Периодизација и поетика српског романтизма

У историји српске књижевности, епоха романтизма је знатно сагледавана као доминантна

стилска формација у српској књижевности између 30-тих и 70-тих година 19. века, али је
периодизација овога раздобља српске књижевности препознавала особине романтизма и
пре 30-тих година и после 70-тих година 19. века. Романтичарска стилска формација у
првој половини 19. века често је преплитана са сентиментализмом и класицизмом у
српској књижевности, а у другој половини 19 века, са реализмом. Зато се и дешавало да су
у исто време објављивали књиге Јован Стерија Поповић као изразити класициста и Бранко
Радичевић као изразити романтичар, или у другој половини 19. века - Лаза Костић као
изразити романтичар и Сима Матавуљ као изразити реалистички писац. Та стилистичка
прожимања у 19. веку подстакла су историчаре српске књижевности да на различите
начине описују епоху романтизма и одређују њене периодизационе границе: нпр. старији
историчари српске књижевности међу којима је најважнији био Јован Скерлић ,
прибегавали су строгим временским границама у периодизацији епохе романтизма, а
новији, попут Миодрага Поповића и Јована Деретића, прибегавали су тзв. генерацијској
периодизацији и нису строго временски одређивали границе епохе. У Историји нове
српске књижевности, Јована Скерлића, период од 1801. до 1848.године назван је
раздобљем од рационализма ка романтизму, и дефинисан је снажним прожимањем
различитих стилских карактеристика од просветитељства и сентиментализма до
класицизма и раног романтизма. Период од 1849. до 1870.године назван је раздобљем
српског романтизма у којем су стварали неки од највећих писаца српске књижевности (Л.
Костић, Б. Радичевић...). Као завршна година српског романтизма узима се 1870.година
зато што је тада Светозар Марковић објавио програмски чланак ''Реалност у поезији'' у
којем је дефинисао поетику српског реализма. Годину 1849. Скерлић узима за почетак
романтизма зато што је те године основано Српско војводство у Јужној Угарској и зато
што је основан велики романтичарски покрет Уједињене омладине српске који је
истовремено био и политички и уметнички утемељен. Упркос образложењима које је дао
Скерлић јер је и сам био свестан да његова периодизација није свеобухватна и да није дао
одговор на питање: како то да и после 1870.године у епоси реализма настају највећа
романтичарска дела српске књижевности, нпр. Змајева збирка песама ''Ђулићи увеоци''
(1872.), Ђура Јакшић издаје своје ''Песме'' (1873); чувена родољубива песма ''Отаџбина''
Ђуре Јакшића (1875.), Змајева родољубива песма ''Светли гробови'' (1879.). Ни почетна
граница српског романтизма није била сасвим адекватна, нпр. ''Песме'' Бранка Радичевића
објављене су 1847.године, а његова поема ''Туга и опомена'' 1844.године. Управо због тих
проблема које је донела Скерлићева периодизација романтизма, новији историчари српске
књижевности избегавали су временске границе и прибегли су тзв.генерацијској
дефиницији епохе у српској књижевности. Тако је Миодраг Поповић у чувеној ''Историји
српске књижевности епохе романтизма'' (1968.) говорио о два доба српског романтизма:
1. херојско доба, 2. грађанско доба српског романтизма. Прво доба доминира у првој
половини 19 века, а друго доба у другој половини 19 века. Прво доба почиње са првим
српским устанком и у знаку је највећих писаца и песника међу којима су издвојени Сима
Милутиновић Сарајлија, Вук Ст. Караџић, Прота Матија Ненадовић и сл. Другу
генерацију српског романтизма или друго доба српског романтузма у знаку је грађанских
песника који су стварали на простору Војводине или су били пореклом одатле, а своја
највећа књижевна дела написали су у Пешти, Бечу, Београду и различитим другим
европским градовима. Носилац тог другог доба био је Бранко Радичевић, а одмах за њим
су се појавили и песници као што су Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, или
као Коста Трифковић (комедиограф). Миодраг Поповић наглашава да је читав 19. век био
у знаку романтичарске стилске формације, али да је романтизам био доминантан само у
другој и трећој деценији средине 19. века, а после тога романтичари стварају у сенци
других стилских формација. У том генерацијском рашчлањивању епохе романтизма још
даље је отишао Јован Деретић у Историји српске књижевности (1983.) – он говори о три
генерације српског романтизма: 1.о раном романтизму или романтизму 20-тих година 19.
века који назива још и Вуково доба; 2.генерацију дефинише као романтизам 40-тих година
19. века или као Бранково доба; 3.генерацију назива омладинско доба српског романтизма
или романтизам 60-тих година 19. века који је био у знаку три велика песника: Ђуре
Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића. Деретић наглашава да је свака
генерација српског романтизма дала велики допринос романтичарској поетици у српској
књижевности, али да ниједна од тих генерација није била искључива и да није одбацивала
друге стилске формације и поетике, него су напоредно стварали и преузимали нешто од
других поетика, нпр. рани романтичари су користили искуства класицистичке поетике,
симболизам, док је Вуков романтизам био класицистички и рационалистички устројен,
поготову у прозним текстовима и у историографским списима који су били посвећени
првом и другом српском устанку. Романтичари омладинског доба су нпр.сасвим озбиљно
прихватили особине реалистичне поетике па се дешавало да у исто време Ђура Јакшић
пише анти-ратне приповетке као што су их писали и реалисти. Деретић је непрестано
наглашавао да је српска књижевност 19. века имала веома специфичан и убрзан развој и
да је то прожимање и преплитање различитих стилских формација помогло да се
надокнади успорени стилистички развој у књижевности од 15. до 19. века. Деретић
наглашава да је српски романтизам био тај велики песнички мост преко кога је српска
књижевност успоставила везу између старе српске књижевности у средњем веку и
модерне српске књижевности на почетку 19. века, а та модерна српска књижевност била је
и временски потпуно ускладила свој развој са модерном европском књижевношћу.
Поетика романтизма полази од дефиниције да је предмет уметности свет човекових
осећања, субјективност и рацонализам, ослањање на усмену народну књижевност и
традицију и оспоравање античких и класицистичких норми у уметности. У историји
књижевности сам појам романтизам неопходно је разумети на два начина: 1.говори о
романтизму као књижевно историјској епоси која је доминирала у првој половини 19.
века, а друго значење појма романтизам је ванвременска категорија и означава књижевно
научни метод који означава нешто ново, модерно и анти-традиционално, а што је
различитим интензитетом било присутно од античких времена до постромантизма.
Романтизам као књижевно историјска епоха доминантна у првој половини 19. века имала
је нека препознатљива поетичка начела, а то су: доминација лирског начела,
романтичарски пејзажи, романтичарска метафоричност, музикалност стихова,
хиперболизација и фантастика, немотивисаност збивања, фрагменталност уметничких
структура, хибридност књижевних врста, романтичарски појам ''бесконачно'', свемоћ
песника, обоготворење имагинације, романтичарска филозофија природе, романтичарски
историзам. Поред наведених романтичарских особина, српски романтизам је имао и неке
посебне карактеристике које су га разликовале од других романтичарских књижевности:

1. Епоха српског романтизма конституише српски језик.

2. Народна усмена књижевност се наметнула као основа усмене књижевности.
3. Присутно је веома снажно историјско осећање и оживљавање националне
прошлости, пре свега из раздобља средњег века (златно доба Немањића).
4. Анахронична мешавина стилских праваца и асимиловање предромантичарских и
постромантичарских црта.
5. Условност периодичног одређења и омеђавања границе епохе романтизма.
6. Иновативност књижевних жанрова. (Његош!)

Лирско начело је прво и највеће поетичко одређење епохе романтизма зато што је лирска
формула била најадекватнија за исказивање света човекових осећања; оно је по
дефиницији утемењено на првом лицу једнине, а задатак песника као уметника јесте у
томе да кроз стихове открије највеће тајне свог срца и своје душе; човек романтичарске
епохе трагање за тајном емоција остварује кроз сагласност са природом или блискост са
природом, зато је романтичарски пејзаж један од најчешћих поступака у епоси
романтизма. За све то је потребно створити и изразито метафорички језик у којем ће доћи
до изражаја бројна пренесена значења; зато је романтичарска метафоричност
најједноставнији пут у тајне језика који ће нам помоћи да искажемо тајне човекове душе и
срца. Доминација лирског начела, језичке метафоричности, склад асонанци и алитерација
допринели су томе да романтичарски стихови буду изразито мелодични и музикални.
Веома важно начело романтизма је хиперболичност и фантастика – човек романтичарске
епохе воли да преувеличава ствари, да пренаглашава осећања и да савладава огромне
просторе који су у то време били физички несавладиви. Отуда је овај поступак омогућавао
романтичарским песницима и уметницима да савладавају све емотивне и мисаоне физичке
границе овога света. Романтичари су напросто волели спиритуалну фантастику (*мотив
мртве драге) , а често су користили искуства фолклорне фантастике и веровања у
натприродне моћи и чуда. Управо та тежња ка савладавању и преувеличавању различитих
појава и осећања утицала је на то да романтичарски поступак буде заснован на
непостојању узрочно-последичне мотивисаности. Важно поетичко начело је и
фрагменталност поетичких структура; романтизам је заснован на лирском начелу, а
лирско начело тражи кратку форму и кроз спајање тих кратких форми настају композиције
романтичарских дела, а то спајање често је фрагментално и дело личи на мозаик којим је
веома тешко успоставити систем и циљ. Управо та фрагменталност форме је утицала на
хибридност тј.на спајање и укрштавање жанрова, па се тако јављају неки нови жанрови,
нове врсте, нове форме (драмски спевови, епско-лирске песме и сл.). Човек романтичарске
епохе верује да је свет бесконачан и жели да што даље проникне у тајне тог простора, а
онај ко може да проникне у тај простор је сам песник. Зато романтичари верују у свемоћ
песника, а та свемоћност песника и уметника простиче из његове везе са Богом. Да би
један уметник романтизма био успешан, његова имагинација мора бити обогаћена, мора
носити божије надахнуће – то обогаћивање имагинације је допринело да романтичарски
песник носи снажну романтичарску иронију која је подстицала да се намерно изазове
сукоб са средином и да у њему песник нађе нову инспирацију за ум коју не може да схвати
обичан и прост свет. Човек романтичарске епохе је узградио веома специфичну
филозофију природе – романтичарског песника и уметника једино је способна да разуме
природа, јер свет у којем живи га не разуме и зато романтичар трага за тим идеалним
складом са природом, путује у далеке крајеве да би познао тајне природе, путује океанима,
у планине, степе, прашуме.... И на крају историзам као поетичко начело романтизма
разоткрива снажну потребу човека романтичарске епохе да спозна прошлост која је
створила садашњост и да на темељима те традиције изгради визију уметничке будућности.
Интересантно је да су романтичари одбацивалу античку прошлост као нешто лажно и
извештачено, а трагали за тајнама средњег века, јер им се то раздобље чинило мистичним,
тајанственим, изазовним... За романтичаре је средњи век раздобње у људској историји у
којем је човек успоставио најприснију везу са Богом. Поред свега овога, српски
романтизам је донео још нешто ново: конституисање језика утемељеног на народној
традицији и књижевности и на страшном интересовању, разоткривању у народној
књижевности и традиције (митологије). Захваљујући томе, обично се и историјама српске
књижевности наглашава да је епоха романтизма оно раздобље српске књижевности у
којима је најмање продрто у идентитет српског народа, језика и културе српског народа.
 Бранко Радичевић

За Бранка Радичевића, Исидора Секулић је написала да је био пролећни песник српског

романтизма. То је тачна константација, јер ниједан писац није донео толико свежине у
српску књижевност, толико снажних емоција, искрености и радовање животу као што је
то урадио Радичевић. Рођен је 1824.године у породици која је била пореклом из Земуна, а
Бранков отац, Теодор Радичевић био је такође песник и преводилац са немачког језика.
Као чиновник аустријске монархије Теодор Радочевић је радио као цариник у Славонском
Броду када се родио његов син Бранко коме су на крштењу дали име Алексије. Касније је
као гимназијалац, Бранко сам своје име заменио овим песничким именом – Бранко, и по
њему је постао познат и упамћен целој српској књижевности. Школовао се у више градова
– Земуну, Темишвару, Сремским Карловцима, да би на крају отишао да студира правне
науке у Бечу. Још као гимназијалац у Темшвару, а поготову касније у Сремским
Карловцима, почео је да пише поезију и да гради своје књижевно име. Међутим, одлазак у
Беч је био пресудан за његово песништво јер се ту упознао са Вуком Ст. Караџићем и
Ђуром Даничићем, и ту је прихватио суштину романтичарског певања ослоњеног на
народни језик, народну поезију и на велике европске књижевности. Радичевићев велики
узор је био енглески романтичарски песник Бајрон. Велику књижевну славу и
популарност стекао је 1847.године, када је у Бечу објавио прву збирку песама под
насловом Песме. Та књига је изазвала одушевљење па су Бранка називали ''песником по
рођењу, по осећању, по језику'' и видели су његов таленат какав ниједан песник пре њега
није имао. Вук је сматрао да његова језичка књижевна реформа није могла добити лепши
поклон од Бранкове поезије, али противници Вукове језичке реформе оштро су
одбацивали Бранкову поезију, а нарочито су им сметала Бранкова еротска и неувијена
осећања о којима је певао, при томе је нарочито била на удару његова песма Враголије.
Чувени словачки филолог и књижевни критичар Људевит Штур, сматрао је да је Бранко
талентован песник, али да је његова поезија поводна и да је изневерио дух српског
народног песништва.Тако се десио један парадокс – поједини критичари су занемаривали
Бранку што је превише везан за народну поезију и Вука Караџића, а други што је
изневерио њен дух и што се удаљио од народног песништва. Средином 20.века, Милан
Кашанин је написао оглед између Орла и вука у коме је изнео претпоставку да би Бранко
био и бољи песник да се није везао за Вукову реформу и да је сурови епски вук урекао
лирскога орла. Та врста полемике пратила је веома дуго Бранково дело, практично све док
Драгиша Живковић није написао расправу Трохеј или јамб Бранка Радичевића у којој је
показао да Бранка није урекао никакав планински вук нити да је он био икакав рањени
орао, већ да је то био песник који је имао потпуно самосвесну поетику у којој је користио
искуства и усмене народне лирике, али и грађанског песништва и европске традиције,
таман онолико колико му је било потребно да искаже различите врсте осећања. Када су
његова осећања била ведра, дитирамбска – користио је трохејски стих, а када су била
елегична, када је певао о смрти, пролазности живота – онда су доминантни јамбски
стихови. Друга збирка песама, такође носи назив Песме објављена је 1851.године, али већ
тада, Бранко је био тешко болестан од туберкулозе и слутио је своју скору смрт. Умро је
1853.године у Бечу. Тридесет година касније, 1883.године, Српска омладина је уз велике
почасти Бранкове посмртне остатке пренела на Стражилово, изнад Сремских Карловаца –
тако да и данас ту стоји Бранков гроб и његов споменик. Целокупно Бранково песништво
објединило је у себи различита уметничка искуства – искуство народне поезије, искуство
немачких романтичара, поготово Хајнеа, Гетеа и Шилера. Енглески песник Бајрон био је
један од највећих романтичарских узора Бранка Радичевића, а важну улогу у
конституисању Бранкове поетику имала је и српска грађанска политика 18.века. Цело
песништво Бранка Радичевића можемо посматрати кроз 4 целине:

1. Његове лирске и љубавне песме које се често називају у српској књижевности

лирским минијатурама (Девојка на студенцу; Враголије; Клетва; Путник на
уранку; Рибарчета сан и сл.)
2. Елегичне песме ( Кад млидијах умрети; Јадна драга; Болесников уздисај и сл.)
3. Лирско-епски спевови по којима је Бранко и најпознатији (Ђачки растанак;
Непознатој; Туга и опомена; Безимена или Луд Бранко и сл.)
4. Сатирично песништво у којем нарочито важно место заузима спев ''Пут'' у којем се
Бранко разрачунава са Вуковим језичким противницима који су припадали
славено-сербској песничкој традицији.

ЛИРСКЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Као љубавни песник, Бранко је поседовао огромну способност да на малом простору

искаже огромна осећања. Типична песма из овог циклуса је Девојка на студенцу која је
испевана 1843.године кроз 3 типично романтичарска мотива – мотив изненадног сусрета,
мотив изненадног заљубљивања и мотив љубавне жудње. У првом песничком мотиву
приказан је сусрет девојке и младиђа на градској чесми:

''Kад сам синоћ овде била

И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњицу лака скока...''

Након то необичног сусрета долази до изненадног заљубљивања – младић је поздравио

девојку и затражио јој крчаг воде – те речи су као слатке стреле прошле кроз девојачке
груди, скочила је да му да крчаг воде, али јој је рука задрхтала од тог силног узбуђења и
крчаг је испао и поломио се. Након тога, Радичевић развија и мотив жудње – девојка каже
да још комади крчага код чесме стоје, а она се пита где је онај лепи младић и жуди за
поновним сусретом, чезне да опет дође макар и други крчаг поломила. Исте године
Радичевић је написао и песму Враголије – испеване су у 14 строфа катрена у којима је
описан изненадни сусрет младића и девојке, њихова љубавна игра која се завршава
страсним, еротским сликама. У првој строфи Радичевић упоређује младића и природу да
би нагласио његову лепоту – леп је као лепи дан, тако да сама његова појава уноси радост
у природу. У другој строфи појављује се мотив девојке која пере своје рухо на обали
шумског потока. У трећој строфи доминира мотив љубавне жудње – кад је млада мома
угледала лепог младића враголана, гласно је позвала шумску стазу да јој донесе младића.
Након тога у наредним строфама Радичевић развија мотив љубавне игре. Када је гласно
позвала шумску стазу, девојка се сакрила иза жбуна тако да је младић није могао видети,
али је чуо њен глас. Радознали младић кренуо је да тражи тог славуја који збори у шуми и
кренуо је ка жбуну где се сакрила девојка; она је искочила и почела да бежи, али не према
кући, него још дубље у шуму. Док је бежала указале су јој се беле ноге до колена које су
занеле младића; сустигао је испод једне липе и ту су пали у загрљај. У последње три
строфе, Радичевић показује мотив еротске игре – младић и девојка су се на чудан начин
љуљушкали по зеленој трави па су песника од милине подишли мрави. У тој љубавној и
еротској игри уживала је и природа - ветар је треперио, лишће се узнемирило, а бели дан
је вирио кроз липове гране не би ли и он уживао у тој чудесној еротској игри – липа је
ширила гране, али и шапутала дану да вири и да ужива, али и да сачува тајну. У лирским
љубавним песмама Радуичевић у минијатурној форми показује снажна осећања и потпуно
разоткрива срце својих лирских јунака. Једна од најефектнијих љубавних песама је
Клетва 1845.године у којој је доминантан мотив еротске жудње – девојка спава на зеленој
трави, ветар је пирнуо и подигао њену сукњу тако да су се разоткриле беле ноге. Та слика
је толико еротски узбудила лирког јунака да он изговара клетву да би пожелео да те ноге
понесе вода и донесе у његов загрљај. Међу љубавним песмама Бранка Радичевића, песма
Укор је настала најкасније, 1850.године у време када је Бранко био већ увелико болестан,
али је ова песма сачувала снажне романтичарске емоције и глорификације љубави. Тема је
сачињена из 2 целине – прву целину чини мотив љубавне жудње – девојка кори младића
што није дошао на њихов љубавни састанак, а она га је читаве ноћи чекала; у другој
целини долази до глорификације љубави и још снажније жудње. У љубавним песмама
Радичевић је славио живот, страст, емоције и био је дитирамбски разигран и срећан.
Радичевићеве љубавне песме су препуне среће тако да нико ни пре ни после њега није са
толико одушевљења певао о љубави; зато се често пута и наглашава да су и пре Бранка
писане љубавне песме у српској књижевности, али да је Бранко Радичевић тај који је
поставио темеље српског љубавног песништва.
ЕЛЕГИЧНЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Бранко Радичевић је као студент у Бечу 1849.године осетио прве знаке туберкулозе која је
тада била неизлечива болест. Од те страшне болести 19. века умрла је јако млада и његова
мајка Ружа, тако да је песник када је сазнао да болује од туберкулозе био свестан да ће
умрети – та слутња смрти и болест која је разарала тело утицали су да Бранко напише неке
од најлепших елегичних песама српког језика при чему се поема Кад млидијах умрет'
сматра једном од најлепших песама целокупне српске поезије. Песма је сачињена из 3
строфичне целине: прва и друга целина испеване су и трохејском десетерцу, а трећа у
дитирамбском једанаестерцу. У првој строфи кроз слику јесењег пејзажа песник
симболички слути смрт и гашење живота; у другој целини те прве строфе песник даје
физички опис болесника – глава му је клонула, болест га је обузела... Тај опис завршава се
слутњом да је дошло доба да иде у гроба. У другој строфи Бранко се поново окреће слици
природе и то оној аркадијској, идиличној слици природе, да би кроз тај контраст показао
жал за прохујалим животом. Песник се опрашта од живота као од прелепог сна, од зоре,
од белог дана и упоређује свет са некадашњим рајем, а затим износи сумњу да је можда
зато што је жарко љубио живот и брзо дочекао крај тог живота, јер све је радовало и
опијало тог младића – и жарко сунце и олујни громови и жубор извора и песма славуја и
можда је зато пребрзо дошао крај његовог живота. У трећој строфи Бранко се окреће
својој поезији, опрашта се од својих песама као од своје сирочади, а песме упоређује са
својом децом која су рођена у његовим младим годинама. Песник наглашава да је хтео да
скине дугу са неба како би са најлепшим бојама обукао своју поезију и да је обасја
сунчевим зрацима и да јој скине звезде са неба, али све је то нестало када је дошла болест,
и дуга и сунце и звезде су се изгубиле, све је нестало што је подстицало песника да ствара
поезију и зато у последњем стиху Бранко закључује да је своју поезију оставио
недовршену. У песми Јадна драга боловање и смрт изазивају снажне мотиве љубавне
жудње и патње – девојка не може да прежали умрлог драгог; прве 4 строфе песник
показује да је у природи све исто као и пре, и сунце у ветар, и липа, али девојка која је
остала без вољеног драгог ништа више од тога не види. Све лепоте су се угасиле пред
њом. Песма је написана из перспективе женског лирског субјекта тако да још
драматичније долазе до изражаја патња, жудња и бол; ноћи су се претвориле у беле дане, а
по дану док гледа у сунце, девојка се пита где је сада њен вољени и зато позива траву да
плаче, славуја да кука јер њен драги је мртав и земља га покрива. У завршној строфи
девојка директно позива смрт, моли Бога да подигне олују, да јој гром удари срце јер не
види смисао живота без њега. Најдраматичнији опис смрти и болести, Бранко је дао у
песми Болесников уздисај - у форми реторских питања, Радичевић приказује једну
страшну болест – грудобољу, као ледену змију која се скупила у његовим грудима и
заробила му читаве груди, али и срце; та страшна болест, изазвала је језу у његовим
корацима тако да када би ходао по земљи, осећао је да испод његових стопа шапуће
његова гробница. Песник и завршава тај свој уздисај тако што чује глас смрти која га
позива и жури да се састане са њом и прекрати своје муке.
ЛИРСКО-ЕПСКИ СПЕВОВИ

Обично су тумачи Радичевићевог песништва наглашавали да уметнички највреднији

сегмент његовог рада представља лирко-епско песништво и поготово два дела издвајају
Ђачки растанак и Туга и опомена. Ђачки растанак је настао 1844.године и представља
једну од најупечатљивијих сведочења о ђачком животу. У средишту Радичевићеве
песничке пажње налазе се године које је провео у гимназији у Сремским Карловцима.
Како је то Бранко често наглашавао, биле су то најлепше и најбезбрижнје године његовог
живота; пуно младалачког заноса, идеала и емоција исказано је у овом делу и тиме је на
најбољи начин потврђено то безбрижно ђачко доба Радовичевићевог живота. Ђачки
растанак је испеван у лирском десетерцу али се повремено у овом спеву појављују и
краћи стихови, поготово у приказу два кола – прво коло је бербанско, у којем су
приказани дани бербе грожђа у виноградима из околине Сремских Карловаца и друго коло
је словенско или коло братства које играју ђаци у једној кафани, а у којем славе идеју
јужнословенског јединства и братског стварања заједничке државе Јужних Словена. У
композиционом погледу Ђачки растанак је сачињен из 4 целине – из увода у којем је
приказано брдо Стражилово изнад Сремских Карловаца које је представљено као српски
парнас – брдо песништва и уметности; другу и трећу целину чине прикази 2 кола – прво
коло је бербанско у којем долази до изражаја мит дана или слављење дана и братско
свесловенско коло у којем долази до изражаја мит ноћи или слављење ноћног боемског
живота који је доминирао у кафанама у Сремским Карловцима; четврту целину
представља закључак или поента у којој Радичевић жали за прохујалим ђачким животом,
опрашта се од ђачких другова и глорификује лепоте ђачког живота. Уводни или
експозицони део Ђачког растанка почиње на крајње необичан начин – опис Стражилова
дат је у песничким антитезама кроз деглорификацију лепота брда Стражилова. За ђаке
гимназије у Сремским Карловцима, Стражилово је митско брдо, српски парнас, али у
реалном животу то брдо не представља ништа посебно, никакво чудо за око (како каже
песник), не носи никакве лепоте којих нема на другом месту, али опет Стражилово носи
неку митску снагу и ко га једном упозна никада га више неће потиснути из својих емоција.
Након тога Радичевић посебно издваја један незнани гроб који је лежао на Стражилову и
који је будио у њему свест о пролазности живота. Тим поводом Радичевић казује и чувене
стихове ''...много хтео много започео час умрли њега је помео...'' који ће касније као
епитаф бити уклесани на песников споменик када је његово тело 1883.године било
пренето из Беча на Стражилово и ту сахрањено у знак симболике песникове духовне
везаности за Стражилово. Чудесна снага Стражилова, односно његове природе, почивала
је на сугласју између човека и природе, зато се човекова душа нигде тако пријатно није
осећала као на Стражилову. У завршним деловима тог уводног сегмента Радичевић
глорификује и Сремске Карловце и наглашава да их доживљава као родно место у којем
није дошло на свет његово тело него његова песничка душа, зато је Бранко у Сремским
Карловцима истински рођен. На крају тих уводних стихова, Бранко жали што мора да се
растане са школским друговима, али жуди за новим животним искуствима која су пред
њим, а затим се обраћа песми да му притекне у помоћ, да опева своје ђачке дане и
растанак са друговима. До заплета у спеву долази у приказивању лепота карловачког
живота. Те лепоте су исказане кроз тзв. соларни мит или мит дана – приказани су дунавксе
обале у Сремским Карловцима, дивни виногради на тим бреговима и онда је у средиште
тог мита о дану приказан мотив бербанског кола. Никада Карловци и Стражлово и
дунавски брегови нису лепши него у рану јесен када крене берба грожђа. Мало је песама
написаних на српском језику у којима се толико слави живот као у бербанском колу
Ђачког растанка. Доминира дитирамбски доживљај живота, и игра и песма младих
препуна је емоција, еротике и лирског надахнућа. Тиме је само приказано како су човек и
природа, када пронађу идеални склад, били и остали једно. Са сутоном и гашењем дана
Радичевић нас уводи у приказ ноћног живота у Стражилову – у средишту ове
композиционе целине налази се лунарни мит или мит о ноћи, а Бранко се са својим
школским друговима из винограда сели у кафане и приказује занос боемског живота.
Кафански ноћни живот Бранко слави кроз оде вину јер вино буди у човеку она
најплеменитија осећања и мисли и подједнако га води у прошлост и враћа у садашњост, а
у тој садашњости вино подстиче песника да сања будућност исказану кроз слику братског
словенског кола. У том валовитом и плаховитом наплетеном и навезеном колу, окићеном
и зачињеном, Радичевић види српски и црногорски народ као пијемонт (језгро)
јужнословенског јединства, и стварања будуће заједничке државе. У тој држави, у том
колу Бранко види и Србе и Црногорце и Сремце и Далматинце и Дубровчане, Словаке,
Бачане, Хрваћане, Босанце и Херцеговце заједно! Управо то идеално коло словенског
братства пробудиће и читав низ историсјких реминисценција, зато се Бранко сећа и
Душана Силног и Марка Краљевића и бројних других српских витезова попут хајдук
Вељка Петровића и других српских устаника. То прекопавање успомена буди у песнику и
тужне мисли и сећање на умрле ђачке другове који нису дочекали да заврше школовање и
да се отисну у свет. Са првим јутарњим зрацима, са свитањем, окончава се лунарни мит, а
први петли опомињу песника да је време да се растане са ђачким друговима и да оконча
своју песму.

ТУГА И ОПОМЕНА

Основни мотив на којем је изграђен лирски заплет овог спева је мотив мртве драге. У
светској књижевности мотив мртве драге присутан је још од античких времена, а затим у
средњем веку и ренесанси, испевана су нека од највећих дела светске књижевности на
мотиву мртве драге; нпр. Дантеова Божанствена комедија или Петраркин Канцонијер. У
српској књижевности мотив мртве драге само је наговештен у сонету Јована Памића Сну.
Међутим, тек у Радичевићевој поеми Туга и опомена, мртва драга постаје централни
мотив дела око кога је изграђен читав љубавни заплет ове поеме. Туга и опомена је
испевана 1844-1854.године; има укупно 60 строфа октава и основни стих ове поеме је
јамбски једанаестерац. Поема је испевана као једна врста љубавног романа у којем песник
велича идеал љубави. У уводним октавама сазнајемо да је песник искрено заљубљен у
једну девојку, да га је та љубав винула у космичке висине и да је из темеља променила и
обогатила његов живот. Због обавеза које су га пратиле у животу, песник је морао да оде
на пут и остави драгу. Био је дубоко уверен да је то привремени растанак и да ће брзо
доћи дан повратка. Тек тада, одвојен од вољене драге, песник спознаје снагу љубавне
жудње и постаје свестан колико је његова љубав била штит пред суровостима
свакодневног живота. И док су били раздвојени, песник је дубоко осећао блискост
љубави, а онда је наједном његово срце почело да осећа неку чудну слутњу да његова
драга више није жива. Убрзо се вратио кући и по доласку је спознао шта су значиле оне
слутње – да је његова драга стварно умрла. У 44 октави у чувеном стиху ''Ње више нема-
то је био звук...'' дефинисан је развијен мотив мртве драге у овој поеми – потпуно разорен
љубавном патњом, лирски јунак одлази у лов и ту у природи, уморан, легао је да спава
испод једног храста и тада у сну јавља му се визија мртве драге. Угледао је девојку као за
живота – била је умиљата, лепа као вила и са блаженственим осмехом на лицу. Када је
покушао да је загрли, она је рукама показала према небу, јунак се пробудио и визија је
нестала. У завршним октавама песник деглорификује сан и жуди за тренутком да му се
јави мртва драга. Сан га је излечио љубавне патње и подарио му наду у постојање више
космичке љубави која је нераскидива и која ће га заувек повезивати са мртвом драгом.

? ИЛИ НЕПОЗНАТОЈ

Поема ? испевана је 1847.године а њена основна тема заснована је на приказивању света

као сенке или сна, сновиђења и привида. У композиционом смислу поема има две целине
које су комплементарне једна другој. Прва целина има сажету или сонетну форму, а друга
целина има дужу или причалачку форму и од 325 стихова казује о песниковом сусрету са
непознатом девојком. Драгиша Живковић верује да су два дела Непознате заправо две
верзије исте песме – први део или сонетни део је сажета верзија песме, а други део или
причалачка везија представља разраду свих оних мотива који се појављују у сонетној
верзији ове поеме. У првој строфи сонетне верзије доминира мотив љубавне жудње
''...Никад ми није вито твоје тело, рука моја млада обавила, ни у твоју уснцу упила, моја
усна никад чело бело...'' . У другом катрену доминира мотив сусрета у сну ''-... Тихо вече ко
да те довело, сред анђела са божијег крила, у мах с дивно мени појавила, у мах дивну вече
те однело...'' У трећој строфи доминира мотив самоће ''.... Сам остадох са сузним оком,
сам ту самцит на свету широком, али сам ноћи давно ал без сна...'' У четвртој строфи
доминира мотив љубавне жудње ''... О зоро моја, зоро без осванка, сунце мило, ал без бела
данка, на те мислим душо без престанка...'' У дужој или причалачкој верзији ове поеме
Радичевићев лирски јунак је задивљен пред пејзажом у сутон и ту када се гасио дан и
рађала ноћ, јавља му се једна веома чудна визија- пред њега као у сну ступила је једна
красна девојка. Јунаково дивљење њеном лепотом дато је са преувеличавањем, а затим је
приказано заљубљивање које ће његово срце претворити у пламену буктињу.Након те
снажне визије јунак се пренео из сна и вратио се у стварност, али његов доживљај те
идеалне девојке остао је потпуно аутентичан. Његово усплахирено срце га тера да трага на
јави за девојком из сна, а онда се у једном сну издваја реалистична визија – неки чудни
ветар носи песника на небо и на вратима раја угледао је девојку из сна, али га тада ветар
носи на дно, према земљи и када је ступио на земљу, поново се пробудио. На јави му
остају сећање и жудња. Песник се моли за нови сусрет са идеалном драгом и пита се да ли
му је све то био само сан, и хоће ли икада на јави сусрести ту дивну девојку. На крају
поеме, песник се обраћа читаоцима и исказује наду да ће ипак сусрести идеалну драгу.

Љубомир Ненадовић

Најзначанији путописац српске књижевности, Љубомир Ненадовић рођен је 1826.године у

Бранковини код Ваљева у чувеној породици Ненадовић која је оставила огроман траг у
српској историји 19.века. Деда Љубомира Ненадовића – Алекса био је чувени кнез у
ваљевској монархији, а погубили су га Турци 1804.године у великој сечи кнезова, након
које је уследио и Први српски устанак. Отац Љубомира Ненадовића, прота Матија
Ненадовић, био је један од најзначајнијих вођа у Првом српском устанку, био је један од
писаца првих устава Карађорђеве Србије и био је први министар иностраних тела у истој
који је путовао у Москву, Беч... Љубомир Ненадовић је за своје доба имао изузетно
образовање – најпре је завршио основну школу у Ваљеву, потом гимназију у Београду, а
онда је од 1844. до 1848.године студирао више европских универзитета у Прагу, Берлину
и Хајденбергу. По повратку у Србију, Љубомир Ненадовић је покренуо лист Шумадинка
који је имао и књижевне и уметничке прилоге, али је превасходно био политички који је
заступао републиканске идеје што га је довело у сукоб са тадашњом династијом
Карађорђевић, а касније и династијом Обреновић, а са друге стране то му је створило
углед јавне личности и интелектуалца да каже све оно што мисли упркос монархијском
режиму Србије; два пута је због политичких идеја морао да избегне из Србије и боравио у
Црној Гори, први пут 1857.године, а други пут од 1874. до 1878.године. Ненадовић је био
човек који је волео путовања тако да је обилазио различите државе, покрајне, градове –
немачку покрајну Грајфсфалд, Швајцарску, Италију, Париз и што је најважније о свим тим
путовањима оставио је путописе. Нико пре и после њега није тако интересантно описивао
путовања као он, па се каже да је он највећи путописац српске књижевности. Данас је
мање познато да је у своје време био познат и као песник: 1849.године објавио је две
збирке песама Песме и Славенска вила. Касније је писао поезију и то нарочито за децу и
омладину тако да је пред крај свог живота објавио збирку песама за децу Чика Љуба
српској деци. По популарности била је то поезија равна Змајевој.
 Први путопис Љубомир Ненадовић објавио је 1850.године под називом Један дан
путовања мог по Србији, потом исте године објављује и Писма из Грајсфсфилда, потом
1855.године Писма из Швајцарске и Писма из Париза, а 1868.године објавио је
најпознатији свој путопис Писма из Италије или Владика црногорски у Италији. Историја
српске књижевности верује да су Писма из Италије један од најлепших српских путописа
и да се по аутентичности свога текста могу поредити само Црњански и његова Писма из
Тоскане. Значај Ненадовићевог путописа је толико већи што је имао среће да на путовању
сретне Петра Петровића Његоша и што је он главни јунак овог дела. Године 1874.
Ненадовић је објавио Писма из Немачке и 1878.године објавио је путопис Писма са
Цетиња или О Црногорцима. Љубомир Ненадовић је још за живота стекао велику
књижевну славу и углед, тако да је постао члан САН-а. Када је умро 1895.године, читава
српска јавност од Дунава па до Јадранског мора и од Саве до Вардара испратила је на
вечни починак овог писца српске књижевности. Ненадовићеви путописи карактеристични
су по томе што су написани у форми писама која шаље својим имагинарним пријатељима,
а заправо се ради о писмима упућеним српској књижевној публици. Намера
Ненадовићевих путописа је да поучи српски народ о другим земљама и крајевима и да га
уметнички забави казујући о најнеобичнијим доживљајима са путовања и о људима које је
сусрео на њима.

Писма из Италије као најпознатији Ненадовићев путопис управо су написана на такав

начин, али је пишчево сусретање са Његошем у Напуљу учинило све друго мање важним
од Његошеве личности и казивања о њему. Путопис је сачињен из 18 писама, а обухвата
временску разлику од марта до средине маја 1851.године и остварен је кроз 3 наративна
тока: 1. ток посвећен је карактеризацији Његошеве личности; 2. ток приказује путописне
обсервације или доживљаје са путовања; 3. ток посвећен је историјским
реминисценцијама о простору по којем путује. У то време Његош је био тешко болестан,
па је читаву зиму 1850.године и зиму и пролеће 1851.године провео у Италији на лечењу.
Истовремено када је Његош био у Напуљу, у овај град долази и Љубомир Ненадовић где је
требало по налогу Милоша Обреновића да узме један велики новчани износ од напуљског
кнеза коме је Милош био дао неку новчану позајмицу. Та два независна низа догађаја
случајно се укрштају на литургији у руској цркви у Напуљу где је Љубомир сусрео
Његошеве пратиоце Ђука Средановића и Сердара Вукаила. Црногорци тада обавештавају
Ненадовића да је владика црногорски у том граду и одмах га одводе да се упозна са
Његошем. Зато на почетку другог писма Ненадовић и каже да више неће писати о
лепотама Напуља јер је овде наишао на једну живу знаменитост – Његоша. Његову
карактеризацију Љубомир остварује на три начина: кроз приказ њихових разговора о
књижевности, кроз приказ разговора о политици и кроз приказ њихових заједничких
доживљаја на путовању. Његош се одмах сетио Љубомира Ненадовића и питао га је да је
он песник Славенске виле и уредник Шумадинке и питао га је зашто је тај лист забрањен .
Када је Ненадовић рекао да је лист забрањен због распростирања превелике слободе,
Његош је на то одговорио: ''Шта се Србија има бојати слободе? Србија је слободу родила
и само са слободом може ићи напред! Куд год мисли да корача очекују да им слобода
донесе , сучим ће поћи браћи која су под Турцима ако им то слобода донесе!''*** Тим
њиховим разговором Његош је исказао запажања о бројним делима и писцима, нпр. за свој
Горски вијенац је рекао да је најбоље његово дело, да је Шћепана Малог писао у болести
и да се то осећало. Његош је са великим одушевљењем говорио о Сарајлији као своме
учитељу и идејном вођи, о Бранку Радичевићу је причао као о најбољем лирском песнику
код Срба. Интересантно је да тада Његош изговара и да је написао дело О смрти Ченгића,
али да му је дошао један човек и узео рукопис да објави и да му се више никада није јавио
– ова тврдња је изазвала полемику у првој половини 19.века јер су историчари
књижевности посумњали да се ради о спеву Смрт Смаил-аге Ченгића који је 1846.године
објавио Иван Мажуранић. Каснија текстолошка истраживања су показала да се није
радило о истом рукопису и да је Његош написао драмско дело о смрти Смаил-аге Ченгића,
а да је Мажуранић спев написао независно од тога. Било би готово немогуће да Његош
1851.године није знао за Мажуранићев спев објављен пет година раније, а поготово да то
прећути. Када је реч о политичким темама, Његошев је исказао дубоко разочарање
европским силама а мислио је ту и на Француску и на Русију који су због својих интереса
онемогућавале да се српски народ ослободи од Турака. Његош је са огорчењем говорио
како европске силе и мртву турску руку држе на српском врату и како не дају српском
народу да се ослободи и уједини, а Његошев политички сан је био да је уједини српски
народ и да српски књаз из Београда буде господар те државе, а да он као владика оде у
Пећку патријаршију и буде на челу Српске праволавне цркве. Његошево разочарање је
било толико снажно да је понекад желео да седне у лађу и да оде у нови свет, у Америку,
јер је веровао да тамо има више правде и слободе него што има у лицемерној Европи.
Ненадовић је описао и бројне доживљаје са путовања са Његошем. Иако је био тешко
болестан, Његош је био веома духовит и занимљив путник – заједно су обишли Везув и
Херклану, били су заједно у Риму, а о свакој тој епизоди Ненадовић оставља неки шаљив
запис као сведочење, нпр. када су се попели на врх вулкана Везув, Његош је узео кубуру
иза паса и спалио у вулканско гротло и рекао: '' Нека иде ватра ватри.''; у Риму када су
посетили цркву Светог Петра, сви туристи су на наговор фратара љубили ланце на којима
је био окован свети Петар, а Његош је то одбио и рекао да Црногорци не љубе ланце. У
завршном писму Ненадовић описује како се растао са Његошем у Фиренци, а то дружење
и то познанство са Његошем остало му је заувек као најдрагоценији догађај. Када су се
растали на железничкој станици, Његош му је изговорио епске стихове: '' Ајде пођи равној
Шумадији, поздрави ми српске витезове, нек не пашу сабље од јордана, већ нека јашу
коње од мердана, на Косово да се састанемо, да наше старе покајемо!''
 Јован Јовановић Змај

У историјама српске књижевности Јован Јовановић Змај је означен као најпопуларнији

песник 19.века и због те популарности носио је епитет народног песника. Песничке теме и
осећања Јована Јовановића Змаја биле су веома блиске публици 19.века тако да се публика
лако идентификовала са Змајевим љубавним стиховима, родољубивим песмама, али и са
сатиричном и политичком лириком и поготово са лириком за децу и омладину. Највећу
популарност Змај је стекао и зато што је покренуо и уређивао више књижевних часописа у
другој половини 19.века – од часописа 3.мај до Невена , Жиже и Кура Моце. Змај је
добио надимак захваљујући том свом првом часопису 3.мај; пошто је имао изразити
цртачки таленат, Змај је урадио насловну страну за тај часопис а број три је тако
стилизовао да је изгледао као ћирилично з и тако је уместо 3. мај публика читала наслов
часописа као змај па је на крају то идентификовала са надимком Јована Јовановића Змаја.
Јован Јовановић је рођен 1833.године у Сремској Каменици код Новог Сада. Основну
школу и гиманзију завршио је у родном месту, а потом је уписао правне студије у Бечу.
Студирао је и у Пешти и у Прагу и на крају је дипломирао у Пешти. Након повратка у
Нови Сад, почео је да ради као писар у градској општини. Године 1861. упознао је Ружу
Личанин са којом се венчао почетком 1862.године. Након тога, десетак година проводи у
Пешти као управник Текелијанума. Боравећи у Пешти Змај је доживео да му умиру деца
из његовог брака са Ружом па је одлучио да упише медицински факултет како би могао да
се посвети лечењу; тако је 1870.године завршио и медицински факултет и од тада почиње
његова лекарска пракса. Радио је и у бројним градовима – Новом Саду, Панчеву,
Београду, Бечу, Футогу, Загребу, Сремским Карловцима... Врхунац породичне трагедије
Змај доживљава 1872.године када је умрла и његова супруга Еуфрасина, а убрзо и његова
ћерка Смиљка која је једина надживела мајку. Неколико година пре смрти Змај је вратио у
родну Сремску Каменицу где је и умро у јуну 1904.године.

Књижевниим радом Змај се бавио готово пола века; прву песму Пролетно јутро објавио
је 1848.године, прву збирку песама Ђулићи 1864.године и исте године објавио је и шаљиви
комад Шаран као и роман Видосава Бранковић, потом 1871.године објављује две књиге
Све дојакошње песме и Песме Мирзе Жафије у којима је урадио препеве песама разних
арапских и персијских песника (преко немачког језика), потом 1882.године објавио је
Певанија збирку песама по узору на народну поезију и Ђулиће увеоке којој је тематизовао
своју породичну трагедију, смрт жене и деце. Године 1895. објавио је Снохватице и Другу
певанију испеване по узору на народну поезију. Објавио је и неколико књига за децу и
младе: 1890. Чика Јова српској деци, 1900. Девесиље, 1901. Чика Јова српској омладини.
Цело Змајево песништво можемо поделити у неколико тематских кругова:

1. Љубавна лирика (најдоминантнији тематски круг): Ђулићи, Ђулићи увеоци

 2. Родољубива лирика: Светли гробови, Бојна песма, Ђурђевдан, Три хајдука, *и још
једна
3. Сатиричне и политичке песме : Булдунг (немачко васпитање), Ода при погледу
немачких фирми на српским дућанима сред Новог Сада, Јутутунска народна
химна, Јутутунска јухахаха (у којима се критички односио према династији
Обреновић)
4. Дечија лирика: Лаза, Таши таши, Мали коњаник, Срда, Кис, Пачија школа...

ЉУБАВНА ЛИРИКА

И пре Јована Јовановића Змаја у српској поезији интензивно је стварана љубавна лирика –
од Симе Милутиновића Сарајлије преко Јована Пајића, Васе Живковића, Бранка
Радичевића, Јована Илића и других, али је тек са Змајем српска књижевност добила
лирске љубавне романе. Обе збирке песама Јована Јовановића Змаја и Ђулићи и Ђулићи
увеоци имају композиицију љубавног романа у којима је најбоље певао о љубавном
усхићењу нпр. у збирци Ђулићи доминира тај дитирамбски доживљај љубави, љубав која
слави живот и која верује да је суштина и смисао живота у осећањима, али у другој
љубавној збирци Ђулићи увеоци доминира такозвани аполонијски доживљај љубави који
је заснован на страху од смрти и на снажном болу који је изазивао у срцу губитак
породице. Змај је написао и трећи тип љубавних песама по узору на народну поезију, а
најпознатија песма из тог циклуса је Бисенија. Интересантно је како је Змај одабрао назив
за ове романе – на турском реч ђул значи ружа, а то асоцира на Змајеву супругу
Еуфросину чије су име изговарали као Ружа. Збирка Ђулићи има укупно 60 песама; све су
посвећене Змајевој девојци, а потом и супрузи Ружи и представљају једну чисту љубав
песника и његове идеалне драге. Упознали су се у позну јесен 1861.године, заљубили се на
први поглед, а два месеца касније и венчали. У почетку је то био срећан брак у којем је
рођено петоро деце, али изненадно умирање њихове деце донело је трагедију и тугу у
њихов дом. Када је умрла и Ружа, песник је своју трагедију доживео као светски бол и
сматрао је да стихови нису довољни да искажу ту врсту осећања и љубавне патње. Збирка
Ђулићи увеоци је карактеристична и по томе што је њен доминантни мотив умрла љубав и
успостављање емотивних веза са душом умрле супруге.

Ђулићи Јована Јовановића Змаја осмишљени су композицијски као лирски љубавни

роман тако да песме нису распоређене по хронолошком реду већ према тематским
јединицама и праћењу развијања мотива љубави од изненадног сусрета и заљубљивања па
до остварења те љубави и до љубавне екстазе и среће која је из тога проистекла. Уводна
песма Разговор са срцем има карактер пролога – песник разговара са својим срцем и
сазнаје да је оно незадовољно у његовим грудима и да тражи друго сродно срце да га
љуби и да досегне срећу у тој љубави. Након тога Змај у Ђулићима број 2: ''...мрачни
кратки дани'' почиње да развија тај љубавни роман. Ђулићи број 2 настао је након сусрета
са Ружом Личанин и он осликава стање песникове душе и срца које је заљубљено и које се
плаши да му љубав неће бити узвраћена. Управо у тим почетним Ђулићима доминантан
мотив идеалне љубави, љубавне жудње, мотив романтичарске идеалне драге, нпр. у
Ђулићима број 6 у стиховима ''...мислећ на те у том вају...'' (очај љубавне жудње) Змај
развија идеју да је љубав универзални феномен, да има божанско порекло и да се помоћу
љубави понире у биће, у смисао и суштину живота. Ђулићи број 7 и стихови ''...месечина,
ал месеца нема...'' приказују романтичарски мотив идеалне драге приказан кроз
глорификацију сна – песникова драга је у сну видела зелени венац који је симбол удаје па
се од тога у сну насмејала, а од њенога осмеха читава се поноћ засијала. Ђулићи број 11,
стихови ''...ај пусти ме да одлетим...'' у којима песник води дијалог са уздисајем,
метафорички са душом и наглашава како је његова љубавна жудња толико снажна да се
претворио у мученика и једина му је жеља да се претвори у уздисај та његова чежња и да
као песма дође до његове драге. Већ од четрнаестог Ђулића ''...љубим ли те ил ме санак
вара...'' , мотив љубавне жудње се трансформише у мотив љубавне екстазе; идеална драга
је узвратила емоцијама тако да је некадашња жудња и патња трансформисана у
дитирамбску срећу, занос и екстазу и то је нарочито уочљиво у Ђилићима број 17 и
стиховима ''...кажи ми кажи како да те зовем...''. Тај занос је и у Ђилићима број 21 исказан
кроз поређење девојачких црних очију са Сунцем. У Ђулићима број 33 и стиховима ''...тијо
у ноћи моје злато спава...'' песник велича доживљај љубави и пореди га са песмом славуја,
а у Ђулићима број 38 наглашава да ће своју љубав натопити руменим песмама јер само
поезија може исказати то стање среће. Сличан мотив проналазимо и у Ђулићима број 47 и
стиховима ''...песмо моја закити се цветом...'' у којој се пореди љубав са поезијом а поезија
са најискренијим гласом срца. Изразиту екстазу у љубави проналазимо и у Ђулићима број
42 и стиховима ''...ала је леп овај свет...''. Збирка Ђулићи се завршава песмама у којима је
опевана радост родитељства : Ђулићи број 43 и стихови ''...мати сину од колевке...'', а у
Ђулићима број 44 слави се Божић као најрадоснији породични празник. Појава Змајеве
збирке Ђулићи (1864.године) изазвала је праву сензацију у српској књижевности јер нико
до тада, међу Србима није читаву књигу посветио само љубавном осећању и нико до тада
није читаву зборку конципирао као љубавни роман. Како је породична трагедија код Змаја
постајала све наглашенија, како су почела да умиру и његова деца, а поготово од како се
разболела Ружа, Змајев доживљај љубави транформише се у аполонијску слику света,
слутњу смрти и страх од губитка највољенијих. Прва песма која је написана одмах након
Ружине смрти 1872.године и након које је Змај почео да пише Ђулиће увеоке објављена је
под бројем 17 у Ђилићима увеоцима и стиховима ''...што ме људи гледе тако...'' – песник се
пита зашто људи немају разумевања за његову патњу и бол, верује да је то последица
хладнога доба у којима људи живе и плаше се емоција а затим наглашава да он ни сад
после Ружине смрти неће скривати своје емоције и да ће о њима певати у Ђулићима
увеоцима. Збирка Ђулићи увеоци такође има програмски или уводни карактер – песник
наглашава да време што више пролази, то су његови најмилији све ближи његовом срцу и
чине му се неуморним. Њихове слике се често јављају у песниковим сновима и визијама;
доминира визија супруге и деце, али се појављују и његов отац и мајка јер и њихове душе
се оглашавају са неба и храбре песника да се избори са болим губитка најближег. Од
Ђулића увеока број 2 и стихова ''...болна лежи а нас вара нада...'' песник почиње да износи
генезу смрти међу својим најближима и нарочито пева о боловаљу своје драге. У
Ђулићима увеоцима број 4 и стиховима ''...пођем, клецнем, идем, застајавам...'' приказано
је снажно очајање и песников страх од смрти вољене драге; моли се да ће остати,
оздравити и опет бити срећна у љубави коју јој пружа и он и преживела ћерка Смиљка.
Ђулићи увеоци број 6, стихови ''...мишљасмо да ће дуго да траје...'' приказана је смрт
песникове драге и његово очајање и неверица да се то десило, а затим и питање шта ће да
ради без ње. У Ђулићима увеоцима број 10, стихови ''...зар је љубит више не смем...'',
песник по први пут уводи мотив мртве драге, излаже уверење да љубав није нестала већ да
је добила нови продуховљенији вид. Касније у Ђулићима увеоцима Змај приказује бројне
сновидновне сусрете са душом умрле драге.

САТИРИЧНЕ ПЕСМЕ

Ниједан писац српског романтизма није написао толико сатиричних песама као Јован
Јовановић Змај. Углавном је тематизовао и критички исмејавао две негативне појаве свог
времена: 1. однарођавање Срба у Војводинии некритичко прхватање страниих утицаја
нпр.репрезентативне песме су: Булдунг и Ода при погледу немачких фирми при српским
дућанима у сред Новог Сада; 2. политички живот у Србији и критике династији
Обреновић због аутократског управљања Србијом и због прављења компромиса са
аустроугарским властима око борбе Срба за аутономију на простору јужне Угарске,
односно Војводине, и ту спадају песме: Јутутунска Јухахаха и Јутутунска народна
химна. У песми Булдунг Змај је намерно ставио немачку реч у наслов, а она означава
васпитање и читава песма је замишљена као сатира на рачун штетног васпитања у
туђинском духу: ''Душанова два потомка, деветнаести славе век, седе млади код клавира,
она нобл, а он кек.'' – Змај намерно започиње еминисценцијом на Душана Силног и цео
средњи век да би показао колико су се Срби у 19.веку однародили и заборавили на своје
порекло, обичаје и језик. Младић и девојка у Змајевој песми изговарају фразе и деле
комплименте једно другом на немачком, мађарском и француском језику; знају они и
српски али он није више у моди. На крају песме, у завршним строфама Змај наглашава да
би се смејао само да не би плакао гледајући младе нараштаје у Новом Саду. И друга песма
Ода при погледу немачких фирми при српским дућанима у сред Новог Сада такође
тематизује феномен однарођавања. Змај прибегава тзв. сатиричном парадоксу и у наслову
користи појам ода који није примерен за ову врсту песме, јер као што знамо ода је свечана
лирска песма писана високим стилом и узвишеним тоном, а представља похвалу некој
личности или узвишеном предмету, а натписи на дућанима нису никакав узвшени предмет
да заслужују оду. Из Змајеве перспективе та парадоксална употреба имена оде послужила
му је да се наруга српским занатлијама и трговцима у Новом Саду зато што су заборавили
да се и српским језиком могу исписивати називи дућана; уместо тога они су исписивали
цифрасте немачке називе а да не знају њихова значења. У првој строфи Змај се обраћа
музи поезије да му подари гласно грло и дар како би описао чудно родољубље на које је
наишао у Новом Саду. Већина фирми на дућанима у том граду била је исписана немачким
називима. Срби су толико радосни због тога да им се у том радовању придружују и
њихови просвећени преци Ћирило и Методије, Доситеј Обрадовић, Јован Рајић и многи
други. Чак је и богиња историје Клио сишла на земљу да види то дивно чудо, а богиња
поезије Тулија спрема се да о томе напише представу и да је стави на позорницу. На крају
песме Змај позива српски народ у Нови Сад да не пазари робу у таквим дућанима и да их
игнорише све док се не сете свога језика и имена. Важно место у сатиричним песмама
заузимају Јутутунска јухахаха и Јутутунска народна химна. Пошто су Обреновићи
владали аутократски, у песми Јутутунска јухахаха 'Змај описује како су се Срби борили
за устав и за законе који ће ограничити моћ династије и демократско српско друштво. Змај
наглашава да је у неком краљевству Јутутуту краљ Тринаести Балакаха обећао да ће дати
свом народу Јухахаха или устав, а народ је поверовао у то обећање, али краљ заправо
уопште није ни намеравао да да политичку слободу. Змај је на крају песме нарочито
заједљив према лаковерном народу који дозвољава да га обмањују и који верује у уставне
слободе у Србији. Напоменути да је Змај у првом издању ове песме (1864) ставио
поднаслов По глас пренеру што се односило на немачког сатиричара Адолфа Грас Венера
и представљало је Змајев покушај да прикрије своје ауторство и да се представи као
преводилац ове тобоже немачке сатиричне песме. У другој песми, Јутутунска народна
химна (1865) Змај исмејава једну другу појаву у Србији – наиме власти су биле расписале
конкурс за химну режимског смера и на том конкурсу победила је песма Стеван
Владислав Каћанског. Змај је одмах написао пародију на ту химну и објавио је у 3.мају и
потписао се Смлевен Кадислав Плаћански (алузија овог имена је јасна). У химничном, али
сатиричном тону, Змај се моли Богу да тужи краља, да буде здрав, крепак, охол и славан,
јер на земљи никада није било нити ће бити таквог владара. Народ је створен само зато да
би краљ имао коме да влада. Змај се у овој пародичној химни моли Богу да дигне полицију
и шпијуне, верне краљевске поданике, како би сачували власт, али на крају песме Змај
сатирично поручује краљу да никада не сме мирно да спава, јер има свакаквог света који
може у сновима свашта да сања и угрози престо владара.

РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ

Међу родољубивим Змајевим песмама посебно издвајамо две: Светли гробови и Песма о
песми, а значајно место међу њима има и песма Бојна песма. Песма Светли гробови и
Песма о песми припадају мисаоној родољубивој лирици, док Бојна песма припада
активистичкој борбеној родољубивој лирици. Песма Светли гробови је испевана у част
Ђуре Јакшића, а поводом одржавања парастоса након Јакшићеве смрти. У уводним
стиховима Змај се обраћа публици, пре свега београдским гиманзијалцима и пита их да ли
су икад били на гробљу и ако јесу саветује их да су се у гробу стекле многе генерације
које су подариле највеће идеје и учиниле највећа дела за свој народ и државу. То гробље је
заправо и колевка јер се у њему састају век са веком и човек са човеком. Управо зато
свако гробље има своје свете и узвишене личности и гробове. Такав је и покојни Ђура
Јакшић – песник који је сјединио српски народ својом поезијом и искреним патриотизмом.
На сличан начин у Песми о песми Змај ту последњу улогу додељује поезји јер је из
генерације у генерацију храбрила српски народ и даровала му наду у бољи живот и наду у
слободу. Зато Змај и завршава Песму о песми идејом о чедности поезије – она је увек
чиста и бори се за најузвишеније идеале једног народа и зато Змај одаје признање поезији
и позива песнике да је пишу, а да је читаоци са пажњом читају. У Бојној песми Змај се
претвара у побуњеника, а његови стихови у активистичку поезију и позива народ да иде у
рат и да се бори за слободу; испевана је у стилу корачице а повод је био за ту врсту
активизма због великог српско-турског рата 1875.године у којем је започета борба за
ослобођење Србије. Змај ту песму ствара 1876.године управо зато да би показао високу
меру своје патриотске свести и важност борбе за слободу.

Ђура Јакшић

Срби нису имали аутентичнијег од Ђуре Јакшића и по снажним осећањима и по необичној

лирици. Ђура Јакшић је био рођени романтичар! Поред поезије и књижевног рада
поседовао је још један таленат – сликање, тако да је између његове поезије и сликарства
постоје снажна прожимања и блискости. Рођен је 1832.године у Српској Црњи у Банату, у
свештеничкој породици. Основну школу учио је у родном месту и у Сегедину, а потом је
отац намеравао да га упише у богословску школу и да се бави свештеничким позивом.

У трећем разреду гиманзије, Јакшић је све то напустио и одлучио да се школује за

сликарство. Учио је сликарство једно време у Пешти, потом у Великом Бечкереку код
чувеног романтичарског сликара Константина Данила. Када је отишао 1851.године у Беч
на усавршавање сликарства почео је да објављује и своје прве песме у српском летопису у
Пешти. У периоду од 1853. до 1854.године школује се у чувеној минхенској сликарској
академији, потом је наредних неколико година живео од сликарства боравећи у
различитим градовима Бечу, Пешти, Новом Саду, да би од 1857.године прешао у Србију и
почео да ради као учитељ у различитим местима: Подгорцу, Сумраковцу, Београду,
Пожаревцу, Рачи, Крагујевцу, па у Угарској и на крају од 1871.године радио је у Београду
као коректор државне штампарије. Умро је у Београду 1878.године.

Прву објављено књижевно дело било је историјска драма Сеоба Србаља за коју је
1863.године добио награду Матице српске, другу драму Јелисавета – књегиња црногорска
објавио је у Београду 1868.године. Иако је поезију почео рано да пише, још 1851.године,
прву и једину збирку за живота објавио је 1873.године (нпр. песму Отаџбина објавио је у
првом борју часописа Отаџбина 1875.године). За живота је објавио и четири збирке
приповедака; три књиге изашле су 1876.године, а четврта 1878.године. Пред крај живота
писао је драму Станоје Главаш чији је рукопис стигао да заврши, али је није објавио за
живота. Целокупно дело Ђуре Јакшића можемо посматрати кроз лирски, драмски и
приповедачки рад, а у оквиру лирике могуће је разликовати три тематска круга:

1. Родољубиве песме: Отаџбина, Падајте браћо!, Јевропи, Ћутите, ћутите; Бојна

песма...
2. Мисаоне или рефлексивне песме: Ја сам стена, Орао, Где ја, На липару, Вече,
Поноћ, Стазе...
3. Љубавна лирика: Мила, На ноћишту, Небо моје, Поток жубори, Кроз поноћ...

РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ

Јакшићева родољубива лирика имала је изразити активистички и буднички став, а писана

је поводом неких крупних историјских догађаја (буна и ратова). Међу родољубивим
песмама обично се наглашава да је Отаџбина Јакшићева најбоља родољубива песма и да
је то једна од најбољих песама читаве српске лирике, а написана је по наруџбини за први
број часописа Отаџбина који је покренуо Владан Ђорђевић. Иако је написана са
конкретним поводом песма Отаџбина је заснована на дубокој филозофској љубави према
домовини и на афирмацији патриотске идеје која је најважнија за српски народ који је
више од 400 година робовао под Турцима. Први стих ове песме ''И овај камен земље
Србије...'' намерно је започет метафором камена да би показао колико је веза са родном
грудом снажна и неуништива као камен. Свака пора тог камена и свака пора земље, траг је
вечности и прошлости тог народа. У другој строфи Јакшић наглашава да су то трагови
давних векова и да се иза тога камена крију пирамиде костију на којима је изграђена
слобода те земље. У трећој строфи Јакшић изнова користи метафору камен, али сад у
новом значењу – то је онај бедем до кога непријатељи могу доћи, а онда ће се скршити на
том камену и на том бедему; у овој строфи Јакшићеве алузије на Турке су очигледне и на
ослободилачки рат који је вођен у јужној Србији, да би у завршним стиховима изнова
била наглашена идеја о томе да је непобедив онај народ који има свест о својој отаџбини
јер у том појму за Јакшића садржана је и прошлост и садашњост и будућност једног
народа. На сличан начин Јакшић пева и у другој својој родољубивој песми Падајте браћо
која је испевана нешто раније, 1862.године почетком херцеговачког устанка. Јакшић
позива српски народ да устане у борбу за ослобођење, позива на свеобухватну народну
борбу – од Авале па до крајњих српских земаља како би читав српски народ скинуо јарам
и ујединио се у братској борби. На крају ове песме, Јакшић се обраћа и самом Богу и пита
се зашто се кроз толике векове не може ослободити јарма ропства. У песми Јевропа (1867)
Јакшић се са снажном иронијом обраћа просвећеним европским народима; Енглеску
назива тиранином зато што српском народу није дозвољавала да се ослободи од турског
ропства. За Јакшића је Енглеска тиранска, себична и лицемерна земља јер није дала да
српски народ скине мртву турску руку са свога врата. На сличан начин Јакшић пева и у
песми Ћутите, ћутите (1860) која садржи снажно песничко огорчење према лажним
родољупцим, кукавицама и лажљивцима који нису имали храбрости да на бојном пољу
докажу своје родољубље и боре се за слободу свог народа. У Бојној песми (1871) Јакшић
се пита зар није боља поштена борба него лицемерски политички договори. Зато Јакшић
позива српски народ на оружје јер Србин је јунак на бојишту, али је несретан у
политичким преговорима и играма. Једноставно речено, Јакшић је као родољубиви песник
био громогласан, искрен и неувијен, као што ништа у животу није знао да скрива тако ни
у поезији није знао да скрива своје патриотске идеале и занос.

РЕФЛЕКСИВНЕ ПЕСМЕ

Као рефлексивни песник Ђура Јакшић је непрестано исказивао амбивалентан доживљај

света као оног места који је за човека истовремено и рај и пакао. Та врста животне
противречности нарочито је изражена код песника и других уметника јер је Јакшић као
типичан романтичар веровао да песници, али и сликари музичари осећају и доживљавају
свет око себе на неупоредиво снажнији начин од других. Јакшић је човекову судбину
упоређивао са судбином Прометеја, који не само да није награђен за своја дела већ је био
и кажњен и несхваћен, па и своју судбину Јакшић сагледава на сличан начин – његова
добра дела нису награђена већ је непрестано био принуђен да сноси последице због тога.
Та врста несхваћености је условљена и бунтовништвом које је песник носио у себи и
потребом да чика и изазива судбину; нпр.у песми Стазе Јакшић наглашава да су пред
њим две стазе, једна посута цвећем, а друга трњем, али његова природа му не дозвољава
да одабере лакшу стазу и да гази по цвећу па зато он уступа цветне стазе онима чије су
ноге меке и осетљиве, а његове су гвоздене и зато ће ићи тежом стазом. Тај амбивалентан
доживљај света изражен је и у песми Где ја? где са осећањем снажне романтичарске
ироније песник наглашава да је сваки његов наум и свака његова намера и циљ на крају
попримио супротно значење које није желео; тамо где жели да засеје шећер - ту ће да
израсте отров, тамо где жели да пева – плакаће, тамо где мисли да има друга – добије
крвника, а тамо где мисли да ће бити окићен ловоровим венцем – чекаће га трнов. Песник
на крају песимистично закључује да све невоље пре или после прођу, да и црна ноћ мора
уступити дану место, а само његовим несрећама нема краја. На сличан начин Јакшић
исказује своју судбну и у песми Ја сам стена. Песник наглашава да се о његов живот
обијају све невоље овог света, сва светска чуда и покора, тако да фигуративно своју
судбину упоређује са судбином камена на морској пучини. Све пакости и сва несрећа
ударила су у њега и са 28 година је спознао сво зло и добро које живот носи, зато на крају
песник закључује да он јесте стена, али да је та стена крвава јер је његова душа и његово
срце осетљиво и рањиво. Песничке слике Ђуре Јакшића често су прожете сликама орловог
лета, а песникова судбина је често упоређивана са судбином орла – док је на небу изгледа
моћно и недостижно и са презиром може да гледа на несрећни свет; за романтичарског
песника као и за Јакшићевог орла небо је простор слободе, а земља простор ропства и
несреће. Али као што човек не може без те несрећне земље, тако ни орао не може вечито
да буде на небу, а чим се стреловито спусти на тло, његова величанствена моћ нестаје и
орао се претвара у обичну грабљивицу која разара, кида и руши само да би опстала и
живела. Јакшићеве песме Вече, На липару и Поноћ интересантне су по томе што су
прожете снажним дескриптивним пасажима тако да у њима подједнако долази до изражаја
Јакшић као песник и као сликар. Рађање вечери и гашење дана упоређује са златним
токама које су крвљу покапане; гашење дана песник доживљава као једну велику тишину,
а одлазак сунца са хоризонта упоређује са падом витеза на бојишту.

То рађање ноћи буди у песниковом срцу неку тајну која изазва страх у њему, а хучење
ветра подсећа га на људске уздисаје. У тим Јакшићевим песничким сликама појављује се
пој славуја и жуборење потока, а долазак мрака изазива снажну тишину и утонуће
природе у сан; и таман кад је све стало, на небу се појављује месец који песника подсећа
на оног покојног витеза који се посветио. Песма На липару потпуно је различита и
другачија од онога што је Јакшић написао и што је написано у српском романтизму. Међу
упечатљивим сликама природе, у липовој шуми песник остварује дијалог са птицама као
јединим својим искреним пријатељима; он се пита да ли су му птице род и да ли као и он
проналазе лек ту у липовој шуми од живог јада и отрова. На та песничка реторска питања,
птице одговарају и тако непосредно успостављају дијалог са песниковом душом – оне су
мале, али знају да их неће нико тако волети као песник. Након тога песник им се жали да
су његово срце злобом уништили људи и да му се ухватио лед на срцу па се зато плаши да
неће моћи да узврати љубав коју му птице нуде, а оне му песмом одговарају да ће га
утешити својим певањем и да ће цвећем искитити његово срце све док не отопе лед на
њему. У завршним строфама Јакшић наглашава да је његово срце тако скрхано да се
претворило у једну тешку рану тако да се плаши да му неће помоћи ни птице својом
пажњом и љубављу. У песми Поноћ Јакшић отвара једну велику тему европског
ормантизма у којој се слави ноћ као оно доба дана у којима човекова душа најлакше
ослобађа све своје тајне и пушта машти да проналази своје нове смислове постојања. За
песника је поноћ нема богиња огрнута у црни плашт – слободне је душе светиња. У тим
тренуцима песникова душа осећа и чује све : тајну црне земље и трептај звезда и шапат
природе... Песник се пита зашто је човекова душа тако уплашена по дану и зашто се не
осећа спокојно као по ноћи и зар би због тога човек требало да се одрекне дана и да живи
само ноћу. У тој поноћној визији, песнику се јавља и сен умрле мајке и тај сусрет песник
користи да се изјада и све муке овог света исприча мајци – лицемерје, лаж, дволичност,
себичност – то су идеали којима се руководе песнички сарадници и зато се Јакшићев
сусрет са душом умрле мајке завршава песмистички и са потпуном неверицом да живот
може бити бољи и срећнији.
ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

Као љубавни песник Ђура Јакшић је снажна осећања повезивао са боемским доживљајем
света тако да су његове емоције прожете уживањем у пићу, кафанској атмосфери и свему
ономе што тај доживљај носи у себи. Ђура Јакшић је веровао да љубавно осећање изазива
оно најбоље и најпозитивније у човеку и зато је сматрао да то осећање мора бити искрено
и чисто и без било каквог интереса и компликација. Једна од најпознатијих песама је Мила
у којој песник доживљај љубави доводи у везу са кафанском атмосфером коју је девојка
Мила створила док је служила госте у крчми. Главна јунакиња ове песме је Емилија
Поповић Мила која је стварна личност и која је била крчмарева ћерка у коју је песник био
заљубљен, али када је она отишла и кад је њена сестра Ана почела да служи у кафани,
песник је тек тада схватио размере своје љубави коју је осећао према Мили. Више му
ништа није пријало у кафани – ни вино, ни весела атмосфера, јер му је срце било тужно,
чинило му се да би му из Милиних руку и отров био сладак. На крају песме Јакшић се
пита ко ће да игра, ко да пева, да жедни и пије и ко бригу да разбије када Миле више нема.
У ред типичних љубавних Јакшићевих песама улази и песма На ноћишту која описује
песникову љубав према једној лепој крчмарици која је била толико снажна да је читаве
ноћи путовао до ње по студеној киши – прешао је три реке: Саву, Млаву и Мораву само да
би дошао до ње, јер када му она наточи чашу вина, када га пољуби и загрли све невоље
овог света ће нестати, а песниково срце биће срећно и задовољно. На сличан начин у
песми Небо моје Јакшић велича снагу љубави а загрљаје и пољубце упоређује са рајем –
девојачки загрљај и пољубац растопиће лед са његовог срца и поново ће осетити радост и
срећу. У песми Поток жубори песников доживљај љубави даје у потпуности сагласје са
доживљајем природе – жубор потока, шуморење дрвећа и треперење класова на житу
песник упоређује са дрхтањем свога срца – он је све заборавио, и терет и тугу и мрзост и
кајање од како се заљубио. Глас свога срца и доживљај радости песник упоређује са
певањем славуја и припевањем шеве и само тада је осећао да је срећан и задовољан. У
песми Кроз поноћ Ђура Јакшић снагу своје љубави исказује кроз жудњу за сусретом са
вољеном драгом – док кроз поноћ нему иде према драгој, он види да звезде трепере на
небу, осећа да поток жубори, али његово срце толико силно куца и толико је нестрпљиво
да му се чини како ће се растопити од тог љубавног жара, да ће му душа изгорети пре него
што стигне до вољене драге. Српски романтизам је испуњен бројним љубавним песмама,
али нико није са толико снаге и доживљаја успео да искаже толико осећања као Ђура
Јакшић.

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Једина Јакшићева романтичарска драма која је остала незавршена је Станоје Главаш.

Писана је непосредно пред песникову смрт тако да су поједини њени делови остали
фрагментално обрађени, али и поред тога то је најбоља и најснажнија драма Ђуре
Јакшића. Док се у претходним драмским текстовима враћао у прошлост (средњи век),
Станоје Главаш је драма која обухвата новију српску историју са почетка 19.века и то
конкретно време између Другог српског устанка (1813-1814). Станоје Главаш је био један
од Карађорђевих војсковођа који после пропасти Карађорђеве буне у септембру
1813.године није хтео да побегне у иностранство, него је са својом четом наставо да
хајдукује у шумама у околини Смедерева. Пошто је у драми приказана Главашева смрт,
она је по свом основном осећању трагедија, али је прожета и снажним романтичарским
осећањем љубави чији су актери Станоје Главаш и девојка Спасенија. Поред тога, читава
драма прожета је снажним патриотским осећањем и слављењем идеје слободе која је
најузвишенији идеал свакога појединца у народу. На пример, један од Главашевих момака
Исак Милетић у првој сцени првог чина говори о тој романтичарској борби озмеђу
слободе и ропства и права на борбу и подаништва. Драмски заплет је организован на
следећи начин: са једне стране казује о историјским догађајима личностима које предводи
Станоје Главаш, а са друге стране дат је љубавни заплет у којем се казује о снажној
љубави Станоја Главаша и Спасеније која је била ћерка војводе Ђукића. Та два заплета,
историјски и љубавни, изазивају читав низ трагичних последица – након пропасти
Карађорђеве буне, Турци су били ухапсили и држали у тврђави велики број значајних
Срба, између осталих био је ухапшен и младић Бошко, полубрат Спасенијин, а његова
мајка Стана која је Спасенији била пасторка је направила договор са Турцима да откупи
сина тако што ће дати Спасенију у ропство. Девојка је спремна на ту жртву, али док су
путовали ка Београду, наишле су на Главашеве момке који их одводе у логор где се
Главаш и Спасенија први пут срећу. Приликом тог сусрета рађа се романтичарска љубав
међу њима и Главаш спречава Стану да прода Спасенију Турцима. Након тога долази до
необичне перипетије – Станоје Главаш тајно шаље три момка Радака, Исака и Вука у
Београд да ослободе Бошка и да га доведу кући, а Стана такође тајно одлази у Београд и
љутита што је Главаш спречио њену намеру одлучује да га изда и каже Турцима где је
његов логор и да јој за узврат ослободе сина. Тако се дешава да Главашеви момци
истовремено ослободе Бошка и да Турци нападају Главашев логор код Смедерева и да у
тим борбама Станоје Главаш гине и та трагична сцена показује Спасенијину бол за
Главашем. Трагедија се ипак завршава поруком наде – долази гласник из Такова и
објављује да је Милан Обреновић подигао буну и да је Србија устала против Турака.

Коста Трифковић

У српској књижевности после Стерије а пре Бранислава Нушића није било значајнијег
комедиографа од Косте Трифковића. Рођен је 1843.године у новосадској грађанској
породици, а мајка му је водила порекло из чувене породице Георгијевић из Темишвара
која је била позната по бројним писцима, сликарима и музичарима. Основну школу Коста
Трифковић је завршио у Новом Саду, али је његово школовање било доста нередновно
због слабога здравља и чињенице да је рођен хром у леву ногу. У Новом Саду је учио и
Гимназију и тада је изградио значајно пријатељство са Лазом Костићем који је био 25
година старији, али је у књижевном погледу већ објављивао песме и био познат међу
гимназијалцима. Стрије разреде Гимназије завршио је у Пешти, а боравак у том граду
искористио је да гледа бројне позоришне представе, а највише је волео Молијерове
комедије. Потпуно у духу романтичарског доба, Коста Трифковић је гајио чежњу за
далеким непознатим просторима и жудњу за морем. Тако да је 1861.године отишао у
Ријеку и уписао други разред гимназије, али онај смер који је образовао за поморце. Након
што је завршио тај разред, 1862.године је постао морнар и пловио на релацији Трст –
Одеса преко Крфа, Смирне и Цариграда. О том животу морнарском је оставио записе у
дневнику, али је после годину дана његово здравље било нарушено и морао је да напусти
поморски позив и врати се у Нови Сад. Након тога се вратио поново у Ријеку, завршио
преостала два разреда гимназије, а од 1864.године отишао је на правне студије у
Дебрецину, студије је наставио у Братислави, а четврту годину студија завршио је у
Кошицама. По окончању студија 1867.године вратио се у Нови Сад где је једно време
радио у адвокатској канцеларији, затим је у Пешти радио у градском суду, а затим поново
дошао у Нови Сад и запослио се као писар у магистрату. У Новом Саду је Коста
Трифковић поред редовног посла био и члан управног одбора Матице српске и Српског
народног позоришта у Новом Саду. У току 1874.године долази до озбиљног нарушавања
Костиног здравља, а неколико месеци касније, у фебруару 1875.године преминуо је у
32.години живота.

Најзначајнија дела Косте Трифковића су комедије. Прва комедија Школски надзорник

изведена је у Народном српском позоришту у Новом Саду 1872.године и изазвала је
велику пажњу публике и критике тако да је до краја исте године написао још две
комедије: Честитам и Француско-пруски рат и оставио их на сцену новосадског
позоришта. Најбољу своју комедију Избирачица написао је 1873.године, а поводом њеног
извођења на сцени Српског народног позоришта; критичари су са одушевљењем писали
да је рођен нови Стерија. У току 1874.године Коста Трифковић је написао и поставио на
сцену комедију Љубавно писмо. До краја исте године написао је још 3 комедије: На Бадњи
дан, Пола вина, пола воде и Мила. Оне су после пишчеве смрти послављене на сцену
Српског народног позоришта у Новом Саду. Касније је у рукопису пронађена још једна
драма Младост Доситеја Обрадовића.

Костин комедиографски поступак је специфичан по томе што заплете гради на брзим

смењивањима догађаја и сцена, што је била карактеристика за једну посебну врсту драма у
18.веку које су називане водвиљима. У почетном облику водвиљ је био спој позоришне
игре и песме, а затим се трансфорсмисао у веселу позоришну игру са певањем и са
ефикасним и брзим заплетима. Крајем 18.века и на почетку 19.века водвиљ је изгубио онај
музички и играчки део представе, а сачувана је форма лаке комедије која је на брз и
ефикасан начин стварала смешне и забавне сцене и тако увесељавала публику и
саопштавала неке важне животне истине и мане. Водвиљ је био веома популаран у 18. и
19.веку у тзв. француским булеварским позориштима, а Жорж Фељдо је био један од
најпознатијих њихових писаца. Коста Трифковић је имао прилике у Пешти у Великом
државном позоришту да гледа водвиље, тако да је из њих преузео те брзе комичне заплете
који настају на забуни личности, неочекиваним преокретима и сл. У српској књижевности
није било правих водвиљиста, па се њихове одлике препознају у појединим Стеријиним
комедијама, а касније до пуног изражаја долазе у Трифковићевим делима.

ИЗБИРАЧИЦА

У овој комедији Коста Трифковић из шаљиве перспективе осветљава све мане и ружне
стране малограђанског друштва у Новом Саду средином 19.века. Он прави заплет о
размаженим новосадским девојкама које су биле избирачице и којима ниједан младић није
ваљао нити одговарао да постане муж или момак. Сам наслов настао је као парафраза
народне изреке да избирач увек нађе отирач. Јунакиња комедије је Малчика Соколовић,
размажена девојка којој су отац и мајка до те мере угађали да она више није знала шта
жели у животу. Коста Трифковић наглашава да су родитељи у тим малограђанским
новосадским породицама до те мере угађали деци да би на крају потпуно финансијски
пропали. Организовали су балове, дружења, куповали гардеробу из Беча и Пеште, све док
на крају не би пропали. Док је било новца, њихове размажене ћерке су одбацивале све
просце јер им нико није ваљао, а кад су пропале и остале без мираза, њих нико није хтео.
Управо слика друштва које је био утемељено на интересима а не на емоцијама и гласу
срца постаје главни јунак комедије Избирачица. Међу јунацима комедије поред Малчике
издвајамо и нећаку Савету, затим породицу Тимић и њихову ћерку Милицу која је била
Малчикина другарица, и тројицу младића – Бранка, Штанцика и Тоцика, који су били
заљубљени у Малчику и због тога долазили да просе, удварају јој се и сл. У уводним
сценама ове комедије Коста Трифковић Малчикину размаженост мотивише на још један
начин – показује да су се и отац и мајка утркивали ко ће више угодити Малчики и борили
се да их Малчика воли више и снажније него што их је волела. Захваљујући свему томе,
Малчика са меланхолијом и досадом дочекује она три младића и на све начине жели да се
поиграва с њима како би свој живот учинила интересантнијим. Љубавни заплет у
комедији Коста Трифковић гради по принципу троуглова, тако да се у једном тренутку и
Малчика и Савета и Милица нађу у ривалском односу, а да при томе не знају који се од
младића којој девојци више удвара. Комичан заплет организован је по принципу
концентричних кругова, тако да сваки круг представља љубавни троугао, а Малчика је
носилац сваког троугла, јер лаковерно је мислила да сви мушкарци морају бити
заљубљени у њу и да им поред ње ниједна девојка не може бити интересантна. Међутим,
дешава се управо супротно. Када је Бранко увидео да се она поиграва с њим, окренуо се
према Савети и убрзо се заљубио у њу јер је била лепша и боље васпитана особа од
Малчике, а при томе је на његово удварање њен одговор био искрен и прожет емоцијама.
Други удварач, Штанцика, убрзо се окренуо према Милици, девојци из породице Тимић,
тако да се и ту родила искрена, обостарна љубав. Најнезгоднији и најружнији од тројице
младића, Тошица је на крају једини преостао као Малчикин удварач. Поред читавог низа
перипетиија и неочекиваних преокрета, долази до разоткривања љубави између Бранка и
Савете, Штанцике и Милице, а Тошица остаје упореан и на краја када је Малчика увидела
да је остала сама и да се се њене најбоље другарице већ определиле за Бранка и
Штанцику, преостало јој је само да прихвати Тошицина удварања. На крају комедије,
Малчика се обраћа публици и износи поуку да онај који превише бира у животу најчешће
не добије ништа или добије најгоре. Она наглашава: ''Ја сам бирала и нашла сам пар на
позорници, а у животу се чешће догађа да избирач нађе отирач.'' Као што видимо, Коста
Трифковић је љубавне заплете у Избирачици искористио да би решио проблематику неке
дубље истине и феномене друштва и живота у Новом Саду 19.века, а те истине су веома
болне. Младе генерације су живеле помодно, губиле национални идентитет, а родитељи
их подржавали у томе и подстицали у њиховим илузијама.

У осталим комедијама Коста Трифковић није улазио у тако сложене друштвене односе,
ниси у карактере својих јунака, већ је инсистирао на шаљивим ситуацијама, догађајима
који су резултат неспоразума, лоших процена... Једино је још у комедији Љубавно писмо
дао назнаке озбиљног друштвеног, психолошког и моралног феномена, као што је брачна
прељуба. Главни јунаци комедије су Васа Видић и његова жена Марија, Видићева неудата
сестра Евица и њен младић Милан и адвокат Дражић и његова жена Софија. Важну улогу
у заплету има и слуга Јован. Наиме, Видићева сестра Евица написала је љубавно писмо
Милану и замолила је Јована да му однесе то писмо. Јован оставља писмо у џеп Видићевог
кућног мантила јер је имао обичај да када газда није код куће, обуче његов мантил и
одспава у његовој фотељи. Непосредно након тога, Видићевима долази у госте адвокат
Васа Дражић са супругом Софијом и кришом доноси писмо бившој љубавници Евици, али
не Видићевој сестри, већ другој и моли свог пријатеља Видића да писмо достави Евици
када буде ишао у лекарску визиту, у њен крај. Видић невољно узима писмо и тада наилази
Марија и он брзо то писмо оставља у џеп оног кућног мантила. Марија је то лукаво
спазила, али неће одмах да открије шта је видела, него кришом отвара Дражићево писмо и
мисли да њен муж има љубавницу. Због тога настаје читава драма у кући. Васа се
непсрестано брани, а не сме да ода свог пријатеља. Са друге стране, Марија проналази и
друго писмо које је Евица написала Милану, прочита га Дражићевој жени Софији а ова
одмах помисли да Дражићева бивша љубавница Евица њему пише љубавно писмо. После
неколико тих необичних преокрета, збуњени слуга Јован који је својим изјавама слудио и
једну и другу жену, у кућу долазе Видићева сестра Евица и њен момак Милан. Евица
признаје да је она написала љубавно писмо Милану и дала Јовану, а Милан да је он писао
писмо Евици и давао Јовану, а овај уместо да да коме треба, затурио их је по џеповима и
деловима куће. На крају, после многих сумњичења, обе жене сесагласе са том верзијом
образложења и прихвате да их мужеви не варају, али потајна сумња остаје трајно у њима.
Љубавна игра се на крају завршава веридбом Видићеве сестре Евице и њеног младића
Милана. Овим весељем се прикрива претходни неспоразум између брачних другова и сви
са олакшањем прихватају такво разрешење непсоразума.

Коста Трифковић је као комедиограф показао да је српска књижевност 60-тих и 70-тих

година 19.века имала снажне комичне потенцијале и да са смрћу Стерије није угашена
комедиографска традиција код Срба. Касније ће појава Бранислава Нушића у великој мери
објединити искуства Стеријине и Костине традиције и наставити развој свога жанра све до
30-тих година 20.века. Нушић је од Стерије наследио способност избора најразличитијих
тема из друштвених проблема, а од Косте Трифковића способност прављења брзих
заплета и неочекиваних обрта на сцени.

Лаза Костић

У историјама српске књижевности Лаза Костић је редовно називан најоригиналнијим и

најнеобичнијим песником српског романтизма, а многи тумачи српске књижевности били
су спремни да тврде како је Лаза Костић био и најбољи песник српског романтизма. Био је
то песник са јасно дефинисаном филозофијом и поетиком стврања и са веома широким и
добрим познанством различитих европских књижевности – од античких времена преко
Шекспира и Гетеа до песника руског романтизма, а међу њима нарочито Пушкина и
Вермонтова. Лаза Костић је рођен 1841.године у Ковиљу и Бачкој, у веома богатој
породици чији је отац био аустријски официр, али и поседник огромних земљаних
површина у Бачкој на којим се бавио узгојем житарица. Рано је остао без мајке тако да је
та породична трагедија обележила његово детињство, а и читав његов живот. Основну
школу учио је у Ковиљу, реалну гимназију у Панчеву, Новом Саду и Будиму, а правни
факултет завршио је у Пешти 1864.године. Две године касније постао је доктор правних
наука, а исте те 1866.године изабран је за професора гимназије у Новом Саду. Годину дана
касније постао је велики ????? , а у периоду од 1869 до 1872.године био је председник суда
у Новом Саду. Још као гимназијалац укључио се у политички живот у Јужној Угарској и у
неколико наврата је био биран за посланика на црквеном народном сабору у Сремским
Карловцима. Та силовита каријера Лазе Костића прекинута је 1872.године када су га
аустријске власти ухапсиле због вероиздаје јер је на једном скупу у Београду наздравио
српском владару кнезу Милану Обреновићу као владару Срба са обе стране Саве и
Дунава. Доушници су то одмах јавили у Нови Сад и чим се вратио кући, Костић је био
ухапшен и провео је у истражном затвору 11 месеци и онда би након тога био ослобођен
због недостатака основе да му се даље суди. Након тога Лаза Костић више није имао
место у аустријској државној служби већ се интензивно бавио новинарством и књижевним
радом. Потом је прешао у Београд и једно време је био секретар српске владе Милана
Ристића. У време заседања берлинског конгреса 1878.године био је члан српске делегације
која је учествовала у раду конгреса. Од 1879. годину дана је радио као секретар српског
послаништва у Петрограду у Русији. Након тога Лаза Костић се бавио новинарством и
покренуо либерални лист Српска независност , а затим је боравио и радио на Цетињу од
1884 до 1891.године. После Цетиња, пет година је боравио у манастру Крушедол да би се
1895.године оженио Јунком Паланачком и живео у њеној кући и на њеном имању све до
смрти 1910.године. Умро је 1910.године у Бечу где је отишао на лечење.

Поетика Лазе Костића била је заснована на идеји да се поезија рађа из заноса који
представља ирационално стање између сна и јаве. Ту основану идеју песничке поетике
Костић је развио у две теоријске расправе : 1. 1880.године Основа лепоте у свету са
особеним обзиром на српске народне песме; 2. 1884.године Основно начело. Критички
увод у општу филозофију. Независно од ових теоријских расправа, у Костићевој лирици
као његова еманентна поетика много раније су изложене ове поетичке идеје, нпр.у
рефлексивној песми Међу јавом и међ сном (1863) по први пут је изложио идеју о томе да
се поезија рађа из заноса који представња ирационално стање између сна и јаве, затим
идеја о народној поезији као основе??? естетике изложена је у програмској песми Међу
звездама (1882); начело укрштања супротности као основног принципа космичког поретка
ствари као што је позна Костићева филозофија изложена је у песми Певачка химна Јована
Дамаскина. У сваком случају, јасно је да постоје 3 извора Костићеве песничке поетике:
српска народна поезија, хеленска традиција и Шекспирово дело. На основу тога, могуће је
целокупну лирику Лазе Костића поделити кроз 5 тематских целина:

1. Љубавна поезија: Santa Maria della salute;

2. Родољубива лирика: Јадрански Прометеј, Разговор са увученом српском заставом
на мађистрату новосадском;
3. Рефлескивна лирика: Међу јавом и међ сном, На Шекспирову тристагодишњицу,
Спомен на Руварца, Еј, ропски свете;
4. Романтичарске поеме: Самион и Делила, Ђурђеви Ступови, Прељубница;
5. Драмски радови: две трагедије Максим Црнојевић (1863), Пера Сегединац (1882),
две драме Гордана или Јускокова љуба (1890), Окупација из рукописа објављена тек
1989.године а написана пред крај пишчевог живота.

РЕФЛЕКСИВНА ЛИРИКА

Најзначајније место у Костићевој рефлексивној лирици припада програмској песми Међу

јавом и међ сном. Песма је значајна због тога што носи суштинску идеју поетике у
укрштању супротности о поезији као стању заноса која се налази између сна и јаве.
Филозофску идеју о укрштању супротности у којој је садржана суштина света песник
објашњава кроз два појма: симетрију и хармонију. Симетрију дефинише као расклад у
раскладу, а хармонију као склад у раскладу. У овим дефиницијама долази до изражаја
Костићева склоност ка језичким играма и прављењу језичких кованица и неологизама.
Костић верује да је свет заснован на непрестаној борби супротности, а у тачкама
укрштања јавља се лепота као апсолутни космички ред и суштинско биће света. Поезија је
материјализовани вид те лепоте, а проистекла је из укрштања супротности, као што су
машта и стварност, свесно и подсвесно, сан и јава, светло и тама. Песма Међу јавом и међ
сном има 3 строфе од по 5 стихова, а метрички је инетересантна због спајања стихова
осмерца са седмерцима. Срце је средишњи мотив песме и представља хармонију између
песме унутрашњег бића и спољашњег света. У првој строфи срце је приказано као
неуморна летисанка?, у другој је упоређено са старом плетиљом која сво плетиво ноћу
опара, а у трећој строфи песме проклиње срце зато што му не дозвољава да се разабере у
плетиву (мислима) што је метафоричка порука као је човек немоћан да спозна тајне
живота и космоса; отуда песниково срце непрестано трепери, он је његов заробљеник и
сваки покушај бекства је узалудан. Ту идеју о поезији као стању између сна и јаве Лаза
Костић је исказао и у песми Међу звездама која има поднаслов Виловарка. Настала је
1872.године у пештенској тамници и представља сновидовну фантазију у којој се песник
сусреће са умрлим друштвом неке жене која је истовремено и дух његове мајке, али и
госпа и нека имагинарна богиња, заштитница поезије и љубав која га одстиче на
стваралачки занос и на авантуру трагања за тајнама космоса и живота. У том сновидовном
космичком путовању, песник се суреће са душама умрлих песника Хомера, Бајрона, Гетеа,
Шилера, Дантеа, са душом грчког песника Калидиса – сви га они подтисчу да настави
авантуру певања и трагања за тајном космоса, али га сви уверавају да су те тајне
недостижне људскоме уму. У песми Јадрански Прометеј Лаза Костић судбину песника
доводи у везу са субдином античког бога Прометеја – он је био бог са људским срцем и
помагао је због тога људскоме роду, помагао је човеку да открије тајну ватре и воде,
камена и земље, али оно што му Зевс није могао опростити и због чега га је казнио тако
што га је оковао на кавкаску стену, јесте принцип наде коју је Прометеј подарио човеку и
веровање да се једног дана може изједначити са самим Богом. И песник је Прометеј на
земљи, а његови стихови, емоције и идеје доносе човеку тренутке наде и веру у бољи
живот. То је оно што песницима нико не може да опрости и што их разапиње као
Прометеја и орловским канџама кида њихово тело, срце и душу. У песми На Шекспирову
тристагодишњицу Лаза Костић реинерпретира библијски сиже о стварању света али тако
да му даје необичан, апокрифни обрт. Створивши човека шестог дана стварања света, Бог
је схватио да му је човек само изгледао сличан а да је духовно слаб, зато одлучује да
начини биће у којем ће укрштањем супротних сла успоставити хармонију и лепоту тако је
настао Шекспир. Песник се пита где он сада пребива; својим књижевним делом је
заслужио место лепше од Раја, али га је Бог можда послао у Ад јер је прекорачио границе
људске моћи. Једино место достојно Шекспира јесу његова књижевна дела и зато је по
Костићевом мишљењу, Шекспир попут божанства окружен бесмртним јунацима својих
драма – они су најбољи мост између земље и неба, смртног и бесмртног, обичних људи и
Шекспира. Инетересантно је да на крају песме Лаза Костић уноси и национални моменат –
говори о српском народу који је тврдоглав и оштроуман, Срби желе да се домогну
небеског блага, спремни су да примају утицаје, али не и да се отргну традиције и изневере
себе. Шекспир је у Костићевој визији израстао у романтичног Делијурга, али чим га је
прогласио за божанског он се поиграва са њим и поручује му да се посрби јер заслужује да
припада српском народу.

ЉУБАВНА ЛИРИКА

Лаза Костић је најпознатији песник љубавне лирике; поједине његове песме представљају
и антологијске примере целокупне српске књижевности. Као и сви романтичарски
песници и Лаза Костић је започео стварање као љубавни песник, нпр. у раним песмама
Верна душа, Паланчица, Што ми вене исказана је типична романтичарска жудња за
идеалном драгом. У једној другој групи песама доминира закљињање на вечну љубав :
Волимо се, Ој, та веруј веруј мени. Костићев лирски јунак наглашава да је пронашао
љубав свог живота и да нема краја његовој срећи и задовољству. У песми На поносној
лађи Лаза Костић приказује љубавну идилу, а у песми Збогом дико, писаћу ти пева о
љубавним растанцима и о патњи и болу коју ти растанци изазивају код песника. Љубавни
растанак песник доводи у везу са сновидовним симболима и метафизичким визијама
света. Интересантно је нагласити да се већ у раним љубавним Костићевим песмама као
нпр. Погреб и После погреба појављује и мотив умрле драге који ће касније у
најпознатијој песми Костићевој Santa Maria della salute постати доминантан мотив. Важно
је нагласити да већ у раним љубавним песмама Лазе Костића видимо да је он различит од
својих савременика – у његовој љубавној лирици нема пренаглашене патетике и
сентимента, да уместо идиличних стања преовлађују немири и слутња, те да се јављају
спиритуалне и космичке визије љубави. Након његовог циклуса раних љубавних песама
које су настале 60тих година 19.века, Лаза Костић готово да престаје да пише љубавну
поезију; тек спорадично написао би понеку пригодну љубавну песму за споменар неким
драгим и блиским девојкама. Најпознатија таква песма настала је 1892.године и носи
наслов Госпођици Л.Д. . Та пригодна песма не би имала већи значај да касније Лаза
Костић није написао и своју најбољу љубавну песму Santa Maria della salute у којoј се
управо Ленка Дунђерски појављује као главна јунакиња. Песма је објављена 1909.године,
у последњој години песниковог живота, и обично се каже да је то Костићева ''лабудова
песма''. Песма Santa Maria della salute не само што је настала пред крај песниковог живота
него су у њој обједињена сва песничка и животна искуства Лазе Костића. Настанку ове
песме претходио је и Костићев дневник који је писан на француском језику дуже од 10
година (1895-1905) и у којем се заиста појављују идеје које ће касније красити песму Santa
Maria della salute. Међутим, све те биографске аналогије: песникова љубав према Ленки
Дунђерски која је била 30ак година млађа од њега и истовремено ћерка његовог пријатеља
Лазе Дунђерског, не морају бити пресудно за разумевање ове песме. Поједини критичари
попут Драгише Живковића и Миодрага Поповића сматрају да ти биографски подаци
уопште нису потребни да би се песма схватила са свим њеним ужим и ширим значењима.
У истраживачким рукописима ове песме Владе Лесковац, један од најбољих зналаца
Костићевог дела, дошао је до закључка да је Santa Maria della salute писана дуго, можда и
дуже од 10 година и да у почетку песник није имао јасан план како ће композицијски
организовати песму. Лесковац претпоставља да је једини везивни елемент био назив песме
Santa Maria della salute који је истовремено и основни стих и рефрен ове песме. Сам тај
стих је јединствен по томе што је у њему сливен укрштај домаћег и страног – домаће јер је
испеван у лирском десетерцу, а страно јер је преузет из латинског језика. Песма Santa
Maria della salute има сопствену поетику проистеклу из стилског и жанровског
синкретизма, нпр. елементи барокне поетике ове песме почивају на кајању лирког субјекта
што је пожалио наше шуме уграђене у барокно-венецијанску цркву из 17.века посвећену
Госпи од Спаса; елементи класицистичке поетике садржани су у строгој песничкој форми
– песма је сачињена у строфама станцама, у симентричним десетерцима и доследно су у
њој употребљене укрштене и парне риме; са романтичарском поетиком ову песму
зближава основна мотивика и значење: доминантно љубавно осећање, мотив идеалне
мртве драге, конкретна и спиритуална значења. Као што се стилски не може подвести под
једну поетику, тако се ни жанровски не може подвести под један лирски жанр; Santa Maria
della salute је истовремено и молитва и химна и љубавна песма и елегија и рефлексивна
песма, а Костићева величина је у томе што жанрове није подређивао једне другима, него
су равномерно дати и сваки има своје функционално значење – народна химна има
функцију величања космичких сједињења песника и умрле драге, молитва се јавља на
почетку песме и упућена је Госпи од Спаса, љубавно осећање је проистекло из исказивања
великих емоција, а елегија је последица песниковог бола за умрлом драгом. Почетне 4
строфе представљају обраћање Богородици и молитву за опроштај песниковог греха јер је
зажалио за посеченим боровима наших гора у раније објављеној песми Дужде се жени
(1878). Наиме, та чувена венецијанска црква из барокног 17.века била је изграђена од
далматинских борова и приликом првог сусрета са том грађевином Костић њену лепоту
није доживео на прави начин и чак је пожалио што је исечена толика шума да би та црква
била изграђена и све је то описао у песми Дужде се жени. Сада, 1909.године песник се
каје због својих ранијих ставова и моли за опроштење што није схватио тада сву лепоту те
грађевине као што му је то било јасно на крају живота. Следеће 2 строфе приказују слику
песникове идеалне драге која попут зрака светлости израња из мрака и осветљава његов
растрзани живот; та девојка представља идеал преко којег песник ступа у контакт са
Богом и космичким просторима. Наредне 3 строфе представљају слику песникове моралне
драме исказане кроз питање да ли он заслужује у позним годинама живота љубав младе
девојке и у том сукобу срца и ума побеђује мозак, и зато песник бежи од осварења среће, а
драга пресвисне од туге. Тек у двадесетој строфи појављује се мотив мртве драге са којом
песник успоставља трансцеденталну везу и преко које спознаје основни принцип васионе,
а тиме и људскога живота. У 11, 12 и 13 строфи приказани су сновидовни сусрети песника
и умрле драге, да би у последњој строфи, четрнаестој која је настала стапањем две станце
у једну строфу од 16 стихова, била приказана екстаза због остварења идеалне космичке
љубави. Само идеална драга и чиста љубав су могли довести песника до траженог
апсолута и до спознаје космичког поретка ствари. Поменули смо да у композиционом
смислу песничка форма песме Santa Maria della salute класицистички устројена – строфа
је станца сачињена од 8 стихова са неизменичним римовањем почетних 6 стихова (1-3-5;
2-4-6) док су последња два парно римована. Костићева станца је особена и по томе што 8
стих који гласи Santa Maria della salute има истовремено и карактер рефрена сваке сторфе
али и карактер инвокације (уводи нас у следећу строфу). У песми доминира симетрични
лирски десетерац који са аспекта мелодиозности има изузетну функцију, па се зато и каже
да са аспекта звучности Santa Maria della salute припада песмама мелодичног или
напевног типа са превагом функционалних глаголских времена – садашњост и прошлост,
будућност и садашњост; у прошлом времену се смењују аорист и перфекат и само то
смењивање глаголских времена прати динамику емотивног расположења лирског
субјекта. Особеност Костићевог песничког језика садржан је и у стварању кованица или
неологизама: залуте (залутало биће у космучким просторима), безњеница (специјално
стапање душе онога ко је заљубљен и чија је драга умрла). Стварање кованица или
неологизама је поступак карактеристичан за епоху романтизма, али је Костић и у томе
превазишао своје савременике и није стварао нову лексику ради метричких норми или
ограничења, него је то аутентичан израз песничке инспирације и продубљење мисаоности.
Такође је и снажна фигуративност песничког језика садржана у присуству метафора,
поређења, хипербола и градација у функцији интезивирања исповедног тона песме и
његовог утапања у екстази. Последња строфа је најбољи приказатељ да је Костић умео
зналачки да употреби стилске фигуре тако да у градацијским поредбенм стиховима
пратимо постепено песниково сједињење са апсолутом, са космосом и на крају са самим
Богом. Песма Santa Maria della salute садржи два плана значења: конкретни и апстрактни.
Конкретно значење садржано је у слоју који се односи на љубавни доживљај лирског
субјекта, у његовом романтичарском усхићењу идеалном драгом, у песничким
халуцинацијама и сусретима са умрлом драгом, у песниковој жудњи да оствари идеалну
љубав у сфери трансценденталног и ирационалног. Кроз конкретна значења исказана је и
песничка морална драма, борба између ума и срца; конкретно значење садржи и слика
идеалне љубави која руши све постојеће границе између рационалног и ирационалног,
материјалног и духовног, земље и неба, алфе и омеге. Апстрактана значења у песми су
такође веома бројна – њих препознајемо у низу симбола које песма крије у себи и које
изненађују ширином и бројношћу својих порука; венецијанска црква из 17.века
представља симбол лепоте, уметности и поезије, као симбол бесконачности, апсолута и
сједињавања с њим, идеална драга је симбол љубави, али и она веза између телесног и
бестелесног, овога и онога света. У свему томе садржане су и поставке Костићеве
филозофије и поетике: о јединству укрштаја и непорестаној борби супротности. Песма је
дакле укрштај различитих полова и елемената у њеној форми и садржини, мистичности,
стилских и жанровских одредница, сукобима различитих елемената. Костић је створио
једноставност на првом месту и сложеност на другом. Због свега тога можемо закључити
да песма Santa Maria della salute с правом носи епитет најбољег остварења српског
романтитзма и епитет једне од најбољих песама целе српске књижевности.

РОДОЉУБИВА ЛИРИКА

Родољубива лирика Лазе Костића значајно се разликује од осталог романтичарског

песништва тога типа јер Лаза Костић на родољубље не гледа на филозофски проблем и на
питање које се тиче индивидуалне и колективне слободе, идентитета појединца и
националних особина читавих народа. Костићева позиција је специфична и по томе што је
припадао ономе делу српског народа који се формирао у оквиру аустроугарске државе и
чији је национални културни идентитет био значајно ограничен, а самим тим је уносио
читав низ неслобода српског народа, а самим тим и српским песницима који су
намеравали да певају о слободи, идентитету, језику и књижевности. Две Костићеве
родољубиве песме нарочито су репрезентативне за разумевање читавог његовог песничког
опуса: прва песма је Разговор са обученом српском заставом на мађустрату новосадском
настала је 1869.године, а друга Јадрански Прометеј настала је 1870.године. У песми
Разговор са обученом српском заставом на мађистрату новосадском Лаза Костић
симболички говори како је национална српска тробојка била савијена и готово сакривена
међу другим заставама које су стајале на мађистрату новосадском. Песник зна да у тој
скривеној застави тече снажна народна крв и да су у њој похрањени сви народни снови о
слободи Срба. Костић наглашава да је у тој застави похрањено и сећање читавог српског
народа на средњи век када је Србија била шарени лептир и када је лепршала у врху српске
средине летећи са цвета на цвет. Тај слободни лептир, та српска слобода угрожена је
доласком источнице буле (алузија на Османско царство). Костићеве алузије на догађај из
српске историје јасно говори о томе да жели да укаже на важне датуме из прошлости
славне, али трагичне српске земље, а затим да покаже како је ропство везало крила
српском народу и српској слободи, а савијена застава личи песнику на срце које је
прободено копљем. У завршним деловима ове песме, Костић верује да ће српски снови о
слободи постати јава и да ће та застава скривена и савијена на мађистрату новосадском
залепршати ускоро свом својом шареном тробојконом лепотом. У песми Јадрански
Прометеј Лаза Костић пева о бокељском устанку који се одиграо 1869.године када су
Срби из Боке Которске и Приморја подигли буну против Аустрије јер нису пристали на то
да аустирјска власт мобилише њихове младиће и шаље их у рат против Германа. Тај
Костићев јадрански Прометеј симболички представља побуњеног младића који жели
слободу и верује да је она достижна па макар ратовали против много већих од себе.
Симболички, Лаза Костић је Аустрију представио као двоглаву орлушину, као лешинара
коме је потребна млада српска крв да би вратио снагу. Јадрански Прометеј су синови
српског дива бога Вида и зато носе симбол српства и пркоса једног малог народа који
верује да има право на слободу као и други народи. Зато се тај јадрански Прометеј
приковао за бокељске стене, грохотно се смеје аустијском царству а тај смех уноси језу
међу аустријске војнике. Костићева родољубива лирика не садржи у себи екплицитнији
бунт и активизам, али се под њеним дубоким значењима и слојевима препознаје та
побуњеничка свест и спознање да слобода нема цену и да је за њу достојно жртвовати сву
снагу једнога народа, јер из те слободе обновиће се народни идентитет, виталност и
дуговечност.

ПОЕМЕ

Поред Бранка Радичевића, Лаза Костић је био најуспешнији писац романтичарских поема.
Њихови тематски оквири везани се или за године раног хршћанства и ране антике или за
српски средњи век и борбе за слободу. Издвајамо поеме Ђурђеви Ступови, Прељубница и
Самсон и Делила који су уметнички највредније место заузели. Поема Самсон и Делила је
поема која је тематски везана за године антике и раног хришћанства. Ради се заправо о
Костићевој реинтерпретацији мита о љубави Самсона и Делиле и издаји те љубави. Ради
се о старозаветној теми рађања љубави између јеврејског јунака Самсона и фелишћанке
Делиле. Песма има 5 певања : 1 и 3 је испевно лирским осмерцима и приказује Самсонову
љубав према Делили; 2 и 4 певање описује херојски и политички аспект догађаја а
испевани су у десетерцима; у 5 завршном певању, приказано је рушење храма у којем су
се налазии Самсон и Делила и приказана је њихова смрт и испевано је у осмерцима и
катренским строфама. Поема Самсон и Делила почиње разговором јеврејског јунака са
мајком непосредно пред израелски рат са фелишћанима – мајка саветује сина да се пази
фелишћанских јунака а још више жена јер су познате по лепоти и способности да том
лепотом одузму памет мушкарцима. Али, у боју се дешава супротно – када је погубио
Делилиног мужа на бојном пољу, Самсон је упознао Делилу и на први поглед се заљубио
у њу. Али и Самсон је био прелеп младић са бујном и задивљујућом косом која је имала
митску снагу и која је овога јунака издвајала од свих других. У другом певању Лаза
приказује како поробљени фелишћани праве план како да победе и поразе Самсона и
његову војску – затражили су од Делиле да им помогне и да изда Самсона, али она је то
одбила јер је снага њене љубави према Самсону била јача од ропства њеног народа. У
трећем певању поново је приказана љубавна помама између Самсона и Делиле, а пошто је
Делила била нарочито очарана лепотом његове косе, Самсон се нашалио да када би га
Делила ошишала можда га не би ни волела таквог. Када се успавао, Делила је одлучила да
му скрати косу да би му доказала да ће га волети и без ње, али у Самсоновој коси је била
његова лепота а када је изгуби нестаје и његова снага,тако да је Делила била шокирана
променом Самсоновог лика. Уплашена, побегла је од њега а онда су је фелишћани
наговорили да га изда. Делила за награду постаје акалонска принцеза, а фелишћани у
борби заробе Самсона и ослепе га. У 4 певању приказан је Самсонов боравак у тамници
где је и сазнао да га је Делила издала, али ту у тамници Самсону је поново израсла коса, а
са косом и снага и лепота тако да је успео да се ослободи окова, убије стражаре и да крене
у потрагу за Делилом због освете. У петом певању, радња је смештена у фелишћанском
граду Аскалону и приказане су припреме за Делилину свадбу са аскалонским кнезом и
баш у тренутку када су били у храму, на венчању, долази Самсон и руши храм богиње
Аспарлосте? и сви умиру. Самсон и Делила је поема о љубави и издаји, о ропству и
слободи, поема која отвара бројна питања о томе колика је цена љубави, а колика слободе.
Одговори на та питања су у Костићевим интерпретациијама отворени и остављају
простора публици да сами изводе закључке и определе се за ставове.

ДРАМСКИ РАД

Као драмски писац Лаза Костић уз Ђуру Јакшића на најоригиналнији начин обележио
епоху романтизма у српској књижевности. Написао је две трагедије Максим Црнојевић и
Пера Сегединац и две комедије Гордана или Јускокова љуба и Окупација. Историчари
књижевности су углавоном јединствени у томе да је Лаза Костић био успрешнији као
писац трагедија него комедија и да је међу трагедијама Максим Црнојевић не само
најбоље његово дело, већ је то најбоља драма српског романтизма. Трагедија Максим
Црнојевић настала је на основу епске песме Женидба Максима Црнојевића коју је Вук
забележио од Старца Милије. Епски заплет у овој песми утемељен је на мотиву крваве
свадбе – црногорски владар Иван бег Црнојевић запросио је за свога сина Максима
девојку у Млецима која је била млетачка принцеза, а тај брак би донео сигурност у Зетској
држави (због непрестане најезде Турака и опасности да Зета буде поробљена). Приликом
тог брачног договора, Иво Црнојевић је обећао како ће његов син Максм бити најлепши
међу свим сватовима. Када се вратио у Зету затекло га је непријатно изненађење – Максим
је оболео од богиња, а његово лепо лице су наружиле красте, тако да је био најружнији
међу сватовима. Иван бег тада прави погрешан корак – одлучује да превари Млетке и да
замени малдожењу, и даје ту улогу Максимовом побратиму Милошу Обренбеговићу. И
поред брачног потреса та подвала је била успешна и тек по повратку у Зету доћи ће до
сукоба међу сватовима јер је Милошу било обећано да ће он добити девојачке похвале за
награду. Томе се успротивила Латинка девојка па долази до крвавог обрачуна међу
сватовима у којима је Максим најпре убио побратима Милоша, а затим извршио
самоубиство. У основи Костићева трагедија прати овај заплет али је значајно драмски
радња разграната и услужена тако да постоје 4 драмска заплета : 1. обухвата љубавну
причу о Максиму и Анђелији јер у Костићевим интерпретацијама двоје младих су се знали
и пре него што су им родитељу уговорили брак. 2. обухвата политичке планове Ива
Црнојевица и млетачког дужда – они брак виде као политички договор, Млечанима су
потребни Црногорци да би ратовали са њима против Германа, а Црногорцима су потребне
лађе како би могли лакше да ратују против Турака на Скадарском језеру и на морској
обали. 3. приказује скривену амбицију Надана Бојимира који је рођен у браку млетачких и
црногорских родитеља, а одрастао је на двору Ивана Црнојевића. Потајно је гајио
амбицију да ће уз помоћ Млечана он доћи на престо а та свадба је била згодна прилика да
разоткрије подвалу и да се додвори млетачком дужду. Када у кључном тренутку буде
покушао да разоткрије замену младожења, Иво Црнојевић ће га пробости мачем и
усмртити. 4. заплет је најнеобичнији и представља причу о освети удовице Фалете чијег
мужа Марка, и Анђелијиног брата је погубио Максим Црнојевић. Десило се то ненамерно
када је Максим долазио у тајну посету Анђелији, а Марко је помислио да је то љубавник
његове супруге Фалете. Направио је заседу Максиму, и овај га је у двобоју погубио.
Костић тај заплет додатно усложњава чињеницом да је Филета била потпуно заљубљена у
Максима и да је била љубоморна на Анђелију. У том веома сложеном и компликованом
заплету, трагичан сукоб сватова на крају је наткривио све сукобе овога дела, а Костић је
тиме заправо трагичну катарзу утемељио на трагичном српском расколу међу браћом,
племеницима из које је произилазио читав низ застрашујућих последица. Максим
Црнојевић је трагедија судбинске коби, као да је нека невидљива рука укрстила силне
путеве јунака овде драме у неминовно га довела до трагичног краја.