u
minutu i zabeležite ovu vrednost. Ponoviti ovo merenje za vrednosti pozicije folije od 4.0
cm, 5.0 cm, 5.5 cm i 6.0 cm. Zameniti zlatnu foliju aluminijumskom i izvršiti merenje na
4.0 cm.

3
 Raderfordov eksperiment

Slika 4. Prozor za snimanje spektara

Teorija

α-čestice nose dva pozitivna elementarna naelektrisanja i četiri atomske jedinice

mase. Interakcija energetskih α-čestica sa materijom može da pruži informacije o
strukturi atoma. Sledeće činjenice su karakteristične za interakciju:

Na visokim energijama α-čestice gube svoju energiju prilikom prolaska kroz materiju
proporcionalno dužini puta i gustini sredine kroz koju putuju bez značajnog skretanja.
Većina α-čestica prolazi kroz tanku metalnu foliju a da ne bude absorbovana.

Neke od α-čestica se rasejavaju pri velikim uglovima. Dva glavna tipa interakcija mogu
objasniti ovakvo ponašanje. Gubitak energije proporcionalan dužini puta sa malim
skretanjem se može opisati mnogim interakcijama sa fotonima pri čemu dolazi do razmene
malih količina energije i momenta imulsa α-čestica. Svetlosna čestica može biti
uniformno dispergovana kroz sredinu i njihova gustina je propocionalna gustini mase
sredine. Za skretanje kroz veliki ugao mora da postoji značajan trasfer momenta prilikom
interakcije. Kolizioni partner (druga čestica) mora biti teži od α-čestice i mora biti mali
pošto samo nekoliko α-čestica skreće dok većina može da prođe kroz metalnu foliju bez
skretanja. Raderford je opisao model za ovo, Raderfordova teorija rasejanja: Atomi se
sastoje iz:

- Lakih negativno naelektrisanih elektrona koji ispunjuju celokupan prostor koji

obuhvata atom ali u nosioci samo jako malog dela mase atoma.
- Ekstremno malog, teškog i pozitivno naelektrisanog jezgra koji sadrži gotovo
celokupnu masu atoma sa naelektrisanjem jednakim ukupnom naelektrisanju
elektrona.

Elektroni štite električno polje jezgra tako da posmatrano sa strane atom izgleda kao
nenaelktrisana čestica dok u blizini jezgra postoji električno Kulonovo polje čija jačina
opada obrnuto proporcionlano kvadratu rastojanja od jezgra.

4
 Raderfordov eksperiment

Promena broja čestica Δn(θ) rasejanih kroz ugao θ u prostornom uglu dΩ je vođeno
pretpostavkom Raderfodove jednačine za α-čestice:

gde su:

n = brzina promene broja čestica u foliji

N = koncentraacija atoma u foliji

dF = debljina folije

Z = naelektrisanje jezgra rasejavjućih atoma

Eα = energija α-čestica

e = elementrano naelektrisanje = 1.6021· 10-19 As

ε0 = električna konstantna = 8.8524 · 10-12 As/Vm

Kako prostorni ugao dΩ detektora opada sa r-2 = (s + d)-2, može se pretpostaviti da

uglavnom čestice sa najkraćom putanjom od izvora do detektora D doprinose brzini
brojanja. Za najkraći put ugao sudara je jednak uglu refleksije, pa je

gde je

Kako spektri merene energije pokazuju, energija rasejanih čestica u trenutku rasejanja pod
velikim uglom ostaje nedefinisana jer α-čestice gube energiju pri prolasku kroz foliju.
Ukoliko se čestica nađe u detektoru na niskoj energiji to znači da je izgubila većinu svoje
energije prilikom prolaska kroz materiju. Takođe, verovatnoća rasejanja je veoma
energetski zavisna. Eksperiment integriše preko niza energija i niza uglova. Apsolutna
verovatnoća se ne može odrediti u ovoj postavci ali se ugaona zavisnost može ispitivati
ukoliko:

- pretpostavka i dalje stoji, da je rasejanje nakon prolaska kroz materiju zavisno od ugla.

- se smanjenje učestalosti sa recipročnom vrednošću kvadrata rastojanja uzme u obzir.

5
 Raderfordov eksperiment

Argument koji podržava ovo je sličnost spektara za različite folije a samim tim i različite
uglove sudara: ukoliko je sudar više lateralan, srednja dubina rasejanja u foliji je manja ali
je dužina puta čestica kroz foliju ista. Drugim rečima: sa izvorom α-čestica date energije
zastupljenost α-čestica sa nižom energijom je određena dužinom puta kroz materiju, a ne
uglom sudara.

Bilo bi moguće izabrati specifičnu energiju rasejanja u eksperimentu. Ovo bi mogli biti
izvedeno sužavanjem energetskom „prozora“ praćenih čestica i pretpostavljanjem načina
na koji α-čestice gube energiju prilikom prolaska kroz materiju čime se određuje dubina
rasejanja pri datoj energiji i uglu. Ipak, dobijene brzine brojanja bi bile isuviše male ukoliko
se koristi izvor koji je bezbedan za upotrebu. U primeru merenja izvor S je podešen na
vrednost od 2.5 cm tako da sz = z – 2.6 cm, detektor D je bio na 2.1 cm tako da dz = z
– 2.1 cm sa skalom koja očitava poziciju folije z.

Odavde sledi

Broj sudara n(z) je meren tokom t minuta što rezultuje u brzini brojanja Δn(z) u
minuti (pogledati tabelu 1)

z a θ r2 n(z) t ∆n(z) 1/sin4(θ/2) ∆n(z)/

r sin4sin4(θ/2)
2

cm ° ° cm2 min min-1

4.0 34.9 110 16.2 2.21
4.5 28.1 124 23.8 1.65
5.0 23.5 133 33.4 1.41
5.5 20.0 140 45.0 1.28
6.0 17.5 145 58.6 1.21

Tabela 1. Rezultati sa zlatnom folijom debljine 1.5 μm

Na slici 5 se nalazi grafički prikaz očekivanih rezultata.

Za proveravanje zavisnosti Z2 od brzine rasejanja korišćena je alumminijumska folija iste

geometrije kao i zlatna folija. Rezultati se slažu sa očekivanim brzinama sa visokom
nesigurnošću usled malog broja događaja.

6
 Raderfordov eksperiment

z n(z) t ∆n(z) Z Z2 ∆n(z)/Z2 (n(z))1/2/n(z)

cm min min-1
4.0 138 23 6.0 79 6241 0.00096 8.5%
4.0 15 72 0.21 13 169 0.0012 26%

Tabela 2. Poređenje merene brzine na z = 4.0 cm za zlatnu foliju, 1.5 μm i aluminijumsku foliju, 8.0 μm.

Slika 5. Brzina brojanja u zavisnosti od ugla reasejanja

Zadatak 2: Rasejanje unapred podrazumeva promenu postavke prema slici 6, koristeći

dijafragmu sa zlatnom folijom tako da je folija okrenuta ka izvoru.

Slika 6. Postavka za Raderfordov eksperiment rasejanja unapred na foliji

Ispumpati sud kao i u prethodnom eksperimentu, zaštiti od detektor od vidljivog svetla,

pokrenuti “measure” program, selektovati “Gauge” > „Multi Channel Analyser“. Selektovati
„Integration measurement“, i pritisnuti dugme „Continue“. Podesiti „Gain“ na „Level 2“,
„Offset [%]“ na 6 i „Recording time [s]” na 1800. Uneti odgovarajuće oznake u polje “x-

7
 Raderfordov eksperiment

data”, pogledati sliku 7. Podesiti rastojanje l između detektora i izvora kliznim štapom i
učvrstiti pomoću šrafa; podesiti poziciju zlatne folije pomoću magneta na polovini puta
između detektora i izvora. Početi sa l = 10 cm. Upotrebiti dugme “measure”. Nakon isteka
određenog vremena pojavljuje je prozor kao što je prikazano na slici 7. Uneti vrednost za
rastojanje l i pritisnuti na dugme “Accept value”. Promeniti rastojanje l sve vreme držeći
dijafragmu na polovini puta između detektora i izvora a zatim pritisnuti dugme “Perform
measurement”. Izvesti merenja za l = 5, 7, 10, 14 i za 19 cm, a zatim pritisnuti na dugme
“Accept data”.

Slika 7. Prozor za integraciju

Slika 8. Prozor- završeno merenje

Snimljeni podaci se sada pojavljuju u prozoru u primarnom programu “measure”.

Označiti parametre merenja koristeći “Display options” i sačuvati podatke. Zameniti
zlatnu aluminijumskom folijom, ispumpati posudu i beležiti vrednosti za l = 10 cm tokom
2400 s.

8
 Raderfordov eksperiment

Teorija

Uzimajući u obzir sliku 9, brzina α-čestica u foliji n opada sa r1-2 prema jednačini

Sa površinom folije koja je ozračena AF i izvorom aktivnosti (brzine raspada) Q ukoliko

se predpostavi da je izvor tačka. Prostorni ugao dΩ u kome se čestice broje je određen
rastojanjem između folije za rasejanje i detektora r2, pri čemu detektor ima osetljivu
površinu AD, dΩ opada sa r2-2 kao

Koristeći formulu

Jednačina rasejanja se može koristiti za postavku na slici 6

Slika 6 pokazuje različite geometrijske konfiguracije, koje se koriste u ovom eksperimentu.

Ovde je rasejavajuća folija prsten sa radijusom α na polovini puta između i detektora. Druge
čestice koje ne prolaze kroz foliju bivaju zaustavljene zastorom koji drži foliju, a ugao
rasejanja θ se određuje pomoću rastojanja i između izvora i detektora prema formuli

U jednačini rasejanja (2) moraju se zameniti sledeće: - AD sa AD’ = AD cos (θ/2) : zato što
se detektor vidi pod uglom, a njegova projekcija u pravcu događaja je umanjena - dF sa
dF’ = dF / cos (θ/2) : zato što je dužina puta kroz foliju povećana za česticu koja prolazi

9
 Raderfordov eksperiment

pod uglom - AF sa AF’ = AF cos (θ/2) : zato što se folija „vidi“ pod uglom od strane
čestica pa je efektivna povšina folije redukovana - r1 = r2 sa r/2 gde je r dužina trajektorije
čestice od izvora do detektora

Uzimajući u obzir

Sledi

Jednačina rasejanja (3) postaje

Ukoliko se ugao rasejanja poveća smanjenjem rastojanja između izvora i detektora, brzina
rasejanja se smanjuje kao sin4(θ/2) ali brzina čestica koje udaraju u foliju raste sa 1/r2 a
prostorni ugao detektora raste sa 1/r2 takođe. Sveukupna geometrija i postavka
kompenzuje ponašanje rasejanja koje je zavisno od sin4(θ/2). Ukoliko stoje Raderfordove
pretpostavke o rasejanju , brzina rasejanja postaje nezavisna od rastojanja izvor-detektor
osim za faktor cos (θ/2) iz zavisnosti osetljivosti detektora od pravca. U praksi rastojanje
l ne bi trebalo da bude manje od 5 cm zato što otvor detektora 09099.00 može u suprotnom
da zaseni osetljivo područje. Osetljivost detektora za α-čestice koje stižu do osetljivog
područja je gotovo jedinično a konstanta zamračenosti gotovo nula. Ofset se postavlja
tako da parcijalno suzbija višetruko rasejane α-čestice koje dolaze do detektora sa
niskom energijom na primer kao kada dolaze iz dubljeg sloja ili kada su podlegle već
podlegle rasejanju u detektoru. Zbog velike energetske osetljivosti S veoma je diskutabilno
da li oni treba da se uzmu u obzir.

10
 Raderfordov eksperiment

Slika 9. Princip Raderfordovog merenja rasejanja

Mogu se dobiti rezultati merenja kao u sledećem primeru:

Sa

S je prema jednačini (2)

i sa

Primenjujući jednačinu (4):

l θ n(l) Δn(l)exp Δn(θ)th

o
cm min-1 min-1
4 90.5 2.2
5 77.8 2.4
6 67.8 2.5
8 53.5 2.7
11 40.3 2.9
15 30.1 3.0
21 21.7 3.0

11
 Raderfordov eksperiment

Tabela 3. Rezultati rasejanja unapred (ovi rezultati su prikazani grafički na sllici 10)

Problemi

Postoje tri glavne sistematske greške koje se prozvoljno javljaju u skladu sa

Raderfordovom formulom

1. Pretpostavka da je energija α-čestice Eα = 3 MeV. Raspad 241Am daje Eα = 5.5

MeV, srednja energija α-čestica pokrivenog izvora je oko 4 MeV ali je već široko
distribuirana i nakon prolaska kroz zlatnu foliju debljine 1.5 μm srednja energija je
nešto ispod 3 MeV sa još širim energetskim profilom. Tačnije izračunavanje da
objedini distribuciju energije u svakom sloju sa verovatnoćom rasejanja, pošto je
predviđena brzina rasejanja orbrnuto srazmerna kvadratu energije α-čestica a samim
tim energetski veoma osetljiva.
2. Promena ugla menja debljinu folije, što je uzeto u obzir, ali takođe i energija
čestica usled jačeg usporavanja nakon dužeg puta kroz materiju što je
zanemareno. Za uglove veće od 75o, ili l manje od 6 cm ovo vodi ka većim
brzinama brojanja koje će se dobiti ukoliko se smanji ofset koji smanjuje nisko-
energetske događaje na primer na 1%
3. Za male uglove ili veliko l javljaju se i α-čestice koje su nrasejane od strane
elektrona što se ogleda u velikom porastu u broja događaja što uopšte nije
predviđeno Raderfordovom jednačinom.

Rezultati su predviđenog reda veličine. Takođe se može videti da postoji mehanizam kojim
se skreću visoko energetske α-čestice kroz velike uglove što ne može biti objašnjeno
ukoliko se ne pretpostavi prisustvo teške čestice u atomu.

Z2 n(l) t N dF Δn(l)exp Δn(l)th

s m-2 min-1 min-1
6241 105 1800 8.9 1022 3.5 2.9
169 15 2400 4.8 1023 0.38 0.45

Tabela 4. Poređenje brzina rasejanja za dF = 1.5 μm zlatnu foliju i dF = 1.5 μm aluminijumsku foliju za l = 11
cm, θ = 40.3o, N (aluminijum) = 6.0 · 1028m-3

Tabela 4 pokazuje primer merenja za poređenje rasejanja teških i lakih elemenata. Može se
videti da je brzina rasejanja niža za elemente sa manjim atomskim brojem. Pošto su
debljina aluminijumskog sloja i broj čestica po jedinici površine veći, srednja energija
α-čestica se smanjuje u odnosu na onu kod zlata. Moglo bi se na osnovu ovoga očekivati
veću brzinu čestica nego što je teorijom predviđeno. Energija rasejanih čestica može biti

12
 Raderfordov eksperiment

toliko niska tako da se neke od njih uopšte ne mogu detektovati jer je njihova energija
niža od ofseta. Greška usled malog broja događaja može biti i do 26 %. Ipak, rezultati
merenja su odgovarajućeg reda veličine.

Slika 10. Teorijska i izmerena brzina rasejanja u zavisnosti o ugla rasejanja

13
 Određivanje Ridbergove konstante

Princip

Spektralne linije za vodonik i živu se ispituju difrakcionom rešetkom. Za određivanje

difrakcione konstante koriste se poznate vrednosti talasnih dužina spektralnih linija žive. Mere se
talasne dužine vidljivog dela spektra Balmerove serije za vodonik.

Slika 1. Izgled postavke eksperimenta

Zadaci

1. Određivanje konstante difrakcione rešetke koristeći Hg spektar

2. Određivanje vidljivih linija Balmerove serije u vodonikovom spektru, Ridbergove konstante i

energetskih nivoa

Postavka

Aparatura korišćena u ovom eksperimentu prikazana je na slici 1. Vodonikove i živine

lampe povezane su sa visokonaponskom jedinicom za napajanje. Jedinica za napajanje podešena
je na 5 kV. Skala je povezana direktno iza spektralne lampe kako bi se greške svele na minimum.
Difrakciona rešetka je potrebno da bude na 50 cm, i da se nalazi na istoj visini kao i lampa.
 Odredjivanje Ridbergove konstante

Rešetka mora biti tako postavljena da bude paralelna sa skalom. Svetleća kapilara je posmatrana
kroz rešetku.( videti sliku 2).

Eksperimentalna procedura

Laboratorija bi trebalo da bude zamračena do te mere da je moguće očitati skalu.

Rastojanje 2l , između spektralnih linija iste boje desno i levo spektra prvog reda, očitava se kroz
rešetku. Rastojanje između rešetke i posmatrača bi trebalo biti tako malo da su obe linije vidljive
u isto vreme bez pomeranja glave. Rastojanje d između skale i rešetke je takođe mereno. Tri
linije se jasno vide u Hg spektru. Konstanta difrakcione rešetke k je određena uz pomoć
vrednosti talasnih dužina datih u tabeli 1. Ridbergova konstanta, kao i energetski nivoi vodonika
su određeni iz izmerenih talasnih dužina Balmerovom formulom.

Boja sp. linije λ (nm) 2l (mm) k (µm)

žuta 578.0
zelena 546.1
plava 434.8

Tabela 1. Određivanje konstante iz talasnih dužina Hg spektra

Teorija

1. Difrakciona rešetka

Ako svetlost talasne dužine λ dolazi do rešetke sa konstantom k, ona se difraktuje.

Intenzivni pikovi se pojavljuju kada je ugao difrakcije α u skladusa sledećim zahtevom :

Svetlost je detektovana okom, izvor svetlosti je viđen u boji posmatrane spektralne linije na skali
u nastavku snopa svetlosti. Za difrakciju n - tog rada, sledeća relacija je izvedena iz geometrijske
strukture (slika 2):

2
 Odredjivanje Ridbergove konstante

Slika 2. Šema određivanja

2. Linijski spektar vodonika

Usled jonizacije, molekul H2 disosuje i formira se atomski vodonik u lampi. Elektroni iz

vodonikovih atoma su ekscitovani na viši nivo energije sudarima sa elektronima. Kada se vrate u
niže energetsko stanje, atomi emituju svetlost frekvencije , usled razlike u energijama ova
dva stanja:

gde je h - Plankova konstanta. Primenjivanjem Borovog modela atoma, energija En dozvoljenih

elektronskih orbitala data je jednačinom:

gde su:

εo = 8.8542·10-34 As/Vm dielektrična konstanta,

e = 1.6021·10-19 C količina naelektrisanja elektrona,

me = 9.1091·10-31 kg masa elektrona u mirovanju.

Frekvencija emitovane svetlosti je onda:

3
 Odredjivanje Ridbergove konstante

Ako se vrednost talasnog broja N = l - 1 (talasni broj: N = 1/λ) zameni u izrazu za frekvenciju,
onda zamenom vrednosti c = l· :

gde je

Ridbergova konstanta, koja sledi iz Borovog modela atoma.

n = 1 : Lajmanova serija Spektralni opseg : ultraljubičasto

n = 2 : Balmerova serija Spektralni opseg : ultraljubičasta do crvena

n = 3 : Pašenova serija Spektralni opseg :infracrvena

n = 4 : Braketova serija Spektralni opseg: infracrvena

n = 5 : Pfundova serija Spektralni opseg: infracrvena

Na slici 3 je prikazan dijagram energetskih nivoa i spektralne serije za atom vodonika. Za m→∞,
postoje ograničenja za seriju; ukupnu energiju čini energija jonizacije (ili energija vezivanja)
elektrona u n-toj dozvoljenoj orbiti. Energija vezivanja može biti izračunata :

Gde je c = 2.99795·108 m/s i h = 6.6256·10-34 Js = 4.13567·10-15 eVs. Utvrđena je vrednost za

osnovno stanje, tj. najniži (n = 1) energetski nivo vodonika od 13.6 eV.

4
 Odredjivanje Ridbergove konstante

Slika 3. Dijagram energetskih nivoa za atom vodonika

Napomene:

- Ukoliko je laboratorija dovoljno zatamljena, pored atomskog spektra vodonika, molekulska

traka H2 se može pojaviti u spektru. Više linija, koje su jako blizu jedna drugoj se pojavljuju
usled oscilacija molekula.

- Hδ linija je pozicionirana na granici vidljivog dela spektra i previše je slaba da bi mogla biti
ispitivana jednostavnijim metodama.

- Izračunavanje za kompleksnije atome zahteva primenu kvantne mehanike. U ovom slučaju,

energije stanja su određene vrednostima hamiltonijana atoma. Za atome slične vodoniku,
proračun rezultuje istim rezultatima kao Borov model atoma.

Spektralna linija 2l (mm) λexp (nm) λ (nm) Rexp

Hα 656.28
Hβ 486.13
Hγ 434.05
Hδ 410.17

Tabela 2. Izmerene vrednosti za vodonikov spektar ( Balmerova serija)